Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Opsesija zdravom ishranom

U potrazi za savršenim telom, mnogo toga nam se obilo o glavu. Opsesivno prejedanje, brojanje kalorija, padanje u nesvest zbog restriktivnih dijeta, anoreksija, bulimija… Današnji poremećaji  ishrane uglavnom nastaju iz duboke želje da se dostigne željeni izgled. A nekada?

Poremećaji ishrane nisu od juče. Još od Antičkog doba, preko Srednjeg veka, postojali su anoreksičari, ali njihov cilj nije bio estetski, već duhovni. Ekstremni postovi praktikovali su se u svim religijama s namerom da se prevaziđe telesno i dostigne stanje najveće duhovnosti, povezanosti s božanskim. Anoreksiju je prvi put opisao Ričard Morton 1689. godine, ali prvi koji je uspostavio kliničku dijagnozu anorexia nervosa bio je Ser Vilijam Gal, lični lekar Kraljice Viktorije. On je 1873. objavio rad s detaljnim opisom poremećaja i mogućim terapijama.

Viktorijansko doba, kada su žene, naročito pripadnice više klase, utegnute u korsete i zatvorene u kuću morale da poštuju veoma striktne moralne i društvene norme, vreme je kada je ženska histerija bila učestala dijagnoza. Gal je, ipak, napomenuo da ’odsustvo apetita usled nervoze’ nije isključivo ženski poremećaj, mada žene češće od njega pate. Gal je anoreksičnim pacijentkinjama prepisivao kininovac, živin hlorid, sirup s jodom i gvožđem i odgovarajuću dijetu. Njegove pacijentkinje su se uglavnom oporavljale, ali bilo je retkih smrtnih ishoda.

Anoreksija je danas jedan od klinički priznatih poremećaja, a tek 1980. godine u kriterijume za dijagnostifikovanje dodat je i estetski aspekat – percepcija sopstvenog fizičkog izgleda. Par decenija ranije, šezdesetih godina prošlog veka, manekenka Lezli Loson, poznatija kao Tvigi (Twiggy; twig – ’grančica’), započela je revoluciju u modnoj industriji. Ženske obline odlaze u istoriju, a u modu ulazi mršavost. Ispijenog izgleda i udova tankih kao grančice, Tvigi je sa naslovnih stranica modnih magazina devojkama slala poruku da probuše kašiku i budu mršave kao ona. I sam pojam ’mršav’, koji je do tad imao negativnu konotaciju jer je asocirao na bolest, promenio je značenje. Mršav jednako je vitak, jednako je poželjan. Zato i ne čudi da u modnoj industriji ima najviše poremećaja u ishrani.

Tvigi

Srećom, anoreksija nije previše učestala, smatra se da od nje pati oko 1% žena. Mnogo učestalija danas je ortoreksija. Ona u nekim zemljama, naročito visoko razvijenim, pogađa čak do 58% populacije, i opet, češće se javlja kod žena. Ortoreksija (Orthorexia nervosa) je poremećaj koji karakteriše opsednutost zdravim načinom ishrane. Osobe koje od nje pate imaju stroga pravila za pripremu obroka, opsesivno broje kalorije, paze da je hrana ’čista’, zdrava, izbacuju većinu namirnica ili grupa namirnica iz ishrane, stalno su zabrinute zbog ispravnosti hrane, provode dosta vremena planirajući obroke i trude se da utiču na okolinu svojim ’zdravim’ stavovima. Pojam ortoreksija je relativno nov, nastao je 1997. godine u SAD kada je Dr. Stiven Bratman primetio da neki od njegovih pacijenata svoj način ishrane posmatraju toliko strogo da to za njih postaje štetno. Sam pojam je skovao delom u šali, kako bi pokušao da opusti svoje pacijente i navede ih da ’olabave’ s dijetama, a nakon teksta objavljenog u jednom časopisu o jogi, ovaj pojam su prihvatili brojni časopisi i ortoreksija se, takoreći, otela kontroli. Sam Bratman je docnije shvatio da je situacija mnogo ozbiljnija nego što je on prvobitno mislio, i da je čak bilo i smrtnih slučajeva zbog stanja kome je, sasvim slučajno, kumovao.

Godine 2004. u Italiji je rađena studija koja je ortoreksiju potvrdila kao kliničku dijagnozu. To je podstaklo Bratmana da malo više istražuje i piše o ovom poremećaju, pa je 2016. objavio kriterijume za dijagnostifikovanje ortoreksije:

  • kompulsivno ponašanje i/ili opsednutost restriktivnim dijetama i ’čišćenjem’ organizma zarad optimalnog zdravlja,
  • preterani strah od bolesti, osećaj nečistoće, uznemirenosti ili stida kada se prekrše samonametnuta pravila ishrane,
  • restrikcije u ishrani se vremenom povećavaju i izbacuje se sve više namirnica ili grupa namirnica. Iako gubitak telesne mase nije sam po sebi cilj, do njega neminovno dolazi.

Ortoreksija kao posledicu ima neuhranjenost, mršavost ili zdravstvene poremećaje, nemogućnost normalnog funkcionisanja u društvu ili na poslu, pogrešno shvatanje sopstvene vrednosti i sagledavanje sopstvenog tela isključivo na osnovu ’zdrave’ ishrane. Dok osobe koje pate od anoreksije to uglavnom kriju, ortoreksičari uporno ubeđuju ljude u svojoj okolini da prihvate njihove ’zdrave’ stavove.

I tako, moderan čovek postaje žrtva sopstvenog paradoksa: u potrazi za zdravljem, upravo narušava sopstveno zdravlje. Ortoreksičar može iskusiti niz zdravstvenih problema, od gubitka menstruacije, preko osteoporoze, endokrinih i kardiovaskularnih problema.

’Sve što je ljudsko, nije mi strano’, reče nekad davno drug Marks. I zaista, ne treba da nam bude stran ni čvarak, ni komad čokolade, ni sladoled, samo s pravom merom. Jer hrana je suviše dobra da u njoj ne bismo uživali, ali kao i sve, može biti naš prijatelj ili najveći neprijatelj.

Hranite se zdravo, uživajte u svakom zalogaju, krećite se što više, i – ne zaboravite da popijete Equigal. Osim što podstiče rad creva i pomaže da izbacimo višak vode iz organizma, tu je i da nam olakša kada ponekad preteramo. Pa nećete valjda brojati kalorije na slavi.

Duvan i moda

Godine 1614, Kapetan Džon Smit, poznatiji kao muž Pokahontas, poslao je 4 bureta duvana u Englesku sa svoje plantaže u Virdžiniji. Iz Engleske se aromatični, sušeni list polako širio po Evropi, i ubrzo je u Novom svetu postao najbitniji usev. Skoro sto godina koristio se uglavnom za medicinske svrhe, pomoću glinene lule. Francuz Žan Niko (Nicot), po kome je nazvan nikotin, hvalio je njegova lekovita svojstva, a španski lekar Nikolas Monardes ga je preporučivao svojim pacijentima kao idealan lek za čak 36 boljki, od zubobolje, preko parazita do karcinoma.

Kapetan Džon Smit

Kako se proizvodnja duvana u kolonijama i trgovina širila, tako se omasovljavala i navika uživanja u duvanu. Međutim, duvanjenje nije uvek bilo popularno. Godine 1604. kralj Džejms I opisao je pušenje kao ’odurno za oko, gadno za nos, štetno za mozak i opasno za pluća’. Džejms I je bio vizionar, ali para je para. I svi koji bi da se obogate, naći će načina da javnosti omile svoju robu.

Duvan je sredinom 17. veka bio čak obavezan u školi u Itonu, kao preventiva od miazme – kuge. Time je njegov položaj na tržištu značajno očvrsnuo. Užitak Evropljana roblje je plaćalo zdravljem i životom na američkim plantažama, a imperija se bogatila i osvajala nove teritorije, krčila šume i sadila duvan. Glinene lule su se koristile sve do kraja 19. veka, ali nakon Američkog građanskog rata pojavljuju se prve cigarete, ručno rađene. Vešti majstor mogao je da urola četiri cigarete u minuti, što je bilo prilično nerentabilno. A onda, 1881, Džejms Bonsak pravi mašinu koja može da proizvede čak 120.000 cigareta na dan. I svet više nikada neće biti isti.

Kad čovek najčešće posegne za cigaretom? Kad je pod stresom. Onda ne iznenađuje činjenica da je pušenje svoj najveći uspon doživelo za vreme I svetskog rata. Britanski vojnici dobijali su cigarete kao osnovno sledovanje. S pojavom cigareta i žene su su se za njih zainteresovale jer su bile elegantnije i jednostavnije od lula, pa je do sredine 20. veka u duvanu uživalo čak 81% muškaraca i 39% žena.

Iako je 1950. godine objavljena prva studija sa jasnim dokazima da se pušenje dovodi u vezu sa rakom pluća, tržište je i dalje bilo preplavljeno cigaretama. Holivud je tome mnogo doprineo, kao i američka marketinška kampanja koja je išla dotle da angažuje lekare da reklamiraju cigarete.

’’Pitali smo doktore iz svih oblasti medicine – Koje cigarete pušite? Većina njih je izjavila da je to Kamel’’.

Dosta reklamnih postera, uz fotografije poznatih glumica ili zgodnih devojaka, slalo je poruku da su vitke zahvaljujući određenoj marki cigareta.

’’Da održiš vitku liniju… Uzmi Laki umesto slatkiša’’.

Na jednoj reklami nasmejani dečak se hvali kako misli na svoje roditelje, kupuje im je cigarete za Dan očeva i Dan majki.

Ali ono što je verovatno prodalo najviše cigareta je seksipil. Kauboj zagledan u daljinu sa cigaretom u ustima, avanturista koji čuči ispred aviona i pali cigaretu, ili plejboj koji gleda ženu u oči i duva joj dim u lice, uz slogan ’Duni joj u lice, i svuda će te pratiti’.

Osobe na reklamama za cigarete, bilo da su bile poznate ličnosti ili samo zgodni manekeni, bile su melem za oči za posleratne generacije. I to ne samo u Americi. Izbledele farmerke, Dejms Din majica, špicaste uglancane cipele, igranke, tuče i cigarete – i kod nas su simbol su pedesetih i šezdesetih, generacije koja je išla ’grlom u jagode’.

Pa koga je bilo briga što cigarete izazivaju rak? Britanski Ministar zdravlja, Ian Meklaud je na konferenciji za štampu sredinom 50. godina prošlog veka, priznao da je nauka pronašla vezu između duvana i karcinoma. I tokom čitave konferencije pušio je cigaretu za cigaretom. Tek 1971. postignut je dogovor da se na pakovanja cigareta stavi upozorenje da su štetne po zdravlje.

Kako je vreme odmicalo, tako je rasla svest o štetnosti duvana. Osamdesetih godina je postalo jasno da ne štete cigarete samo pušačima, već i okolini, pa je uveden izraz ’pasivno pušenje’. Čak i Talični Tom, popularni junak stripa, obaveznu cigaretu koju je neprestano balansirao na napućenim usnama, zamenjuje travčicom. Ali starih navika se nije lako otresti. Duvan stvara zavisnost i mnogima je i dan-danas teško da ga ostave, uprkos znanju koliku štetu izaziva, i groznim slikama raspadnutih pluća na pakovanjima cigareta.

Mnogima je cigareta i dalje deo imidža. Marketing je opasna industrija iza koje stoje milijarde i milijarde, i koja zna sve perfidne taktike da nas ubedi da nam treba upravo ono što nam nikako ne treba. Danas se više ne radi samo o cigaretama. Kozmetička industrija prednjači u ubeđivanju da su devojkama baš neophodni puder, korektor, maskara, veštačke trepavice, iako nema ničeg lepšeg od mladalačkog tena i nevinog pogleda. Šampon će nam dati neodoljivu kosu, parfem horde muškaraca koji će kao opijeni ići za nama, najnoviji i ekstremno bolni tretman lica napraviće od babe devojku… Industrija ume da udari pravo u taštinu. Još jedna stara, i pomalo tužna marketinška krilatica za duvan u našim krajevima bila je ’S cigaretom nikad nisi sam’. Marketing se definitivno razume u psihologiju.

Kako bi bilo da nam umesto duvana, šminke i napućenih usana imidž postane zdravlje? Kako bi bilo da se umesto sa cigaretom družimo s ljudima? Kako bi bilo da taštinu zamenimo svešću? Industrija koja nema konzumente ne može da opstane. Izbor je na nama.

Hormonalni balans, gusta kosa i glatka koža

Kriterijumi za određivanje lepote razlikuju se po meridijanima i razdobljima, ali jedan koji je verovatno isti svuda i uvek je zdrava i gusta kosa. Kosa je nešto što prvo primetimo, a vekovima su joj pripisivane natprirodne moći. Samsonu je kosa davala naučno-fantastičnu snagu, Zlatokosoj je pletenica bila veza sa spoljnim svetom, a američkim Indijancima kosa je fizička manifestacija duha, i seče se samo u posebnim prilikama.

Postoje situacije kada nas život neprijatno iznenadi pa osetimo jak udar nepravde, a jedna od takvih koja se teže podnosi je kada počnemo da gubimo kosu, a malje počnu da se pojavljuju tamo gde ne treba. To se obično dešava kada se poremeti hormonalna ravnoteža. Zlatokosa je sigurno imala optimalan nivo estrogena kada je mogla da rasprostre pletenicu sa vrha do podnožja visoke kule. Od puberteta i sa pojavom ciklusa kod žena se povećava nivo estrogena, koji se luči pomoću nadbubrežnih žlezda i jajnika. U raznim životnim fazama nivo estrogena varira, na primer nakon porođaja, tokom menopauze ili ako, usled nekog poremećaja, dođe do hormonalnog disbalansa.

Kvalitet naše kose i količina malja zavisi od niza faktora: genetike, etničke pripadnosti (setimo se nausnica Fride Kalo), navika, zdravlja… Ali ako kosa počne naglo da nam opada i/ili da se pojavljuju nove malje po telu, telo nam šalje poruku – nešto nije u redu, možda sa našim imunitetom, možda se pojavio neki tumor, može biti da naša štitasta žlezda radi otežano, a moguće je i da su nam se poremetili polni hormoni ili su jajnici postali policistični. U svakom slučaju, takve promene ne treba da zanemarimo, već da obavimo detaljan sistematski pregled.

Za pojavu maljavosti kod žena tamo gde im mesto nije, po današnjim estetskim principima, postoji i naučni naziv: hirzutizam. Sigurno nema žene koja će se obradovati kada joj se pojave crne malje na licu, nausnicama, zulufima, bradi, grudima, stomaku… Ali u slučaju hormonalnog disbalansa, to je samo jedan od simptoma koji utiče ne samo na telo, već i na samopouzdanje, raspoloženje i opšte stanje psihe. Ne pogađa hormonalni disbalans samo žene. I muškarci mogu izgubiti kosu, telesne malje ili im se mogu pojaviti prekomerne malje po grudima i leđima kada hormoni polude.

U slučaju sindroma policističnih jajnika, PCOS, pored ekstremne maljavosti dolazi i do poremećaja ili prestanka menstruacije, nemogućnosti začeća, pojave akni, a povećava se i rizik od pojave dijabetesa tipa 2, metaboličkog sindroma, karcinoma endometrijuma i srčanih oboljenja. Žena s ovim poremećajem je često umorna, nervozna, pati od glavobolja i poremećaja sna. Iako nauka nije u stanju da definiše tačan uzrok PCOS, pa ni način da se on uspešno otkloni, ono što se zna je da je u korenu poremećaja hormonalni disbalans.

Iako je menopauza potpuno prirodna i normalna faza života, promene koje donosi mogu biti neprijatne, a često uključuju i proređivanje, suvoću i krtost kose s jedne strane, i pojačane telesne malje s druge. I opet, glavni krivac su hormoni. Kako nam estrogen pada i raste nivo androgena – muških polnih hormona, tako se i telo menja. I tako jednog dana na bradi primetimo crne malje, i konstatujemo kako moramo da češće kratimo kosu jer se više krza i proređuje.

Osim što treba da redovno kontrolišemo svoje zdravlje, ovakve promene bi trebalo i da nas navedu da preispitamo svoj stil života. Previše sedenja, nepotrebnih lekova, slatkiša i brze hrane samo može pogoršati stanje. Zlatokosa je mogla da ima gustu kosu iako je po ceo dan sedela u kuli samo zato što je junakinja jedne bajke. U stvarnom životu, za lepotu se moramo potruditi. Redovna fizička aktivnost, boravak u prirodi, kvalitetni obroci, dobro izbalansirano vreme za rad, rekreaciju i razonodu, dovoljno druženja sa ljudima koji nam prijaju, stvari su koje se ogledaju na nama.

Priroda je uvek najbolje rešenje za sve, pa i kad nam se hormoni poremete, najbolje je da ih vratimo u ravnotežu prirodnim putem. Femisan A je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji pomaže kod poremećaja ženskog reproduktivnog sistema tako što uspostavlja i održava dobar hormonalni balans. Redovnom upotrebom može pomoći kod sindroma policističnih jajnika, cista, mioma, poremećaja ciklusa, izraženog PMSa, endometrioze i steriliteta.

Femisan B je prirodna formula namenjena ženama u menopauzi i pomaže da se ublaže i otklone njeni neprijatni simptomi, valunzi, preznojavanje, nervoza, nesanica, lupanje srca, a deluje i preventivno kod poremećaja od kojih postoji veći rizik tokom prelaznog perioda. Ali u perimenopauzi, kada ciklusi postanu neredovni, ponekad preobilni i bolni, Femisan A može biti od velike pomoći. Femisan A i Femisan B se mogu kombinovati za idealan efekat na početku menopauze.

Alfa Aktiv je preparat za muškarce koji balansira nivo testosterona, poboljšava kvalitet i pokretljivost sperme, jača plodnost, daje veću izdržljivost i omogućava bolje iskorišćenje energije, a deluje i kardioprotektivno.

Uz Femisan i Alfa Aktiv kvalitetna kosa i telesna snaga i izdržljivost nisu bajka!

Energija i dugovečnost

Neki od nas pamte vremena kada nismo mnogo razmišljali o tome šta jedemo. Parče hleba namazano svinjskom mašću i posuto alevom paprikom pojeli bismo u slast u dobrom društvu, bez osećaja griže savesti. Vremena su se promenila i danas sve analiziramo, brojimo kalorije, i često prebacujemo sebi kada se upustimo u sitne gurmanluke. Ono po čemu će se današnje doba sigurno pamtiti kada je ishrana u pitanju, jeste velika hajka na ugljene hidrate.

Do skoro su na tapetu bile masti koje su nedavno oslobođene optužbe, jer je postalo jasno ne samo da su nam neophodne, već i da nam dobre, kvalitetne masti mogu pomoći da održimo zdravu telesnu težinu. A onda je prst uperen u ugljene hidrate. Oni su glavni krivci što danas ima više gojaznih ljudi na planeti nego ikada tokom istorije. Zašto? Zato što se ugljeni hidrati prilikom varenja u našem organizmu pretvaraju u glukozu, odnosno šećere.

Istina je da se svi ugljeni hidrati konvertuju u šećere, što nam povećava nivo insulina u krvi. Ali takođe je istina da nisu svi ugljeni hidrati isti, i da nam jedni mogu naglo povećati i spustiti nivo insulina jer se veoma brzo vare, dok se drugi vare dugo i polako otpuštaju glukozu u krvotok.

Definitivno i opravdano na crnoj listi!

Pre nego što izbacimo ugljene hidrate iz ishrane, potrebno je da znamo koja je njihova funkcija. Osnovna uloga ugljenih hidrata je da nam daju energiju. Glukozu koju dobija iz njih telo može iskoristiti odmah, ili je ’sačuvati’ za kasnije. Pored energije, ugljeni hidrati telu daju vitamine i minerale koji su neophodni za održavanje telesnih funkcija. I još jedna njihova veoma bitna uloga je da nam obezbede dovoljno vlakana. Upravo ugljeni hidrati bogati vlaknima su najbolji za nas: integralne žitarice, povrće, voće i mahunarke.

Preporuka stručnjaka je da 45-65% kalorija koje tokom dana unesemo bude ih ugljenih hidrata, 20-35% iz masti i 10-35% iz proteina. Dakle šnicla nikako ne treba da zauzima najveću površinu na tanjiru. Nedovoljan unos ugljenih hidrata bogatih vlaknima povećava rizik da obolimo od poremećaja kardiovaskularnog sistema, raka debelog creva i da postanemo gojazni. Vlakna iz ugljenih hidrata pomažu da se tokom dužeg perioda održi stabilan nivo insulina u krvi, ubrza metabolizam, održe moždane funkcije, snizi nivo lošeg holesterola, da se hrana bolje svari i iskoriste korisne materije, održi normalna peristaltika creva, spreči zatvor, a pritom nam daju osećaj sitosti tokom dužeg vremenskog perioda.

Ako se dvoumimo koji hleb da izaberemo – beli ili integralni, bez obzira što imaju sličan broj kalorija, integralni je uvek bolji izbor upravo zbog većeg procenta vlakana. Što je neka namirnica više ’prečišćena’, to je ne samo beskorisnija već i štetnija. Ako izaberemo namirnicu koja je bliska ’svom izvoru’, ne možemo pogrešiti. I to ćemo odmah i osetiti. Ako pojedemo pecivo od belog brašna, na trenutak ćemo osetiti sitost ali ćemo veoma brzo nakon toga ogladneti. Ako pojedemo kašu od celog zrna žitarica, porciju mahunarki ili komad integralnog hleba s kikiriki puterom, duže ćemo biti siti.

Ako se pitate da li da izbacite ugljene hidrate iz ishrane, odgovor je: da, neke. Nećete pogrešiti ako izbacite belo pecivo, bilo šta što sadrži industrijski šećer, slatkiše, voćne sokove i gazirane napitke, mlečne prerađevine, kremove, čipseve, kupovne cerealije i pahuljice, keks… Zašto? Zato što su sve te namirnice siromašne vlaknima, imaju visok glikemijski indeks, ne drže nam sitost i sav višak šećera koje telo ne iskoristi ’zalepiće’ nam se u obliku sala. Ali ono što nikako ne treba u potpunosti izbaciti su složeni ugljeni hidrati: integralne žitarice, mekinje, povrće, naročito zeleno i lisnato, i sveže voće. Ove namirnice imaju nizak glikemijski indeks, bogate su vlaknima, daju nam osećaj sitosti i regulišu nam metabolizam.

Upravo iz tog razloga složeni ugljeni hidrati nam mogu pomoći i da smršamo ili održimo zdravu telesnu masu. Osim što nam daju sitost, oni pospešuju lučenje serotonina, hormona sreće koji nam obezbeđuje dobro raspoloženje. Ako smo fizički aktivni i redovno vežbamo, pružiće nam dobru energiju i obezbediti kvalitetan trening. Dobro je sat vremena pre vežbanja pojesti malu porciju složenih ugljenih hidrata, na primer čistu ovsenu kašu iz ’domaće radinosti’ sa malo voća. Tako ćemo imati dovoljno energije i za najizazovniji trening.

Istraživanja koja se sprovode od sredine sedamdesetih godina prošlog veka su pokazala da najdugovečniji ljudi žive u Okinavi u Japanu. Ishrana tamošnjih vitalnih stogodišnjaka sastojala se najviše od pirinča, slatkog krompira, zelenog povrća, boranije, bundeve, tofu sira, mladica bambusa, algi, fermentisanog povrća i malo svinjetine i ribe. Odnos ugljenih hidrata i proteina kod njih je 10:1, a procenat oboljenja od karcinoma, kardiovaskularnih poremećaja i Alchajmerovog oboljenja je minimalan, skoro nepostojeći. Pored toga, svi su pokretni, vitki i sposobni da se brinu sami o sebi do poznih devedesetih. Okinavljani su najbolji dokaz da ugljene hidrate nikako ne treba da zanemarimo.

Budite kreativni s ugljenim hidratima, danas je izbor veliki: kinoa, spelta, amarant, bulgur, ječam, slatki krompir, smeđi pirinač, mungo pasulj, leblebije, ali ne zaboravite i tradicionalne izvore: pšenica, pasulj, boranija, bundeva, integralna testenina, heljda, kupusnjače… Cilj: vitkost, zdravlje i Okinavljanska dugovečnost!

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

Voćne kokos štanglice

Donosimo vam još jedan recept iz zdrave kulinarske riznice Herbarooma za veoma ukusne štanglice sa samo 4 sastojka. Idealne su za osobe osetljive na gluten, a u osnovi sadrže kokosovo brašno koje je, osim što je ukusno, bogato vlaknima, proteinom i zdravim mastima. Sadrži minimalan procenat šećera i ima nizak glikemijski indeks. Lako se vari, podstiče rad creva, snižava loš holesterol, jača srce i povoljno utiče na metabolizam pa nam tako pomaže da budemo vitkiji i zdraviji.

Zanimljivu teksturu i ukus ovim štanglicama daje i bobičasto voće koje se može izabrati po želji. Bobičasto voće spada u najdraviji izbor kada je voće u pitanju, prepuno je antioksidanata koji jačaju imunitet, štite od upala i smanjuju oksidativni stres na ćelijskom nivou. I ono je odlično za dijetu i može nam pomoći da održimo zdravu kilažu jer balansira nivo insulina u krvi i sprečava dijabetes. Osim što je niskokalorično, bobičasto voće je prepuno vitamina C, mangana, vitamina K, bakra i folne kiseline. Ono nas štiti od karcinoma, ali i od starenja jer blokira nastanak enzima koji razbijaju kolagen u koži. Ovo voće je najbolje jesti u svežem ili smrznutom obliku, jer se termičkom obradom uništavaju korisne materije.

Crna čokolada sa visokim procentom kakaa je bogata flavonoidima koji podstiču stvaranje azot monoksida, a koji opušta krvne sudove i poboljšava cirkulaciju. Tako je prava, kvalitetna crna čokolada idealna prevencija od srčanog udara.

Iskombinujte kokosovo brašno, bobičasto voće i čokoladu na zanimljiv način i pripremite ove jednostavne a preukusne štanglice. Priprema je brza i jednostavna, bez pečenja.

Od materijala je potrebno:

  • 2 čaše kokosovog brašna
  • 1 čaša bobičastog voća po izboru
  • 50 grama kokosovog ulja
  • prstohvat soli
  • 1 tabla (100 gr) crne čokolade sa najmanje 75% kakaa

Izmiksati voće u blenderu. U većoj posudi sjediniti kokosovo brašno, so i ulje, pa dodati pire od voća i dobro izmešati. Četvrtastu posudu (plastičnu ili mali pleh) obložiti masnim papirom pa presuti celu smesu i dobro je pritisnuti da se ravnomerno rasporedi po celom dnu posude.

Staviti posudu u zamrzivač, pa rastopiti čokoladu na pari. Preliti čokoladu preko cele površine smese i vratiti posudu u zamrzivač na najmanje pola sata. Potom iseći oštrim nožem na štanglice veličine po želji. Štanglice čuvati u frižideru u zatvorenoj posudi do nedelju dana.

Hranite se zdravo, krećite se što više i ne zaboravite da popijete Equigal!