Ptica u kavezu

Sreću svakog pojedinca, osećaj radosti življenja, u mnogome određuje upravo njegov način razmišljanja, više nego okolnosti u kojima se nalazi. Dosta ljudi se ponaša kao ptica u kavezu sa otvorenim vratima, koja ne samo da neće izleteti kad ima priliku da ugrabi slobodu, već će i sama zatvoriti vrata kaveza, jer se u njemu oseća ušuškano i bezbedno. Tu joj neko redovno daje hranu i vodu za koju bi u velikom svetu morala sama da se pobrine. Tu je neko drugi odgovoran za njenu nesreću i njene promašene prilike.

Apsurdno je da nam život pruža mnoštvo mogućnosti, a mi pred sobom vidimo samo nekoliko prepreka koje nam deluju kao nesavladive planine. Upravo savladavanjem tih prepreka možemo pomeriti i sopstvene granice, izgraditi sopstvenu ličnost i ojačati karakter.

Šta nas drži zaglavljene u šablonima ponašanja koji nam narušavaju sreću?

  • Kada naš život kontroliše neko drugi i ne dozvoljava nam da ’odrastemo’. Ono što nam deluje kao život prepun privilegija može, zapravo, biti naš najgori tamničar. ’Dobri’ roditelji koji nas neguju, hrane, odevaju, peru i peglaju i u kasnim tridesetim su tipičan primer takvog tamničara.
  • Potreba da kontrolišemo situacije koje je nemoguće kontrolisati. Situacija u državi, rezultati izbora, bolest koja nas je pogodila… sve su to situacije van naše kontrole. Najbolji način da takve poteškoće prevaziđemo je da im se ne opiremo, ma koliko to teško delovalo. Kada na sred puta naiđemo na zid, nećemo moći da nastavimo dalje ako o njega udaramo glavom. Potrebno je da nađemo najbolji način da ga zaobiđemo.

  • Situacije iz prošlosti kojih ne uspevamo da se otresemo, iako više nemaju nikakvog direktnog uticaja na nas. Svako od nas je u nekom trenutku života prošao pakao, i morao da se suoči sa demonima. Ali kad takav period prođe, ako ostanemo u paklu sami smo krivi.
  • Društvo koje nam nameće određene norme koje se potpuno kose s našim tipom ličnosti. Ako znamo da brak i deca nisu za nas, ne treba da se teramo da ispunimo očekivanja okoline, jer ta ista okolina neće biti tu kada u jednom trenutku shvatimo da smo upropastili život i sebi i drugima.
  • Opiranje trenutnoj situaciji u kojoj se nalazimo, konstantno razmišljanje o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju, umesto kakve jesu. ‘Prijatelj’ koji to nije, muž od koga očekujemo da se promeni, dete koje bi moglo biti sjajan automehaničar ali mi očekujemo da postane inženjer… Neka vrata je neophodno zatvoriti kako bi nam se otvorila nova.
  • Manjak samopouzdanja koje nas tera da se dopadnemo drugima umesto da nam bude bitno da se dopadamo sebi. Preterano ugađanje drugima neće nam doneti večnu zahvalost, naprotiv, u nekom trenutku naša ’dobrota’ biće uzeta zdravo za gotovo.

  • Uvučenost u tuđu i potpuno bespotrebnu dramu. Šef želi da se projekat završi prekjuče, a mi znamo da je to nemoguće i u narednih nedelju dana. Verovatno zna i on, ali je našao sjajnu priliku da istrese svoje frustracije. Ali to nije naša drama. I dovoljno je samo da to prepoznamo i mentalno se distanciramo kako bismo sačuvali sebe. To je dobar trenutak da se na papir stavi spisak životnih prioriteta. Taj konkretni projekat sigurno ne bi bio ni u prvih deset.
  • Robovanje trendovima i ’modi’ koju nam nameću sredstva masovne komunikacije. Napumpane usne i zadnjica mogu nam pre doneti zdravstvene probleme nego divljenje okoline. Umesto da se trudimo da ličimo na slavne ličnosti sa naslovnica magazina, treba da se trudimo da budemo zdravi i u dobroj formi.

Sve su to situacije koje nam crpu mentalnu energiju i udaljavaju nas od životne svrhe. Kada smo isfrustrirani, često posežemo za cigaretama, alkoholom, slatkišima, sve više se gubimo i uništavamo. Postoji samo jedna stvar koja nas može vratiti na pravu stazu – svest. Kada osvestimo neke situacije, kada shvatimo zašto se nešto dešava, onda nam je jasan put kojim treba da krenemo. A kada se svest udruži sa hrabrošću, onda je ceo svet naš. Onda ne samo da ćemo izleteti iz kaveza, već ćemo sami i otvoriti vrata.