Tag Archives: Optima Forma

Veronika, vrlina puna

Kada bi hteli da nešto pohvale, stari Rimljani bi govorili da je vrlo kao veronika – prepuno vrlina, dobrih osobina. Rimljani su na biljku veroniku, kod nas poznatiju kao čestoslavica, nabasali prilikom osvajanja Evrope. Među germanskim i keltskim plemenima je bila veoma cenjena, pa se ubrzo našla i u rimskoj farmakopeji gde je zauzela počasno mesto, kao ’lek sveta’, lek za sve. Po Pliniju, veronika je zapravo betonica, ona koja potiče od keltskog plemena Betonaca. Ali poreklo reči veronica je latinizovan oblik grčkog vereniki – ona koja donosi pobedu. I naš naziv čestoslavica asocira na slavu, i jednako glorifikuje ovu biljku.

U Engleskoj se zove speedwell, od arhaičnog speed u značenju bujati, napredovati, a naučno ime veronica dobila je pre pola veka, i to po svetici koja je presrela Hrista dok je nosio krst na putu ka Golgoti, i svojom maramom mu obrisala znoj i krv sa lica. Veronikina marama je u tom trenutku na sebi zadržala obrise Hristovog lika – vera iconica – pravi, istinski lik, i ta scena je čest hrišćanski motiv na bezbrojnim slikama i ikonama. Nemci, kod kojih se čestoslavica koristi od davnina, je zovu ’nagradom časti’, biljkom koja briše zaborav, pa su u Srednjem veku vitezovi često nosili venčiće u koje su upleteni njeni cvetići kao spomen na velike viteške poduhvate.

Kakvo god da je poreklo imena veronike, očigledno je mnogim narodima bila i inspiracija, i lek. I u našoj tradicionalnoj medicini čestoslavica zauzima cenjeno mesto i koristi se vekovima za lečenje raznih oboljenja i stanja. Čaj od veronike sadrži tanine, i ima gorak ukus, pošto je prirodni astringent –ima sposobnost da skuplja pore i tkiva. Tokom 19. veka u Francuskoj se zbog ukusa koristio kao ’sirotinjski čaj’, zamena za crni čaj kog su zvali Thé d’Europe – evropski čaj, baš kao što se i cikorija koristi kao zamena za kafu. Ali baš te gorke materije koje joj daju ukus, doprinose i njenoj lekovitosti. Pored njih, tu su i brojne organske kiseline, polifenoli, smole, saponidi, glikozidi, etarska ulja, ali i vitamini: C, K i E.

Upravo su tanini iz veronike pomogli španskom kralju Karlu V da olakša nesnosne bolove od kojih je patio usled gihta. Ova biljka čisti krv i okrepljuje, smanjuje upale, bol u zglobovima, smiruje iritacije kože pa je sjajna kod ekcema i staračkog svraba, umiruje želudac i pomaže varenje. Veronika je sjajna i kod problema s nervima, umiruje organizam i psihu, uveče opušta i olakšava ulazak u san, otklanja depresiju, a pravi je prijatelj zaboravnih. Sadrži manitol koji poboljšava memoriju, povoljno utiče na centralni nervni sistem i otklanja nesvesticu – zato se veronika koristi i za preventivu i lečenje Parkinsonove bolesti.

Još jedno povoljno dejstvo veronike je na urinarni trakt: ona pomaže rad bubrega i izbacivanje peska, leči infekcije i podstiče drenažu. Dobar je čistač pluća, koristi se za iskašljavanje i izbacivanje sluzi iz pluća kod niza respiratornih oboljenja, olakšava bol u grudima, i pomaže pušačima kod pušačkog kašlja. Moderna medicina testirala je dejstvo veronike na čir: u studiji koja je rađena na pacovima, potvrđeno je značajno ulcerogenično dejstvo ove biljke – ona leči čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, i podstiče regeneraciju sluzokože organa za varenje.

I na kraju, veronika nije inspiracija samo u religiji, viteštvu i fitofarmaciji. Ušla je i u modernu književnost preko Deane Rejborn, američke spisateljice koja je osmislila serijal romana i smestila ih u viktorijansko doba. Sve to ne bi bilo ništa čudno da se glavna junakinja ne zove baš – Veronica Speedwell. Njeno ime bismo mogli da prevedemo kao Veronika Čestoslavić. Ona je biolog, pasija su joj leptiri, putuje svetom i istražuje, i usput rešava zamršene misterije.

Pa, eto ideje da iskombinujete lepo i korisno, skuvate jedan čaj od veronike i pijuckate ga dok čitate o avanturama Veronike Čestoslavić. A možete i prečicom: veronika ulazi u sastav tri preparata HerbaSveta: u Nefrovitu čisti urinarni trakt, uklanja upale i pesak, u Leocardinu umanjuje nervozu i napetost i tako štiti srce i arterije, dok u Disanu pomaže iskašljavanje i otklanja bol u grudima. I za razliku od romana Deane Rejborn, u HerbaSvetu nema misterije: sve je jednostavno i dostupno.

 

Pobedite bes, pobedite sebe

Život nas od najranijih dana stavlja u situacije koje nismo u stanju da kontrolišemo. Najteži aspekt življenja je upravo u spoznaji da je toliko malo toga pod našom kontrolom. Sopstvenu budućnost možemo planirati, truditi se i raditi na ostvarenju ciljeva, od najsitnijih, svakodnevnih, do onih suštinskih, ali krajnji ishod veoma često ne zavisi od nas – i može biti potpuno suprotan od onog što očekujemo.

Sasvim normalna reakcija u takvim situacijama je bes, i on se javlja bez obzira koliko se mi trudili da ga ugušimo. Kada smo besni, disanje se ubrzava, baš kao i srčani ritam, luče se hormoni stresa, mišići u ramenom pojasu postaju napeti, a u ekstremnim situacijama stegnućemo i pesnice. Ali, koliko god da nismo u stanju da kontrolišemo pojavu besa, ipak imamo moć da kanališemo način na koji ga ispoljavamo.

S pojavom popularne psihologije, postalo je uvreženo mišljenje da sve emocije treba ispoljavati, umesto da ih potiskujemo. I to je donekle tačno, pod uslovom da metod ispoljavanja nije agresivan i destruktivan kako po okolinu, tako i po nas. Česti otvoreni izlivi gneva i besa mogu samo doliti ulje na vatru, dovesti nas u konfliktne situacije sa bliskim ljudima, ali i doprineti kasnijem osećaju kajanja i manjka samopouzdanja. Izlivi besa mogu uticati na naš način razmišljanja, doprineti pesimizmu i socijalnoj izolaciji. Zbog njega možemo snositi posledice i na poslovnom planu, i u porodici. Najgora vrsta besa je ona koja sa sobom nosi fizičko nasilje.

Bes koji nismo u stanju da kontrolišemo može se veoma negativno odraziti i na naše zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Tada nam pada imunitet, podložniji smo virusima, srčanim oboljenjima, visokom krvnom pritisku, dijabetesu, a sigurno ćemo patiti i od nesanice. Hronični bes nam crpi mentalnu energiju, onemogućava koncentraciju, pamćenje i izaziva depresiju.

Srećom, postoje tehnike koje nam mogu pomoći ne da savladamo bes, već da ga kontrolišemo i izrazimo na društveno prihvatljiv način, razrešimo konfliktnu situaciju a pritom se i osećamo bolje. To je veština koja se uči, i što je ranije u životu savladamo, to bolje po nas.

Stari Grci su govorili Upoznaj samog sebe! U tom naizgled jednostavnom savetu krije se suština rešenja. Da bismo umeli da bes i ljutnju iskažemo na pravi način, potrebno je da poznajemo sebe i svoja osećanja. Šta je to što nas navodi da se osećamo nesigurno, posramljeno, povređeno i ranjivo? Kako se ponašamo u situacijama kada nas preplave takva osećanja? Da li takve modele ponašanja vučemo iz detinjstva i da li smo u svojoj matičnoj porodici mogli slobodno da ispoljavamo emocije ili smo morali da ih potiskujemo? Često, kada nismo u stanju da ispoljimo emocije, izražavamo ih putem besa koji nam služi kao odbrambeni mehanizam.

Drugi razlog čestih i burnih izliva besa može biti nedostatak sposobnosti pravljenja kompromisa. Ako nismo u stanju da prihvatimo i sagledamo tuđe stanovište i osećanja, teško da ćemo moći da sa nekim postignemo kompromis. I ovde se opet moramo vratiti u detinjstvo: ako smo odrasli u porodici gde se tuđe mišljenje nije uzimalo u obzir već je glavnu reč vodila osoba sa neprikosnovenim autoritetom, najverovatnije ćemo zazirati od kompromisa. Tuđa mišljenja, koja se razlikuju od naših, mogu nam delovati kao atak na sopstveni ego, autoritet i ličnost.

Kako pobediti bes? Analizirajte situacije koje vas dovode do njega i napravite spisak emocija i fizičkih manifestacija koje se u vama bude pre nego što eksplodirate. Šta kod vas obično prethodi besu? I, još važnije, kakav vam je tok misli? Da li okrivljujete druge? Da li zanemarujete pozitivne aspekte u nekoj situaciji i tražite samo one negativne oko kojih pletete okosnicu problema? Da li se u nekoj minornoj negativnoj situaciji prisećate svih mogućih problema i problemčića, iskopavate greške iz prošlosti i generalizujete stvari kako biste što bolje optužili nekoga? Da li jasno kažete drugima šta želite ili očekujete da vam čitaju misli pa ih okrivljujete što im to ne uspeva?

Pored iskrene samoanalize, potrebno je da budemo svesni i situacija koje kod nas obično izazivaju bes, kako bismo mogli da ga predvidimo, i na taj način i kanališemo. Setite nekoliko poslednjih situacija kada niste mogli da se kontrolišete: u koje doba dana su se dogodile? Šta im je prethodilo? Koje osobe su bile prisutne? Kojim aktivnostima ste se bavili? Kada otkrijete okidače svojih izliva besa, moći ćete da nađete načina da ih ili zaobiđete, ili, ako je to nemoguće, da razmotrite alternativne načine na koje možete da reagujete.

Probajte da se mentalno izdignete iznad situacije, kao da posmatrate sebe odozgore. Postavite sebi pitanja sa stanovišta neutralnog posmatrača: da li je ta situacija zaista vredna nerviranja? Da li zbog ovoga treba da mi propadne čitav dan? Da li mogu da reagujem drugačije? Kako mogu da izrazim svoje mišljenje a da ne napravim scenu? Osim besa, koja se sve osećanja nagomilavaju u meni? Šta je pravi razlog moga besa? Kako ću se osećati kada se završi ova scena?

Još jedna dobra tehnika, kada vidimo da smo na ivici da eksplodiramo, je da se fizički udaljimo na neko vreme. Dovoljna je i petominutna šetnja, odlazak do toaleta gde se možemo umiti hladnom vodom, ili ako imamo više vremena, odlazak na trening ili slušanje omiljene muzike. Ovaj ’tajm aut’ možemo iskoristiti da podsetimo sebe da smo svi mi nesavršeni i ranjivi ljudi, i da pokušamo da se stavimo u položaj osobe sa kojom smo u sukobu, da se prisetimo njenih pozitivnih osobina ili situacija iz prošlosti.

Jedna od najbitnijih veština koju ćemo u životu naučiti jeste da izaberemo bitke u kojima ćemo učestvovati i prepoznamo one od kojih treba da se udaljimo. Kada, uz to, umemo i da sebe kritički sagledamo, izanaliziramo, povežemo sopstvene postupke sa osećanjima, onda smo u stanju ne samo da pobedimo bes, već i sebe. A onaj ko je svoj gospodar, ima sva vrata otvorena.

Nada za beznađe

Koliko često smo pod utiskom loših iskustava do te mere da slepo verujemo da smo u potpuno beznadežnoj situaciji kojoj se pasivno prepuštamo i ni ne pokušavamo da nađemo izlaz? I dok sažaljevamo sebe, ne primećujemo da nam je rešenje pred nosem? Ovakav model ponašanja ima svoj naučni naziv: naučena bespomoćnost.

Godine 1965. psiholozi Martin Seligman i Stiv Mejer pokrenuli su eksperiment kako bi proširili istraživanje Pavlova, ruskog naučnika i dobitnika Nobelove nagrade, o uslovnom refleksu. Da podsetimo, Pavlov je eksperimentisao sa psom kome bi oglasio zvuk zvona svaki put pre nego što bi mu dao hranu. Ubrzo, pas je počeo da poistovećuje zvuk zvona s hranom i na samo njegovo oglašavanje lučio bi pljuvačku. Seligman i Mejer su hteli da utvrde šta se dešava u suprotnoj situaciji – kada se umesto prijatnog stimulansa životinji pruži neprijatan.

Pavlovljev eksperiment

Dva psa su stavljena u odvojene boksove. Jednom je puštan zvuk zvona nakon čega bi primio blagi elektrošok, bezopasan ali neprijatan. Psu je bio dostupan prekidač za koji je ubrzo shvatio da može da ga upotrebi da isključi elektrošok. U drugi boks stavljen je pas koji je vezan, i dobijao je elektrošokove bez upozorenja i bez prekidača. Oba psa su nakon nekog vremena prebačena u nove boksove pregrađene niskom ogradom. Oboma bi se ovog puta palilo svetlo pre nego što bi usledio elektrošok. I tu sad sledi iznenađenje: prvi pas bi, čim se upali svetlo, preskakao ogradu i na taj način izbegavao šok, dok bi drugi pas samo pasivno ležao i cvileći, bespomoćno čekao da se šok dogodi, iako je imao mogućnost da pređe u drugi deo boksa gde je mogao da ga izbegne. Drugi pas je postao depresivan, vremenom mu je opao imunitet i oboleo je od psihosomatskih poremećaja.

Kada se nalazimo u okolnostima u kojima nemamo uticaja na neprijatne događaje, kod nas će se razviti jak osećaj bespomoćnosti. Problem je u tome što kasnije, i kada se okolnosti promene, nismo u stanju da se otarasimo stečenog iskustva koje nastavlja da nas koči. Toliko smo opsednuti negativnim iskustvom, da negiramo sebi mogućnost da doživimo nešto pozitivno.

Martin Seligman je sabrao naučna iskustva, kako svoja tako i svojih kolega, i osnovao posebnu oblast psihologije koja ima za cilj da se posveti pozitivnim stranama ličnosti, snazi karaktera, vrlini i uslovima koji dovode do osećaja ispunjenja i sreće. Dao joj je ime pozitivna psihologija, i njen osnovni postulat je da cilj čoveka nije samo da prestane da pati, već mnogo više, da vodi život vredan življenja, bogat intenzivnim, pozitivnim doživljajima.  Psihologija se do tad bavila uglavnom negativnim aspektima ličnosti: depresivnim stanjima, agresijom, nerazumnim stavovima, traumama iz detinjstva, predrasudama… Međutim, pored ljudskih slabosti, po Seligmanu, psihologija bi trebalo da se bavi i ljudskom snagom, sposobnostima da prevaziđe poteškoće, optimizmom, entuzijazmom i nadom. Cilj pozitivne psihologije je da izgradi zdravog pojedinca, porodicu, grupu i društvo.

Svako od nas se makar jednom u životu osetio kao Seligmanov potlačeni pas, koji ni kriv ni dužan trpi šibe sudbine i nije u stanju da im se odupre. Ali, kao što je ovaj psiholog uspeo da dokaže, postoje i situacije koje nam na prvi pogled deluju beznadežno, dok nam je rešenje, zapravo, na dohvat ruke: osećaj beznađa nije uvek opravdan, već može biti stečen, naučen. Iskustva iz prošlosti usadila su nam slepu veru da ne treba ni da pokušamo da se udaljimo od negativne situacije, da se opiremo i tražimo izlaz. Jednostavno se prepuštamo i osećamo bespomoćno, a često čak u tome, na neki bolestan način, i uživamo.

Martin Seligman

Seligman je u svom delu Autentična sreća naveo tri vrste srećnog života kojima treba stremiti. Prvi je prijatan život, život koji nam u svojoj svakodnevnici daje pozitivna osećanja koja crpimo iz naših odnosa sa drugim ljudima, iz naših hobija ili interesovanja. Drugi je dobar život, koji možemo iskusiti u primarnim aktivnostima kojima se bavimo, u svakodnevnim zadacima i poslovima koje obavljamo i koja nam pružaju satisfakciju. I treći je smisleni život, život koji nam daje osećaj da pripadamo i doprinosimo nečemu krupnijem, bilo da je to društvena grupa, priroda, tradicija, vera ili politički pokret.

Naša naučena bespomoćnost se može ’odučiti’, odnosno zameniti naučenim, stečenim optimizmom. I zato, kad god mislimo da smo u pat poziciji, treba da se setimo sirotog Seligmanovog psa i prenemo se iz letargije. A onda treba da se zapitamo šta je to što možemo učiniti kako bismo živeli svoju autentičnu sreću. Samo naša sopstvena osvešćenost može nam skinuti povez sa očiju.

A na tom putu može nam pomoći Optima Forma. Optima Forma je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji nam pomaže da se izborimo sa stresom, depresijom, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, nesanicom i lošom koncentracijom. Kombinacija lekovitog bilja u preparatu podstiče mikrocirkulaciju ćelija mozga i tako pospešuje dotok kiseonika, što na prirodan način doprinosi pozitivnom stimulansu.

Pomoću osvešćenosti i Optima Forme otplovićemo iz mora beznađa do sigurne luke nade.

Rekreacija uma

Čini se da je rasejanost još jedna od mnogih boljki modernog doba. Često imamo osećaj da smo na sve strane okruženi stvarima koje zahtevaju našu pažnju, pa nam je teško da se usredsredimo na ono što nam je bitno i neophodno. Koliko često pođemo po nešto pa u sekundi zaboravimo šta smo hteli? Ili zaboravimo ime osobe koja nam se predstavila u istom trenutku? Da ne govorimo o zaturenim ključevima, naočarima, kišobranima i zaboravljenoj uključenoj pegli…

Živimo u vreme kada nam se nameće bezbroj obaveza od kojih je većina potpuno izlišna. Takozvani ’multitasking’ – potreba da obavljamo nekoliko radnji istovremeno,  kako na poslu tako i u kući, ’secka’ nam pažnju i opterećuje um i psihu, a pritom utiče i na kvalitet krajnjeg rezultata. Naročito su opterećene žene koje se, pored poslovnih zadataka, svakodnevno trude da se izbore sa porodičnim obavezama i kućnim poslovima kojima se ne vidi kraj.

Vreme u kom živimo ne možemo promeniti, ali možemo promeniti sebe. Jedan od načina da pospešimo britkost uma je da mozgu damo hranu koju voli. Pre svega, bitno je da unosimo hranu koja nije tretirana pesticidima, jer oni sadrže neurotoksine koji remete rad mozga, čak je dokazano da mogu smanjiti nivo inteligencije kod dece. Evo šta bi vaš mozak želeo da vidi na trpezi:

  • Cvekla je prepuna vitamina B koji ne samo da pospešuje rad mozga i poboljšava pamćenje, već donosi i dobro raspoloženje.
  • Bobičasto voće, maline, kupine, jagode i borovnice, štite moždane neurone i poboljšavaju pamćenje.
  • Riba poput lososa, tunjevine ili inćuna bogata je omega-3 masnim kiselinama koje daju mozgu vitalnost i poboljšavaju memoriju.
  • Još jedna super-hrana prepuna omega-3 masnih kiselina su jaja. Ali pazite kako ih birate. Jaja koka koje slobodno trče po dvorištu i pasu travu imaju duplo više omega-3 kiselina od onih koje čitav vek provedu zatvorene i hrane se koncentratom. Jaja sadrže i vitamin E koji sprečava depresiju i smanjuje mogućnost da obolimo od Alchajmerove bolesti. Sadrže i holin koji je neophodan za moždane neurotransmitere.
  • Svinjska mast, koja je do nedavno bila na crnoj listi, sada doživljava renesansu. Mast sadrži oleinsku, monozasićenu masnu kiselinu, koja sprečava depresiju, a bogata je i vitaminom D koji sprečava demenciju.

  • Ljuta papričica obiluje kapsaicinom za kog se zna da pomaže sagorevanje masti u organizmu i deluje kao analgetik. Međutim, kapsaicin utiče i na mozak jer pospešuje lučenje endorfina i na taj način smanjuje nivo stresa, zbog čega nam postaje lakše da se koncentrišemo.
  • Prokelj i kelj, kao i većina kupusnjača, sadrže molekule koje naše telo pretvara u diindolimetan, koji čuva imunitet moždanih ćelija i uništava ćelije raka.
  • Semenke bundeve su prepune triptofana koji pomaže stvaranje serotonina neophodnog za zdravlje mozga ali i dobro raspoloženje.
  • Crna čokolada, ona sa visokim sadržajem kvalitetnog kakaa, sadrži flavonole, antioksidante koji čuvaju arterije, poboljšavaju cirkulaciju i dotok krvi u mozak i na taj način sprečavaju mentalni umor i tromost.
  • Jabuke sadrže katehine koji štite mozak od štetnih materija. Katehina najviše ima u kori jabuke, pa treba birati one neprskane i nikako ih ne ljuštiti.

Ako malo bolje sagledamo ovaj spisak, primetićemo da je većina namirnica navedena na njemu bila zastupljena i na trpezama naših predaka. I danas je ovo hrana na koju nailazimo na pijacama, pa ako ne živimo na selu, potrebno je samo da pronađemo pouzdanog proizvođača koji nas može snabdeti neprskanim i prirodnim proizvodima.

Pored prigodne ishrane, moždane funkcije i memoriju možemo pospešiti i vežbom. Naš mozak danas podseća na memoriju kompjutera koja je pretrpana bespotrebnim fajlovima i folderima. Opšte je poznato da kada pobrišemo svo nagomilano ’smeće’ iz kompjutera i uradimo defragmentaciju, on će raditi bolje i brže. Isto je i sa našim mozgom. Osim što treba da zanemarimo bespotrebne informacije, naročito one kojima nas bombarduju mediji, potrebno je da sopstvenu memoriju uredno sortiramo u odgovarajuće fijoke. Jedna veoma korisna tehnika za ovakav sistem ’fajliranja’ je vizuelizacija.

Loci metod (loci na latinskom – mesta) ili palata pamćenja je tehnika koju su koristili stari Grci i Rimljani, a omiljen je i Šerloku Holmsu, čuvenom detektivu iz romana Artura Konana Dojla. Ovaj metod aktivira delove mozga koji su zaduženi za svest o prostoru.

Zamislite da treba da odete u prodavnicu i kupite integralni hleb, kilo govedine, pakovanje suvih šljiva, pola kile jabuka, krišku tvrdog sira i flašu kisele vode. Koliko često vam se desilo da uredno napravite spisak za kupovinu i zaboravite da ga ponesete? Loci metod kaže da vam ne treba spisak. Zamislite svoju dnevnu sobu: na kvaku od vrata okačite kesu s integralnim hlebom. Na fotelju ’stavite’ komad mesa. Naravno da ga u stvarnom životu nikada ne biste stavili na fotelju, ali baš vas briga, ovo je vaša vizuelizacija. Na stočić ispred troseda postavite pakovanje suvih šljiva. O luster okačite nanizane tri manje jabuke (toliko je otprilike pola kile). Tvrdi sir stavite na vrh televizora, a flašu kisele vode ispred vrata. Ponekad, što bizarnije vizuelizacije, to bolja memorija. Na primer, zamislite da kapljice mleka plove prostorom u bestežinskom stanju kao u svemiru. Ako želite da pojačate efekat, dodajte zvučne signale ili miris. Kada vidite komad mesa na fotelji, zamislite muk krave. Krišku sira na vrhu televizora povežite sa mirisom gibanice a kapljice mleka koje lebde u vazduhu sa uvodnom špicom Odiseje u svemiru 2001. Prođite još jednom kroz celu sobu i ’vidite’ gde šta stoji. Kada stignete u prodavnicu, ’prošetajte’ kroz svoju ludu sobu i pokupite namirnice sa rafova.

Baš kao i našem telu, i mozgu je potrebna rekreacija. Mozgu je neophodan konstantni podsticaj kako bi očuvao funkcije, agilnost i vitalnost. Rutina je veliki neprijatelj uma, a u nju se lako zapadne. Zato, vežbajte svoj um. Upišite kurs jezika, rešavajte ukrštenice, idite do posla drugačijim putem svaki dan, koristite loci metod umesto da pravite spiskove, računajte napamet umesto pomoću digitrona…

Ako vas stres, mentalni i fizički premor ipak stignu, tu je Optima Forma. To je prirodni preparat na bazi šest lekovitih biljaka koji poboljšava koncentraciju, memoriju, mentalnu izdržljivost, emotivnu stabilnost i olakšava ulazak u san. Optima Forma je naš saveznik za rekreaciju uma.

Hormoni za vitkost

Osim genetike, stresa, ishrane, količine i vrste unetih kalorija i njihove potrošnje, postoje i drugi faktori koji utiču na našu telesnu masu. Zapravo, moglo bi se reći da oni vode glavnu reč. Telom vlada hemija, i svaki put kada se elementi unutar njega poremete osećamo posledice. Naš organizam je pod diktaturom hormona koji izdaju instrukcije telu da li da čuva masnoće ili da ih sagoreva. Oni su tu od pamtiveka, i našem pretku su pomogli da preživi i opstane. Danas, kada se ne suočavamo sa problemima koje je taj isti naš predak imao, ovi hormoni mogu lako ‘steći pogrešan utisak’ i izdati telu pogrešne komande.

Da vidimo ko u nama vodi glavnu reč.

Kortizol je hormon stresa. Nekada je našem pretku pomagao da u sekundi odreaguje na situacije koje su mu mogle ozbiljno ugroziti život. Danas smo retko u situaciji da na nas reži čopor gladnih zveri ili da nismo u stanju da se sakrijemo od elementarne nepogode. Kortizol proizvode nadbubrežne žlezde kako bi sprečile da nivo šećera u krvi padne ispod normale. I zato, kada smo pod stresom, koji, doduše, ne može da se meri s onim kog je doživljavao naš predak, mi tražimo utehu u slatkišima. Na taj način dajemo telu dovoljno snage da se suoči sa izazovima. Problem je što nam kortizol, kako bi nam uštedeo energiju, usporava metabolizam. A svi znamo kuda to vodi – višku kilograma. Naročito pošto su danas zveri sa kojima se suočavamo obično ‘u fraku’, pa nema potrebe da pretrčimo kilometre bežeći od njih i na taj način potrošimo višak kalorija.

Insulin je hormon koji luči pankreas. Našim ćelijama je neophodna glukoza kao izvor energije. Nakon obroka, nivo glukoze raste, na šta pankreas dobija signal da treba da otpusti određenu količinu insulina pomoću kog će glukoza dospeti do ćelija. Osim što obezbeđuje neophodnu energiju, insulin skladišti masti. Ako nam je insulin visok, telo će nam praviti ’sarmice’ oko struka.

Naša štitasta žlezda proizvodi tiroidne hormone, T3 i T4 kako bi podstakla lipolizu – razgradnju masti. Štitnjača je glavni pogon našeg metabolizma koji nam održava čitav sistem. Ako imamo nizak nivo tiroidnih hormona, naš metabolizam se usporava. To automatski povlači višak kilograma, ali i osećaj umora i bezvoljnosti. Organizam nije u stanju da se normalno drenira, pa se tečnost nakuplja u tkivu zbog čega se osećamo oteklo. Hipotireozu je najbolje sprečiti zdravom ishranom i fizičkom aktivnošću, a kada do nje dođe, neophodna nam je pomoć lekara.

Kada završimo s obrokom, potrebno je dvadesetak minuta da osetimo sitost. Za taj osećaj zadužen je leptin. Njega luče ćelije masti koje mozgu šalju signal da smo siti. Leptin kontroliše metabolizam i signalizira ćelijama da li da masti sagorevaju, ili ih sačuvaju za crne dane. Ako nam je nivo leptina nizak, osećaćemo konstantnu glad, a naše telo će sav višak koji pojedemo sačuvati u obliku masnih naslaga. Nivo leptina je povezan sa snom, pa ako često patimo od nesanice ili se namerno lišavamo sna, nećemo ga imati dovoljno. Zato se i kaže da je dobar san neophodan za lepotu.

Reproduktivni hormoni treba našem telu da signaliziraju kada da štede energiju koja je potrebna za razvoj ploda i normalnu trudnoću. Žene inače imaju veći procenat masti u telu od muškaraca baš iz tog razloga. Previše estrogena u odnosu na progesteron izaziva insulinsku rezistenciju koja navodi telo da štedi masti.  Višak estrogena izaziva veći osećaj gladi i želju za određenim vrstama hrane, najčešće slatkišima i testom. On može uticati i na rad štitaste žlezde i usporiti ga. Testosteron utiče na kontrolu šećera i rast mišića. Kako nivo testosterona opada s godinama, i kod muškaraca i kod žena, tako smo sve podložniji gojenju i opada nam mišićna masa. Sama gojaznost utiče direktno na smanjenje nivoa testosterona.

Kako da omogućimo dobar balans hormona u organizmu? Jednostavno, zdravim životom. Neophodni su nam:

  • zdrava ishrana, bogata vitaminima i mineralima
  • redovni obroci
  • dobra hidratacija
  • fizička aktivnost
  • eliminacija stresa
  • dobar imunitet
  • dobar san.

Svi znamo da nas danas tempo života često sprečava da u potpunosti vodimo računa o sebi i sve više odvaja od naše istinske prirode. Zato su tu preparati za povratak prirodi. Equigal će nam pomoći da uspostavimo balans, izbacimo toksine, skinemo višak kilograma i normalizujemo varenje. Optima Forma će nam omogućiti zdrav san, i tako normalizovati nivo leptina. A Femisan A će uravnotežiti reproduktivne hormone žena, dok je Alfa Aktiv tu za muškarce.

Put kroz istoriju kreveta

Krevet je naš mali hram bez koga ne možemo da zamislimo život. Danas znamo da nam je potrebno 7 do 8 sati sna i situacije kada ne možemo dugo da zaspimo, ili se probudimo u sred noći i zurimo u plafon mogu nam pokvariti dan koji sledi. Ugađamo sebi maksimalno, krevet nam je udoban, madrac odabran nakon detaljne ergonomske analize, soba zamračena, provetrena, miriše na aromatična ulja, izolovali smo buku i opet – prevrćemo se i nerviramo. Pripisujemo krivicu modernom dobu koje nam ne da mira i spokoja. Mnoge slavne ličnosti patile su od nesanice: Bendžamin Franklin, Vinston Čerčil, Van Gog, Merilin Monro, a britanski Premijer Erl od Rozberija je 1895. čak podneo ostavku koju je, između ostalog, obrazložio i nesnosnom nesanicom.

Erl od Rosberija koji je patio od nesanice, o čemu svedoče i tamni podočnjaci. Doktori su mu redovno davali morfijum, a pričalo se da je koristio kokain pre čuvenih govora koje je držao u Parlamentu

Ali kako se nekada spavalo? Da li su ljudi imali mira i spokoja da odspavaju osam sati bez prekida u savršenim uslovima? Vratimo se daleko u prošlost:

Arheologija je nama prve poznate krevete smestila u period od 8000 godina pre naše ere. Pronađeni su u pećinama gde su spavala nomadska plemena. Praistorijski kreveti bili su zapravo mala, okrugla udubljenja u zemlji, uz zidove pećina. Naš predak bi sakupio travu i drugo dostupno meko rastinje, ispunio ova udubljenja i tu se smestio postrance, zgrčen. Ovakvo mesto za počinak pre bi se moglo nazvati gnezdom nego krevetom. Plemena koja su stalno bila u pokretu i često noćila na nepoznatoj teritoriji, morala su ritam sna da prilagode okolini, naročito divljim zverima koje su predstavljale opasnost po zajednicu. Zato je sigurno najbezbednije bilo spavati u isto vreme kad i predatori. Teško da je naš predak imao taj luksuz da prati prirodni ritam dana i noći i da se skroz opusti u višečasovnom, dubokom snu.

Još u Odiseji, Homer pominje ’prvi san’. U brojnim zapisima, sve do kraja 18. veka, opisuje se segmentirani san, spavanje podeljeno na dva dela. Nešto posle sumraka, ljudi bi otišli na počinak i odspavali prva četiri sata. Potom bi se prirodno probudili i ostali par sati budni, posvećujući to vreme meditaciji, molitvi, druženju, tumačenju snova, kućnim poslovima ili seksu, ili bi čak išli u posete komšijama. U vreme progona Hrišćana, ovo vreme bi se koristilo za religijske obrede. Nakon toga, utonuli bi opet u ’drugi san’ naredna četiri sata. Jedan medicinski priručnik iz 16. veka savetuje parovima da je najbolje vreme za začeće upravo nakon prvog sna.

Nedavno je otkriveno da jedno pleme u Nigeriji i danas funkcioniše na sličan način, čak koriste fraze ’prvi san’ i ’drugi san’ kojima definišu određena doba noći. Psiholog Greg Džejkobs kaže da je vekovima bilo sasvim normalno da deo noći provedemo u budnom stanju, i da je moderno ubeđenje da moramo odspavati 8 sati u cugu čak i štetno, jer nam svako buđenje izaziva nervozu i anksioznost.

Ulična rasveta je promenila sve. Prva ulična rasveta na gas pojavila se u Londonu 1807. godine

Ako su naši preci sve do nedavno funkcionisali po sistemu ’spavanja u dve faze’, kako se taj običaj izgubio? Istoričar Rodžer Ekirč proučavao je ovu pojavu 16 godina, i došao do zaključka da je glavni krivac za to početak urbanog načina života krajem 17. veka. Pojavom ulične rasvete, svet van sopstvenog doma postao je dostupniji i bezbedniji, i noćni život je ušao u modu. Gradovi su nudili bogatije društvene sadržaje, pa se smatralo da je ležanje u krevetu kod kuće već od sumraka gubljenje vremena. Dolaskom industrijske revolucije uvodi se i celodnevno radno vreme, radnička klasa je iscrpljena pa ne može da priušti da dragoceno vreme za san troši na sitne aktivnosti po kući. Sve više ljudi počinje da pati od poremećaja sna, što dovodi do otkrića prve pilule za spavanje, 1903. godine. Barbital je dočekan s ovacijama, i ubrzo potom masovno zloupotrebljavan.

Ali, vratimo se krevetima. Od praistorijskih ’gnezda’, krevet se tokom istorije menjao, ali mu je osnova sve do nedavno bila trava, odnosno slama. Kod starih Rimljana, bogati su spavali na madracima punjenim perjem, a sirotinja na slami. U srednjem veku, mračnjaštvo je palo i na san. Krevet je bio luksuz: samo srednjovekovni kraljevi imali su svoje krevete koje bi nosili sa sobom gde god bi putovali. Za većinu, ne samo da nije bilo kreveta, već ni spavaće sobe – spavalo se tamo gde se i živelo, u glavnoj prostoriji uz ognjište, na vrećama punjenim slamom. Umesto jastuka, koristio se panj. Čak ni vlastela nije imala zasebne sobe za svakog člana porodice, već bi se svi ukućani okupljali u jednoj prostoriji koju bi delili i sa bliskom poslugom. Čitave porodice spavale bi u jednom krevetu. Kreveti su obično imali četiri stuba i baldahin, što iz estetskih, ali i praktičnih razloga: sprečavali su razne insekte da padaju na postelju sa tavanica.

Najveća pošast u srednjovekovnoj postelji bile su stenice, pa se krevet svake večeri pregledao i trebio. Sve do 19. veka, ljudi su nuždu vršili u noćnim posudama u istoj sobi gde bi i spavali, i prostorom bi se širili razni telesni mirisi koji su se mešali sa dimom s ognjišta.

Noćna posuda iz Viktorijanskog perioda

Kasnije, jačanjem srednje klase, sve više kuća ima krevete, ali opet, ne za individualnu upotrebu. Ljudima nije bilo bitno samo da im bude udobno i toplo kada se šćućure jedni pored drugih, već je to bilo i pitanje bezbednosti. Razbojnika je bilo na sve strane, pa je bilo neophodno dobro se zatarabiti odmah nakon sumraka i sigurnost naći u grupi.

Interesantno je da su srednjovekovni kreveti bili mali i kratki – neki tek 1,2 metra. Postoje oprečne teorije o ovim krevetima, od toga da se tada spavalo u sedećem položaju iz straha od gušenja, sujeverja da samo mrtvi ’spavaju’ skroz opruženi, do kompleksnih teorija o rasporedu tečnosti u stomaku koje bi u ravnom položaju mogli dospeti do glave i natopiti mozak.

Gostinski krevet u Rembrantovoj kući u Amsterdamu

U nekim delovima zapadne Evrope u kasnom srednjem veku bio je popularan ’krevet sandučar’ koji je ličio na veći ormar. Bio je sa svih strana zatvoren, sa vratancima sa strane kod uzglavlja, i izdignut od poda. Ovakvi kreveti bili su dugački oko 1,60m, i u njima se spavalo na 3-4 jastuka. U Holandiji je ovaj običaj opstao sve do kraja 19. veka, naročito u ruralnim oblastima. Ovakav krevet imao je niz prednosti: prljavština bi teže dospevala u posteljinu, ograničeni, mali prostor bi se lakše zagrejao, a davao je i privatnost. Lep primerak ovakvih kreveta može se videti u Rembrantovoj kući u Amsterdamu. Rembrant, koji je živeo koliko od slikanja, toliko i od trgovine umetničkim predmetima, imao je i jedan krevet sandučar specijalno za goste, trgovce, koji bi doputovali i noćili kod njega radi posla.

Fotografija Jakoba Risa koja prikazuje uslove života radničke klase imigranata u Njujorku krajem 19. veka.

U našim krajevima pojam ’slamarice’ opstao je sve do sredine prošlog veka, pa i duže na selima, a običaji koji su nam stigli sa Istoka isključivali su postojanje spavaće sobe, čak i za vlastelu. To najbolje možemo videti u Konaku Kneginje Ljubice, gde je čitav enterijer prilagođen dnevnim potrebama, dok bi se uveče iz ugradnih dolapa vadili dušeci i prostirali po podu.

Konak Kneginje Ljubice

Nakon ovog kratkog putovanja kroz istoriju, naš krevet nam sve više liči na palatu. Ako se probudite u sred noći i ne možete da zaspite, ne brinite – možda jednostavno funkcionišete u ritmu predaka i potrebna vam je pauza između prvog i drugog sna. A ako ne možete a da ne brinete, tu je Optima Forma. To je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji eliminiše nervozu, napetost i depresiju i omogućava lakši ulazak u san. Da je imao Optima Formu, Erl od Rozberija verovatno ne bi morao da podnese ostavku.

Šta nam radi stres

Često kažemo da živimo u stresnim vremenima, mada kada analiziramo istoriju i shvatimo sa kakvim problemima su se ljudi tokom nje nosili, možemo lako uvideti da je današnje doba zapravo najbezbednije i najlakše za život. Pre bismo mogli reći da živimo u vremenima kada se materijalno stavlja iznad duhovnog i kada globalnoj ekonomiji zapravo odgovara da smo pod stresom, jer smo tada podložniji uticajima tržišta i propagande koja se nad nama danonoćno vrši. Nezadovoljnog čoveka lakše je ubediti da će novi auto, garderoba ili skupoceni nakit doneti spokoj i zadovoljstvo.

Odvojenost od prirode i duhovnosti nas skupo košta, i situacije koje redovno doživljavamo kao stresne ostavljaju pogubne posledice po naše telo i psihu. Evo kako stres utiče na telo, od glave do pete:

  • Stres može izazvati naglo opadanje kose, alopeciju, ćelavost
  • On utiče na mozak i izaziva psihičke probleme, promene raspoloženja, anksioznost, depresiju, nesanicu i glavobolju
  • Dovodi do opadanja imuniteta i čestih prehlada. Pod stresom smo podložniji virusima
  • Često ga prate afte i druge neprijatne promene na sluzokoži usne duplje
  • Može uticati na naš endokrini sistem i poremetiti rad štitaste žlezde a samim tim i naš metabolizam
  • Izaziva grčeve mišića u vratu i ramenima, tikove i bolove u leđima
  • Stres je direktno povezan sa kardiovaskularnim oboljenjima i hipertenzijom
  • Može izazvati probleme s disanjem, gušenje kao i asmatične napade
  • Stres utiče na varenje, može uzrokovati gastritis, čir, grčeve i iritabilno crevo
  • Stresne situacije kod žena mogu poremetiti menstrualni ciklus, izazvati vaginalne infekcije, a kod muškaraca impotenciju
  • Stres često ostavlja trag na koži u vidu ekcema ili psorijaze.

Sve se ovo dešava kada nam zataji prva linija odbrane. Međutim, na duge staze, stres može ostaviti i mnogo drastičnije posledice i dovesti do fatalnih oboljenja, poput srčanog ili moždanog udara i čak i karcinoma.

Kada šteta nastane, već je kasno. Ono što je bitno da shvatimo, jeste da smo sami odgovorni za sopstveno zdravlje. Kada se jednom sistem poremeti, niko do nas samih nam neće biti kriv. Šta nam valja činiti da smanjimo stres i sprečimo poremećaje i oboljenja? Pre svega da realno sagledamo svoje probleme. Da li je to zbog čega se nerviramo zaista vredno nerviranja? To ćemo najlakše utvrditi ako napravimo spisak životnih prioriteta.

Uzmite papir i olovku i zapišite šta vam je zaista, ali zaista bitno u životu. Onda napravite spisak stvari koje su vas tokom prethodnih dana izbacile iz koloseka. Uporedite ta dva spiska. Vrlo verovatno neće imati dodirnih tačaka. I sledeći put, kada vas gužva u saobraćaju ili nezgodni šef na poslu dovedu do ruba nervnog sloma, setite se svog spiska životnih prioriteta.

Potrudite se da svakog dana odvojite vremena za sebe i aktivnosti za koje znate da vas umiruju: šetnje u prirodi, druženje, sport, čitanje. Idite u krevet na vreme i naspavajte se. Pojedite zdrav doručak. Dopustite očima da vide daleko, uveče posmatrajte zvezde a tokom dana gledajte što je više moguće u zelenilo.

Ako nikako ne uspete da se opustite, tu je i prirodna pomoć: Optima Forma je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji nam pomaže da se izborimo sa mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, stresom i depresijom. Optima Forma omogućava lak ulazak u san, poboljšava koncentraciju i pamćenje. Jer tu gde je priroda, ne može biti stresa.

Ptica u kavezu

Sreću svakog pojedinca, osećaj radosti življenja, u mnogome određuje upravo njegov način razmišljanja, više nego okolnosti u kojima se nalazi. Dosta ljudi se ponaša kao ptica u kavezu sa otvorenim vratima, koja ne samo da neće izleteti kad ima priliku da ugrabi slobodu, već će i sama zatvoriti vrata kaveza, jer se u njemu oseća ušuškano i bezbedno. Tu joj neko redovno daje hranu i vodu za koju bi u velikom svetu morala sama da se pobrine. Tu je neko drugi odgovoran za njenu nesreću i njene promašene prilike.

Apsurdno je da nam život pruža mnoštvo mogućnosti, a mi pred sobom vidimo samo nekoliko prepreka koje nam deluju kao nesavladive planine. Upravo savladavanjem tih prepreka možemo pomeriti i sopstvene granice, izgraditi sopstvenu ličnost i ojačati karakter.

Šta nas drži zaglavljene u šablonima ponašanja koji nam narušavaju sreću?

  • Kada naš život kontroliše neko drugi i ne dozvoljava nam da ’odrastemo’. Ono što nam deluje kao život prepun privilegija može, zapravo, biti naš najgori tamničar. ’Dobri’ roditelji koji nas neguju, hrane, odevaju, peru i peglaju i u kasnim tridesetim su tipičan primer takvog tamničara.
  • Potreba da kontrolišemo situacije koje je nemoguće kontrolisati. Situacija u državi, rezultati izbora, bolest koja nas je pogodila… sve su to situacije van naše kontrole. Najbolji način da takve poteškoće prevaziđemo je da im se ne opiremo, ma koliko to teško delovalo. Kada na sred puta naiđemo na zid, nećemo moći da nastavimo dalje ako o njega udaramo glavom. Potrebno je da nađemo najbolji način da ga zaobiđemo.

  • Situacije iz prošlosti kojih ne uspevamo da se otresemo, iako više nemaju nikakvog direktnog uticaja na nas. Svako od nas je u nekom trenutku života prošao pakao, i morao da se suoči sa demonima. Ali kad takav period prođe, ako ostanemo u paklu sami smo krivi.
  • Društvo koje nam nameće određene norme koje se potpuno kose s našim tipom ličnosti. Ako znamo da brak i deca nisu za nas, ne treba da se teramo da ispunimo očekivanja okoline, jer ta ista okolina neće biti tu kada u jednom trenutku shvatimo da smo upropastili život i sebi i drugima.
  • Opiranje trenutnoj situaciji u kojoj se nalazimo, konstantno razmišljanje o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju, umesto kakve jesu. ‘Prijatelj’ koji to nije, muž od koga očekujemo da se promeni, dete koje bi moglo biti sjajan automehaničar ali mi očekujemo da postane inženjer… Neka vrata je neophodno zatvoriti kako bi nam se otvorila nova.
  • Manjak samopouzdanja koje nas tera da se dopadnemo drugima umesto da nam bude bitno da se dopadamo sebi. Preterano ugađanje drugima neće nam doneti večnu zahvalost, naprotiv, u nekom trenutku naša ’dobrota’ biće uzeta zdravo za gotovo.

  • Uvučenost u tuđu i potpuno bespotrebnu dramu. Šef želi da se projekat završi prekjuče, a mi znamo da je to nemoguće i u narednih nedelju dana. Verovatno zna i on, ali je našao sjajnu priliku da istrese svoje frustracije. Ali to nije naša drama. I dovoljno je samo da to prepoznamo i mentalno se distanciramo kako bismo sačuvali sebe. To je dobar trenutak da se na papir stavi spisak životnih prioriteta. Taj konkretni projekat sigurno ne bi bio ni u prvih deset.
  • Robovanje trendovima i ’modi’ koju nam nameću sredstva masovne komunikacije. Napumpane usne i zadnjica mogu nam pre doneti zdravstvene probleme nego divljenje okoline. Umesto da se trudimo da ličimo na slavne ličnosti sa naslovnica magazina, treba da se trudimo da budemo zdravi i u dobroj formi.

Sve su to situacije koje nam crpu mentalnu energiju i udaljavaju nas od životne svrhe. Kada smo isfrustrirani, često posežemo za cigaretama, alkoholom, slatkišima, sve više se gubimo i uništavamo. Postoji samo jedna stvar koja nas može vratiti na pravu stazu – svest. Kada osvestimo neke situacije, kada shvatimo zašto se nešto dešava, onda nam je jasan put kojim treba da krenemo. A kada se svest udruži sa hrabrošću, onda je ceo svet naš. Onda ne samo da ćemo izleteti iz kaveza, već ćemo sami i otvoriti vrata.

Kad bešika remeti san

San je osnovna potreba, i ako ga nemamo dovoljno, ili nije kvalitetan, nećemo biti u stanju da normalno funkcionišemo tokom dana, pašće nam imunitet i bićemo podložniji bolestima. Jedan od uzroka razbijenog sna može biti i potreba da noću često ustajemo i odlazimo do toaleta.

Bitno je da prepoznamo da li je baš bešika ta koja nas budi ili su to neki spoljni faktori. Ako se tokom noći probudimo, na primer zato što komšija pušta glasnu muziku ili je napolju nevreme i grmljavina, pa shvatimo da imamo potrebu da odemo do toaleta, nema mnogo razloga za brigu. Međutim, ako je upravo bešika ta koja nas probudi iz dubokog sna, i to se dešava veoma često, iz noći u noć, možda više puta tokom jedne noći, onda bi trebalo da potražimo stručnu pomoć i uradimo kontrolne preglede.

Ponekad smo sami krivi što preopteretimo bešiku pred spavanje, a ponekad je uzrok mnogo dublji i ozbiljniji. Evo koji mogu biti razlozi česte potrebe da noću mokrimo:

  • Pijemo pred spavanje napitke koji sadrže kofein ili alkohol. Oba su poznati diuretici, i ne bi ih trebalo unositi najmanje četiri sata pre odlaska u krevet.
  • Pijemo suviše vode kasno uveče. Veoma je bitno piti dovoljno vode tokom dana, naročito u letnjim mesecima. Ali najbolje je rasporediti tečnost više tokom jutra i ranog popodneva, a manje kasnije tokom dana i večeri.

  • Otiču nam ekstremiteti. Ako smo skloni edemu – oticanju nogu i ruku, to znači da nam se voda nakuplja u tkivu, i potom se tokom noći, dok smo u horizontali, naglo izdrenira.
  • Smanjen nam je vazopresin – antidiuretični hormon. Ovaj hormon stimuliše resorpciju vode iz primarne mokraće čime se smanjuje izlučivanje finalnog urina. Kako starimo, već od 40. godine života, imamo ga sve manje, pa je i normalno da moramo češće da posećujemo toalet, naročito kada pređemo šezdesetu.
  • Imamo urinarnu infekciju. Infekcije mokraćnog sistema otežavaju mokrenje, izazivaju osećaj peckanja i tankog mlaza mokraće. Iako češće pogađaju žene koje imaju kraću uretru pa bakterije lakše napadnu bešiku, ni muškarci nisu pošteđeni, i tada imaju osećaj da moraju često da mokre.
  • Imamo seksualno prenosivu bolest. Hlamidija nas može često terati u toalet. Još jedan znak postojanja seksualno prenosive bolesti je peckanje prilikom mokrenja.
  • Imamo dijabetes ili početak dijabetesa. Kod dijabetesa, telo se brani od viška šećera tako što pojačano stvara urin. Takođe, dijabetičari stalno osećaju žeđ pa i piju više tečnosti.
  • Imamo uvećanu matericu ili jajnike. Ciste, polipi, miomi ili tumori na reproduktivnim organima mogu pritiskati bešiku i davati nam osećaj da imamo potrebu da mokrimo.
  • Zid karlice nam je oslabio. Ženama tokom godina i kao posledica porođaja, slabe mišići i ligamenti koji čine potporu u karlici i drže bešiku i matericu. To može dovesti do prolapsa bešike, kada se ona nađe u takvom položaju u kom je konstantno pritisnuta.
  • Imamo problem s prostatom. Kod muškaraca prostata se konstantno uvećava, i sa godinama počinje da pritiska uretru, što otežava mokrenje i stvara osećaj konstantne potrebe za mokrenjem.

Na prva dva razloga možemo lako sami uticati. Ali ostali zahtevaju malo više pažnje, ili čak ozbiljno lečenje. Svakako je bitno reagovati na vreme i sprečiti nastanak još većeg problema. Tu nam dosta može pomoći i priroda u stručno osmišljenim preparatima Herba Sveta:

Nefrovit nam može pomoći da se izborimo s infekcijama mokraćnih puteva, upala bešike i bubrega, peska i kamena u bubrezima i bešici.

Hipoprostat pomaže muškarcima kod akutne i hronične infekcije prostate, uvećanja i adenoma prostate.

Femisan A jača reproduktivni sistem i imunitet žene, bori se protiv cista i mioma.

Equigal pomaže u eliminaciji tečnosti koja se nakuplja u organizmu i čisti ga.

A tu je i Optima Forma, borac protiv stresa i depresije, koja opušta i olakšava ulazak u san.

Uz preparate Herba Sveta, do mirnog sna!

Biljka za optimizam

Melissa officinalis, melisa, matičnjak, limun trava… Ima je svuda oko nas i njena primena je veoma široka. A što je najvažnije, ova divna, mirisna biljka može nam vratiti veru u život.

Na jugu Evrope i severu Afrike poznat je više od dva milenijuma. Matičnjak raste uz ograde, po šumarcima i uz naselja, često ga ima u blizini pčelinjaka jer pčele vole njegove aromatične cvetiće kojih ima tokom celog leta. Po njima je i dobio ime.

Arapi su ga prvi koristili kao lek i od njega pravili čaj protiv napetosti. U srednjem veku je bio naročito popularan, a opatice karmelićanke osmislile su čuvenu recepturu za takozvanu karmelićansku vodicu koja, navodno, donosi dugovečnost, otklanja depresiju, lupanje srca, strah, zamor i nesvesticu. Sastojala se od alkohola, cvetova matičnjaka, limunove kore i korena anđelike, a naknadno bi joj se dodavao korijander, orašče, cimet i karanfilić.

Moris Mesege, Francuski herbalista i pionir herbalizma u severnoj Americi, poznat po krilatici ’Leči pacijenta a ne bolest’, gajio je posebnu naklonost prema matičnjaku. Melissu officinalis nazvao je kraljicom stimulativnih biljaka i glorifikovao njen širok spektar dejstava.

Osim što je lekovit, matičnjak je veoma prijatnog mirisa koji podseća na citruse, pa je popularan i u parfemskoj i kozmetičkoj industriji, ali i u kulinarstvu. Mediteranska kuhinja ne bi bila to što jeste bez ove biljke, koja se stavlja u variva, sveže seckana u salate, peciva i napitke, a  njen svež, limunkasti ukus daje svemu poseban šmek.

Šta sve može matičnjak? Podaci koji su se prenosili s kolena na koleno, a koje je dokazala i moderna nauka, kažu da matičnjak:

  • ublažava stres, napetost, uznemirenost, depresiju i nesanicu
  • ublažava lupanje srca i uznemirenost u menopauzi
  • pojačava koncentraciju, kreativnost i lakše rešavanje složenih kognitivnih problema
  • bogat je antioksidantima, štiti ćelije od oštećenja usled oksidacije
  • pomaže obolelima od Alchajmerove bolesti i demencije, poboljšava pamćenje i koncentraciju
  • ublažava grčeve i poremećaje digestivnog trakta i menstrualne bolove
  • smiruje upale, herpese, smanjuje otoke
  • ima antivirusna svojstva, ubrzava ozdravljenje i deluje preventivno
  • sprečava i zaustavlja bakterijske infekcije, uključujući i kandidu
  • neke studije su pokazale da efikasno uništava ćelije glioblastoma multiforme, vrste tumora na mozgu
  • smanjuje glavobolje i osećaj tenzije u glavi
  • smanjuje simptome dijabetesa i poboljšava glukoznu toleranciju
  • fenolni alkaloidi matičnjaka mogu sprečiti sintezu lošeg holesterola i smanjiti nivo triglicerida u krvi
  • smanjuje visoku temperaturu i pomaže kod prehlade i gripa
  • pomaže kod hipertireoze
  • čisti telo od toksina
  • pomaže osobama izloženim jačim mentalnim naporima, studentima ili intelektualcima
  • hidrira kožu, ublažava ekcem, akne i manje povrede.

Iako praktično nema neželjenih dejstava, ne treba ga koristiti u kombinaciji sa sintetičkim lekovima za smirenje bez konsultacije lekara. Ne treba da ga koriste ni trudnice i dojilje.

A ako ga imamo pri ruci, matičnjak možemo svež staviti u čaj ili limunadu, dodati ga paprikašu ili čorbici, ili jednostavno zavezati snop, okačiti ga naopako i osušiti kako bi nam dugo mirisao u kući. Usput možemo štrpnuti i koju grančicu i dodati u jelo.

Postoji i lakši način – u preparatima Herba Sveta. Matičnjak u Femisanu B ublažava tegobe koje nosi menopauza, nervozu, razdražljivost, lupanje srca, dok u Optima Formi umiruje, ublažava posledice stresa i daje mentalnu snagu. Matičnjak olakšava ulazak u san a pritom ne omamljuje. U Leocardinu ova biljka smiruje rad srca i sprečava tahikardiju. U Disanu sprečava infekcije disajnih puteva i olakšava disanje i iskašljavanje.

Uz matičnjak i proizvode Herbasveta do – la vie en rose – života u ružičastom!