Jednostavna matematika dijete

Kada se kilogrami natalože, često se čudimo odakle su se stvorile te sarmice oko struka kada tako malo jedemo. Ali činjenica je da smo često okruženi hranom, i da nesvesno unosimo mnogo više nego što mislimo. Takođe, svaka namirnica ima svoju kalorijsku vrednost, i dok su neke niskokalorične i možemo ih jesti koliko hoćemo, sa drugima moramo biti vrlo oprezni.

Provereni metod za skidanje viška kilograma podrazumeva da pazimo šta jedemo, ne grickamo nesvesno između obroka, i obratimo pažnju na količinu. To ćemo nalakše ispoštovati ako zapisujemo sve što smo pojeli tokom dana. Možda takav metod u početku deluje da opterećuje, ali je zapravo vrlo oslobađajući i otvara nam oči gde zapravo grešimo.

To možemo potvrditi jednostavnim primerom: 100 grama pečenog, slanog kikirikija ima čak 600 kalorija. Isto toliko Smokija ili čipsa ima 550 kalorija, a slanih štapića malo preko 400 kalorija. A može i obrnuto: šta sve možemo pojesti za 600 kalorija što spada u ’pravi’ ručak:

  • šniclu od 200 grama grilovanog pilećeg mesa,
  • 1 šolju barenog mešanog povrća
  • 50 gr sremskog sira
  • 1 krišku integralnog hleba
  • veliku činiju zelene salate sa seckanim paradajzom i paprikom, i prelivom od 1 kašičice maslinovog ulja i limunovog soka.

Smatra se da ženama u proseku treba 2000 kalorija na dan, a muškarcima 2500. Od toga za osnovno funkcionisanje organizma nam treba oko 600 kalorija manje, dakle ako smo žena srednje građe, treba nam oko 1300-1400 kalorija za bazalni metabolizam. Na internetu se mogu naći brojni kalkulatori bazalnog metabolizma, pa možemo tačno izračunati koliko energije dnevno trošimo kada se ne krećemo, na osnovu naše telesne težine, visine, starosti i pola. Onda možemo sami isplanirati dijetu koja pokriva potrebe našeg bazalnog metabolizma. Nije dobro unositi manje od toga jer tako možemo narušiti zdravlje, usporiti dodatno metabolizam, i osećati manjak energije. Sve što pojedemo preko toga, treba da sagorimo, što svakodnevnim, što dodatnim fizičkim aktivnostima.

Kada počnemo da brojimo kalorije, shvatićemo kako treba mudro da biramo hranu, pa ćemo se i zdravije hraniti. Umesto jedne klasične pice iz restorana koja može imati 1300-2000 kalorija, što su nam dnevne potrebe, isplaniraćemo više obroka sa šarolikijim namirnicama koje će nas zasititi, ali i obezbediti potrebne hranljive materije.

Ako proračun vašeg bazalnog metabolizma kaže da vam dnevno treba 1300 kalorija, isplanirajte tri zasitna obroka kojim ćete pokriti ceo dan, i par laganih užina.

Na primer:

  • doručak – ovsena kaša – 300 kalorija,
  • užina – 200 grama svežih jagoda – 64 kalorije,
  • ručak – fritata od 200 grama grilovanih šampinjona, 2 jaja i 50 grama seckanih špargli, 50 grama mekog mladog sira, i zelena salata – 350-400 kalorija
  • užina – 50 grama kokica koje sami spremimo bez ulja – 190 kalorija (a odličan su izvor vlakana)
  • večera – špageti bolonjeze, 200-240 grama – 350 kalorija

Tokom dana možemo popiti i 2-3 kafe bez šećera što neće preći 20 kalorija, a ako baš umiremo za nečim slatkim, 1 kockca crne čokolade od 60 kalorija će nas zadovoljiti. Uz ovakav način ishrane može se lako skinuti 2-3 kilograma mesečno, što je zdravo i dobro. Bilo šta agresivnije od toga može samo da nam ugrozi zdravlje. Naravno, ako se više krećemo, brže i efikasnije ćemo skidati kilograme.

Sledeća tabela vam može pomoći da lakše isplanirate obroke:

Uz sve ovo, bitno je unositi 2 litre čiste vode, a ako nismo ljubitelj vežbanja, opcija je uvek šetnja. Za sat vremena brzog hoda može se potrošiti i 300 kalorija.

Pa kad sve stavite na papir, nije loše.

Planirajte obroke mudro, neka budu lagani i zdravi, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Gde nestade čarolija?!

Godišnji odmor i putovanja su nešto čemu se uvek radujemo, i kad god na poslu postane prenaporno, tešimo se kako je odmor blizu i precrtavamo dane u kalendaru. Odmor je svetlost na kraju tunela, pa iako često baš pred njega imamo više posla, jer svi od nas zahtevaju da dosta toga odradimo unapred, stežemo zube i trošimo poslednje trunke snage jer znamo da to neće još dugo trajati. Sav naš fokus je na tom trenutku kada se završi radno vreme i kada nas obavije veliki osećaj slobode.

A onda – sve prođe kao tren. Kada nam je lepo, vreme leti i pre nego što se osvestimo, već smo se vratili na staro. Nakon par dana već deluje kao da su taj godišnji odmor i to putovanje bili pre milion godina. A problemi stari, i poneki novi. Šta se dešava na godišnjem odmoru i putovanju što nas tako protrese i natera da preispitujemo sve po povratku?

Pravi problem nije u samom godišnjem odmoru, već onome što se dešava pre njega. Ako živimo samo za godišnji odmor, to znači da nam nešto u realnom životu ne štima. Planiranje putovanja i budućih avantura je divna stvar koje se ne treba odreći, ali svakako treba preispitati stare navike i situacije koje nas teraju da bežimo u maštanje o putovanju i posmatranje na godišnji odmor kao na slamku spasa. Umesto iščekivanja svetla na kraju tunela, možda treba da se zapitamo – otkud mi uopšte u tunelu?

Neke životne situacije nismo mnogo u stanju da biramo, ali ima dosta toga što sami možemo učiniti da poboljšamo kvalitet svog života. Sitne svakodnevne aktivnosti, poneki hobi, bavljenje sportom, kulturna dešavanja, čitanje i druženje s kvalitetnim ljudima, sve su to stvari za koje smo sami odgovorni. Ako dopustimo da nam život bude posao-kuća, mračne misli nam neizbežno postaju stalni pratioci. ’U svom životu si vozač, ne saputnik’, reče moderni pesnik. Ako sami ne držimo uzde, kola će lako skrenuti putem kojim ne želimo da idemo.

Za još jedan čest uzrok očaja nakon povratka s odmora i putovanja odgovorna su naša očekivanja. Često odlazimo s nadom da će nam putovanje doneti veliki preokret u ličnom životu i na privatnom planu. I čekajući da se taj preokret desi zanemarujemo sve lepote koje nas tamo okružuju, tamo smo telom ali smo umom u svom svetu mašte. Putovanja nas definitivno menjaju na bolje jer stičemo neprocenjiva iskustva. Ali te promene nisu lake, i lični rast iziskuje dosta napornih trenutaka, preispitivanja, odbacivanja starih navika i ljuštura. Takve metamorfoze svakako treba da očekujemo, ali treba i da ih izazovemo tako što ćemo celim svojim telom i umom biti prisutni u svakom trenutku svog putovanja. Promene koje nikako ne treba da očekujemo je da ćemo tokom putovanja definitivno sresti čoveka/ženu svog života, da će naše telo doživeti neverovatnu transformaciju, da ćemo dobiti izvanrednu poslovnu priliku na rajskoj plaži, da će vreme biti savršeno i smeštaj besprekoran, a naši saputnici udovoljavati svim našim željama… Iako se u veoma retkim slučajevima nekome po ovim pitanjima i posreći, ako odlazimo na put sa ovakvim očekivanjima, bez sumnje vratićemo se veoma razočarani. Putovanje je avantura, i upravo neočekivani događaji mu daju posebnu vrednost. Šta više, to neočekivano često bude bolje od naših upornih i nerealnih želja.

Jedino što možemo da planiramo su realno očekivane situacije koje možemo donekle sprečiti: da ponesemo belu košulju s dugim rukavima kako ne bismo izgoreli na suncu, udobne cipele ili sandale za hodanje, malu apoteku za ne daj bože, sprej protiv komaraca… na druge stvari teško da možemo mnogo da utičemo. I upravo je to najveća pouka koju nam putovanja daju, da prihvatamo situacije kako naviru i da ih rešavamo u hodu. Baš kao savitljivo drvo koje se povija na vetru i opstaje, dok se kruto lomi.

Pa koja je najbolja strategija po povratku s odmora? Zadržati što duže pozitivnu energiju, pregledati fotografije, napraviti sedeljku i pozvati prijatelje na degustaciju hrane koju smo doneli, ali i sagledati šta bismo od svih stečenih iskustava mogli da primenimo ubuduće, šta bismo mogli na sebi da promenimo, kakve sitne radosti možemo da utkamo u svakodnevni život, koje su prave životne vrednosti i na šta treba da se ubuduće usredsredimo. I, na kraju – shvatiti da je baš kao i to putovanje, i ceo naš život avantura. Svaki trenutak je dragocen, a najbolje štimovanje životnih struna je kada se pojača trud a utišaju očekivanja.

Zaštitni ili destruktivni faktori?

Sedamdesetih godina prošlog veka uobičajena ’krema za sunčanje’ bilo je maslinovo ulje. Ponegde se mogao naći i Koperton. Ako se vratimo s mora beli, kao da nismo ni bili. Hvalili bismo se pokazivanjem ’razlike’ tu gde nas je pokrivao kupaći kostim. Sklanjali smo se sa sunca samo zato što smo bili svesni da je neprijatno kad izgorimo, a opekotine su nam majke obično mazale kiselim mlekom, da ’izvuče toplotu’. Po povratku kući ljuštili bismo se kao gušteri.

Ta nostalgična vremena kada smo bili slobodni i srećni, sasekla su naučna istraživanja: ultravioletni zraci su nevidljivi, ali veoma štetni, i osim što možemo da izgorimo i oljuštimo se, njihovo zračenje oštećuje DNK u ćelijama kože, izaziva genetske mutacije i rak kože. Uz sve to, ozonski omotač je oštećen i zraci su još štetniji. I tako nastaje pomama za raznim mazalicama koje produžavaju vreme koje možemo da provedemo na suncu. Ne samo da nas one štite od opekotina i melanoma, već čuvaju mladalački izgled kože.

Kako rade kreme za sunčanje? Ima ih dve vrste: one koje apsorbuju ultravioletne (UV) zrake, i one koje ih reflektuju, odbijaju kao ogledalo. Ove druge se još zovu i organske, jer sadrže mineralne sastojke, obično cink oksid i titanijum dioksid, i kada su ušle u upotrebu često smo na plaži viđali ljude s belim nosevima. Bela mesta na koži s nanetom kremom odbijaju sunčeve zrake kao u belo okrečen zid. Danas je proizvodnja ovih krema savršenija i organske čestice mnogo sitnije, pa ne ostavljaju bele tragove.

Kreme koje apsorbuju sunčeve zrake, poznate i kao neorganske kreme, sadrže čitav niz hemikalija, od kojih se najčešće pominju oksibezon, avobenzon i oktinoksat. Hemijske veze između ovih komponenti upijaju UV zračenje i smanjuju nivo toplote koju ono emituje.

Neke kreme samo štite od UVB zraka, onih koji izazivaju najveću štetu, opekotine i karcinom. Međutim, kasnije je otkriveno da ni UVA zraci nisu naivni i da čak prodiru dublje u kožu i mogu imati kancerogeni efekat. Zato je potreban faktor zaštite širokog spektra, onaj koji štiti od obe vrste zraka.

Faktor zaštite u jednoj kremi za sunčanje (SPF – od sun protection factor), ukazuje na količinu zraka koja prodire do naše kože. Tako SPF 30 dozvoljava da trideseti deo – 3,3% zraka dospe do kože, odnosno filtrira 96,7% ultravioletnih zraka. Drugim rečima, SPF 30 nam dozvoljava da na suncu ostanemo 30 puta duže nego bez zaštite. Naravno, teorijski. Svako sa imalo zdravog razuma zna da ne sme da ostane na vrelom suncu 300 minuta, odnosno 5 sati. Preporuka je da se krema obilno nanosi na svaka dva sata, ali i da se ponovo nanese nakon pola sata kada smo na suncu i kada se prvi sloj upije, odnosno osuši. Ako se znojimo ili kupamo, onda i više. E sad, da li je sve tako jednostavno? Naravno da nije, i to na više nivoa.

Izbeljeni korali su mrtvi korali

Nedavno je primećeno da hemikalije iz krema za sunčanje prelaze sa kupača u mora i okeane i uništavaju korale. Konkretno, oksibenzon iz kreme dospeva u vodu, korali ga upijaju, a on im potom negativno utiče na proces razmnožavanja i rast, što vodi sve češćoj pojavi – izbeljivanju korala. Čak i ako ne plivamo u moru nakon što namažemo kremu, kada se kod kuće tuširamo, ova hemikalija preko otpadnih voda dospeva u reke i potom okeane. Neko je to čak i izmerio: godišnje oko 14.000 tona krema za sunčanje dospe do okeana. Ovaj problem je toliko ozbiljan da ostrvske zemlje donose zakone kako bi zaštitile korale: Palau i Havaji, za sada, zabranili su upotrebu krema za sunčanje koje sadrže oskibenzon i oktinoksat.

Kada hemikalije iz krema za sunčanje uništavaju reprodukciju i rast korala, zamislite šta rade nama. U zemljama koje su ih zabranile imaju jednostavan savet: na suncu se pokrijte ili se sklonite. A kako nama kreme za sunčanje narušavaju zdravlje? Sve što namažemo na kožu dospeva u naš organizam. Centar za prevenciju i kontrolu bolesti Nacionalnog instituta javnog zdravlja SAD utvrdio je alarmantnu činjenicu, nakon konkretnih istraživanja i studija, da 96% populacije u sebi nosi oksibenzon. Od ispitanih 1400 krema za sunčanje, samo je 5% zadovoljilo standarde bezbednosti, a čak 40% se smatra opasnim do te mere da mogu izazvati karcinom.

Melanom koji prodire u limfotok i krvotok

Oksibenzon je posebno opasan jer utiče na rad endoktrinog sistema, remeti hormonalni balans, utiče na reproduktivni sistem kako žena tako i muškaraca, doprinosi pojavi endometrioze kod žena, a kod muškaraca smanjuje broj i kvalitet spermatozoida. Posebno je opasan za decu, trudnice i dojilje.

Ali on nije jedini. Derivat vitamina A, retinil palmitat koji se često koristi u kremama za sunčanje, pospešuje rast kancerogenih ćelija za čak 21%. Kreme za sunčanje u spreju negativno utiču na respiratorni sistem. Još jedan česti sastojak ovih krema, metilizotiazolinen (koga ima i u šamponima, gelovima za tuširanje, dezodoransima i kremama za negu), spada u najveće alergene i može izazvati, između ostalog, kontaktni dermatitis.

Nedostatak vitamina D kod dece može izazvati rahitis

Danas se dosta priča o vitaminu D i kako ga ne unosimo dovoljno. Činjenica je da se vitamin D, neophodan između ostalog, za zdravlje koštanog sistema, prirodno sintetiše pod dejstvom ultravioletnih zraka. Dakle izlaganje suncu je neophodno da bi naše telo imalo dovoljno vitamina D, i zato ga još zovu i vitamin sunca. Nedostatak vitamina D ne samo da povećava rizik od osteoporoze, već utiče na čitav organizam, može izazvati probleme sa mišićima, nervima, kardiovaskularnim sistemom, pa čak i karcinom. A kakve veze imaju vitamin D i kreme za sunčanje? Kreme sa zaštitnim faktorom u potpunosti blokiraju prirodnu sintezu vitamina D u telu. Situacija je apsurdna: mažemo se kremama da bismo se zaštitili od karcinoma, a one nam onemogućavaju prirodne procese u organizmu što opet dovodi do niza poremećaja, uključujući i karcinom.

Cena krema za sunčanje nema veze s kvalitetom. Neki od najpoznatijih, skupih brendova pokazali su se kao vrlo štetni. Ni kreme sa mineralnim sastojcima nisu potpuno naivne, nano čestice prodiru kroz kožu i mogu uticati na naše opšte zdravlje, a dosta organskih krema, pored mineralnih sastojaka, sadrže i hemijske.

Sve ovo nikako ne znači da treba da se odreknemo zaštite. Ali zaštita bi trebalo da podrazumeva prirodne sastojke i mere opreza. Izlaganje sunčevim zracima je zdravo i potrebno, u jutarnjim i večernjim satima. U najvrelije doba dana treba da se sklonimo u hlad i pokrijemo. Ako plivamo po jakom suncu, treba da nosimo majicu sa dugim rukavima. Sada su dostupne i majice koje potpuno blokiraju zrake. Ali to nije sve. Kao i uvek, sve što radimo ostavlja posledice, pozitivne ili negativne. Loša ishrana bogata prerađenim mastima, izbeljenim žitaricama i šećerom pojačava upalne procese i negativno utiče i na kožu. Osim što treba telo da izlažemo blagom suncu kako bismo imali dovoljno vitamina D, potrebno je i da ga dodatno unosimo, jer on deluje preventivno kod opekotina od sunca i karcinoma kože. Vitamin C nas štiti od upala i čuva imunitet. Omega-3 nezasićene masne kiseline su prirodni antioksidant. Karotenoidi, takođe sjajan antioksidans, štite ćelije kože od slobodnih radikala… Paradajz-turizam nije slučajno nastao, jer likopen, vrsta karotenoida iz paradajza, sprečava rak, čuva elastičnost kože i sprečava enzime koji uništavaju kolagen. I šta je onda odlična priprema za plažu? Ishrana bogata svežim voćem i povrćem, naročito šargarepom, paradajzom, kajsijama, dinjama, agrumima, zelenim lisnatim povrćem, kvalitetnom ribom, uz unos što više tečnosti, najbolje vode.

A kreme? Samo prirodno i kvalitetno. Pčelinji vosak je prirodna zaštita od sunca i vetra, ulje avokada svojim esencijalnim masnim kiselinama sprečava isušivanje i čuva elastičnost, neutrališe slobodne radikale i štiti od promena na koži izazvanih suncem. Noćurak podstiče zarastanje kože i hidrira, jojoba smiruje upale, ulje pšeničnih klica regeneriše i sprečava alergije, ekcem i psorijazu, baš kao i neven koji dodatno tonizira i vlaži. Alantoin podstiče stvaranje novih ćelija, bisabolol štiti od infekcija, bakterija i gljivica, pantenol obnavlja ćelije epiderma, a najveći čuvar kože je ulje čileanske ruže koje ubrzava deljenje keratinina i tako obnavlja oštećeni epidermis, smanjuje pojavu bora i starenje kože, hiperpigmentaciju, sprečava isušivanje, smanjuje ožiljke i akne. Ulja ruzmarina, lavande i mandarine dodatno regenerišu, umiruju i zaceljuju. Najbolje od svega je što se sve to može naći u jednom: Devi melemu za regeneraciju. Ovaj melem s visoko kvalitetnim i potpuno prirodnim sastojcima ne samo da treba da ponesemo sa sobom na plažu, već ga uvek treba imati u kućnoj apoteci jer pomaže i kod psorijaze, ekcema, upala, alergija, ujeda insekata i niza drugih poremećaja na koži, a izuzetan je i za prevenciju i svakodnevnu negu, od najmlađih do najstarijih članova porodice.

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.

Lagani vinegret

Salate, naročito u našim gurmanskim krajevima, nisu baš na dobrom glasu. Česte su pošalice o tome kako se salate ne jedu nego ’pasu’, i kako to nije prava hrana. Šteta, jer mešana salata, naročito ona sa dosta zelenog lisnatog povrća, sadrži pregršt vitamina i minerala, a antioksidansi kojima obiluje čuvaju nam imunitet i zdravlje.

Osim što je zdrava, salata ipak može biti i veoma ukusna. Verovatno predrasude koje gajimo prema njoj potiču od nedostatka umeća ili želje da je kvalitetno napravimo. Kao što je fil najbolji deo svake torte, tako je za salatu preliv. Kupovni prelivi su obično prepuni šećera i aditiva i sadrže mnogo skrivenih kalorija.

Tradicionalna priprema balzamiko sirćeta

Preliv za salatu ili vinegret, kako je poznat u kulinarskim krugovima, prvi put se pominje u knjizi o salatama Acetaria Džona Evelina, 1699. godine. Ali njegovi koreni su dosta dublji, sigurno još u staroj Grčkoj i Rimu, i bez sumnje, nastao je iz jednostavne potrebe da se porvće začini. Materijala je u antičko doba bilo u izobilju, pre svega maslinovog ulja, a potom i sirćeta koje je ’izmislilo’ samo sebe kada se prvi put pokvarilo vino jer je ostalo otvoreno i izloženo kiseoniku. Sama reč vinegret – vinaigrette, deminutiv je od francuskog vinaigre – sirće. I jedan Francuz, Ševalije d’Albinjak, zaslužan je za grandiozni prodor vinegreta u londonsko visoko društvo u 19. veku. Zato se i dan danas u Britaniji često zove ’francuski preliv’.

Klasični vinegret ima odnos sirćeta i ulja 1:3, što znatno povećava kalorijsku vrednost. Ali ako vinegretu dodamo dodatnih ukusnih a niskokaloričnih sastojaka, poboljšaćemo mu ukus a smanjiti kalorije. Danas pravimo zdravu i manje kaloričnu varijantu vinegreta.

Od sastojaka je potrebno:

  • 50 ml belog balzamiko sirćeta
  • 1 kašičica kvalitetnog dižonskog senfa
  • 1 kašičica meda
  • sok 1 svežeg limuna, oko 100 ml
  • sok 1 sveže manje pomorandže, oko 100 ml
  • 1 kašika hladnoceđenog, nerafinisanog maslinovog ulja
  • prstohvat bibera
  • prstohvat soli

Sve sastojke sipati u blender i dobro izmiksati dok se ne napravi glatka, ujednačena tečnost. Presuti u flašicu i čuvati u frižideru. Jedna rakijska čašica ovog vinegreta, dovoljna za veliku, porodičnu salatu, ima 50 kalorija.

Ako želimo da od salate napravimo konkretniji obrok, možemo joj dodati bareno jaje, malo grilovanog pilećeg ili ćurećeg belog mesa, ili komad pečenog lososa. Tako pripremljenu salatu možemo poneti na posao za ručak i izbeći nezdrave kupovne sendviče i peciva.

Hranite se zdravo, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Biljka koja zavodi mirisom

Kada pomislimo na lavandu, verovatno prvo što nam pada na pamet su široka purpurna polja Provanse. Ali priča o ovoj mirisnoj biljci počinje mnogo pre, i mnogo dalje, u zemljama starih Egipćana, Arapa i Indusa, pre više od dva ipo milenijuma. Oni su je prvi planski sadili, brali i pravili aromatična ulja koja su koristili kao parfem, lek ali i za mumifikaciju. Preko njih je stigla do starih Grka i Rimljana koji su je dalje proširili po Evropi oko 600. godine pre naše ere. Ime joj potiče od latinskog lavare, prati, kupati. Grančice lavande svezane u buketiće stavljale bi se u kade i bazene za kupanje, pa možemo reći da je miris lavande bez sumnje bio sastavni deo antičkog doba. Ova izdržljiva biljka brzo se odomaćila u mediteranskom pojasu gde su joj žarka leta veoma prijala, a čak je ni letnji požari nisu mogli uništiti, naprotiv, upravo nakon vatre bi klijala, bujala i još više se širila.

I Biblija odiše lavandom: od Adama i Eve koji su je poneli sa sobom nakon što su proterani iz raja, preko bujnog žbunja lavande na kome je Bogorodica sušila odeću, praksa koju su brojne pralje vekovima kasnije nastavile, i mirisne vode kojom je oprala Hristova stopala, do krstića od lavande kojim su se rani hrišćani štitili od zla.

Parfem kojim je Kleopatra zavodila Cezara i Marka Antonija, ujedno je vekovima terao komarce i buve, a i kugu, kako se verovalo. Koristili su ga i najgori lopovi, grobokradice, i prali se vodicom od lavande kako bi sprečili zaraze nakon ’obavljena posla’. Pričalo se da francuski rukavičari nikada nisu obolevali od kolere, upravo zato što su obilno parfemisali svoje rukotvorine mirisom lavande.

I parfem, i preventiva i lek, hrana, aromatični napitak, losion za kupanje, balzam, rasterivač gamadi, pospešivač vidovitosti i neizostavni deo romantičnih gatanja, čuvar mumija i štrik za veš… da li postoji biljka koja je tokom istorije imala toliko namena? Pritom je prelepa, opojna, a njena polja su pravo umetničko delo prirode.

Koliko istine ima u pričama starih, pokazale su moderne analize. Esencijalno ulje lavande ima antiseptička svojstva, pa je sigurno moglo igrati ulogu dezinficijensa. Teško da je baš mogla sprečiti kugu, ali ako ništa drugo, imala je placebo efekat. Danas i mi stavljamo lavandu u ormare kako bismo od moljaca sačuvali omiljeni kaput, i sadimo je u saksije na terasama i oko kuće jer je komarci zaobilaze u širokom luku. Dakle, priča o buvama i drugim gamadima pije vodu. Što se parfema tiče, teško da postoji osoba koja ne voli miris lavande, i dan-danas je široko zastupljen u kozmetičkoj industriji. Ipak, ne širimo veš po njenom žbunju, mada to uopšte nije loša ideja, ali svakako koristimo omekšivače s njenim mirisom. Što se vidovitosti i gatanja tiče, ne treba ni to baš olako odbaciti: ozbiljna istraživanja su pokazala da miris lavandinog ulja snižava krvni pritisak, puls i telesnu temperaturu, ali pritom daje osećaj mentalne bistrine, energije, i što najviše iznenađuje: pojačava teta i alfa moždane talase. Lavanda dokazano opušta. A intuicija voli smirenost.

Ako ima tako efikasno dejstvo kad je samo pomirišemo, šta se tek dešava kada je nanesemo na kožu? Kupka od lavande ima protivupalno dejstvo, kako su pokazala istraživanja na Univerzitetu u Trstu. Kao antiseptik, lavanda može sprečiti infekcije rana i povreda, a ima i umirujuće dejstvo na iritiranu i suvu kožu, bilo da su u pitanju prolazne iritacije ili opekotine, ili hronična stanja kao što su psorijaza, ekcem ili akne. Pokazala se dobra i kod fleka i pega od sunca. Umanjiće svrab i oticanje nakon ujeda insekata. Odllična je i za kosu i sprečava perut i opadanje.

Polifenoli iz lavande mogu pomoći i kod poremećaja organa za varenje. Čaj od lavande pomaže da se oslobodimo loših bakterija, gasova, nadimanja i grčeva, mučnine, pa čak i bolesti vožnje. Studija na životinjama sprovedena u Tunisu pokazala je da lavanda čak može stabilizovati nivo insulina, sprečiti i preokrenuti poremećaje metabolizma, gojaznost i disfunkciju jetre i bubrega.

Kada je, 1923. godine otvorena grobnica Tutankamona, mladog egipatskog faraona 18. dinastije, osetio se blag miris lavande. Tu se zadržao čak 3000 godina. Tutankamon se lepo očuvao zahvaljujući lavandi, ali i pošteno naspavao. A da ne pričamo o koži bez bora čitava tri milenijuma. Tutankamon je lavandin najbolji maneken.

Danas možemo uživati u pogledu na bespregledna provansalska polja i u opojnom mirisu lavande, a ako svojoj koži želimo dobro, svakako ćemo je uvrstiti u svakodnevnu negu. Najbolji efekat lavanda daje kada se udruži sa drugim blagotvornim i prirodnim puterima i uljima. I upravo takva jedna idealna mešavina je u Devi melemu za regeneraciju. Eterična ulja lavande, ruzmarina, mandarine, ulje avokada, čileanske ruže, nevena, jojobe, noćurka, pšeničnih klica, pantenol, alantoin, sve to sjedinjeno s pčelinjim voskom, čini idealni i potpuno prirodni melem, kako za svakodnevnu negu kože, tako i za tretiranje njenih problematičnih stanja: upala, urtikarija, opekotina, crvenila od sunca, ožiljaka, perutanja, svraba, dermatitisa, ekcema, psorijaze, suvoće, pega, fleka, staračkih fleka i bora. Devi melem za regeneraciju, dostojan faraona, kraljica i modernih romantičnih proročica. Za bar još tri milenijuma.

Krambl od kokosa

Krambl (crumble) je jednostavna tradicionalna engleska poslastica od voća sa posipom od mrvljenog testa. Obično se koristi voće koje je u sezoni, ili ono koje nam se trenutno zateklo u kući, dok se originalno testo pravi od brašna i masnoće, najčešće putera ili biljne masti, i to brašna duplo više od količine masnoće. Dodaje se samo još šećer, sve se sjedini i namrvi preko kuvanog voća koje se često dodatno obilno zasladi.

Tradicionalni krambl se često servira uz sladoled ili krem od vanile.

Danas pravimo krambl od kokosa. Umesto belog brašna koristimo kokosovo sitno mleveno brašno, umesto belog šećera kokosov šećer, umesto putera – kokosovo ulje, pa dodajemo zanimljivu teksturu pomoću listića kokosa.

Ova kombinacija nema manje kalorija od tradicionalne, ali ipak manje goji. Može se koristiti i kod keto dijete (samo bez šećera ili uz zaslađivač) jer kokos sadrži veoma malo ugljenih hidrata, a dosta vlakana. Ali ono što je najbolje kod kokosa je što sadrži visok nivo MCFA – srednjelančanih masnih kiselina, koje su važni regulatori metabolizma. Lako se vare, ne opterećuju organe za varenje, a telo ih ne skladišti kao masne naslage, jer ne dospevaju u krvotok već idu direktno u jetru gde se odmah pretvaraju u energiju. Tako ubrzavaju metabolizam i podstiču sagorevanje kalorija.

Kokos održava stabilan nivo šećera u krvi, drži osećaj sitosti, pa je odličan izbor za dijabetičare i osobe koje žele da smršaju. Čuva srce i krvne sudove jer snižava nivo lošeg holesterola, i tako sprečava koronarna oboljenja. Odličan je i za osobe koje su osetljive na gluten. Veoma je cenjen u ajurvedskoj medicini i njen je neizostavni deo.

Za kokos-varijantu krambla potrebno je:

  • 50 gr kokosovog ulja, obavezno nerafinisanog, hladno ceđenog
  • 100 gr sitno mlevenog kokosovog brašna (kokosovog praha ili proteina, kako se sad prodaje po radnjama zdrave hrane)
  • 30 gr kokosovog šećera za testo + 10 gr za dodavanje voću
  • 20 gr kokosovih listića
  • 3 srednje jabuke, najbolje domaće, nakisele
  • 1 šolja smrznutih višanja bez koščica
  • kašičica cimeta

Prstima sjediniti kokosovo ulje, brašno i šećer, pa na kraju dodati listiće i grubo izmešati. Staviti u frižider da se stegne dok pripremamo voće.

Oljuštiti jabuke i naseckati na kriške. Sipati ih u tiganj ili plitku šerpu. Posuti cimetom, kašikom kokosovog šećera, dodati višnje i izmešati, pa staviti na ringlu na blagu vatru. Višnje će se polako otapati i pustiti sok, pa nema potrebe za dodavanjem tečnosti. Prokuvati voće par minuta i skloniti s vatre. Ostaviti da se prohladi.

Uključiti rernu na 180 stepeni. Voće rasporediti u male posude za pečenje, ili ga ostaviti u tiganju, koji, u tom slučaju mora biti bez plastične drške kako bi mogao da se stavi u rernu. Izvaditi ’testo’ iz frižidera i namrviti ga ravnomerno preko voća. Ne mešati. Peći do 40 minuta, dok površina ne porumeni a voće se blago karamelizuje.

Jedna porcija – šestina ovog krambla, ima oko 230 kalorija. Idealno je da ga pojedemo oko sat vremena pre vežbanja. Neće nam opteretiti stomak, a daće nam mnogo energije.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Agresija maskirana u dobročinstvo

Sigurno najdelotvorniji način da čovekom manipulišete je da to što mu namećete predstavite kao uslugu. Ovu metodu je verovatno nesvesno koristio i pećinski čovek, a u naše vreme usavršena je do krajnjih i globalnih razmera. Jedan od najgorih primera lažnog dobročinstva kome smo danas svedoci je izazivanje rata i nemira u zemljama trećeg sveta u kojima strada najviše civila, pod izgovorom da su neophodni ’kako bi se zaštitili nedužni civili’. I ne čudi što takva taktika dolazi baš iz zemalja u kojima je marketing vrhunski razvijen. Ista metoda koristi se da nam se proda i proturi gomila bespotrebnih stvari, a da toga uglavnom nismo svesni.

I na užem, ličnom nivou, svako od nas oko sebe ima ’dobročinitelje’: svekrvu koja insistira da nedeljom obavezno dolazite kod nje na ručak, ’da vas oslobodi kuvanja’, prijatelja koji vas prijatno iznenadi pozivom kada je čuo da ste bolesni, ali se razgovor pretvori u teleprezentaciju proizvoda koje je nedavno počeo da prodaje, nenajavljene goste koji vas ’časte’ svojim prisustvom usred najnezgodnijeg trenutka ili ceo dragoceni vikend… Neki to rade svesno, neki nesvesno, ali osećaj koji nam takvi ljudi izazivaju je uvek isti: naša etika i vaspitanje nas teraju da se smešimo i istrpimo ih, dok nam instinkt kaže da pobegnemo, zavučemo se u neko skrovito i pusto mesto i vrištimo iz sveg glasa. Dakle, ono što nam ’dobročinitelji’ izazivaju je jaka frustracija.

Svetske religije propagiraju dobročinstvo, ali u pravom, iskonskom obliku: čini dobro i ne očekuj ništa zauzvrat. U suprotnom to nije dobročinstvo već trgovina. Kao i sve iskonske vrednosti, i ovom se lako manipuliše. Ali postoje situacije kada se dobročinstvo otima kontroli: pomaganje drugima je primarno i neophodno do te mere da se zanemaruju sopstvene potrebe, čak i najosnovnije. Takozvani kompleks spasitelja je čest u romantičnim vezama, kada jedan partner žrtvuje sve kako bi ’izvukao’ drugog koji je alkoholičar, kockar, promiskuitetan, patološki lažov, ili jednostavno manipulant. ’Spasitelj’ će uvek nalaziti izgovore za partnerove nerazumne ili nemarne postupke i pravdati ih teškim detinjstvom, nedostatkom novca ili potrebama koje su ’jače od njega’, a u osnovi ovakvog odnosa zapravo leži nedostatak ljubavi prema sebi i strah od napuštanja. I to je zatvoreni krug. Povlađivanjem i nalaženjem izgovora ’spasitelj’ samo jača kod partnera loše osobine, a ovaj sve manje ima potrebu da se menja, jer zašto bi, ovako mu je savršeno. Ali iako spasitelj na prvi pogled deluje kao žrtva, on je zapravo agresor. Negujući tuđe negativne osobine, on bliskoj osobi uskraćuje najbitniju mogućnost – da se promeni.

Još jedan primer ovakve agresije, i verovatno najteži jer nas može snaći od najranijeg detinjstva, je odnos roditelj-dete. ’Sve sam ti dao, a ti mi ovako uzvraćaš’, čest je vapaj roditelja koji sebe doživljava kao dobročinitelja i žrtvu, a zapravo je agresor koji svom detetu ne dopušta da odraste. Kada vas veže upravo onaj koji vam je od prvih dana usadio sopstvene moralne principe i osećaj krivice, veoma je teško isukati mač svesti i preseći pupčanu vrpcu.

Odnos u kome je jednom dobro a drugom loše je nefunkcionalan odnos, i to bi trebalo da nam bude vodilja svaki put kada naiđemo na lažnog dobročinitelja. Lažni dobročinitelji jednostavno nisu dobri po naše mentalno zdravlje, i moramo imati pre svega dovoljno svesti da ih prepoznamo, snage da im se odupremo i taktičnosti da ih diplomatski odbijemo a sebe zaštitimo od osećaja krivice koji nam nameću.

Kada malo bolje analiziramo postupke nama poznatih dobročinitelja-agresora, primetićemo da su prilično predvidivi. To je odlično, jer nam daje mogućnost da se unapred pripremimo. Prva stvar na kojoj moramo raditi smo mi. Moramo sebe podsetiti na činjenicu da smo sami za sebe odgovorni, da se neće pojaviti niko ko će nas spasiti. Potom, potrebno je da tražimo rešenja koja su trajna. I na kraju, moramo se pomiriti s činjenicom da nas jednostavno ne mogu svi voleti. Zapravo, čovek s najvećim integritetom ima najmanje obožavatelja. Onaj koga baš svi vole je krajnje sumnjiv. Postoji samo jedna osoba čija nam je ljubav neophodna: mi sami.

’Voli sebe toliko da uvek možeš da prepoznaš kada se neko prema tebi loše ophodi.’

Put do središta pakla i nazad

Zamislite osećaj: iz čista mira kao da ste upali u vreli kotao, progutali žar, kao da vas bode hiljadu vrelih iglica, kao da samo što vam ne proključaju svi unutrašnji organi… I onda se pojavljuju graške znoja, natapaju odeću, cure od temena ka vratu ispod kose, klize niz leđa, i u trenutku sve je na vama mokro. Jedino što želite je da skinete sve sa sebe, otvorite prozor ako je zima, ili frižider ako je leto, uskočite u hladni bazen i popijete ledenu limunadu. Ali sve to se dešava dok ste na poslu, u sred važnog sastanka gde su sve oči uperene u vas. E, to je valung.

Nalet vreline koji ne bira ni mesto ni vreme. Ni noću ne da mira: budi vas iz najdubljeg sna, u trenutku bacate sve sa sebe i iskačete iz bare od znoja koja ostaje za vama na madracu. Skoro polovinu žena koje prolaze kroz menopauzu valunzi redovno bude tokom noći. Godinama hronično neispavane, svejedno moraju da ispunjavaju svakodnevne obaveze.

Valung je zastrašujući kada vam se prvi put dogodi. Srce vam se uzlupa i dah skrati kao da trčite poslednje deonice maratona. I tih desetak minuta koliko traje deluju kao večnost. Treba dosta vremena da shvatite šta vam se dogodilo, a još više da se naviknete na činjenicu da će vam se to sad događati redovno, i tokom više godina, u najrazličitijim životnim situacijama. Oko 75% žena koje prolaze kroz menopauzu imaju redovne valunge.

Kao i kod većine neprijatnih životnih promena, na početku se opiremo i negiramo postojanje problema, da bismo na kraju shvatile da se situacija neće prilagoditi nama, već se mi moramo prilagoditi njoj. Uzimamo veću tašnu i nosimo svuda sa sobom rezervnu majicu, flašicu vode, lepezu… I onda počnemo da zbijamo šale o klimakteričnim ženama, jer sve je lakše kada okrenemo na humor.

Kako razlikovati pit bul terijera od klimakterične žene? Po karminu.

Menopauza je prirodan proces kroz koji prolazi svaka žena, i u proseku počinje u 51. godini života. Ali dosta ranije može početi perimenopauza, period kada je ciklus još uvek prisutan, mada postaje neredovan, jer nivo estradiola već počinje da opada i ništa više nije kao pre. Perimenopauza može nastupiti oko 45. godine života, ali nažalost, danas se ta granica sve više pomera. I kada shvatimo da se žena na polovini svog životnog veka već može suočiti s dolaskom menopauze, onda je jasno da je neophodno da ovaj drugi deo života dobro promislimo i isplaniramo kako bi bio što kvalitetniji.

Kao što u svakom zlu postoji i nešto dobro, ni valunzi nisu skroz crni. Istraživanja sprovedena na 60.000 žena tokom 10 godina pokazala su da žene koje su imale valunge tokom menopauze, kasnije manje oboljevaju od kardiovaskularnih poremećaja. Izgleda da taj požar u telu na neki način čeliči srce i krvne sudove. S tom činjenicom u vidu, nastavićemo optimistično, shvatiti da su valunzi i svi propratni simptomi menopauze nešto neizbežno, i truditi se da ne idemo kroz ovaj prelazni period glavom kroz zid, već mudro i planski.

Kako možemo sebi pomoći da nas valunzi što manje remete? Prvi korak je prihvatanje. Što se više opiremo, biće nam gore. Drugi je prilagođavanje. Slojevito oblačenje, odeća od prirodnih materijala, komotna i široka. A treći je promena stila života. Zapravo, to je stil života koji bi trebalo uvek da negujemo, ali mladost često ne razmišlja o posledicama. Dok ne shvatimo da nemamo izbora. Veoma je bitno održavanje zdrave telesne težine, kvalitetna ishrana, izbegavanje alkohola i cigareta, redovna fizička aktivnost prilagođena našim godinama i potrebama, i eliminacija svih situacija koje bi nam donele bespotrebni stres.

Ulaskom u menopauzu više nego ikad pre shvatamo koliko je bitno vratiti se prirodi. Široka bluza od prirodnog pamuka, što prirodnija hrana bez aditiva, što češći izleti u prirodu, i – lekovito bilje. Bela imela, matičnjak, hajdučka trava, neven, valerijana… savršena kombinacija iz prirode za lakši ulazak u menopauzu. Sve to u idealnoj razmeri i obliku koji se najbolje može iskoristiti: u kapima Femisan B. Osim što će ublažiti valunge, preznojavanje, lupanje srca, nervozu i nesanicu, Femisan B će nam pomoći da u prelaznom periodu prkosimo poremećajima koji tada najviše vrebaju: bolestima srca i krvnih sudova, arteriosklerozi, osteoporozi, dijabetesu…

Kako razlikovati pit bul terijera od klimakterične žene? Ona hoda smireno, vodi psa na povocu i ima bočicu Femisana B u tašni.