Tag Archives: lekovito bilje

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.

Prirodni balanseri

Danas smo, više nego ikada, zainteresovani za sopstvenu ishranu i njen kvalitet. I pored toga što mnogo vremena posvećujemo hrani, uglavnom je nemoguće da znamo čime se zapravo hranimo, osim ako nemamo dobrog rođaka na selu sa organskom bašticom. Nažalost, čak ni taj naš rođak nije u stanju da odgaji savršeno, zagađenjem netaknuto voće i povrće. Jedna od najintrigantnijih tema današnjice su sigurno i fitoestrogeni. Kruže priče o njihovoj štetnosti, pa često i na sam njihov pomen zamišljamo velikog bauka koji će nam ugroziti zdravlje. Bauk zapravo i postoji, ali ga nije stvorila priroda, već čovek.

Pre svega, treba da napravimo razliku između fitoestrogena koji se prirodno nalaze u hrani, i ksenoestrogena za koje smo sami krivi. Ksenoestrogeni su sintetičke hemikalije prisutne u našoj životnoj sredini koje remete normalnu aktivnost estrogena i mogu uticati na poremećaj endoktrinog sistema. Oni mogu biti prisutni posredno, u hemikalijama koje dospevaju u zemljište i vodotokove kao otpad kroz kanalizaciju, ili direktno, namerno, u sredstvima za higijenu, hrani, a najčešće kroz plastiku, farbe i lakove koji, na primer, sadrže veoma prisutan bisfenol-A, ili nonilfenol prisutan u ambalaži za hranu. U poslednje vreme brojna testiranja u prirodi su dokazala prisustvo sintetičkih estrogena koji potiču iz oralnih kontraceptiva, a dospevaju u vodotokove preko kanalizacije. Tom vodom se potom navodnjavaju njive gde se gaje usevi za ljudsku i stočnu ishranu.

Planeta Zemlja je složen ekosistem koji funkcioniše na principu razmene materije. Sve što u njega ubacimo, naći će načina da nam se vrati. I sve čemu narušimo balans, obiće nam se o glavu. Priroda je lepo izbalansirala elemente i preko hrane bi trebalo da dobijemo sve hranljive materije koje su nam potrebne. Tako postoje i brojne namirnice i plodovi koje sadrže fitoestrogene u tragovima, kojma se ljudi milenijumima hrane, i koje su samo mogle da im pomognu. Obično kada čujemo reč ’fitoestrogeni’ prvo pomislimo na soju. Ali spisak plodova koji ih sadrže je poduži, i uključuje i namirnice koje su nam često na trpezi.

Ali da se prvo pozabavimo ovim prirodnim fitoestrogenima i odgonetnemo – šta su oni, zapravo? Sama reč je starogrčkog porekla, fito (phyto) je biljka, estrus (estrus) je libido, seksualna želja, a gen (gene) znači stvarati. Kada sve to spojimo, značenje nam je jasno. Postoji hipoteza da biljke koriste fitoestrogene kao prirodnu odbranu, odnosno način kontrole populacije biljojeda, tako što utiču na plodnost ženki. Fitoestrogeni su prvi put u nauci primećeni 1926. godine, ali njihov efekat je tada bio nepoznat. Međutim, ono što je u narodu mnogo, mnogo pre toga bilo poznato je da postoje biljke i plodovi koji mogu uticati na plodnost, a naročito biti od pomoći u periodu kada žena gubi plodnost – u menopauzi.

Osim soje, koja vrsta hrane još sadrži fitoestrogene? Iznenadićete se: laneno seme, susam, grčko seme, ovas, ječam, pasulj, sočivo, slatki krompir, pirinač, jabuke, šargarepe, nar, pšenične klice, pirinčane mekinje, kafa, koren sladića, nana, žen-šen, pivo, dudinje, komorač, anis…

Ono što nauka nije mogla da definiše, ali se u narodu već više hiljada godina zna, jeste da fitoestrogeni, oni prirodni koje unesemo preko namirnica i lekovitog bilja, imaju veoma povoljan uticaj na cirkulaciju, srce i krvne sudove, metabolizam, centralni nervni sistem, a kod žena, naročito kada ulaze u menopauzu, mogu znatno olakšati neprijatne simptome. Posmatranja žena širom sveta su to i dokazala: žene koje žive na dalekom Istoku i redovno konzumiraju soju, tofu sir i ostale proizvode od sojinog zrna, skoro da neprimetno ulaze u menopauzu. Danas se ženama često prilikom ulaska u menopauzu prepisuje sintetički estrogen. Fitoestrogeni su prirodna alternativa, i dokazano mogu smanjiti valunge i preznojavanje, ali i smanjiti rizik od osteoporoze i raka dojke. Fitoestrogeni mogu pomoći i ženama tokom reproduktivnog perioda jer mogu izbalansirati hormone i sprečiti neprijatne pojave u drugoj polovini ciklusa kao što su promene raspoloženja, energije i pojava akni.

Kako fitoestrogeni deluju u telu žene? Interesantno je da je njihovo dejstvo dvostruko: slabo estrogensko i izraženo antiestrogensko. Biljne materije se vezuju za estrogenski receptor i izazivaju estrogensku reakciju, koja je oko 1000 puta manja od reakcije koju izaziva pravi estrogen. Kada se estrogenski receptori zasite, fitoestrogeni sprečavaju prirodni estrogen da se veže za svoje receptore, pa je u reproduktivnoj fazi života (od prve menstruacije do menopauze), njihov terapeutski efekat antiestrogenski.  On se naročito pozitivno ispoljava kod poremećaja izazvanih hormonalnim disbalansom, kao što su endometrioza i miomi na materici.

Fitoestrogeni, dakle mogu biti naši saveznici. Nažalost, posledice negativnog uticaja čoveka na prirodu često nas navode da zaziremo od fitoestrogena. Ali naš neprijatelj nije soja, ovas ili šargarepa – naš neprijatelj je čovek koji modifikuje seme kako bi povećao proizvodnju i omasovio useve, čovek kome je na prvom mestu profit, a ne opšta dobrobit.

Fitoestrogeni su naši prirodni balanseri. I upravo je balans prava reč: u životu treba sve raditi s balansom. Bilo kakvo preterivanje, od individualnog, preteranog unosa jedne te iste namirnice, do globalnog uticaja na prirodu i njenog nasilnog menjanja, nije dobro.

Fitoestrogeni su u veoma blagom obliku prisutni i u lekovitom bilju: virak, hajdučka trava, rusomača… sve su to trave koje su se vekovima koristile kako bi se zalečile rane i izlečili razni poremećaji. I u njima se nalaze u pravom obliku, u pravoj količini koja nam može pomoći a neće štetiti.

Lekovito bilje ubrano na planinskim poljima, daleko od naselja i civilizacije, ulazi i u sastav preparata koji su namenjeni ženama: Femisan A – za žene u reproduktivnom periodu, i Femisan B – za žene koje ulaze u menopauzu. Postoje fitoestrogeni, i… fitoestrogeni. U Femisanima su definitivno oni pravi, naši prirodni balanseri.

Troskot, simbol snage i opstanka

Najstariji zapisi o njemu dosežu 3000. godinu pre naše ere i vreme vladavine kineske dinastije Šin. Koristio se kao lek protiv crevnih parazita, dijareje i dizenterije, žutice i gonoreje, kao dijuretik, naročito u slučajevima otežanog mokrenja. Troskot je biljka koja se verovatno koristi onoliko dugo koliko seže ljudska istorija. S obzirom da raste kao korov i ne smetaju mu ni suša ni mraz, može se naći u svim krajevima sveta. Naučni, latinski naziv mu je Polygonum aviculare, a druga reč naziva potiče od ‘avis’ – ptica. I u tom imenu krije se još jedna interesantna činjenica o troskotu: široko je rasprostranjen baš zahvaljujući pticama koje se hrane njegovim semenjem i, na kraju ‘digestivnog puta’ ga poseju uz adekvatnu dozu prirodnog đubriva.

Troskot može mnogo da nas nauči o snalažljivosti, dovitljivosti i izdržljivosti. To ćemo najbolje uočiti ako malo bolje zagledamo pukotine u asfaltu, popločane staze i ivice puteva: ne retko ćemo ga tu naći kako uporno prkosi civilizaciji. I kada probamo da ga iščupamo, shvatićemo da to nije nimalo lako. Zbog toga je u Engleskoj jedno od njegovih imena armstrong – snažna ruka. Drugi naziv mu je knot grass – čvornovata trava, zbog karakterističnih čvorića ili ’zglobova’ duž stabljike.

Osim što je izuzetno otporan, troskot je i veoma koristan za okolinu: pošto je dobro i široko ukorenjen sprečiće eroziju tla, a i životinje ga rado jedu. U engleskom se još zove i cowgrass i hogweed (kravlja trava i svinjski korov), dok u našim krajevima troskot se zove još i pasja trava, kokošica, ptičja trava, živinska trava… A kod ljudi, osim što se hiljadama godina koristi kao lek, koristio se i u magijskim obredima i vradžbinama: verovalo se da čvorovi na njegovoj stabljici simbolično mogu da ’vežu’ i ljude, da ih sputaju ili ograniče.

Verovalo se i da njegovi čvorovi mogu da ’svežu’ sve probleme, pa bi se biljka stavljala na dlan, i zamišljali svi problemi kako se skupljaju u struku troskota koji bi se potom zapalio, a pepeo rasuo. Svakako, ova krajnje nenaučna upotreba troskota nije mogla imati nikakav drugačiji efekat osim psihološkog, ali ako je pomagao nekome da olakša svoj mentalni teret na taj način, i taj ritual je sasvim imao smisla. Severnoamerički indijanci nosili su njegov prah u džepu da privuku ljubav i krišom ga stavljali u piće izabranika da bi ga očarali. Šekspir ga pominje u Snu letnje noći, a u brojnim srednjovekovnim spisima se pominje kao biljka koja smiruje upale, čisti i leči rane i gnojne čireve. Osim kao lek, koristio se i za bojenje tkanine u indigo-plavu boju, najverovatnije pomoću listova.

Šta je to u troskotu što je lekovito? On sadrži flavonoidne glikozide, fenolnu kiselinu, kumarine, tanine, silicijumovu kiselinu, sluzi, esencijalna ulja, cink i vitamin C. Troskot se koristi i kao salata, što se ipak ne preporučuje zbog prisustva oksalne kiseline. Ona se eliminiše preradom i kuvanjem, pa je potrebno biljku koristiti u proverenim preparatima, ili čaj kuvati u skladu sa uputstvom.

Kako je adstringent (supstanca koja ima sposobnost da skuplja tkivo), troskot je dobar prijatelj žena kojima može pomoći kod obilnih i produženih menstruacija. Ista osobina je korisna kod rana koje krvare, naročito kod unutrašnjih krvarenja, pored materice i želuca, creva i pluća. Troskot je koristan kod bronhitisa i za iskašljavanje, malokrvnosti, čira na želucu, dijareje, otežanog mokrenja, zadržavanja viška vode u organizmu, kamena u bubregu ili žuči, nadražaja creva i viška želudačne kiseline. Dobar je i kod površinskih rana i iritacija, upala kože i sluzokože i hemoroida, i u tim slučajevima se primenjuje kao oblog, bilo cela izgnječena biljka ili njen sok. Troskot se preporučuje i kao dodatna terapija tokom upotrebe kortikosteroida jer poboljšava njihovo dejstvo, a umanjuje kontraindikacije.

Ovaj prijatelj žena našao je svoju primenu i u preparatu za žene: Femisan A kapima. Zahvaljujući troskotu, menstruacije neće biti obilne i duge, a u kombinaciji sa preostalih pet lekovitih biljaka, Femisan A kapi će pomoći i kod drugih, neprijatnih poremećaja ženskog reproduktivnog sistema.

Sada kada znamo koliko je ova biljka korisna, sigurno ćemo prestati da je posmatramo kao korov, i pustiti je da slobodno raste u bašti, između kamenih ploča stazice ili verande.