Tag Archives: stres

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han

Disanjem do samokontrole i zdravlja

Dah je život, i kada se dah izgubi i život nestaje. Nema tu velike filosofije, dovoljno je da izađemo na svež vazduh i napunimo pluća, da bismo u trenutku osetili životnu radost. U disanju učestvuje celo telo, ali pluća su primarni ’mehanizam’ koji dah pretvara u život. Pluća svakog od nas imaju različit kapacitet, zavisno od pola, visine, težine, starosti i zdravstvenog stanja. Smatra se da je prosečan vitalni kapacitet kod zdrave osobe između 3 i 5 litara. Osobe koje se bave sportom imaju veći vitalni kapacitet pluća od pušača, gojaznih osoba, osoba koje pate od oboljenja disajnog sistema, ukratko i stručno – svih sa restriktivnim poremećajima ventilacije.

Čovek je od davnina svestan važnosti daha i pravilnog disanja. Mnogo pre nego što je moderna medicina objasnila kako funkcioniše simpatički nervni sistem, naši preci su bili svesni da drugačije dišu kada su uplašeni nego kada se odmaraju. S pojavom duhovnih praksi, uloga daha se podiže na viši, spiritualni nivo. Čovek shvata da pomoću svesnog disanja može da kontroliše svoj um i emocije. I počinje da meditira.

U jogi, osnova učenja i prakse je disanje. Pomoću daha možemo da pristupamo različitim nivoima svesti. Jedini način da budemo prisutni u sadašnjem trenutku je da se usredsredimo na dah. Samo tako možemo da se odbranimo od najezde rojeva sećanja i planova, i da istinski živimo samo sada. A to je sve što nam je potrebno za meditaciju. Istraživanja su pokazala da se prilikom nesvesnog i svesnog disanja aktiviraju različiti delovi mozga. Svesno disanje stimuliše koru velikog mozga, što ima opuštajući efekat pomoću kog možemo izbalansirati emocije. Nežno obuzdavajući svoj um, dopuštamo svesti da se uzdigne i razvija se.

Jedna od najkorisnijih tehnika joge pomoću koje možemo brzo i jednostavno umiriti um i nervni sistem u bilo kojoj situaciji je ’uđaji disanje’. Dišemo na nos, ali tako da prilikom udaha i izdaha ’razvlačimo’ dah kroz grlo, kao da dišemo kroz slamčicu, tako da se čuje blago šištanje. Dah kreće iz stomaka i podiže se preko grudnog koša do grla. Uđaji disanje se još zove i šum mora, jer naš dah veoma liči na talase koji se ritmično prostiru po obali i lagano povlače. Udah bi trebalo da bude jednake dužine kao izdah, veoma lagan i nežan, bez forsiranja. Uđaji možemo praktikovati kod kuće, u prirodi, na poslu, a naročito kada osećamo da nam se nakuplja nervoza. Ova jednostavna tehnika pomoći će nam da ostanemo pribrani i u najizazovnijim situacijama.

Istočnjačka učenja uglavnom imaju slične tehnike disanja, pa je tako i sa starim kineskim taoističkim učenjem, Ći gong. Ći gong je praksa skladnog i svesnog toka pokreta i koordinisanog disanja pomoću kojih se telo i um dovode u balans, povećava nivo svesti i poboljšava tok telesnih tečnosti – krvne, limfne i sinovijalne. Kada se telo, dah i um dovedu u balans, nema mesta za bolesti, krivu kičmu, potrebu za prejedanjem, depresiju, nervozu… Kod Ći gonga disanje se odvija isključivo stomakom, a vizuelizacijom i svesnom namerom možemo dah dovesti u bilo koji deo tela i iz njega ’ispirati’ negativne emocije i fizičku bol.

Da su istočnjačke tehnike disanja delotvorne potvrđuje i činjenica da ih masovno koriste vrhunski sportisti, a obavezni su deo obuke američkih mornaričkih foka i spasilaca. Kada smo u neposrednoj opasnosti naš najveći neprijatelj je panika, a nažalost, upravo nas baš ona prvo obuzme. Mornaričke foke nastale su šezdesetih godina prošlog veka, na temeljima jedinica iz II svetskog rata. Bave se najopasnijim, podvodnim dejstvima, ali im ni kopno ni vazduh nisu strani. Zapravo ’foka’ ili SEAL je skraćenica za sea-air-land (more, vazduh, zemlja), i ove jedinice obavljaju najrizičnije borbene zadatke u sva tri okruženja.

Kada se suočavamo s opasnošću, naš simpatički nervni sistem signalizira nadbubrežnim žlezdama da počnu da luče kateholamine – adrenalin i noradrenalin. U deliću sekunde, naše telo je spremno i budno da se bori, bilo da nas je napao lav ili iznervirao naporni kolega na poslu: postajemo zajapureni, šire nam se zenice, mišići su napeti, ubrzano dišemo i srce hoće da nam iskoči iz grudnog koša. U takvoj situaciji svest je potisnuta i delujemo po suvom instinktu.

Kada bi foke dopustile da ih adrenalin vodi u svakoj situaciji, morali bi da organizuju neprekidnu regrutaciju novih pripadnika. Zato foke koriste tehniku disanja koja se zove ’box breathing’, disanje u kutiji. Kada kontrolišemo dah, naš pneumogastrični živac (nervus vagus), poznat još i kao živac lutalac, koji se od produžene moždine spušta preko vrata ka dijafragmi i trbušnoj duplji, prenosi signal mozgu da isključi simpatički i aktivira parasimpatički nervni sistem, onaj pomoću kog se opuštamo, odmaramo i varimo hranu. Tada naš mozak može trezveno da razmišlja, a snimanje elektroencefalografijom (EEG) pokazalo je da se tada nalazimo u stanju opuštene koncentracije, poznatom kao Alfa, sa neuralnim oscilacijama na frekvenciji od 5 do 12,5 Hz. Alfa je stanje briljantnih ideja, prosvetljujućih trenutaka, inspiracije i kreativnosti.

Kako to dišu foke da bi postigle frekvencije Alfa stanja? Pre svega, bitno je da udah i izdah budu kompletni, do kraja. Ramena ne smeju da se podižu, jer kada ih prilepimo za uši to znači da smo u ekstremnom stresu. Vazduh treba da ispuni stomak i pluća, i dijafragma se slobodno pokreće. Za početak udišemo tokom 4 sekunde, pa 4 sekunde zadržavamo dah, 4 sekunde izdišemo, 4 sekunde zadržavamo, i tako u krug. Potom, kako napredujemo, pomeramo odnos udaha i izdaha sa 4:4 na 4:8, pa 8:16, 10:22, i tako dalje, bez forsiranja. Kao da naš dah putuje po stranicama kutije. Za ovakvo disanje nam ne treba nikakva posebna obuka, dovoljno je samo da budemo svesni, pratimo dah i koncentrišemo se isključivo na disanje.

Danas nas lavovi ne napadaju, ali naše telo svaku situaciju koja nas uznemirava tumači kao potencijalnu opasnost. Nažalost, često nas stres toliko ophrva da nikada ni ne izlazimo iz njega. Hodamo s podignutim ramenima i plitko dišemo. Alan Vots je jednom prilikom napisao: ’Zadržati dah znači izgubiti dah. Društvo koje se bazira na potrazi za sigurnošću je kao takmičenje u zadržavanju daha gde je svako nategnut kao bubanj i zajapuren kao cvekla.’

Za pravilno disanje potrebni su nam svest i čista pluća. Ako je naš potencijal da nam je vitalni kapacitet pluća 3-5 litara, sami smo svoji neprijatelji ako ga svesno smanjujemo. Postoje okolnosti na koje ne možemo mnogo da utičemo, kao što je zagađenje vazduha u našoj okolini. Ali svakako svoja pluća možemo počastiti povremenim izletima u prirodu. No ono čime definitivno sami sebe uništavamo, a i drage ljude oko sebe, je duvanski dim. Pušenje je jedan od najčešćih okidača hronične opstruktivne bolesti pluća. Pluća pušača imaju više nego duplo manji kapacitet od pluća nepušača.

Uključite svest, volite sebe, probajte neke od drevnih tehnika disanja i ostavite duvan. Da istrajete, tu je Disan – prirodni bio eliksir na bazi meda i lekovitog bilja koji umiruje i olakšava odvikavanje od cigareta.

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Briga i zebnja, naši naporni pratioci

Zid ruši vlaga, a čoveka briga. Narodna poslovica.

Bogati, siromašni, zdravi, bolesni, beloputi, tamnoputi, koliko god bili različiti, u jednom smo svi jednaki: budućnost nam je svima neizvesna. Svako od nas živi s teretom da nikada zasigurno ne zna šta nosi sledeći trenutak, i da li će ga uopšte doživeti. Naš podsvesni mehanizam da se odbranimo od neizvesnosti i da se postaramo da budući događaji imaju pozitivan ishod je briga. Ako već ne možemo da predvidimo budućnost, možemo da je po hiljadu puta ’prežvaćemo’ u svojoj glavi i zamislimo sve moguće i nemoguće scenarije. Najveći apsurd je da se većina stvari oko kojih brinemo nikada ni ne dogodi. Ali svaki put kada se brinemo i ništa loše se ne desi, u našem umu se podsvesno pravi veza između brige i sprečavanja nesrećnog sleda događaja.

Briga je naš način da podsvesno sprečimo razočaranje. Tu je i element sujeverja koji nas navodi da pomislimo da ako prestanemo da brinemo, možemo prizvati nesreću. Briga ima i socijalni element: često pokazujemo da nam je do nekoga stalo tako što brinemo. Međutim, iracionalna i preterana briga onemogućava nam da se pravilno skoncentrišemo na realnost i bistro razmišljamo. I tako, staranje da budući događaji budu dobri može upravo izazvati suprotan efekat.

Jedno je sigurno: preterana briga izaziva stres koji ostavlja negativnog traga kako na naše mentalno, tako i fizičko zdravlje. Napetost, nesanica, umor, neraspoloženje, nervoza, nemogućnost koncentracije, samo su neke od posledica konstantne strepnje. Osobe koje su ’hronično zabrinute’ obično su izložene domino efektu kada jedna nerealna briga okine čitav niz anksioznosti koji vodi u strah i paniku. Hronična zabrinutost može uticati na naš apetit, životne navike, međuljudske odnose i posao. Obično su osobe koje brinu više od proseka i sklonije da olakšanje traže u nezdravim navikama, kao što su pušenje, prejedanje, alkohol ili droga. Preterana briga može negativno uticati i na nama bliske osobe, naročito na decu.

Stres u našem telu automatski aktivira alarm da smo u opasnosti, takozvanu reakciju ’borba-beg’. U telu se luče hormoni koji ubrzavaju disanje, srčani ritam, izazivaju napetost mišića – dakle isti efekti kao kada smo stvarno u opasnosti i pripremamo se na borbu ili beg. Ova reakcija je prirodna i u realnim opasnim situacijama pomaže nam da preživimo. Ali kada realna opasnost ne postoji, već se reakcija okida zbog izmišljene, nestvarne situacije, naročito kada se to dešava često, onda govorimo o hroničnom stresu koji je veoma štetan. Negativni stres može dovesti do anksioznosti, osećanja konstantne strepnje i zebnje, depresije, sindroma sagorevanja, osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti, nedostatka koncentracije za osnovne životne radnje i poslove, osećaja besa prema drugima ali i prema sebi i ekstremnih napada panike. Za razliku od naših predaka koji su imali prirodne mehanizme da smanje nivo stresa nakon što ih pojuri vuk ili medved, mi ni ne stižemo da uživamo u izlasku ili zalasku sunca, šetnji po šumi, zvezdanom nebu ili šumu potoka.

Istraživanja pokazuju da se muškarci više brinu zbog situacija na poslu koje ne mogu da kontrolišu, dok se žene više brinu zbog porodice i partnerskih odnosa. Ipak, nije sve tako crno. Postoji i pozitivna strana brige: ona nam može pomoći da bolje sagledamo prioritete, da imamo analitički pristup problemu (naravno, ukoliko on zaista postoji), a najveća prednost brige je kad je u pitanju naše zdravlje. Zdrava zabrinutost će nas navesti da češće odemo na preglede, da se zdravije hranimo i više krećemo.

Jedan od najgorih načina da umirimo nečiju zebnju je da kažemo ’Ne brini!’. Takav komentar može samo da stvori otpor i ljutnju, sasvim opravdano, jer nismo pokazali dovoljno saosećanja. Prilikom umirivanja zabrinute ili ljute osobe najbitnije je da prvo pokažemo empatiju. ’Vidim da mnogo brineš, verujem da ti je mnogo teško. Plašim se da ćeš se razboleti od brige. Kolika je mogućnost da će se desiti najgore? Da li je moguće da se uopšte neće ni dogoditi?’ – ovo su neke konstantacije i pitanja koja možemo postaviti osobama koje su nam bliske a vidimo da previše brinu. A možemo ih postaviti i sebi. Samoanaliza je uvek prvi korak u rešavanju problema.

Nikada ne znamo šta nosi dan, šta nosi noć. Ali u tome i jeste lepota življenja. Da je sve izvesno i jasno, život bi u potpunosti izgubio draž. Kada malo analiziramo prošlost, možemo lako uočiti da se život stara da nam podari svega u jednakoj meri, kao i da su nam neki događaji koje smo u prvom trenutku shvatili tragično, doneli veliki pozitivan preokret. Život zna i kad mi ne znamo.

Saosećajni stres

Ljudi su društvena bića koja mogu da osete ili naslute emocije drugih. Prilikom komunikacije nesvesno oponašamo sagovornika, pomoću grimasa iskazujemo saosećanje, imitiramo tuđe pokrete i intonaciju govora. Jedan od najboljih dokaza empatije je zevanje: kada neko počne da zeva, velike su šanse da će se ’epidemija zevanja’ proširiti na okolinu. Studije su pokazale da će osobe sa visokim stepenom empatije uvek uzvratiti zevanjem, što nije slučaj sa psihopatama. Zaraznom zevanju nisu skloni samo ljudi, ono je primećeno i kod šimpanzi, vukova i pasa.

Potrebu da oponašamo tuđe ponašanje, pokrete, gestove, ili da plačemo dok gledamo tužan film, okidaju posebni neuroni u mozgu – neuroni ogledala. Dok nam oni pomažu da učimo od drugih, povezujemo se i razumemo, tu je i druga strana ogledala: pomoću njih kupimo i tuđe negativne emocije i stres. Neurone ogledala otkrio je devedesetih godina prošlog veka tim italijanskih istraživača na čelu sa neurologom Đakomom Rikolatijem. Proučavajući majmune, otkrili su da im se, kada prinose hranu ustima, aktiviraju određene vrste neurona u mozgu. Ali ono što je bilo pravo iznenađenje je da su se isti neuroni aktivirali i u mozgu majmuna koji su to samo posmatrali.

Dodatna istraživanja su pokazala da neuroni ogledala nisu urođeni, već se stiču. Dakle, dobra vest je da empatuju možemo razvijati i negovati, od najranijeg uzrasta do kraja života. To ćemo postići tako što ćemo decu učiti da razumeju postupke svojih drugara pre nego da im nasilno uzvrate, da vole životinje, da identifikuju osećanja kroz koja prolaze glavni junaci priča i bajki koje im pričamo pred spavanje, i na taj način ćemo im dati dobre osnove da lakše i mirnije rešavaju konfliktne situacije.

Ali kao što je zevanje zarazno, tako je i stres. Stres je jedan od faktora koji može dovesti do smrtnog ishoda jer uništava imuni sistem, snižava nivo dobrog i povišava loš holesterol, smanjuje sposobnost trezvenog razmišljanja, uništava društveni život, može izazvati nesanicu, kardiovaskularna oboljenja i infarkt. Istraživanja pokazuju da stres godišnje ubije više ljudi nego saobraćajne nesreće ili nikotin.

Istraživanja Instituta Maks Plank pokazala su da samim tim što stojimo pored osobe koja je pod stresom, bilo da se radi o nekom bliskom ili potpunom neznancu, ’upijamo’ njihov stres koji kod nas može imati punu fizičku manifestaciju. Šta više, ova empatička vrsta stresa može se i izmeriti pomoću količine hormona stresa koji se luče tom prilikom u našem telu. Prilikom izvođenja studije, grupi ispitanika dati su teški zadaci iz aritmetike, a nakon toga su izlazili i na usmeni ispit koji je bio vrlo neprijatan i stresan. Sve to odvijalo se pred 211 posmatrača iza jednosmernog ogledala. Rezultati su pokazali da je 95% ispitanika pokazivalo direktne znake stresa, ali i kod 26% posmatrača primećen je porast kortizola kao rezultat empatičkog stresa. Najveći nivo empatičkog stresa, čak 40%, primećen je kod partnera ispitanika koji su bili u publici, dok je kod neznanaca on bio 10%.

Ispitivanja na životinjama pokazala su da i one pokazuju visok nivo empatije. Istraživači su razdvojili parove miševa, mužjake i ženke, i jedno od njih izložili blagom stresu pre nego što su ih opet spojili. Rezultati su pokazali jednako povišeni nivo kortizola kod oba partnera. Čak i kada bi se nivo ovog hormona podigao veštačkim putem, bez ikakve stresne situacije koja bi ga izazvala, miševi bi ispuštanjem feromona alarmirali svoje partnere. Partneri bi, nakon što bi detektovali ove signale, dodatno alarmirali ostale pripadnike grupe.

Stresno lučenje hormona ima evolutivnu svrhu: kada smo izloženi opasnosti, naše telo reaguje tako što povišava nivo kortizola. Osobe koje su u bliskom kontaktu s nama mogu da ’pokupe’ našu stresnu reakciju i na vreme reaguju na moguću opasnost. U situacijama kao što su elementarne nepogode, prisustvo agresivne životinje ili neprijateljskog plemena, ovaj mehanizam je našim precima omogućio da prežive. Ali danas, kada nam ne prete divlje zveri a erupcije vulkana su malo verovatne, česti i produženi povišeni nivo kortizola može izazvati niz psihičkih problema, depresiju, anksioznost, bezvoljnost, i trajno nam narušiti zdravlje.

Na koje sve sfere života možemo primeniti ova naučna saznanja? Pre svega, ona nam mogu pomoći da identifikujemo i eliminišemo izvore bespotrebnog stresa. Jedan od njih je svakako gledanje agresivnih sadržaja na televiziji. Potom, činjenica da jedni na druge možemo, čak i bez verbalne komunikacije, prenositi pozitivne i negativne emocije, dokaz je koliko smo svi povezani i koliko su društvene grupe ukorenjene i  međusobno prožete. Samim tim, uticaj pojedinca na društvo i odgovornost svakoga od nas kao jedinke za dešavanja u društvu raste. Mnoštvo empatičnih pojedinaca čini empatično i zdravo društvo. Svi smo mi odgovorni za nasilje u našem kraju, za ponašanje dece u našoj okolini, pa čak i za mrzovolju kasirke u samoposluzi. Ako izaberemo da oko sebe sejemo pozitivne umesto negativnih vibracija, sigurno ćemo primetiti pozitivne promene u svojoj okolini. Setite se toga sledeći put kada se neko namršti na vas, i uzvratite mu blagim osmehom. Onim pravim, kad se i oči iskreno smeju.

Tvoj stav govori koliko si zdrav

Najveći konflikt u koji tokom života ulazimo nije s drugim ljudima, već sa samim sobom. Bitke koje vodimo u svom umu i psihi, istrajnost ili posustajanje, prilagođavanje ili otpor, određuju naš stav prema životu, sebi i okolini. Kakvim mislima dopuštamo da preuzmu kontrolu nad nama? Na šta usmeravamo energiju? Kako reagujemo kada se suočavamo sa izazovima? Sve te situacije definišu naš stav.

Ako želimo da sebe izgradimo u jaku, samosvesnu i srećnu osobu, neophodno je da sebi pristupimo samokritički i da ’pretresemo’ sve mračne uglove sopstvene svesti. Prođite kroz sledeće stavke i sagledajte iskreno kakav vam je stav:

  • Naš stav određuju iskustva iz prošlosti. Svako od nas morao je proći kroz kako pozitivna tako i traumatična iskustva. To je život i to nas gradi. Pitanje je samo da li dozvoljavamo traumatičnim iskustvima da nam blokiraju sadašnjost, ili prepoznajemo pouku u njima na osnovu koje gradimo sebe kao pozitivniju i bolju ličnost. U najveću zamku padamo kada sebe doživljavamo kao žrtvu.
  • Naš stav određuje sposobnost da se stavimo u tuđ položaj. A to iziskuje napor. Najlakše je sve posmatrati samo sa svoje tačke gledišta, ponašati se kao da smo centar sveta, kao da smo samo mi žrtve. Pre svega, potrebno je da aktiviramo periferni vid – od toga da budemo svesni ljudi oko sebe dok hodamo ulicom, vozimo se autobusom, stojimo u redu u samoposlugi… preko toga da naučimo da pazimo kakve komentare upućujemo drugima jer ne znamo njihovu celu životnu priču, do toga da uspemo da sagledamo problem iz tuđeg ugla. Ne samo da će nam empatija doneti više prijatelja, već će doprineti opštem poboljšanju društva.

  • Naš stav pokazuje koliko smo prilagodljivi. Najčešći instinkt kada nastupi promena je da joj se odupiremo, što je pogrešno i može samo izazvati patnju. Nije li Darvin rekao da ne opstaje najjača vrsta, već ona koja uspe da se prilagodi promenama. Ne postoji osoba koja nema ni jedan problem u životu. Zapravo, život bez problema bi bio kao ustajala bara. Problemi i promene nas teraju da rastemo i menjamo se. Ono što je bitno je da im pristupimo otvorenog uma, i svesno učinimo napor da se prilagodimo. Jer, kako kaže zen izreka – u prepreci je put.
  • Naš stav pokazuje koliko smo pasivni i lenji. Koliko puta smo imali sjajne planove i ideje, a nismo ništa učinili da ih ostvarimo? Čekanje i oklevanje ne vode nikuda, samo nam podrivaju samopouzdanje. Neretko, i okolina će nas obeshrabriti, ali šta okolina zna o našim snovima? I kako možemo biti sigurni da su joj namere dobre? Kada imamo velike ideje, veliki san, najbolje je da o njima ne pričamo, već samo radimo na njihovom ostvarenju. Dela, ne reči!
  • Naš stav određuju nerealni ideali. Naročito u današnje vreme kada nam se kroz medije servira nerealna slika o svetu i sreći. Koliko često žudimo za nečim što zapravo ni ne postoji? Umesto da želimo život sa TV ekrana, telo, kosu ili luksuznu vilu iz sapunske opere, treba da realno sagledamo čime raspolažemo. Često ćemo se iznenaditi kada shvatimo da imamo mnogo više nego što smo mislili.
  • Naš stav određuje želja za udobnošću. U današnje vreme pojam sreće izjednačava se s udobnim životom. I upravo tu leži klopka. Udobnost je ta koja nam ne dozvoljava da se promenimo, rastemo, učimo. Tek kada prigrlimo neudobnost, neizvesnost, neprijatnost, možemo dobiti znanje, lepo izvajano telo, lepu kuću, dragoceno iskustvo…

  • Naš stav pokazuje koliko (ne)volimo sebe. Nekad nam je neko napomenuo kako to-i-to ne valja kod nas i mi smo taj komentar prihvatili i stavili u fijoku samopouzdanja. I od tad, kad god smo u situaciji da nešto pozitivno promenimo, ta fijoka se otvori, i negativan, a najverovatnije zloban komentar kaže ’bu!’ i spreči nas da ostvarimo to što želimo. Naše samopouzdanje nikako ne treba da definiše tuđe mišljenje o nama, već isključivo sopstveno. Ljudi će nas stalno komentarisati, i to je neizbežno, a negativne (i najčešće neistinite) komentare dobijaćemo i od nama najbližih osoba. Potrebno je samo da osvestimo činjenicu da smo okruženi nesavršenim ljudima, i da svako na nas na druge projektuje sopstvene nesigurnosti. Tada ćemo moći da im se odupremo.
  • Naš stav reflektuje naš nivo svesti. Zapitajte se, da li sebe vidite onakvog kakav jeste, ili onakvog kakav biste želeli da budete? To se ne odnosi samo na fizički izgled, već i na ponašanje, ophođenje prema drugima, ponašanje u kriznim situacijama. Kakav vam je integritet? Da li svoje životne stavove napuštate onog trenutka kada dođete u situaciju da izvučete neku korist? Da li sopstveni moral prilagođavate situaciji, ili situaciji prilazite s čvrstim moralom? Ako želimo da nas drugi cene, i da cenimo sami sebe, najvažnije je da izgradimo solidan integritet.
  • Naš stav pokazuje koliko smo podatni. Ako nismo u stanju da zauzmemo čvrst stav, već uvek čekamo tuđe odobrenje, nećemo biti u stanju da izgradimo sopstvenu sreću. Ne postoji udžbenik za život, svi mi učimo putem pokušaja i pogreške, i bez greške nema iskustva. A najgora vrsta greške je u strahu da je ne napravimo. Umesto da tražimo podršku u drugima, treba da sami sebi postanemo stožer. Mi smo prva osoba koja treba da nam pruži razumevanje, brigu, negu i ljubav. Mi smo dovoljni sebi. I kada to postanemo, onda ćemo automatski dobiti i tuđe odobravanje i divljenje, iako ga ne tražimo.

Da li ste shvatili koje su vam slabosti? Ako jeste, čestitamo! To je prvi korak u dugom i predivnom procesu građenja sopstvene ličnosti. Ako niste, vratite se na početak. Niste bili iskreni sami sa sobom. I poricanje je jedna od osobina koja određuje naš stav. Samospoznaja nije prijatan proces, i mogu je pratiti neželjeni efekti – nervoza, anksioznost, nesanica, preterana briga, emocionalna nestabilnost… Ali to su sve stanice na prugi života na kojima moramo zastati. Put je dug, a svi želimo da krajnje odredište bude bujna, egzotična destinacija pre nego gola pustinja. Zato, uskočite u voz, živite, patite, sanjajte, delajte, uživajte. I u ručni prtljag stavite Optima Formu. Ona će vam pomoći da ublažite stres, strepnju, iscrpljenost, da poboljšate pamćenje i koncentraciju, i to potpuno prirodno. Jer nije samo važno da dođemo na egzotičnu destinaciju, već da uživamo tokom čitavog putovanja.

Rekreacija uma

Čini se da je rasejanost još jedna od mnogih boljki modernog doba. Često imamo osećaj da smo na sve strane okruženi stvarima koje zahtevaju našu pažnju, pa nam je teško da se usredsredimo na ono što nam je bitno i neophodno. Koliko često pođemo po nešto pa u sekundi zaboravimo šta smo hteli? Ili zaboravimo ime osobe koja nam se predstavila u istom trenutku? Da ne govorimo o zaturenim ključevima, naočarima, kišobranima i zaboravljenoj uključenoj pegli…

Živimo u vreme kada nam se nameće bezbroj obaveza od kojih je većina potpuno izlišna. Takozvani ’multitasking’ – potreba da obavljamo nekoliko radnji istovremeno,  kako na poslu tako i u kući, ’secka’ nam pažnju i opterećuje um i psihu, a pritom utiče i na kvalitet krajnjeg rezultata. Naročito su opterećene žene koje se, pored poslovnih zadataka, svakodnevno trude da se izbore sa porodičnim obavezama i kućnim poslovima kojima se ne vidi kraj.

Vreme u kom živimo ne možemo promeniti, ali možemo promeniti sebe. Jedan od načina da pospešimo britkost uma je da mozgu damo hranu koju voli. Pre svega, bitno je da unosimo hranu koja nije tretirana pesticidima, jer oni sadrže neurotoksine koji remete rad mozga, čak je dokazano da mogu smanjiti nivo inteligencije kod dece. Evo šta bi vaš mozak želeo da vidi na trpezi:

  • Cvekla je prepuna vitamina B koji ne samo da pospešuje rad mozga i poboljšava pamćenje, već donosi i dobro raspoloženje.
  • Bobičasto voće, maline, kupine, jagode i borovnice, štite moždane neurone i poboljšavaju pamćenje.
  • Riba poput lososa, tunjevine ili inćuna bogata je omega-3 masnim kiselinama koje daju mozgu vitalnost i poboljšavaju memoriju.
  • Još jedna super-hrana prepuna omega-3 masnih kiselina su jaja. Ali pazite kako ih birate. Jaja koka koje slobodno trče po dvorištu i pasu travu imaju duplo više omega-3 kiselina od onih koje čitav vek provedu zatvorene i hrane se koncentratom. Jaja sadrže i vitamin E koji sprečava depresiju i smanjuje mogućnost da obolimo od Alchajmerove bolesti. Sadrže i holin koji je neophodan za moždane neurotransmitere.
  • Svinjska mast, koja je do nedavno bila na crnoj listi, sada doživljava renesansu. Mast sadrži oleinsku, monozasićenu masnu kiselinu, koja sprečava depresiju, a bogata je i vitaminom D koji sprečava demenciju.

  • Ljuta papričica obiluje kapsaicinom za kog se zna da pomaže sagorevanje masti u organizmu i deluje kao analgetik. Međutim, kapsaicin utiče i na mozak jer pospešuje lučenje endorfina i na taj način smanjuje nivo stresa, zbog čega nam postaje lakše da se koncentrišemo.
  • Prokelj i kelj, kao i većina kupusnjača, sadrže molekule koje naše telo pretvara u diindolimetan, koji čuva imunitet moždanih ćelija i uništava ćelije raka.
  • Semenke bundeve su prepune triptofana koji pomaže stvaranje serotonina neophodnog za zdravlje mozga ali i dobro raspoloženje.
  • Crna čokolada, ona sa visokim sadržajem kvalitetnog kakaa, sadrži flavonole, antioksidante koji čuvaju arterije, poboljšavaju cirkulaciju i dotok krvi u mozak i na taj način sprečavaju mentalni umor i tromost.
  • Jabuke sadrže katehine koji štite mozak od štetnih materija. Katehina najviše ima u kori jabuke, pa treba birati one neprskane i nikako ih ne ljuštiti.

Ako malo bolje sagledamo ovaj spisak, primetićemo da je većina namirnica navedena na njemu bila zastupljena i na trpezama naših predaka. I danas je ovo hrana na koju nailazimo na pijacama, pa ako ne živimo na selu, potrebno je samo da pronađemo pouzdanog proizvođača koji nas može snabdeti neprskanim i prirodnim proizvodima.

Pored prigodne ishrane, moždane funkcije i memoriju možemo pospešiti i vežbom. Naš mozak danas podseća na memoriju kompjutera koja je pretrpana bespotrebnim fajlovima i folderima. Opšte je poznato da kada pobrišemo svo nagomilano ’smeće’ iz kompjutera i uradimo defragmentaciju, on će raditi bolje i brže. Isto je i sa našim mozgom. Osim što treba da zanemarimo bespotrebne informacije, naročito one kojima nas bombarduju mediji, potrebno je da sopstvenu memoriju uredno sortiramo u odgovarajuće fijoke. Jedna veoma korisna tehnika za ovakav sistem ’fajliranja’ je vizuelizacija.

Loci metod (loci na latinskom – mesta) ili palata pamćenja je tehnika koju su koristili stari Grci i Rimljani, a omiljen je i Šerloku Holmsu, čuvenom detektivu iz romana Artura Konana Dojla. Ovaj metod aktivira delove mozga koji su zaduženi za svest o prostoru.

Zamislite da treba da odete u prodavnicu i kupite integralni hleb, kilo govedine, pakovanje suvih šljiva, pola kile jabuka, krišku tvrdog sira i flašu kisele vode. Koliko često vam se desilo da uredno napravite spisak za kupovinu i zaboravite da ga ponesete? Loci metod kaže da vam ne treba spisak. Zamislite svoju dnevnu sobu: na kvaku od vrata okačite kesu s integralnim hlebom. Na fotelju ’stavite’ komad mesa. Naravno da ga u stvarnom životu nikada ne biste stavili na fotelju, ali baš vas briga, ovo je vaša vizuelizacija. Na stočić ispred troseda postavite pakovanje suvih šljiva. O luster okačite nanizane tri manje jabuke (toliko je otprilike pola kile). Tvrdi sir stavite na vrh televizora, a flašu kisele vode ispred vrata. Ponekad, što bizarnije vizuelizacije, to bolja memorija. Na primer, zamislite da kapljice mleka plove prostorom u bestežinskom stanju kao u svemiru. Ako želite da pojačate efekat, dodajte zvučne signale ili miris. Kada vidite komad mesa na fotelji, zamislite muk krave. Krišku sira na vrhu televizora povežite sa mirisom gibanice a kapljice mleka koje lebde u vazduhu sa uvodnom špicom Odiseje u svemiru 2001. Prođite još jednom kroz celu sobu i ’vidite’ gde šta stoji. Kada stignete u prodavnicu, ’prošetajte’ kroz svoju ludu sobu i pokupite namirnice sa rafova.

Baš kao i našem telu, i mozgu je potrebna rekreacija. Mozgu je neophodan konstantni podsticaj kako bi očuvao funkcije, agilnost i vitalnost. Rutina je veliki neprijatelj uma, a u nju se lako zapadne. Zato, vežbajte svoj um. Upišite kurs jezika, rešavajte ukrštenice, idite do posla drugačijim putem svaki dan, koristite loci metod umesto da pravite spiskove, računajte napamet umesto pomoću digitrona…

Ako vas stres, mentalni i fizički premor ipak stignu, tu je Optima Forma. To je prirodni preparat na bazi šest lekovitih biljaka koji poboljšava koncentraciju, memoriju, mentalnu izdržljivost, emotivnu stabilnost i olakšava ulazak u san. Optima Forma je naš saveznik za rekreaciju uma.

Šta nam radi stres

Često kažemo da živimo u stresnim vremenima, mada kada analiziramo istoriju i shvatimo sa kakvim problemima su se ljudi tokom nje nosili, možemo lako uvideti da je današnje doba zapravo najbezbednije i najlakše za život. Pre bismo mogli reći da živimo u vremenima kada se materijalno stavlja iznad duhovnog i kada globalnoj ekonomiji zapravo odgovara da smo pod stresom, jer smo tada podložniji uticajima tržišta i propagande koja se nad nama danonoćno vrši. Nezadovoljnog čoveka lakše je ubediti da će novi auto, garderoba ili skupoceni nakit doneti spokoj i zadovoljstvo.

Odvojenost od prirode i duhovnosti nas skupo košta, i situacije koje redovno doživljavamo kao stresne ostavljaju pogubne posledice po naše telo i psihu. Evo kako stres utiče na telo, od glave do pete:

  • Stres može izazvati naglo opadanje kose, alopeciju, ćelavost
  • On utiče na mozak i izaziva psihičke probleme, promene raspoloženja, anksioznost, depresiju, nesanicu i glavobolju
  • Dovodi do opadanja imuniteta i čestih prehlada. Pod stresom smo podložniji virusima
  • Često ga prate afte i druge neprijatne promene na sluzokoži usne duplje
  • Može uticati na naš endokrini sistem i poremetiti rad štitaste žlezde a samim tim i naš metabolizam
  • Izaziva grčeve mišića u vratu i ramenima, tikove i bolove u leđima
  • Stres je direktno povezan sa kardiovaskularnim oboljenjima i hipertenzijom
  • Može izazvati probleme s disanjem, gušenje kao i asmatične napade
  • Stres utiče na varenje, može uzrokovati gastritis, čir, grčeve i iritabilno crevo
  • Stresne situacije kod žena mogu poremetiti menstrualni ciklus, izazvati vaginalne infekcije, a kod muškaraca impotenciju
  • Stres često ostavlja trag na koži u vidu ekcema ili psorijaze.

Sve se ovo dešava kada nam zataji prva linija odbrane. Međutim, na duge staze, stres može ostaviti i mnogo drastičnije posledice i dovesti do fatalnih oboljenja, poput srčanog ili moždanog udara i čak i karcinoma.

Kada šteta nastane, već je kasno. Ono što je bitno da shvatimo, jeste da smo sami odgovorni za sopstveno zdravlje. Kada se jednom sistem poremeti, niko do nas samih nam neće biti kriv. Šta nam valja činiti da smanjimo stres i sprečimo poremećaje i oboljenja? Pre svega da realno sagledamo svoje probleme. Da li je to zbog čega se nerviramo zaista vredno nerviranja? To ćemo najlakše utvrditi ako napravimo spisak životnih prioriteta.

Uzmite papir i olovku i zapišite šta vam je zaista, ali zaista bitno u životu. Onda napravite spisak stvari koje su vas tokom prethodnih dana izbacile iz koloseka. Uporedite ta dva spiska. Vrlo verovatno neće imati dodirnih tačaka. I sledeći put, kada vas gužva u saobraćaju ili nezgodni šef na poslu dovedu do ruba nervnog sloma, setite se svog spiska životnih prioriteta.

Potrudite se da svakog dana odvojite vremena za sebe i aktivnosti za koje znate da vas umiruju: šetnje u prirodi, druženje, sport, čitanje. Idite u krevet na vreme i naspavajte se. Pojedite zdrav doručak. Dopustite očima da vide daleko, uveče posmatrajte zvezde a tokom dana gledajte što je više moguće u zelenilo.

Ako nikako ne uspete da se opustite, tu je i prirodna pomoć: Optima Forma je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji nam pomaže da se izborimo sa mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, stresom i depresijom. Optima Forma omogućava lak ulazak u san, poboljšava koncentraciju i pamćenje. Jer tu gde je priroda, ne može biti stresa.