All posts by Gordana Zdjelar

Ista stvar, drugo pakovanje

Duvan i cigarete su dugo gospodarili našim životima, a danas, kada se pušenje sve više zabranjuje na javnim mestima, pojavljuju se alternative koje bi pušačima trebalo da obezbede sličan užitak i zadovoljenje zavisnosti, a navodno bez štetnih posledica. Ako su pedesete i šezdesete bile godine duvana, naše digitalno doba je doba elektronskih cigareta.

One su masovno u upotrebi, a zadovoljni korisnici ih pućkaju mirne duše jer su ubeđeni da ne mogu da škode, da u njima nema, ili je mnogo manje štetnih, kancerogenih materija nego u klasičnim cigaretama.  Pritom lepo izgledaju i ne smetaju okolini. Šta više, zbog elegantnog dizajna, atraktivnih boja, simpatičnih pakovanja i velikog izbora aromatičnih ukusa, ’vejp’ gedžeti deluju više kao igračke nego kao cigarete, pa su sve popularnije i među tinejdžerima.

Marketinška kampanja za e-cigarete danas dosta podseća na nekadašnje kampanje duvanske industrije koja je cigarete prikazivala kao deo atraktivnog imidža

Otkako su izmišljene, istovremeno se vodi i polemika u naučnim krugovima da li su ove vrste cigareta štetne, a jedno istraživanje u Francuskoj iz 2013. godine kategorički je tvrdilo da su bezopasne i čak ih preporučivalo kao odličan metod za odvikavanje od pušenja. Profesor Luj Žanin, pneumolog iz Dižona, branio ih je argumentom da je dobro bilo šta što bi pušače navelo da manje konzumiraju obične cigarete, kao i da je bolje koristiti e-cigarete tokom odvikavanja od duvana nego lekove za smirenje. On se pozivao na istraživanja koja su sprovodilli vodeći evropski brendovi elektronskih cigareta, a koja su tvrdila da se nikotin u njima potpuno razlikuje od nikotina u klasičnim cigaretama, jer je proizveden u laboratoriji i samim tim i bezopasan. Žanin je, šta više, bio i protiv predloga zakona da se maloletnicima zabrane e-cigarete, smatrao je da one mogu da doprinesu da se smanji broj pušača među decom.

Iz današnje perspektive posmatrano, pitanje je kakav ’uticaj’ su veliki brendovi e-cigareta imali na dr Žanina i njemu slične. Jer, nažalost, ispostavilo se da e-cigarete nisu nimalo naivne. A posebno su ugrožena deca.

Kod dece školskog uzrasta u SAD primećeno je da je upotreba e-cigareta u poslednjih godinu dana porasla čak za 80%, a sada je već sasvim izvesno da one vrlo negativno utiču na razvoj moždanih funkcija, kao i da vode ne samo u konzumaciju pravih cigareta već i želju za upotrebom droga. Ali kada su deca u pitanju, ono što najviše zabrinjava je što se još uvek ne zna kakvi su efekti dugoročne upotrebe ovih cigareta.

Prema rezultatima studija iz 2017. godine objavljenim u Časopisu američkog fakulteta za kardiologiju, aromatizovane tečnosti za elektronske cigarete negativno utiču na ćelijske funkcije i skraćuju životni vek ćelija. Osim što imaju loše dejstvo na ceo organizam, posebno štete ćelijama u krvnim sudovima, podstiču upalne procese, sistematski uništavaju srce i povećavaju rizik od srčanog udara.

Istraživanja su pokazala da se tečnosti za e-cigarete razlikuju po koncentraciji nikotina, kao i po toksičnom efektu. Tim doktora Džozefa Vua sa Stenfordskog kardiovaskularnog instituta testirao je šest vrsta tečnosti za e-cigarete i posmatrao njihov efekat na indukovane pluripotentne matične ćelije – humane ćelije koje se stvaraju u laboratoriji za potrebe istraživanja od reprogramiranih zrelih ćelija. Serum iz e-cigareta je kod ovih ćelija izazivao oštećenje endotela, što je stanje koje obično prethodi kardiovaskularnim oboljenjima. Dakle, krvni serum korisnika e-cigareta pokazivao je sličan štetni efekat po krvne sudove kao i kod pušača klasičnih cigareta. Ali nivo oštećenja zavisio je i od arome tečnosti: najnegativniji efekat su imale tečnosti sa aromom cimeta i mentola.

Ova istraživanja su tek u povoju, i o negativnom uticaju e-cigareta ćemo sigurno tek slušati. Kako kaže doktor Vu, deca koja danas puše e-cigarete će postati odrasli ljudi a, nažalost, vrlo verovatno i pacijenti koje će on lečiti. Pouka koju iz svega ovoga možemo da izvučemo je da jednu vrstu zavisnosti ne treba da lečimo drugom, kao i da nešto što je na prvi pogled simpatično, šareno i lepo upakovano ne mora obavezno biti i dobro. Tu je i još jedna tužna istina našeg doba: veliki brendovi će zarad profita učiniti sve da svoje proizvode prikažu kao kvalitetne, korisne, pa čak i zdrave. Zato je danas, više nego ikada, potrebno raditi na unapređenju lične svesti.

Dobri, rezistentni skrob

Kada smo na dijeti, najviše treba da izbegavamo namirnice bogate skrobom, testa, peciva i slatkiše. Tada moramo pronaći alternative koje će zadovoljiti naše potrebe za ugljenim hidratima i obezbediti dovoljno vlakana za dobar rad creva i zdrav osećaj sitosti.

Srećom, tu je idealna namirnica koja se sad sve češće može naći u većini prodavnica – slatki krompir ili batat. Mnogo je razloga da batat uvrstimo u svakodnevnu ishranu, bili na dijeti ili ne:

  • Jedna porcija slatkog krompira sadrži trećinu dnevnih potreba za manganom, koji pomaže proizvodnju kolagena i tako štiti elastičnost kože i zdravlje kostiju.
  • Bogat je vitaminima A i C, pa jača imunitet i pomaže nam da se lakše izborimo s infekcijama. Ovi vitamini igraju ulogu antioksidanata, štite ćelije od starenja i propadanja. Tu su i vitamin B6 koji štiti kardiovaskularni sistem, i vitamin D koji jača kosti i čuva kožu.

  • Sadrži sastojke koji deluju protivupalno na ćelijskom nivou, štite tkivo mozga, ali i sprečavaju hronična oboljenja, gojaznost, dijabetes tipa 2, koronarna oboljenja i karcinom.
  • Jedan osrednji pečeni batat sadrži oko 950 mg kalijuma, duplo više od banane. Kalijum uklanja višak natrijuma i tečnosti iz organizma, pa tako snižava krvni pritisak i reguliše ritam srca i rad srčanog mišića.
  • Prepun je vlakana koja drže nivo insulina pod kontrolom i pomažu varenje pospešujući kulture dobrih bakterija u debelom crevu. Zahvaljujući rezistentnom skrobu, koji se razlikuje od običnog skroba iz krompira, batat pomaže sagorevanje masti u organizmu nakon obroka i podstiče lučenje hormona sitosti. Zato je odličan za osobe na dijeti.

To su samo neke od dobrih osobina batata, a idealan je i zato što ga možemo spremiti na bezbroj načina: skuvati, ispasirati, ispeći – isečenog na kriške, kolutove, ili celog u ljusci, staviti u variva ili kolače… Ako želimo da smršamo, batat nam može pomoći da lakše preživimo bez testa. Potrebno je samo da budemo maštoviti.

I tako danas puštamo mašti na volju i pravimo dijetalnu picu. Umesto podloge od testa koristimo batat.

Za ovu verziju pice potrebno je svega nekoliko jednostavnih sastojaka:

  • 1 srednji batat, oljušten i izrendan
  • 1 sveži paradajz, ili pelat iz konzerve
  • kašika parmezana
  • so, biber
  • nadev za picu po želji – ovde koristimo jaja

Rendani batat posolimo, pobiberimo pa rasporedimo i dobro sabijemo po podmazanom dnu malog pleha sa ivicama koje se skidaju. Preko položimo tanko sečene kolutove paradajza i preko svega razbijemo jedno ili više jaja. Umesto jaja možemo koristiti pečurke, šunku, artičoke, špargle, komadiće piletine, kolutove paprike, tunjevinu, inćune… šta god inače najviše volimo kao nadev za picu. Preko svega rasporedimo kašiku rendanog parmezana.

Pleh stavimo u zagrejanu rernu i pečemo na 200 stepeni oko 35 minuta, ili dok ivice ne porumene i počnu da se odvajaju od pleha. Gotovu picu možemo dodatno ukrasiti maslinama, rukolom, feferonama, origanom, i uživati u njenom punom ukusu ali i spoznaji da činimo nešto dobro za svoje telo.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Zlo i dobro u nama

Posmatrajući prirodu možemo zaključiti da se u njoj sve dešava prema zakonima na koje ne možemo primenjivati društveno svojstvene kategorije: prirodna katastrofa ili nepogoda nije ni dobra ni zla, ona jednostavno jeste, postoji takva kakva je. I ako velike katastrofe posmatramo iskoračivši na tren iz kratkog i skučenog života ljudske jedinke, možemo zaključiti da imaju i svoje pozitivne strane i da su, sa stanovišta prirode, čak neophodne. Vulkanske erupcije mogu zbrisati čitavu populaciju ali stvaraju plodno tlo za novi život. Požari uništavaju šume, ali postoji semenje koje klija samo nakon vatre…

A šta je sa ljudima? Da li postoje iskonsko zli ljudi i iskonski sveci? Istorija bi nam mogla dati više dobrih primera pravog zla. Šta više, biće da mračni likovi više privlače našu pažnju i potrebu da ih analiziramo nego sveci. Kada kažemo ’ljudi smo’, obično to činimo da bismo opravdali svoje ili tuđe ’grehe’. Ponekad se ispostavi da su ti gresi imali i pozitivan efekat po društvo, jer ono što nas nagoni na dela nije čist razum, već i naša podsvest koju sačinjavaju slojevi i slojevi kako naše ličnosti tako i iskustava, ličnih i tuđih. Da li su velike katastrofe koje izazovu ljudi, poput ratova, samo još jedna od prirodnih nepogoda ili su društveni zakoni, naročito danas u vreme visokih tehnologija, kategorija za sebe?

Sa stanovišta psihologije, ono mračno u ljudima se može čak i izmeriti. Osobe s narcističkim poremećajem ličnosti, psihopate i sadisti imaju mračnu osobinu da sebe stavljaju ispred drugih i do ciljeva dolaze na njihov račun, a količina ’crnila’ u nama se može čak izmeriti i testom. Takozvani D-faktor (D-factor, D od ’dark’, mračan), uključuje narcisizam – ekstremnu sebičnost, Makjavelizam – spremnost da se manipuliše drugima zarad postizanja sopstvenih ciljeva, i psihopatiju – bezosećajnost i antisocijalno ponašanje. Tim psigologa koji se intenzivno bavi analizom ovih osobina predvodi Ingo Zelter, Profesor psihologije Univerziteta u Kopenhagenu. Zelter je ’mračnoj trijadi’ dodao još 6 osobina: egoizam – fokus na isključivo lična dostignuća, udaljavanje od morala – verovanje da se pravila etike ne odnose na nas, podsvesno polaganje prava – ubeđenje da na nešto imamo više prava od drugih, sadizam – zadovoljstvo kada druge povređujemo, inaćenje – želja za osvetom, čak i na sopstvenu štetu, i samointeres.

Istraživači su prikupili veliki broj podataka pomoću upitnika kog je popunilo više hiljada ispitanika (koji je svima dostupan OVDE), na osnovu čega su napravili statistički model kako bi utvrdili da li sve ove osobine idu zajedno i u kom nivou. I odgovor je potvrdan. Nažalost, D-faktor je očigledan, čak i kada se izostave pitanja iz neke od 9 kategorija mračne ličnosti. Istraživanja se nastavljaju, a rezultati imaju široku primenu u psihologiji i sociologiji i mogu nam pomoći da razumemo kako se prikrivene osobine ispoljavaju u različitim situacijama, na primer u poslovnom okruženju.

Za razliku od ’mračne trijade’, drugi tim s Fakulteta Barnard u Njujuorku, koji vodi psiholog Skot Beri Kaufman, istražuje njenu suprotost. ’Skala svetle trijade’ (LTS – Light triad scale), sastoji se od 12 pitanja koja svrstavaju osobine u tri pozitivne kategorije: Kantijanizam – osobina da privatamo druge kao ličnosti a ne kao cilj koji opravdava sredstvo, humanizam – vera da su ljudi u osnovi dobri, i vera u čovečnost. I ovaj test je svima dostupan na interentu OVDE. Nakon što ga je uradilo preko 1500 osoba, tim je utvrdio da je test vrlo pouzdan, baš kao i test koji određuje D-faktor.

Upoređujući obe skale, psiholozi su zaključili da svako od nas ima i svetle i mračne crte ličnosti, ali da odsustvo mračnih ne mora obavezno podrazumevati i prisustvo svetlih. Interesantno je da su ispitanici sa visokim rezultatom na skali svetle trijade većinom starije osobe, ženskog pola i one koje su imale manje nepredvidivih situacija tokom detinjstva. Ove osobe su takođe pokazale viši nivo spiritualnosti, zadovoljstva životom, prihvatanja drugih, vere u dobrotu (svoju i tuđu), saosećanja, otvorenosti za nova iskustva i savesnosti. Osobe sa visokim rezultatom na skali mračne trijade su većinom mlađe, muškog pola, koje za motivaciju imaju moć, uspeh i površne veze. Oni su pokazli manji nivo saosećanja, zadovoljstva sopstvenim životom i vere u druge.

Naravno, ovi testovi su tek odškrinuli vrata za nova istraživanja, a sigurno mogu biti korisni svakome od nas, naročito kada nas drugi navode da poverujemo da smo zla osoba, a zapravo smo samo pokušavali da zaštitimo sebe i svoja uverenja. Ali predstavljaju i osnov za brojna razmišljanja, na primer, u kojoj meri nas moderno društvo uči da budemo dobri ili loši, kakvi primeri se serviraju deci i mladima kao model uspeha, i, što je najvažnije, da li je lako biti dobra osoba, i, ako to jesmo, kakve mehanizme moramo usvojiti da bismo opstali u ovom vrlo materijalističkom društvu.

Jedna od osobina koja svakako ide uz dobrotu je integritet – potreba da živimo u skladu sa svojim uverenjima čak i kada nas život stavlja u teška iskušenja. A to nije nimalo lako.

’I dalje verujem, uprkos svemu, da su ljudi istinski dobri u srcu.’

Ana Frank

Biljka za bujni dekolte

Lekovito bilje obično ima široki spektar dejstava, ali verovatno najsvestranija među njima je piskavica. Poznata i kao grčko seme, trigonella foenum-graecum, koristila se od praistorije u mediteranskom pojasu i Aziji u domaćinstvu, industriji, kulinarstvu i medicini, pa čak i u procesu mumifikacije tela kod starih Egipćana. Jarko žutom bojom koju njeno seme ispušta bojila se vuna, njenim lišćem terali komarci, a na istoku je jedan od obaveznih sastojaka kari začina. Piskavica je poznata i kao ’lek za sve’, jer pomaže kod niza poremećaja, od rana koje teško zaceljuju, preko artritisa, bronhitisa, apcesa, poremećaja varenja, i ženskog i muškog reproduktivnog sistema.

Piskavica je, reklo bi se, ’Katica za sve’. I moderna istraživanja su to dokazala. Studije su pokazale da piskavica može da utiče na smanjenje nivoa glukoze i holesterola u krvi, kao i da je efikasna kod dijabetesa tipa 1 i 2. Razlog što je često prisutna u začinskim mešavinama je što zaista pomaže varenje i reguliše apetit, jer je bogata vlaknima i lecitinom koji utiču na pravilan rad creva i metabolizam masti, a može da pomogne i kod trenutnih neprijatnosti kao što su grčevi u stomaku, nadimanje, gasovi i dijareja. Piskavica je odlična i za respiratorni sistem, ublažava hronični kašalj, smiruje nadraženo grlo, infekcije disajnih organa i usne duplje.

Ova biljka se tradicionalno koristila za jačanje plodnosti, kako muške tako i ženske, a moderne studije su pokazale da je to apsolutno imalo smisla. Jedna studija je ispitivala uticaj semena piskavice na grupu muškaraca sa dijagnozom hipogonadizma (manjka testosterona), koji su dobijali dozu od 500 mg ekstrakta ove biljke tokom 12 nedelja. Na kraju studije je ustanovljeno da je kod svih ispitanika nivo testosterona porastao za 90%, kao i broj, kvalitet i pokretljivost spermatozoida.

A kod žena je efekat piskavice još interesantniji, kako na zdravlje tako i estetiku. Seme piskavice umiruje burne efekte PMS-a, uredovljuje ciklus, ali i pomaže ženama prilikom ulaska u menopauzu. Još jedna klinička studija iz 2017. godine pratila je 115 žena sa simptomima menopauze, starosti 40-65 godina. Njih 59 dobijalo je tokom 12 nedelja po 600 mg ekstrakta semena piskavice, da bi na kraju studije prijavile značajno smanjenje simptoma menopauze i poboljšanje kvaliteta života.

A estetski deo? Fitoestrogeni koje sadrži ova biljka utiču na cirkulaciju i nivo vode u tkivu i podstiču proizvodnju prolaktina koji stimuliše mlečne žlezde, što sve skupa kao rezultat daje lepe i bujne grudi. Piskavica je posebno korisna kod dojilja jer povećava lučenje mleka, i to čak za 103% kako je dokazala jedna prošlogodišnja studija u trajanju od 4 nedelje.

Piskavica se može koristiti u raznim oblicima, ali ako želimo bujnije grudi, najbolje je da je primenjujemo spolja. Može se koristiti u kombinaciji sa drugim biljkama i prirodnim uljima, a idealna kombinacija sastojaka je baš u Devi gelu za grudi. Pored ove biljke, gel sadrži i ekstrakt hmelja koji pojačava dejstvo piskavice, a tu su i visokokvalitetna vitaminska ulja avokada i čileanske ruže koja poboljšavaju cirkulaciju u tkivu i usporavaju starenje kože. Avokado hrani kožu bogatim esencijalnim masnim kiselinama, pa tako sprečava isušivanje i daje koži elastičnost. Ulje divlje ruže podstiče sintezu kolagena i na taj način sprečava pojavu bora na dekolteu i nastanak strija na grudima.

Devi gel za grudi se jednostavno primenjuje: umasira se u grudi kružnim pokretima nekoliko puta na dan, što ima i trenutni efekat, a nakon par meseci redovne upotrebe grudi postaju vidno čvršće i bujnije, a koža dekoltea nežna i baršunasta.

U zemljama bliskog istoka piskavicu žene redovno koriste u ishrani jer im daje zavodljive obline i štiti hormonalni balans. Međutim, na ukus piskavice se treba navići: prilično je jak i gorak, i mora se pažljivo dozirati i mešati s drugim začinima. A kad je Devi gel za grudi u pitanju, na njega je lako navići se. Jer koja žena ne želi čvrste grudi i nežan dekolte?

Manje je više

Iako, kada kažemo ’post’, obično prvo pomislimo na religiju, praksa suzdržavanja od hrane tokom određenog perioda ima korene u dalekoj istoriji, o čemu svedoče običaji naroda koje danas nazivaju ’primitivnim’, mada bismo ih bolje opisali kao ’privržene prirodi’. Među mnogima i dalje, pre nego što polože ’ispit zrelosti’ – odu u rat, ulove sami opasnu životinju ili prežive samostalno u netaknutoj prirodi, dečaci moraju da prođu kroz strogi post.

Tokom istorije, o blagodetima posta pisali su Pitagora, Hipokrat, Plutarh, Platon, Aristotel, Paracelzus, Franklin… Pomno posmatrajući prirodu, stari Grci su zapazili da životinje tokom bolesti odbijaju hranu. Smatra se su ta antička zapažanja, dopunjena kasnije i grčkim pravoslavnim postom, iznedrila najzdraviji način ishrane – mediteranski.

Vladari, države i epohe dolaze i prolaze, ali ono što najduže čuva običaje i nameće red i ispravan način života kod jednog naroda je religija. Bilo da smo religiozni ili ne, moramo priznati da sve religije u osnovi propovedaju vrlo razumne smernice. Tumačenja su ta koja ih mogu iskriviti i zloupotrebiti kako bi se manipulisalo ljudima. I ono što je zajedničko svim religijama je baš post, u čije isceliteljske moći su verovali i Isus, i Buda i Muhamed.

Iako su i stari Grci pisali o tome, religije su te koje su najviše isticale duhovne blagodeti posta. Jom kipurski, ramadanski, 40-dnevni hrišćanski post, ili post sredom i petkom kod hrišćana, odnosno ponedeljkom i četvrtkom, kako je savetovao prorok Muhamed, budističko uzdržavanje od hrane nakon podneva kao i tokom meditacije, ne samo da je korisno za fizičko zdravlje, već i za dušu. U pravoslavnoj grčkoj teologiji, sinergija tela i duše dala je složenicu koja se od 1938. redovno koristi i u modernoj medicini: psihosomatika. Svi znamo da napaćena psiha definitivno ima svoje telesne manifestacije.

Izvorni religijski post podrazumeva potpuno suzdržavanje od hrane. Danas postoje razne vrste posta u razne svrhe, ali religijski post ne uključuje samo izbegavanje hrane, već i bilo čega što bi moglo da naruši duhovni sklad, uključujući i loše misli, zle reči, licemerje, svađu, gordost, srebroljublje i telesna uživanja. Post treba da nam pomogne da pustimo ovozemaljske sitničavosti i okrenemo se višem, duhovnom, božanskom.

A šta kaže nauka? Kaže da su zapažanja naših starih bila potpuno ispravna. Dugogodišnja istraživanja su pokazala da smanjeni unos kalorija aktivira gene koji ćelijama diktiraju da ’štede snagu’. Umesto da rastu i dele se, ćelije stagniraju. Na taj način postaju otporne na bolesti i stres, i ulaze u proces autofagije – ’samoizjedanja’, neke vrste reciklaže tokom koje se odbacuju sve otrovne ili izumrle materije. Zdrave ćelije prerađuju oštećene i obolele, a razgrađeni materijal se koristi za stvaranje novog i kvalitetnog materijala. Ali to nije sve. Hormon rasta, poznat kao protein IGF-1, koji se normalno proizvodi u jetri kako bi pospešio rast ćelija, podržao rast i razvoj dece, kod odraslih baš suprotno povećava rizik od nastanka tumora (naročito raka debelog creva, dojke i prostate) i ubrzava starenje. Nivo IGF-1 tokom strogog posta značajno opada, čak za 60%, a kada se nakon posta vratimo uobičajenom načinu ishrane, njegov nivo poraste tek za do 20%. Danas znamo da autofagija ima brojne prednosti, da se pomoću nje možemo uhvatiti u koštac s autoimunim oboljenjima, bolestima kardiovaskularnog sistema, dijabetesom, infekcijama, kao i usporiti starenje i ublažiti njegove posledice.

Prvo naučno istraživanje posta odigralo se relativno nedavno – četrdesetih godina prošlog veka, da bi 1946. bila objavljena prva studija kojom je dokazano da su pacovi kojima je hrana uskraćivana svaki treći dan živeli duže i imali manje tumora od kontrolne grupe. Kasnije je dokazano da post ima moć i da nam ’drmne’ metabolizam i pomogne da smršamo i održimo zdravu kilažu, pa je našao široku primenu u dijetetici i borbi protiv gojaznosti. Pokazalo se da se višak kilograma može efikasno skinuti čak i ako samo dva puta nedeljno ograničimo unos hrane na do 500 kalorija. Post će nam pomoći ne samo da smršamo, već će i suzbiti napade gladi, kako kaže studija objavljena prošle godine. Ispitanici koji su postili dva puta nedeljno, ostalim danima nisu osećali potrebu da jedu više nego inače, šta više, prirodno su smanjili unos hrane tim danima za 25%.

Dakle, Isus i Muhamed su bili u pravu, i to ne samo kad je u pitanju post dva puta nedeljno. Da suzdržavanje od hrane utiče i na dušu, dokazala je nedavna studija koja kaže sledeće: tokom posta pada nivo glikogena, ćelijske glukoze. Telo tada automatski prelazi sa jednog ’goriva’ na drugo, pa umesto da koristi glukozu, počinje da troši masne kiseline kao energiju. Tada se u jetri stvaraju ketoni, molekuli energije, a jedan od njih, BHB (beta hidroksi butirat) posebno povoljno utiče na mozak, podstiče pamćenje, olakšava učenje, koncentraciju i stimuliše neurone u hipokampusu koji ne samo da utiču na kognitivne procese, već nam poboljšavaju i raspoloženje. Ukratko – tada se osećamo bistrije. I sve to ima evolutivnog smisla. Naš predak je možda danima gladan tragao za hranom, ali bi mu upravo ta glad izoštrila čula i poboljšala koncentraciju, zahvaljujući čemu je mogao da bolje i preciznije baci koplje ili osmisli novo oruđe.

Iako mi prirodno težimo udobnosti, sitosti, ušuškanosti i užitku, ono što nas tera napred, što omogućava progres, ideje i boljitak, upravo su neudobne, ekstremne i rizične situacije. Ipak, treba imati meru, makar kod neudobnosti koju sami izazovemo. Preterani post ima i svoje naličje, pa može oslabiti imunitet, naročito kod vrlo mladih i starih, a može i uticati na gubitak koštane mase. Pa, kao što reče Hipokrat, ’Neka nam hrana bude lek, i lek hrana’. Prava hrana, i u pravim količinama. Za telo i dušu.

Za stomak ravan kao palačinka

Rafinisani šećeri i žitarice su najveći neprijatelji našeg doba. Osim što nam ruže izgled, ako ih redovno konzumiramo i u većim količinama, sigurno će nam narušiti i zdravlje. Insulinska rezistencija, dijabetes i poremećaji kardiovaskularnog sistema moderne su pošasti izazvane uglavnom lošom ishranom.

Nije lako izbaciti belo brašno kada smo okruženi primamljivom hranom čiji je glavni sastojak. Potrebno je dosta volje i snage da se odupremo izazovima, kao i vremena i truda da sami spremimo svoju hranu umesto da kupujemo gotovu. Ali kada je naše zdravlje cena koju plaćamo, onda se sav trud i uloženo vreme isplati.

Danas vam donosimo veoma jednostavan recept za omiljenu hranu pripremljenu na zdraviji način. Naut ili leblebija je mahunarka koja se kod nas, nažalost, nedovoljno koristi, dok je u mediteranskom pojasu veoma zastupljena, i jedna od tajni vitkosti i dobrog zdravlja tamošnjih stanovnika.

Leblebije su bogate belančevinama, i sjajan izvor niza vitamina, minerala ali i vlakana. Poboljšavaju varenje i sprečavaju rizik od brojnih oboljenja. Veliki procenat vlakana u leblebijama pomaže u sprečavanju dijabetesa, normalizuje nivo šećera u krvi i snižavaja nivo lošeg holesterola. Gvožđe, fosfati, kalcijum, magnezijum, mangan, cink i vitamin K nam grade i jačaju kosti. Kalijum reguliše krvni pritisak i štiti kardiovaskularni sistem, a selen sprečava upale, rast ćelija tumora i karcinoma, a zajedno s vlaknima i folatima naročito dobro preventivno deluje kod raka debelog creva. Holin nam reguliše san, rad mišića, pamćenje i učenje, održava strukturu membrana ćelija, pomaže prenos nervnih impulsa i apsorpciju masti.

Iako nam štite celokupno zdravlje, leblebije su najkorisnije za digestivni trakt. Podstiču rad creva, redovno pražnjenje, a prirodno nam regulišu osećaj gladi jer spadaju u ’situ hranu’, onu koja dugo drži osećaj sitosti i sprečava napade gladi, pa nam mogu pomoći da smršamo i održimo zdravu kilažu.

Sirove leblebije se moraju skuvati, i o tome smo već pisali ovde: Zdravi namaz,  a postoji i lakši način da leblebije uvrstimo u brzu pripremu hrane: njihovo brašno koje se može naći u radnjama zdrave hrane.

Sigurno ne postoji osoba na ovom svetu koja ne voli palačinke, a ako ih pripremimo s brašnom od leblebija umesto s belim, prerađenim pšeničnim brašnom, onda u njima možemo uživati duplo, jer znamo da činimo i nešto dobro za svoje zdravlje.

Evo kako lako i brzo možemo pripremiti ove palačinkice. Od materijala je potrebno:

  • 5 punih kašika ili 120 gr brašna od leblebija
  • 300 ml kefira
  • 2 jaja
  • prstohvat soli

Umutiti jaja mikserom, pa naizmenično dodavati brašno i kefir, dok ne dobijemo glatku smesu. Zagrejati mali tiganj koji se ne lepi (ako je potrebno, dodati kap ulja) i sipati testa dovoljno da pokrije dno, ostaviti da se peče na umerenoj vatri dok ne primetimo da se ivice odvajaju, pa prevrnuti palačinku i zapeći s druge strane.

Kefir će palačinkama dati laganu, rupičastu strukturu. Možemo ispeći onoliko palačinki koliko nam je dovoljno za jedan obrok i ostaviti ostatak testa u frižider za sutradan. Kada se peku u malom tiganju (promera 10 cm), od ove smese dobija se 12-13 palačinki. Jedna ovakva palačinka ima 47 kalorija.

Ova osnovna smesa može se dopuniti i obogatiti raznim sastojcima: slanim – seckani sremuš, blitva, paprika, šunka, rendana šargarepa, orijentalni začini… Ili slatkim: bobičasto voće, kolutovi banane, mrvice crne čokolade, grožđice ili drugo suvo voće.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Bake su budućnost

Do nedavno se smatralo da su ljudi jedini koji su uspeli da prevare prirodu i produže život i nakon perioda kada više nisu sposobni za reprodukciju. Onda su dugogodišnja istraživanja orka kitova pokazala da i orke imaju bake – ženke koje prolaze kroz menopauzu, prestaju da se pare ali žive još mnogo decenija nakon toga. Skorašnja istraživanja su potvrdila da je ovo izgleda normalna pojava kod kitova zubana, jer su pronađeni slični slučajevi i kod beluga, narvala i pilot-kitova. A pomna posmatranja i analize gorila u čikaškom zoološkom vrtu su dokazala da i gorile prolaze ne samo kroz menopauzu, već i perimenopauzu.

Ipak, istraživanja orki koja su trajala preko četiri decenije su najverodostojnija, i dala su najviše podataka koji su pomogli da se bolje razume ovaj fenomen. Kod orki, porodica je čvrsto povezana, i potomci oba pola jedne ženke ostaju uz majku dok povremeno odlaze da se pare s pripadnicima ostalih jata. Mužjaci žive 30-40 godina u proseku, a ženke prestaju da se pare sa isto toliko godina, ali nastavljaju da žive još dugo: najstarija poznata ’baka’ orki uginula je u 105. godini života. Tokom 43 godine istraživanja i prikupljanja podataka, od ove bake ostalo je čak 525 potomaka.

Još jedna interesantna činjenica je da je smrtnost mladunčadi starijih ženki znatno veća nego kod mlađih. Orke su veoma društvena bića i love i hrane se zajedno. Podela ulova je veoma bitna, i majke koje doje mladunce moraju da unesu 42% više hranljivih materija od ostalih. Mudre ženke orki su nekako uspele da shvate da u nekom trenutku njihova porodica ima mnogo više koristi od njih, kao i da svoje gene mogu dosta efikasnije da ostave ako energiju posvete potomcima svojih mladunaca umesto da nastave da se i same pare. Na ovaj način se smanjuje i rivalstvo, i njeni potomci i potomci njenih potomaka ne moraju da se bore za hranu.

Istraživanja naših predaka pokazala su da se i kod nas odvio sličan scenario. Žena u jednom trenutku mnogo više može da pruži svojoj porodici i plemenu kao baka, da pomogne svojim kćerkama ne samo kod porođaja već i podizanja dece, kao i da utiče na skraćenje perioda dojenja, čime njena kćerka ili snaja brže postaju plodne i spremne na novu trudnoću. Osim toga, baka, pružajući bolju negu unucima, poboljšava njihovo zdravlje i šanse za preživljavanje. I tako baka povećava broj svojih potomaka iako sama nije više plodna i ne rađa. Neka istraživanja su pokazala da je podrška bake u porodici tokom istorije poboljšala stopu preživljavanja potomaka za čak 12%, što nama može zvučati malo, ali evolutivno, tih 12% populacije koje je ostavilo svoje potomke, pa oni svoje, značajno je promenilo istoriju.

Postoji mnogo teorija o bakama, zašto su one bitne i vezane za svoje unuke, naročito one po ženskoj liniji. Baka po majčinoj strani je statistički dosta vezanija za svoje unuke od očeve. Pretpostavke o razlozima za ovu činjenicu idu od toga da je tokom istorije, pre DNK analize, očinstvo bilo nemoguće utvrditi, ali žena je uvek mogla da bude sigurna da je dete njene ćerke njeno unuče, njena krv. Takođe, ako otac napusti porodicu, baka po majčinoj liniji će češće ostati u kontaktu s unucima. Žene su dosta vezanije za svoje rođene majke nego za svekrve, sa kojima je odnos često komplikovan. Ali ima i nekih genetskih naznaka da se po ženskoj liniji ne prenose samo geni već i emocije. U svakom slučaju, od bake nasleđujemo četvrtinu genetskog materijala. Neki naučnici X hromozom, koji se prenosi po ženskoj liniji, nazivaju i sebičnim, jer smatraju da upravo on utiče na ustaljenu praksu da se intuitivno pre pomaže svojim najbližim krvnim srodnicima nego daljim, ili strancima.

Osim što bake povećavaju šanse za preživljavanje i kvalitet života svojih potomaka, dobrobit je obostrana. Unuci pomažu bakama da sačuvaju kako fizičko, tako i mentalno zdravlje i da grade bolje društvene odnose. Statistike kažu da bake koje se redovno angažuju oko svojih unuka ređe pate od depresije i demencije, i žive duže. Ali i tu treba imati meru. Istraživanja su pokazala da starije žene koje svakodnevno čuvaju unuke i preuzimaju veliki deo roditeljskih obaveza više pate od stresa i sklonije su oboljevanju. Zato baka treba da bude baka, a ne mama, i da pruža emotivnu podršku više nego ’logističku’, što je dobro i za unuke jer u takvoj situaciji će sa njom biti prisniji i spremniji da joj se poveravaju, naučiti vrednosti porodičnih veza i bliskosti. Takođe, ima baka i – baka. Nemaju sve žene direktne potomke, ali to ne znači da nemaju šanse i potrebe da se brinu o mladom naraštaju. Ljudsko društvo je složena struktura, i kada ga u celini sagledamo shvatamo da smo svi svima potrebni. A kako učimo dok smo živi, tako, što život više odmiče, shvatamo da naša povezanost s drugima treba da bude pouzdana ali ne i obavezujuća, i da nikoga uz sebe ne možemo zadržati emotivnim ucenama, insistiranjem i uslovljavanjima. I to je jedna od iskrica mudrosti koju bake treba da prenesu svojim unucima, najbolje ličnim primerom.

Imajući sve ovo u vidu, sam dolazak menopauze ne treba teško da nam padne. Da, simptomi jesu neprijatni, ali mentalni sklop, znanje i iskustvo su sada već daleko premašili sebe u odnosu na to kada smo bile dvadesetogodišnjakinje. A tu je i Femisan B da nam maksimalno pomogne da prebrodimo fizičke prepreke. Pa zato idemo dalje nasmejane, spremne na nove avanture, okružene dragim ljudima. Svih uzrasta. Živele bake!

Jednostavna matematika dijete

Kada se kilogrami natalože, često se čudimo odakle su se stvorile te sarmice oko struka kada tako malo jedemo. Ali činjenica je da smo često okruženi hranom, i da nesvesno unosimo mnogo više nego što mislimo. Takođe, svaka namirnica ima svoju kalorijsku vrednost, i dok su neke niskokalorične i možemo ih jesti koliko hoćemo, sa drugima moramo biti vrlo oprezni.

Provereni metod za skidanje viška kilograma podrazumeva da pazimo šta jedemo, ne grickamo nesvesno između obroka, i obratimo pažnju na količinu. To ćemo nalakše ispoštovati ako zapisujemo sve što smo pojeli tokom dana. Možda takav metod u početku deluje da opterećuje, ali je zapravo vrlo oslobađajući i otvara nam oči gde zapravo grešimo.

To možemo potvrditi jednostavnim primerom: 100 grama pečenog, slanog kikirikija ima čak 600 kalorija. Isto toliko Smokija ili čipsa ima 550 kalorija, a slanih štapića malo preko 400 kalorija. A može i obrnuto: šta sve možemo pojesti za 600 kalorija što spada u ’pravi’ ručak:

  • šniclu od 200 grama grilovanog pilećeg mesa,
  • 1 šolju barenog mešanog povrća
  • 50 gr sremskog sira
  • 1 krišku integralnog hleba
  • veliku činiju zelene salate sa seckanim paradajzom i paprikom, i prelivom od 1 kašičice maslinovog ulja i limunovog soka.

Smatra se da ženama u proseku treba 2000 kalorija na dan, a muškarcima 2500. Od toga za osnovno funkcionisanje organizma nam treba oko 600 kalorija manje, dakle ako smo žena srednje građe, treba nam oko 1300-1400 kalorija za bazalni metabolizam. Na internetu se mogu naći brojni kalkulatori bazalnog metabolizma, pa možemo tačno izračunati koliko energije dnevno trošimo kada se ne krećemo, na osnovu naše telesne težine, visine, starosti i pola. Onda možemo sami isplanirati dijetu koja pokriva potrebe našeg bazalnog metabolizma. Nije dobro unositi manje od toga jer tako možemo narušiti zdravlje, usporiti dodatno metabolizam, i osećati manjak energije. Sve što pojedemo preko toga, treba da sagorimo, što svakodnevnim, što dodatnim fizičkim aktivnostima.

Kada počnemo da brojimo kalorije, shvatićemo kako treba mudro da biramo hranu, pa ćemo se i zdravije hraniti. Umesto jedne klasične pice iz restorana koja može imati 1300-2000 kalorija, što su nam dnevne potrebe, isplaniraćemo više obroka sa šarolikijim namirnicama koje će nas zasititi, ali i obezbediti potrebne hranljive materije.

Ako proračun vašeg bazalnog metabolizma kaže da vam dnevno treba 1300 kalorija, isplanirajte tri zasitna obroka kojim ćete pokriti ceo dan, i par laganih užina.

Na primer:

  • doručak – ovsena kaša – 300 kalorija,
  • užina – 200 grama svežih jagoda – 64 kalorije,
  • ručak – fritata od 200 grama grilovanih šampinjona, 2 jaja i 50 grama seckanih špargli, 50 grama mekog mladog sira, i zelena salata – 350-400 kalorija
  • užina – 50 grama kokica koje sami spremimo bez ulja – 190 kalorija (a odličan su izvor vlakana)
  • večera – špageti bolonjeze, 200-240 grama – 350 kalorija

Tokom dana možemo popiti i 2-3 kafe bez šećera što neće preći 20 kalorija, a ako baš umiremo za nečim slatkim, 1 kockca crne čokolade od 60 kalorija će nas zadovoljiti. Uz ovakav način ishrane može se lako skinuti 2-3 kilograma mesečno, što je zdravo i dobro. Bilo šta agresivnije od toga može samo da nam ugrozi zdravlje. Naravno, ako se više krećemo, brže i efikasnije ćemo skidati kilograme.

Sledeća tabela vam može pomoći da lakše isplanirate obroke:

Uz sve ovo, bitno je unositi 2 litre čiste vode, a ako nismo ljubitelj vežbanja, opcija je uvek šetnja. Za sat vremena brzog hoda može se potrošiti i 300 kalorija.

Pa kad sve stavite na papir, nije loše.

Planirajte obroke mudro, neka budu lagani i zdravi, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Gde nestade čarolija?!

Godišnji odmor i putovanja su nešto čemu se uvek radujemo, i kad god na poslu postane prenaporno, tešimo se kako je odmor blizu i precrtavamo dane u kalendaru. Odmor je svetlost na kraju tunela, pa iako često baš pred njega imamo više posla, jer svi od nas zahtevaju da dosta toga odradimo unapred, stežemo zube i trošimo poslednje trunke snage jer znamo da to neće još dugo trajati. Sav naš fokus je na tom trenutku kada se završi radno vreme i kada nas obavije veliki osećaj slobode.

A onda – sve prođe kao tren. Kada nam je lepo, vreme leti i pre nego što se osvestimo, već smo se vratili na staro. Nakon par dana već deluje kao da su taj godišnji odmor i to putovanje bili pre milion godina. A problemi stari, i poneki novi. Šta se dešava na godišnjem odmoru i putovanju što nas tako protrese i natera da preispitujemo sve po povratku?

Pravi problem nije u samom godišnjem odmoru, već onome što se dešava pre njega. Ako živimo samo za godišnji odmor, to znači da nam nešto u realnom životu ne štima. Planiranje putovanja i budućih avantura je divna stvar koje se ne treba odreći, ali svakako treba preispitati stare navike i situacije koje nas teraju da bežimo u maštanje o putovanju i posmatranje na godišnji odmor kao na slamku spasa. Umesto iščekivanja svetla na kraju tunela, možda treba da se zapitamo – otkud mi uopšte u tunelu?

Neke životne situacije nismo mnogo u stanju da biramo, ali ima dosta toga što sami možemo učiniti da poboljšamo kvalitet svog života. Sitne svakodnevne aktivnosti, poneki hobi, bavljenje sportom, kulturna dešavanja, čitanje i druženje s kvalitetnim ljudima, sve su to stvari za koje smo sami odgovorni. Ako dopustimo da nam život bude posao-kuća, mračne misli nam neizbežno postaju stalni pratioci. ’U svom životu si vozač, ne saputnik’, reče moderni pesnik. Ako sami ne držimo uzde, kola će lako skrenuti putem kojim ne želimo da idemo.

Za još jedan čest uzrok očaja nakon povratka s odmora i putovanja odgovorna su naša očekivanja. Često odlazimo s nadom da će nam putovanje doneti veliki preokret u ličnom životu i na privatnom planu. I čekajući da se taj preokret desi zanemarujemo sve lepote koje nas tamo okružuju, tamo smo telom ali smo umom u svom svetu mašte. Putovanja nas definitivno menjaju na bolje jer stičemo neprocenjiva iskustva. Ali te promene nisu lake, i lični rast iziskuje dosta napornih trenutaka, preispitivanja, odbacivanja starih navika i ljuštura. Takve metamorfoze svakako treba da očekujemo, ali treba i da ih izazovemo tako što ćemo celim svojim telom i umom biti prisutni u svakom trenutku svog putovanja. Promene koje nikako ne treba da očekujemo je da ćemo tokom putovanja definitivno sresti čoveka/ženu svog života, da će naše telo doživeti neverovatnu transformaciju, da ćemo dobiti izvanrednu poslovnu priliku na rajskoj plaži, da će vreme biti savršeno i smeštaj besprekoran, a naši saputnici udovoljavati svim našim željama… Iako se u veoma retkim slučajevima nekome po ovim pitanjima i posreći, ako odlazimo na put sa ovakvim očekivanjima, bez sumnje vratićemo se veoma razočarani. Putovanje je avantura, i upravo neočekivani događaji mu daju posebnu vrednost. Šta više, to neočekivano često bude bolje od naših upornih i nerealnih želja.

Jedino što možemo da planiramo su realno očekivane situacije koje možemo donekle sprečiti: da ponesemo belu košulju s dugim rukavima kako ne bismo izgoreli na suncu, udobne cipele ili sandale za hodanje, malu apoteku za ne daj bože, sprej protiv komaraca… na druge stvari teško da možemo mnogo da utičemo. I upravo je to najveća pouka koju nam putovanja daju, da prihvatamo situacije kako naviru i da ih rešavamo u hodu. Baš kao savitljivo drvo koje se povija na vetru i opstaje, dok se kruto lomi.

Pa koja je najbolja strategija po povratku s odmora? Zadržati što duže pozitivnu energiju, pregledati fotografije, napraviti sedeljku i pozvati prijatelje na degustaciju hrane koju smo doneli, ali i sagledati šta bismo od svih stečenih iskustava mogli da primenimo ubuduće, šta bismo mogli na sebi da promenimo, kakve sitne radosti možemo da utkamo u svakodnevni život, koje su prave životne vrednosti i na šta treba da se ubuduće usredsredimo. I, na kraju – shvatiti da je baš kao i to putovanje, i ceo naš život avantura. Svaki trenutak je dragocen, a najbolje štimovanje životnih struna je kada se pojača trud a utišaju očekivanja.

Zaštitni ili destruktivni faktori?

Sedamdesetih godina prošlog veka uobičajena ’krema za sunčanje’ bilo je maslinovo ulje. Ponegde se mogao naći i Koperton. Ako se vratimo s mora beli, kao da nismo ni bili. Hvalili bismo se pokazivanjem ’razlike’ tu gde nas je pokrivao kupaći kostim. Sklanjali smo se sa sunca samo zato što smo bili svesni da je neprijatno kad izgorimo, a opekotine su nam majke obično mazale kiselim mlekom, da ’izvuče toplotu’. Po povratku kući ljuštili bismo se kao gušteri.

Ta nostalgična vremena kada smo bili slobodni i srećni, sasekla su naučna istraživanja: ultravioletni zraci su nevidljivi, ali veoma štetni, i osim što možemo da izgorimo i oljuštimo se, njihovo zračenje oštećuje DNK u ćelijama kože, izaziva genetske mutacije i rak kože. Uz sve to, ozonski omotač je oštećen i zraci su još štetniji. I tako nastaje pomama za raznim mazalicama koje produžavaju vreme koje možemo da provedemo na suncu. Ne samo da nas one štite od opekotina i melanoma, već čuvaju mladalački izgled kože.

Kako rade kreme za sunčanje? Ima ih dve vrste: one koje apsorbuju ultravioletne (UV) zrake, i one koje ih reflektuju, odbijaju kao ogledalo. Ove druge se još zovu i organske, jer sadrže mineralne sastojke, obično cink oksid i titanijum dioksid, i kada su ušle u upotrebu često smo na plaži viđali ljude s belim nosevima. Bela mesta na koži s nanetom kremom odbijaju sunčeve zrake kao u belo okrečen zid. Danas je proizvodnja ovih krema savršenija i organske čestice mnogo sitnije, pa ne ostavljaju bele tragove.

Kreme koje apsorbuju sunčeve zrake, poznate i kao neorganske kreme, sadrže čitav niz hemikalija, od kojih se najčešće pominju oksibezon, avobenzon i oktinoksat. Hemijske veze između ovih komponenti upijaju UV zračenje i smanjuju nivo toplote koju ono emituje.

Neke kreme samo štite od UVB zraka, onih koji izazivaju najveću štetu, opekotine i karcinom. Međutim, kasnije je otkriveno da ni UVA zraci nisu naivni i da čak prodiru dublje u kožu i mogu imati kancerogeni efekat. Zato je potreban faktor zaštite širokog spektra, onaj koji štiti od obe vrste zraka.

Faktor zaštite u jednoj kremi za sunčanje (SPF – od sun protection factor), ukazuje na količinu zraka koja prodire do naše kože. Tako SPF 30 dozvoljava da trideseti deo – 3,3% zraka dospe do kože, odnosno filtrira 96,7% ultravioletnih zraka. Drugim rečima, SPF 30 nam dozvoljava da na suncu ostanemo 30 puta duže nego bez zaštite. Naravno, teorijski. Svako sa imalo zdravog razuma zna da ne sme da ostane na vrelom suncu 300 minuta, odnosno 5 sati. Preporuka je da se krema obilno nanosi na svaka dva sata, ali i da se ponovo nanese nakon pola sata kada smo na suncu i kada se prvi sloj upije, odnosno osuši. Ako se znojimo ili kupamo, onda i više. E sad, da li je sve tako jednostavno? Naravno da nije, i to na više nivoa.

Izbeljeni korali su mrtvi korali

Nedavno je primećeno da hemikalije iz krema za sunčanje prelaze sa kupača u mora i okeane i uništavaju korale. Konkretno, oksibenzon iz kreme dospeva u vodu, korali ga upijaju, a on im potom negativno utiče na proces razmnožavanja i rast, što vodi sve češćoj pojavi – izbeljivanju korala. Čak i ako ne plivamo u moru nakon što namažemo kremu, kada se kod kuće tuširamo, ova hemikalija preko otpadnih voda dospeva u reke i potom okeane. Neko je to čak i izmerio: godišnje oko 14.000 tona krema za sunčanje dospe do okeana. Ovaj problem je toliko ozbiljan da ostrvske zemlje donose zakone kako bi zaštitile korale: Palau i Havaji, za sada, zabranili su upotrebu krema za sunčanje koje sadrže oskibenzon i oktinoksat.

Kada hemikalije iz krema za sunčanje uništavaju reprodukciju i rast korala, zamislite šta rade nama. U zemljama koje su ih zabranile imaju jednostavan savet: na suncu se pokrijte ili se sklonite. A kako nama kreme za sunčanje narušavaju zdravlje? Sve što namažemo na kožu dospeva u naš organizam. Centar za prevenciju i kontrolu bolesti Nacionalnog instituta javnog zdravlja SAD utvrdio je alarmantnu činjenicu, nakon konkretnih istraživanja i studija, da 96% populacije u sebi nosi oksibenzon. Od ispitanih 1400 krema za sunčanje, samo je 5% zadovoljilo standarde bezbednosti, a čak 40% se smatra opasnim do te mere da mogu izazvati karcinom.

Melanom koji prodire u limfotok i krvotok

Oksibenzon je posebno opasan jer utiče na rad endoktrinog sistema, remeti hormonalni balans, utiče na reproduktivni sistem kako žena tako i muškaraca, doprinosi pojavi endometrioze kod žena, a kod muškaraca smanjuje broj i kvalitet spermatozoida. Posebno je opasan za decu, trudnice i dojilje.

Ali on nije jedini. Derivat vitamina A, retinil palmitat koji se često koristi u kremama za sunčanje, pospešuje rast kancerogenih ćelija za čak 21%. Kreme za sunčanje u spreju negativno utiču na respiratorni sistem. Još jedan česti sastojak ovih krema, metilizotiazolinen (koga ima i u šamponima, gelovima za tuširanje, dezodoransima i kremama za negu), spada u najveće alergene i može izazvati, između ostalog, kontaktni dermatitis.

Nedostatak vitamina D kod dece može izazvati rahitis

Danas se dosta priča o vitaminu D i kako ga ne unosimo dovoljno. Činjenica je da se vitamin D, neophodan između ostalog, za zdravlje koštanog sistema, prirodno sintetiše pod dejstvom ultravioletnih zraka. Dakle izlaganje suncu je neophodno da bi naše telo imalo dovoljno vitamina D, i zato ga još zovu i vitamin sunca. Nedostatak vitamina D ne samo da povećava rizik od osteoporoze, već utiče na čitav organizam, može izazvati probleme sa mišićima, nervima, kardiovaskularnim sistemom, pa čak i karcinom. A kakve veze imaju vitamin D i kreme za sunčanje? Kreme sa zaštitnim faktorom u potpunosti blokiraju prirodnu sintezu vitamina D u telu. Situacija je apsurdna: mažemo se kremama da bismo se zaštitili od karcinoma, a one nam onemogućavaju prirodne procese u organizmu što opet dovodi do niza poremećaja, uključujući i karcinom.

Cena krema za sunčanje nema veze s kvalitetom. Neki od najpoznatijih, skupih brendova pokazali su se kao vrlo štetni. Ni kreme sa mineralnim sastojcima nisu potpuno naivne, nano čestice prodiru kroz kožu i mogu uticati na naše opšte zdravlje, a dosta organskih krema, pored mineralnih sastojaka, sadrže i hemijske.

Sve ovo nikako ne znači da treba da se odreknemo zaštite. Ali zaštita bi trebalo da podrazumeva prirodne sastojke i mere opreza. Izlaganje sunčevim zracima je zdravo i potrebno, u jutarnjim i večernjim satima. U najvrelije doba dana treba da se sklonimo u hlad i pokrijemo. Ako plivamo po jakom suncu, treba da nosimo majicu sa dugim rukavima. Sada su dostupne i majice koje potpuno blokiraju zrake. Ali to nije sve. Kao i uvek, sve što radimo ostavlja posledice, pozitivne ili negativne. Loša ishrana bogata prerađenim mastima, izbeljenim žitaricama i šećerom pojačava upalne procese i negativno utiče i na kožu. Osim što treba telo da izlažemo blagom suncu kako bismo imali dovoljno vitamina D, potrebno je i da ga dodatno unosimo, jer on deluje preventivno kod opekotina od sunca i karcinoma kože. Vitamin C nas štiti od upala i čuva imunitet. Omega-3 nezasićene masne kiseline su prirodni antioksidant. Karotenoidi, takođe sjajan antioksidans, štite ćelije kože od slobodnih radikala… Paradajz-turizam nije slučajno nastao, jer likopen, vrsta karotenoida iz paradajza, sprečava rak, čuva elastičnost kože i sprečava enzime koji uništavaju kolagen. I šta je onda odlična priprema za plažu? Ishrana bogata svežim voćem i povrćem, naročito šargarepom, paradajzom, kajsijama, dinjama, agrumima, zelenim lisnatim povrćem, kvalitetnom ribom, uz unos što više tečnosti, najbolje vode.

A kreme? Samo prirodno i kvalitetno. Pčelinji vosak je prirodna zaštita od sunca i vetra, ulje avokada svojim esencijalnim masnim kiselinama sprečava isušivanje i čuva elastičnost, neutrališe slobodne radikale i štiti od promena na koži izazvanih suncem. Noćurak podstiče zarastanje kože i hidrira, jojoba smiruje upale, ulje pšeničnih klica regeneriše i sprečava alergije, ekcem i psorijazu, baš kao i neven koji dodatno tonizira i vlaži. Alantoin podstiče stvaranje novih ćelija, bisabolol štiti od infekcija, bakterija i gljivica, pantenol obnavlja ćelije epiderma, a najveći čuvar kože je ulje čileanske ruže koje ubrzava deljenje keratinina i tako obnavlja oštećeni epidermis, smanjuje pojavu bora i starenje kože, hiperpigmentaciju, sprečava isušivanje, smanjuje ožiljke i akne. Ulja ruzmarina, lavande i mandarine dodatno regenerišu, umiruju i zaceljuju. Najbolje od svega je što se sve to može naći u jednom: Devi melemu za regeneraciju. Ovaj melem s visoko kvalitetnim i potpuno prirodnim sastojcima ne samo da treba da ponesemo sa sobom na plažu, već ga uvek treba imati u kućnoj apoteci jer pomaže i kod psorijaze, ekcema, upala, alergija, ujeda insekata i niza drugih poremećaja na koži, a izuzetan je i za prevenciju i svakodnevnu negu, od najmlađih do najstarijih članova porodice.