’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han

Lekoviti miris Mediterana

U Staroj Grčkoj đaci su nosili venčiće od ruzmarina na glavi kako bi im pospešio pamćenje, a devojke su ga poklanjale momcima koji su odlazili u rat da ih ne bi zaboravili. Nekad je žbun ruzmarina u bašti ispred kuće simbolizovao dominaciju žene, gazdarice u kući. Rimski sveštenici koristili su ga prilikom religijskih ceremonija umesto tamjana, a u Engleskoj bi se kuća kadila nakon teških bolesti. U Hrišćanstvu se ova biljka vezuje za Hrista i njegovu majku, a u narodu je bilo uvreženo mišljenje da ruzmarin može da živi do 33 godine, onoliko koliko je Hrist imao kada je razapet. Napoleon je koristio kolonsku vodu od ruzmarina, a Ofelija je, u čuvenoj Šekspirovoj sceni mentalnog rastrojstva, bratu Laertu dala ruzmarin, za sećanje.

Kod nas ruzmarin ima posebnu simboliku i bez njega ne može da prođe ni jedna ozbiljnija svadba. A povod za taj običaj bio je medicinski: U 14. veku kraljica Eržebet bolovala je od artritisa. Nije bilo pomoći od svih lekara u Mađarskoj, dok joj jedan isposnik nije pripravio vodicu od ruzmarina, koji joj je smanjio otoke oko zglobova i omogućio ne samo da se vrati normalnom životu, već i da se prolepša i podmladi. Kraljica se udala u poznim godinama za kralja Poljske, koga je, priča se, baš mirisom zavela, a na svadbi je sve bilo okićeno grančicama ruzmarina, uključujući i goste. Taj događaj se uskoro pretvorio u običaj i proširio po regionu, a lekoviti tonik je kasnije postao čuveni parfem, ’Ugarska vodica’.

Ruzmarinom okupana Eržebet

Ali ono na šta nas najčešće miris ruzmarina podseti je more i Mediteran. Ova biljka u obilju sama niče i buja u mediteranskom pojasu, gde se obilno koristi ne samo u kozmetici, kao parfem, lek ili repelent za insekte, već i kao obavezan začin u kulinarstvu. Pečenom mesu ili ribi će grančica ruzmarina dati najbolji šmek, a roštiljskom mesu će dati ne samo bolji ukus, već i smanjiti nivo kancerogenih materija koje se razvijaju prilikom pečenja na uglju. I da ne zaboravimo čuvenu italijansku fokaču, tanku pogaču, kojoj ruzmarin daje konačni mediteranski pečat. Na obali gde pored ruzmarina obilno rastu i masline i pravi se najbolje, hladno ceđeno ulje, ono se često aromatizuje baš ruzmarinom.

Ali da se vratimo kraljici Eržebet i njenom bolu u zglobovima. Flavonoidi, rozmaricinska kiselina, antioksidanti, saponini, tanini koji ulaze u sastav lista ruzmarina imaju antiseptična, antireumatska, antineuralgična, anti hipertenzivna svojstva. Dakle stari Englezi su bili u pravu kada su kuću kadili ruzmarinom nakon bolesti, jer on ima moć da dezinfikuje, a Eržebet je sigurno osetila olakšanje od prvobitne ugarske vodice koja je smirivala upalu, ublažavala grčeve i bolove i pospešivala prokrvljenost.

A što se prolepšavanja i podmlađivanja tiče? Biće da je zaista tako bilo s Eržebet, jer ruzmarin poboljšava prokrvljenost kože, pospešuje regeneraciju, smiruje je i zaceljuje. Može biti velika pomoć kod opekotina, rana, ekcema, dermatitisa i psorijaze. Eržebet se sigurno nije promenila samo spolja, već je postala vedrija i veselija zahvaljujući ruzmarinu. Ova biljka ima moć da odagna jutarnji umor, unormali niski krvni pritisak i vrati energiju jer širi krvne sudove. On leči i malokrvnost jer pospešuje apetit i rad organa za varenje. Može pomoći i ženama sa neredovnim ciklusom i ublažiti menstrualne boloove.

Ipak, čini se da je najzastupljeniji u kozmetici. Njegov tamjanasti miris je neodoljiv, ali njegova svojstva još bolja. Tako je dospeo i u Devi meleme. U Devi melemu za negu peta, pored ostalih kvalitetnih sastojaka, ruzmarin pomaže da se spreči antimikrobno dejstvo na stopalima, i da ona ostanu mirisna i meka, čak i kada se pojačano znojimo, a u Devi melemu za regeneraciju, udružen s ostalim sjajnim puterima i uljima, pospešuje zarastanje, regeneraciju kože, dezinfikuje i sprečava pojavu akni, omogućava bolju prokrvljenost i oporavak i kod najkomplikovanijih poremećaja kože, kao što su ekcem i psorijaza.

Da je Eržebet imala Devi meleme, gde bi joj kraj bio. Ipak, zahvalni smo joj na ugarskoj vodici i okićenim svatovima.

Čuvari zdravlja

Verovatno nikada nećemo saznati kako su naši preci naučili da razlikuju otrovne od jestivih pečuraka. Biće da je tu iskustvo i pomno posmatranje odigralo ključnu ulogu, nažalost, uz obavezne žrtve. Fosili potvrđuju da su se gljive pojavile u paleozoiku, pre 570-350 miliona godina, a što se čoveka tiče, verovatno je počeo da ih koristi veoma rano. Ali prvi materijalni dokaz za to je Oci, čovek iz ledenog doba. Ocija, čija starost je procenjena na 5300 godina, pronašli su planinari na Alpima u dolini Octal (Ötztal) 1991. godine. Njegovo telo je bilo tako savršeno očuvano, da su planinari pomislili da su nabasali na nekog nesrećnog kolegu-alpinistu. Detaljna autopsija utvrdila je da je Oci ubijen, a osim ubodne rane koja potvrđuje da je ustreljen s leđa, da je reč o ubistvu iz ličnih pobuda a ne iz koristoljublja, potvrđuje i torba koja je pored njega ležala i koju niko nije uzeo. I upravo ta torba je predmet našeg interesovanja, jer su u njoj pronađene i dve vrste gljiva.

Gljive koje je Oci koristio su ’trud gljive’, one su lako zapaljive i dugo gore i dime. I danas ih koriste pčelari za smirivanje pčela. Ali iako nisu jestive, ove gljive se smatraju lekovitim, pa ih je možda Oci koristio i kao lek.

U biologiji, pečurke su klasifikovane kao fungi, iako su se dugo vremena smatrale biljnim organizmima. Ali pečurke ili gljive ne sadrže hlorofil kao biljke jer ne zavise od fotosinteze i mogu da žive u potpunom mraku. Grana biologije koja ih izučava naziva se mikologija. Fungi, kako se naučno zovu, razmnožavaju se putem spora, mikroskopskih ćelija koje razbacaju oko sebe. Gljiva ima svuda oko nas, i osim onih čiji nam je oblik dobro znan, postoje i kao lišajevi, plesan, kvasci,  penicilin… Čak oko 3000 gljiva je jestivo, ali mi od toga koristimo minimum. Što je šteta, videćemo.

Pečurke su niskokalorične, bezmasne i pravi izbor za balansiranu dijetu. Sto grama pečuraka ima samo 22 kalorije. Ali njihova niskokalorična vrednost ne znači da beskorisne, naprotiv. Moglo bi se reći da su pečurke superhrana i lek. Brojne studije pokazale su da pečurke mogu da spreče i pospeše lečenje ozbiljnih stanja, kao i da nam unaprede opšte zdravlje. Stari Egipćani su smatrali da su pečurke svete biljke pomoću kojih mogu postati besmrtni. Pečurke stvarno imaju moć da nam poboljšaju imunitet. Istraživanja su pokazala da posebno šiitake pečurke, pored toga što nam podižu imunitet, imaju i protivupalno dejstvo. Pečurke mogu pomoći i kod respiratornih infekcija, regulisati krvni pritisak i holesterol, poboljšati crevnu floru, pospešiti varenje i pomoći da smršamo.

Osim što sadrže beta glukan, vrstu rastvorivih vlakana koja smanjuje nivo lošeg holesterola, pečurke su bogate vitaminima B grupe, selenom, bakrom i kalijumom. Najbolje je u ishranu uključiti što više različitih vrsta, u raznim oblicima, sveže, dinstane, u čorbi, u salati, marinirane, sušene… Samo, ne treba preterivati. Pečurke sadrže hitin kog naš želudac ne može da vari, pa ako se prejedemo možemo osetiti mučninu. Ipak, hitin nije naš neprijatelj, on nam pomaže da se oslobodimo lošeg holesterola. Zato samo treba biti umeren, do 200 grama na dan je idealna mera.

Rang lista osam najzdravijih pečuraka ide otprilike ovako: šampinjoni, šiitake, bukovače, vrganji, zečarke (maitake), kordiceps (Cordyceps militaris), lisičarke, ganoderma (reiši). Ako ništa drugo, šampinjona imamo u izobilju, bukovače se često mogu naći u samoposlugama, a vrganji i lisičarke na pijacama. Pa kupite od svake po malo i napravite jednu zdravu čorbicu.

Za ovu ukusnu a dijetalnu čorbicu potrebno je:

  • 400 gr raznih pečuraka po izboru i mogućnostima: šampinjona, bukovača, vrganja, lisičarki (ako koristite i šiitake dovoljna je samo jedna), i za poboljšanje ukusa, nekoliko izmrvljenih komadića sušenih pečuraka po izboru.
  • 4-5 čena belog luka
  • 1 veći ili 2 manja korena celera
  • 2 šolje pilećeg bujona ili vode s 1 prirodnom kockom za supu
  • biber, začini po ukusu, dodatna so po potrebi i seckani list celera za posipanje.

Odvojiti 3-4 manje pečurke i iseckati na listiće pa skloniti za kasnije. Ostale iseckati na kockice. Celer oljuštiti i iseckati na manje kockice. Na malo ulja propržiti beli luk, dodati pečurke i pržiti minut, pa naliti bujon i dodati celer i malo sušenih pečuraka. (Ako koristimo više sušenih pečuraka, neophodno ih je ranije potopiti u vrelu vodu, ostaviti da odstoje pa isprati). Kuvati dok celer skroz ne omekša. Štapnim mikserom sve dobro ispasirati, pa dodati biber i seckane pečurke. Kuvati još par minuta. Sipati u činiju i posuti seckanim listom celera.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Disanjem do samokontrole i zdravlja

Dah je život, i kada se dah izgubi i život nestaje. Nema tu velike filosofije, dovoljno je da izađemo na svež vazduh i napunimo pluća, da bismo u trenutku osetili životnu radost. U disanju učestvuje celo telo, ali pluća su primarni ’mehanizam’ koji dah pretvara u život. Pluća svakog od nas imaju različit kapacitet, zavisno od pola, visine, težine, starosti i zdravstvenog stanja. Smatra se da je prosečan vitalni kapacitet kod zdrave osobe između 3 i 5 litara. Osobe koje se bave sportom imaju veći vitalni kapacitet pluća od pušača, gojaznih osoba, osoba koje pate od oboljenja disajnog sistema, ukratko i stručno – svih sa restriktivnim poremećajima ventilacije.

Čovek je od davnina svestan važnosti daha i pravilnog disanja. Mnogo pre nego što je moderna medicina objasnila kako funkcioniše simpatički nervni sistem, naši preci su bili svesni da drugačije dišu kada su uplašeni nego kada se odmaraju. S pojavom duhovnih praksi, uloga daha se podiže na viši, spiritualni nivo. Čovek shvata da pomoću svesnog disanja može da kontroliše svoj um i emocije. I počinje da meditira.

U jogi, osnova učenja i prakse je disanje. Pomoću daha možemo da pristupamo različitim nivoima svesti. Jedini način da budemo prisutni u sadašnjem trenutku je da se usredsredimo na dah. Samo tako možemo da se odbranimo od najezde rojeva sećanja i planova, i da istinski živimo samo sada. A to je sve što nam je potrebno za meditaciju. Istraživanja su pokazala da se prilikom nesvesnog i svesnog disanja aktiviraju različiti delovi mozga. Svesno disanje stimuliše koru velikog mozga, što ima opuštajući efekat pomoću kog možemo izbalansirati emocije. Nežno obuzdavajući svoj um, dopuštamo svesti da se uzdigne i razvija se.

Jedna od najkorisnijih tehnika joge pomoću koje možemo brzo i jednostavno umiriti um i nervni sistem u bilo kojoj situaciji je ’uđaji disanje’. Dišemo na nos, ali tako da prilikom udaha i izdaha ’razvlačimo’ dah kroz grlo, kao da dišemo kroz slamčicu, tako da se čuje blago šištanje. Dah kreće iz stomaka i podiže se preko grudnog koša do grla. Uđaji disanje se još zove i šum mora, jer naš dah veoma liči na talase koji se ritmično prostiru po obali i lagano povlače. Udah bi trebalo da bude jednake dužine kao izdah, veoma lagan i nežan, bez forsiranja. Uđaji možemo praktikovati kod kuće, u prirodi, na poslu, a naročito kada osećamo da nam se nakuplja nervoza. Ova jednostavna tehnika pomoći će nam da ostanemo pribrani i u najizazovnijim situacijama.

Istočnjačka učenja uglavnom imaju slične tehnike disanja, pa je tako i sa starim kineskim taoističkim učenjem, Ći gong. Ći gong je praksa skladnog i svesnog toka pokreta i koordinisanog disanja pomoću kojih se telo i um dovode u balans, povećava nivo svesti i poboljšava tok telesnih tečnosti – krvne, limfne i sinovijalne. Kada se telo, dah i um dovedu u balans, nema mesta za bolesti, krivu kičmu, potrebu za prejedanjem, depresiju, nervozu… Kod Ći gonga disanje se odvija isključivo stomakom, a vizuelizacijom i svesnom namerom možemo dah dovesti u bilo koji deo tela i iz njega ’ispirati’ negativne emocije i fizičku bol.

Da su istočnjačke tehnike disanja delotvorne potvrđuje i činjenica da ih masovno koriste vrhunski sportisti, a obavezni su deo obuke američkih mornaričkih foka i spasilaca. Kada smo u neposrednoj opasnosti naš najveći neprijatelj je panika, a nažalost, upravo nas baš ona prvo obuzme. Mornaričke foke nastale su šezdesetih godina prošlog veka, na temeljima jedinica iz II svetskog rata. Bave se najopasnijim, podvodnim dejstvima, ali im ni kopno ni vazduh nisu strani. Zapravo ’foka’ ili SEAL je skraćenica za sea-air-land (more, vazduh, zemlja), i ove jedinice obavljaju najrizičnije borbene zadatke u sva tri okruženja.

Kada se suočavamo s opasnošću, naš simpatički nervni sistem signalizira nadbubrežnim žlezdama da počnu da luče kateholamine – adrenalin i noradrenalin. U deliću sekunde, naše telo je spremno i budno da se bori, bilo da nas je napao lav ili iznervirao naporni kolega na poslu: postajemo zajapureni, šire nam se zenice, mišići su napeti, ubrzano dišemo i srce hoće da nam iskoči iz grudnog koša. U takvoj situaciji svest je potisnuta i delujemo po suvom instinktu.

Kada bi foke dopustile da ih adrenalin vodi u svakoj situaciji, morali bi da organizuju neprekidnu regrutaciju novih pripadnika. Zato foke koriste tehniku disanja koja se zove ’box breathing’, disanje u kutiji. Kada kontrolišemo dah, naš pneumogastrični živac (nervus vagus), poznat još i kao živac lutalac, koji se od produžene moždine spušta preko vrata ka dijafragmi i trbušnoj duplji, prenosi signal mozgu da isključi simpatički i aktivira parasimpatički nervni sistem, onaj pomoću kog se opuštamo, odmaramo i varimo hranu. Tada naš mozak može trezveno da razmišlja, a snimanje elektroencefalografijom (EEG) pokazalo je da se tada nalazimo u stanju opuštene koncentracije, poznatom kao Alfa, sa neuralnim oscilacijama na frekvenciji od 5 do 12,5 Hz. Alfa je stanje briljantnih ideja, prosvetljujućih trenutaka, inspiracije i kreativnosti.

Kako to dišu foke da bi postigle frekvencije Alfa stanja? Pre svega, bitno je da udah i izdah budu kompletni, do kraja. Ramena ne smeju da se podižu, jer kada ih prilepimo za uši to znači da smo u ekstremnom stresu. Vazduh treba da ispuni stomak i pluća, i dijafragma se slobodno pokreće. Za početak udišemo tokom 4 sekunde, pa 4 sekunde zadržavamo dah, 4 sekunde izdišemo, 4 sekunde zadržavamo, i tako u krug. Potom, kako napredujemo, pomeramo odnos udaha i izdaha sa 4:4 na 4:8, pa 8:16, 10:22, i tako dalje, bez forsiranja. Kao da naš dah putuje po stranicama kutije. Za ovakvo disanje nam ne treba nikakva posebna obuka, dovoljno je samo da budemo svesni, pratimo dah i koncentrišemo se isključivo na disanje.

Danas nas lavovi ne napadaju, ali naše telo svaku situaciju koja nas uznemirava tumači kao potencijalnu opasnost. Nažalost, često nas stres toliko ophrva da nikada ni ne izlazimo iz njega. Hodamo s podignutim ramenima i plitko dišemo. Alan Vots je jednom prilikom napisao: ’Zadržati dah znači izgubiti dah. Društvo koje se bazira na potrazi za sigurnošću je kao takmičenje u zadržavanju daha gde je svako nategnut kao bubanj i zajapuren kao cvekla.’

Za pravilno disanje potrebni su nam svest i čista pluća. Ako je naš potencijal da nam je vitalni kapacitet pluća 3-5 litara, sami smo svoji neprijatelji ako ga svesno smanjujemo. Postoje okolnosti na koje ne možemo mnogo da utičemo, kao što je zagađenje vazduha u našoj okolini. Ali svakako svoja pluća možemo počastiti povremenim izletima u prirodu. No ono čime definitivno sami sebe uništavamo, a i drage ljude oko sebe, je duvanski dim. Pušenje je jedan od najčešćih okidača hronične opstruktivne bolesti pluća. Pluća pušača imaju više nego duplo manji kapacitet od pluća nepušača.

Uključite svest, volite sebe, probajte neke od drevnih tehnika disanja i ostavite duvan. Da istrajete, tu je Disan – prirodni bio eliksir na bazi meda i lekovitog bilja koji umiruje i olakšava odvikavanje od cigareta.

Od žabe do dve crtice

Danas je jednostavno s velikom preciznošću utvrditi da li je došlo do trudnoće. Ali kako se to radilo tokom istorije kada nije bilo laboratorijskih testova, a još manje kućnih testova na trudnoću? Istorija ’detektovanja trudnoće’ je, zapravo, vrlo zanimljiva. Podrazumevala je brojne ’bapske metode’, vradžbine i proricanja, ali zanimljivo je da je jedan stari narod prilično dobro pogodio gde da traži odgovor, iako mu metod nije bio baš pouzdan. Stari Egipćani su prvi odgovor tražili u urinu žene, i mešali ga s raznim žitaricama. Ako bi žito proklijalo, test je bio pozitivan, a na osnovu vrste žita koje je klijalo mogli su čak i da ‘predvide’ pol deteta.

Tokom srednjeg veka urin se mešao s vinom ili alkoholom i na osnovu njegovog izgleda proricala se sudbina, kao danas kada gledamo u šolju nakon ispijanja kafe. Postoje zapisi sa vrlo detaljnim analizama urina, ali nažalost, ni ova metoda nije bila vrlo pouzdana. U 18. veku Prosvetitelji traže naučnije metode, istovremeno istražujući kako žensko tako i muško telo i stvarajući detaljne udžbenike anatomije. Doktori su opet posmatrali urin i prisustvo bakterija ili kristala pomoću mikroskopa. Iako je nauka napredovala od vremena vradžbina, ni ovaj metod nije dao pouzdane rezultate. I tako sve do 20. veka.

Početkom 20. veka istražuju se hormoni i njihov uticaj tokom različitih faza menstrualnog ciklusa i trudnoće. Godine 1925. konačno je otkriven humani horionski gonadotropin i to isključivo kod trudnica. Dakle, nauka je sad mogla da suzi mogućnosti i usredsredi se samo na ovaj hormon. Istraživanja na životinjama nisu bila od velike pomoći jer je u samom startu utvrđeno da ako se hCG ubrizga pacovima ili zečevima, čak i seksualno nezrelim, kod ovih životinja će izazvati ’teranje’, odnosno ovulaciju. Međutim, godine 1938, dr Edvard Elkan objavio je zanimljivo zapažanje u Britanskom medicinskom žurnalu: nakon što je početkom tridesetih godina, Lanselot Tomas Hogben (britanski zoolog i medicinski statističar), istraživao afričke žabe xenopus laevis, došao je do otkrića koje je pomoglo da se razvije prvi pouzdani test na trudnoću. Kada im se ubrizga uzorak urina trudne žene, žabe bi sutradan položile jajašca u vodu, pošto bi im hCG iz urina izazvao ovulaciju. Ovu proceduru istraživači su nazvali Hogbenov test. Zašto je baš ova žaba mogla da se upotrebi za test? Zato što bi druge sitne životinje, kod kojih bi isto došlo do ovulacije, morale da se seciraju kako bi se ovulacija utvrdila. A žabe su imale dokaz crno na belo! Položena jajašca, ili ono što narodski zovemo – žabokrečina.

Žabe su korišćene za utvrđivanje trudnoće sve do pedesetih godina prošlog veka, da bi početkom šezdesetih godina farmaceutske kompanije patentirale i proizvele prve kućne testove. Ovi testovi nisu kreketali, ali nisu bili ni jednostavni za upotrebu. Tek 1988. pojavio se moderni test u obliku štapića na rafovima apoteka. Na koji način moderni test funkcioniše i koliko je zapravo precizan?

Kada dođe do oplodnje jajne ćelije, placenta počinje da luči humani horionski gonadotropin, hCG, glikoproteinski hormon koji ima funkciju da štiti trudnoću tokom prvog tromesečja. Od trenutka kada izostane menstruacija, pomoću ovog hormona koji se izlučuje putem mokraće, može se uraditi kućni test na trudnoću koji koristi antitela koja vezuju hormone. Kako antitela sadrže obojene molekule, oni na testu stvaraju dve prugice.

Humani horionski gonadotropin, bez obzira na prvu reč u nazivu, ne pomaže samo ljudima. Kao što smo videli, on ima moć da izazove ovulaciju kod životinja, a danas ga koriste i veterinari kako bi podstakli ovulaciju kod konja. Nakon ubrizgavanja hormona, u roku od 48 sati do 85% kobila ovulira, što uzgajivačima olakšava kontrolisano razmnožavanje.

Danas svaka žena može da uđe u apoteku ili drogeriju i kupi kućni test za trudnoću. Ispitivanje obavljeno 1998. godine potvrdilo je da je kućni test skoro jednako pouzdan kao onaj koji se radi u laboratoriji – sa 97,4% tačnosti. Međutim, nakon što su ga žene koristile kod kuće, pouzdanost mu je pala na 75%, samo zato što nisu tačno pratile uputstva. Ako se uradi suviše rano, test može pokazati lažni negativni rezultat. Testovi počinju da prepoznaju hCG ubrzo nakon oplodnje, od 6 do 12 dana nakon ovulacije. Kako vreme prolazi i nivo hCG nastavlja da raste tokom prvih 20 dana trudnoće, smanjuje se mogućnost greške.

Ali ni ovulacija ni menstruacija ne moraju doći tačno na vreme, pa kako su i one faktori koji se ne mogu 100% tačno predvideti, tako ni test na trudnoću, čija preciznost zavisi od dana ovulacije, a ne odnosa ili inseminacije koji su izazvali trudnoću, ne može biti potpuno precizan. Sperma može u jajovodima da preživi do pet dana i čeka na ovulaciju, a za samu oplodnju može biti potrebno i do 12 narednih dana, pa i najprecizniji testovi mogu pokazati lažni negativni rezultat do 17 dana nakon odnosa koji je doveo do trudnoće. Sam hCG raste tokom naredna 3-4 dana do nivoa kog može da detektuje test, pa tako test može pokazivati negativni rezultat čak do tri nedelje nakon odnosa ili veštačke inseminacije.

Test može pokazivati i lažni pozitivni rezultat, posebno u slučaju upotrebe nekih vrsta lekova, ako je žena dobila injekciju s hCG-om kod lečenja od steriliteta, ili ako je testu prošao rok upotrebe. I neka oboljenja, posebno jetre ili neke vrste karcinoma mogu pokazati lažni pozitivni rezultat. Test na trudnoću može biti od koristi i muškarcima, jer pomoću njega mogu otkriti rak testisa, upravo zato što je nivo hCG povećan kod muškaraca sa ovim oboljenjem.

Kao što vidimo, test na trudnoću je prošao prilično trnovit put da bismo danas mogle, u privatnosti svoga doma, da se same testiramo i saznamo radosne vesti. A žabe danas mogu da odahnu. Međutim, apsurd je da, s napretkom nauke i tehnologije, nažalost dolazi do povećanja slučajeva steriliteta u ljudskoj populaciji. Mnoge žene danas muku muče da ostvare potomstvo, i mnogo suza se proliva kada se ne ugledaju te famozne dve crtice na testu na trudnoću.

Iako se danas sve više usavršava veštačka oplodnja, sam proces nije nimalo jednostavan, a ni procenat uspešnosti nije visok: žene mlađe od 35 godina imaju 10 do 20 % šanse da zatrudne prilikom inseminacije. Vreme je da se vratimo prirodnim načinima pospešivanja plodnosti, zapravo da iskoristimo svo znanje naših predaka, ali potvrđeno naukom. I tako je nastao Femisan A: potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji, osim što pomaže kod poremećaja ženskog reproduktivnog sistema, pospešuje i ovulaciju, jača endometrijum materice i doprinosi hormonalnom balansu. A upravo je sve to neophodno za jednu zdravu i prirodnu trudnoću.

Femisan A + test na trudnoću = dve crtice!

Čaj slobode

Kraj 1773. godine doneo je prekretnicu u istoriji severnoameričkog kontinenta. Kolonisti, nezadovoljni činjenicom da im Velika Britanija oporezuje niz osnovnih životnih namirnica, uključujći i čaj, a pritom ne daje ništa zauzvrat, čak ni učešće u Parlamentu, organizuju proteste duž istočne obale. Bunt je kulminirao 16. decembra kada ’Sinovi slobode’ složno marširaju u bostonsko pristanište i bacaju s brodova tek pristigli čaj u more, čak 45 tona koje su u to vreme vredele oko 10.000 funti, čitavo malo bogatstvo. I dok je more danima nakon incidenta valjalo gomile nabubrelog čaja po obali, a u 13 kolonija se zahuktavala Američka revolucija koja je vodila ka nezavisnosti i, konačno, 1783. rođenju Sjedinjenih američkih država, čaj, onaj klasični, crni, kakav se i dalje servira u 5 u Engleskoj, postao je naširoko omražen. Naravno, bile su potrebne alternative. I kako je čaju smrklo, tako je osvanulo kafi i još jednoj biljci koja raste kao korov širom sveta: zlatnici.

Zlatnica ili solidago je u Americi postao poznat kao ’čaj slobode’, masovno se pio, i čak izvozio u Kinu. Zapravo, zlatnica ima vrlo interesantnu trgovačku istoriju. U 12. veku veliki egipatski vezir Saladin, koji se borio protiv Kralja Ričarda u III Krstaškom ratu, veoma je cenio zlatnicu kao lek. Preko Bliskog istoka dobra reputacija zlatnice dospela je i do Engleske, gde je u doba kraljice Elizabete uvrštena u herbalističku riznicu. Interesantno je da su Englezi na istoku ostavili mnogo zlata za ovu biljku, sve dok napokon nisu shvatili da u obilju raste i kod njih, u divljini.

Zlatnice ima svuda, koristili su je i američki Indijanci, a bilo je i svagda, pa je deo je i starogrčkih mitova. Zevsova kćer Astreja, očajna zbog opšteg pada morala i ljudske izopačenosti, reši da se povuče na nebo. Smestila se u sazvežđe Virgo, Devica, koje i danas treperi u vedrim noćima. A moralni posrtaj je kažnjen potopom, i nakon što se voda povukla i ostavila blato, Astrejina suza samilosti je zalila seme iz kog je nikla biljka zlatnih cvetova, simbol vere u bolja vremena: zlatnica. Solidago virgaurea herba.

Zlatna šiba, čelebi-grana, štapika, zlatna rutvica, štap Svetog Petra… sama činjenica da u našim krajevima za zlatnicu postoji toliko naziva govori koliko je uvažena. A šta je to što se znalo o njoj kroz istoriju, od Starih Grka, preko Saladina, Elizabetanaca, do naših Balkanaca? Osim što pomaže kod niza bolesti, od upale krajnika do bronhitisa i depresije, zlatnica je veoma cenjeni narodni lek kod infekcija urinarnih puteva. Deluje kao blag diuretik i antiseptik, pa pomaže da se ’isperu’ mokraćni putevi. Kako ima moć da izbaci višak vode iz organizma, zlatnica je vrlo korisna kod svih oboljenja i poremećaja koje otoci dodatno komplikuju: reume, gihta, visokog krvnog pritiska, ali i kod gljivičnih i bakterioloških infekcija, kako u urinarnom traktu, tako i vaginalnom ili kod infekcija sluzokože usta i grla. Odlična je pomoć u izbacivanju peska i kamenčića. Osim što zlatnica čisti urinarni trakt, ima i spazmolitičko dejstvo: opušta bešiku i tako ublažava bol koji je čest pratilac infekcija.

Trojno dejstvo ove biljke – protivupalno, diuretičko i spazmolitičko, razlog je što često ulazi u sastav biljnih mešavina za čišćenje mokraćnih puteva, a koristi se i kao pomoćna terapija uz antibiotike. Tako se obrela i u Nefrovitu. Nefrovit je prirodna formula namenjena revitalizaciji i očuvanju zdravlja bubrega, mokraćnih organa i prostate. Njegovo diuretičko dejstvo doprinosi pravilnoj preraspodeli tečnosti u organizmu, smirivanju akutnih i hroničnih upala bubrega, bešike i mokraćnih puteva, a pomaže i kod bakterijskih infekcija, uključujući i najuporniju – ešerihiju. Nefrovit sprečava nastanak peska i kamenčića i pospešuje njihovo izbacivanje.

Kako je zlatnica, ’čaj slobode’, nekad davno donela veliko olakšanje i nezavisnost severnoameričkim kolonistima, tako i dan-danas pruža utehu i rasterećenje od velikih muka koje izazivaju urinarne infekcije. Zlatnica, čestoslavica, maslačak, breza, rastavić… Nefrovit! Za slobodu!

Čičak i inulin

Retke su biljke koje toliko žele da privuku našu pažnju kao čičak. Kada prođemo pored njegovog žbuna, garantovano će nam se nakačiti na pantalone pa ćemo ga nesvesno ’prošetati’ i poneti kući. Upravo ova osobina čička inspirisala je, četrdesetih godina prošlog veka, švajcarskog inženjera i planinara, Žorža de Mestrala da osmisli i patentira jedan od najkorisnijih izuma našeg doba – čičak traku. Kada je stavio čičak pod mikroskop, de Mestral je shvatio da je prekriven minijaturnim kukicama pomoću kojih mu se kačio ne samo za planinarsku odeću, već i za krzno njegovog psa. Iako se osobina čička da se lepi na sve što prođe pored njega smatra krajnje dosadnom i nametljivom, on se na ovaj mudar način vrlo efikasno razmnožava na širokim prostranstvima. Ni sam de Mestral nije u početku imao bolju reputaciju i mnogi su nipodaštavali njegov izum, sve do 1955. kada je konačno patentirao čičak traku i zgrnuo milione.

Ali kada saznamo koliko je čičak lekovit, shvatićemo da i on vredi milione. Životinje to znaju: konji ga rado pasu po poljima, i vrlo vešto uspevaju da zaobiđu bodljikave delove. Lekovit je i jestiv ceo, i ima niz blagotvornih svojstava kod mnogih poremećaja, od polnih bolesti, gihta, jačanja imuniteta, reume pa do ćelavosti. Ali njegov najveći kec u rukavu je u visokom sadržaju inulina. Inulin je prebiotik sa laksativnim svojstvom koji nam pomaže da poboljšamo i održimo dobru crevnu mikrofloru. Inulin učestvuje u regulisanju nivoa insulina u krvi pa je veoma koristan dijabetičarima, ali i gojaznim osobama koje su pod rizikom da obole od šećerne bolesti. Čičak poboljšava varenje, umiruje creva i odličan je kod ’nervoznih creva’, sprečava nadutost i zatvor i efikasno čisti organizam od štetnih materija. Zato je i veliki prijatelj jetre, jer sprečava taloženje viška masti u njoj, ali i bubrega koje štiti od pojave kamenca.

Čičak se može koristiti u raznim oblicima, kao čaj, sok, ulje, balzam… ali može se stavljati i u hranu. Njegov mesnati, razgranati koren sadrži najveći procenat hranljivih materija i čak do 50% inulina. A evo i veoma zanimljivog i ukusnog načina da primenite koren čička u kulinarstvu.

Za keks od korena čička potrebno je:

  • 1 čaša (od 2 dl) običnog kikiriki putera (može se zameniti puterom od orašastih plodova, badema, lešnika, indijskog oraha… po ukusu)
  • 1 komad putera od oko 100 grama
  • ½ čaše meda (ili javorovog sirupa, žutog šećera, kokosovog šećera… po ukusu)
  • 1 jaje
  • malo esencije vanile
  • 1 čaša brašna od kokosa (mlevenog kokosa)
  • ¾ čaše bademovog brašna
  • ¼ čaše mlevenog lanenog semena
  • 2 pune kašike korena čička, što sitnije mlevenog
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • prstohvat himalajske soli
  • po želji, malo celog kikirikija za ukras i šećer u prahu za posipanje

Sastaviti sve suve delove, pa ih dodati u već umućeni kikiriki puter, običan puter i jaje. Može se mutiti rukom, nije neophodan mikser. Dobro izmešati da se svi sastojci sjedine, pa posudu pokriti i staviti u frižider da odstoji pola sata.

Uključiti rernu na 200 stepeni i obložiti veliki pleh papirom za pečenje. Vaditi smesu kašičicom i spuštati na pleh, pa malo pritisnuti odozgo i utisnuti zrno kikirikija. Peći 9 minuta uz upaljen ventilator. Iako su kolačići vrlo meki na dodir, nije potrebno peći duže jer će se stegnuti čim se ohlade. Najbolje je ostaviti ih desetak minuta na plehu nakon pečenja.

Ovaj keks će ne samo utažiti glad, već i vidno poboljšati varenje. Uz šolju pravog kefira može biti sjajna užina.

Hranite se zdravo, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Ne bira godine, ali bira gojazne

Do nedavno je jetra uglavnom najviše stradala od alkohola, ali danas se javlja nova epidemija, s tendencijom da zaseni problem učestale pojave dijabetesa. Broj obolelih od steatoze, nealkoholnog steatohepatitisa (NASH) je u vrtoglavom porastu. U narodu poznatiji kao ’masna jetra’, poremećaj je koji karakteriše upala i oštećenje ćelija jetre usled preteranog gomilanja masti u njima. Iako osobe koje pate od masne jetre često ni ne konzumiraju alkohol, posledice koje ovo oboljenje ostavlja slične su kao kod teških alkoholičara i mogu dovesti do ciroze i potpunog otkazivanja rada jetre.

Danas milioni ljudi pate od masne jetre, naročito u razvijenim zemljama. To je poremećaj koji ne bira godine, ali uglavnom bira gojazne. Masna jetra je samo jedna od domina koja kada se obruši, ruši sve oko sebe: odmah do nje stoje dijabetes tipa 2, metabolički sindrom, poremećaji rada srca i kardiovaskularnog sistema, visok krvni pritisak i povišeni trigliceridi, a spolja gledano, često je odaje ’šlauf oko struka’.

Jetra je vitalni organ, ona je čistač našeg organizma i bez nje naše telo bi brzo postalo prezagađeno otrovima. Jetra prečišćava krv koja u nju stiže iz sistema za varenje donoseći nove nutrijente, pa je šalje dalje svuda po telu. Ona prikuplja štetne materije, ali i sintetiše proteine, kao što je albumin, koji je neophodan za normalnu koagulaciju krvi. Jetra metaboliše masti, proteine i ugljene hidrate, aktivira enzime, skladišti glikogen, vitamine i minerale, luči bilirubin, holesterol, hormone, kao i žuč koja pomaže da se lakše apsorbuju masti.

Bez jetre nema života, i u slučaju njenog potpunog otkazivanja jedini način da se sačuva život je transplantacija. A kod masne jetre, problem se često zahuktava bez simptoma, ili uz osećaj lake nelagodnosti koja se može pripisati drugim uzrocima. Osećaj pritiska ili tištanje ispod desnog rebra, laki poremećaj varenja, osećaj umora… U trenutku kada počne da nam šalje ozbiljnije znake upozorenja, jetra može već biti oštećena: oticanje stomaka, uvećani i vidljivi krvni sudovi ispod kože, uvećanje grudi kod muškaraca, uvećana slezina, crveni dlanovi, požutela koža i beonjače…

Srećom, masna jetra je reverzibilno stanje: promenom načina života na vreme, možemo dovesti do njene regeneracije i sprečiti dalje propadanje. Ali zašto uopšte dopustiti da dođe do oštećenja jetre? Nedavna istraživanja otkrila su da gojazne osobe koje pate od masne jetre mogu značajno da smanje količinu masti i redukuju upalu ovog organa samo ako izbace iz ishrane sokove, gazirane slatke napitke i ostala bezalkoholna pića, kao i hranu sa visokim procentom industrijskog šećera.

Uravnotežena ishrana i redovna fizička aktivnost su dva najveća prijatelja jetre. Klinička studija Univerziteta Ejmori iz Atlante, okupila je četrdesetoro dece starosti oko 13 godina sa sadržajem masti 21-25% u jetri, što je četiri puta više od normalnog. Podeljeni u dve grupe, tinejdžeri su pratili dva režima ishrane: prva grupa je drastično smanjila unos šećera, dok je druga nastavila s istim načinom ishrane kao i do tad. Prva grupa je umesto sokova i gaziranih napitaka dobijala vodu ili mleko. Nakon osam nedelja, kod dece iz prve grupe došlo je do izuzetne transformacije jetre i smanjenja masti za 31%. U drugoj grupi na jetri nije bilo nikakvih promena. Kod prve grupe došlo je i do poboljšanja enzima, odnosno smanjenja upale jetre.

’Šlauf oko struka’ nije samo estetski problem. Salo koje se gomila oko unutrašnjih organa bukvalno nam ugrožava život. Bez jetre ne možemo, ali sigurno možemo bez trans masti, mesnih prerađevina, pržene hrane, industrijskih grickalica, peciva, margarina, majoneza, slatkih napitaka i gaziranih sokova. Jetru možemo obradovati orašastim plodovima, maslinovim uljem, mahunarkama, kefirom, semenjem susama, bundeve, suncokreta, ribom, pilećim i ćurećim belim mesom, povrćem i voćem. Zeleni čaj je prepun antioksidanasa i deluje protivupalno, ali tu su i ’narodski’ čistači organizma: krušina, anđelika, ivanjsko cveće, neven, rastavić… Svi oni olakšavaju varenje, čiste jetru, poboljšavaju izlučivanje žuči, sprečavaju upale žučne kese i poboljšavaju razmenu materija u organizmu.

Svo ovo lekovito bilje koje se u našem narodu koristi od davnina, sabrano je u modernom, a opet potpuno prirodnom preparatu: Equigalu. Equigal ne samo da čisti jetru i pomaže izbacivanje štetnih materija, već pomaže u rešavanju problema prekomerne težine, eliminiše zatvor ali i sprečava upalne procese u organizmu.

Masna jetra bira gojazne, ali mi smo ti koji biramo stil života.

Metabolizam u nasleđe

Od očeva možemo mnogo toga naslediti, od novca i nekretnina, preko naravi, zdravih ili loših navika, gena i oboljenja ali, ispostavlja se, možemo naslediti i metabolizam.

Studija rađena na Medicinskom fakultetu u Ohaju uključivala je dve grupe miševa. Obe grupe su dobijale  visoko kaloričnu, masnu hranu tokom 3 nedelje, ali je samo jedna grupa imala pristup točku za trčanje na kojoj su miševi prelazili u proseku skoro 6 kilometara dnevno. Nekoliko miševa je ’žrtvovano’ radi uzimanja uzoraka dok je ostalima omogućeno da se pare.

Potomci ovih miševa su pažljivo posmatrani tokom godinu dana, što se kod miševa vodi kao srednje životno doba. I rezultati su iznenađujući: potomci miševa, iako su jeli masnu hranu tokom celog života i slabo se kretali, ipak su nasledili dobar metabolizam svojih očeva. Deca ’trkača’ su imala niži nivo insulina i organizam im je bolje reagovao na porast glukoze u krvi, što su sve znaci dobrog metabolizma.

Iako su potrebna dodatna istraživanja, ima dobrih razloga da se veruje da potomci nasleđuju metaboličke osobine očeva putem molekula RNK u spermi, što potvrđuju i neke ranije studije. Ti molekuli, kada su celi i neoštećeni, neophodni su za proces sinteze proteina, dok izgleda da njihovi razbijeni fragmenti mogu da modifikuju stvaranje proteina. I laboratorijsko ispitivanje uzoraka je potvrdilo ove sumnje: uzorci sperme ’trkača’ sadržali su neznatan broj fragmenata, dok su uzorci sperme ’lenjih’ miševa vrveli od istih. Naučnici sumnjaju da ovi fragmenti RNK ne samo utiču na metabolizam potomaka, već i menjaju rast i razvoj mladunaca tokom rane trudnoće.

Za sad slične studije nisu rađene na ljudima, ali nema razloga za sumnju da muškarci koji redovno i pravilno vežbaju, ulažu u zdravlje svog potomstva. Ono što se zna i što su studije dokazale, je da je gojaznost usko povezana s muškom neplodnošću. Višak sala remeti hormonalni balans i može značajno smanjiti nivo testosterona. Iako muškarci nisu skloni tako naglim hormonalnim oscilacijama kao žene, naročito kada ulaze u menopauzu, i kod njih se može razviti niz poremećaja usled opadanja nivoa hormona. Osim neplodnosti, jedna od posledica niskog nivoa testosterona može biti i osteoporoza. Pored hormonalnog disbalansa, sekundarnu osteoporozu kod muškaraca može izazvati prekomerna upotreba lekova, naročito sterioda, imunosupresiva ili antiepileptika, upotreba opojnih droga ili alkohola, pušenje, poremećaj rada štitaste žlezde, neka oboljenja digestivnog trakta, ali treba imati u vidu da je ovo ’dvosmerna ulica’ i da nezdrav stil života izaziva hormonalni disbalans, koji, opet, deluje kao okidač niza poremećaja.

Sedentni način života je nešto najgore što možemo učiniti za svoje zdravlje, a sad je očigledno, i za potomstvo. Dokazano je da vežbanjem drastično smanjujemo sopstvenu stopu smrtnosti, a osim što muškarcima vežbanje može pomoći da ostvare potomstvo, može tom istom potomstvu ostaviti najbolje moguće nasleđe: zdravlje. U tom procesu imaju jednog dobrog saveznika: Alfa Aktiv.

Osim što doprinosi hormonalnom balansu i održavanju normalnog nivoa testosterona, Alfa Aktiv omogućava efikasnije vežbanje. L-karnitin, jedan od sastojaka ovog potpuno prirodnog preparata, ima osnovnu ulogu u organizmu u transportu masnih kiselina kroz mitohondrijalnu menbranu u unutašnjost mitohondrija gde započinje njihova oksidacija, kao i u transportu masnih kiselina kraćih lanaca izvan mitohondrija. To znači da je osnovna, do sada poznata, uloga L-karnitina u metabolizmu masti, odnosno njenog iskorišćenja kao energije, što je posebno važno za srčani i skeletne mišiće. L-karnitin je suplement koji se najčešće sreće po teretanama, bezopasan je a veoma efikasan sagorevač masti. Ako ga uzmemo dvadesetak minuta pre treninga, omogućiće nam da tokom vežbi sagorimo više masti. Osim ove uloge, on je veoma efikasan u zaštiti srca i krvnih sudova. Pored L-karnitina, Alfa Aktiv sadrži cink koji pospešuje imunitet, ali i normalni nivo testosterona, kao i damjanu, biljku koja se od davnina u Južnoj Americi koristi i kao afrodizijak, i za održavanje dobrog mentalnog stanja i sprečavanje depresije.

Dajte svojoj deci najbolje, i pre nego što ih dobijete!

Srce, srdačica, eksplozija, čokoladica

Kad odemo kod kardiologa, teško da će nam na recept prepisati čokoladu, ali baš ova namirnica, u najosnovnijoj varijanti s velikim procentom kakaa i bez šećera, može nam pomoći da sačuvamo srce i krvne sudove.

Osušena zrna kakaa izvorno sadrže 18% flavonoida, koji se, nažalost, gube u procesu spravljanja čokolade. Zato, što veći procenat kakaa u čokoladi, to bolje za srce. Zašto? Flavonoidi iz kakaa podstiču stvaranje azot monoksida u organizmu, koji opušta krvne sudove i poboljšava cirkulaciju. Azot monoksid (NO) je molekul koji omogućava da naše ćelije komuniciraju: naših čak 50 biliona (ili, po američki, triliona) ćelija ćaskaju jedne s drugima pomoću signala koji se prenose u celom telu. Osim što pozitivno utiče na srce i krvne sudove, azot monoksid nam poboljšava pamćenje, učestvuje u prenosu informacija između neurona u mozgu, jača imuni sistem, štiti od upala, pomaže san, izoštrava čula, povećava snagu i izdržljivost, pomaže rad creva…

Prilično koristan lik, taj azot monoksid… Tokom poslednjih dvadesetak godina, bio je predmet preko 60.000 kliničkih studija, a 1998. naučnici koji su otkrili njegovu ulogu u prenosu signala ovenčani su Nobelovom nagradom. Interesantno je da je Alfred Nobel, osnivač Nobelove nagrade, pre više od 100 godina koristio nitroglicerin koji mu je prepisivao lekar zbog srčanih problema. Nobel je bio sumnjičav jer je upravo on bio prvi koji je napravio kontrolisani dinamit 1866. godine, na bazi nitroglicerina. Ono što Nobel nije znao je da nitroglicerin otpušta azot monoksid koji relaksira zgrčene krvne sudove, pa se tako poboljšava protok krvi i proizvodnja kiseonika.

Endotelske ćelije, koje sačinjavaju unutrašnju površinu arterija, normalno proizvode azot monoksid, ali kada se u arterijama nataloži plak i dođe do ateroskleroze, smanjuje se i sposobnost proizvodnje ovog korisnog molekula. Iz tog razloga, kardiolozi prepisuju nitroglicerin osobama pod rizikom da dožive srčani ili moždani udar, baš kao nekada Alfredu Nobelu. I tako, za razliku od dinamita, azot monoksid sprečava eksploziju našeg srca.

Ali nitroglicerin nam neće biti potreban ako svakog dana pojedemo po kockicu crne, najcrnje čokolade. Osim što ćemo uživati, flavonoidi iz kakaa će svojom magijom aktivirati azot monoksid, što će rezultirati vazodilatacijom – širenjem krvnih sudova. Širi krvni sudovi podrazumevaju bolji protok krvi, a samim tim i niži krvni pritisak. Tako će krv lakše doći ne samo do srca, već i do mozga, što stimuliše razvoj novih krvnih sudova i rast nervnih ćelija. U takvoj sredini nema mesta za neurodegenerativna oboljenja, kao što je Alchajmerovo. Ako vam neko krije čokoladu u kući, to sigurno neće biti Alchajmer.

Šalu na stranu, svi znamo da je bolje sprečiti nego lečiti, a kada je čokolada u pitanju, verovatno nam neće biti teško da se nateramo da redovno uzimamo ovaj ’lek’. Prava crna čokolada, bogata flavonoidima i polifenolima, stimuliše rad jetre i otpuštanje insulina, pa nam pomaže i da se zaštitimo od dijabetesa. Ali, kao i svaki lek, treba je uzimati u malim dozama.

Osim u kakau, azot monoksid možemo dobiti i iz biljaka, kao što su spanać, zelena salata, potočarka, celer, cvekla… Postoji još jedna biljka, čija je lekovitost poznata širom sveta, što je potvrđeno brojnim kliničkim ispitivanjima tokom poslednjih decenija. Srdačica, Herba Leonuri, u našem narodu je poznata kao biljka koja štiti srce, a veoma je cenjena i u tradicionalnoj medicini Dalekog istoka. Studije koje su, između ostalog, rađene na Univerzitetima u Singapuru i Japanu, dokazale su da srdačica ima antioksidantivno i kardioprotektivno dejstvo kod ishemije miokarda. Ove in vivo studije su po prvi put dale jasni dokaz da srdačica obezbeđuje sličnu ili bolju antioksidativnu zaštitu od standardnih terapija, uključujući i askorbinsku kiselinu (jednu od komponenti vitamina C). Srdačica, pokazalo se, ima sposobnost da smanji oštećenja nakon infarkta miokarda, naročito u akutnoj fazi.

Srdačica, bogata flavonoidima, opušta krvne sudove, umiruje nervni sistem, uravnotežava srčani ritam, snižava i balansira krvni pritisak, ublažava i eliminiše tahikardije, a posebno je korisna nakon infarkta ili virusnih infekcija koje slabe srčani mišić.

Pored srdačice, priroda je bogata mnogim biljkama koje umiruju i štite srce i krvne sudove: rastavić, matičnjak, valerijana, čestoslavica, bela imela… I sve one se mogu naći u jednoj bočici: Leocardinu. Leocardin je prirodna formula koja nam može pomoći kod angine pektoris, stanja nakon infarkta, infekcija izazvanih Koksakijevim virusima, poremećaja srčanog ritma, povišenog holesterola, problema s cirkulacijom i krvnim pritiskom.

Kada uz doručak popijemo 30 kapi Leocardina rastvorenih u pola čaše vode, i pojedemo kockicu crne čokolade, spremni smo za nove izazove uz mnogo energije, ali staloženog srca i uma. Garantovano bez eksplozije.