Tag Archives: depresija

Briga i zebnja, naši naporni pratioci

Zid ruši vlaga, a čoveka briga. Narodna poslovica.

Bogati, siromašni, zdravi, bolesni, beloputi, tamnoputi, koliko god bili različiti, u jednom smo svi jednaki: budućnost nam je svima neizvesna. Svako od nas živi s teretom da nikada zasigurno ne zna šta nosi sledeći trenutak, i da li će ga uopšte doživeti. Naš podsvesni mehanizam da se odbranimo od neizvesnosti i da se postaramo da budući događaji imaju pozitivan ishod je briga. Ako već ne možemo da predvidimo budućnost, možemo da je po hiljadu puta ’prežvaćemo’ u svojoj glavi i zamislimo sve moguće i nemoguće scenarije. Najveći apsurd je da se većina stvari oko kojih brinemo nikada ni ne dogodi. Ali svaki put kada se brinemo i ništa loše se ne desi, u našem umu se podsvesno pravi veza između brige i sprečavanja nesrećnog sleda događaja.

Briga je naš način da podsvesno sprečimo razočaranje. Tu je i element sujeverja koji nas navodi da pomislimo da ako prestanemo da brinemo, možemo prizvati nesreću. Briga ima i socijalni element: često pokazujemo da nam je do nekoga stalo tako što brinemo. Međutim, iracionalna i preterana briga onemogućava nam da se pravilno skoncentrišemo na realnost i bistro razmišljamo. I tako, staranje da budući događaji budu dobri može upravo izazvati suprotan efekat.

Jedno je sigurno: preterana briga izaziva stres koji ostavlja negativnog traga kako na naše mentalno, tako i fizičko zdravlje. Napetost, nesanica, umor, neraspoloženje, nervoza, nemogućnost koncentracije, samo su neke od posledica konstantne strepnje. Osobe koje su ’hronično zabrinute’ obično su izložene domino efektu kada jedna nerealna briga okine čitav niz anksioznosti koji vodi u strah i paniku. Hronična zabrinutost može uticati na naš apetit, životne navike, međuljudske odnose i posao. Obično su osobe koje brinu više od proseka i sklonije da olakšanje traže u nezdravim navikama, kao što su pušenje, prejedanje, alkohol ili droga. Preterana briga može negativno uticati i na nama bliske osobe, naročito na decu.

Stres u našem telu automatski aktivira alarm da smo u opasnosti, takozvanu reakciju ’borba-beg’. U telu se luče hormoni koji ubrzavaju disanje, srčani ritam, izazivaju napetost mišića – dakle isti efekti kao kada smo stvarno u opasnosti i pripremamo se na borbu ili beg. Ova reakcija je prirodna i u realnim opasnim situacijama pomaže nam da preživimo. Ali kada realna opasnost ne postoji, već se reakcija okida zbog izmišljene, nestvarne situacije, naročito kada se to dešava često, onda govorimo o hroničnom stresu koji je veoma štetan. Negativni stres može dovesti do anksioznosti, osećanja konstantne strepnje i zebnje, depresije, sindroma sagorevanja, osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti, nedostatka koncentracije za osnovne životne radnje i poslove, osećaja besa prema drugima ali i prema sebi i ekstremnih napada panike. Za razliku od naših predaka koji su imali prirodne mehanizme da smanje nivo stresa nakon što ih pojuri vuk ili medved, mi ni ne stižemo da uživamo u izlasku ili zalasku sunca, šetnji po šumi, zvezdanom nebu ili šumu potoka.

Istraživanja pokazuju da se muškarci više brinu zbog situacija na poslu koje ne mogu da kontrolišu, dok se žene više brinu zbog porodice i partnerskih odnosa. Ipak, nije sve tako crno. Postoji i pozitivna strana brige: ona nam može pomoći da bolje sagledamo prioritete, da imamo analitički pristup problemu (naravno, ukoliko on zaista postoji), a najveća prednost brige je kad je u pitanju naše zdravlje. Zdrava zabrinutost će nas navesti da češće odemo na preglede, da se zdravije hranimo i više krećemo.

Jedan od najgorih načina da umirimo nečiju zebnju je da kažemo ’Ne brini!’. Takav komentar može samo da stvori otpor i ljutnju, sasvim opravdano, jer nismo pokazali dovoljno saosećanja. Prilikom umirivanja zabrinute ili ljute osobe najbitnije je da prvo pokažemo empatiju. ’Vidim da mnogo brineš, verujem da ti je mnogo teško. Plašim se da ćeš se razboleti od brige. Kolika je mogućnost da će se desiti najgore? Da li je moguće da se uopšte neće ni dogoditi?’ – ovo su neke konstantacije i pitanja koja možemo postaviti osobama koje su nam bliske a vidimo da previše brinu. A možemo ih postaviti i sebi. Samoanaliza je uvek prvi korak u rešavanju problema.

Nikada ne znamo šta nosi dan, šta nosi noć. Ali u tome i jeste lepota življenja. Da je sve izvesno i jasno, život bi u potpunosti izgubio draž. Kada malo analiziramo prošlost, možemo lako uočiti da se život stara da nam podari svega u jednakoj meri, kao i da su nam neki događaji koje smo u prvom trenutku shvatili tragično, doneli veliki pozitivan preokret. Život zna i kad mi ne znamo.

Saosećajni stres

Ljudi su društvena bića koja mogu da osete ili naslute emocije drugih. Prilikom komunikacije nesvesno oponašamo sagovornika, pomoću grimasa iskazujemo saosećanje, imitiramo tuđe pokrete i intonaciju govora. Jedan od najboljih dokaza empatije je zevanje: kada neko počne da zeva, velike su šanse da će se ’epidemija zevanja’ proširiti na okolinu. Studije su pokazale da će osobe sa visokim stepenom empatije uvek uzvratiti zevanjem, što nije slučaj sa psihopatama. Zaraznom zevanju nisu skloni samo ljudi, ono je primećeno i kod šimpanzi, vukova i pasa.

Potrebu da oponašamo tuđe ponašanje, pokrete, gestove, ili da plačemo dok gledamo tužan film, okidaju posebni neuroni u mozgu – neuroni ogledala. Dok nam oni pomažu da učimo od drugih, povezujemo se i razumemo, tu je i druga strana ogledala: pomoću njih kupimo i tuđe negativne emocije i stres. Neurone ogledala otkrio je devedesetih godina prošlog veka tim italijanskih istraživača na čelu sa neurologom Đakomom Rikolatijem. Proučavajući majmune, otkrili su da im se, kada prinose hranu ustima, aktiviraju određene vrste neurona u mozgu. Ali ono što je bilo pravo iznenađenje je da su se isti neuroni aktivirali i u mozgu majmuna koji su to samo posmatrali.

Dodatna istraživanja su pokazala da neuroni ogledala nisu urođeni, već se stiču. Dakle, dobra vest je da empatuju možemo razvijati i negovati, od najranijeg uzrasta do kraja života. To ćemo postići tako što ćemo decu učiti da razumeju postupke svojih drugara pre nego da im nasilno uzvrate, da vole životinje, da identifikuju osećanja kroz koja prolaze glavni junaci priča i bajki koje im pričamo pred spavanje, i na taj način ćemo im dati dobre osnove da lakše i mirnije rešavaju konfliktne situacije.

Ali kao što je zevanje zarazno, tako je i stres. Stres je jedan od faktora koji može dovesti do smrtnog ishoda jer uništava imuni sistem, snižava nivo dobrog i povišava loš holesterol, smanjuje sposobnost trezvenog razmišljanja, uništava društveni život, može izazvati nesanicu, kardiovaskularna oboljenja i infarkt. Istraživanja pokazuju da stres godišnje ubije više ljudi nego saobraćajne nesreće ili nikotin.

Istraživanja Instituta Maks Plank pokazala su da samim tim što stojimo pored osobe koja je pod stresom, bilo da se radi o nekom bliskom ili potpunom neznancu, ’upijamo’ njihov stres koji kod nas može imati punu fizičku manifestaciju. Šta više, ova empatička vrsta stresa može se i izmeriti pomoću količine hormona stresa koji se luče tom prilikom u našem telu. Prilikom izvođenja studije, grupi ispitanika dati su teški zadaci iz aritmetike, a nakon toga su izlazili i na usmeni ispit koji je bio vrlo neprijatan i stresan. Sve to odvijalo se pred 211 posmatrača iza jednosmernog ogledala. Rezultati su pokazali da je 95% ispitanika pokazivalo direktne znake stresa, ali i kod 26% posmatrača primećen je porast kortizola kao rezultat empatičkog stresa. Najveći nivo empatičkog stresa, čak 40%, primećen je kod partnera ispitanika koji su bili u publici, dok je kod neznanaca on bio 10%.

Ispitivanja na životinjama pokazala su da i one pokazuju visok nivo empatije. Istraživači su razdvojili parove miševa, mužjake i ženke, i jedno od njih izložili blagom stresu pre nego što su ih opet spojili. Rezultati su pokazali jednako povišeni nivo kortizola kod oba partnera. Čak i kada bi se nivo ovog hormona podigao veštačkim putem, bez ikakve stresne situacije koja bi ga izazvala, miševi bi ispuštanjem feromona alarmirali svoje partnere. Partneri bi, nakon što bi detektovali ove signale, dodatno alarmirali ostale pripadnike grupe.

Stresno lučenje hormona ima evolutivnu svrhu: kada smo izloženi opasnosti, naše telo reaguje tako što povišava nivo kortizola. Osobe koje su u bliskom kontaktu s nama mogu da ’pokupe’ našu stresnu reakciju i na vreme reaguju na moguću opasnost. U situacijama kao što su elementarne nepogode, prisustvo agresivne životinje ili neprijateljskog plemena, ovaj mehanizam je našim precima omogućio da prežive. Ali danas, kada nam ne prete divlje zveri a erupcije vulkana su malo verovatne, česti i produženi povišeni nivo kortizola može izazvati niz psihičkih problema, depresiju, anksioznost, bezvoljnost, i trajno nam narušiti zdravlje.

Na koje sve sfere života možemo primeniti ova naučna saznanja? Pre svega, ona nam mogu pomoći da identifikujemo i eliminišemo izvore bespotrebnog stresa. Jedan od njih je svakako gledanje agresivnih sadržaja na televiziji. Potom, činjenica da jedni na druge možemo, čak i bez verbalne komunikacije, prenositi pozitivne i negativne emocije, dokaz je koliko smo svi povezani i koliko su društvene grupe ukorenjene i  međusobno prožete. Samim tim, uticaj pojedinca na društvo i odgovornost svakoga od nas kao jedinke za dešavanja u društvu raste. Mnoštvo empatičnih pojedinaca čini empatično i zdravo društvo. Svi smo mi odgovorni za nasilje u našem kraju, za ponašanje dece u našoj okolini, pa čak i za mrzovolju kasirke u samoposluzi. Ako izaberemo da oko sebe sejemo pozitivne umesto negativnih vibracija, sigurno ćemo primetiti pozitivne promene u svojoj okolini. Setite se toga sledeći put kada se neko namršti na vas, i uzvratite mu blagim osmehom. Onim pravim, kad se i oči iskreno smeju.

Tvoj stav govori koliko si zdrav

Najveći konflikt u koji tokom života ulazimo nije s drugim ljudima, već sa samim sobom. Bitke koje vodimo u svom umu i psihi, istrajnost ili posustajanje, prilagođavanje ili otpor, određuju naš stav prema životu, sebi i okolini. Kakvim mislima dopuštamo da preuzmu kontrolu nad nama? Na šta usmeravamo energiju? Kako reagujemo kada se suočavamo sa izazovima? Sve te situacije definišu naš stav.

Ako želimo da sebe izgradimo u jaku, samosvesnu i srećnu osobu, neophodno je da sebi pristupimo samokritički i da ’pretresemo’ sve mračne uglove sopstvene svesti. Prođite kroz sledeće stavke i sagledajte iskreno kakav vam je stav:

  • Naš stav određuju iskustva iz prošlosti. Svako od nas morao je proći kroz kako pozitivna tako i traumatična iskustva. To je život i to nas gradi. Pitanje je samo da li dozvoljavamo traumatičnim iskustvima da nam blokiraju sadašnjost, ili prepoznajemo pouku u njima na osnovu koje gradimo sebe kao pozitivniju i bolju ličnost. U najveću zamku padamo kada sebe doživljavamo kao žrtvu.
  • Naš stav određuje sposobnost da se stavimo u tuđ položaj. A to iziskuje napor. Najlakše je sve posmatrati samo sa svoje tačke gledišta, ponašati se kao da smo centar sveta, kao da smo samo mi žrtve. Pre svega, potrebno je da aktiviramo periferni vid – od toga da budemo svesni ljudi oko sebe dok hodamo ulicom, vozimo se autobusom, stojimo u redu u samoposlugi… preko toga da naučimo da pazimo kakve komentare upućujemo drugima jer ne znamo njihovu celu životnu priču, do toga da uspemo da sagledamo problem iz tuđeg ugla. Ne samo da će nam empatija doneti više prijatelja, već će doprineti opštem poboljšanju društva.

  • Naš stav pokazuje koliko smo prilagodljivi. Najčešći instinkt kada nastupi promena je da joj se odupiremo, što je pogrešno i može samo izazvati patnju. Nije li Darvin rekao da ne opstaje najjača vrsta, već ona koja uspe da se prilagodi promenama. Ne postoji osoba koja nema ni jedan problem u životu. Zapravo, život bez problema bi bio kao ustajala bara. Problemi i promene nas teraju da rastemo i menjamo se. Ono što je bitno je da im pristupimo otvorenog uma, i svesno učinimo napor da se prilagodimo. Jer, kako kaže zen izreka – u prepreci je put.
  • Naš stav pokazuje koliko smo pasivni i lenji. Koliko puta smo imali sjajne planove i ideje, a nismo ništa učinili da ih ostvarimo? Čekanje i oklevanje ne vode nikuda, samo nam podrivaju samopouzdanje. Neretko, i okolina će nas obeshrabriti, ali šta okolina zna o našim snovima? I kako možemo biti sigurni da su joj namere dobre? Kada imamo velike ideje, veliki san, najbolje je da o njima ne pričamo, već samo radimo na njihovom ostvarenju. Dela, ne reči!
  • Naš stav određuju nerealni ideali. Naročito u današnje vreme kada nam se kroz medije servira nerealna slika o svetu i sreći. Koliko često žudimo za nečim što zapravo ni ne postoji? Umesto da želimo život sa TV ekrana, telo, kosu ili luksuznu vilu iz sapunske opere, treba da realno sagledamo čime raspolažemo. Često ćemo se iznenaditi kada shvatimo da imamo mnogo više nego što smo mislili.
  • Naš stav određuje želja za udobnošću. U današnje vreme pojam sreće izjednačava se s udobnim životom. I upravo tu leži klopka. Udobnost je ta koja nam ne dozvoljava da se promenimo, rastemo, učimo. Tek kada prigrlimo neudobnost, neizvesnost, neprijatnost, možemo dobiti znanje, lepo izvajano telo, lepu kuću, dragoceno iskustvo…

  • Naš stav pokazuje koliko (ne)volimo sebe. Nekad nam je neko napomenuo kako to-i-to ne valja kod nas i mi smo taj komentar prihvatili i stavili u fijoku samopouzdanja. I od tad, kad god smo u situaciji da nešto pozitivno promenimo, ta fijoka se otvori, i negativan, a najverovatnije zloban komentar kaže ’bu!’ i spreči nas da ostvarimo to što želimo. Naše samopouzdanje nikako ne treba da definiše tuđe mišljenje o nama, već isključivo sopstveno. Ljudi će nas stalno komentarisati, i to je neizbežno, a negativne (i najčešće neistinite) komentare dobijaćemo i od nama najbližih osoba. Potrebno je samo da osvestimo činjenicu da smo okruženi nesavršenim ljudima, i da svako na nas na druge projektuje sopstvene nesigurnosti. Tada ćemo moći da im se odupremo.
  • Naš stav reflektuje naš nivo svesti. Zapitajte se, da li sebe vidite onakvog kakav jeste, ili onakvog kakav biste želeli da budete? To se ne odnosi samo na fizički izgled, već i na ponašanje, ophođenje prema drugima, ponašanje u kriznim situacijama. Kakav vam je integritet? Da li svoje životne stavove napuštate onog trenutka kada dođete u situaciju da izvučete neku korist? Da li sopstveni moral prilagođavate situaciji, ili situaciji prilazite s čvrstim moralom? Ako želimo da nas drugi cene, i da cenimo sami sebe, najvažnije je da izgradimo solidan integritet.
  • Naš stav pokazuje koliko smo podatni. Ako nismo u stanju da zauzmemo čvrst stav, već uvek čekamo tuđe odobrenje, nećemo biti u stanju da izgradimo sopstvenu sreću. Ne postoji udžbenik za život, svi mi učimo putem pokušaja i pogreške, i bez greške nema iskustva. A najgora vrsta greške je u strahu da je ne napravimo. Umesto da tražimo podršku u drugima, treba da sami sebi postanemo stožer. Mi smo prva osoba koja treba da nam pruži razumevanje, brigu, negu i ljubav. Mi smo dovoljni sebi. I kada to postanemo, onda ćemo automatski dobiti i tuđe odobravanje i divljenje, iako ga ne tražimo.

Da li ste shvatili koje su vam slabosti? Ako jeste, čestitamo! To je prvi korak u dugom i predivnom procesu građenja sopstvene ličnosti. Ako niste, vratite se na početak. Niste bili iskreni sami sa sobom. I poricanje je jedna od osobina koja određuje naš stav. Samospoznaja nije prijatan proces, i mogu je pratiti neželjeni efekti – nervoza, anksioznost, nesanica, preterana briga, emocionalna nestabilnost… Ali to su sve stanice na prugi života na kojima moramo zastati. Put je dug, a svi želimo da krajnje odredište bude bujna, egzotična destinacija pre nego gola pustinja. Zato, uskočite u voz, živite, patite, sanjajte, delajte, uživajte. I u ručni prtljag stavite Optima Formu. Ona će vam pomoći da ublažite stres, strepnju, iscrpljenost, da poboljšate pamćenje i koncentraciju, i to potpuno prirodno. Jer nije samo važno da dođemo na egzotičnu destinaciju, već da uživamo tokom čitavog putovanja.

Duh predaka zaista živi u nama

Iako u svoje vreme često osporavan i neshvaćen, Frojd je bio prvi koji je ukazao na važnost  nesvesnog. Na učenje ’Oca psihoanalize’ nadovezao se Jung, koji je prepoznao da se podsvest svake jedinke zasniva na mnogo dubljem i opštijem sloju podsvesti kog je nazvao ’kolektivno nesvesno’. Ono je deo nasleđa svake individue i sastoji se od iskustava, trauma, uspeha, duhovnosti predaka. To je ’zbirka pripovesti’ naših starih, iskustveni talog koji do nas dopire kroz intuiciju i govori nam šta je dobro a šta nije, čemu treba prići s ushićenjem a čemu s oprezom.

Ovo kolektivno iskustvo prenosi se milenijumima s kolena na koleno pomoću određenih obrazaca mišljenja, emocija i ponašanja koje je Jung nazvao arhetipovima. Arhetip je ’armatura’ kolektivnog nesvesnog, čak ni novorođenče na ovaj svet ne dolazi kao čist list papira koji tek treba da se ispiše, već kao zbirka pripovesti, fantazija i projekcija koje u mnogome određuju njegovu ličnost. To je i razlog zašto su deca vrlo maštovita i sklona fantaziranju. Čovek je kroz istoriju arhetipove uobličavao pomoću mitova i bajki, a kod svakog pojedinca oni se ispoljavaju u snovima i vizijama.

Jung je definisao arhetipove koji se najčešće ponavljaju u mitovima širom sveta, a najpoznatiji su anima, majka, dete, mudri starac, senka, duhovi… Bajke svih naroda sadrže element anime, koja se materijalizuje kao vodeni duh, sirena, vodena nimfa, veštica ili boginja. Njena glavna osobina je da ume da opčini muškarce, zavede ih i dovede do ludila. Kada u stvarnom životu muškarac projektuje ženski aspekt iz svoje psihe na konkretnu žensku osobu, on je idealizuje, postaje zanesen i opčinjen – zaljubljen. Anima je neobuzdana, ne zanimaju je pravila već žudi za čistim, jakim iskustvom i doživljajem. Kada nas obuzme, bez obzira kog pola bili, ona nas budi, tera da odbacimo racionalne šablone ponašanja i misli, a u sred svog ludila život odjednom ima apsolutni smisao. Anima je krajnje neracionalna ali iskonski mudra, i kada nas obuzme donosi haos, a nakon što protutnji i napusti nas, shvatamo njenu uzvišenu svrhu.

Jungovo učenje je kasnije nastavio Sondi, mađarski psiholog koji je uveo pojam familijarnog nesvesnog i pomoću njega objasnio kako porodično podsvesno nasleđe utiče na izbore pojedinca – izbor partnera, prijatelja, profesije, oboljenja, pa čak i načina kako ćemo umreti. Ali srećom, pored porodične podsvesne istorije, svaki pojedinac poseduje i lični ego – slobodu izbora, pomoću kog kroji ličnu sudbinu i ima mogućnost da preokrene nasleđeni niz. Njegova terapija imala je za cilj da pacijenta suoči sa nasleđem predaka i omogući mu da uvidi da on ipak ima slobodu da odluči kako će rukovati svojim nasleđem.

Interesantno je da je psihologija kao nauka, od samog svog nastanka, često bila osporavana i smatrana nenaučnom metodom, ili u najmanju ruku, nije shvatana ozbiljno. Ali ako pratimo naučna istraživanja i dobijene rezultate tokom poslednje decenije, uvidećemo da je psihologija u njima dobila upravo naučnu potporu: najnovija istraživanja pokazala su da su sećanja naših predaka upisana u naš DNK. Smatra se da je instinkt upravo način na koji se taj zapis manifestuje.

Eksperimenti na pacovima pokazali su da ova bića mogu svoja saznanja da prenesu na buduće generacije čistom genetikom. Pacovi su stavljeni u lavirint gde su imali priliku da nauče koje mehanizme mogu da upotrebe kako bi izašli iz njega i dobili nagradu. Kada bi bili po prvi put sami stavljeni u isti lavirint, njihovi potomci bi mnogo brže dolazili do rešenja. U drugom eksperimentu miševi su naučeni da se plaše određenog mirisa. Nova generacija miševa plašila se istih mirisa iako nije imala nikakvog direktnog iskustva sa njima. Ono što je Jung zvao kolektivnim nesvesnim a Sondi familijarnim nesvesnim, nauka sada zove genetskim pamćenjem i priznaje mogućnost da velike traume koje je jedna generacija doživela, mogu da se genetski prenesu na nove generacije, kao i da ekstremne traume mogu izmeniti genetski materijal, zavisno od stanja u kom se telo nalazilo u datom trenutku. Biološki je izvodljivo da takva vrsta memorije može da se fizički prenosi s generacije na generaciju.

To nam može pomoći da razumemo sopstveni narod – na primer, kako su česta ratovanja, rušenja i prinudna iseljenja kod nas ostavila ’zapis’ budućim generacijama da budu oprezni, nepoverljivi, da u nekim narodima vide svoje vekovne prijatelje a u drugima neprijatelje, kao i da im duhovni napredak bude bitniji od materijalnog, za razliku od zapadne civilizacije. Ali ovo saznanje može biti veoma bitno i na nivou jedinke: može nam pomoći u lečenju fobija, anksioznosti, panike i post-traumatskog stresa, ili obrnuto, da razumemo zašto neki ljudi poseduju veliki talenat i mogu da naslikaju ili napišu nešto briljantno iako nikada to nisu učili, ili zašto imaju prirodnu veštinu da organizuju ljude i izvuku iz njih ono najbolje – takozvani rođeni lideri…

A kako to može pomoći vama? Ako imate strahove koje ne možete da objasnite, ako često sanjate slične snove, ako ste u nekim situacijama neobjašnjivo nervozni, ako prema nekim ljudima gajite netrpeljivost a za to ne postoji nikakav konkretan razlog – možda to jednostavno iz vas govore vaši preci. Probajte da saznate što više o precima, ako već ne znate, i da neke prelomne trenutke iz njihovih života povežete sa svojim jakim emocijama. Oslušnite svoju intuiciju, jer ako vam govori da u nešto ne treba da se upustite, verovatno vam se neki pradeda u sličnoj situaciji davno gadno opekao i ostavio vam je tu lekciju u genima.

Ako u vama ’govori’ stres i depresija vaših predaka, najbolje što možete je da je prepoznate, povežete i definišete, i baš kao i naši stari, potražite pomoć u prirodi. Ne morate da idete na livadu i berete lekovito bilje, jer tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat koji vam može pomoći da smanjite stres, uklonite depresiju, poboljšate koncentraciju, osećate se bistrije, i postanete emotivno stabilniji. Jer, kako reče Sondi, iako je u nama duboko zapisana porodična istorija, ipak je tu i naš lični ego, sloboda izbora koja nam omogućava da preokrenemo nesrećni sled događaja.

Nada za beznađe

Koliko često smo pod utiskom loših iskustava do te mere da slepo verujemo da smo u potpuno beznadežnoj situaciji kojoj se pasivno prepuštamo i ni ne pokušavamo da nađemo izlaz? I dok sažaljevamo sebe, ne primećujemo da nam je rešenje pred nosem? Ovakav model ponašanja ima svoj naučni naziv: naučena bespomoćnost.

Godine 1965. psiholozi Martin Seligman i Stiv Mejer pokrenuli su eksperiment kako bi proširili istraživanje Pavlova, ruskog naučnika i dobitnika Nobelove nagrade, o uslovnom refleksu. Da podsetimo, Pavlov je eksperimentisao sa psom kome bi oglasio zvuk zvona svaki put pre nego što bi mu dao hranu. Ubrzo, pas je počeo da poistovećuje zvuk zvona s hranom i na samo njegovo oglašavanje lučio bi pljuvačku. Seligman i Mejer su hteli da utvrde šta se dešava u suprotnoj situaciji – kada se umesto prijatnog stimulansa životinji pruži neprijatan.

Pavlovljev eksperiment

Dva psa su stavljena u odvojene boksove. Jednom je puštan zvuk zvona nakon čega bi primio blagi elektrošok, bezopasan ali neprijatan. Psu je bio dostupan prekidač za koji je ubrzo shvatio da može da ga upotrebi da isključi elektrošok. U drugi boks stavljen je pas koji je vezan, i dobijao je elektrošokove bez upozorenja i bez prekidača. Oba psa su nakon nekog vremena prebačena u nove boksove pregrađene niskom ogradom. Oboma bi se ovog puta palilo svetlo pre nego što bi usledio elektrošok. I tu sad sledi iznenađenje: prvi pas bi, čim se upali svetlo, preskakao ogradu i na taj način izbegavao šok, dok bi drugi pas samo pasivno ležao i cvileći, bespomoćno čekao da se šok dogodi, iako je imao mogućnost da pređe u drugi deo boksa gde je mogao da ga izbegne. Drugi pas je postao depresivan, vremenom mu je opao imunitet i oboleo je od psihosomatskih poremećaja.

Kada se nalazimo u okolnostima u kojima nemamo uticaja na neprijatne događaje, kod nas će se razviti jak osećaj bespomoćnosti. Problem je u tome što kasnije, i kada se okolnosti promene, nismo u stanju da se otarasimo stečenog iskustva koje nastavlja da nas koči. Toliko smo opsednuti negativnim iskustvom, da negiramo sebi mogućnost da doživimo nešto pozitivno.

Martin Seligman je sabrao naučna iskustva, kako svoja tako i svojih kolega, i osnovao posebnu oblast psihologije koja ima za cilj da se posveti pozitivnim stranama ličnosti, snazi karaktera, vrlini i uslovima koji dovode do osećaja ispunjenja i sreće. Dao joj je ime pozitivna psihologija, i njen osnovni postulat je da cilj čoveka nije samo da prestane da pati, već mnogo više, da vodi život vredan življenja, bogat intenzivnim, pozitivnim doživljajima.  Psihologija se do tad bavila uglavnom negativnim aspektima ličnosti: depresivnim stanjima, agresijom, nerazumnim stavovima, traumama iz detinjstva, predrasudama… Međutim, pored ljudskih slabosti, po Seligmanu, psihologija bi trebalo da se bavi i ljudskom snagom, sposobnostima da prevaziđe poteškoće, optimizmom, entuzijazmom i nadom. Cilj pozitivne psihologije je da izgradi zdravog pojedinca, porodicu, grupu i društvo.

Svako od nas se makar jednom u životu osetio kao Seligmanov potlačeni pas, koji ni kriv ni dužan trpi šibe sudbine i nije u stanju da im se odupre. Ali, kao što je ovaj psiholog uspeo da dokaže, postoje i situacije koje nam na prvi pogled deluju beznadežno, dok nam je rešenje, zapravo, na dohvat ruke: osećaj beznađa nije uvek opravdan, već može biti stečen, naučen. Iskustva iz prošlosti usadila su nam slepu veru da ne treba ni da pokušamo da se udaljimo od negativne situacije, da se opiremo i tražimo izlaz. Jednostavno se prepuštamo i osećamo bespomoćno, a često čak u tome, na neki bolestan način, i uživamo.

Martin Seligman

Seligman je u svom delu Autentična sreća naveo tri vrste srećnog života kojima treba stremiti. Prvi je prijatan život, život koji nam u svojoj svakodnevnici daje pozitivna osećanja koja crpimo iz naših odnosa sa drugim ljudima, iz naših hobija ili interesovanja. Drugi je dobar život, koji možemo iskusiti u primarnim aktivnostima kojima se bavimo, u svakodnevnim zadacima i poslovima koje obavljamo i koja nam pružaju satisfakciju. I treći je smisleni život, život koji nam daje osećaj da pripadamo i doprinosimo nečemu krupnijem, bilo da je to društvena grupa, priroda, tradicija, vera ili politički pokret.

Naša naučena bespomoćnost se može ’odučiti’, odnosno zameniti naučenim, stečenim optimizmom. I zato, kad god mislimo da smo u pat poziciji, treba da se setimo sirotog Seligmanovog psa i prenemo se iz letargije. A onda treba da se zapitamo šta je to što možemo učiniti kako bismo živeli svoju autentičnu sreću. Samo naša sopstvena osvešćenost može nam skinuti povez sa očiju.

A na tom putu može nam pomoći Optima Forma. Optima Forma je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji nam pomaže da se izborimo sa stresom, depresijom, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, nesanicom i lošom koncentracijom. Kombinacija lekovitog bilja u preparatu podstiče mikrocirkulaciju ćelija mozga i tako pospešuje dotok kiseonika, što na prirodan način doprinosi pozitivnom stimulansu.

Pomoću osvešćenosti i Optima Forme otplovićemo iz mora beznađa do sigurne luke nade.

Ptica u kavezu

Sreću svakog pojedinca, osećaj radosti življenja, u mnogome određuje upravo njegov način razmišljanja, više nego okolnosti u kojima se nalazi. Dosta ljudi se ponaša kao ptica u kavezu sa otvorenim vratima, koja ne samo da neće izleteti kad ima priliku da ugrabi slobodu, već će i sama zatvoriti vrata kaveza, jer se u njemu oseća ušuškano i bezbedno. Tu joj neko redovno daje hranu i vodu za koju bi u velikom svetu morala sama da se pobrine. Tu je neko drugi odgovoran za njenu nesreću i njene promašene prilike.

Apsurdno je da nam život pruža mnoštvo mogućnosti, a mi pred sobom vidimo samo nekoliko prepreka koje nam deluju kao nesavladive planine. Upravo savladavanjem tih prepreka možemo pomeriti i sopstvene granice, izgraditi sopstvenu ličnost i ojačati karakter.

Šta nas drži zaglavljene u šablonima ponašanja koji nam narušavaju sreću?

  • Kada naš život kontroliše neko drugi i ne dozvoljava nam da ’odrastemo’. Ono što nam deluje kao život prepun privilegija može, zapravo, biti naš najgori tamničar. ’Dobri’ roditelji koji nas neguju, hrane, odevaju, peru i peglaju i u kasnim tridesetim su tipičan primer takvog tamničara.
  • Potreba da kontrolišemo situacije koje je nemoguće kontrolisati. Situacija u državi, rezultati izbora, bolest koja nas je pogodila… sve su to situacije van naše kontrole. Najbolji način da takve poteškoće prevaziđemo je da im se ne opiremo, ma koliko to teško delovalo. Kada na sred puta naiđemo na zid, nećemo moći da nastavimo dalje ako o njega udaramo glavom. Potrebno je da nađemo najbolji način da ga zaobiđemo.

  • Situacije iz prošlosti kojih ne uspevamo da se otresemo, iako više nemaju nikakvog direktnog uticaja na nas. Svako od nas je u nekom trenutku života prošao pakao, i morao da se suoči sa demonima. Ali kad takav period prođe, ako ostanemo u paklu sami smo krivi.
  • Društvo koje nam nameće određene norme koje se potpuno kose s našim tipom ličnosti. Ako znamo da brak i deca nisu za nas, ne treba da se teramo da ispunimo očekivanja okoline, jer ta ista okolina neće biti tu kada u jednom trenutku shvatimo da smo upropastili život i sebi i drugima.
  • Opiranje trenutnoj situaciji u kojoj se nalazimo, konstantno razmišljanje o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju, umesto kakve jesu. ‘Prijatelj’ koji to nije, muž od koga očekujemo da se promeni, dete koje bi moglo biti sjajan automehaničar ali mi očekujemo da postane inženjer… Neka vrata je neophodno zatvoriti kako bi nam se otvorila nova.
  • Manjak samopouzdanja koje nas tera da se dopadnemo drugima umesto da nam bude bitno da se dopadamo sebi. Preterano ugađanje drugima neće nam doneti večnu zahvalost, naprotiv, u nekom trenutku naša ’dobrota’ biće uzeta zdravo za gotovo.

  • Uvučenost u tuđu i potpuno bespotrebnu dramu. Šef želi da se projekat završi prekjuče, a mi znamo da je to nemoguće i u narednih nedelju dana. Verovatno zna i on, ali je našao sjajnu priliku da istrese svoje frustracije. Ali to nije naša drama. I dovoljno je samo da to prepoznamo i mentalno se distanciramo kako bismo sačuvali sebe. To je dobar trenutak da se na papir stavi spisak životnih prioriteta. Taj konkretni projekat sigurno ne bi bio ni u prvih deset.
  • Robovanje trendovima i ’modi’ koju nam nameću sredstva masovne komunikacije. Napumpane usne i zadnjica mogu nam pre doneti zdravstvene probleme nego divljenje okoline. Umesto da se trudimo da ličimo na slavne ličnosti sa naslovnica magazina, treba da se trudimo da budemo zdravi i u dobroj formi.

Sve su to situacije koje nam crpu mentalnu energiju i udaljavaju nas od životne svrhe. Kada smo isfrustrirani, često posežemo za cigaretama, alkoholom, slatkišima, sve više se gubimo i uništavamo. Postoji samo jedna stvar koja nas može vratiti na pravu stazu – svest. Kada osvestimo neke situacije, kada shvatimo zašto se nešto dešava, onda nam je jasan put kojim treba da krenemo. A kada se svest udruži sa hrabrošću, onda je ceo svet naš. Onda ne samo da ćemo izleteti iz kaveza, već ćemo sami i otvoriti vrata.

Kratki spoj psihe

Za razliku od osećaja slabosti koji se može javiti usled nedostatka nekih bitnih nutrijenata, bolesti ili fizičke iscrpljenosti, premor je nemogućnost da obavljamo fizičke radnje usled zamora mišića, i vrlo lako se rešava – odmaranjem. Baš kao što naši mišići mogu da se premore, isto se može desiti i sa našim mozgom. Predugi periodi kognitivne aktivnosti mogu dovesti do psihičkog premora i privremene mentalne blokade. Za razliku od zdravog fizičkog umora koji se postiže fizičkim radom ili vežbanjem, a koji veoma povoljno utiče na moždane funkcije i pomaže lučenje hormona koji podižu raspoloženje, mentalni premor nas iscrpljuje do te mere da osećamo da smo u nemogućnosti da obavljamo najjednostavnije radnje. To može naročito biti opasno ako smo na poslu koji zahteva dobru koncentraciju, ako vozimo ili upravljamo mašinama koje mogu povrediti nas ili ljude oko nas. Istraživanja su dokazala da ovaj ’kratki spoj psihe’ menja percepciju napora u mozgu, što kao posledicu ima smanjenje fizičke funkcije. Smatra se da ova pojava nastaje usled sniženog nivoa dopamina, neurotransmitera koji se povezuje sa motivacijom i učinkom.

Osim što je opasan, mentalni premor nije nimalo prijatan, i često je potrebno mnogo više vremena da se odmori psiha nego telo i mišići. Ako ignorišemo simptome koje nam naš mozak šalje, možemo oboleti od hroničnog premora koji potom može izazvati veoma ozbiljna stanja, autoimuna oboljenja, depresiju, disbalans hormona, neurološke i kardiovaskularne poremećaje pa čak i karcinom. Mentalni premor može toliko uticati na fizičke funkcije da u jednom trenutku ne budemo u stanju da obavljamo bazične radnje, na primer da se penjemo uz stepenice ili vozimo bicikl.

Doba u kom živimo mnogo više potencira mentalne od fizičkih radnji. Mehanizacija danas velikim delom zamenjuje ljudsku radnu snagu, pa sve više nas ima sedentne ili statične poslove koji zahtevaju veliki mentalni napor, često u otežanim uslovima, gužvi, buci, vremenskim rokovima koji nabijaju tenziju i toksičnim međuljudskim odnosima. Ako ste ceo dan proveli uz minimum pokreta, sedeći za radnim stolom ili pultom, i kada dođete kući osećate da nemate energije za porodicu, decu, prijatelje, spremanje večere, već samo imate potrebu da se ispružite u tišini, definitivno ste psihički premoreni. Ako se i nakon prospavane noći probudite sa istim osećajem bezvoljnosti, vaš psihički premor verovatno prerasta u hronični.

Koje signale telo šalje kada smo psihički premoreni? Da li se prepoznajete u nekoj od sledećih situacija:

  • Nemate mira i stalno nešto radite, kad probate da se opustite ne možete da se svrtite ni minut na jednom mestu.
  • Zaboravni ste, krenete po nešto pa već u sledećem trenutku ne možete da se setite šta ste hteli.
  • Često radite više stvari istovremeno i stalno strepite da ćete nešto propustiti.
  • Smetaju vam zvuci, jaka svetlost, gužva i ostali čulni doživljaji. Neko vam nešto priča, a vi na kraju shvatite da ništa zapravo niste čuli.
  • Previše ste emotivni, plačljivi, zabrinuti bez razloga, imate izlive besa.
  • Često se sukobljavate sa ljudima iz svoje okoline, obuzima vas veliki osećaj nepravde. Imate osećaj da ćete eksplodirati ako vas neko još nešto pita.
  • Misli vam se roje, a ne uspevate da se usredsredite na jednu konkretnu. Teško vam je da nađete rešenje u nekim jednostavnim situacijama koje uglavnom brzo i lako rešavate.
  • Često se razboljevate, svaki virus vas zakači, varenje vam je poremećeno, apetit vam je prenizak ili previsok, gojite se, patite od nesanice.
  • Kada odete na spavanje ne uspevate da isključite mozak, vraćaju vam se slike situacija koje ste proživeli tokom dana, analizirate šta vam je ko rekao i opterećuje vas kakva prikrivena značenja imaju nečije reči i postupci.

Najbolje je zauzeti položaj neutralnog posmatrača i iskreno proanalizirati sebe. Tek tada možemo sebi da pomognemo.

Pre svega, potrebno je da nam pređe u naviku da jednom godišnje odemo na sistematski pregled koji uključuje i osnovne laboratorijske analize. Na taj način možemo otkriti bilo koju bolest u ranoj fazi i sprečiti je ili izbeći njeno napredovanje.

Lagane fizičke aktivnosti dokazano mogu smanjiti nivo mentalnog premora za čak 65%, i znatno povećati nivo energije i motivaciju. Bez obzira koliko nas vuklo da po povratku s posla prilegnemo i ostanemo u tom položaju čitavo veče, važno je da se nateramo da steknemo naviku da vežbamo. Treba izabrati aktivnosti koje nam gode i postarati se da nam to postane prijatna navika a ne obaveza.

Odmor i san su neophodni u borbi protiv mentalnog premora. Treba odlaziti na spavanje pre ponoći i dopustiti sebi najmanje 7 sati sna. Sat vremena pre odlaska u krevet treba obavezno posvetiti laganim aktivnostima. Na poslu treba praviti kratke pauze, samo pet do deset minuta na svakih par sati može znatno doprineti psihičkom rasterećenju.

Danas smo okruženi zvucima na koje smo se toliko navikli da ih ni ne primećujemo i nismo svesni koliko nam smetaju. Treba isključiti sve uređaje koji prave buku a koji nam nisu neophodni: muzika, TV, ventilator, bilo šta što zuji i privlači pažnju. Bitno je postarati se da  svetlo u prostoriji u kojoj boravimo bude prijatno. Ako radimo pod veštačkim svetlom, povremeno treba izlaziti napolje, makar na par minuta. Prostorija treba da bude provetrena i treba izbegavati veštačke osveživače vazduha.

Iako se danas veoma cene radnici koji mogu da rade više stvari istovremeno, takozvani multitasking nas uništava. Žene su naročito preopterećene jer, osim na poslu, i kod kuće moraju da podele pažnju na više stvari: decu, kuvanje, planiranje… Rešenje je u delegiranju obaveza. Na poslu treba naučiti da obaveze delimo s kolegama umesto da sve radimo sami. Kod kuće svaki član porodice treba da ima svoja zaduženja. Ako se konstantno trudimo da ugodimo svima, u jednom trenutku ćemo se osetiti kao vreća u koju svako trpa svoj otpad.

Povremeno treba sebi priuštiti sitne radosti, od toga da odvojimo sat vremena da sami prošetamo u prirodi, odemo na masažu, do vikenda u banji ili kraćeg putovanja. Još jedna veoma bitna stvar je da naučimo da budemo sami sa sobom. Ljudi koji ne umeju da cene i prigrle samoću već konstantno traže ljudsko društvo, pa kakvo god, mnogo teže nalaze mentalni mir.

Ako umemo da budemo sami, nećemo imati potrebu da tražimo trivijalne stimulanse koji donose trenutno zadovoljenje ali zato oduzimaju duševni mir. Samoća se često shvata u negativnom kontekstu i poistovećuje s usamljenošću. To je znak da smo otuđeni i od društva i od prirode. Osoba koja intuitivno oseća da je njeno postojanje dragoceni deo ovog sveta i ume da se stopi sa prirodom, da uživa u zvezdanom nebu i pogledu na reku ili drvo, nikada se neće osećati usamljeno već će ceniti samoću i blagodeti koje ona pruža. Kratki spoj psihe treba zameniti velikim, smislenim spojem sa sopstvenom egzistencijom.

Najveće ubice libida

Vreme u kom živimo donosi nam niz prednosti i naizgled udobnih pogodnosti. Na prvi pogled osećamo se ušuškano i bezbedno, ali ako svoj život raščlanimo na pojedinačne faktore, shvatićemo da nas mnogo toga što smatramo normalnim zapravo polako ubija. Seksualna želja je jedan od pokazatelja zdravlja kod reproduktivno sposobnog muškarca i žene. Da vidimo šta sve na nju utiče.

  • Stres – napada nas sa svakog ćoška i na njegove uzroke možda ne možemo mnogo uticati, ali zato možemo uticati na način na koji ćemo ga kanalisati i eliminisati njegove posledice. Pozitivan stav, boravak u prirodi, bavljenje sportom, jogom, tai čijem, praktikovanje hobija koji nas opuštaju… svako treba da pronađe svoju tehniku.
  • Nedovoljno sna – ako ne odlazite na spavanje na vreme, ili imate poremećaj sna kao što je apnea, možete biti stalno umorni i bezvoljni. Potrudite se da se disciplinujete i odete u krevet pre ponoći, a ako je poremećaj u pitanju, obavezno potražite stručnu pomoć jer vam zdravlje i život mogu biti ugroženi.
  • Alkohol – on ubija mnogo više od libida, i ako ga redovno konzumirajte zapitajte se šta pokušavate na taj način da rešite. Šta god to bilo, alkohol nije rešenje već može samo doliti ulja na vatru. Nije sramota potražiti pomoć.
  • Lekovi: antidepresivi, lekovi za krvni pritisak, kontraceptivne pilule, hemoterapija… svi oni mogu uticati na seksualnu želju. Posavetujte se sa lekarom o alternativama, ili kako da prevaziđete problem.
  • Nedostatak samopouzdanja o sopstvenom izgledu. Ovaj problem pogađa naročito žene. Danas smo sa svih strana bombardovane neralnim zahtevima za ’savršeni’ izgled. Pre svega potrebno je da shvatimo da to nema veze sa nama, već da jednostavno neko pokušava nešto da nam proda. Slike manekenki i glumica su toliko obrađene u fotošopu da ni one same ne prepoznaju sebe. Umesto da dopustite da konzumerizam dominira vašim životom, naučite da volite sebe, sa svim svojim vrlinama i manama.
  • Gojaznost. Ovaj problem ubija libido ne samo zato što su gojazne osobe često svesne svojih fizičkih nedostataka, već i zato što višak kilograma utiče na rad hormona. Gojaznost je ozbiljan problem i može značajno ugroziti zdravlje. Nije šala, potrudite se da smanjite kilažu.
  • Problemi s erekcijom. Erektilna disfunkcija danas pogađa veliki broj muškaraca, i uzroci mogu biti razni, uključujući i sve ovde nabrojane. Poseta urologu nije bauk, konsultujte se sa stručnjakom.
  • Nizak nivo testosterona. I kod muškaraca, kao i kod žena može doći do poremećaja hormona. Opet, mnogo toga može uticati na smanjeni nivo testosterona, nezdrava ishrana prepuna loših masti i ugljenih hidrata, pušenje, alkohol, i opet – obavezno posetite urologa.

  • Depresija. Jedini psihički poremećaj koji se smatra smrtonosnim, jer veliki broj obolelih uspe da okonča sopstveni život. Danas vlada prava epidemija depresije, i ona ubija mnogo više od libida. Ako primetite da imate simptome depresije koji traju duže od dve nedelje, obavezno potražite pomoć stručnjaka.
  • Menopauza – ulazak u novu fazu života. Njeni simptomi mogu biti neprijatni, od napornih valunga, nervoze, lupanja srca do gubitka seksualne želje. Pored zdravog načina života, bavljenja sportom i dobrom ishranom, i lekovito bilje može mnogo da nam pomogne.
  • Problemi u partnerskim odnosima kao što su loša komunikacija, osećaj izneverenosti, problemi sa poverenjem… Potrebno je vremena i truda da bi se izdgradili partnerski odnosi. Ako nešto ne funkcioniše, nemojte prvo kriviti partnera. Razmislite šta vi možete učiniti da bi se situacija poboljšala. Načinite prvi korak. Ako niste sigurni kako da se ponašate, potražite pomoć stručnjaka.
  • Nedostatak bliskosti s partnerom. Danas smo preopterećeni jurnjavom za karijerom, provodimo previše vremena na poslu, svi redom imamo finansijskih poteškoća… I često smetnemo s uma da, iako nam se nameću kao primarne, sve su to sporedne stvari. Prisetite se šta vam je najvažnije. Delite svoja razmišljanja i probleme s partnerom. Potrudite se da odvojite vremena za kvalitetno druženje.
  • Roditeljstvo. Deca su ukras sveta, ali ko ih ima zna da je roditeljstvo veoma zahtevno, naročito kad još imate i posao od 9 do 5. Idite sa decom što češće u prirodu, prijaće i vama i njima, a potrudite se da organizujete povremeno čuvanje kako biste imali vremena za sebe i partnera.

A evo kako priroda može da pomogne: Femisan A dovodi hormone žene u balans i na taj način održava zdravlje reproduktivnih organa. Alfa Aktiv jača srce i krvne sudove muškarca, povećava izdržljivost i imunitet, otklanja depresiju, erektilnu disfunkciju, povećava nivo testosterona. Femisan B je pomoć ženama koje ulaze u menopauzu i otklanja sve neprijatne simptome, ali i smanjuje rizik od nastanka oboljenja koja su karakteristična za ovu fazu života. Optima Forma olakšava ulazak u san, prirodno smiruje, otklanja posledice stresa, povećava mentalnu i fizičku izdržljivost. Equigal pomaže kod mršavljenja, čisti jetru, poboljšava varenje i otklanja višak vode iz organizma.

Uzroci neplodnosti – depresija

Depresija je bolest koja je oduvek postojala a u današnje vreme je poprimila oblik epidemije. Procene Svetske zdravstvene organizacije su da će do 2030. godine ovo biti vodeći zdravstveni problem. Ranije se smatralo da su žene sklonije depresiji, međutim, najnovija istraživanja su pokazala da su oba pola jednako sklona ali je to bilo teško utvrditi jer muškarci obično kriju simptome depresije, naročito one mentalne. U društvu postoji ubeđenje da muškarac mora biti snažan, psihički i fizički stabilan, pa se bilo kakav poremećaj psihe shvata kao slabost i sramota. Kada muškarci priznaju da pate od depresije, bolest je obično već prilično uznapredovala.

Da je neophodno ozbiljno shvatiti depresiju potvrđuje i činjenica da je ona jedina smrtonosna bolest u psihijatrijskoj medicini, jer oko 15% obolelih izvrši samoubistvo. U ovom procentu veći deo čine muškarci, ne zato što žene manje pokušavaju da okončaju život, već zato što muškarci u tome više uspevaju. Depresija je bolest koju ne može da razume neko ko od nje ne pati. Često čujemo od ljudi oko sebe da su depresivni, međutim taj pojam se obično pogrešno koristi za kratkoročna stanja prolazne tuge ili potištenosti. Prava depresija je stanje koje traje više od 15 dana, i značajno utiče na život obolelog. On gubi interesovanja za stvari koje su ga do tad zanimale, oseća potpuni besmisao, prazninu i konstantnu strepnju, prestaje da se druži, da obraća pažnju na svoj fizički izgled i osnovnu higijenu, više ne obraća pažnju na posao i ne može da se koncentriše, a ima i nezainteresovan ili, baš suprotno, agresivan stav prema članovima porodice. Depresivna osoba oseća grižu savesti i ima nisko samopoštovanje, loše spava, loše se hrani, poseže za alkoholom, nema energije za svakodnevne aktivnosti. Od fizičkih simptoma mogu se javiti glavobolja, bol i slabost u mišićima i poremećaj varenja. U najgorem scenariju, depresivna osoba vidi samoubistvo kao jedino rešenje.

Depresiji mogu ali i ne moraju biti sklonije osobe koje su preživele traumatične i bolne događaje u detinjstvu ili ranoj mladosti, situacije u kojima je sistematski uništavano njihovo samopouzdanje i samovrednovanje, kao i osobe sa izvesnim biološkim poremećajima poput smanjenog nivoa serotonina u mozgu. Okidač za ovu bolest može biti neka traumatična situacija, elementarna nepogoda, ratno stanje ili stanje bilo kakve opasnosti. Ovo stanje može ali i ne mora biti nasledno. Češće se javlja u regijama gde su sunčevi zraci oskudni, pa se kratkotrajne depresije mogu javiti zimi zbog nedostatka sunca, i one su poznate kao sezonski afektivni poremećaj. Postoji mnogo oblika depresije, i svaka osoba je može doživljavati na drugačiji način.

Ozbiljna depresija nije bolest koja će proći sama od sebe, već je neophodna pomoć psihijatra. Psihijatar će pomoću niza pitanja prvo pokušati da stekne sliku i uspostavi dijagnozu. Proceniće da li postoji istorija depresije u porodici, šta bi moglo biti njen okidač, da li oboleli ima suicidalne namere i potom će osmisliti odgovarajuću terapiju.

Učestalost depresije od devedesetih godina prošlog veka znatno je povećana, naročito kod populacije do 35 godina starosti. Kod muškaraca je primećeno da su depresiji sklonije osobe koje su odrasle bez muškog roditelja, odnosno muškog uzora. Takođe, razvedeni muškarci su podložniji depresiji i često su ophrvani osećajem neuspeha i manje vrednosti. U našim krajevima česta je depresija zbog traumatičnih dešavanja tokom ratova.

Depresija kod muškaraca često uzrokuje smanjeni libido i seksualnu potenciju. Mentalna letargija i osećaj niže vrednosti okidaju i velike promene na seksualnom nivou. Ova sprega je uzročno-posledična, pa će seksualna nemoć izazvati još dublju depresiju, kao i osećaj srama kog će većina muškaraca pokušati da prikrije.

Kako pomoći depresivnoj osobi? Pre svega, ne treba je osuđivati i prigovarati joj, već potražiti pomoć stručnjaka. Potrebno je ozbiljno shvatiti situaciju, razumeti da osoba nije u stanju da vlada sobom, svojim ponašanjem i emocijama, da njeno trenutno stanje nije stvar njene dobre volje ili slabosti karaktera, i ohrabriti je da sagleda svoje stanje i pristane na terapiju. Psihoterapija u grupama često pomaže, kao i porodična psihoterapija. Pored psihoterapije postoje i lekovi, antidepresivi, koje prepisuje isključivo stručnjak. Ali postoje i prirodni načini da se utiče na ovu bolest. Damjana je biljka koja se vekovima koristi protiv depresije, za popravljanje fizičkog i mentalnog stanja, i kao prirodni afrodizijak. Ona vraća seksualnu želju, životnu energiju, a uz cink koji jača imunitet i L-karnitin koji jača srce i značajno podiže nivo energije, predstavlja idealni trio koji je najbolji saveznik svakog muškarca. Svi ovi elementi deo su prirodnog preparata Alfa Aktiv.

Alfa Aktiv, za zdravog i psihički stabilnog muškarca.