Tag Archives: razočaranje

Očekivanja su prezir s predumišljajem

Upoznali smo nekoga ko nam se na prvi pogled dopao, i onda se naš mozak bacio na posao. Toj osobi dodali smo toliko izmišljenih osobina da, pri sledećem susretu, nismo mogli da je prepoznamo. I onda, umesto da shvatimo razmere sopstvenog suženja svesti, uradili smo suprotno: počeli smo da tu osobu, ni krivu ni dužnu, preziremo.

’’Ne postojim na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, kao što ni ti ne postojiš da ispunjavaš moja’’. Brus Li.

Koliko puta smo bili žrtve nečijeg očekivanja? Sigurno bezbroj, od najranijeg detinjstva. Roditelji su prvi koji od nas mnogo očekuju. Još dok smo u stomaku već znaju kojom profesijom ćemo se baviti. A kada smo mali, veoma nam je bitno da nas vole i odobravaju. I tako se od malena učimo da igramo po taktu tuđe muzike.

Ako sebi bliske i voljene ljude raščlanite na proste činioce i probate da izanalizirate šta je to što vas vezuje, verovatno ćete doći do zaključka da je to činjenica da vas prihvataju. Takve kakvi ste. Rečju – nemaju od vas očekivanja. To ne znači da je ljubav bezuslovna i da možete da im se penjete na glavu. To znači da oni poštuju vaše izbore i vašu ličnost. Očekivati od nekoga da se ponaša u skladu sa vašim, umesto sopstvenim potrebama i načelima, najgora je vrsta invazije na tuđ život.

Nažalost, potreba za tuđim odobravanjem ne napušta nas ni kada za sobom ostavimo detinjstvo. Uvek u nama čuči neka mala ili velika nesigurnost koja nas tera da preispitujemo svoje ponašanje, čak i kada nam intuicija jasno prepoznaje predatora koga treba da se klonimo. Ali predatori imaju svoje perfidne taktike. Ući će polako u naš život, deliti nam komplimente, nametati svoje stavove, i kada vide da nema otpora, baciće se u napad. Agresivno će nam kontrolisati život, insistirati na aktivnostima koje oni osmisle, zahtevati da im posvetimo vreme i pažnju i stavimo ih iznad svih svojih obaveza, i sve to predstaviti kao našu svetu dužnost. Kada pružimo otpor, sledi naredni proces: koprcanje žrtve i sve jači stisak predatora.

Kada predator shvati da osoba koju je izmislila u svojoj glavi i prilepila nam je ne ispunjava njihova očekivanja, počinju igre. Jedna od omiljenih igara je omalovažavanje i udar na naše samopouzdanje. Svi komplimenti kojima su nas do nedavno obasipali sada su suprotni: mi smo najgori, glupi, lenji, asocijalni, nekulturni, jer ne radimo to što oni žele. Sledeća igra koja ima za cilj da udari na emocije je izigravanje žrtve. Juče su uvređeno okretali glavu od nas, a danas već očekuju da se oduševimo kada ih ugledamo, i kada oduševljenje izostane, usne počinju da podrhtavaju a oči da se pune krokodilskim suzama. Još jedna popularna igra je bes i neuračunljivo ponašanje koje se nama nabacuje na nos, jer mi smo krivci, da smo bili poslušni, takvo ponašanje ne bi bilo izazvano…

Odlomak iz Bernove knjige ‘Koju igru igraš?’

Mnoge od ovih ’igara’ opisao je psiholog Erik Bern (1910-1970), tvorac teorije transakcionalne analize. On je smatrao da se najbolji uvid u ličnost čoveka može dobiti iz socijalnih interakcija, čija je jedinica mere transakcija, i mapirao je aktere društvenih odnosa u tri grupe: Roditelj, Odrasla osoba i Dete. Kada osobe čiji je ego u nekom od ovih stanja dođu u dodir, njihovo ponašanje i odnosi se odvijaju na osnovu šablona koja se ponavljaju u svakodnevnom životu. Bern je ’igre’ objasnio u svom vrlo zanimljivom štivu Koju igru igraš?, u kom se svako od nas može prepoznati.

Bernove ’igre’ su nešto iz čega obe strane profitiraju. Čak i osoba koja liči na žrtvu izvlači neku vrstu koristi i dokazuje svoju poentu. Ali iako je Bern tvrdio da su ma kakvi društveni odnosi bolji od izostanka odnosa, mogli bismo reći da je najbolja vrsta odnosa među ljudima – osvešćeni odnos. Da bismo to postigli, treba da umemo da prepoznamo igre.

’’Ne hodaj svojim prljavim nogama po mojoj glavi’’. Leo Buskalja

Razlog što većina ljudi ne živi onako kako želi je nastojanje da svima ugode. Očekivanja su iluzija, i to je bitno da shvatimo, kao i da iza paravana od komplimenata i ’igara’ prepoznamo manipulatora. A ako smo mi ti koji konstantno od drugih gajimo nerealna očekivanja, moramo se spremiti na to da ćemo konstantno biti i razočarani. Jedini način da kroz život idemo zadovoljni je da odbacimo očekivanja. Samo tada nemamo šta da izgubimo, a sve što dobijemo je čist bonus.

Zato moramo da postanemo svesni velikih životnih istina koje nisu nimalo prijatne:

  • Pre svega, život nije fer, i ništa nam ne duguje. Ne postoje događaji koji su fer i nefer. Postoje jednostavno događaji. A na nama je da iz njih izvučemo pouku.
  • Što nas više ljudi voli, to više treba da preispitamo sebe. Ako verujemo da svi treba da nas vole, znači da kroz život idemo prečicama. Osim što treba da ’zaradimo’ tuđe poštovanje, treba i da shvatimo da našu ličnost definišu kako ljudi koji nas vole, tako i oni koji nas ne vole.
  • Ništa nam neće pasti s neba. Za sve moramo da se izborimo, a sve prepreke na koje nailazimo u životu samo su stepenice do uspeha. Očekivanje da nam društvo ili država duguju dobar posao ili lagodno školovanje su znak nezrelosti.
  • Niko nije dužan da se sa nama slaže i da odobrava naše stavove. Nešto što je nama očigledno i stvar zdravog razuma, kod nekog drugog se na osnovu iskustva pokazalo kao suprotno. Jedino što je važno je da tuđe stavove poštujemo. Ako želimo da dokažemo suprotno, najbolje je da to uradimo delima, a ne rečima.
  • Kada od nekoga nešto želimo, ne treba da mu šaljemo telepatske zahteve, već da mu to jasno saopštimo. Mnoga očekivanja zasnivaju se na neadekvatnoj komunikaciji i nespremnosti da saslušamo drugu stranu.
  • Svrha života nije zabava. Život je težak, ali upravo nas teški trenuci oblikuju. Ako sreću odlažemo za trenutke kada će se ispuniti naša očekivanja, propustićemo život. Sreća treba da je konstantna, zabava i radost su trenutna stanja.
  • Nikoga ne možemo i ne treba da menjamo. Samim tim što težimo da nekoga menjamo, izražavamo neuvažavanje njihove ličnosti. Možemo nekome pomoći da bude bolja osoba svojim pozitivnim primerom i inspiracijom, ali nikako ne možemo očekivati da neko promeni svoje stavove samo zarad naših očekivanja.
  • Za većinu naših neuspeha kriv je manjak ličnog samopouzdanja. Ako verujemo da u nečemu nećemo uspeti, već smo ispunili više od pola očekivanja. Isto tako, osuđeni smo na neuspeh ako ’igramo’ prema tuđim očekivanjima a ne prema ličnim stremljenjima.

’’Blagosloveni su oni koji ništa ne očekuju, jer se nikada neće ni razočarati’’. Aleksander Poup

Jedino što treba da očekujemo je da život živimo u skladu sa svojim principima i integritetom. Zvuči jednostavno, ali nije nimalo lako, jer svet je surovo mesto i mnogi će se truditi da nas skrenu s tog puta, iz raznih razloga i pobuda. Očekivanja su kao prećutni društveni ugovor. Ako ga ne odbijemo, smatraće se da smo s njim saglasni. Zato, neka integritet bude naš mač, a svest naš štit dok hodamo kroz bojno polje života.