Uz prijateljice smo zdravije

Statistike kažu da je stopa smrtnosti kod oženjenih muškaraca čak za 46% niža nego kod neoženjenih, a kriva smrtnosti drastično raste kod razvedenih i udovaca. Kada su žene u pitanju, situacija je obrnuta: dugovečnije su one „slobodne“. Najveći razlog tome je različit pristup komunikaciji. Dok žene imaju sposobnost komunikacije koja uključuje kako emocije, empatiju, aktivno slušanje sagovornika, tako i sposobnost za rešavanje problema, komunikacija muškaraca svodi se uglavnom samo na ovo poslednje. Upravo zato je za ženu, osim one koju ima s muškarcem, veoma važna veza koju gradi sa svojim prijateljicama.

Moć ženskog prijateljstva je toliko jaka da je u stanju da smanji stres, poboljša opšte zdravlje, pospeši imunitet, snizi krvni pritisak, umanji nelagodnosti koje nose životne prekretnice, pa čak i da ubrza ozdravljenje. Istraživanja ukazuju da je „eliksir prijateljstva“ zapravo hormon oksitocin. To je isti onaj hormon čiji nivo naglo skače nakon porođaja i pomaže majci da se emotivno poveže s novorođenčetom. A kada se udruži s estrogenom, oksitocin stvara nagon kod žena da potraže društvo prijateljica. Istraživači to nazivaju „socijalnim termostatom“: kada je nivo hormona nizak, žene ga dopunjavaju u interakciji jedna s drugom, nakon čega se rađa onaj prijatni osećaj smirenosti i topline. Neke žene taj osećaj porede sa onim kada doje svoju bebu, što nije ništa čudno jer se i prilikom dojenja takođe luči oksitocin.

Najmanje 22 studije su potvrdile da društvena podrška koju žene pružaju jedna drugoj umiruje rad srca i umanjuje negativne posledice stresa. Kada je nivo oksitocina visok, manje su šanse da će stres naneti oštećenja koja mogu izazvati hronična oboljenja, kao što su metabolički ili kardiovaskularni poremećaji. Oksitocin dokazano pomaže da rane brže i bolje zarastu, pa nam tako, dok ćaskamo s prijateljicama, on istovremeno jača imuni sistem i sprečava infekcije. Postoje čak i naučni dokazi da široka mreža društvene podrške štiti žene od posledica demencije. Prijateljstva nam, dakle, pomažu i da „vežbamo“ mozak.

Kako to da žene dobijaju veću emotivnu podršku od drugih žena, umesto od svojih emotivnih partnera? Ankete su pokazale da većina žena smatra da svoju dušu može da u potpunosti ogoli samo pred drugim ženama. Šta više, u stresnim situacijama muški partneri često samo „dolivaju ulje na vatru“. Jedno nemačko istraživanje potvrdilo je da je prilikom obavljanja stresnih zadataka kod žena kojima su „pomagali“ partneri, dolazilo do drastičnog skoka hormona stresa. U suprotnoj situaciji – kada su muškarcima pomagale partnerke, kod muškaraca su hormoni stresa bili niski.

To istraživanje je upravo saželo suštinu razlike u podršci koju daju muškarci i žene: podrška muškarca prijatelju ili partnerki uglavnom poprima oblik saveta, dok podrška žene podrazumeva ohrabrenje i prihvatanje. A kada razgovaraju, žene uglavnom pričaju o osećanjima, dok muškarci pričaju o događajima.

S godinama prijateljstva sazrevaju. Nedavna istraživanja kažu da prosečno žensko prijateljstvo traje 16 godina, što je 6 godina duže od prosečne emotivne veze. Mnoge žene su svesne, naročito kako se bliže zrelijim godinama, da će deca jednog dana napustiti gnezdo, kao i da podrška koju dobijaju od muža nije zagarantovana. Zato su ženska prijateljstva izuzetno dragocena i veoma bitan ulog u budućnost.

Sledeći put kada se nađete s prijateljicom na kafi, budite svesne dragocenosti tog trenutka i dobrobiti koje ima na vaše zdravlje. I nemojte se ustručavati da joj kažete koliko važno mesto ima u vašem životu.

A kada razmenjujete iskustva o „ženskim problemima“ ili valunzima koji ne prestaju s dolaskom menopauze, setite se i dve „najbolje prijateljice“ žena: Femisana A za žene u reproduktivnom periodu, i Femisana B za žene na ulasku u menopauzu. Jer prijateljica nikad dosta.

Sindrom Marije Antoanete

U oktobru 1793. Francuska revolucija stajala je na čvrstim nogama. Devet meseci ranije pogubljen je kralj Luj XVI, poslednji francuski monarh, veoma omražen zbog ekstravagantnog načina života dok je narod živeo u najgorem siromaštvu. Posebno omražena bila je njegova žena Marija Antoaneta, koja se za Luja udala 1770. godine, verovatno najpoznatija po izjavi „neka jedu kolače“, na primedbu da narod nema hleba. Koliko je ona tačna i da li je zapravo bila propagandna izmišljotina revolucionara nikada nećemo saznati, ali uspela je i kraljicu da dovede do giljotine. Marija Antoaneta, kćerka austrijske kraljice Marije Terezije i Franje I, cara Svetog Rimskog Carstva, praktično najmoćnijih ljudi u Evropi, bila je osuđena na smrt giljotinom.

Kada je tog oktobra dovedena do surove sprave na Trgu Konkord u Parizu, koja je trebalo da joj, navodno, na „human način“ odrubi glavu, tridesetsedmogodišnja kraljica bila je potpuno seda. Tako je barem potvrdila brojna publika. Baš kao i za izjavu o kolačima, ni za ovu tvrdnju nismo sigurni koliko je tačna. Ali bila je dovoljna da se po njoj nazove iznenadna pojava za canities – sedu kosu: sindrom Marije Antoanete.

Brojne su legende o slučajevima kada je neko osedeo preko noći. Ali da li je moguće da se to dogodi u tako kratkom vremenskom roku? Jedna modernija priča potiče iz 1982. godine kada je pilot Erik Mudi leteo iz Kuala Lumpura za Pert. Iako je bilo vedro i uslovi za let su bili idealni, dok je leteo preko indonežanskog ostrva Java avionu je iznenada otkazao jedan motor. Potom su otkazali i svi ostali, jedan po jedan. Mudi je objasnio putnicima šta se dogodilo mirnim glasom, i potpuno trezveno prinudno sleteo na aerodrom u Džakarti. Ispostavilo se da je u motore prodro vulkanski prah. Na pilotu se nisu videli znaci velikog stresa. Ali tokom narednih šest meseci počeo je da intenzivno sedi. U roku od godinu dana kosa mu je postala potpuno bela.

Šta kaže nauka? Danas znamo da su dve vrste pigmenta melanina odgovorna za boju naše kose – eumelanin koji utiče na to koliko je kosa tamna, i feomelanin koji određuje koliko je crvena ili žuta. Kako starimo, ćelije u folikulu dlake prestaju da luče ove pigmente zbog čega kosa postaje bezbojna. Jedno od objašnjenja kad je u pitanju iznenadna pojava sede kose je da usled stresa one obojene vlasi opadaju, a ostaju samo bele, kao kod poremećaja alopecia ariata. Po drugoj teoriji, imuni odgovor organizma usled stresa utiče na sistem za proizvodnju pigmenta i njegova proizvodnja iznenada prestaje.

Ipak, nedavna studija uspela je da malo bolje rasvetli ovaj problem. Istraživači dva univerziteta, u Sao Paulu i Harvardu, nakon eksperimenata na miševima, potvrdili su da stres zaista može igrati ključnu ulogu u iznenadnoj pojavi sede kose. Miševi koji su bili izloženi jakom bolu (možda je bolje da ne znamo na koji način), pojačano su lučili adrenalin i kortizol, hormone stresa, što je rezultiralo ubrzanim pulsom i skokom krvnog pritiska – i izazivalo akutni stres. Ovaj proces ubrzao je uništavanje matičnih ćelija odgovornih za proizvodnju melanina u folikulima dlake. Nakon samo par dana sve matične ćelije koje bi trebalo da regenerišu pigment su nestale. I dlaka miševa postala je izrazito seda. A kada se pigment jednom izgubi, nemoguće ga je regenerisati.

U dodatnom eksperimentu, naučnici su utvrdili da je moguće blokirati ove promene ako miševima daju antihipertenzive – lekove koji snižavaju krvni pritisak. Kada su uporedili gene miševa koji su bili pod stresom sa drugim miševima, uspeli su da identifikuju protein koji uzrokuje uništavanje matičnih ćelija usled stresa. Potiskivanjem ovog proteina – ciklin-zavisne kinaze koja inače kontroliše ćelijski ciklus, sprečila bi se i promena boje krzna miševa.

Ovo istraživanje je, naravno, tek prvi korak, i nije pronašlo lek za sedu kosu, ali je dokazalo veoma bitnu činjenicu: da na nas stres ostavlja ogromne posledice, i da je Sindrom Marije Antoanete moguć, iako se ne dešava baš preko noći, kao što je potvrdio slučaj pilota Erika Mudija. Ali kada nam stres bukvalno „podigne pritisak“, celo telo pati. Zato moramo pronaći način da živimo smireno i polako u ova burna i brza vremena. Jer, iako se seda kosa ovih dana vraća u modu, stres i poremećaji koje on izaziva, definitivno nisu nikada poželjni.

U tom procesu nam može pomoći Optima Forma. To je preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas na potpuno prirodan način opušta, smiruje rad srca, pomaže da uveče lakše zaspimo i kvalitetnije spavamo, a da tokom dana budemo spremni za nove izazove, bistrije razmišljamo i bolje pamtimo.

Neprijatelji sopstvene kože

Bubuljica samo što se pojavila, ali mi ne možemo da odolimo da je ne čačkamo i na kraju potpuno „raskopamo“, ostavljajući veliki crveni krater koji će zarastati danima. Zašto smo je uopšte dirali, kad sad izgleda sto puta gore nego kada se pojavila? Zašto nismo u stanju da se suzdržimo da ne diramo lice?

Ponekad smo samo malo nervozni, ili radoznali, pa se „iskalimo“ na sopstvenoj koži. Ali šta ako ova pojava pređe u naviku? Ili opsesiju? Ako stalno čačkamo kožu, bubuljice, akne, ožiljke ili bilo koje promene koje izazivaju i najmanju neravninu, i ako osećamo snažan nagon da to redovno činimo, bez obzira što sami sebi pravimo rane, onda se najverovatnije radi o dermatilomaniji.

Dermatilomaniju je prvi dijagnostifikovao francuski dermatolog Luj An Žak Brok, koji je opisao mladu ženu sa nekontrolisanom potrebom da dira akne. Ona se dijagnostifikuje pomoću sledećih simptoma:

  • stalna potreba za ekskorijacijom – grebanjem po koži koje ostavlja rane, a da ta radnja pritom nije povezana sa nekim fiziološkim poremećajem,
  • epizode grebanja, ceđenja ili češanja kože prati snažan osećaj uznemirenosti, napetosti i anksioznosti,
  • čest osećaj satisfakcije dok taj proces traje,
  • konstantni pokušaji da se prekine takav način ponašanja.

Dakle, problem je psihološke prirode, ali može imati neprijatne ili čak i ozbiljnije fizičke posledice. Rane koje sami sebi napravimo po koži mogu izazvati oštećenja kože, teže povrede i infekcije. U najozbiljnijim slučajevima može biti neophodno čak i presađivanje kože. Ali osećaj koji ostaje nakon ovakvih epizoda obično nosi sa sobom krivicu, stid i povlačenje u sebe.

Pa zašto umemo da budemo neprijatelji sopstvene kože? Neke teorije kažu da je dermatilomanija mehanizam koji nam pomaže da se nosimo sa prevelikom količinom stresa. Izvesni psiholozi tvrde da je ovaj poremećaj pokušaj da izrazimo svoj gnev prema previše strogim roditeljima. Rađene su i kliničke studije koje su dokazale čvrstu povezanost između trauma iz detinjstva i dermatilomanije, i često samopovređivanje ukazuje na seksualno zlostavljanje u detinjstvu. Druge teorije ekskorijaciju smatraju opsesivno-kompulsivnim poremećajem, jer ona podrazumeva „ponovljene radnje u ponašanju s manjkom kontrole“, i doprinosi smanjenju anksioznosti. Ali mnogi ovu teoriju opovrgavaju jer, za razliku od opsesivno-kompulsivnog poremećaja, dermatilomaniju ne izazivaju opsesivne misli.

Ali druge, neurološke studije, pokazale su vezu između dopamina i potrebe da grebemo kožu. Neke droge, kao što su kokain i metamfetamin (poznatiji kao „spid“), koje povećavaju efekat dopamina, stvaraju nekontrolisanu potrebu za grebanjem kože. Te droge izazivaju osećaj mravinjanja, kao da nam nešto gmiže pod kožom, pa se smatra da je dermatilomanija posledica nemogućnosti dopamina da okine osećaj zadovoljstva i nagrađivanja. Još jedno objašnjenje koje dermatilomaniju povezuje s neurologijom je da je njen uzrok poremećaj moždane kontrole motornih i senzornih funkcija, jer izaziva slična neurološka stanja kao kod osoba koje koriste metamfetamin.

Od dermatilomanije mnogo češće pate osobe ženskog pola, pa kada uzmemo u obzir činjenicu da žene vode više računa o svom izgledu, ne možemo a da se ne zapitamo da li namerna ekskorijacija kože ukazuje i na manjak samopouzdanja po pitanju sopstvenog fizičkog izgleda. Šta god bio uzrok dermatilomaniji, kod ozbiljnih slučajeva neophodno je angažovanje lekara i psihologa. Osobe koje pate od ovog poremećaja obično žive sa osećajem stida i poniženja, i često ne vole da izlaze iz kuće, a kada to i učine nose duge rukave i oštećenja pokrivaju zavojima i flasterima kako bi ih prikrili. Taj osećaj stida često ih sprečava da potraže pomoć.

Ali ako primetimo da smo skloni čačkanju kože kad god smo malo nervozni, ili to možda činimo iz čiste radoznalosti kada nam izađe neka bubuljica, da povratimo samo-kontrolu i umanjimo osećaj nervoze, na prirodan način nam može pomoći Optima Forma. Tri lekovite biljke u ovoj formuli će nas opustiti, pomoći da lakše zaspimo i bolje spavamo, a tokom dana imamo više samokontrole i bolje razmišljamo. A ako je šteta već učinjena i koža nam liči na bojno polje, da bolje zaraste i da nam ne ostanu ožiljci pomoći će nam Devi melem za regeneraciju. Visokokvalitetna prirodna ulja i puteri u ovom melemu podstiču zarastanje kože, podmlađuju je i vremenom uklanjaju ožiljke, pa je melem koristan i kod ozbiljnijih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema.

Uz Optima Formu i Devi melem lakše ćemo okončati rat sa sobom i postati prijatelji sopstvene kože, u kojoj ćemo se osećati baš onako kako treba – kao kod svoje kuće.

Zaštitnik slabih i nemoćnih

Kada bismo napravili konkurs za najmoćniju biljku, na vrhu rang-liste sigurno bi se našla bela imela. Naši preci su je slavili od pamtiveka i pripisivali joj magične moći, a moderna nauka je dokazala da je ta magija stvarna. Imela je sama po sebi neobična: nema koren, već raste kao parazit na drveću i iz njih crpi hranu. Možemo je lako uočiti zimi, na ogoljenim krošnjama listopadnog drveća, jer je imela i dalje zelena. Njeni plodovi su veoma otrovni, ali sama biljka, kada se stručno pripremi, toliko je lekovita da ima moć da uništava čak i ćelije kancera. Interesantno je da lekovitost imele zavisi od toga na kom drvetu živi: lekovita je ona sa drveta jabuke, kruške i šljive, ali ne i ona sa četinara, vrbe, hrasta i lipe.

Ono što je uočeno u naučnim istraživanjima je da bela imela stimuliše imuni odgovor na ćelijskom nivou i selektivno napada i uništava ćelije raka. Zato se u brojnim klinikama zvanično koristi kao terapija kod malignih bolesti i predkanceroznih stanja. Ono što omogućava takvo dejstvo su viskotoksini – kardiotonični polipeptidi i lecitini iz bele imele, koji utiču na granulocite koji uništavaju patogene ćelije. Standardna antitumorna terapija inače upravo uništava granulocite, a samim tim i imunitet obolelog. Za razliku od nje bela imela, osim što eliminiše tumorne ćelije, štiti i jača imunitet.

Dejstvo bele imele je široko: ona je prirodni vazodilatator – širi arterije i prokrvljuje telo. Zato je sjajna kod kardiovaskularnih oboljenja, kao lek i preventiva. Imela snižava krvni pritisak, deluje okrepljujuće na srčani mišić i pomaže izbacivanje viška vode iz organizma. Ova magična biljka smiruje grčeve, pomaže zarastanje rana i zaustavlja krvarenje, podstiče varenje i izbacivanje crevnih parazita, balansira hormone i pomaže kod dijabetesa. Kao efikasan diuretik može biti od pomoći kod oticanja, reume, upale zglobova i gihta. Ona je zaštitnik ženskog reproduktivnog sistema i jača kako žensku, tako i mušku plodnost.

Brojna istraživanja su potvrdila snažno antivirusno dejstvo bele imele, pa je, s pojavom SARS-CoV-2 virusa, ponovo došla u centar pažnje. Najviše se koristi u Kini, s ciljem da se inhibira 3CLpro, glavni protein pomoću kog se virus širi u telu domaćina. Ali njena uloga je najveća u zaštiti najosetljivijih: ono što je praksa potvrdila je da su pod najvećim rizikom od Covid-19 osobe koje već pate od nekih hroničnih oboljenja, naročito srčani bolesnici i dijabetičari. Zato je upravo tu dragoceno snažno dejstvo bele imele na žlezde s unutrašnjim lučenjem i kardiovaskularni sistem.

Imela je tako najveći zaštitnik slabih i nemoćnih, pravi Robin Hud među biljkama. Ona je tu da nam osnaži imunitet i pomogne našem telu da se izbori sa spoljnim neprijateljima, ali i da izbalansira funkcije u nama samima. Ono što je važno je da je ne koristimo na svoju ruku, već da pripremu prepustimo stručnjacima. A kao i svo lekovito bilje, i bela imela najbolje deluje kada se udruži sa drugima. Upravo takvo, sinergetsko dejstvo bele imele, deo je Disana – prirodnog bioeliksira koji nam jača imunitet, čuva vitalnost i zdravlje. Pored bele imele, u ovom prirodnom preparatu za naše zdravlje brinu se i bokvica, ehinacea, kopriva, matičnjak, angelika, čestoslavica i maslačak, zajedno s medom i vitaminom C. Osim što će nam pomoći da se izborimo s virusima, Disan će zaštititi naše disajne organe, pročistiti pluća, ublažiti i smiriti kašalj, podstaći cirkulaciju i mikrocirkulaciju, pročistiti krvne sudove, ali nas i umiriti i opustiti. Zato Disan pomaže i pušačima da se lakše odviknu od duvana.

Disan je zato obavezan deo kućne apoteke, bioeliksir koga vredi imati na polici, kao preventivu ili ’da se nađe’. Naročito u vreme epidemija kada je zaštita svima potrebna.

Mudrost našeg tela

Osećamo blagu mučninu, probadanje svuda po telu, umorne smo kao da nas je neko pretukao… Kad konsultujemo kalendar, imamo šta da vidimo: ovulacija je prošla i sad sledi onaj nemili period ciklusa pre menstruacije, kada se simptomi samo ređaju. Nema veze, naučile smo da živimo s tim. Ali zašto imamo taj osećaj kao da ćemo se razboleti, kao da nas lomi virus?

Nije ni malo retka pojava da žene u periodu od ovulacije do početka menstruacije osećaju simptome koji liče na grip, pa čak i da imaju povišenu temperaturu. One koje pate od autoimunih bolesti, na primer reumatoidnog artritisa, mogu čak osetiti pogoršanje simptoma koji se potom smiruju s početkom menstruacije. Sve to prate i uobičajeni simptomi PMS-a: nervoza, osetljivost grudi, glavobolje, oticanje i zadržavanje vode, osećaj umora… Ali ne retko se desi i da, ako se razbolimo od gripa i prehlada, to upravo bude u tom periodu, nakon ovulacije a pre menstruacije. Kao da nam je tada baš oslabio imunitet.

I opet, ’krivci’ su hormoni. U sredini ciklusa, oko ovulacije, estrogen i progesteron skaču, pa kad ne dođe do trudnoće, naglo opadaju. Potom materica počne da luči prostaglandin koji izaziva grčeve, pa čak i poremećaj varenja i dijareju. Prostaglandin nam takođe može izazvati simptome slične gripu, ponekad i groznicu. Ipak, često same dolivamo ulje na vatru: u ovom periodu obično osećamo pojačanu želju za slatkišima i testom koji utiču na dodatno oticanje i zadržavanje vode, što može izazvati bol u zglobovima i probadanje nalik onom kada imamo grip.

Često same znamo da prepoznamo kada su ovi simptomi ’lažni’, odnosno povezani s ciklusom, a kada zaista imamo grip. S druge strane, naučnici smatraju da estrogen, konkretno estradiol, igra veliku ulogu u zaštiti žena od korona i drugih virusa i da stimuliše nastanak i proizvodnju antitela. Time upravo objašnjavaju i činjenicu da statistički, muškarci češće pate od komplikacija usled korona-virusa od žena.

A kad je situacija obrnuta – da li virus može negativno da utiče na naš ciklus? Najnovija iskustva vezana za korona-virus pokazala su da on zaista može izazvati poremećaj menstrualnog ciklusa i izostanak menstruacije. Oko 30% žena koje su učestvovale u jednoj manjoj studiji u Kini je prijavilo poremećaje ciklusa nakon što su preležale korona-virus.

Objašnjenje za ovu pojavu je da Kovid-19 izaziva stresnu reakciju u telu i aktivira hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežnu osovinu koja je odgovorna za reakciju tela na stres. Ona, kao posledicu toga, stimuliše lučenje hormona kortizola čiji je zadatak da telo pripremi na borbu. Pojačani kortizol utiče na smanjenje lučenja estrogena i progesterona, što za rezultat ima amenoreju – izostanak menstruacije.

Kada malo bolje razmislimo, naše telo je veoma mudro. Najvažniji razlog što žene dobijaju menstruaciju je da bi mogle da zatrudne. A kada ne treba da zatrudne? Upravo kada su bolesne. Dakle, izostanak ciklusa dok se borimo s virusom je evolutivni zaštitni mehanizam kako za ženu, tako i za njeno potomstvo.

Ali šta ako ciklus nastavi da bude neredovan iako smo davno preležale virus? Pored obavezne posete ginekologu, možemo se za pomoć obratiti prirodi: lekovitom bilju koje je ženama s naših prostora vekovima pomagalo da regulišu ciklus, ublaže bolne menstruacije i pospeše plodnost: virak, hajdučka trava, crveni zdravac, seme peršuna, rusomača, neven… Osim što će uredoviti ciklus, ove biljke pomažu i da ne otičemo u PMS-u, da budemo manje nervozne i umorne, ali i da se izborimo i s ozbiljnijim poremećajima poput policističnih jajnika, endometrioze, mioma i cista. Sve one ulaze u sastav Femisana A, potpuno prirodnog preparata namenjenog ženama, od prve menstruacije do menopauze.

Kad mudrosti našeg tela dodamo i mudrost lekovitog bilja, virus nam ništa ne može.

Zapečeni beli luk u ulju

Ne jedemo ga često jer vrlo snažno ’miriše’, ali svi znamo da je vrlo zdrav. Beli luk je prirodni antibiotik, prebogat vitaminima i mireralima, između ostalog i alicinom. Upravo je alicin zadužen za snažno antibakterijsko, antivirusno, antigljivično, antioksidativno i antiparazitsko dejstvo. Beli luk nam pomaže da se zaštitimo i lakše oporavimo od prehlade i gripa, jača nam imunitet i stimuliše proizvodnju antitela, ali deluje i antimorno. Ova super-hrana štiti krvne sudove, eliminiše loš holesterol, popravlja raspoloženje i otklanja umor i napetost.

Osim što je protivnik parazita, beli luk pomaže varenje i sprečava nastanak gasova i nadimanja. On pospešuje metabolizam i limfnu drenažu, i tako čisti organizam od toksina. Najefikasniji je kada je svež, ali u takvom obliku ga retko jedemo – osim ako smo baš sigurni da nećemo izlaziti iz kuće. Međutim, kada se ispeče, beli luk će izgubiti snažan miris, a ako je pečen u ljusci, zadržaće dosta svojih korisnih svojstava. Tako pečen može se koristiti i kao obloga i privijati na čireve, rane i čak i hemoroide.

Danas u Herba Svetovoj kuhinji pripremamo beli luk na interesantan način. Za ovaj recept potrebno nam je:

  • desetak glavica domaćeg belog luka
  • oko decilitar kvalitetnog maslinovog ulja
  • nekoliko zrna bibera i korijandera
  • grančica sušenog ili svežeg ruzmarina
  • 1 manja staklena teglica sa zatvaračem

Beli luk u glavicama, neočišćen, uvijemo u foliju i stavimo u rernu na 220 stepeni. To možemo učiniti i dok pečemo nešto drugo, kako bismo uštedeli energiju. Nakon oko pola sata ga izvadimo iz rerne i ostavimo da se prohladi. Očistimo pažljivo od ljuske čenove koji su sada prilično mekani.

Sve čenove stavimo u teglicu, pritisnemo lagano da se sabiju, stavimo odozgo zrnca bibera i korijandera i zabodemo grančicu ruzmarina, pa polako nalivamo uljem dok ne prekrijemo sav beli luk. Zatvorimo teglicu i čuvamo je na sobnoj temperaturi.

Tako pripremljen beli luk možemo stavljati u jela, sosove ili salate, ali najlepši je kada se namaže na komad kvalitetnog hleba, svežeg ili prepečenog.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Molekul do sreće

Depresija sve više hara našom planetom, pa će danas čak jedna od četiri osobe u nekom trenutku osetiti neki od njenih simptoma. Kada pomislimo na depresiju, obično je prva asocijacija tuga, ali ovo podmuklo stanje se manifestuje i drastičnim padom energije, gubitkom interesovanja za sve ono što nas je pre zanimalo, poremećajem sna, poteškoćama u pamćenju i padom libida. Da li je depresija poremećaj tela ili psihe? Izgleda da nauka ima odgovor, i ako je u pravu, i jednostavno rešenje.

U pitanju je amino kiselina koja se prirodno nalazi u mozgu i jetri, acetil-l-karnitin (ALC). Više kliničkih studija bavilo se proučavanjem pacijenata koji pate od depresije i demencije a koji su kao terapiju dobijali ovu amino kiselinu u obliku suplementa. Ono što se o njoj zna je da ima važan neuroprotektivni efekat, a njena glavna uloga je da prenosi masne kiseline u mitohondrije, što, jednostavnim jezikom rečeno, znači da ćelije napaja energijom.

ALC često koriste sportisti da bi imali više energije i brže se oporavili nakon treniga, a kako ubrzava metabolizam i povećava sagorevanje masti, pomaže i da budemo vitki i mišićavi. Ali glavna uloga ALC je u održavanju nervnog sistema. On učestvuje u proizvodnji acetilholina, najvažnijeg moždanog transmitera, i time održava kognitivne funkcije. Deluje i kao antioksidans jer usporava odumiranje ćelija, kao i kardioprotektivno – štiti srce i krvne sudove i povećava nivo dobrog holesterola. Kako starimo, tako ga sve manje imamo, a njegov nedostatak može izazvati demenciju i Alchamerovu bolest.

Studije na miševima koji su pokazivali simptome depresije – anksiozno ponašanje, poremećaj sna, promene u telesnoj težini, kao i promene u gustini i funkcionisanju hipokampusa i amigdale, dokazale su da se suplementacijom ove amino kiseline u vrlo brzom periodu eliminišu svi simptomi. Šta više, mnogo brže nego pomoću antidepresiva.

Kada su u pitanju studije na ljudima, upoređujući nivo ove amino kiseline u krvi kod 71 pacijenta sa depresiom i 45 zdravih ispitanika, naučnici su došli do zaključka da je kod ovih prvih nivo ALC drastično niži. Zapravo, što je veći nivo depresije, to je i nivo ALC niži. Kada su analizirani rezultati kliničkih studija, izveden je zaključak da acetil-l-karnitin u dozi od 500mg četiri puta na dan ima vidno bolji efekat u odnosu na placebo, ali i potpuno isti efekat kao antidepresivi, a da pritom nema nikakve negativne efekte.

Depresija i neplodnost često idu zajedno, i upravo to je razlog što se ova dragocena amino kiselina našla i u jednom preparatu Herba Sveta namenjenom muškarcima: Alfa Aktivu. Pored nje, u njegov sastav ulaze i ekstrakt biljke damjane koja dodatno pospešuje plodnost, ali i doprinosi održavanju dobrog mentalnog zdravlja pa je još jedan prirodni borac protiv depresije, kao i cink, mineral neophodan za plodnost.

Zato je Alfa Aktiv idealan preparat za modernog muškarca koji mu pomaže da zadrži vedar duh, bistro razmišlja, da ima dovoljno energije ne samo za posao već i za rekreaciju, da osnuje porodicu kada to želi, i da sačuva zdravlje mozga, srca i krvnih sudova. Kod starijih muškaraca Alfa Aktiv može doprineti sprečavanju demencije. Za sreću je dovoljan jedan molekul!

Vesnik demencije

S godinama možda taložimo mudrost i iskustvo, ali nažalost, i plak na zidovima arterija. Kako nas naš zaštitnik, estrogen, polako napušta, tako smo pod većim rizikom od kardiovaskularnih oboljenja. Brojni su naučni dokazi da estrogen sprečava razvoj ateroskleroze. Žene koje pre dolaska menopauze imaju nizak nivo estrogena, a naročito ako su pritom pušači i imaju visok krvni pritisak, pod većim su rizikom da obole od kardiovaskularnih poremećaja.

Kako nivo estrogena opada kada pređemo četrdesetu, tako su moguće i aterosklerotske lezije koje se, ako ne povedemo računa, mogu kasnije manifestovati kao koronarna bolest srca – angina pektoris ili infarkt, cerebrovaskularna oboljenja – moždani udar, ili periferna vaskularna oboljenja – bol i grčevi u nogama čiji je uzrok intermitentna klaudikacija, ili gangrena. Ateroskleroza nastaje stvaranjem ateroma – plaka koji se sastoji od lipida – pretežno LDL, ’lošeg’ holesterola, pokrivenih fibroznom kapom. Kada plak naraste može doći do njegove rupture – kidanja, ili kalcifikacije, što povećava rizik od nastanka tromba ili aneurizme.

Istraživanja su pokazala da su mlađe žene sa smanjenim nivoom estrogena pod sedam puta većim rizikom da obole od ateroskleroze. Kada, nakon 40. godine života, estrogen prirodno naglo opada, postepeno dodatno raste rizik od nastanka aterosklerotskih lezija s fibroznom kapom. A kada konačno nastupi menopauza, ateroskleroza može uznapredovati, uz upalu i pojavu kalcifikovanih ateroma u zidu krvnih sudova. Ali ono što danas znamo, a što je vrlo zabrinjavajuće, je da visoki krvni pritisak koji se iznenada javi kod žena u srednjim godinama predstavlja vrlo pouzdanog vesnika demencije u poznijem dobu: sa verovatnoćom od čak 73%.

Da estrogen, odnosno njegov nedostatak igra bitnu ulogu u razvoju poremećaja kod žena dokazalo je i istraživanje sprovedeno u Kaliforniji na preko 7000 ispitanika koje je započeto sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Kada su ispitanici, oni koji su bili još uvek živi, ponovo kontaktirani 1996. godine, prikupljeni su podaci o svima koji su patili od demencije, i potom su praćeni još narednih 15 godina. Zaključak je sledeći: žene koje su u četrdesetim godinama razvile visok krvni pritisak imale su 73% veće šanse da u starosti obole od demencije u odnosu na one sa normalnim pritiskom u srednjem dobu. Ova statistika ne važi za muškarce.

Sama demencija je skup simptoma pre nego konkretna bolest, i podrazumeva smetnje u pamćenju, govoru i orijentaciji, promene u ponašanju i nemogućnost obavljanja uobičajenih aktivnosti. Pored Alcahmerove bolesti, jedan od čestih oblika demencije je i vaskularna demencija – propadanje moždanih ćelija do kog dolazi usled moždanog udara. I tu se vraćamo na temu sa početka priče: krvne ugruške koji sprečavaju protok krvi zbog čega neki delovi mozga ne bivaju ishranjeni, ili pucanje krvnog suda u mozgu.

Najveći rizici za nastanak vaskularne demencije su povišeni krvni pritisak, pušenje i visoki LDL holesterol. Ako na sve to dodamo dijabetes, gojaznost i nedostatak fizičke aktivnosti, budućnost nije mnogo svetla. Zato, kada smo na sredini svog životnog puta, nije loše da povremeno zastanemo i osmotrimo situaciju, jer od toga zavisi koliko ćemo daleko stići: s prvim nagoveštajima menopauze veoma je važno da delujemo preventivno na oboljenja koja su česta kada ona konačno nastupi.

Femisan B, osim što ima moć da ublaži i eliminiše neprijatne simptome menopauze – valunge, preznojavanja, nervozu, nesanicu, deluje i preventivno na poremećaje koji se u prelaznom periodu često javljaju: visoki krvni pritisak, aterosklerozu, dijabetes i osteoporozu. Preparat sadrži lekovite biljke koje su u našim krajevima poznate od davnina: matičnjak, hajdučku travu, neven, valerijanu, i za prevenciju posebno korisnu belu imelu. Poznata i kao biljka koja dokazano uništava ćelije tumora, bela imela je koronarni i periferni vazodilatator – ona širi arterije i olakšava protok krvi, a ima i kardiotonično dejstvo – okrepljuje srčani mišić. Zato efikasno reguliše krvni pritisak, ali i pospešuje rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem, sprečava dijabetes, poboljšava metabolizam i, što je za našu priču najbitnije, skida naslage sa krvnih sudova, čisti ih i tako sprečava aterosklerozu. Pored svega toga, bela imela efikasno otklanja i valunge i nervozu. Zato možemo slobodno reći da je ova biljka najbolji saputnik žena od pete decenije života i idealan ulog u starost.

Belu imelu nikako ne smemo uzimati na svoju ruku jer je otrovna. Zato je važno njeno branje i preradu prepustiti stručnjacima. A u Femisanu B je imamo u najiskoristljivijem obliku, sinergetski udruženu s ostalim dragocenim biljkama. Zato, kada menopauza zakuca na vrata, pod ruku s Femisanom B jasno i glasno recimo NE demenciji u poznom dobu. Zato što imamo pametnije planove.

Jedno iskustvo i preporuka za zimske dane

Moj izbor, moj saveznik za čisto grlo, za grlo bez upala, za lakše disanje – se nalazi, naravno  u Herba svetu! DISAN biljne kapi, za olakšano disanje, čišćenje disajnih puteva, pre svega zdravo grlo a uz to i naravno jačanje imuniteta!

8 biljnih vrsta u sastavu Disana – bokvica, bela imela, ehinacea, kopriva, tinktura matičnjaka, koren angelike, tinktura čestoslavice, koren maslačka i naravno vitamin C i med! Po originalnoj recepturi Herba sveta –  izvučen maksimun biljne snage!

Ove biljke, kako same za sebe, a još više zajedno su detoksikatori organizma, čiste krvne sudove, disajne puteve, smiruju  kašalj!  S dodatkom vitamina C i meda jačaju imunitet!

Zima je, kao i kasna jesen, sama po sebi period u godini kada se javljaju najviše respiratorne infekcije, virusi, prehlade, grip….Sve ove infekcije i prehlade, naravno prvo kreću od grla, peckanje, svrab, bol, suvoća grla, grebanje u grlu… a onda STOP svemu ovome – nastupa DISAN u  svojstvu  čistača grla i disajnih puteva, olakšanje disanja, ublažavanja tegoba u grlu! A to je baš ono što je preko potrebno kod ovakvih problema.

Iz mog iskustva, Disan – biljne kapi su pravi prirodni saveznik u borbi protiv polenske alergije! O tome sam već pisala i podelila svoje iskustvo, da je moj problem sa polenskim alergijama bio olakšan korišćenjem Disana. Zatim konstantno korišćenje ovog preparata je dovelo i do jačanja imuniteta o čemu sam takođe pisala i svojim iskustvom pokušala da pomognem mnogima. I sada DISAN ZA ZIMU!

U pravom smislu reči odžačar grla! Ne bojim se zime i zimskih tegoba kada je grlo u pitanju. Ovo nije samo moj zaključak već i mnogih mojih prijatelja, porodice, poznanika… Čim se oseti neka promena u grlu, tu je DISAN da reaguje i postavlja rampu za dalje!

Potpuno prirodni preparat, kao što je i sve što dolazi iz Herba sveta, sa pečatom 100% prirodno! Prijatnog ukusa, odnosno takvog ukusa, da se već prilikom konzumiranja oseća olakšanje… Stiče se utisak i imate taj osećaj kao da gledate kako se grlo čisti, osvežava… A kakav bi mogao biti ako ne takav, ako se zna odakle dolazi! A naravno, kao i sve što je prirodno, blagodetno za oranizam dolazi iz HERBA SVETA – kompanije ovenčane mnogobrojnim nagradama, korisnika, stručnjaka… iz zemlje i okruženja – Beogradski Pobednik za nekoliko godina uzastopno, Balkanskom nagradom takođe, Oskarima popularnosti proizvoda, zlatnim medaljama za kvalitet sa mnogobrojnih sajmova… i kao kruna poslednja PLATINUM AAA SERTIFIKAT koju izdaje BisNode, za posebne kompanije!

Dovoljno – da budete sigurni da Vaše grlo a i celokupno Vaše zdravlje čuva HERBA SVET! Uživajte u zimskim danima, nadamo se da će i snega biti uskoro, ne brinite za Vaše grlo i Vaše zdravlje! Ima ko brine!

ZIMA SA DISANOM!

Zahvalna korisnica,

Snežana Števanov

Proces, ne trenutno stanje

Da li je moguće definisati sreću? Ne retko neke događaje proglašavamo srećnim, da bi se kasnije ispostavilo da nam baš nisu išli u prilog. Zamislimo dobitnika na lutriji koji, kada sazna radosnu vest, pada u euforiju i veruje da su mu svi problemi rešeni. Ali par dana kasnije kriminalci mu otimaju dete, žena traži razvod i kompletna rodbina očekuje doživotno izdržavanje. Ono što je u prvom trenutku delovalo kao velika sreća donelo je teške i dugoročne negativne posledice.

Kako god da nam ide u životu, bilo da smo bogati ili siromašni, učeni ili prostodušni, ono što nas sve povezuje je da surova činjenica nam je vreme od ovog trenutka nadalje neuhvatljivo, i da taj budući momenat, nama nepoznat, u potpunosti definiše naše postojanje, do te mere da nikad ne možemo zasigurno znati da li ćemo za deset minuta uopšte biti živi. Danas, sigurni i ušuškani u tehnološki naprednom svetu koji povremeno uspeva da uzmakne sa litice smrti i prevari prirodu, često zaboravljamo na tu prostu činjenicu. A baš taj svet nas uporno tera da jurimo za srećom, jer kao i sve drugo, sreća je postala roba kojom se trguje, pa smo svakodnevno bombardovani slikama nasmejanih ljudi koji su smisao pronašli u najsavremenijem komadu bele tehnike ili novom mobilnom telefonu čija kamera pravi savršene fotografije za društvene mreže gde, eto, možemo i dokazati svima koliko smo srećni. Nema veze da li ćemo posle plakati i preležati vikend u teškoj depresiji, bitan je taj nasmejani lik na Instagramu.

Tako plitko, hedonističko poimanje sreće nas sve više utapa u nesreću. Što više podležemo tom bezumnom imperativu da moramo biti srećni, padaćemo u sve veću provaliju nezadovoljstva i ogorčenosti. Sve sa najsavremenijim uređajima kojima smo se okružili i koje još uvek otplaćujemo. Jer odgovore na pitanja koja se tiču nas lično ne možemo tražiti van sebe.

Stari Grci su pravili razliku između hedonizma koji rađa trenutno zadovoljstvo, i blaženstva (eudaimonia) koje predstavlja vrhunsko ispunjenje. Jednostavno rečeno, sreća nije u zadovoljenju naših čula i sitnih potreba, već u ostvarenom životu. Starogrčkim filozofima, Sokratu, Platonu, Aristotelu, eudaimonia je vrhovno dobro, najplemenitije stanje koje se postiže vrlinom (arete) i razumom. A kako možemo dosegnuti eudaimoniju? Na prvi i najvažniji korak nas upućuje natpis u Apolonovom hramu u Delfima: Upoznaj sebe!

Po Aristotelu, sreća je vulgarna, većina naših žudnji nas može navesti na stranputicu, čak i kad nam donesu privremeni osećaj prijatnosti. Najveći stupanj blaženstva dostižemo kada živimo u skladu sa vrlinom i posvećujemo se onome što je vredno činjenja, a što će nam omogućiti da ostvarimo svoj puni potencijal. Sama reč, eudaimonia, sastoji se od kombinacije reči dobro i duh. Taj naš duh, daimon, je naša prava priroda. I nju moramo spoznati.

Svako od nas je za nešto stvoren. Ako nas naš daimon navodi da pišemo poeziju a mi ga uporno potiskujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko para zaradili na poslu kojim se na silu bavimo. Ako imamo potencijal a ne trudimo se da rastemo i napredujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko srećnih slika postavili na Instagram. Naš lični razvoj zavisi od našeg ličnog truda da se menjamo i rastemo, razumemo sebe i svet koji nas okružuje, kao i da napredujemo u oblastima i sferama života koje su bliske našem daimonu.

Ali eudaimonia nije lako dostižna, ona iziskuje konstantan trud i veliku hrabrost, zato mnogi i padaju već kod prvih prepreka. Neće nas svako razumeti i prihvatiti dok smo na njenom putu, što je razlog više da uporno slušamo svoj unutrašnji glas. U suprotnom, kako nas upozorava Jung, naša duša će se razboleti, jer suprotstavljanje sopstvenoj motivaciji donosi nesreću. Negovanje eudaimonije zahteva promene, prilagodljivost, odbacivanje nametnutih šablona, i svest da je naše okruženje kompleksno i prepuno prepreka. Bez sumnje, privlačiće nas krevet i daljinski upravljač. Jer, kako je objasnio psiholog i još jedan zagovornik ispunjenog života Martin Seligman, osobe koje se prepuštaju hedonističkim aktivnostima trenutno deluju srećnije od onih koji neguju eudaimoniju. Ali na duge staze, samo uporno razvijanje sopstvenog potencijala donosi osećaj životnog ispunjenja i prave sreće.

Važan element u stremljenju eudaimoniji je doslednost. Svojih principa se moramo pridržavati čak i kada nam ne donose direktnu, opipljivu korist. Jedan od najboljih primera nesalomivog integriteta dao nam je Sokrat, koji je živeo negujući mudrost i vrlinu – po njemu sinonime za eudaimoniju. Čak i kada su ga Atinjani surovo optužili i osudili na smrt, iako je imao mogućnost da se izvuče i preživi, prvo je na suđenju svojim neprijateljima očitao lekciju da im bogatstvo i popularnost ne vrede ništa bez istine i mudrosti, jer čovek koji živi s vrlinom od svega, pa i od bogatstva može načiniti dobro, a bogatstvo samo po sebi nužno ne donosi izvrsnost. Potom je ispio otrov od kukute, a Atinjani su već istog trenutka shvatili da su ubili najmudrijeg među sobom.

Dobar život je proces, a ne trenutno stanje, reče psiholog Karl Rodžers. Pa neka taj proces počne. Ako već nije.