Category Archives: Optima Forma

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han

Očekivanja su prezir s predumišljajem

Upoznali smo nekoga ko nam se na prvi pogled dopao, i onda se naš mozak bacio na posao. Toj osobi dodali smo toliko izmišljenih osobina da, pri sledećem susretu, nismo mogli da je prepoznamo. I onda, umesto da shvatimo razmere sopstvenog suženja svesti, uradili smo suprotno: počeli smo da tu osobu, ni krivu ni dužnu, preziremo.

’’Ne postojim na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, kao što ni ti ne postojiš da ispunjavaš moja’’. Brus Li.

Koliko puta smo bili žrtve nečijeg očekivanja? Sigurno bezbroj, od najranijeg detinjstva. Roditelji su prvi koji od nas mnogo očekuju. Još dok smo u stomaku već znaju kojom profesijom ćemo se baviti. A kada smo mali, veoma nam je bitno da nas vole i odobravaju. I tako se od malena učimo da igramo po taktu tuđe muzike.

Ako sebi bliske i voljene ljude raščlanite na proste činioce i probate da izanalizirate šta je to što vas vezuje, verovatno ćete doći do zaključka da je to činjenica da vas prihvataju. Takve kakvi ste. Rečju – nemaju od vas očekivanja. To ne znači da je ljubav bezuslovna i da možete da im se penjete na glavu. To znači da oni poštuju vaše izbore i vašu ličnost. Očekivati od nekoga da se ponaša u skladu sa vašim, umesto sopstvenim potrebama i načelima, najgora je vrsta invazije na tuđ život.

Nažalost, potreba za tuđim odobravanjem ne napušta nas ni kada za sobom ostavimo detinjstvo. Uvek u nama čuči neka mala ili velika nesigurnost koja nas tera da preispitujemo svoje ponašanje, čak i kada nam intuicija jasno prepoznaje predatora koga treba da se klonimo. Ali predatori imaju svoje perfidne taktike. Ući će polako u naš život, deliti nam komplimente, nametati svoje stavove, i kada vide da nema otpora, baciće se u napad. Agresivno će nam kontrolisati život, insistirati na aktivnostima koje oni osmisle, zahtevati da im posvetimo vreme i pažnju i stavimo ih iznad svih svojih obaveza, i sve to predstaviti kao našu svetu dužnost. Kada pružimo otpor, sledi naredni proces: koprcanje žrtve i sve jači stisak predatora.

Kada predator shvati da osoba koju je izmislila u svojoj glavi i prilepila nam je ne ispunjava njihova očekivanja, počinju igre. Jedna od omiljenih igara je omalovažavanje i udar na naše samopouzdanje. Svi komplimenti kojima su nas do nedavno obasipali sada su suprotni: mi smo najgori, glupi, lenji, asocijalni, nekulturni, jer ne radimo to što oni žele. Sledeća igra koja ima za cilj da udari na emocije je izigravanje žrtve. Juče su uvređeno okretali glavu od nas, a danas već očekuju da se oduševimo kada ih ugledamo, i kada oduševljenje izostane, usne počinju da podrhtavaju a oči da se pune krokodilskim suzama. Još jedna popularna igra je bes i neuračunljivo ponašanje koje se nama nabacuje na nos, jer mi smo krivci, da smo bili poslušni, takvo ponašanje ne bi bilo izazvano…

Odlomak iz Bernove knjige ‘Koju igru igraš?’

Mnoge od ovih ’igara’ opisao je psiholog Erik Bern (1910-1970), tvorac teorije transakcionalne analize. On je smatrao da se najbolji uvid u ličnost čoveka može dobiti iz socijalnih interakcija, čija je jedinica mere transakcija, i mapirao je aktere društvenih odnosa u tri grupe: Roditelj, Odrasla osoba i Dete. Kada osobe čiji je ego u nekom od ovih stanja dođu u dodir, njihovo ponašanje i odnosi se odvijaju na osnovu šablona koja se ponavljaju u svakodnevnom životu. Bern je ’igre’ objasnio u svom vrlo zanimljivom štivu Koju igru igraš?, u kom se svako od nas može prepoznati.

Bernove ’igre’ su nešto iz čega obe strane profitiraju. Čak i osoba koja liči na žrtvu izvlači neku vrstu koristi i dokazuje svoju poentu. Ali iako je Bern tvrdio da su ma kakvi društveni odnosi bolji od izostanka odnosa, mogli bismo reći da je najbolja vrsta odnosa među ljudima – osvešćeni odnos. Da bismo to postigli, treba da umemo da prepoznamo igre.

’’Ne hodaj svojim prljavim nogama po mojoj glavi’’. Leo Buskalja

Razlog što većina ljudi ne živi onako kako želi je nastojanje da svima ugode. Očekivanja su iluzija, i to je bitno da shvatimo, kao i da iza paravana od komplimenata i ’igara’ prepoznamo manipulatora. A ako smo mi ti koji konstantno od drugih gajimo nerealna očekivanja, moramo se spremiti na to da ćemo konstantno biti i razočarani. Jedini način da kroz život idemo zadovoljni je da odbacimo očekivanja. Samo tada nemamo šta da izgubimo, a sve što dobijemo je čist bonus.

Zato moramo da postanemo svesni velikih životnih istina koje nisu nimalo prijatne:

  • Pre svega, život nije fer, i ništa nam ne duguje. Ne postoje događaji koji su fer i nefer. Postoje jednostavno događaji. A na nama je da iz njih izvučemo pouku.
  • Što nas više ljudi voli, to više treba da preispitamo sebe. Ako verujemo da svi treba da nas vole, znači da kroz život idemo prečicama. Osim što treba da ’zaradimo’ tuđe poštovanje, treba i da shvatimo da našu ličnost definišu kako ljudi koji nas vole, tako i oni koji nas ne vole.
  • Ništa nam neće pasti s neba. Za sve moramo da se izborimo, a sve prepreke na koje nailazimo u životu samo su stepenice do uspeha. Očekivanje da nam društvo ili država duguju dobar posao ili lagodno školovanje su znak nezrelosti.
  • Niko nije dužan da se sa nama slaže i da odobrava naše stavove. Nešto što je nama očigledno i stvar zdravog razuma, kod nekog drugog se na osnovu iskustva pokazalo kao suprotno. Jedino što je važno je da tuđe stavove poštujemo. Ako želimo da dokažemo suprotno, najbolje je da to uradimo delima, a ne rečima.
  • Kada od nekoga nešto želimo, ne treba da mu šaljemo telepatske zahteve, već da mu to jasno saopštimo. Mnoga očekivanja zasnivaju se na neadekvatnoj komunikaciji i nespremnosti da saslušamo drugu stranu.
  • Svrha života nije zabava. Život je težak, ali upravo nas teški trenuci oblikuju. Ako sreću odlažemo za trenutke kada će se ispuniti naša očekivanja, propustićemo život. Sreća treba da je konstantna, zabava i radost su trenutna stanja.
  • Nikoga ne možemo i ne treba da menjamo. Samim tim što težimo da nekoga menjamo, izražavamo neuvažavanje njihove ličnosti. Možemo nekome pomoći da bude bolja osoba svojim pozitivnim primerom i inspiracijom, ali nikako ne možemo očekivati da neko promeni svoje stavove samo zarad naših očekivanja.
  • Za većinu naših neuspeha kriv je manjak ličnog samopouzdanja. Ako verujemo da u nečemu nećemo uspeti, već smo ispunili više od pola očekivanja. Isto tako, osuđeni smo na neuspeh ako ’igramo’ prema tuđim očekivanjima a ne prema ličnim stremljenjima.

’’Blagosloveni su oni koji ništa ne očekuju, jer se nikada neće ni razočarati’’. Aleksander Poup

Jedino što treba da očekujemo je da život živimo u skladu sa svojim principima i integritetom. Zvuči jednostavno, ali nije nimalo lako, jer svet je surovo mesto i mnogi će se truditi da nas skrenu s tog puta, iz raznih razloga i pobuda. Očekivanja su kao prećutni društveni ugovor. Ako ga ne odbijemo, smatraće se da smo s njim saglasni. Zato, neka integritet bude naš mač, a svest naš štit dok hodamo kroz bojno polje života.

Vodič za razumevanje introverta

U poslednje vreme svet kao da konačno počinje da razume introverte. Dugo se mislilo da su to nedruštveni, namrgođeni, sebični, samodovoljni mizantropi. Verovatno je činjenica da su danas neki vrhunski biznismeni, glumci i vrlo uticajne osobe introverti počela da menja pogled na ovu grupu ljudi. Sada je jasno da su introverti nepravedno optuživani, pre svega zato što je ovaj pojam bio nejasan ili je pogrešno tumačen.

Pojmove ’introvertnosti’ i ’ekstravertnosti’ skovao je čuveni psiholog Jung početkom prošlog veka. I u samom startu ih je lepo objasnio: razlika između ova dva tipa ličnosti je u tome kako reaguju na socijalne interakcije: introverte duži boravak u većoj grupi ljudi može potpuno iznuriti, dok će ekstroverti u istoj situaciji ’napuniti baterije’. Naravno, pošto se na žurkama i masovnim okupljanjima ekstroverti osećaju kao kod kuće, logično je da će biti popularni i zaduženi za stvaranje atmosfere, dok će ekstroverti malo proćaskati iz čiste kurtoazije i ubrzo težiti da se povuku na mesto gde je manja gužva i buka. Otud i etiketa da su stidljivi, nesigurni i nedruštveni.

Introverti uglavnom ne vole da ćaskaju o nevažnim stvarima, ali će se rado uključiti u razgovor kada se pokrenu teme koje su im zanimljive. Pošto nemaju potrebu da se ističu, ako se nalaze u grupi gde ima ljudi koji vole da upadaju u reč i dominiraju, obično će se povući i neće se ni truditi da sagovornika opovrgnu. Ako se takav razgovor oduži, osetiće potrebu da se i fizički udalje. Introverti često deluju stidljivo ili čak i nepristojno baš iz tog razloga. Ali ako im priđete ’1 na 1’, shvatićete da itekako imaju šta da kažu i da su često osobe od integriteta. Svoje stavove više vole da dokažu delima nego rečima.

Introverti su često filantropi i tiho rade u korist društva. Veoma su odani prijatelji i kada neko zasluži njihovo poverenje uzvraćaju ga višestruko. Takođe, obično su visoko moralni jer razmišljaju svojom glavom i ne prate slepo popularne trendove. Pošto više vole udobnost svoje dnevne sobe od masovno posećivanih mesta za zabavu, često su i načitani i dobro informisani, pravi ’štreberi’, sa kojima se mogu voditi zanimljivi razgovori o najrazličitijim temama.

Introverti su često sami ali retko usamljeni. Zapravo, usamljeni će često biti baš ekstroverti, jer su njima ljudi neophodni kako bi prevazišli svoje probleme, neophodan im je dopamin iz spoljnih stimulansa da bi imali dovoljno energije. Kada ekstrovert ima problem ili je bolestan, obavezno će tražiti društvo. Introvert, baš suprotno, težiće da se povuče. Ekstrovert će satima ’sedeti’ na telefonu i ćaskati s prijateljima i rodbinom, introvert će skočiti do plafona samo na zvuk zvonjave telefona. Ekstrovert će pozvati prijatelje, introvert će poslati poruku. Ekstrovert će napraviti žurku za 20 ljudi, introvert će napraviti sedeljku za 5 najbližih prijatelja. Ekstrovert će stalno prepričavati iste viceve istoj ’publici’, introvert pamti o čemu je pričao i ne ponavlja se. Ekstrovert će radije izabrati žurku a introvert šetnju u prirodi ili popodne u spa centru. Ekstrovert će se obradovati susretu s poznanikom na ulici, ma ko to bio, jer je to prilika da mu ispriča sve šta mu se danas dogodilo, introvert će ga ćesto zaobići u širokom krugu, ne zato što ne voli tu osobu, nego zato što mu nije do priče. Ekstroverti su često neodlučni i imaju potrebu da se konsultuju pre donošenja odluka, dok introverti više vole da sami odlučuju. Introverti su maštovitiji i kreativniji, dok su ekstroverti više skloni avanturama.

Naravno, u praksi nije sve crno-belo. Svako od nas je u nekom procentu i introvert i ekstrovert. A nedavno je skovan i novi pojam – ambivert. To su osobe koje su negde na sredini, imaju osobine oba tipa, društveno su fleksibilni i mogu se prilagoditi, umeju da komuniciraju i umereni su u ponašanju. Ambivertom može postati i introvert koji poradi na svojim društvenim veštinama. Ali ono što je veoma bitno je da poznajemo sebe i svoje granice, jer ma koliko se trudili, introverti ne mogu negirati iscrpljenost nakon prevelikih socijalnih interakcija. Oni jednostavno moraju da nauče kada treba da se povuku i ’uključe punjač za baterije’ u miru svog doma ili u prirodi.

Da je introvertima neophodno da prate svoja pravila, dokazala je i nauka. Jedna studija iz 2012. godine utvrdila je da introverti imaju veću i gušću sivu materiju u nekim delovima prefrontalnog korteksa. To je vrlo složen deo mozga koji je zadužen za apstraktno razmišljanje i donošenje odluka. Kod ekstroverta, s druge strane, utvrđeno je da je siva materija u ovom delu tanja, što objašnjava njihovu tendeciju da više žive u trenutku a manje maštaju. Ekstroverti poistovećuju osećaj nagrade i ličnog ispunjenja sa neposrednom okolinom, dok ih introverti poistovećuju sa svojim mislima i stavovima. Istraživanja su takođe dokazala da premotorni korteks introverta reaguje na stimulanse brže nego kod ekstroverta. Kako je premotorni korteks zadužen za kontrolisanje pokreta i motoriku, ovo otkriće nam daje uvid u razlike u ponašanju, pa i karakteru između ova dva tipa ličnosti.

Ali kakve god naše razlike bile, ono što je bitno jeste da shvatimo da su ljudi takvi kakvi su, i da ih kao takve moramo i prihvatiti. Svet bi bio mnogo siromašniji bez živahnih i pričljivih ekstroverta i tihih, odmerenih ’štrebera’ od introverta. Bitno je da jedni drugima ne lepimo etikete, već da vidimo ono najbolje i poštujemo tuđe potrebe i granice. A osim što treba da upoznamo druge i ostavimo ih na miru, potrebno je da upoznamo i sebe. Introvert koji ne razume sebe biće nesrećan i misliće da nešto s njim nije u redu. Naročito ako živi među ekstrovertima od malih nogu. Ako imate dete koje je tiho i povučeno, priđite mu s respektom: možda baš u njemu čuči neki budući Nikola Tesla ili Bil Gejts.

 

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Tišina vrvi od odgovora

Pojam buka ima negativnu konotaciju, a bučna osoba je automatski naporna i neprijatna, i to nije slučaj samo sa našim jezikom. Engleska reč noise potiče od latinskog nausia sa osnovnim značenjem mučnine i gađenja. Buka koja prelazi određenu decibelažu propisanu zakonom prerasta u zagađenje i ugrožava zdravlje. Buka je bauk sa dobrim razlogom.

Nažalost, danas je buka neizbežna, a ne samo da ne možemo da je izbegnemo, već joj često dobrovoljno pribegavamo. Neretko ćemo u gradskom prevozu sresti mlade ljude sa slušalicama iz kojih udara muzika toliko glasna da je ceo autobus čuje. Većina uređaja nas upozorava da kada pojačavamo ton preko izvesne granice možemo oštetiti sluh. Pored izvesne budućnosti sa povećanim slučajevima gluvoće, ono što karakteriše naše doba je pribegavanje buci i izbegavanje tišine. Nije ni čudo, jer naše konzumersko društvo potencira čulne senzacije. Današnjem oku prija šarenilo, do kog najlakše dolazimo putem skrolovanja društvenih mreža. Privlačni izlozi prodavnica su jedan od glavnih aduta za dobru prodaju. Katalozi robnih kuća nas mame da ih listamo iako nam ništa novo nije potrebno. TV ekran je popularniji od knjiga koje su monotone jer sadrže ’samo’ tekst. Žene su neinteresantne ako nisu našminkane…

Čulo ukusa se posebno potencira i hrana koja je najnezdravija je i najkonzumiranija upravo zato što je ukusna. A ukusna je jer sadrži mnoštvo pojačivača ukusa, čak i slane namirnice sadrže šećer jer je ukus tako intenzivniji. Ide se dotle da mnoge od namirnica, naročito slatkiši i slatka pića, izazivaju zavisnost, mnogi su toga i svesni ali nastavljaju da ih konzumiraju. Želja za zadovoljenjem čula je jača i od razuma.

Kada je čulo sluha u pitanju, čini se da je problem dublji i potmuliji. Koliko ljudi danas, čim uđe u kuću, odmah pali TV jer ne mogu da podnesu da budu u tišini? Nije bitno šta je na programu, bitno je da se nešto čuje, bilo šta. I kada odemo u prirodu, umesto da slušamo pesmu ptica, palimo muziku. Kafići na obali mora nisu atraktivni ako ne trešti preglasna muzika. Tišina znači da treba da budemo sami sa svojim mislima. Ako su misli neprijatne, ako smo opterećeni strahovima i nezadovoljstvom, tišina nam nikako neće prijati. Radije ćemo problem maskirati glasnom muzikom.

Nažalost, radimo upravo suprotno od onoga što nam je potrebno. Jer baš je tišina ta koja može da nas uteši, nahrani um i dušu i donese nadahnuće. Naše bučno okruženje nam ne samo guši kreativnost, već i slabi imunitet i sprečava regeneraciju mozga. Buka snažno utiče na mozak i izaziva stres. Zvučni talasi aktiviraju amigdalu, centar naših emocija, što podstiče lučenje štetnih hormona. Stalna izloženost buci može dovesti do povećanog krvnog pritiska, oboljenja kardiovaskularnog sistema, nesanice i tinitusa – zujanja u ušima.

Za razliku od buke koja nam donosi bolest, tišina može da leči. Istraživanja su pokazala da ako provedemo dva sata dnevno u tišini, doprinosimo razvoju ćelija u hipokampusu, delu mozga koji je zadužen za pamćenje i čula. Poremećaj pažnje i smanjena koncentracija takođe se može lečiti tišinom. Kada provedemo neko vreme u okruženju koje zahteva niži nivo čulnih senzacija, dajemo šansu mozgu da povrati kognitivne sposobnosti. Time je na dobitku i prefrontalni korteks mozga koji je zadužen za donošenje odluka i rešavanje problema. Tišina omogućava mozgu da se opusti i prestane sa vrtoglavom obradom gomile podataka kojima je izložen u našoj digitalnoj eri.

Tišina pomaže stvaranje neurona, što u svakodnevnom životu doživljavamo kroz osećaj smisla i životne perspektive koji su nam preko potrebni. Tišinom ćemo se odbraniti od stresa i napetosti, kako psihički, tako i telesno. Nauka nam nije rekla ništa novo – da tišina leči poznato je vekovima. Tišina je prazan prostor. Prostor je dom probuđenog uma, govorio je Buda. Danas je nauka samo potvrdila učenja drevnih duhovnih učitelja.

Tišina nije prazna, već ispunjena odgovorima. I zato, kada život postane težak, glava prepuna misli a odgovora niotkuda, pribegnite tišini. Sklonite sve misli, dišite i jednostavno budite.

Fizička i mentalna oštrina, ruku pod ruku

Istraživanja pokazuju da se svake četiri sekunde na svetu zabeleži po jedan novi slučaj demencije. Iako se demencija smatra oboljenjem starih, nažalost, ona ne bira godine i može pogoditi i tridesetogodišnjake. Kod mlađih osoba ona se teže primećuje i dijagnostifikuje. Neki od prvih signala su problemi sa kratkoročnom memorijom, poteškoća da se pronađe prava reč, ali i promene raspoloženja, apatija, konfuzija, nemogućnost da se obavljaju uobičajene radnje, dezorijentisanost, bespotrebno ponavljanje uobičajenih svakodnevnih radnji.

Naše pamćenje može biti kratkoročno i dugoročno, i dok je ovo prvo ograničeno, dugoročno pamćenje je kao bunar bez dna. Za razliku od kompjutera ili memorijskih kartica koji imaju ograničenu memoriju, ljudsko pamćenje može biti neiscrpno. Neka istraživanja su pokazala da kratkoročno možemo pamtiti 4 do 9 informacija, dok dugoročno možemo skladištiti bezbroj sećanja i podataka. Ako izuzmemo gubitak pamćenja iz psiholoških razloga, usled traumatičnih događaja koje potiskujemo, razlog zaboravnosti leži u nemogućnosti skladištenja podataka, kao i preuzimanja tih podataka iz ’skladišta’ memorije.

Kognitivne rezerve našeg mozga, njegova mogućnost da prevaziđe neurološka oštećenja usled niza faktora, najčešće starenja, vremenom se smanjuju. Ali ono što mozak sigurno ’pamti’ zauvek je način na koji ga hranimo. Mozak se sastoji od oko 75% vode, i najmasniji je organ u telu: ima najmanje 60% masti. Za optimalno zdravlje mozga neophodne su esencijalne masne kiseline, od trenutka začeća do smrti. Osim što su neophodne za samu strukturu mozga, esencijalne masne kiseline omogućavaju sintezu i pravilno funkcionisanje moždanih neurotransmitera.

Mozak možemo dobro nahraniti ako redovno konzumiramo orašaste plodove, maslinovo ulje, masnu ribu poput lososa i tunjevine i avokado, ali potrebno je i da ga treniramo. Učenje stranih jezika, računanje napamet umesto pomoću digitrona, sviranje muzičkih instrumenata, šah, hobiji koji zahtevaju istančanu motoriku poput veženja, crtanja, slikanja, slaganja slagalica, odličan su ’kognitivni trening’.

Međutim, nedavna istraživanja su pokazala da i redovna fizička aktivnost veoma povoljno deluje na očuvanje i poboljšanje pamćenja. Tako je jedna klinička studija, rađena na 36 zdravih ispitanika u ranim dvadesetim godinama dokazala da je samo deset minuta laganog vežbanja na dan dovoljno da poboljšamo pamćenje. Tokom ove studije, ispitanici bi prvo radili lagane vežbe, jogu ili brzo hodanje tokom deset minuta, da bi potom dobili zadatak da zapamte niz pojmova dok je istovremeno rađeno snimanje mozga magnetnom rezonancom. Ne samo da su uspevali da dobro reše zadatke, već je snimanje pokazalo pojačanu vezu između hipokampusa, dela mozga zaduženog za skladištenje memorije, i kortikalne oblasti mozga koja je odgovorna za povratak memorije. U drugom delu istraživanja rađen je isti test i snimanje, ali bez prethodnog vežbanja. Ovog puta komunikacija između hipokampusa i kortikalne regije bila je vidno slabija.

Kada ne vežbamo, ili prestanemo da vežbamo, usporava se dotok krvi u 8 moždanih regija, uključujući i hipokampus pomoću kog stvaramo, čuvamo i vraćamo memoriju. Na taj način povećavamo i rizik od neurodegenerativnih oboljenja, kao što su Alchajerovo i Parkinsonovo oboljenje. Kako starimo, tako veze između delova mozga postaju sve slabije što se prvenstveno odražava u nemogućnosti da razlikujemo slične događaje iz prošlosti. Već tokom perioda od deset godina može doći do značajnog smanjenja zapremine mozga i mentalnog propadanja.

Još jedna studija rađena u Kanadi bavila se merenjem nivoa proteina BDNF – moždanog neurotrofičnog faktora, koji doprinosi normalnom rastu, opstanku i održanju neurona.  U studiji je učestvovalo 95 mladih odraslih ispitanika koji su bili podeljeni u tri grupe: prva je bila uključena u fizički i kognitivni trening, druga samo u fizički i treća nije imala nikakav trening. Fizički trening sastojao se od 20 minuta intenzivnih intervalnih vežbi. Rezultat je pokazao da fizičke vežbe ne samo poboljšavaju kognitivne funkcije, već dovode i do povećanja nivoa BDNF proteina.

Dakle, pored toga što nam daruje vitkost, stabilan nivo insulina u krvi, dobru cirkulaciju i rad kardiovaskularnog sistema, redovna aktivnost nam čuva moždane funkcije i poboljšava pamćenje. Zato patike na noge, pa u šetnju! Budite pozitivno zarazni po svoju okolinu, naterajte prijatelje i članove porodice vam se pridruže. Nema boljeg ulaganja u budućnost.

Pucanje po šavovima

Ako bismo analizirali naše doba i najčešći uzrok naših žalbi, na tom spisku bi se sigurno našao umor. Često smo umorni, čak i kada pristojno spavamo. ’Osećam se kao da me je kamion pregazio’. ’Umorna sam kao da sam orala ceo dan’. Da smo barem orali, imali bismo satisfakciju da gledamo kako nam rastu usevi, ali umor koji danas često osećamo može samo da nas ubije u pojam, a naizgled nema uzroka.

Kada smo umorni pati sve: posao, deca, kuća, a ponajviše mi sami. Stalni osećaj umora nam umanjuje samopouzdanje, tera nas da verujemo da nismo dovoljno sposobni, organizovani, vredni. Povlačimo se i od društva jer nemamo snage da slušamo tuđe priče, budemo u bučnom okruženju, a tuđa pozitivna energija može čak i da nam bude iritantna.

Veliki je spisak uzroka koji mogu izazvati umor, a da to nije preterana fizička aktivnost ili težak fizički rad. Kao voda koja ponire duboko u zemlju pa izvire kilometrima daleko, tako i uzrok našeg umora može biti nešto potpuno nenadano i nevidljivo. Razlog umora može biti u našoj psihi, i ako smo često pod stresom ili patimo od depresije, sigurno ćemo se osećati kao da nas je pregazio kamion. ’Kako si?’ ’Dobro, samo sam umorna’, čest je odgovor na uobičajeno pitanje prilikom susreta. Taj odgovor nije nimalo naivan i može ukazivati da patimo od depresije ili smo pod velikim mentalnim pritiskom. A šta izaziva taj umor? Pored toga što nam stres i depresija remete san pa nismo u stanju da se pošteno naspavamo tokom noći, čak i ako na vreme odemo u krevet, ova stanja mogu izazvati i grčenje mišića. Osećaj da smo pod konstantnim pritiskom nesvesno nas tera da se stežemo. Povremeno možemo osetiti i kao munja brzi grč koji nas potpuno protrese, a ponekad nismo ni svesni grča jer je on permanentan i na njega smo se potpuno navikli, kao na cipele koje nosimo. A mišić koji neprekidno radi i nikada se ne opušta iziskuje veliku energiju.

Grč ili spazam mišića može pogoditi bilo koju mišićnu grupu, ali kod stresa i depresije najčešće je lociran u mišićima vilice, vrata i ramenog pojasa. On nas obično navodi da nesvesno podižemo ramena i da se zgrbimo. Kako je danas dosta poslova vezano za radni sto i kompjuter, neminovno je da nam se kombinacija svega ovoga bukvalno obije o kičmu. Nažalost, tek tada shvatamo da smo sopstveno zdravlje stavili na poslednje mesto, a prioritet dali trivijalnostima.

Pored psihičkih uzroka, umor mogu izazvati i zdravstveni poremećaji. Najčešći uzrok umora, naročito među ženama našeg doba, je hormonalni disbalans koji je poprimio oblike epidemije. Pored poremećaja štitaste žlezde koja nam reguliše metabolizam i igra važnu ulogu u održavanju čitavog organizma, uzrok hormonalnog disbalansa može biti i poremećaj reproduktivnog sistema. Osim osećaja nervoze i depresije koju takav disbalans može izazvati, postoje poremećaji koji nas sistematski iscrpljuju: miomi na materici i endometrioza. Oba ova stanja mogu izazvati veoma obilna menstrualna krvarenja koja crpe rezerve gvožđa u organizmu i izazivaju anemiju. Kada smo anemični, uvek smo umorni.

Umor nas iscrpljuje, izaziva bol uključujući i glavobolju, onemogućava normalnu koncentraciju i pamćenje, okida osećaj nesvestice, mučnine, lupanje srca, i drastično nam uništava imunitet. Moderno doba je dobilo još jednu dijagnozu koja naše pretke nije pogađala, iako su živeli mnogo teže i u mnogo gorim uslovima nego mi: sindrom pregorevanja. Još jedan ’izum’ zapada, ’burnout syndrome’, označava osećaj kada nam je svega dosta i kada nemamo snage, mentalne ni fizičke, da izađemo u susret svim izazovima koje nam nameće posao, porodica, zakrčeni saobraćaj, očekivanja okoline… Često spontano u takvoj situaciji kažemo da ’pucamo po šavovima’.

Naše telo je otporna mašina, ali kada je duže vremena pod pritiskom, neki deo će pući. Kada pukne jedan deo često dolazi do ’domino efekta’. Zato dugotrajni osećaj umora ne treba zanemariti. Osvestite svoje telo. Proverite da li spontano podižete ramena i uvlačite glavu kao kornjača. Nemojte ignorisati nesvesticu prilikom ustajanja. Nije dobro da ste stalno nervozni i bezvoljni. Proverite kako spavate, kako sedite i kako se hranite. Uradite povremeno osnovne analize krvi. Ne čekajte da puknete po šavovima.

Dobra, kvalitetna ishrana, redovna fizička aktivnost i dobar san preduslovi su za normalno funkcionisanje – dakle neophodno nam je to što je i prirodno. Ukoliko nismo u stanju da zaspimo i zadržimo kontinuiran, kvalitetan san, ako nam se grče mišići i osećamo mentalnu i fizičku iscrpljenost, tu je Optima Forma. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja može da nas opusti, ali i da nam izoštri um. A ako nas iscrpljuje hormonalni disbalans, tu je Femisan A: kapi ili kapsule na bazi lekovitih biljaka koje se koriste od davnina uredovljuju ciklus, balansiraju hormone, kontrolišu obilna krvarenja, smanjuju nervozu tokom PMS-a i ženama tokom reproduktivnog perioda omogućavaju da vode ispunjen, smislen i dinamičan život.

Samo pozitivne sinapse

Sigurno svi imamo u okolini osobu koja voli žalopojke. Ne oskudeva, prilično joj dobro ide u životu, šta više, pada joj s neba više nego što stekne, ali ona se i dalje žali, kuka, vajka na svoj život, na tuđ život, na ljude oko sebe, a kad nema na šta drugo da se žali onda su i meteorolozi krivi jer pada kiša. Osim što je poguban po okolinu koju truje negativnošću, ’žalopojac’ nije ni svestan kakvu medveđu uslugu čini sebi.

Naš mozak je jedna prefinjena mašina koja se neprestano prilagođava novim mislima i modelima ponašanja. Između moždanih neurona nalazi se prazan prostor koji se stručno zove sinapsa. Kada pomislimo nešto, otpušta se hemijski signal od jedne do druge sinapse. Sinapsa je neka vrsta mosta preko kog prelaze signali koji prenose informacije. Svaki put kada se napravi novi ’most’ i pokrene signal, sinapse se približavaju. I upravo tu je i kvaka: ova prefinjena mašinerija ume da prepozna iste misli koje se stalno ponavljaju. Ponavljanje istih misli i aktivnosti uslovljava mozak da takve misli procesira mnogo brže nego inače. I tako negativna misao postaje navika koju naš mozak obrađuje ’po difoltu’.

Istraživanja pokazuju da se ljudi tokom uobičajenog razgovora u proseku žale jednom u minutu. Žalopojke su prijatne, bude dobar osećaj, osećaj olakšanja. Ali kao i mnoge druge navike koje prijaju, kao što su duvan ili slatkiši, nanose nam više štete nego koristi.

Osim toga što konstantno kukanje doprinosi zbližavanju neurona i stvaranju trajnih veza među njima u mozgu, studija rađena na Univerzitetu u Stanfordu dokazala je da ostavlja još jednu vrlo negativnu posledicu: smanjuje hipokampus. Ova moždana struktura potkovičastog oblika koja se nalazi predelu slepoočnica, od suštinske je važnosti za inteligentno razmišljanje, pamćenje, prostornu navigaciju, upravljanje emocijama i ponašanjem. To znači ne samo da će nas ista negativna šema misli otupeti i unazaditi, već može izazvati i poremećaje koji će ozbiljno oštetiti kognitivne funkcije. Sve će nam biti jasnije ako shvatimo da, na primer, Alchajmerovo oboljenje pre svega ostalog napada i uništava baš hipokampus.

Osim što stalnim žalopojkama možemo uništiti sopstvenu inteligenciju, negativno razmišljanje utiče i na celo telo tako što podstiče lučenje kortizola, hormona stresa. Kortizol se inače luči kada smo u opasnosti kako bismo mogli spretno i brzo da odreagujemo i sačuvamo goli život. Ali ako se njegovo lučenje okine pogrešnim mehanizmima pa naše telo veruje da je u opasnosti a to realno nije, i još ako se to često dešava, ono što nam ne gine je visok krvni pritisak i povišeni nivo insulina u krvi. Višak kortizola oslabiće nam i imunitet, pa ćemo biti podložniji virusima i infekcijama, povišenom holesterolu, dijabetesu, srčanim oboljenjima i gojaznosti. Oni najekstremniji obožavaoci žalopojki u velikoj su opasnosti i od moždanog udara.

Žalopojac nije jedini koji je u opasnosti, već i njegova okolina, jer kada saosećamo s njim, upijamo negativnost i sami smo podložni fizičkim i mentalnim promenama kao i on sam (o neuronima ogledala smo već pisali ovde: Saosećajni stres).

Zato, svaki put kada ste u iskušenju da se požalite na ovo ili ono, podsetite se koliku štetu time nanosite i sebi i svojoj okolini. A mozak je pametna mašina pa će to zapamtiti i dobro vas nagraditi.

Kada je isuviše teško da se trgnemo od negativnih misli i kada su okolnosti posebno teške, tu je pomoć iz prirode. Optima Forma je preparat na biljnoj bazi koji će prirodnim putem otkloniti uznemirenost, anksioznost i depresivne misli, i omogućiti da zaspimo i spavamo kvalitetnije.

Za optimalne sinapse – Optima Forma! 

Ispunjenim životom protiv anksioznosti

‘’Ostavi smrti ništa više od sagorelog zamka’’.

Nikos Kazancakis, Grk Zorba

’’Što više živite neproživljen život, to je veća zebnja od smrti u vama. Što više ne uspevate da u potpunosti iskusite život, to ćete se više plašiti smrti.’’

Irvin Jalom

Briga za budućnost je normalna pojava, to je naš način da prihvatimo neizvesnost koju ona nosi i sprečimo razočaranje. O tome je već bilo reči ovde . Ali šta se dešava kada briga pređe granice normalnog, i preraste u anksioznost?

Anksioznost je stanje konstantne zebnje, strepnje i straha, neopravdani osećaj da nas očekuje neprijatan događaj, loš ishod ili katastrofa. U iščekivanju da se desi nešto loše i opasno, prevladava i osećaj da nećemo biti u stanju da se zaštitimo i da će posledice imati fatalni ili dugoročni negativan efekat. Anksiozna osoba nije u stanju da kontroliše svoja osećanja i strah, a obično se ovo stanje javlja nakon nekog traumatičnog iskustva koje služi kao okidač. Otac psihoanalize, Sigmund Frojd, prepoznaje važnost anksioznosti i tvrdi da je ona kritična komponenta neuroze. Po egzistencijalističkoj psihoterapiji, zasnovanoj na egzistencijalizmu, grani filosofije, koju su prvi klinički primenjivali čuveni Oto Rank, Karl Jaspers i u Americi Viktor Frankl, a na koju se oslanja i čuveni američki psihoterapeut i pisac Irvin Jalom, u osnovi svih ljudskih dilema i problema stoji strah od smrti i potraga za smislom i slobodom.

Anksioznost se manifestuje kroz niz simptoma, kako fizičkih tako i mentalnih. Od telesnih simptoma mogu se osetiti vrtoglavica, osećaj stezanja u grudima, lupanje srca, plitko disanje, tenzija u potiljačnom delu glave i vratu, mučnina, problemi s varenjem, nesanica, pojačano znojenje. Na mentalnom nivou možemo iskusiti poteškoće u koncentraciji i pamćenju, osećaj ’neizdrža’ i nestrpljenja, izbegavanje da se suočimo i posvetimo svakodnevnim obavezama i poslu, opsedajuće misli, osećaj klaustrofobije, jaku zabrinutost i potrebu za potvrđivanjem. Osnov za zabrinutost se može naći u nizu izmišljenih problema, od svakodnevnih, na primer da nećemo imati dovoljno novca da podmirimo životne potrebe, da odradimo posao koji nam je poveren, da ćemo oboleti od neizlečivi bolesti, do brige na globalnom nivou, straha od rata, opšte katastrofe i kraha.

Osobi koja oseća konstantnu strepnju nije lako, i nalaženje duševnog mira za nju je nemoguća misija. Ali verovatno je jednako teško i njenoj okolini koja često oseća zbunjenost, zabrinutost i strah jer ne zna kako da joj pomogne.

Pre svega, bitno je umeti prepoznati anksioznost. Ona se može manifesovati kroz:

  • fobije, na primer klaustrofobiju – strah od zatvorenog prostora, strah od gužve, od saobraćaja;
  • opsesivno-kompulsivne radnje, posebne rituale koji umanjuju strah u verovanju da imaju zaštitničko dejstvo;
  • psihosomatske poremećaje, stomačne probleme, glavobolje, visok pritisak, lupanje srca…
  • strah od bolesti i smrti;
  • napade panke;
  • poremećaje u seksualnosti, erektilnu disfunkciju ili nedostatak libida.

A sve te manifestacije su mehanizmi odbrane, način da se anksiozna osoba odbrani ili zaštiti od izmišljenog katastrofalnog budućeg ishoda. Nažalost, najčešće načini pomoću kojih se anksiozna osoba bori protiv ovog poremećaja, još više dolivaju ulje na vatru. Na primer, preterana analiza kao način mentalne kontrole, koja je čest mehanizam odbrane, samo pojačava opsesiju i tenziju. Izbegavanje suočavanja s problemom može navesti osobu da ne izlazi iz kuće, da se ne vozi gradskim prevozom ili da ne ulazi u lift. Borbu protiv anksioznosti prate fizički mehanizmi, stezanje mišića, što izaziva bol i dovodi do umora i iscrpljenosti.

Strašan je osećaj kada nikada niste u stanju da se opustite. Anksioznost često vodi u depresiju jer nam konstantno ’prežvakavanje’ prošlih događaja u glavi i briga o budućnosti ne dopuštaju da uživamo u sadašnjem trenutku. To je začarani krug iz kog je teško izvući se sam. Danas je sve više osoba koje pate od anksioznosti. Osim brzog i stresnog načina života, tome doprinosi i loša hrana, preterana konzumacija stimulativnih napitaka, kafe, kola, energetskih pića i manjak fizičke aktivnosti. U borbi protiv anksioznosti bitno je poboljšati ishranu, uključiti što više namirnica bogatih B vitaminima, i omogućiti telu da proizvode više hormona sreće – serotonina i dopamina. To možemo postići redovnim bavljenjem sportom, šetnjama u prirodi, redovnim izlaganjem suncu u vreme kada nije prejako, druženjem s ljudima koji nam prijaju i bavljenjem prijatnim hobijima.

Još jedan od načina da se izborimo sa stalnom zebnjom, napadima panike i fobijama jeste da ih priznamo i prihvatimo. Ako se stalno trudimo da ih kontrolišemo, one će kontrolisati nas. Zato je bitno da opustimo uzde i olabavimo kontrolu. U tome nam mogu pomoći meditativne aktivnosti, pravilno disanje, bavljenje jogom ili jednostavnim aktivnostima kao što je slaganje pazl slagalica ili ručni radovi.

Ako želimo da pomognemo osobi koja pati od anksioznosti, bitno je da imamo strpljenja, da izdvojimo vreme da je saslušamo i da nikako ne banalizujemo njene probleme. Ponekad je dovoljno i samo prisustvo, bez ikakvog uplitanja. Takođe, kao posmatrač, moramo da umemo i da zaštitimo sebe, i da se na kratko udaljimo i posvetimo sebi kada prepoznamo da stres prelazi i na nas. U svakom trenutku je dobro potražiti savet i pomoć stručnjaka, a tako možemo sprečiti da anksioznost preraste u veći psihički poremećaj.

’’Čvrsto verujem, i kao čovek koji će i sam umreti jednog dana u bliskoj budućnosti, ali i kao psihijatar koji je proveo decenije baveći se anksioznošću izazvanom strahom od smrti, da nam suočavanje sa smrću omogućava ne da otvorimo Pandorinu kutiju, već da ponovo uđemo u život na bogatiji i saosećajniji način.’’ Irvin Jalom

Najveći neprijatelj anksioznosti je bogat život ispunjen događajima i iskustvima. Zato sazidajte svoj zamak onako kako vi želite, i ne ostavite smrti ništa više od spaljenih temelja, baš kao Grk Zorba.

’’Za dvadeset godina više ćeš biti razočaran zbog stvari koje nisi uradio, nego zbog onih koje si uradio. Zato odbaci konope. Otplovi iz sigurne luke. Zahvati jedrima pasatne vetrove. Istražuj. Sanjaj. Otkrivaj.’’ Mark Tven