Briga i zebnja, naši naporni pratioci

Zid ruši vlaga, a čoveka briga. Narodna poslovica.

Bogati, siromašni, zdravi, bolesni, beloputi, tamnoputi, koliko god bili različiti, u jednom smo svi jednaki: budućnost nam je svima neizvesna. Svako od nas živi s teretom da nikada zasigurno ne zna šta nosi sledeći trenutak, i da li će ga uopšte doživeti. Naš podsvesni mehanizam da se odbranimo od neizvesnosti i da se postaramo da budući događaji imaju pozitivan ishod je briga. Ako već ne možemo da predvidimo budućnost, možemo da je po hiljadu puta ’prežvaćemo’ u svojoj glavi i zamislimo sve moguće i nemoguće scenarije. Najveći apsurd je da se većina stvari oko kojih brinemo nikada ni ne dogodi. Ali svaki put kada se brinemo i ništa loše se ne desi, u našem umu se podsvesno pravi veza između brige i sprečavanja nesrećnog sleda događaja.

Briga je naš način da podsvesno sprečimo razočaranje. Tu je i element sujeverja koji nas navodi da pomislimo da ako prestanemo da brinemo, možemo prizvati nesreću. Briga ima i socijalni element: često pokazujemo da nam je do nekoga stalo tako što brinemo. Međutim, iracionalna i preterana briga onemogućava nam da se pravilno skoncentrišemo na realnost i bistro razmišljamo. I tako, staranje da budući događaji budu dobri može upravo izazvati suprotan efekat.

Jedno je sigurno: preterana briga izaziva stres koji ostavlja negativnog traga kako na naše mentalno, tako i fizičko zdravlje. Napetost, nesanica, umor, neraspoloženje, nervoza, nemogućnost koncentracije, samo su neke od posledica konstantne strepnje. Osobe koje su ’hronično zabrinute’ obično su izložene domino efektu kada jedna nerealna briga okine čitav niz anksioznosti koji vodi u strah i paniku. Hronična zabrinutost može uticati na naš apetit, životne navike, međuljudske odnose i posao. Obično su osobe koje brinu više od proseka i sklonije da olakšanje traže u nezdravim navikama, kao što su pušenje, prejedanje, alkohol ili droga. Preterana briga može negativno uticati i na nama bliske osobe, naročito na decu.

Stres u našem telu automatski aktivira alarm da smo u opasnosti, takozvanu reakciju ’borba-beg’. U telu se luče hormoni koji ubrzavaju disanje, srčani ritam, izazivaju napetost mišića – dakle isti efekti kao kada smo stvarno u opasnosti i pripremamo se na borbu ili beg. Ova reakcija je prirodna i u realnim opasnim situacijama pomaže nam da preživimo. Ali kada realna opasnost ne postoji, već se reakcija okida zbog izmišljene, nestvarne situacije, naročito kada se to dešava često, onda govorimo o hroničnom stresu koji je veoma štetan. Negativni stres može dovesti do anksioznosti, osećanja konstantne strepnje i zebnje, depresije, sindroma sagorevanja, osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti, nedostatka koncentracije za osnovne životne radnje i poslove, osećaja besa prema drugima ali i prema sebi i ekstremnih napada panike. Za razliku od naših predaka koji su imali prirodne mehanizme da smanje nivo stresa nakon što ih pojuri vuk ili medved, mi ni ne stižemo da uživamo u izlasku ili zalasku sunca, šetnji po šumi, zvezdanom nebu ili šumu potoka.

Istraživanja pokazuju da se muškarci više brinu zbog situacija na poslu koje ne mogu da kontrolišu, dok se žene više brinu zbog porodice i partnerskih odnosa. Ipak, nije sve tako crno. Postoji i pozitivna strana brige: ona nam može pomoći da bolje sagledamo prioritete, da imamo analitički pristup problemu (naravno, ukoliko on zaista postoji), a najveća prednost brige je kad je u pitanju naše zdravlje. Zdrava zabrinutost će nas navesti da češće odemo na preglede, da se zdravije hranimo i više krećemo.

Jedan od najgorih načina da umirimo nečiju zebnju je da kažemo ’Ne brini!’. Takav komentar može samo da stvori otpor i ljutnju, sasvim opravdano, jer nismo pokazali dovoljno saosećanja. Prilikom umirivanja zabrinute ili ljute osobe najbitnije je da prvo pokažemo empatiju. ’Vidim da mnogo brineš, verujem da ti je mnogo teško. Plašim se da ćeš se razboleti od brige. Kolika je mogućnost da će se desiti najgore? Da li je moguće da se uopšte neće ni dogoditi?’ – ovo su neke konstantacije i pitanja koja možemo postaviti osobama koje su nam bliske a vidimo da previše brinu. A možemo ih postaviti i sebi. Samoanaliza je uvek prvi korak u rešavanju problema.

Nikada ne znamo šta nosi dan, šta nosi noć. Ali u tome i jeste lepota življenja. Da je sve izvesno i jasno, život bi u potpunosti izgubio draž. Kada malo analiziramo prošlost, možemo lako uočiti da se život stara da nam podari svega u jednakoj meri, kao i da su nam neki događaji koje smo u prvom trenutku shvatili tragično, doneli veliki pozitivan preokret. Život zna i kad mi ne znamo.