Nabujak od spanaća

Spanać je veoma zdravo lisnato povrće bogato mineralima – gvožđem, karotinom, kalcijumom, kalijumom, fosforom, bakrom, cinkom, manganom, vitaminima B grupe – folnom kiselinom, B1, B2, B6, vitaminom E i C. Međutim, ima i jednu mračnu stranu: oksalnu kiselinu. Zbog nje se gvožđe otežano resorbuje u organizmu, pa treba pribeći malom triku: spremati ga s mlečnim proizvodima. Tada se oksalna kiselina veže za kalcijum pa sve nutrijente možemo potpuno iskoristiti, i pritom ne opteretiti bubrege kojima oksalati smetaju i izazivaju stvaranje kamenca. Za razliku od termo labilnih nutrijenata koji se uništavaju ili redukuju prilikom kuvanja, nivo gvožđa se zadržava, pa je zato spanać dobar za anemične osobe, naročito jer pored ovog minerala sadrži i folnu kiselinu.

Ako vam je dosadilo da spremate spanać na klasičan način, evo predloga za izuzetno ukusan a jednostavan obrok veoma atraktivnog izgleda koji možete ponosno izneti i na gostinsku trpezu.

Za tri porcije od materijala je potrebno:

  • 1 kg očišćenog, blanširanog*, oceđenog i iseckanog spanaća
  • 5 jaja
  • 1 šolja jogurta ili kefira
  • 1 šolja blagog mrvljenog sira
  • 3 kore za gibanicu, po izboru
  • malo maslinovog ulja (obična, integralna, heljdina)
  • so

*Spanać se blanšira tako što se na kratko potopi u kipuću vodu i potom procedi.

Pripremiti tri male, najbolje keramičke posude za pečenje. Zaliti ih maslinovim uljem.

U činiju za mešenje razbiti dva jaja i dobro ulupati viljuškom. Dodati seckani spanać, jogurt, sir i so. Sjediniti nežno, da se sir ne raspadne previše.

Po jednu koru presaviti na četiri i obložiti njom posudu tako da kora pokriva ivice i viri preko. Rasporediti smesu sa spanaćem u svaku posudu podjednako, i napraviti malo udubljenje. U svako udubljenje razbiti po jedno jaje. Koru koja viri dodatno malo namazati maslinovim uljem.

Peći 30 minuta na 180 stepeni, tako da kora porumeni a sadržaj postane čvrst.

Ovo je kompletni obrok u malom, a pritom veoma hranljiv i ne mnogo kaloričan. Odličan je posle vežbanja jer ima dosta proteina. Odličan je i topao i hladan.

Hranite se zdravo, krećite se što više i ne zaboravite da popijete Equigal!

Kad se creva ulenje

Čak 80% osoba makar jednom u životu doživi zatvor. Ali ne onaj kazneno-popravni, već digestivni, mada je sam osećaj kao da smo pod kaznom. Često zatvor prođe sam od sebe, ali ono što nije dobro, i čak i vrlo opasno, je kad postane hroničan. Zatvor po definiciji imamo kada praznimo creva manje od 3 puta nedeljno. I tada se prilikom pražnjenja može osetiti bol, a jako napinjanje i tvrd sadržaj mogu oštetiti debelo crevo i rektum.

Da vidimo prvo šta izaziva zatvor. Tu su očigledni uzroci, ali i oni manje očigledni, prikriveni:

  • Loša ishrana s nedovoljnom količinom vlakana. Da bi se creva pokrenula neophodna su vlakna, kako nerastvoriva tako i rastvoriva. Više o njima pisali smo ovde: Vlakna za vitkost
  • Nedovoljnan unos vode. Crevima treba tečnosti kako bi sadržaj bio mekši i lakše se vario. Nedovoljan unos vode, ili još gore, unos slatkih gaziranih napitaka umesto vode, otežavaju varenje i dovode do zatvora.
  • Inertnost. Da bi se creva ’kretala’, moramo se i mi pokrenuti. Kada redovno vežbamo, makar to bile samo šetnje, i varenje nam je bolje.
  • Hipotireoza. Usporen rad štitaste žlezde znači i usporen metabolizam, a samim tim i spor rad creva.
  • Analgetici. Lekovi protiv bolova rade pomoću receptora u digestivnom traktu, pa mogu usporiti njegov rad, naročito kod osoba koje pate od hroničnih bolova i stalno uzimaju analgetike.
  • Antidepresivi. Lekovi koji rade po principu selektivne inhibicije preuzimanja serotonina (tzv. SSRI lignadi), kao i triciklični antidepresivi (TCA) usporavaju rad creva. Depresija usporava sve procese u organizmu, uključujući i varenje.
  • Suplementi. Neki vitamini i minerali koji se uzimaju u obliku suplemenata, naročito gvožđe i kalcijum, mogu poremetiti rad creva.

  • Antacidi. Lekovi koje uzimamo protiv gorušice često sadrže kalcijum ili aluminijum, koji mogu izazvati zatvor.
  • Preterana i prečesta upotreba laksativa. Kada se laksativi predugo koriste, možemo postati zavisni od njih. Zato ih treba uzimati isključivo u skladu s uputstvom.
  • Diuretici. Osobe koje često koriste diuretike zbog povišenog krvnog pritiska i kardiovaskularnih poremećaja mogu češće patiti od zatvora, jer izbacivanjem viška vode iz organizma ostaje manje tečnosti u crevima pa sadržaj postaje tvrđi.
  • Previše mlečnih proizvoda i crvenog mesa. Mnogo sira, mesa i prerađevina usporava varenje zbog nedostatka vlakana. Ovakvu hranu zato treba kombinovati sa povrćem i salatama.
  • Porođaj. Kod porodilja je zatvor čest problem zbog oslabljenih mišića abdomena. Često i zbog rana i bola žene odlažu defekaciju što vodi do zatvora.
  • Dijabetes i neurološki poremećaji kao što su multipla skleroza i Parkinsonovo oboljenje obično su praćeni zatvorom.

A šta zatvor radi našem telu? Osim neprijatnog osećaja da stalno imamo balon u stomaku, i nemogućnosti da zakopčamo pantalone, zatvor može imati i ozbiljnije zdravstvene posledice. Najčešći pratioci zatvora su hemoroidi, koji se javljaju zbog prevelikog pritiska na rektum i vene u njemu. Krv se nagomilava ispod kože i stvaraju se bolne izbočine. One se mogu javiti unutar donjeg rektuma ili spolja, kod anusa.

Pritisak i napinjanje mogu dovesti do analne fisure – oštećenja ili pukotina na sluzokoži analnog kanala ili anusa. Osim neprijatnog bola i svraba, kod fisura može doći do pojava krvi u stolici. Ako se sadržaj u crevima do te mere nagomila i otvrdne da je njegovo izbacivanje nemoguće, dolazi do fekalne impakcije. Ona može dalje izazvati stvaranje ulceracija i nekroze unutar rektuma, i u najgorem slučaju, perforaciju creva kada se njihov sadržaj izlije u stomačnu duplju, što može biti i fatalno. Fekalna impakcija često zahteva lekarsku intervenciju i ručno sitnjenje i vađenje sadržaja, a ponekad čak i operaciju.

Rektalni prolaps je još jedna ozbiljna posledica hroničnog zatvora, kada se debelo crevo izvrne i ispadne kroz anus. Nije ni potrebno objašnjavati koliko je ovo bolno i neprijatno. A kada su nam creva pod stalnim naponom i imamo hronični zatvor tokom dugog vremenskog perioda, možemo doći u situaciju da nam oslabi analni sfinkter. Tada dolazi do stanja koje se zove fekalna inkontinencija, nemogućnost kontrole zadržavanja stolice prilikom pojave nagona za pražnjenjem. Pored hroničnog zatvora, njega može izazvati i oštećenje nerava ili mišića prilikom porođaja ili hirurškog zahvata. Malo je reći da ovo stanje izaziva velike psihičke probleme.

Pored direktnih posledica po naše debelo crevo, zatvor može izazvati i sporedne simptome usled nagomilavanja toksina u organizmu, kao što su glavobolja, osećaj umora, akne, nečistu kožu, oticanje, podočnjake, osip, može nam poremetiti apetit, izazvati neprijatan zadah, kao i doneti psihičke neprijatnosti, osećaj manje vrednosti, izbegavanje društva i iskompleksiranost sopstvenim izgledom.

Dakle, mnogo je razloga da svojim crevima posvetimo pažnju i pre svega sprečimo. U slučaju da do njega ipak dođe i ako traje duže vreme, a naročito ako primetimo krv u stolici, potrebno je da odmah potražimo lekarsku pomoć. U međuvremenu, treba da se zdravo hranimo, da unosimo što više dobrih vlakana, pijemo dovoljno vode, krećemo se i vežbamo. A kada zagusti, tu je i pomoć iz prirode: Equigal je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji uspostavlja normalan rad creva, eliminiše zatvor, dovodi do redovnog pražnjenja, a ima i dodane, oku prijatne efekte: pomaže da uspostavimo normalnu kilažu i eliminišemo celulit.

Equigal – da lako izađete iz zatvora!

Hormon muškosti

Kao i sam čovek, i testosteron je prošao evoluciju. Smatra se da je nastao pre 500 miliona godina, pre nastanka prvih kičmenjaka, i to, verovali ili ne – iz estrogena. Ništa na ovom svetu nije crno-belo, pa tako ni testosteron nije samo muški hormon. Iako je prva asocijacija za testosteron muškost, on može povećati i libido žena tako što utiče na određene receptore u delu mozga koji je odgovoran za seksualnu aktivnost. On se luči i u jajnicima i nadbubrežnim žlezdama žena, a tokom trudnoće već na samom početku učestvuje u razvoju muških reproduktivnih organa.

Već nakon rođenja, testosteron igra važnu ulogu u životnim funkcijama, od raspodele masti do proizvodnje crvenih krvnih zrnaca. Ipak, testosteron je najdominantniji kod muškaraca. Normalan nivo ovog hormona kod žena je tek 5 do 7 % normalnog nivoa kod muškaraca. I tokom istorije, iako se nije znalo za sam hormon, naslućivalo se da ima moć da povrati mladost i snagu. I tako je Plinije Stariji pisao o blagotvornom dejstvu testisa hijene i savetovao muškarce da ih uvrste u večernji jelovnik. I to s medom.

Testosteron je prvi put sintetizovan 1935. godine, nakon što je izolovan androsteron iz čak 15000 litara urina od raznih donatora. Krstili su ga holandski istraživači. I tako je nauka počela da otkriva niz interesantnih činjenica. Jedna od njih je da se testosteron luči pre rođenja i određuje pol deteta kod ljudi, dok, na primer, kod pacova njegova proizvodnja počinje tek nakon rođenja.

Česta asociacija na pomen testosterona je agresija. ’Proradio mu je testosteron’ je uobičajeno opravdanje za muškarca koji se potukao. Međutim, nauka nije uspela da ovo dokaže. Jedna studija je uspela da poveže agresivnost i nivo testosterona kod 12 i 13-godišnjaka, ali ne i kod 15 i 16-godišnjaka. Kod životinja je, ipak, ova veza mnogo jasnija.

Ali jedna druga studija uspela je da dokaže interesantnu vezu između povišenog nivoa testosterona i potrebe muškarca – da se lepo i skupo oblači. Da, da, naučnici su posmatrali grupu od 240 muškaraca, od kojih je polovina dobila injekciju testosterona, dok je druga polovina dobila placebo. Potom im je dato da izaberu odeću i satove raznih modnih brendova, i rezultat je iznenađujući. Muškarci koji su dobili injekciju testosterona birali su skupu brendiranu garderobu i luksuzne satove, naročito one sa reklamama koje potenciraju muškost i statusne simbole. Muškarci s viškom testosterona vole Armanija. Ali ovo ne treba da iznenađuje. Setimo se Henrija VIII i njegove gizdave odeće koja praktično bila Armani 16. veka.

Ono što danas znamo, a što su i naši stari naslućivali, je da nivo testosterona s godinama opada. Čak pola muške populacije koja uđe u devetu deceniju života ima upola manje ovog hormona od odraslih mladića. Ali ne opada testosteron samo s godinama. Gojaznost može ’orobiti muškost’ i mladićima. Višak masti u organizmu izaziva lučenje estradiola, vrste estrogena, koji inhibira stvaranje testosterona. Zato se danas muški sterilitet često povezuje s gojaznošću. Nažalost, gojazni muškarci s nastankom pivskog stomaka upadaju u vrzino kolo: testosteron je bitan za gradnju mišića, tako što stimuliše lučenje hormona rasta koji je opet bitan za vitkost. Kada estradiol spreči nastanak testosterona, nema ni dovoljno hormona rasta.

Kako ovo danas poprima razmere epidemije, doktori su prilično zauzeti ispisivanjem recepata za testosteron. Međutim, kada se poremeti balans pa pokušavamo da ga povratimo veštačkim putem, iza ugla neminovno vrebaju rizici i komplikacije. Neke studije su pokazale da su muškarci koji veštačkim putem dobijaju testosteron, pod većim rizikom da obole od kardiovaskularnih oboljenja, a povećan je i rizik od prerane smrti.

Prirodni balans se ipak može povratiti – prirodom. Danas znamo da je za normalan nivo testosterona veoma bitan cink kao i da L-karnitin i acetil L-karnitin, osim što štite srce i krvne sudove, pomažu metabolizam masti i gradnju mišića, imaju moć da spreče pad testosterona za 50%. Nema potrebe za receptom Plinija Starijeg s testisima hijene u medu, kada je tu damjana. To je biljka koja se vekovima koristi kao prirodni afrodizijak, a osim što pomaže kod niskog nivoa testosterona, damjana sprečava depresiju i doprinosi psiho-fizičkoj dobrobiti.

Ova tri sastojka mogu se naći na jednom mestu: u Alfa Aktivu. To je potpuno prirodni preparat za muškarce koji povoljno deluje na plodnost, doprinosi održavanju normalnog nivoa testosterona i sveopštem seksualnom zdravlju. Alfa muškarac neizostavno mora imati dobar nivo hormona muškosti. Pa što da onda ne obuče i Armanijevo odelo.

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Prirodni balanseri

Danas smo, više nego ikada, zainteresovani za sopstvenu ishranu i njen kvalitet. I pored toga što mnogo vremena posvećujemo hrani, uglavnom je nemoguće da znamo čime se zapravo hranimo, osim ako nemamo dobrog rođaka na selu sa organskom bašticom. Nažalost, čak ni taj naš rođak nije u stanju da odgaji savršeno, zagađenjem netaknuto voće i povrće. Jedna od najintrigantnijih tema današnjice su sigurno i fitoestrogeni. Kruže priče o njihovoj štetnosti, pa često i na sam njihov pomen zamišljamo velikog bauka koji će nam ugroziti zdravlje. Bauk zapravo i postoji, ali ga nije stvorila priroda, već čovek.

Pre svega, treba da napravimo razliku između fitoestrogena koji se prirodno nalaze u hrani, i ksenoestrogena za koje smo sami krivi. Ksenoestrogeni su sintetičke hemikalije prisutne u našoj životnoj sredini koje remete normalnu aktivnost estrogena i mogu uticati na poremećaj endoktrinog sistema. Oni mogu biti prisutni posredno, u hemikalijama koje dospevaju u zemljište i vodotokove kao otpad kroz kanalizaciju, ili direktno, namerno, u sredstvima za higijenu, hrani, a najčešće kroz plastiku, farbe i lakove koji, na primer, sadrže veoma prisutan bisfenol-A, ili nonilfenol prisutan u ambalaži za hranu. U poslednje vreme brojna testiranja u prirodi su dokazala prisustvo sintetičkih estrogena koji potiču iz oralnih kontraceptiva, a dospevaju u vodotokove preko kanalizacije. Tom vodom se potom navodnjavaju njive gde se gaje usevi za ljudsku i stočnu ishranu.

Planeta Zemlja je složen ekosistem koji funkcioniše na principu razmene materije. Sve što u njega ubacimo, naći će načina da nam se vrati. I sve čemu narušimo balans, obiće nam se o glavu. Priroda je lepo izbalansirala elemente i preko hrane bi trebalo da dobijemo sve hranljive materije koje su nam potrebne. Tako postoje i brojne namirnice i plodovi koje sadrže fitoestrogene u tragovima, kojma se ljudi milenijumima hrane, i koje su samo mogle da im pomognu. Obično kada čujemo reč ’fitoestrogeni’ prvo pomislimo na soju. Ali spisak plodova koji ih sadrže je poduži, i uključuje i namirnice koje su nam često na trpezi.

Ali da se prvo pozabavimo ovim prirodnim fitoestrogenima i odgonetnemo – šta su oni, zapravo? Sama reč je starogrčkog porekla, fito (phyto) je biljka, estrus (estrus) je libido, seksualna želja, a gen (gene) znači stvarati. Kada sve to spojimo, značenje nam je jasno. Postoji hipoteza da biljke koriste fitoestrogene kao prirodnu odbranu, odnosno način kontrole populacije biljojeda, tako što utiču na plodnost ženki. Fitoestrogeni su prvi put u nauci primećeni 1926. godine, ali njihov efekat je tada bio nepoznat. Međutim, ono što je u narodu mnogo, mnogo pre toga bilo poznato je da postoje biljke i plodovi koji mogu uticati na plodnost, a naročito biti od pomoći u periodu kada žena gubi plodnost – u menopauzi.

Osim soje, koja vrsta hrane još sadrži fitoestrogene? Iznenadićete se: laneno seme, susam, grčko seme, ovas, ječam, pasulj, sočivo, slatki krompir, pirinač, jabuke, šargarepe, nar, pšenične klice, pirinčane mekinje, kafa, koren sladića, nana, žen-šen, pivo, dudinje, komorač, anis…

Ono što nauka nije mogla da definiše, ali se u narodu već više hiljada godina zna, jeste da fitoestrogeni, oni prirodni koje unesemo preko namirnica i lekovitog bilja, imaju veoma povoljan uticaj na cirkulaciju, srce i krvne sudove, metabolizam, centralni nervni sistem, a kod žena, naročito kada ulaze u menopauzu, mogu znatno olakšati neprijatne simptome. Posmatranja žena širom sveta su to i dokazala: žene koje žive na dalekom Istoku i redovno konzumiraju soju, tofu sir i ostale proizvode od sojinog zrna, skoro da neprimetno ulaze u menopauzu. Danas se ženama često prilikom ulaska u menopauzu prepisuje sintetički estrogen. Fitoestrogeni su prirodna alternativa, i dokazano mogu smanjiti valunge i preznojavanje, ali i smanjiti rizik od osteoporoze i raka dojke. Fitoestrogeni mogu pomoći i ženama tokom reproduktivnog perioda jer mogu izbalansirati hormone i sprečiti neprijatne pojave u drugoj polovini ciklusa kao što su promene raspoloženja, energije i pojava akni.

Kako fitoestrogeni deluju u telu žene? Interesantno je da je njihovo dejstvo dvostruko: slabo estrogensko i izraženo antiestrogensko. Biljne materije se vezuju za estrogenski receptor i izazivaju estrogensku reakciju, koja je oko 1000 puta manja od reakcije koju izaziva pravi estrogen. Kada se estrogenski receptori zasite, fitoestrogeni sprečavaju prirodni estrogen da se veže za svoje receptore, pa je u reproduktivnoj fazi života (od prve menstruacije do menopauze), njihov terapeutski efekat antiestrogenski.  On se naročito pozitivno ispoljava kod poremećaja izazvanih hormonalnim disbalansom, kao što su endometrioza i miomi na materici.

Fitoestrogeni, dakle mogu biti naši saveznici. Nažalost, posledice negativnog uticaja čoveka na prirodu često nas navode da zaziremo od fitoestrogena. Ali naš neprijatelj nije soja, ovas ili šargarepa – naš neprijatelj je čovek koji modifikuje seme kako bi povećao proizvodnju i omasovio useve, čovek kome je na prvom mestu profit, a ne opšta dobrobit.

Fitoestrogeni su naši prirodni balanseri. I upravo je balans prava reč: u životu treba sve raditi s balansom. Bilo kakvo preterivanje, od individualnog, preteranog unosa jedne te iste namirnice, do globalnog uticaja na prirodu i njenog nasilnog menjanja, nije dobro.

Fitoestrogeni su u veoma blagom obliku prisutni i u lekovitom bilju: virak, hajdučka trava, rusomača… sve su to trave koje su se vekovima koristile kako bi se zalečile rane i izlečili razni poremećaji. I u njima se nalaze u pravom obliku, u pravoj količini koja nam može pomoći a neće štetiti.

Lekovito bilje ubrano na planinskim poljima, daleko od naselja i civilizacije, ulazi i u sastav preparata koji su namenjeni ženama: Femisan A – za žene u reproduktivnom periodu, i Femisan B – za žene koje ulaze u menopauzu. Postoje fitoestrogeni, i… fitoestrogeni. U Femisanima su definitivno oni pravi, naši prirodni balanseri.

Naša najvažnija simbioza

Naše mentalno zdravlje, raspoloženje, imunitet, endoktrini sistem, koža, kosa, vitkost, zavisi prevashodno od mikroorganizama koji žive u našim crevima. Zvuči paradoksalno, ali istina je da je to najvažnija zajednica, najkorisnija simbioza u našem životu. Na prvi pogled naš sistem za varenje deluje smešno jednostavno: to je jedna duga ’cev’ u koju ulazi hrana koju pojedemo, da bi na kraju izašlo ono što je nesvareno. Ali u njemu je najbitnije to što se ne vidi golim okom. Svako od nas, u normalnim okolnostima, u crevima ima 300 do 500 različitih vrsta bakterija. Većina njih nam održava zdravlje.

Često, u želji da smršamo i budemo lepši, a naročito ako to činimo naglo i nepromišljeno, ne razmišljamo o našim nevidljivim ’pomagačima’ iz dubine digestivnog trakta. Oskudna ishrana, posebno siromašna dobrim bakterijama, narušiće nam balans u crevima što može ostaviti dugoročne negativne posledice. Jedna od posebno štetnih navika u ishrani je upotreba veštačkih zaslađivača. Studije su pokazale da zamene za šećer mogu izmeniti naš mikrobiom, crevne bakterije, koje su veoma bitne za metabolizam. I tako, u želji da na brzinu smršamo, činimo upravo suprotno – dugoročno narušavamo sopstvene šanse za vitkost.

Danas se zna da je rafinisani šećer veliko zlo i da je jedan od glavnih krivaca za niz oboljenja, uključujući i dijabetes i Alchajmerovu bolest. Ali šećer ima još jednu mračnu stranu: on stimuliše rast kandide, ’loše bakterije’ koja inače živi u određenom, kontrolisanom broju u našim crevima, a kada se kandida nekontrolisano namnoži, uništava nam zaštitni sloj sluznice. Ovu nezgodnu bakteriju, kada se jednom otme kontroli, veoma je teško obuzdati, a jedan od znakova da je imamo previše je velika želja za slatkišima.

Često nismo ni svesni koliko šećera unosimo, jer njega ima u ogromnim količinama u prerađevinama, čak i onim slanim, a pored šećera prerađevine sadrže i emulgatore – dodatke koji poboljšavaju teksturu, ukus i produžuju rok trajanja hrane. Po nekim studijama, emulgatori mogu izazvati upalne procese u crevima i poremetiti crevnu floru.

Ali sigurno najveći neprijatelj mikrobioma su antibiotici. Antibiotik u bukvalnom prevodu znači ’protiv života’. Zaista, kada ih uzimamo, a naročito kada je to bespotrebno i na svoju ruku, uništavamo život u svojim crevima. Antibiotici se koriste kako bi se uništile loše bakterije koje izazivaju oboljenje. Međutim, oni sami po sebi nisu selektivni, pa u tom procesu pobiju sve na svom putu, uključujući i naše dobre i korisne bakterije. Zato antibiotike treba koristiti isključivo i samo kada je to neophodno, striktno po preporuci lekara.

Kada nam je poremećen mikrobiom, naše telo se buni, ali simptomi koje osećamo često se ne povezuju sa stomakom. Poremećena crevna flora može se manifestovati kroz osipe na koži, poput ekcema. Loša ishrana može dovesti do upale creva koja više nisu u stanju da obavljaju svoje funkcije, pa dolazi do ’curenja’ nekih proteina iz creva u organizam koji mogu izazvati alergijske reakcije.

Kako se najveći deo serotonina, hormona koji utiče na naše raspoloženje i zdrav san, proizvodi u digestivnom traktu, poremećen mikrobiom se može manifestovati kroz pojačan osećaj stresa, neraspoloženje i nesanicu. Nesanica je, potom, okidač za niz poremećaja, na primer fibromialgiju koju istraživanja povezuju s poremećajem sna.

Poremećen mikrobiom može izazvati krupne varijacije u našoj telesnoj masi. Možemo naglo smršati, ali se i ugojiti. Telo nije u stanju da apsorbuje neophodne hranljive materije, reguliše nivo šećera u krvi i pravilno skladišti masti. To vodi u insulinsku rezistenciju dok nam apetit neprekidno raste jer telo konstantno traži nutrijente.

Dobre bakterije u crevima regulišu naš imunitet, a jedan od najgorih poremećaja koji nam se može desiti usled njihovog disbalansa je autoimuno oboljenje. Brojna su istraživanja koja su dokazala da sistemske bolesti nastaju kada se creva upale. Kada do njih dođe, teško ih je prepoznati i dijagnostifikovati, pa jedna bolest lako vodi u drugu. Lupus, Hašimotovo oboljenje, reumatski artritis, oboljenja su koja se ne mogu izlečiti, već se samo mogu odgovarajućom, doživotnom terapijom držati pod kontrolom.

Danas imamo čitavu poplavu raznoraznih netolerancija na određene vrste hrane koje su direktno povezane s disbalansom dobrih bakterija u digestivnom sistemu. Simptomi su obično otežano varenje, ekstremno nadimanje, dijareja ili zatvor, bol u stomaku, grčevi i mučnina. Ali ona može izazvati i simptome koje je teško povezati s varenjem, na primer bolove u zglobovima ili mišićima, psihičke smetnje, nesanicu, probleme s disanjem ili glavobolju i migrenu. Netolerancija ili intolerancija na hranu nam može značajno narušiti kvalitet života, ali i dovesti do hroničnih stanja.

Sve se ovo lako da sprečiti. Kvalitetna i zdrava ishrana, naročito ona bogata fermentisanom hranom i probioticima, kao što su kiseli kupus, jogurt i kefir, ’nahraniće’ naše nevidljive prijatelje u crevima koji će nam, u znak zahvalnosti, dati ono najvažnije – zdravlje. Zato zaboravite na nagle dijete, izgladnjivanje, ili na suprotno: prejedanje, naročito prerađevinama, masnim testima i slatkišima. Kontrolisana, zdrava ishrana, kvalitetne namirnice u što izvornijem obliku, uneće radost u naša creva. A kada dođe do viška kilograma kojih želimo da se rešimo, najbolje je da im pristupimo promišljeno, taktično i temeljno. Najbolji način da zdravo smršamo je da prigrlimo zdrav način života i da ga zadržimo. Kilogrami će onda sami postepeno nestajati.

U tom procesu nam može pomoći i Equigal. To je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji će nam poboljšati i olakšati varenje, odstraniti gasove, eliminisati zatvor i višak vode koja se zadržava u organizmu. Uz Equigal stomak je ravan, celulit nestaje i kilogrami se kontrolisano gube.

Čuvajte se, ide žena u menopauzi!

Kada kažemo ’menopauza’, obično prvo pomislimo na njene fizičke manifestacije, valunge, preznojavanje, lupanje srca… Sledeća asocijacija je žena koja lako plane pa je ne treba mnogo začikavati. Ali postoji još jedan propratni simptom menopauze, već od samog starta, od trenutka kada ona promoli glavu kroz vrata i kaže ’Stižem!’. Već perimenopauza radi na tome da nam sroza samopouzdanje.

Nije ni čudo, žena pod atakom klimaksa ima osećaj kao da nije u sopstvenom telu. Čudne stvari joj se dešavaju, i prvi refleks u toj situaciji je da se opire. Ali promena je tu, ma koliko se mi opirale. Estrogen pada, kosa nam se proređuje, koža postaje suvlja, teško nam je da zaspimo i održimo kvalitetan san, bole nas zglobovi, i ’tamo dole’ smo drugačije i suvlje a to može lakše dovesti do neprijatnih urinarnih i vaginalnih infekcija, libido opada, nešto nam se dešava s pamćenjem, pođemo po nešto pa zaboravimo, ne uspevamo da se koncetrišemo… pa malo li je?!

Slična konfuzija izazvana krupnim hormonalnim promenama dešava nam se u pubertetu. Ali tada smo mladi i nismo mnogo svesni šta nam se dešava, pa se iz problema iščupamo lakše. Takođe, pubertetlijama se tolerišu ispadi i ludovanja, dok se od ’žena u godinama’ očekuje staloženost i ozbiljnost. A mi – vulkan pred eksplodiranjem. Pored valunga, tresu nas nemir, strahovi, brige… Stalno imamo onaj osećaj da ne možemo ovako dalje. Imamo potrebu da se nekome požalimo, ali se plašimo da će nas manje ceniti. I kada se pogledamo u ogledalo, ne vidimo više ono što smo pre videle. Telo se menja, talože se ’sarmice’ oko stomaka, stara odeća nam više ne stoji. I kako onda zadržati samopouzdanje?

Tek kada krene menopauza, shvatamo koliko smo toga uzimale zdravo za gotovo. Brinule smo se toliko dugo zbog sitnih telesnih nesavršenosti, a zapravo smo bile savršene. Stalno smo želele nešto da menjamo na svom telu, a sada bismo sve dale da budemo takve kakve smo bile. I to je dobra škola, koja treba da nas nauči da kažemo ’Dosta!’ Dosta nezadovoljstava, neprihvatanja, guranja sebe u kalup. Dosta fokusa na telesno, na spoljašnje. Dosta želje da sam neko drugi, da se nekome dopadnem.

Čuda se dešavaju kada prestanemo da se opiremo. Onda prestajemo i da tražimo krivce za svoje neraspoloženje, strahove i sumnje. Krivac ne postoji. Tu smo gde smo. Možemo to da prihvatimo ili da patimo. Pomoć neće doći s neba, moraćemo da je pružimo same sebi.

Drugi korak transformacije je da prestanemo da se poredimo – sa drugima ali i sa sobom iz ranijih dana. Da prestanemo da pokušavamo da se uvučemo u stare farmerke. Njih ćemo pokloniti nekome koga ćemo usrećiti, a mi ćemo potražiti garderobu koja nam pristaje: lagane pantalone koje su nam taman u struku i ne stežu nas nigde, široke bluzice od prirodnih materijala u kojima ćemo lakše istrpeti nalet valunga, udobne cipele u kojima ćemo moći dugo da hodamo, jer hodanje prija, opušta i rasterećuje um.

Treći korak je da počnemo da cenimo svoje životno iskustvo i mudrost koja dolazi godinama. Možda smo ranije imale glatkiju kožu i vitak struk, ali sada definitivno imamo više znanja i svesti. Ali često nismo ni svesne koliko smo svesne. Zato možemo pomoć potražiti u drevnim veštinama: joga ili ći gong će nam pomoći da se fokusiramo, dopremo do svoje suštine i pronađemo tu toliko potrebnu staloženost.

Četvrti korak je u spoznaji da niko ne može toliko da me voli koliko mogu da volim samu sebe. I zato ću dati sebi najbolje: dobru i kvalitetnu hranu koju ću sama sebi spremiti – jer volim sebe. Redovne preglede – jer volim sebe i vodim računa o svom zdravlju. Redovnu fizičku aktivnost – jer volim sebe i svesna sam da su vežbe dobre za mene. Dobre knjige, filmove i društvo pozitivnih ljudi – jer volim sebe i svoj um hranim samo najboljim. Što više boravka u prirodi – jer volim sebe i znam da moja priroda žudi za prirodom.

Menopauza je teška i neprijatna. To je činjenica. Ali još teža je ako je same sebi otežamo. Druga, jednako istinita činjenica je da možemo da budemo fenomenalne i u menopauzi. Kao i u svemu, uspeh dolazi tek kada se potrudimo. Niko drugi to ne može odraditi umesto nas. Osim možda Femisana B. On nam može pomoći da neprijatne simptome menopauze svedemo na minimum. I uz njega ćemo lakše načiniti sve bitne korake da dođemo do balansa.

Graditelji mišića

U poslednje vreme veoma su popularne dijete za mršavljenje sa niskim unosom ugljenih hidrata i visokim unosom proteina. Kada izbacimo ugljene hidrate iz ishrane, naglo nam se smanjuje masa zbog gubitka tečnosti iz organizma. Tek kasnije, ako istrajemo s dijetom, nakon dva do sedam dana, počećemo da gubimo masne naslage. To se dešava u ketozi koja je posledica ketogeneze, kada jetra počinje sa stvaranjem ketonskih tela koja ćelije počinju da sagorevaju radi energije. Ketoza je kod naših predaka bila prirodan proces kojim se organizam štitio u vremenima velike gladi. Ona nije prijatna i izaziva simptome poput glavobolje, osećaja umora, razdražljivosti, mučnine, bolova u stomaku, nesanice, osećaja žeđi i učestalog mokrenja. Zato se ova vrsta dijete nikako ne preporučuje osobama sa oboljenjima jetre i bubrega.

Proteini ili belančevine su složeni molekuli koji su neophodni za normalno funkcionisanje organizma, a posebno za strukturu i funkcionisanje telesnih tkiva i organa. Proteini se sastoje od aminokiselina koje su spojene u lancu. U jednom molekulu proteina ima 200 aminokiselina, i mogu biti neesencijalne – one koje se sintetišu u organizmu, i esencijalne – koje moramo uneti putem hrane.

Proteini igraju brojne uloge u organizmu: oni imaju funkciju antitela koja štite organizam tako što se vezuju za strana tela, viruse i bakterije, kao na primer imunoglobulin G. U funkciji enzima, oni učestvuju u stvaranju novih molekula tako što ’čitaju’ podatke o genima u DNK, i vrše na hiljade hemijskih reakcija na ćelijskom nivou. Proteini su ’glasnici’ koji putem nekih vrsta hormona, na primer hormona rasta, prenose signale u organizmu kako bi se usaglasili biološki procesi između različitih ćelija, tkiva i organa. Proteini su odgovorni za strukturu od ćelijskog nivoa do najkrupnijeg plana – da nam omogućavaju da se krećemo. I, na kraju, proteini prenose atome i molekule unutar ćelija kroz celo telo, a najbitniji s tom funkcijom je feritin – makromolekul gvožđa s obavijen proteinskom opnom kome možemo zahvaliti za ’dobru krvnu sliku’.

Nedavno je tim istraživača koji se bavi karcinomom, došao do zaključka da protein kog su ispitivali, FGFBP3, ili skraćeno BP3, igra važnu ulogu u regulisanju metabolizma. Iako su laboratorijski miševi imali genetske predispozicije da budu stalno gladni i gojazni, kod onih sa većim nivoom ovog proteina došlo je do iznenađujućeg smanjenja telesne mase. U tekstu studije koja je objavljena, sugeriše se da bi BP3 mogao da obezbedi novu terapiju za lečenje metaboličkih poremećaja, uključujući i dijabetes tipa 2 i oboljenja jetre. Kako se dalje navodi u studiji, tokom samo 18 dana ispitivanja i osam terapija koje su uključivale ovaj protein, kod miševa se telesna masa smanjila za jednu trećinu, povećani insulin u krvi se sveo na normalu, a masnoće u jetri su eliminisane.

BP3 je protein koji pripada receptorima fibroblastnih faktora rasta koji su zastupljeni od najprostijih do najsloženijih organizama i imaju ulogu u nizu bioloških procesa, kao što je ćelijski rast, zaceljivanje rana i povreda. Neki od ovih proteina se ponašaju kao hormoni. Kod karcinoma je, na primer, protein BP1 povišen, pa se sumnjalo da ima ulogu ’pratioca’ ćelija raka. Tek nedavno je pažnju istraživača privukao BP3, takođe sa ulogom ’pratioca’ koji vezuje tri FGF proteina, 19, 21 i 23, a koji kontrolišu metabolizam, odnosno način na koji organizam čuva ugljene hidrate, tj. šećere, i lipide, tj. masti.

Naravno, ova studija je tek početak niza istraživanja koja slede kako bi se potvrdila uloga proteina BP3 u regulisanju metabolizma i njegovoj mogućoj upotrebi u terapiji kod ljudi. Ali ovo je još jedan dokaz koliko su proteini važni u ishrani. Svi koji se ozbiljno bave sportom znaju da nema dobre mišićne mase bez dovoljno proteina. Belančevine su makronutrijenti, što znači da su organizmu potrebni u većim količinama nego što je to slučaj kod mikronutrijenata – vitamina i minerala. I dok telo skladišti ugljene hidrate i masti koje unesemo, ono nije u stanju da skladišti protein. Ali to ne znači da treba da preterujemo s unosom proteina. Jedna klasična porcija mesa sadrži više proteina nego što je našem telu potrebno. Takođe, nije dovoljno da samo unosimo protein kako bismo izgradili mišićnu masu. Za to je neophodno da vežbamo. Vežbanje značajno utiče na metabolizam proteina, pa osobe koje naporno vežbaju ili rade treba da unose više belančevina od neaktivnih osoba. Postoje različite teorije o tačnoj količini potrebnih proteina, neka istraživanja navode da aktivnim sportistima treba čak 1,8 grama proteina po kilogramu telesne težine. ’Umerenija struja’ kaže da je dovoljno od 0,8 do 1 grama po kilogramu telesne težine.

Ako ne unosimo dovoljno proteina, ne samo da će naši mišići patiti, već ćemo biti skloniji osteoporozi i lomovima kostiju, kosa i nokti će biti krti, osećaćemo se slabo i bićemo skloniji bolestima jer će nam pasti imunitet. Zato je bitno da znamo šta jedemo. Namirnice najbogatije proteinima su belo meso, tunjevina, losos, sir, jaja, mleko, ali ima ih i u hrani ne-životinjskog porekla – u pasulju i mahunarkama, orašastim plodovima, pšeničnim klicama, pečurkama, semenu bundeve i kikirikiju.

Ketogena dijeta nam može pomoći da smršamo, ali brojni stručnjaci upozoravaju da je ne treba držati tokom dužeg vremenskog perioda. Ugljeni hidrati su našem organizmu potrebni isto koliko i proteini, a ogromna je razlika u tome da li iz ishrane izbacujemo masna bela peciva, slatkiše i torte ili integralne žitarice. Isto tako je bitno i kakvu vrstu proteina unosimo. Masna mesa prepuna hormona i aditiva nam sigurno neće poboljšati zdravlje. Kao i u svemu, umerenost je ključ za rešenje problema. Ako ništa drugo, setimo se da su gladijatori živeli na sočivu i pasulju i da im je meso veoma retko bilo dostupno.

Gradite svoje mišiće kvalitetnim proteinima, redovnim vežbanjem, pijte dovoljno vode i čuvajte zdravlje organa za varenje. I ne zaboravite da popijete Equigal!