Tag Archives: Padova

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.