Hleb od maje za kiselo testo

Domaći hleb od kiselog testa nešto je najbolje što možemo staviti na trpezu. O njegovim blagodetima već smo pisali ovde: Hleb naš nasušni, dok je ovde: Maja za hleb od kiselog testa, objašnjen proces izrade maje, posebne vrste kvasca pomoću kog se ovaj hleb pravi.

Kada smo strpljivo i s ljubavlju formirali maju za kiselo testo, možemo napraviti svoj prvi hleb. Možemo koristiti brašno po želji, ali ako koristimo integralna brašna, dobro je da ih uvek pomešamo s običnim da bi hleb lakše narastao. Najbolje je da počnemo s običnim brašnom, pa postepeno eksperimentišemo.

Od sastojaka nam je potrebno:

  • 800 gr mekog brašna
  • 400 grama oštrog brašna
  • 33 gr soli
  • 400 gr maje
  • 700 gr mlake vode
  • 1 kašičica meda

Maju koja je obnovljena istog dana (po procesu opisanom u tekstu Maja za hleb od kiselog testa) i odstojala 3 sata staviti u vanglu, dodati pola od pripremljene vode i izmešati ručno ili pomoću miksera. Dodati med, brašno, ostatak vode i umesiti. Kasnije dodavati so i dodatno mesiti dok se ne formira kompaktna masa. Ostaviti testo u vanglici pokriveno folijom da odstoji 2-3 sata. Posuti dasku s malo brašna pa izručiti testo, raširiti ga, blago pritiskajući prstima, i formirati pravougaonik. Preklopiti jedan deo do 2/3 razvučenog testa, blago pritisnuti krajeve da se zalepe za ostatak mase, preklopiti drugi deo preko svega, opet blago pritisnuti, i ponavljati taj proces više puta, svaki put nežnim pokretima da bi se zadržali mehurići koji se stvaraju prirodnim vrenjem. Testo opet vratiti u vanglicu, pokriti i ostaviti da odstoji na toplom mestu pola sata. Na svakih pola sata premesiti testo na isti način i vratiti u vanglicu da narasta, i tako tri puta.

Oblikovati testo u veknu – zapravo najbolje je od ove smese napraviti dve vekne, staviti ih na veliki pleh posut brašnom, zarezati na površini nožem, posuti lagano brašnom odozgo, pokriti krpom i ostaviti da narastaju 4-6 sati na toplom mestu. Zagrejati rernu na 250 stepeni, staviti pleh s veknama i peći 40-45 minuta. Potom hleb položiti na rešetku da se skroz ohladi.

Jedna kriška hleba, malo maslinovog ulja, paradajz iseckan na kolutove, i eto izuzetno zdrave i ukusne užine!

Hranite se zdravo, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Maja za hleb od kiselog testa

U prethodnom tekstu: Hleb naš nasušni, objasnili smo koje su sve blagodeti hleba od kiselog testa. Iako je proces izrade maje, odnosno posebne vrste kvasca za spravljanje ovog hleba, prilično dug i zahteva posvećenost, krajnji rezultat će nas uveriti da je sve to veoma vredno truda.

Evo kako se tradicionalno priprema maja za hleb od kiselog testa po receptu italijanskih baka, koje ovaj ’kvasac’ zovu pasta madre, majka testa. Dajemo vam vrlo detaljan proces:

  1. Pomešati 50 grama mekog brašna sa 25 gr vode sobne temperature, najbolje flaširane, filtrirane, ili u krajnjem slučaju ’česmovače’ koja je odstojala kako bi se izgubio hlor. Dodati 1 kašičicu meda. Sve dobro sjediniti pa izručiti na dasku i mesiti par minuta, pa oblikovati kuglu od testa. Staviti tako pripremljeno testo u staklenu teglu od pola kile i pokriti gazom ili krpom, kako bi moglo da diše. Ostaviti na toplom (24-25 stepeni) da odstoji 2 dana, najbolje u kredencu kuhinje.
  2. Nakon dva dana na testu će se uhvatiti korica, ali ispod nje će biti meko testo u kom su se pojavili mehurići. Sada pripremiti 40 grama brašna i 40 grama vode. Prvo sipati vodu preko starog testa i ostaviti da odstoji petnaestak minuta da se opusti. Mešati sve dok se korica ne sjedini s vodom i napravi homogena masa. Dodati svo brašno, opet sve dobro sjediniti kašičicom u istoj tegli, dok se ne napravi glatko testo (u ovoj fazi ne treba rukom mesiti testo). Opet pokriti teglu gazom, i ostaviti da odstoji dva dana.
  3. U trećoj fazi procesa, nakon što je maja odstojala dva dana trebalo bi da se pojave mehurići u testu. Sada je testo mekše, kao i korica. U istoj tegli preliti testo s 40 gr vode i ostaviti da odstoji 5 minuta. Potom izmešati da se smesa lepo sjedini, pa dodati 50 gr brašna i sjediniti. Sada je verovatno postojeća tegla previše mala, pa možemo preručiti testo u veću, srednju teglu (od 750 ml). Markerom obeležiti nivo testa spolja na tegli, prekriti gazom i vratiti da odstoji ovog puta 24 sata. Nakon jednog dana, videćemo da se testo malo podiglo, a više nema korice.
  4. Sada pripremiti 30 gr vode i 60 gr brašna. Dodati vodu, promešati dok se sve ne sjedini, pa sipati brašno i opet dobro izmešati dok se ne napravi glatka masa. Gurnuti testo sa zidova ka dnu tegle i opet markerom spolja na tegli obeležiti gornji nivo testa. Opet pokriti gazom i ostaviti da odstoji 24 sata.
  5. U petoj fazi spremiti 60 gr brašna i 20 gr vode. Dodati vodu u teglu s testom, promešati i preručiti celu smesu u vanglicu. Dodati brašno, umešati ga varjačom, pa kada masa postane malo kompaktnija, izručiti sve na dasku i umesiti rukama, prikupljajući sve komadiće. Smesa je lepljiva, ali ne treba dodavati još brašna, ako se ne može mesiti prstima možemo se pripomoći spatulom, kojom ćemo odvajati testo od daske, okretati, i mesiti prstima dok ne postane glatko. Testo formirati u kuglu i vratiti u teglu (opranu), gurnuti ga na dno tegle sve ostatke sa zidova, pokriti i opet markerom obeležiti gornji nivo testa spolja na tegli. Opet ostaviti testo da odstoji 24 sata.
  6. U šestoj fazi opet ćemo videti da se testo malo podiglo iznad linije koju smo obeležili na tegli. Ovog puta, pošto je testo čvršće, na testu se napravila korica. Sada nam treba 65 gr brašna i 40 gr vode. Sipamo vodu preko testa u teglu, ostavimo da odstoji 5 minuta kako bi omekšala korica, pa preručimo sve u vanglicu. Dodamo brašno i, kao i prethodnog puta, sve dobro sjedinimo prvo varjačom, pa izručimo na dasku i umesimo. Masa se sada lakše mesi i brže postaje glatka. Oblikujemo testo u kuglu, pa rukama sa strane formiramo testo u valjak kako bi prošlo kroz grlić sada nove, još veće tegle. Opet sabijemo na dno tegle i obeležimo markerom gornji nivo testa. Pokrijemo gazom i ostavimo da odstoji 24 sata.
  7. U sedmoj fazi ponavljamo ceo proces koristeći 65 gr brašna i 85 gr vode. Opet se na testu formirala korica pa treba sipati vodu preko i ostaviti desetak minuta da odstoji. Sve izručimo u vanglicu i izmešamo dok masa ne postane žitka kao za uštipke, dodamo brašno, umešamo dobro varjačom, testo je i dalje žitko pa ga ne mesimo rukama, već ga kašikom preručimo u teglu. Lupimo teglu odozdo da se testo slegne, i opet obeležimo markerom nivo testa. Ovog puta testo ne pokrivamo gazom, već stavimo poklopac od tegle, ali ga ne zatvaramo skroz kako bi vazduh ipak mogao da cirkuliše. Testo sada stoji 3 sata na sobnoj temperaturi, nakon čega se jasno vide mehurići u testu. Nakon tri sata moći ćemo da zatvorimo skroz poklopac tegle i da testo stavimo u frižider gde stoji 3-4 dana.

Sada na svaka 3-4 dana potrebno je obnavljati maju tako što se testo izvadi iz frižidera, ostavi par sati da odstoji na sobnoj temperaturi. Od testa potom treba odvojiti 150 gr, a potrebno nam je dodatnih 150 gr brašna i 100 gr vode – sve izmeriti precizno na vagi. Sjediniti 150 gr testa s vodom, izmešati dok se ne napravi žitka masa, presuti sve u vanglicu, dodati brašno, umešati varjačom pa umesiti rukom. Presuti testo na dasku, i mesiti testo koje je lepljivo, opet se možemo pomoći spatulom dok ne bude moguće obraditi ga rukom, i staviti ga opet u teglu, ovog puta onu srednje veličine. Opet sve gurnuti na dno tegle da bude kompaktno, obeležiti markerom, blago zatvoriti poklopcem od tegle, ostaviti da odstoji 3 sata na sobnoj temperaturi, potom zatvoriti skroz i vratiti u frižider. Nakon 3 dana ponoviti proces. Maja je spremna nakon mesec dana od prvog dana kad je započet proces, kada se može umesiti prvi hleb. O tome – detaljno u sledećem tekstu.

Hranite se zdravo, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Hleb naš nasušni

Danas je hleb na zlom glasu i najviše ga krivimo za višak kilograma i ’sarmice’ koje nam se prave oko struka. Ali dugo tokom istorije hleb je bio osnovna hrana. Postoje dokazi da se pšenica gajila na području današnjeg Iraka, čak 9000. godine pre naše ere. Kako su naši preci počeli da obrađuju zemlju i napuštaju nomadski način života, tako su počeli da gaje prve žitarice, divlju pšenicu, kamut i ječam, da ih melju na kamenu i prave prvi hleb. Vremenom je ukrštanjem zrno postajalo finije i krupnije, baš kao i sam proces mlevenja.

Prvi hleb je bio verovatno pljosnat i težak, s krupno mlevenim zrnom celih žitarica, pa je samim tim bio i vrlo zasitan. Vremenom je ceo proces dobijao na finoći, i kada su u pitanju zrno, mlinovi, ali i receptura. Plinije Stariji u svojim beleškama iz 77. godine naše ere pominje varvare iz Iberije i Galije koji pomoću pene piva prave vazdušastiji hleb. Rimljani, po njegovim navodima, prve kvasce koriste nakon osvajanja Makedonije u 2. veku pre naše ere. Ali testa od fermentisanog kvasca idu mnogo dalje u istoriju, čak 4000. godine pre naše ere u starom Egiptu. Kako su Rimljani, osvajajući teritorije, dolazili u dodir s mnogim narodima i kulturama, nije ni čudo što su pokupili i najbolje recepture, koje se u Italiji koriste i dan danas.

Kada danas kažemo ’kvasac’, obično pomislimo na onaj pekarski, koji se može kupiti svež, u obliku kockice, ili sušen u kesici. Ali kvasac zapravo živi svuda oko nas, svuda gde je toplo i gde ima dovoljno vlage. Voće i povrće, kao i žitarice, već na sebi nose kvasac. Njega možemo aktivirati potapanjem samlevenog žita u vodu, pa potom, fermentacijom, napraviti testo.

Ali da se vratimo zlom glasu na kome je hleb danas. Nažalost, hleb na koji najčešće nailazimo u prodavnicama sve je samo ne hleb. Dovoljno je da pročitamo deklaraciju i vidimo koliko aditiva sadrži. Pritom, iz samog zrna izvučeno je sve što valja, a ono što je zadržano su prazne kalorije. Zato je potrebno da izaberemo kvalitetan hleb iz dobre pekare, ili, još bolje, da sami napravimo svoju maju za kiselo testo i mesimo svoj hleb, onako kako su radili naši preci.

U našem narodu hleb je, podsvesno, i dalje osnovna hrana, što se može zaključiti na osnovu fraza koje su u masovnoj upotrebi: ’Ni koru hleba da mi da’, ’Nemam ni za hleb’, ’Lebac ti se ogadio’, ’hleba ti!’… Baš kao i ona stara, biblijska: ’Ko tebe kamenom, ti njega hlebom’, ili ’Hleb naš nasušni daj nam…’ Hleb je bazna jedinica svega, naš opstanak, naše dobro, naša mera stvari. I zato nije u redu da ga degradiramo. Zaboravimo na kupovni hleb sa ukusom slame, i vratimo se tradicionalnom, hlebu od kiselog testa. Evo zašto.

Jedna kriška hleba od kiselog testa prepuna je minerala i vitamina, pre svega gvožđa i selena, vitamina B grupe, pa nam tako ovaj hleb pomaže da održimo imunitet, daje nam energiju, podstiče stvaranje crvenih krvnih zrnaca i održava funkcije nervnog sistema. Pored toga, hleb od kiselog testa je prebogat prebioticima i probioticima koji štite organe za varenje, podstiču dobro varenje i bolju iskoristljivost nutrijenata. Bakterije iz mlečne kiseline koje se stvaraju prilikom fermentacije (dok testo ’nadolazi’), opstaju čak i nakon pečenja hleba. One su prepune antioksidanata koji nas štite od bolesti.

Iako svi hleb poistovećujemo s ugljenim hidratima, iznenadićemo se:  jedna kriška hleba od kiselog testa ima više proteina od barenog jajeta. Protein je ovde prisutan zahvaljujući dugom i mukotrpnom procesu pripreme ovakvog hleba, koji iziskuje mešenje, presavijanje i odmaranje testa. Na taj način aktivira se gluten, a gluten se sastoji od proteina, i baš on daje hlebu onu lepu elastičnost. Korisne bakterije koje učestvuju u procesu fermentacije, kako je primećeno u naučnim laboratorijama, menjaju strukturu ugljenih hidrata, i na taj način snižavaju glikemijski indeks ovog hleba. Zahvaljujući tim bakterijama ovaj hleb se lakše vari, a pritom se bolje apsorbuju u crevima sve korisne materije, i na taj način čuva zdravlje creva. Korisne bakterije pomažu i da se lakše svari gluten, koji kod nekih osoba može izazvati intoleranciju ili alergije.

Istraživanja su pokazala da prisustvo fruktana, ugljenog hidrata iz pšenice, može izazvati poremećaj varenja sličan netoleranciji na gluten. Zapravo, često kada neko sam sebi ’dijagnostifikuje’ netoleranciju na gluten, krivac je baš fruktan. Interesantno je da se prilikom fermentacije kiselog testa fruktan razbija, pa je to još jedan razlog što je ovaj hleb svarljiviji. Još jedan sastojak žitarica koji često izaziva digestivne probleme je fitična kiselina, ali prirodni kvasci i mlečna kiselina iz kiselog testa neutrališu njene efekte i poboljšavaju svarljivost.

Tradicionalni hleb od kiselog testa sadrži vrlo ograničen broj jednostavnih sastojaka: brašno, vodu, so i malo meda. Maju – prirodni kvasac možemo napraviti sami, potrebno nam je malo sastojaka i malo više vremena i volje. Ali, imajući u vidu sve blagodeti koje nam hleb od kiselog testa pruža, svakako se vredi potruditi. U tradicionalnim domaćinstvima u Italiji ova maja se obnavlja i čuva godinama, i što je starija, hleb je sve bolji. Italijani su svesni važnosti ovakvog hleba, kao i činjenice da je on za trpezu isto što i majka za porodicu. Simbolično, maja za izradu hleba od kiselog testa tamo se naziva pasta madre – majka testa. U sledećem tekstu biće detaljno objašnjen postupak izrade maje, a potom i recept za hleb.

Vreme je da sa hleba skinemo stigmu i shvatimo da za naš deformisan struk nije kriv on, već naš brzi način života. Jer, sve što vredi, iziskuje trud i vreme.

Hranite se zdravo, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Očekivanja su prezir s predumišljajem

Upoznali smo nekoga ko nam se na prvi pogled dopao, i onda se naš mozak bacio na posao. Toj osobi dodali smo toliko izmišljenih osobina da, pri sledećem susretu, nismo mogli da je prepoznamo. I onda, umesto da shvatimo razmere sopstvenog suženja svesti, uradili smo suprotno: počeli smo da tu osobu, ni krivu ni dužnu, preziremo.

’’Ne postojim na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, kao što ni ti ne postojiš da ispunjavaš moja’’. Brus Li.

Koliko puta smo bili žrtve nečijeg očekivanja? Sigurno bezbroj, od najranijeg detinjstva. Roditelji su prvi koji od nas mnogo očekuju. Još dok smo u stomaku već znaju kojom profesijom ćemo se baviti. A kada smo mali, veoma nam je bitno da nas vole i odobravaju. I tako se od malena učimo da igramo po taktu tuđe muzike.

Ako sebi bliske i voljene ljude raščlanite na proste činioce i probate da izanalizirate šta je to što vas vezuje, verovatno ćete doći do zaključka da je to činjenica da vas prihvataju. Takve kakvi ste. Rečju – nemaju od vas očekivanja. To ne znači da je ljubav bezuslovna i da možete da im se penjete na glavu. To znači da oni poštuju vaše izbore i vašu ličnost. Očekivati od nekoga da se ponaša u skladu sa vašim, umesto sopstvenim potrebama i načelima, najgora je vrsta invazije na tuđ život.

Nažalost, potreba za tuđim odobravanjem ne napušta nas ni kada za sobom ostavimo detinjstvo. Uvek u nama čuči neka mala ili velika nesigurnost koja nas tera da preispitujemo svoje ponašanje, čak i kada nam intuicija jasno prepoznaje predatora koga treba da se klonimo. Ali predatori imaju svoje perfidne taktike. Ući će polako u naš život, deliti nam komplimente, nametati svoje stavove, i kada vide da nema otpora, baciće se u napad. Agresivno će nam kontrolisati život, insistirati na aktivnostima koje oni osmisle, zahtevati da im posvetimo vreme i pažnju i stavimo ih iznad svih svojih obaveza, i sve to predstaviti kao našu svetu dužnost. Kada pružimo otpor, sledi naredni proces: koprcanje žrtve i sve jači stisak predatora.

Kada predator shvati da osoba koju je izmislila u svojoj glavi i prilepila nam je ne ispunjava njihova očekivanja, počinju igre. Jedna od omiljenih igara je omalovažavanje i udar na naše samopouzdanje. Svi komplimenti kojima su nas do nedavno obasipali sada su suprotni: mi smo najgori, glupi, lenji, asocijalni, nekulturni, jer ne radimo to što oni žele. Sledeća igra koja ima za cilj da udari na emocije je izigravanje žrtve. Juče su uvređeno okretali glavu od nas, a danas već očekuju da se oduševimo kada ih ugledamo, i kada oduševljenje izostane, usne počinju da podrhtavaju a oči da se pune krokodilskim suzama. Još jedna popularna igra je bes i neuračunljivo ponašanje koje se nama nabacuje na nos, jer mi smo krivci, da smo bili poslušni, takvo ponašanje ne bi bilo izazvano…

Odlomak iz Bernove knjige ‘Koju igru igraš?’

Mnoge od ovih ’igara’ opisao je psiholog Erik Bern (1910-1970), tvorac teorije transakcionalne analize. On je smatrao da se najbolji uvid u ličnost čoveka može dobiti iz socijalnih interakcija, čija je jedinica mere transakcija, i mapirao je aktere društvenih odnosa u tri grupe: Roditelj, Odrasla osoba i Dete. Kada osobe čiji je ego u nekom od ovih stanja dođu u dodir, njihovo ponašanje i odnosi se odvijaju na osnovu šablona koja se ponavljaju u svakodnevnom životu. Bern je ’igre’ objasnio u svom vrlo zanimljivom štivu Koju igru igraš?, u kom se svako od nas može prepoznati.

Bernove ’igre’ su nešto iz čega obe strane profitiraju. Čak i osoba koja liči na žrtvu izvlači neku vrstu koristi i dokazuje svoju poentu. Ali iako je Bern tvrdio da su ma kakvi društveni odnosi bolji od izostanka odnosa, mogli bismo reći da je najbolja vrsta odnosa među ljudima – osvešćeni odnos. Da bismo to postigli, treba da umemo da prepoznamo igre.

’’Ne hodaj svojim prljavim nogama po mojoj glavi’’. Leo Buskalja

Razlog što većina ljudi ne živi onako kako želi je nastojanje da svima ugode. Očekivanja su iluzija, i to je bitno da shvatimo, kao i da iza paravana od komplimenata i ’igara’ prepoznamo manipulatora. A ako smo mi ti koji konstantno od drugih gajimo nerealna očekivanja, moramo se spremiti na to da ćemo konstantno biti i razočarani. Jedini način da kroz život idemo zadovoljni je da odbacimo očekivanja. Samo tada nemamo šta da izgubimo, a sve što dobijemo je čist bonus.

Zato moramo da postanemo svesni velikih životnih istina koje nisu nimalo prijatne:

  • Pre svega, život nije fer, i ništa nam ne duguje. Ne postoje događaji koji su fer i nefer. Postoje jednostavno događaji. A na nama je da iz njih izvučemo pouku.
  • Što nas više ljudi voli, to više treba da preispitamo sebe. Ako verujemo da svi treba da nas vole, znači da kroz život idemo prečicama. Osim što treba da ’zaradimo’ tuđe poštovanje, treba i da shvatimo da našu ličnost definišu kako ljudi koji nas vole, tako i oni koji nas ne vole.
  • Ništa nam neće pasti s neba. Za sve moramo da se izborimo, a sve prepreke na koje nailazimo u životu samo su stepenice do uspeha. Očekivanje da nam društvo ili država duguju dobar posao ili lagodno školovanje su znak nezrelosti.
  • Niko nije dužan da se sa nama slaže i da odobrava naše stavove. Nešto što je nama očigledno i stvar zdravog razuma, kod nekog drugog se na osnovu iskustva pokazalo kao suprotno. Jedino što je važno je da tuđe stavove poštujemo. Ako želimo da dokažemo suprotno, najbolje je da to uradimo delima, a ne rečima.
  • Kada od nekoga nešto želimo, ne treba da mu šaljemo telepatske zahteve, već da mu to jasno saopštimo. Mnoga očekivanja zasnivaju se na neadekvatnoj komunikaciji i nespremnosti da saslušamo drugu stranu.
  • Svrha života nije zabava. Život je težak, ali upravo nas teški trenuci oblikuju. Ako sreću odlažemo za trenutke kada će se ispuniti naša očekivanja, propustićemo život. Sreća treba da je konstantna, zabava i radost su trenutna stanja.
  • Nikoga ne možemo i ne treba da menjamo. Samim tim što težimo da nekoga menjamo, izražavamo neuvažavanje njihove ličnosti. Možemo nekome pomoći da bude bolja osoba svojim pozitivnim primerom i inspiracijom, ali nikako ne možemo očekivati da neko promeni svoje stavove samo zarad naših očekivanja.
  • Za većinu naših neuspeha kriv je manjak ličnog samopouzdanja. Ako verujemo da u nečemu nećemo uspeti, već smo ispunili više od pola očekivanja. Isto tako, osuđeni smo na neuspeh ako ’igramo’ prema tuđim očekivanjima a ne prema ličnim stremljenjima.

’’Blagosloveni su oni koji ništa ne očekuju, jer se nikada neće ni razočarati’’. Aleksander Poup

Jedino što treba da očekujemo je da život živimo u skladu sa svojim principima i integritetom. Zvuči jednostavno, ali nije nimalo lako, jer svet je surovo mesto i mnogi će se truditi da nas skrenu s tog puta, iz raznih razloga i pobuda. Očekivanja su kao prećutni društveni ugovor. Ako ga ne odbijemo, smatraće se da smo s njim saglasni. Zato, neka integritet bude naš mač, a svest naš štit dok hodamo kroz bojno polje života.

Holistički pristup mršavljenju

Naš način ishrane nekada je određivala jednostavna potreba za energijom. Danas na njega utiče niz faktora, a više nego ikada emocije, stres, vreme, očekivanja… Iz tog razloga se mora promeniti i naš odnos prema klasičnim dijetama. Pravila i restrikcije više ne daju dugoročne rezultate, a mogu biti i štetni. Kod osoba koje kubure s viškom kilograma sam cilj dijete nije samo mršavljenje. Potrebno je otići korak unazad i celovitije sagledati problem.

Sve više programa za mršavljenje danas uključuje niz aktivnosti, poput meditacije, zdravstvenih savetovališta, nutricionističkih radionica o svesnoj ishrani. Gubitak kilograma dolazi na kraju kao rezultat brojnih faktora. A glavni cilj je, pre svega, zdravlje – fizičko i mentalno.

Zdravo mršavljenje i održavanje prave kilaže donosi i niz prednosti kojih obično nismo ni svesni. Na primer, ni ne razmišljamo koliko naše kosti i zglobovi trpe kada imamo samo pet kila više nego što bi trebalo. Ako izgubimo samo pola kile telesne težine, rasterećujemo kolena pritiska od 2 kg. Eliminisanjem dubinskih naslaga u trbušnom pojasu utičemo na olakšavanje bolesti zglobova, kao što je na primer artritis.

Osobe koje pate od respiratornih alergija i svakog proleća kubure kako vegetacija počne da buja, mogu gubitkom viška kilograma značajno olakšati alergijske reakcije. Jednostavno, disajni putevi se pročišćavaju i šire kada nemamo viška sala.

Gojaznost povećava rizik od pojave migrene za 50%. Smatra se da ćelije masti utiču na upalne procese u organizmu. Te upale često mogu izazvati glavobolje i migrene.

Gubitkom 5% telesne težine možemo doprineti zdravom i kvalitetnijem snu. Višak kilograma uzrokuje stvaranje masnih naslaga u vratnoj regiji čime se blokiraju gornji disajni putevi pa zato dolazi do hrkanja i apnee. Isprekidan san utiče na ceo organizam i može izazvati niz komplikacija.

Pozitivna strana zdravog mršavljenja koja se najbrže manifestuje je podizanje nivoa opšte energije. Što manje težine nosimo na sebi, imamo više energije za druge stvari. I ne samo to – kiseonik lakše dolazi do ćelija kada nemamo viška sala, pa se i lakše krećemo, možemo da potrčimo i popnemo se uz stepenice a da se ne zadišemo.

Pored tela, i mozak nam lakše radi kada nismo gojazni. Neke studije su pokazale da gubitak viška kilograma poboljšava kognitivne sposobnosti vezane za planiranje, strategije i organizaciju. Mozak jednostavno postaje aktivniji i lakše pamtimo i reagujemo.

Gubitak sala utiče pozitivno i na naš najveći organ: kožu. Kada skinemo višak sala i zdravo se hranimo, i koža se čisti, postaje blistavija i elastičnija. Pored kože, boljitak osećaju i nokti i kosa.

Jedna od stvari koja nas izluđuje kada se ugojimo je da ne samo da nam odeća postaje tesna, već i obuća. Višak masti se nakuplja i na stopalima, pa ne samo da ne možemo da zakopčamo čizme, već često ne možemo da uđemo u svečane cipele. Kada skinemo višak, ne samo da ćemo bez problema moći da uživamo u omiljenoj obući, već ćemo moći i da stavimo prstenje, što je ranije bilo nemoguće jer se i oko njih taloži salo, ali i otiču zbog lošije cirkulacije.

Gubitak viška sala utiče pozitivno i na naš endokrini i reproduktivni sistem. Salo remeti hormonalni balans, kod žena može da izazove niz promena na materici i jajnicima, a kod muškaraca pad testosterona. Pored toga, gojazne osobe imaju povišene hormone koji utiču na metabolizam, ali i njihova uloga se remeti. Na primer, hormon leptin koji nam inače pomaže da imamo normalan osećaj za glad, kada smo gojazni, ne uspeva da prenese do mozga signal da nam je stomak pun i da smo siti. Ni insulin, koji reguliše metabolizam masti, ne uspeva da kontroliše nivo glukoze, što vodi do metaboličkog sindroma ili dijabetesa.

Višak sala ima isti efekat na organizam kao virus u kompjuteru: on ’resetuje’ procese koji regulišu i stvaraju balans. Kada smo na agresivnoj dijeti i unosimo minimalan broj kalorija, opada nam nivo leptina u krvi. Tada se telo brani tako što nam raste apetit i usporava se metabolizam. Zato nakon brzih i agresivnih dijeta obično vrlo lako povratimo izgubljene kilograme, i dobijemo još i preko. Zato naš fokus ne treba da bude na idealnom telu iz časopisa, već na zdravlju. Pametnom ishranom, redovnom fizičkom aktivnošću, odnosno holističkim pristupom svom telu i potrebama doprinećemo boljem zdravlju, a potom će doći i željena figura. Za to je potrebno vreme i upornost.

Zato je tu Equigal. To je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja pomaže da se smanji osećaj gladi, ubrza metabolizam, olakša varenje, pospeši drenaža i izbacivanje viška vode iz organizma. Equigal je najbolji saveznik u procesu pametnog i postepenog mršavljenja.

Ulog u aktivnu starost

Iako nam je često teško da se nakanimo da vežbamo, sigurno niko od nas ne može da porekne da je vežbanje korisno. Telesne vežbe poboljšavaju cirkulaciju i štite kardiovaskularni sistem, jačaju nam mišiće koji opet drže kičmu pravom, pomažu da izgledamo i osećamo se bolje i podižu samopouzdanje. Zna se i da je vežbanje izuzetno važno i za zdravlje kostiju i da se pomoću njega može sprečiti ili usporiti osteoporoza.

Ovo je posebno bitno za žene koje ulaze u menopauzu, jer hormonalne promene, posebno pad estrogena, tada drastično utiču na prirodan proces izgradnje kostiju. Upravo je estrogen taj koji nam pomaže da u organizmu zadržimo kalcijum koji jača kosti i sprečava lomove. Tokom ulaska u menopauzu, žene u proseku gube 10% koštane mase. Zapravo, već nakon tridesete godine života naša koštana masa polako opada. Ukoliko se loše hranimo, neuredno živimo i imamo istoriju osteoporoze u porodici, gubitak koštane mase u menopauzi može ići čak i do 20% od ukupne mase.

Najkritičniji period za gubitak koštane mase je godinu dana pre i dve godine nakon poslednje menstruacije. Tokom te tri godine posebno je bitno raditi na zaštiti kostiju. To ćemo postići tako što ćemo obogatiti ishranu što prirodnijim unosom vitamina K, kog možemo naći u zrelom siru, fermentisanoj hrani i zelenom lisnatom povrću, kao i vitamina D koji se inače prirodno stvara tokom izlaganja sunčevim zracima, ali kako to nije moguće tokom cele godine, možemo ga dodati i veštačkim putem pomoću suplemenata.

Ali ono što je najbitnije je da vežbamo. Vežbe će nam pomoći ne samo da održimo zdravlje kostiju, već i da smanjimo nivo stresa i osećaja uznemirenosti koji su prilikom ulaska u menopauzu naročito izraženi. Naše telo je jedna složena mašinerija, pa stres izaziva pojačano lučenje kortizola, koji može negativno uticati na ćelije unutar kostiju. Kortizol, takođe, utiče i na poremećaje u ishrani, može podstaći prejedanje i samim tim gojaznost, koja je posebno opasna u menopauzi.

Tako, redovnim i pravilnim vežbanjem utičemo na niz faktora koji nam mogu pomoći ne samo da lakše prebrodimo menopauzu, već i da sačuvamo kosti i obezbedimo sebi kvalitetnu starost. Ali šta je to u vežbanju što je toliko blagotvorno za kosti? Nedavna istraživanja su otkrila da se radi o još jednom hormonu koji se luči prilikom vežbanja: irisin je hormon koji je povezan s proteinom sklerostinom, i oba igraju važnu ulogu u redovnoj obnovi koštanih ćelija. Naše koštane ćelije su prilično dugovečne, ali se ipak povremeno obnavljaju. Irisin i sklerostin šalju signal našem organizmu kada da započne sa razgradnjom starih ćelija i stvaranjem novih. I taj proces se ubrzava i pospešuje kada vežbamo.

Pored toga što nam jača kosti, irisin je povezan i sa regulisanjem nivoa masnog tkiva u organizmu i očuvanjem moždane aktivnosti, pa nam vežbanje i ’prizivanje’ ovog hormona zato pomaže i da održimo zdravu kilažu i da budemo što visprenije i bistrije u dubokoj starosti. Nova istraživanja irisina tek slede, i nadamo se da će se pomoću njega otkriti nove vrste terapija koje će pomoći da se spreči i preokrene tok osteoporoze, a do tada – moramo ga stvoriti u znoju lica svog.

Pored vežbanja koje, kao što vidimo, ima niz blagotvornih dejstava po naš organizam, ženama u menopauzi može pomoći i lekovito bilje. Ono će smanjiti ili ukloniti valunge, nervozu, lupanje srca, povećati nivo energije, kako fizičke, tako i mentalne. Zato, kada krene menopauza, treba prizvati sve saveznike u pomoć: kvalitetno se hraniti, vežbati, raditi na smirenosti i otklanjanju stresa, i – redovno koristiti Femisan B kapi. Ulazak u menopauzu je prirodan proces u životu svake žene, a kako ćemo je podneti i doživeti – zavisi od nas. Pa hajde da se pobrinemo da jednog dana budemo živahne bake koje će svoje penzionerske dane provoditi u planinarenju, putovanju i aktivnom druženju!

Kakve veze imaju ciklus i morski konjić?

Morski konjić je simpatična životinjica koja nastanjuje morske dubine, a verovatno je najpoznatija kao jedina vrsta kod koje je mužjak trudan. Nakon što ženka položi oko 1500 jajašaca u torbu na stomaku mužjaka, on ih nosi do 45 dana, nakon čega ispušta u vodu već potpuno razvijeno, mada sićušno potomstvo. Tokom trudnoće, očevi embrionima u razvoju obezbeđuju hranu, masti i kalcijum koji im daju neophodnu energiju i materijal da izgrade koštano tkivo. Kompleksna torba mužjaka ima sposobnost i da ukloni i izbaci štetne materije, kao što su ugljen monoksid i azot, kao i da se izbori sa infekcijama, stvarajući antibakterijske i antifungicidne molekule. Istraživanja su pokazala da u procesu trudnoće morskog konjića učestvuje čak 3000 gena, kao i hormon estrogen koji pomaže porođaj.

Bosonog i trudan: morski konjić

Morski konjić je prelepo čudo prirode koje nam nudi još jedan dokaz koliko je ona kompleksna i koliko još treba da saznajemo i učimo o njoj. Ali kakve veze ima morski konjić s menstrualnim ciklusom žene? Osim što prolazi kroz trudnoću i embrionalni razvoj koji podseća na trudnoću kod sisara, uključujući i ljude, naučni naziv za morskog konjića i organ koji se isto zove je, kako najnovija saznanja pokazuju, u posrednoj vezi sa ženskim menstrualnim ciklusom.

Hipokampus – ἱππόκαμπος na starogrčkom morski konj, naziv je i dela limbičkog sistema mozga koji se nalazi ispod moždane kore. Ovo ime potpuno zaslužuje, jer moždani hipokampus oblikom veoma podseća na morskog konjića. Ono što se do nedavno znalo za hipokampus je da igra ulogu u prenosu informacija iz kratkoročne u dugoročnu memoriju, i omogućava snalaženje i orijentaciju u prostoru. Zahvaljujući njemu, u stanju smo da verbalizujemo svoja sećanja, kao i da povezujemo događaje i lokacije sa sećanjima za koja nas vezuju emocije. Mirisi bakine kuhinje, mračni ulaz gde smo doživeli neko traumatično iskustvo ili drvo pod kojim smo doživeli prvi poljubac… Oštećenja hipokampusa dovode do nemogućnosti da se stvaraju nova sećanja, a kod Alchajmerovog oboljenja dolazi do smanjenja i skupljanja hipokampusa, što objašnjava zašto oboleli već u ranom stadijumu nisu u stanju da zapamte šta im se dogodilo samo par minuta ranije. Nedavna analiza preko 9000 skenova mozga su pokazala da i depresija ima sposobnost da smanji hipokampus, pa je kod osoba koje u ranoj mladosti od nje obole ovaj deo limbičkog sistema naročito ugrožen. Srećom, on ima sposobnost i da se regeneriše ako se depresija na vreme leči.

Neuronske veze u hipokampusu

Međutim, tu nije kraj sličnostima između morskog konjića i ljudi. Najnovija istraživanja koja su rađena na uzorku od 30 žena, a podrazumevala detaljne analize krvi, naročito nivoa estrogena, kao i snimanja mozga magnetnom rezonancom, došla su do zaključka da se prilikom porasta nivoa estrogena u telu žene, tokom folikularne i lutealne ciklusa, menja i hipokampus. Prilikom rasta estrogena, hipokampus, ali i bela i siva masa mozga se šire i rastu. Ovim saznanjem naučnici objašnjavaju zašto tokom ciklusa dolazi i do promena u ponašanju žene, a naročito kod žena koje pate od predmenstrualnog disforičnog poremećaja, stanja koje podseća na PMS, samo su mu simptomi ekstremni (o njemu smo pisali ovde: Verovali ili ne, gori od PMS-a je… ). Ovu promenu na moždanom nivou tokom ciklusa potvrdilo je dodatnih 11 kliničkih studija koje su uključivale i snimanje pomoću magnetne rezonance.

Svaka ispitanica je skenirana dva puta, prvi put tokom post menstrualne kasno folikularne faze – 10-12. dana nakon početka menstruacije, kao i tokom premenstrualne kasno lutealne faze – 1-5. dana pre početka menstruacije. U postmenstrualnoj fazi skenovi su pokazali vidno uvećanje sive materije i desnog anteriornog hipokampusa. Smatra se da će ovo istraživanje pomoći da se bolje razumeju bihevijoralne i kognitivne promene tokom menstrualnog ciklusa, odnosno zašto su žene u nekim fazama ciklusa smirenije, lakše i bolje pamte i izražavaju misli, dok su u drugim nervozne, teže pamte, verbalizuju i orijentišu se u prostoru.

Žene sada definitivno imaju i naučnu potporu za ’žute minute’ koje ih spopadaju tokom ciklusa. Međutim, ono što nam ove studije jasno dokazuju je koliko je dobar hormonalni balans bitan. I, što je najbolje, na njega možemo uticati prirodnim putem. Virak, hajdučka trava, neven, rusomača, crveni zdravac, troskot… sve su to lekovite biljke koje možemo naći u prirodi, ali i u Femisanu A. Femisan A je potpuno prirodni preparat namenjen ženama u reproduktivnom periodu koji ima moć da izbalansira hormone i na taj način reši problem ne samo neredovnog ciklusa i PMS-a, već i složenije poremećaje koji su izazvani upravo hormonalnim disbalansom: ciste, miome, endometriozu, bolne menstruacije, policistične jajnike, fibrocistične promene na grudima, neplodnost…

Ženka morskog konjića je imala tu sreću da eskivira trudnoću, porođaj i hormonalnu nervozu. Ali mnoge žene kažu da im je materinstvo baš ono najbolje što im se desilo u životu. Bilo da želite da se ostvarite u ulozi majke ili jednostavno uživate u ženstvenosti i zdravlju, Femisan A je tu da vam omogući balans… i što manje oscilacije hipokampusa.

‘Krckava’ užina

Šolja kefira ili jogurta je idealna užina za nekog ko želi da smanji telesnu težinu, ali ponekad nam nedostaje malo teksture u tom napitku da nam utaži glad. Tada je idealno dodati kašiku granole. O blagodetima ovsa smo već pisali ovde: Ovas je dobar za vas! , a granola je veoma interesantan način da se ovas iskombinuje sa suvim voćem i orašastim plodovima, naročito pošto je prepečena, što joj daje krckavost pod zubima.

Granolu možete vrlo lako spremiti kod kuće, što se preporučuje, jer je kupovna prepuna šećera i aditiva.

Za zdravu varijantu granole potrebno je:

  • 2 šolje običnih ovsenih pahuljica
  • ½ šolje orašastih plodova po izboru, ili miks
  • ¼ šolje sirovog semenja, na primer suncokreta, susama i golice
  • ½ šolje sušenog voća, krupnije treba iseckati (osobe na dijeti bolje da izaberu prirodno sušeno, a ne kandirano voće)
  • 2 kašike meda
  • 2 kašike kokosovog ulja, nerafinisanog
  • prstohvat soli
  • začini po želji, vanila, cimet, muskatni orah…

Zagrejati rernu na 250 stepeni. Pleh od rerne obložiti papirom za pečenje.

U dubljoj posudi izmešati dobro sve sastojke, tako da se suvi delovi dobro sjedine s medom i uljem. Rasporediti smesu na pleh preko cele površine i peći maksimalno desetak minuta, tek toliko da granola porumeni.

Ostaviti granolu da se skroz ohladi, pa presuti u teglu ili posudu sa dobrim poklopcem, kako bi ostala hruskava. Dodati 1 kašiku granole šolji jogurta ili kefira, a može se kombinovati i sa svežim voćem, najbolje bobičastim, ili bananama ako nam je potrebna dodatna energija za trening. Ovo ujedno može biti i sjajan dezert, kada poželimo nešto slatko.

Hranite se zdravo, vežbajte i krećite se što više i ne zaboravite da popijete Equigal!

Fermentisanim povrćem do zdravlja

Evlija Čelebija, turski putopisac iz 17. veka, u svojim zapisima pominje čuvenu travničku turšiju od karamut krušaka. Verovatno je bio prilično impresioniran salatom Travničana, imajući u vidu da je došao iz zemlje turšije. Na turskom turşu, salata od fermentisanog povrća ili voća je bliskoistični specijalitet kog su Turci doneli na Balkan. Ali postoje arheološki dokazi da se turšija spremala i 6000. godine pre naše ere u dolinama Tigra i Eufrata, pa možemo sa sigurnošću reći da je to bio jedan od najstarijih načina da se sačuva povrće za zimu, i tako unesu neophodni vitamini i minerali, naročito vitamini K i B grupe, ali i korisne bakterije.

Turšija koja se priprema fermentacijom, pomoću usoljene vode, a ne pomoću sirćeta, baš kao i kiseli kupus, veliki je prijatelj našeg stomaka. Ona čisti organizam, pomaže u izbacivanju štetnih materija, ali i donosi dobre bakterije koje naseljavaju naša creva i imaju niz blagotvornih osobina. Dobre bakterije pomažu varenje, pospešuju apsorpciju korisnih materija iz hrane, sprečavaju gojaznost i pojavu dijabetesa tako što stabilizuju nivo insulina u krvi i doziraju apsorpciju masti. One nam tako štite zdravlje, kako fizičko tako i mentalno, i deluju preventivno kod niza oboljenja, od akni do karcinoma.

Najvažnije bakterije koje učestvuju u procesu fermentacije su Lactobacillaceae, koje iz ugljenih hidrata stvaraju mlečnu kiselinu, a koja vrši ulogu konzervansa. So u salamuri stvara pogodne uslove za razvoj ovih bakterija i sprečava razvoj patogenih mikroorganizama.

Naša tradicionalna turšija se pravi pomoću vode i soli, ali fermentisano povrće nije samo balkansko-bliskoistočni specijalitet. Sprema se i na Dalekom istoku, gde je verovatno najpoznatija turšija korejska – kimči. Kimči se pravi od seckanog povrća: kineskog kupusa, daikon rotkvi, šargarepe i luka, koje se meša s posebnom pastom od belog luka, đumbira, ribljeg sosa, ljutog sosa i šećera. Svo povrće se isecka, usoli i ostavi da odstoji sat vremena u vodi, pa se potom ispere i pomeša sa začinima,  sipa u teglu i dobro nabije, da se što više istisne vazduh. Povrće se fermentiše u soku koje samo pusti, na sobnoj temperaturi, do pet dana. Kada se ukiseli treba ga staviti u frižider i pojesti tokom naredne dve nedelje.

Kimči

Ali ako nismo ljubitelji dalekoistočnih jakih ukusa, naša turšija je sasvim dobar izvor korisnih bakterija. Karfiol, zeleni paradajz, krastavčići, šargarepa, male paprike babure, beli luk, nakon temeljnog pranja se stavljaju u čiste i sterilizovane tegle, pritisnu štapićima rena, doda se biber i slačica u zrnu, po neki list lorbera, pa naliva usoljenom vodom u razmeri 1 litar vode – 40 grama soli. Voda treba da bude prokuvana, a so kvalitetna, i salamura se naliva preko povrća tek nakon što se ohladi. Turšija se tradicionalno sprema na jesen, taman kada se povrće pojavi na pijaci, a pre nego što krene mraz, kako bi se prirodno ukiselila. Hladnoća koja sledi će joj pomoći da se ne prekiseli i dobro održi.

Fermentisana hrana nam štiti imunitet zahvaljujući dobrim bakterijama koje nam uspostavljaju balans u organima za varenje, jer skoro 80% našeg imuniteta zavisi od creva. Ona je izuzetno blagotvorna za osobe koje pate od upala creva, čestih poremećaja varenja, gastritisa, sindroma iritabilnog creva i karcinoma. Dobre bakterije iz turšije nam mogu pomoći i da se izborimo s alergijama i netolerancijama na hranu, hormonalnim disbalansom, pa se njihovo dejstvo se može odraziti i na našoj koži, koja postaje čistija, ali i na mentalnom zdravlju, jer dobro raspoloženje često zavisi od varenja.

Dobre bakterije deluju i preventivno, štite nas od bolesti koje se prenose hranom zaraženom listerijom, streptokokom i drugim štetnim bacilima. Zato je turšiju najbolje spremiti kod kuće, jer kupovna nema isto dejstvo. Kada se masovno priprema, turšija se sprema sa sirćetom i pasterizuje kako bi se duže održala, a procesom pasterizacije se pored loših ubijaju i dobre bakterije. Na turšiju i kiseli kupus možemo navaliti bez osećaja griže savesti: oni nam neće doneti višak kilograma, naprotiv, mogu samo da pomognu da se viška oslobodimo.

I za kraj da se vratimo čuvenim travničkim ukiseljenim kruškama, koje su sjajan prilog uz pečeno meso: 6 čvrstih karamut krušaka oljuštiti, prepoloviti i ostaviti da odstoje 5 minuta u vodi s malo vinskog sirćeta. Napraviti salamuru od 3 čaše vinskog sirćeta, 5 čaša prokuvane vode i 1 kašike soli. Kruške poređati u sterilizovanu teglu, po želji dodati celo zrno anisa i karanfilića, pa naliti salamurom. Čuvati na prohladnom i tamnom mestu. Pravilno pripremljene, održaće se cele zime.

Ako do sada niste, uvedite fermentisano povrće i voće što pre u ishranu. Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Vodič za razumevanje introverta

U poslednje vreme svet kao da konačno počinje da razume introverte. Dugo se mislilo da su to nedruštveni, namrgođeni, sebični, samodovoljni mizantropi. Verovatno je činjenica da su danas neki vrhunski biznismeni, glumci i vrlo uticajne osobe introverti počela da menja pogled na ovu grupu ljudi. Sada je jasno da su introverti nepravedno optuživani, pre svega zato što je ovaj pojam bio nejasan ili je pogrešno tumačen.

Pojmove ’introvertnosti’ i ’ekstravertnosti’ skovao je čuveni psiholog Jung početkom prošlog veka. I u samom startu ih je lepo objasnio: razlika između ova dva tipa ličnosti je u tome kako reaguju na socijalne interakcije: introverte duži boravak u većoj grupi ljudi može potpuno iznuriti, dok će ekstroverti u istoj situaciji ’napuniti baterije’. Naravno, pošto se na žurkama i masovnim okupljanjima ekstroverti osećaju kao kod kuće, logično je da će biti popularni i zaduženi za stvaranje atmosfere, dok će ekstroverti malo proćaskati iz čiste kurtoazije i ubrzo težiti da se povuku na mesto gde je manja gužva i buka. Otud i etiketa da su stidljivi, nesigurni i nedruštveni.

Introverti uglavnom ne vole da ćaskaju o nevažnim stvarima, ali će se rado uključiti u razgovor kada se pokrenu teme koje su im zanimljive. Pošto nemaju potrebu da se ističu, ako se nalaze u grupi gde ima ljudi koji vole da upadaju u reč i dominiraju, obično će se povući i neće se ni truditi da sagovornika opovrgnu. Ako se takav razgovor oduži, osetiće potrebu da se i fizički udalje. Introverti često deluju stidljivo ili čak i nepristojno baš iz tog razloga. Ali ako im priđete ’1 na 1’, shvatićete da itekako imaju šta da kažu i da su često osobe od integriteta. Svoje stavove više vole da dokažu delima nego rečima.

Introverti su često filantropi i tiho rade u korist društva. Veoma su odani prijatelji i kada neko zasluži njihovo poverenje uzvraćaju ga višestruko. Takođe, obično su visoko moralni jer razmišljaju svojom glavom i ne prate slepo popularne trendove. Pošto više vole udobnost svoje dnevne sobe od masovno posećivanih mesta za zabavu, često su i načitani i dobro informisani, pravi ’štreberi’, sa kojima se mogu voditi zanimljivi razgovori o najrazličitijim temama.

Introverti su često sami ali retko usamljeni. Zapravo, usamljeni će često biti baš ekstroverti, jer su njima ljudi neophodni kako bi prevazišli svoje probleme, neophodan im je dopamin iz spoljnih stimulansa da bi imali dovoljno energije. Kada ekstrovert ima problem ili je bolestan, obavezno će tražiti društvo. Introvert, baš suprotno, težiće da se povuče. Ekstrovert će satima ’sedeti’ na telefonu i ćaskati s prijateljima i rodbinom, introvert će skočiti do plafona samo na zvuk zvonjave telefona. Ekstrovert će pozvati prijatelje, introvert će poslati poruku. Ekstrovert će napraviti žurku za 20 ljudi, introvert će napraviti sedeljku za 5 najbližih prijatelja. Ekstrovert će stalno prepričavati iste viceve istoj ’publici’, introvert pamti o čemu je pričao i ne ponavlja se. Ekstrovert će radije izabrati žurku a introvert šetnju u prirodi ili popodne u spa centru. Ekstrovert će se obradovati susretu s poznanikom na ulici, ma ko to bio, jer je to prilika da mu ispriča sve šta mu se danas dogodilo, introvert će ga ćesto zaobići u širokom krugu, ne zato što ne voli tu osobu, nego zato što mu nije do priče. Ekstroverti su često neodlučni i imaju potrebu da se konsultuju pre donošenja odluka, dok introverti više vole da sami odlučuju. Introverti su maštovitiji i kreativniji, dok su ekstroverti više skloni avanturama.

Naravno, u praksi nije sve crno-belo. Svako od nas je u nekom procentu i introvert i ekstrovert. A nedavno je skovan i novi pojam – ambivert. To su osobe koje su negde na sredini, imaju osobine oba tipa, društveno su fleksibilni i mogu se prilagoditi, umeju da komuniciraju i umereni su u ponašanju. Ambivertom može postati i introvert koji poradi na svojim društvenim veštinama. Ali ono što je veoma bitno je da poznajemo sebe i svoje granice, jer ma koliko se trudili, introverti ne mogu negirati iscrpljenost nakon prevelikih socijalnih interakcija. Oni jednostavno moraju da nauče kada treba da se povuku i ’uključe punjač za baterije’ u miru svog doma ili u prirodi.

Da je introvertima neophodno da prate svoja pravila, dokazala je i nauka. Jedna studija iz 2012. godine utvrdila je da introverti imaju veću i gušću sivu materiju u nekim delovima prefrontalnog korteksa. To je vrlo složen deo mozga koji je zadužen za apstraktno razmišljanje i donošenje odluka. Kod ekstroverta, s druge strane, utvrđeno je da je siva materija u ovom delu tanja, što objašnjava njihovu tendeciju da više žive u trenutku a manje maštaju. Ekstroverti poistovećuju osećaj nagrade i ličnog ispunjenja sa neposrednom okolinom, dok ih introverti poistovećuju sa svojim mislima i stavovima. Istraživanja su takođe dokazala da premotorni korteks introverta reaguje na stimulanse brže nego kod ekstroverta. Kako je premotorni korteks zadužen za kontrolisanje pokreta i motoriku, ovo otkriće nam daje uvid u razlike u ponašanju, pa i karakteru između ova dva tipa ličnosti.

Ali kakve god naše razlike bile, ono što je bitno jeste da shvatimo da su ljudi takvi kakvi su, i da ih kao takve moramo i prihvatiti. Svet bi bio mnogo siromašniji bez živahnih i pričljivih ekstroverta i tihih, odmerenih ’štrebera’ od introverta. Bitno je da jedni drugima ne lepimo etikete, već da vidimo ono najbolje i poštujemo tuđe potrebe i granice. A osim što treba da upoznamo druge i ostavimo ih na miru, potrebno je da upoznamo i sebe. Introvert koji ne razume sebe biće nesrećan i misliće da nešto s njim nije u redu. Naročito ako živi među ekstrovertima od malih nogu. Ako imate dete koje je tiho i povučeno, priđite mu s respektom: možda baš u njemu čuči neki budući Nikola Tesla ili Bil Gejts.