Dijeta kao najbolji lek

Svi znamo da je zdrava kilaža više od pukog estetskog fenomena, i da je neophodna za dobro zdravlje. A novija istraživanja dokazala su ne samo da vitkost i zdravlje idu zajedno, već i da gubitkom viška kilograma i održavanjem zdrave kilaže možemo povratiti zdravlje ako bolujemo od dijabetesa tipa 2.

Šta je dijabetes tipa 2 i kako se razlikuje od dijabetesa tipa 1? Dok osobe sa dijabetesom tipa 1 uopšte nisu u stanju da proizvode insulin čija je funkcija da se glukoza doprema u ćelije, osobe sa dijabetesom tipa 2 ne proizvode dovoljno insulina i njihov sistem za regulaciju nivoa šećera u krvi ne funkcioniše dovoljno dobro. Do dijabetesa tipa 1 dolazi kada infektivni ili toksični elementi iz spoljne sredine dopru u organizam i aktiviraju imuni sistem koji greškom krivca vidi u pankreasu i napada ga, uništavajući njegove ćelije. Dijabetes tipa 1 je dakle auto imuno oboljenje i, nažalost, iziskuje doživotne redovne dnevne injekcije insulina.

Dijabetes tipa 2 nema veze sa imunitetom koji se okrene protiv nas, već sa insulinskom rezistencijom. Telo i dalje proizvodi insulin, ali nije u stanju da ga efikasno iskoristi. Nauka još uvek nema konkretne odgovore zašto neke osobe razvijaju insulinsku rezistenciju, ali ono što su istraživanja pokazala je da su najčešći faktori koji tome sigurno doprinose gojaznost i neaktivnost. Dodatni faktori rizika mogu biti genetski, a kod žena često su to policistični jajnici. Takođe, dijabetes tipa 2 uglavnom prate i visoki krvni pritisak, povišeni holesterol i trigliceridi.

Iako su dijabetes tipa 1 i 2 različita oboljenja, imaju slične simptome: učestalo mokrenje, čest osećaj žeđi, snažan osećaj gladi, umor, zamagljen vid, otežano zarastanje rana, nervoza, promene raspoloženja, osećaj trnjenja i mravinjanja u šakama i stopalima. Kod dijabetesa tipa 1 simtomi se vrlo brzo razvijaju, tokom samo nekoliko nedelja, dok kod dijabetesa tipa 2 to može potrajati godinama, a neke osobe uopšte ni nemaju simptome i otkriju da pate od ovog poremećaja tek kada nastanu komplikacije.

Kod dijabetesa tipa 2 lekovi koje endokrinolog prepiše pomažu da telo efikasnije iskoristi insulin, ali važno je znati da se ova vrsta poremećaja može držati pod kontrolom, pa čak i u potpunosti eliminisati gubitkom viška kilograma i održavanjem zdrave kilaže.

Moderna dijagnostika omogućila nam je dodatna saznanja o ovom poremećaju. Tokom više istraživanja pomoću snimanja pankreasa magnetnom rezonancom utvrđeno je da dijabetes tipa 2 prati smanjenje pankreasa, od 7 do čak 33%, dok su istovremeno utvrđeni i povećan sadržaj masnih ćelija, fibroza i upalne promene. Smanjenje pankreasa dešava se zbog smanjenog dejstva insulina usled čega tkivo ovog organa atrofira, a dodatno dolazi do oštećenja i usled upale i viška masti.

Jedna temeljna studija sa 64 ispitanika dokazala je da gubitkom viška kilograma možemo u potpunosti povratiti funkcije pankreasa kod dijabetesa tipa 2. Istraživanje ukazuje na veliku mogućnost da je kod nekih osoba ovo oboljenje izlečivo, odnosno da se može povratiti oblik i veličina pankreasa nakon remisije dijabetesa tipa 2. Ali za to je potrebna upornost i disciplina. Pozitivne promene nisu se pokazale nakon 6 meseci od početka dijete, ali zato nakon 24 meseca kod ispitanika se volumen pankreasa potpuno povratio i došlo je do remisije dijabetesa tipa 2.

Ako ne lečimo dijabetes tipa 2, ono što sledi su dodatne komplikacije: oštećenja bubrega, nerava i očiju, kao i kardiovaskularni poremećaji. Zato je, kao i uvek, ovaj poremećaj bolje sprečiti nego lečiti. Naročito ako smo gojazni.

Plan dijete kod osoba sa dijabetesom tipa 2 sadrži složene ugljene hidrate: integralni pirinač, integralnu pšenicu, ovas, kinou, bobičasto voće i citruse, zeleno lisnato povrće i mahunarke. Zdrave masti nam pomažu da sporije apsorbujemo ugljene hidrate, pa u ishranu treba uključiti namirnice sa omega-3 mastima kako životinjskog tako i biljnog porekla: lososa, tunu, čia i laneno seme, maslinovo ulje, avokado, orašaste plodove… Belančevine su važne jer nam održavaju stabilan nivo šećera u krvi, pa nam u tome pomažu mahunarke, jaja, pečurke, morski plodovi, nemasni mlečni proizvodi, naročito kefir i jogurt, nemasna crvena i živinska mesa.

Potrebno je da što više smanjimo unos skrobastih namirnica, kao što su kukuruz, krompir i drugo korenasto povrće, kao i voće bogato šećerom. Ono što moramo u potpunosti izbaciti iz ishrane su gazirani sokovi, proizvodi sa prerađenim šećerima, prostim ugljenim hidratima, trans-mastima i životinjskim mastima. Bela peciva, kolači, slatkiši, grickalice, sokovi, bilo šta prženo, industrijski namazi, sosevi, kupovne pahuljice i musli za doručak, energetske štanglice, veštački zaslađivači, hamburgeri, masni sirevi, suhomesnate prerađevine, kupovni voćni jogurti, sve su to namirnice koje su veliki neprijatelji našeg tela.

Ali čak i kada unosimo zdrave namirnice, potrebno je da imamo meru. U početku će nas mučiti stalni osećaj gladi kome se moramo suprotstaviti. Da bismo bili sigurni da unosimo dovoljno kalorija, možemo zapisivati sve što jedemo i računati kalorijsku vrednost. Ali ako nismo u stanju da sami napravimo svoj plan ishrane, najbolje je da konsultujemo nutricionistu. U svakom slučaju, zdrava dijeta je odličan ulog u naše zdravlje, pa nam se isplati da se potrudimo i istrajemo.

Ceo proces može nam olakšati Equigal. To je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji će nam smanjiti osećaj gladi, pomoći da izbacimo toksine iz organizma, pospešimo varenje i imamo redovnu stolicu, a pritom će sprečiti nadimanje, gasove i oticanje usled zadržavanja viška vode. Equigal čisti jetru i pankreas i pomaže nam da istrajemo u dijeti. Ako tome svemu dodamo i redovnu fizičku aktivnost, rezultati sigurno neće izostati.

Osvežavajući kolač za doručak

Ovsena kaša je idealan doručak, pa ako je volimo, možemo je podići na sledeći nivo – zapečenu ovsenu kašu. To je zapravo kolač sa ovsenim pahuljicama i zdravim sastojcima koji se jednostavno priprema, a može se jesti za doručak ili užinu, i sjajan je uz jogurt ili kefir. Možemo ga lako poneti na posao ili izlet.

Da vidimo šta nam je potrebno od sastojaka za ovaj osvežavajući kolač:

Suvi sastojci:

  • ½ čaše (od 200ml) integralnog brašna (može se zameniti bezglutenskim, bademovim ili kokosovim brašnom)
  • ¼ čaše mlevenog rogača
  • ¼ čaše ovsenih mekinja
  • 1 čaša ovsenih pahuljica
  • 1 prašak za pecivo
  • kašičica cimeta
  • ¼ kašičice soli

Vlažni sastojci:

  • 2 sitno rendane šargarepe
  • 1 konzerva (od 580 ml) ananasa, izgnječenog
  • ¼ čaše meda
  • 3 jaja
  • 50 gr rastopljenog putera (može i gi puter ili kokosovo ulje)

I još:

  • 100 gr lomljenog ili seckanog orašastog voća po želji (ovde imamo orahe).

Možemo dodati i seckanog suvog voća i/ili mrvica crne čokolade, ili kolač preliti čokoladom, samo treba imati na umu da sve što dodamo povećava kalorijsku vrednost kolača.

Sjediniti sve suve, pa vlažne sastojke i onda ih spojiti i dobro izmešati. Dodati orašaste plodove i dodatno izmešati da se ujednačeno rasporede.

Sipati u manji podmazan pleh (dimenzija oko 20×30 cm) ili vatrostalnu posudu i peći na 200 stepeni 50-55 minuta. Čuvati u frižideru do 7 dana. Ako ovaj kolač sa osnovnim sastojcima podelimo na osam delova, svaki će imati oko 320 kalorija.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Sve je u ravnoteži!

Danas često koristimo reč stres, ne bez razloga. Živimo u stresna vremena, a do sada smo već svi na sopstvenoj koži iskusili činjenicu da stres negativno utiče na naše zdravlje, na mnogo nivoa. Ali da li znamo ko je tvorac tog pojma i kako se do njega došlo?

Da bismo to saznali, putujemo u Beč početkom prošlog veka, tačnije 1907. godinu kada se rodio Hans Seli (Hans Selye), čiji su preci pet generacija unazad bili lekari. Otac Hugo, mađarskog porekla, bio je lekar u vojsci Austrougarske monarhije, a kasnije je osnovao svoju kliniku, koju je vodila Hansova majka Maria. Ovaj briljantni dečak je već u četvrtoj godini govorio četiri jezika i pokazivao veliko interesovanje za medicinu. Nakon što je dobio zvanje Doktora medicine i hemije u Pragu, Seli je otišao u Kanadu na Univerzitet Džon Hopkins u Montrealu, gde je i nastala teorija o stresu.

Izvor: Jean-Paul Rioux, Wikimedia

Ali sama ideja rodila se nešto ranije. Još dok je studirao medicinu Seli je primetio da pacijenti s različitim dijagnozama, od tuberkuloze do karcinoma, imaju isti niz simptoma. Kasnije, istražujući u svojoj kanadskoj laboratoriji, primetio je sličnu pojavu kod pacova: bilo da su bili izloženi velikoj hladnoći, imali konkretne fizičke povrede ili primali injekcije sa različitim supstancama, pacovi bi ispoljavali iste simptome. Seli je primetio da oni dolaze u tri faze – prvo bi nastupila alarmna reakcija, pa otpor ili adaptacija i na kraju iscrpljenost i smrt, i nazvao ih je „sindrom opšte adaptacije“ ili „Selijev sindrom“. Seli je, sarađujući sa doktorantom Tomasom MekKionom objavio izveštaj u kom je po prvi put upotrebio izraz stres pomoću kog je obuhvatio sve ove vrste odgovora na neželjene događaje.

Seli je rad u Kanadi započeo s ciljem da identifikuje različite ženske polne hormone koji tada još nisu bili otkriveni. Za tu svrhu prikupio je jajnike krava i ekstrakte iz njih ubrizgavao ženkama pacova  nakon čega je posmatrao reakcije. Autopsije su pokazale iznenađujuće rezultate – uvećanje nadbubrežnih žlezda, atrofiju limfnog sistema uključujući i timus, i čireve na želucu i dvanaestopalačnom crevu, bez obzira na vrstu agensa koja je ubrizgavana u telo životinje. Potom je nastavio eksperiment tako što je pacove izlagao raznim ekstremnim situacijama, na primer stavljao ih je na točak na kom su morale uvek da trče da bi ostale u horizontalnom položaju, ili na krov zgrade fakulteta gde je bilo veoma hladno. Rezultati su bili potpuno isti kao kod pacova kojima su ubrizgavani razni agensi: adrenalna hiperaktivnost, limfatička atrofija i čirevi. Seli je sve ove rezultate povezao sa hipotalamičko-hipofizno-nadbubrežnom osovinom i načinom na koji se telo bori sa stresom.

Kada su jedinke izložene stresorima (bilo spoljašnjim ili unutrašnjim činiocima), prvo ih iznenadi promena, na šta reaguju pokušajem da zadrže ravnotežu, odnosno homeostazu tako što će se usprotiviti promeni, a potom će ih taj konstantni otpor potpuno iscrpeti i dovesti do bolesti i eventualno smrti. Stres je, dakle, niz događaja sa tačnom koreografijom, i može se primetiti kod bolesnika u svim fazama bolesti. On podrazumeva akutno otpuštanje neurotransmitera iz simpatičkog i centralnog nervnog sistema, kao i hormona iz nadbubrežnog korteksa, hipofize i ostalih endokrinih žlezda koje učestvuju u odgovoru na akutni stres.

Danas vlada prava epidemija raznih endokrinih poremećaja i auto-imunih oboljenja za koje nauka nema rešenje. Obično se za takva oboljenja prepisuju sintetički hormoni i bolesti se tretiraju odvojeno, na primer hipotireoza i miomi na materici, koji često idu zajedno, leče se zasebno. Ali, kao što vidimo, stres utiče na čitavo telo, i kod oboljenja koja on izaziva neophodan je holistički pristup: treba lečiti ceo organizam, a ne samo jedan organ. U potrazi za rešenjem, ponovo smo sagledali vrednost takozvanih „adaptogenih“ biljaka. To su biljke koje svojim blagim i upornim dejstvom normalizuju funkcije sistema i organa i pojačavaju otpornost organizma na stres. Adaptogeni deluju na endokrini, nadbubrežni i imuni sistem i tako pomažu organizmu da postigne ravnotežu. Osim što štite telo od negativnih posledica stresa, ove biljke podižu raspoloženje, jačaju imunitet, povećavaju fizičku i mentalnu izdržljivost, jačaju koncentraciju i doprinose hormonalnom balansu. Ali u današnja visoko stresna vremena, važno je i da njegove posledice ne samo lečimo, već i sprečimo – i tu opet na scenu stupaju adaptogeni koji regenerišu organizam, predupređuju nastanak oboljenja i aktiviraju metaboličke procese. Ove biljke bukvalno adaptiraju svoje dejstvo u skladu sa potrebama našeg organizma: na primer, ako imamo previsok nivo nekog hormona, one će uticati na njegovo spuštanje, a ako je nivo prenizak, pomoći će da se podigne – sve dok se ne izbalansira i ustali.

Moderna medicina nas je naučila da očekujemo instant rešenja za svoje probleme. Za razliku od pilula koje će odmah zamaskirati sve simptome, adaptogeni deluju postepeno, i neophodno je redovno ih koristiti najmanje mesec dana kako bismo osetili njihove blagotvorne efekte. A iako ih današnja zapadna medicina često odbacuje kao rešenje, drevne medicine i prakse poput ajurvedske, kineske i ruske u njih imaju puno poverenje.

Jedan od najmoćnijih biljnih adaptogena je zlatna maka. Koren ove biljke koji se vekovima koristi u njenoj postojbini, Peruu, prebogat je vitaminima i mineralima, ali to je i jedina biljka koja sadrži četiri jedinstvena alkaloida, makaina, koji se staraju da se svi njeni nutrijenti pravilno apsorbuju i iskoriste. Maka podiže izdržljivost organizma i imunitet, balansira hormone, pomaže kod neredovnih ciklusa i neplodnosti, blagotvorno deluje na centralni nervni sistem, varenje, mišiće i kosti. Zato je odlična kako za muškarce tako i za žene kojima je korisna ne samo u reproduktivnom periodu, već i tokom menopauze.

Iz tog razloga zlatna maka se u svom najboljem i najiskoristljivijem obliku našla i u Femisan A kapsulama. Ova jedinstvena formula namenjena ženama u reproduktivnom periodu balansira polne hormone, jača plodnost, pomaže kod neredovnih, bolnih i obilnih ciklusa, cista na jajnicima, mioma na materici, endometrioze, fibrocističnih promena u dojkama, ali i povećava nivo energije koja je modernoj ženi danas uvek neophodna. Jer, sve što nam danas treba je ravnoteža.

Uz prijateljice smo zdravije

Statistike kažu da je stopa smrtnosti kod oženjenih muškaraca čak za 46% niža nego kod neoženjenih, a kriva smrtnosti drastično raste kod razvedenih i udovaca. Kada su žene u pitanju, situacija je obrnuta: dugovečnije su one „slobodne“. Najveći razlog tome je različit pristup komunikaciji. Dok žene imaju sposobnost komunikacije koja uključuje kako emocije, empatiju, aktivno slušanje sagovornika, tako i sposobnost za rešavanje problema, komunikacija muškaraca svodi se uglavnom samo na ovo poslednje. Upravo zato je za ženu, osim one koju ima s muškarcem, veoma važna veza koju gradi sa svojim prijateljicama.

Moć ženskog prijateljstva je toliko jaka da je u stanju da smanji stres, poboljša opšte zdravlje, pospeši imunitet, snizi krvni pritisak, umanji nelagodnosti koje nose životne prekretnice, pa čak i da ubrza ozdravljenje. Istraživanja ukazuju da je „eliksir prijateljstva“ zapravo hormon oksitocin. To je isti onaj hormon čiji nivo naglo skače nakon porođaja i pomaže majci da se emotivno poveže s novorođenčetom. A kada se udruži s estrogenom, oksitocin stvara nagon kod žena da potraže društvo prijateljica. Istraživači to nazivaju „socijalnim termostatom“: kada je nivo hormona nizak, žene ga dopunjavaju u interakciji jedna s drugom, nakon čega se rađa onaj prijatni osećaj smirenosti i topline. Neke žene taj osećaj porede sa onim kada doje svoju bebu, što nije ništa čudno jer se i prilikom dojenja takođe luči oksitocin.

Najmanje 22 studije su potvrdile da društvena podrška koju žene pružaju jedna drugoj umiruje rad srca i umanjuje negativne posledice stresa. Kada je nivo oksitocina visok, manje su šanse da će stres naneti oštećenja koja mogu izazvati hronična oboljenja, kao što su metabolički ili kardiovaskularni poremećaji. Oksitocin dokazano pomaže da rane brže i bolje zarastu, pa nam tako, dok ćaskamo s prijateljicama, on istovremeno jača imuni sistem i sprečava infekcije. Postoje čak i naučni dokazi da široka mreža društvene podrške štiti žene od posledica demencije. Prijateljstva nam, dakle, pomažu i da „vežbamo“ mozak.

Kako to da žene dobijaju veću emotivnu podršku od drugih žena, umesto od svojih emotivnih partnera? Ankete su pokazale da većina žena smatra da svoju dušu može da u potpunosti ogoli samo pred drugim ženama. Šta više, u stresnim situacijama muški partneri često samo „dolivaju ulje na vatru“. Jedno nemačko istraživanje potvrdilo je da je prilikom obavljanja stresnih zadataka kod žena kojima su „pomagali“ partneri, dolazilo do drastičnog skoka hormona stresa. U suprotnoj situaciji – kada su muškarcima pomagale partnerke, kod muškaraca su hormoni stresa bili niski.

To istraživanje je upravo saželo suštinu razlike u podršci koju daju muškarci i žene: podrška muškarca prijatelju ili partnerki uglavnom poprima oblik saveta, dok podrška žene podrazumeva ohrabrenje i prihvatanje. A kada razgovaraju, žene uglavnom pričaju o osećanjima, dok muškarci pričaju o događajima.

S godinama prijateljstva sazrevaju. Nedavna istraživanja kažu da prosečno žensko prijateljstvo traje 16 godina, što je 6 godina duže od prosečne emotivne veze. Mnoge žene su svesne, naročito kako se bliže zrelijim godinama, da će deca jednog dana napustiti gnezdo, kao i da podrška koju dobijaju od muža nije zagarantovana. Zato su ženska prijateljstva izuzetno dragocena i veoma bitan ulog u budućnost.

Sledeći put kada se nađete s prijateljicom na kafi, budite svesne dragocenosti tog trenutka i dobrobiti koje ima na vaše zdravlje. I nemojte se ustručavati da joj kažete koliko važno mesto ima u vašem životu.

A kada razmenjujete iskustva o „ženskim problemima“ ili valunzima koji ne prestaju s dolaskom menopauze, setite se i dve „najbolje prijateljice“ žena: Femisana A za žene u reproduktivnom periodu, i Femisana B za žene na ulasku u menopauzu. Jer prijateljica nikad dosta.

Sindrom Marije Antoanete

U oktobru 1793. Francuska revolucija stajala je na čvrstim nogama. Devet meseci ranije pogubljen je kralj Luj XVI, poslednji francuski monarh, veoma omražen zbog ekstravagantnog načina života dok je narod živeo u najgorem siromaštvu. Posebno omražena bila je njegova žena Marija Antoaneta, koja se za Luja udala 1770. godine, verovatno najpoznatija po izjavi „neka jedu kolače“, na primedbu da narod nema hleba. Koliko je ona tačna i da li je zapravo bila propagandna izmišljotina revolucionara nikada nećemo saznati, ali uspela je i kraljicu da dovede do giljotine. Marija Antoaneta, kćerka austrijske kraljice Marije Terezije i Franje I, cara Svetog Rimskog Carstva, praktično najmoćnijih ljudi u Evropi, bila je osuđena na smrt giljotinom.

Kada je tog oktobra dovedena do surove sprave na Trgu Konkord u Parizu, koja je trebalo da joj, navodno, na „human način“ odrubi glavu, tridesetsedmogodišnja kraljica bila je potpuno seda. Tako je barem potvrdila brojna publika. Baš kao i za izjavu o kolačima, ni za ovu tvrdnju nismo sigurni koliko je tačna. Ali bila je dovoljna da se po njoj nazove iznenadna pojava za canities – sedu kosu: sindrom Marije Antoanete.

Brojne su legende o slučajevima kada je neko osedeo preko noći. Ali da li je moguće da se to dogodi u tako kratkom vremenskom roku? Jedna modernija priča potiče iz 1982. godine kada je pilot Erik Mudi leteo iz Kuala Lumpura za Pert. Iako je bilo vedro i uslovi za let su bili idealni, dok je leteo preko indonežanskog ostrva Java avionu je iznenada otkazao jedan motor. Potom su otkazali i svi ostali, jedan po jedan. Mudi je objasnio putnicima šta se dogodilo mirnim glasom, i potpuno trezveno prinudno sleteo na aerodrom u Džakarti. Ispostavilo se da je u motore prodro vulkanski prah. Na pilotu se nisu videli znaci velikog stresa. Ali tokom narednih šest meseci počeo je da intenzivno sedi. U roku od godinu dana kosa mu je postala potpuno bela.

Šta kaže nauka? Danas znamo da su dve vrste pigmenta melanina odgovorna za boju naše kose – eumelanin koji utiče na to koliko je kosa tamna, i feomelanin koji određuje koliko je crvena ili žuta. Kako starimo, ćelije u folikulu dlake prestaju da luče ove pigmente zbog čega kosa postaje bezbojna. Jedno od objašnjenja kad je u pitanju iznenadna pojava sede kose je da usled stresa one obojene vlasi opadaju, a ostaju samo bele, kao kod poremećaja alopecia ariata. Po drugoj teoriji, imuni odgovor organizma usled stresa utiče na sistem za proizvodnju pigmenta i njegova proizvodnja iznenada prestaje.

Ipak, nedavna studija uspela je da malo bolje rasvetli ovaj problem. Istraživači dva univerziteta, u Sao Paulu i Harvardu, nakon eksperimenata na miševima, potvrdili su da stres zaista može igrati ključnu ulogu u iznenadnoj pojavi sede kose. Miševi koji su bili izloženi jakom bolu (možda je bolje da ne znamo na koji način), pojačano su lučili adrenalin i kortizol, hormone stresa, što je rezultiralo ubrzanim pulsom i skokom krvnog pritiska – i izazivalo akutni stres. Ovaj proces ubrzao je uništavanje matičnih ćelija odgovornih za proizvodnju melanina u folikulima dlake. Nakon samo par dana sve matične ćelije koje bi trebalo da regenerišu pigment su nestale. I dlaka miševa postala je izrazito seda. A kada se pigment jednom izgubi, nemoguće ga je regenerisati.

U dodatnom eksperimentu, naučnici su utvrdili da je moguće blokirati ove promene ako miševima daju antihipertenzive – lekove koji snižavaju krvni pritisak. Kada su uporedili gene miševa koji su bili pod stresom sa drugim miševima, uspeli su da identifikuju protein koji uzrokuje uništavanje matičnih ćelija usled stresa. Potiskivanjem ovog proteina – ciklin-zavisne kinaze koja inače kontroliše ćelijski ciklus, sprečila bi se i promena boje krzna miševa.

Ovo istraživanje je, naravno, tek prvi korak, i nije pronašlo lek za sedu kosu, ali je dokazalo veoma bitnu činjenicu: da na nas stres ostavlja ogromne posledice, i da je Sindrom Marije Antoanete moguć, iako se ne dešava baš preko noći, kao što je potvrdio slučaj pilota Erika Mudija. Ali kada nam stres bukvalno „podigne pritisak“, celo telo pati. Zato moramo pronaći način da živimo smireno i polako u ova burna i brza vremena. Jer, iako se seda kosa ovih dana vraća u modu, stres i poremećaji koje on izaziva, definitivno nisu nikada poželjni.

U tom procesu nam može pomoći Optima Forma. To je preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas na potpuno prirodan način opušta, smiruje rad srca, pomaže da uveče lakše zaspimo i kvalitetnije spavamo, a da tokom dana budemo spremni za nove izazove, bistrije razmišljamo i bolje pamtimo.

Neprijatelji sopstvene kože

Bubuljica samo što se pojavila, ali mi ne možemo da odolimo da je ne čačkamo i na kraju potpuno „raskopamo“, ostavljajući veliki crveni krater koji će zarastati danima. Zašto smo je uopšte dirali, kad sad izgleda sto puta gore nego kada se pojavila? Zašto nismo u stanju da se suzdržimo da ne diramo lice?

Ponekad smo samo malo nervozni, ili radoznali, pa se „iskalimo“ na sopstvenoj koži. Ali šta ako ova pojava pređe u naviku? Ili opsesiju? Ako stalno čačkamo kožu, bubuljice, akne, ožiljke ili bilo koje promene koje izazivaju i najmanju neravninu, i ako osećamo snažan nagon da to redovno činimo, bez obzira što sami sebi pravimo rane, onda se najverovatnije radi o dermatilomaniji.

Dermatilomaniju je prvi dijagnostifikovao francuski dermatolog Luj An Žak Brok, koji je opisao mladu ženu sa nekontrolisanom potrebom da dira akne. Ona se dijagnostifikuje pomoću sledećih simptoma:

  • stalna potreba za ekskorijacijom – grebanjem po koži koje ostavlja rane, a da ta radnja pritom nije povezana sa nekim fiziološkim poremećajem,
  • epizode grebanja, ceđenja ili češanja kože prati snažan osećaj uznemirenosti, napetosti i anksioznosti,
  • čest osećaj satisfakcije dok taj proces traje,
  • konstantni pokušaji da se prekine takav način ponašanja.

Dakle, problem je psihološke prirode, ali može imati neprijatne ili čak i ozbiljnije fizičke posledice. Rane koje sami sebi napravimo po koži mogu izazvati oštećenja kože, teže povrede i infekcije. U najozbiljnijim slučajevima može biti neophodno čak i presađivanje kože. Ali osećaj koji ostaje nakon ovakvih epizoda obično nosi sa sobom krivicu, stid i povlačenje u sebe.

Pa zašto umemo da budemo neprijatelji sopstvene kože? Neke teorije kažu da je dermatilomanija mehanizam koji nam pomaže da se nosimo sa prevelikom količinom stresa. Izvesni psiholozi tvrde da je ovaj poremećaj pokušaj da izrazimo svoj gnev prema previše strogim roditeljima. Rađene su i kliničke studije koje su dokazale čvrstu povezanost između trauma iz detinjstva i dermatilomanije, i često samopovređivanje ukazuje na seksualno zlostavljanje u detinjstvu. Druge teorije ekskorijaciju smatraju opsesivno-kompulsivnim poremećajem, jer ona podrazumeva „ponovljene radnje u ponašanju s manjkom kontrole“, i doprinosi smanjenju anksioznosti. Ali mnogi ovu teoriju opovrgavaju jer, za razliku od opsesivno-kompulsivnog poremećaja, dermatilomaniju ne izazivaju opsesivne misli.

Ali druge, neurološke studije, pokazale su vezu između dopamina i potrebe da grebemo kožu. Neke droge, kao što su kokain i metamfetamin (poznatiji kao „spid“), koje povećavaju efekat dopamina, stvaraju nekontrolisanu potrebu za grebanjem kože. Te droge izazivaju osećaj mravinjanja, kao da nam nešto gmiže pod kožom, pa se smatra da je dermatilomanija posledica nemogućnosti dopamina da okine osećaj zadovoljstva i nagrađivanja. Još jedno objašnjenje koje dermatilomaniju povezuje s neurologijom je da je njen uzrok poremećaj moždane kontrole motornih i senzornih funkcija, jer izaziva slična neurološka stanja kao kod osoba koje koriste metamfetamin.

Od dermatilomanije mnogo češće pate osobe ženskog pola, pa kada uzmemo u obzir činjenicu da žene vode više računa o svom izgledu, ne možemo a da se ne zapitamo da li namerna ekskorijacija kože ukazuje i na manjak samopouzdanja po pitanju sopstvenog fizičkog izgleda. Šta god bio uzrok dermatilomaniji, kod ozbiljnih slučajeva neophodno je angažovanje lekara i psihologa. Osobe koje pate od ovog poremećaja obično žive sa osećajem stida i poniženja, i često ne vole da izlaze iz kuće, a kada to i učine nose duge rukave i oštećenja pokrivaju zavojima i flasterima kako bi ih prikrili. Taj osećaj stida često ih sprečava da potraže pomoć.

Ali ako primetimo da smo skloni čačkanju kože kad god smo malo nervozni, ili to možda činimo iz čiste radoznalosti kada nam izađe neka bubuljica, da povratimo samo-kontrolu i umanjimo osećaj nervoze, na prirodan način nam može pomoći Optima Forma. Tri lekovite biljke u ovoj formuli će nas opustiti, pomoći da lakše zaspimo i bolje spavamo, a tokom dana imamo više samokontrole i bolje razmišljamo. A ako je šteta već učinjena i koža nam liči na bojno polje, da bolje zaraste i da nam ne ostanu ožiljci pomoći će nam Devi melem za regeneraciju. Visokokvalitetna prirodna ulja i puteri u ovom melemu podstiču zarastanje kože, podmlađuju je i vremenom uklanjaju ožiljke, pa je melem koristan i kod ozbiljnijih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema.

Uz Optima Formu i Devi melem lakše ćemo okončati rat sa sobom i postati prijatelji sopstvene kože, u kojoj ćemo se osećati baš onako kako treba – kao kod svoje kuće.

Zaštitnik slabih i nemoćnih

Kada bismo napravili konkurs za najmoćniju biljku, na vrhu rang-liste sigurno bi se našla bela imela. Naši preci su je slavili od pamtiveka i pripisivali joj magične moći, a moderna nauka je dokazala da je ta magija stvarna. Imela je sama po sebi neobična: nema koren, već raste kao parazit na drveću i iz njih crpi hranu. Možemo je lako uočiti zimi, na ogoljenim krošnjama listopadnog drveća, jer je imela i dalje zelena. Njeni plodovi su veoma otrovni, ali sama biljka, kada se stručno pripremi, toliko je lekovita da ima moć da uništava čak i ćelije kancera. Interesantno je da lekovitost imele zavisi od toga na kom drvetu živi: lekovita je ona sa drveta jabuke, kruške i šljive, ali ne i ona sa četinara, vrbe, hrasta i lipe.

Ono što je uočeno u naučnim istraživanjima je da bela imela stimuliše imuni odgovor na ćelijskom nivou i selektivno napada i uništava ćelije raka. Zato se u brojnim klinikama zvanično koristi kao terapija kod malignih bolesti i predkanceroznih stanja. Ono što omogućava takvo dejstvo su viskotoksini – kardiotonični polipeptidi i lecitini iz bele imele, koji utiču na granulocite koji uništavaju patogene ćelije. Standardna antitumorna terapija inače upravo uništava granulocite, a samim tim i imunitet obolelog. Za razliku od nje bela imela, osim što eliminiše tumorne ćelije, štiti i jača imunitet.

Dejstvo bele imele je široko: ona je prirodni vazodilatator – širi arterije i prokrvljuje telo. Zato je sjajna kod kardiovaskularnih oboljenja, kao lek i preventiva. Imela snižava krvni pritisak, deluje okrepljujuće na srčani mišić i pomaže izbacivanje viška vode iz organizma. Ova magična biljka smiruje grčeve, pomaže zarastanje rana i zaustavlja krvarenje, podstiče varenje i izbacivanje crevnih parazita, balansira hormone i pomaže kod dijabetesa. Kao efikasan diuretik može biti od pomoći kod oticanja, reume, upale zglobova i gihta. Ona je zaštitnik ženskog reproduktivnog sistema i jača kako žensku, tako i mušku plodnost.

Brojna istraživanja su potvrdila snažno antivirusno dejstvo bele imele, pa je, s pojavom SARS-CoV-2 virusa, ponovo došla u centar pažnje. Najviše se koristi u Kini, s ciljem da se inhibira 3CLpro, glavni protein pomoću kog se virus širi u telu domaćina. Ali njena uloga je najveća u zaštiti najosetljivijih: ono što je praksa potvrdila je da su pod najvećim rizikom od Covid-19 osobe koje već pate od nekih hroničnih oboljenja, naročito srčani bolesnici i dijabetičari. Zato je upravo tu dragoceno snažno dejstvo bele imele na žlezde s unutrašnjim lučenjem i kardiovaskularni sistem.

Imela je tako najveći zaštitnik slabih i nemoćnih, pravi Robin Hud među biljkama. Ona je tu da nam osnaži imunitet i pomogne našem telu da se izbori sa spoljnim neprijateljima, ali i da izbalansira funkcije u nama samima. Ono što je važno je da je ne koristimo na svoju ruku, već da pripremu prepustimo stručnjacima. A kao i svo lekovito bilje, i bela imela najbolje deluje kada se udruži sa drugima. Upravo takvo, sinergetsko dejstvo bele imele, deo je Disana – prirodnog bioeliksira koji nam jača imunitet, čuva vitalnost i zdravlje. Pored bele imele, u ovom prirodnom preparatu za naše zdravlje brinu se i bokvica, ehinacea, kopriva, matičnjak, angelika, čestoslavica i maslačak, zajedno s medom i vitaminom C. Osim što će nam pomoći da se izborimo s virusima, Disan će zaštititi naše disajne organe, pročistiti pluća, ublažiti i smiriti kašalj, podstaći cirkulaciju i mikrocirkulaciju, pročistiti krvne sudove, ali nas i umiriti i opustiti. Zato Disan pomaže i pušačima da se lakše odviknu od duvana.

Disan je zato obavezan deo kućne apoteke, bioeliksir koga vredi imati na polici, kao preventivu ili ’da se nađe’. Naročito u vreme epidemija kada je zaštita svima potrebna.

Mudrost našeg tela

Osećamo blagu mučninu, probadanje svuda po telu, umorne smo kao da nas je neko pretukao… Kad konsultujemo kalendar, imamo šta da vidimo: ovulacija je prošla i sad sledi onaj nemili period ciklusa pre menstruacije, kada se simptomi samo ređaju. Nema veze, naučile smo da živimo s tim. Ali zašto imamo taj osećaj kao da ćemo se razboleti, kao da nas lomi virus?

Nije ni malo retka pojava da žene u periodu od ovulacije do početka menstruacije osećaju simptome koji liče na grip, pa čak i da imaju povišenu temperaturu. One koje pate od autoimunih bolesti, na primer reumatoidnog artritisa, mogu čak osetiti pogoršanje simptoma koji se potom smiruju s početkom menstruacije. Sve to prate i uobičajeni simptomi PMS-a: nervoza, osetljivost grudi, glavobolje, oticanje i zadržavanje vode, osećaj umora… Ali ne retko se desi i da, ako se razbolimo od gripa i prehlada, to upravo bude u tom periodu, nakon ovulacije a pre menstruacije. Kao da nam je tada baš oslabio imunitet.

I opet, ’krivci’ su hormoni. U sredini ciklusa, oko ovulacije, estrogen i progesteron skaču, pa kad ne dođe do trudnoće, naglo opadaju. Potom materica počne da luči prostaglandin koji izaziva grčeve, pa čak i poremećaj varenja i dijareju. Prostaglandin nam takođe može izazvati simptome slične gripu, ponekad i groznicu. Ipak, često same dolivamo ulje na vatru: u ovom periodu obično osećamo pojačanu želju za slatkišima i testom koji utiču na dodatno oticanje i zadržavanje vode, što može izazvati bol u zglobovima i probadanje nalik onom kada imamo grip.

Često same znamo da prepoznamo kada su ovi simptomi ’lažni’, odnosno povezani s ciklusom, a kada zaista imamo grip. S druge strane, naučnici smatraju da estrogen, konkretno estradiol, igra veliku ulogu u zaštiti žena od korona i drugih virusa i da stimuliše nastanak i proizvodnju antitela. Time upravo objašnjavaju i činjenicu da statistički, muškarci češće pate od komplikacija usled korona-virusa od žena.

A kad je situacija obrnuta – da li virus može negativno da utiče na naš ciklus? Najnovija iskustva vezana za korona-virus pokazala su da on zaista može izazvati poremećaj menstrualnog ciklusa i izostanak menstruacije. Oko 30% žena koje su učestvovale u jednoj manjoj studiji u Kini je prijavilo poremećaje ciklusa nakon što su preležale korona-virus.

Objašnjenje za ovu pojavu je da Kovid-19 izaziva stresnu reakciju u telu i aktivira hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežnu osovinu koja je odgovorna za reakciju tela na stres. Ona, kao posledicu toga, stimuliše lučenje hormona kortizola čiji je zadatak da telo pripremi na borbu. Pojačani kortizol utiče na smanjenje lučenja estrogena i progesterona, što za rezultat ima amenoreju – izostanak menstruacije.

Kada malo bolje razmislimo, naše telo je veoma mudro. Najvažniji razlog što žene dobijaju menstruaciju je da bi mogle da zatrudne. A kada ne treba da zatrudne? Upravo kada su bolesne. Dakle, izostanak ciklusa dok se borimo s virusom je evolutivni zaštitni mehanizam kako za ženu, tako i za njeno potomstvo.

Ali šta ako ciklus nastavi da bude neredovan iako smo davno preležale virus? Pored obavezne posete ginekologu, možemo se za pomoć obratiti prirodi: lekovitom bilju koje je ženama s naših prostora vekovima pomagalo da regulišu ciklus, ublaže bolne menstruacije i pospeše plodnost: virak, hajdučka trava, crveni zdravac, seme peršuna, rusomača, neven… Osim što će uredoviti ciklus, ove biljke pomažu i da ne otičemo u PMS-u, da budemo manje nervozne i umorne, ali i da se izborimo i s ozbiljnijim poremećajima poput policističnih jajnika, endometrioze, mioma i cista. Sve one ulaze u sastav Femisana A, potpuno prirodnog preparata namenjenog ženama, od prve menstruacije do menopauze.

Kad mudrosti našeg tela dodamo i mudrost lekovitog bilja, virus nam ništa ne može.

Zapečeni beli luk u ulju

Ne jedemo ga često jer vrlo snažno ’miriše’, ali svi znamo da je vrlo zdrav. Beli luk je prirodni antibiotik, prebogat vitaminima i mireralima, između ostalog i alicinom. Upravo je alicin zadužen za snažno antibakterijsko, antivirusno, antigljivično, antioksidativno i antiparazitsko dejstvo. Beli luk nam pomaže da se zaštitimo i lakše oporavimo od prehlade i gripa, jača nam imunitet i stimuliše proizvodnju antitela, ali deluje i antimorno. Ova super-hrana štiti krvne sudove, eliminiše loš holesterol, popravlja raspoloženje i otklanja umor i napetost.

Osim što je protivnik parazita, beli luk pomaže varenje i sprečava nastanak gasova i nadimanja. On pospešuje metabolizam i limfnu drenažu, i tako čisti organizam od toksina. Najefikasniji je kada je svež, ali u takvom obliku ga retko jedemo – osim ako smo baš sigurni da nećemo izlaziti iz kuće. Međutim, kada se ispeče, beli luk će izgubiti snažan miris, a ako je pečen u ljusci, zadržaće dosta svojih korisnih svojstava. Tako pečen može se koristiti i kao obloga i privijati na čireve, rane i čak i hemoroide.

Danas u Herba Svetovoj kuhinji pripremamo beli luk na interesantan način. Za ovaj recept potrebno nam je:

  • desetak glavica domaćeg belog luka
  • oko decilitar kvalitetnog maslinovog ulja
  • nekoliko zrna bibera i korijandera
  • grančica sušenog ili svežeg ruzmarina
  • 1 manja staklena teglica sa zatvaračem

Beli luk u glavicama, neočišćen, uvijemo u foliju i stavimo u rernu na 220 stepeni. To možemo učiniti i dok pečemo nešto drugo, kako bismo uštedeli energiju. Nakon oko pola sata ga izvadimo iz rerne i ostavimo da se prohladi. Očistimo pažljivo od ljuske čenove koji su sada prilično mekani.

Sve čenove stavimo u teglicu, pritisnemo lagano da se sabiju, stavimo odozgo zrnca bibera i korijandera i zabodemo grančicu ruzmarina, pa polako nalivamo uljem dok ne prekrijemo sav beli luk. Zatvorimo teglicu i čuvamo je na sobnoj temperaturi.

Tako pripremljen beli luk možemo stavljati u jela, sosove ili salate, ali najlepši je kada se namaže na komad kvalitetnog hleba, svežeg ili prepečenog.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Molekul do sreće

Depresija sve više hara našom planetom, pa će danas čak jedna od četiri osobe u nekom trenutku osetiti neki od njenih simptoma. Kada pomislimo na depresiju, obično je prva asocijacija tuga, ali ovo podmuklo stanje se manifestuje i drastičnim padom energije, gubitkom interesovanja za sve ono što nas je pre zanimalo, poremećajem sna, poteškoćama u pamćenju i padom libida. Da li je depresija poremećaj tela ili psihe? Izgleda da nauka ima odgovor, i ako je u pravu, i jednostavno rešenje.

U pitanju je amino kiselina koja se prirodno nalazi u mozgu i jetri, acetil-l-karnitin (ALC). Više kliničkih studija bavilo se proučavanjem pacijenata koji pate od depresije i demencije a koji su kao terapiju dobijali ovu amino kiselinu u obliku suplementa. Ono što se o njoj zna je da ima važan neuroprotektivni efekat, a njena glavna uloga je da prenosi masne kiseline u mitohondrije, što, jednostavnim jezikom rečeno, znači da ćelije napaja energijom.

ALC često koriste sportisti da bi imali više energije i brže se oporavili nakon treniga, a kako ubrzava metabolizam i povećava sagorevanje masti, pomaže i da budemo vitki i mišićavi. Ali glavna uloga ALC je u održavanju nervnog sistema. On učestvuje u proizvodnji acetilholina, najvažnijeg moždanog transmitera, i time održava kognitivne funkcije. Deluje i kao antioksidans jer usporava odumiranje ćelija, kao i kardioprotektivno – štiti srce i krvne sudove i povećava nivo dobrog holesterola. Kako starimo, tako ga sve manje imamo, a njegov nedostatak može izazvati demenciju i Alchamerovu bolest.

Studije na miševima koji su pokazivali simptome depresije – anksiozno ponašanje, poremećaj sna, promene u telesnoj težini, kao i promene u gustini i funkcionisanju hipokampusa i amigdale, dokazale su da se suplementacijom ove amino kiseline u vrlo brzom periodu eliminišu svi simptomi. Šta više, mnogo brže nego pomoću antidepresiva.

Kada su u pitanju studije na ljudima, upoređujući nivo ove amino kiseline u krvi kod 71 pacijenta sa depresiom i 45 zdravih ispitanika, naučnici su došli do zaključka da je kod ovih prvih nivo ALC drastično niži. Zapravo, što je veći nivo depresije, to je i nivo ALC niži. Kada su analizirani rezultati kliničkih studija, izveden je zaključak da acetil-l-karnitin u dozi od 500mg četiri puta na dan ima vidno bolji efekat u odnosu na placebo, ali i potpuno isti efekat kao antidepresivi, a da pritom nema nikakve negativne efekte.

Depresija i neplodnost često idu zajedno, i upravo to je razlog što se ova dragocena amino kiselina našla i u jednom preparatu Herba Sveta namenjenom muškarcima: Alfa Aktivu. Pored nje, u njegov sastav ulaze i ekstrakt biljke damjane koja dodatno pospešuje plodnost, ali i doprinosi održavanju dobrog mentalnog zdravlja pa je još jedan prirodni borac protiv depresije, kao i cink, mineral neophodan za plodnost.

Zato je Alfa Aktiv idealan preparat za modernog muškarca koji mu pomaže da zadrži vedar duh, bistro razmišlja, da ima dovoljno energije ne samo za posao već i za rekreaciju, da osnuje porodicu kada to želi, i da sačuva zdravlje mozga, srca i krvnih sudova. Kod starijih muškaraca Alfa Aktiv može doprineti sprečavanju demencije. Za sreću je dovoljan jedan molekul!