Nada za beznađe

Koliko često smo pod utiskom loših iskustava do te mere da slepo verujemo da smo u potpuno beznadežnoj situaciji kojoj se pasivno prepuštamo i ni ne pokušavamo da nađemo izlaz? I dok sažaljevamo sebe, ne primećujemo da nam je rešenje pred nosem? Ovakav model ponašanja ima svoj naučni naziv: naučena bespomoćnost.

Godine 1965. psiholozi Martin Seligman i Stiv Mejer pokrenuli su eksperiment kako bi proširili istraživanje Pavlova, ruskog naučnika i dobitnika Nobelove nagrade, o uslovnom refleksu. Da podsetimo, Pavlov je eksperimentisao sa psom kome bi oglasio zvuk zvona svaki put pre nego što bi mu dao hranu. Ubrzo, pas je počeo da poistovećuje zvuk zvona s hranom i na samo njegovo oglašavanje lučio bi pljuvačku. Seligman i Mejer su hteli da utvrde šta se dešava u suprotnoj situaciji – kada se umesto prijatnog stimulansa životinji pruži neprijatan.

Pavlovljev eksperiment

Dva psa su stavljena u odvojene boksove. Jednom je puštan zvuk zvona nakon čega bi primio blagi elektrošok, bezopasan ali neprijatan. Psu je bio dostupan prekidač za koji je ubrzo shvatio da može da ga upotrebi da isključi elektrošok. U drugi boks stavljen je pas koji je vezan, i dobijao je elektrošokove bez upozorenja i bez prekidača. Oba psa su nakon nekog vremena prebačena u nove boksove pregrađene niskom ogradom. Oboma bi se ovog puta palilo svetlo pre nego što bi usledio elektrošok. I tu sad sledi iznenađenje: prvi pas bi, čim se upali svetlo, preskakao ogradu i na taj način izbegavao šok, dok bi drugi pas samo pasivno ležao i cvileći, bespomoćno čekao da se šok dogodi, iako je imao mogućnost da pređe u drugi deo boksa gde je mogao da ga izbegne. Drugi pas je postao depresivan, vremenom mu je opao imunitet i oboleo je od psihosomatskih poremećaja.

Kada se nalazimo u okolnostima u kojima nemamo uticaja na neprijatne događaje, kod nas će se razviti jak osećaj bespomoćnosti. Problem je u tome što kasnije, i kada se okolnosti promene, nismo u stanju da se otarasimo stečenog iskustva koje nastavlja da nas koči. Toliko smo opsednuti negativnim iskustvom, da negiramo sebi mogućnost da doživimo nešto pozitivno.

Martin Seligman je sabrao naučna iskustva, kako svoja tako i svojih kolega, i osnovao posebnu oblast psihologije koja ima za cilj da se posveti pozitivnim stranama ličnosti, snazi karaktera, vrlini i uslovima koji dovode do osećaja ispunjenja i sreće. Dao joj je ime pozitivna psihologija, i njen osnovni postulat je da cilj čoveka nije samo da prestane da pati, već mnogo više, da vodi život vredan življenja, bogat intenzivnim, pozitivnim doživljajima.  Psihologija se do tad bavila uglavnom negativnim aspektima ličnosti: depresivnim stanjima, agresijom, nerazumnim stavovima, traumama iz detinjstva, predrasudama… Međutim, pored ljudskih slabosti, po Seligmanu, psihologija bi trebalo da se bavi i ljudskom snagom, sposobnostima da prevaziđe poteškoće, optimizmom, entuzijazmom i nadom. Cilj pozitivne psihologije je da izgradi zdravog pojedinca, porodicu, grupu i društvo.

Svako od nas se makar jednom u životu osetio kao Seligmanov potlačeni pas, koji ni kriv ni dužan trpi šibe sudbine i nije u stanju da im se odupre. Ali, kao što je ovaj psiholog uspeo da dokaže, postoje i situacije koje nam na prvi pogled deluju beznadežno, dok nam je rešenje, zapravo, na dohvat ruke: osećaj beznađa nije uvek opravdan, već može biti stečen, naučen. Iskustva iz prošlosti usadila su nam slepu veru da ne treba ni da pokušamo da se udaljimo od negativne situacije, da se opiremo i tražimo izlaz. Jednostavno se prepuštamo i osećamo bespomoćno, a često čak u tome, na neki bolestan način, i uživamo.

Martin Seligman

Seligman je u svom delu Autentična sreća naveo tri vrste srećnog života kojima treba stremiti. Prvi je prijatan život, život koji nam u svojoj svakodnevnici daje pozitivna osećanja koja crpimo iz naših odnosa sa drugim ljudima, iz naših hobija ili interesovanja. Drugi je dobar život, koji možemo iskusiti u primarnim aktivnostima kojima se bavimo, u svakodnevnim zadacima i poslovima koje obavljamo i koja nam pružaju satisfakciju. I treći je smisleni život, život koji nam daje osećaj da pripadamo i doprinosimo nečemu krupnijem, bilo da je to društvena grupa, priroda, tradicija, vera ili politički pokret.

Naša naučena bespomoćnost se može ’odučiti’, odnosno zameniti naučenim, stečenim optimizmom. I zato, kad god mislimo da smo u pat poziciji, treba da se setimo sirotog Seligmanovog psa i prenemo se iz letargije. A onda treba da se zapitamo šta je to što možemo učiniti kako bismo živeli svoju autentičnu sreću. Samo naša sopstvena osvešćenost može nam skinuti povez sa očiju.

A na tom putu može nam pomoći Optima Forma. Optima Forma je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji nam pomaže da se izborimo sa stresom, depresijom, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, nesanicom i lošom koncentracijom. Kombinacija lekovitog bilja u preparatu podstiče mikrocirkulaciju ćelija mozga i tako pospešuje dotok kiseonika, što na prirodan način doprinosi pozitivnom stimulansu.

Pomoću osvešćenosti i Optima Forme otplovićemo iz mora beznađa do sigurne luke nade.