Ko je ova žena i gde sam nestala ja?

Kada zagazimo u drugu polovinu pete decenije, sa žaljenjem shvatimo naš mozak, na koga smo se toliko oslanjale, počinje da nas izneverava. Zaboravimo ključeve, poslovni sastanak, krenemo po nešto pa odjednom izvetri šta smo htele, kada pričamo teže pronalazimo prave reči… Kao da nam se na mozak spustila izmaglica u kojoj su se pogubile naše moždane sinapse. I ta pojava se upravo tako i zove: mentalna magla. Ali ona se može ispoljiti mnogo ekstremnije od proste povremene zaboravnosti.

Čak 60% žena prolazi kroz menopauzom izazvan kognitivni poremećaj koji se često pogrešno dijagnostifikuje kao početak demencije. Poremećaj kognitivnih funkcija u prelaznom periodu veoma podseća na simptome kroz koje prolaze osobe koje primaju terapiju za rak dojke ili prostate. Simptomatično je da prilikom lečenja obe ove opake bolesti dolazi do naglog i drastičnog pada nivoa estrogena.

Osobe koje se oporavljaju od karcinoma, nakon terapije se često žale da imaju problem s kratkoročnim pamćenjem, obavljanjem više radnji istovremeno, pronalaženjem pravih reči prilikom govora ili logičkim razmišljanjem. Takvo stanje se popularno zove ’hemo-mozak’, odnosno mozak koji funkcioniše s poteškoćama tokom hemo terapije.

Dakle, pad nivoa estrogena definitivno utiče na mozak, i to žene osećaju krajem četrdesetih, kada krene perimenopauza – ’predvorje’ menopauze, period kada ciklusi počnu da izostaju, proređuju se, da bi na kraju potpuno prestali. Većina žena, koja je bez problema do tad obavljala bezbroj svakodnevnih obaveza, odjednom ima osećaj kao da joj je neko naglo izvukao tepih pod nogama. Tu su i fizički simptomi: preznojavanje, naleti toplote, nervoza, nesanica… njih ćemo lako povezati s nadolazećom menopauzom, i iako su neprijatni, kada znamo zašto nastaju, prihvatićemo ih. Ali kada nastupi mentalna magla, često nismo svesne da ona ima veze s hormonalnim promenama i lako se uplašimo da gubimo razum.

Žene sa ekstremnim slučajevima kognitivnih poremećaja mogu zaista verovati da se radi o početku demencije. Ta spoznaja je zastrašujuća i veoma stresna. Ako u svojoj okolini pritom žena ne nalazi razumevanje i ne dobija pomoć, stanje se može dodatno pogoršati i dovesti do depresije.

Tokom prelaznog perioda – perimenopauze koja vodi u menopauzu, kako dokazuju istraživanja, žene pokazuju vidno lošije rezultate na testovima verbalnog pamćenja, brzine obrade podataka i efikasnosti. I žene i lekari obično takvu mentalnu maglu pripisuju umoru usled nedovoljnog sna kog remete valunzi, ali iako uobičajeni simptomi menopauze mogu ’doliti ulje na vatru’ problema kognitivnih poremećaja, oni nisu njihov primarni uzrok. Šestogodišnja studija u kojoj je učestvovalo preko 1900 žena na početku prelaznog perioda, dokazala je da simptomi povezani s menopauzom: nervoza, poremećaj sna, naleti toplote, nisu odgovorni za poremećaje pamćenja, učenja i obrade podataka. Dokazana činjenica je da je mozak vrlo osetljiv na promene nivoa estrogena, i kad su u pitanju kognitivne sposobnosti, i kad je u pitanju raspoloženje.

To već znamo i pre nego što nas zadesi menopauza: u predmenstrualnom periodu, kada dođe do kratkog pada nivoa estrogena, teže nam je da se koncentrišemo, učimo i pamtimo. Ali to kratko traje, i kada počne ciklus opet smo one stare. Kad je menopauza u pitanju, taj period može trajati godinama, pa se često ozbiljno zapitamo ‘ko je ova žena u ovom stranom telu, i gde sam nestala ja?’ Estrogen obično opada oko 45. godine života, ali konačna menopauza može početi oko 50. ili 55. godine. Kada se ceo proces završi, srećom, mozak se prilagođava onom preostalom nivou estrogena, pa počnemo opet normalno da funkcionišemo. To je dokazala druga studija, prateći preko 2300 žena tokom četiri godine: mentalna magla je privremena, a kada se završi prelazni period, ona se rasprši pa nas ponovo obasja sunce. I to je vrlo važno saznanje, jer u teškim trenucima nas može utešiti činjenica da ćemo jednog dana opet biti svoje.

Kako se boriti protiv mentalne magle? Dosta kretanja, vežbanja, dovoljno vitamina i minerala iz zdrave hrane, sunčeve svetlosti, i, mada to nije uvek izvodljivo – što manje stresa. A tu je i pomoć iz prirode: bela imela, matičnjak, hajdučka trava, neven, valerijana… sve su to biljke koje nam mogu biti od velike pomoći u prelaznom periodu. Osim što će nam umanjiti ili otkloniti valunge, olakšati san i smanjiti nervozu, ove biljke će nam pomoći i da bistrije razmišljamo. Sve one su deo Femisana B, potpuno prirodnog preparata bez hormona i aditiva. Femisan B je naš čuveni spasilac u menopauzi, naš zrak sunca koji raspršuje mentalnu maglu.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

Muški porođajni bolovi

Godine 1865. antropolog Ser Edvard Barnet Tajler skovao je pojam kuvad, od francuske reči couvade, ili, ako odemo još dalje u prošlost, latinskog cubare, sa značenjem ’ležati na jajima dok se ne izlegu pilići’. Cubare nas zato, s razlogom, podseća na ’inkubaciju’ ili ’inkubator’. Tajler, ipak, nije u vidu imao ptice već ljude, zapravo običaj koji postoji od davnina, od starog Egipta, a verovatno i pre, i dan danas se može videti u nekim, od zapadne civilizacije udaljenim plemenima.

Kuvad je ritual koji muškarac obavlja pred rođenje svog deteta, kada leže u krevet i pretvara se da ima porođajne bolove. Pored starog Egipta, ovaj običaj je postojao u Baskiji u Španiji, a i danas se praktikuje na Papui, u nekim plemenima na Tajlandu, zabačenim krajevima Rusije, Kine i Indije, kao i kod američkih Indijanaca. Ova ’saosećajna trudnoća’ pripisuje se potrebi da se odagnaju demoni i zaštiti novorođenče, kao i da se stvori čvršća veza između muža i žene i ’zapečati’ porodica. Po drugim tumačenjima, kuvad predstavlja manifestaciju muške zavisti i pokušaj da se kompenzuje ’nedostatak materice’, odnosno sposobnost žene da stvori novi život.

Za razliku od drevnog rituala, neki moderni muškarci danas mogu patiti od ’kuvad sindroma’: tokom trudnoće svoje partnerke i oni se ugoje, imaju jutarnje mučnine, bol u leđima, promene apetita, pate od nesanice, a u ekstremnim slučajevima dolazi do uvećanja grudi, mogu čak osetiti porođajne bolove i postnatalnu depresiju. Kuvad sindrom nije zvanični medicinski pojam, a neki stručnjaci veruju da je psihosomatske prirode. Drugi, pak, misle da je povezan s hormonalnim promenama.

Interesantno je da su istraživanja iz 2014. ovu poslednju pretpostavku i potvrdila. Robin Edelstin, psihološkinja Univerziteta u Mičigenu, posmatrala je 29 parova starosti između 18 i 45 godina koji su očekivali svoju prvu bebu. Od njih su istraživači uzimali uzorke pljuvačke više puta tokom trajanja trudnoće, na otprilike svakih 8 nedelja. Potom se u uzorcima merio nivo testosterona, estradiola, kortizola i progesterona. Kao što se i dalo očekivati, kod budućih majki bio je očigledan porast sva četiri hormona, ali ono što je iznenađujuće je da je kod budućih očeva nivo testosterona i estradiola osetno opadao.

Iako nije bilo promena u nivou progesterona i kortizola kod muškaraca tokom studije, istraživači su otkrili da je kod parova nivo ovih hormona bio sinhronizovano ili visok ili nizak. Nakon porođaja utvrđeno je da su muškarci kod kojih su analize pokazale veći pad testosterona bili aktivnije uključeni u negu deteta i pružali veću podršku svojim suprugama.

Studija rađena nekoliko godina pre ove pokazala je da je kod ’novopečenih’ očeva dolazilo do pada nivoa testosterona i do 40% tokom prvih meseci nakon rođenja deteta. Takođe je utvrđeno da su očevi kod kojih se to dešava mnogo više u stanju da osete potrebe novorođenčeta i dosta su nežniji prema bebi.

Iako je ovo istraživanje malo i ograničeno, njegovi rezultati su vrlo značajni jer je do sada 99% istraživanja uključivalo samo majke, a ne i očeve. U poslednjih 30 godina na zapadu raste trend aktivnog uključivanja očeva u rođenje i odgajanje dece, što je rezultiralo povećanim natalitetom, a ove uočene hormonalne promene samo potvrđuju koliko je to ispravno i potrebno. Interesantno je i kako je priroda mudra: da bi došlo do začeća potreban je adekvatan nivo testosterona kod muškarca, ali kako je to hormon koji se inače povezuje s povećanom agresijom i niskim nivoom roditeljske brige, logično je da u periodu pred rođenje deteta i tokom prvih meseci njegovog života testosteron opadne. Ako se opet vratimo na priču o kuvadu, onda su u pravu antropolozi koji ovaj ritual objašnjavaju kao  učvršćivanje veze između oca i majke i jačanje institucije porodice.

Eh, da mi je san iz mladosti!

Kako nam se godine gomilaju, tako osećamo brojne promene koje nas često isprva iznenade, pa pokušavamo da im se opiremo i živimo kao pre, sve dok ne shvatimo da nam nema druge nego da im se prilagodimo. Jedna od njih je spavanje, i kako starimo, s nostalgijom se prisećamo onih dana kada bismo zaspali u trenutku i probudili se orni i čili. Ali ti dani su iza nas, i ako se nerviramo što ne možemo da zaspimo ili što se svaki čas budimo, samo ćemo pogoršati situaciju. Pre svega, bitno je da razumemo šta nam se dešava.

Stručnjaci to objašnjavaju kao promenu ’arhitekture sna’. Naš san ima više faza: periode lakog i dubokog spavanja kada ne sanjamo, i povremene periode lakog spavanja kada aktivno sanjamo – takozvane REM faze. REM je već dobro poznata skraćenica za ’rapid eye movement’, brzo pomeranje oka, jer tokom te faze aktivnih snova oči nam se pomeraju kao da scene koje gledamo ’iznutra’ zaista postoje. Ove faze sna ponavljaju se ciklično više puta tokom noći, i iako je san konstantan, kod starijih osoba se češće dešava da više vremena provedu u fazama lakšeg nego dubokog sna.

Stariji ljudi se češće žale na kvalitet sna zbog kog se potom osećaju umorno tokom dana. Studije su pokazale da je kod njih duž period zaspivanja, odnosno vremena dok ne utonu u san, da su REM faze u opadanju, dok je u porastu takozvana fragmentacija sna – periodi buđenja tokom noći. Jedan od razloga za promenu arhitekture sna je promena u cirkadijalnom ritmu, biološkom ’časovniku’ u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevne i noćne funkcije organizma.

Toga smo i sami svesni: dovoljno je da se prisetimo kako smo u mladosti mogli da lumpujemo celu noć i da potom bez problema tokom narednog dana pozavršavamo sve obaveze, dok sad već oko deset uveče počnu da nam se sklapaju oči. Naš cirkadijalni ritam nam je ’pomerio sat’ unazad, pa nam se ranije prispava, ali se zato i ranije budimo. Zašto se to dešava još uvek nije objašnjeno, neki stručnjaci nagađaju da količina izlaganja svetlosti utiče na ovu promenu.

Ali možda jednostavno treba da prihvatimo činjenicu da sa starenjem naše telo gubi neke funkcije, počinju da se pojavljuju hronična oboljenja i poremećaji, i sve to se odražava i na naš san. Na primer, gojaznost, visok krvni pritisak i kardiovaskularni poremećaji često se povezuju sa hrkanjem i opstruktivnom apneom u snu. Tokom apnee prestajemo da dišemo 10-60 sekundi što izaziva pad nivoa kiseonika u krvi, na šta naš mozak reaguje naglim buđenjem, kako bismo ponovo prodisali. Ovo je ozbiljan poremećaj koji zahteva lečenje, u suprotnom može izazvati dodatne kardiovaskularne probleme, gubitak pamćenja i depresiju.

Još jedan poremećaj koji nam može remetiti san je GERD ili gastroezofagealni refluks, koji se inače češće javlja kod osoba starijih od 50 godina, što se može delom objasniti slabljenjem tkiva oko dijafragme. Kiselina koja se vraća iz želuca u jednjak ili usta izaziva gorušicu, nagon za povraćanjem, bol u stomaku i grudima, kašalj, pa neminovno i naglo buđenje.

Kako starimo slabi nam i bešika, kod muškaraca je posebno izražen problem sa prostatom, što povećava potrebu za učestalim mokrenjem, pa je i to još jedan razlog za učestalo buđenje i ustajanje tokom noći. Dijabetes, respiratorni poremećaji kao što je astma, bol u leđima i slaba cirkulacija u ekstremitetima, sve to, nažalost, utiče i na kvaliet našeg sna. Poseban problem imaju žene koje ulaze u menopauzu, jer valunzi i preznojavanja koji mogu trajati godinama ne biraju ni mesto ni vreme, pa se žene u prelaznom periodu često bude okupane znojem, a tokom dana su umorne i nisu u stanju da se koncentrišu.

San nam je nasušna potreba, pa se vredi potruditi da ga učinimo kvalitetnijim. Dobro provetrena, prohladna spavaća soba, mirno veče bez uznemirujućeg TV sadržaja, šolja toplog mleka pred spavanje, kao i uredan život tokom dana – zdrava hrana, izbegavanje nikotina i kafeina, dovoljno kretanja i izlaganja prirodnoj svetlosti, sigurno će nam pomoći da spavamo bolje. Ako uveče imamo problem da se uspavamo, čitanje u krevetu je mnogo bolje rešenje od televizije ili gledanja u telefon. A umesto da uzimamo sintetičke lekove za smirenje koji će nas ošamutiti i izazvati zavisnost,  mnogo je bolje da pomoć potražimo u prirodi. Iz laboratorije Herba Sveta dolazi nam više rešenja za probleme koji stižu s godinama, a sva su prirodna, na bazi lekovitog bilja.

Pre svega, tu je Optima Forma koja nam pomaže da lakše utonemo u san, opustimo se i kvalitetnije spavamo, dok smo tokom dana bistriji i raspoloženiji. Za kardiovaskularne probleme rešenje je Leocardin, kod potrebe za učestalim mokrenjem pomažu nam Nefrovit (za muškarce i žene) i Hipoprostat (za muškarce sa problematičnom prostatom), da lakše dišemo pomaže Disan, dobro varenje i gubitak viška kilograma omogućava Equigal, a spas ženama na ulasku u menopauzu nudi Femisan B.

Zrelije i smelije

Znamo već da su godine jedan od veoma važnih faktora za uspešno začeće. Kako biološki sat otkucava, tako se smanjuju šanse da do njega dođe jer opada broj zdravih jajnih ćelija, posebno nakon 36. godine života. Zajedno sa nama i one stare, što ne samo da otežava da dođe do začeća, već i povećava mogućnost pobačaja. Čak i ako zanemarimo ginekološku stranu, s godinama se pojavljuju i hronični zdravstveni problemi koji se u trudnoći uglavnom pogoršavaju i mogu izazvati dodatne komplikacije. Danas, da zlo bude gore, sve smo više izložene raznim vrstama zagađenja koje nepovoljno utiče na hormonalni balans, a ni sam stil života, sa previše sedenja i malo kretanja, nam ne ide na ruku.

Nekada se o trudnoći nije mnogo razmišljalo. Žena nije imala mnogo izbora. Od nje se očekivalo da se uda, što pre to bolje, a potom bi priroda odradila svoje. Čak i ako bi bila matematički genije ili talentovana slikarka, to bi se zanemarivalo i trivijalizovalo, jer to nije bila njena primarna funkcija. Svrha njenih talenata bila je isključivo da privuče dobru priliku za udaju, a njena jedina uloga bila je da rađa i podiže decu – u siromaštvu ili bogatstvu, u ratu ili miru, uz muža koji je podržava ili je zlostavlja… Danas, srećom, žena ima mogućnost izbora. Iako emancipacija još uvek traje, i potrebno je vremena da se u potpunosti promeni svest društva, ali i same žene, možemo da biramo da li ćemo se u potpunosti posvetiti samo karijeri, nauci, umetnosti, samo majčinstvu, ili kombinaciji svega.

Većina žena danas ima potrebu da se obrazuje, ostvari u karijeri i ekonomski stabilizuje, pa radije odlaže materinstvo za sigurnija vremena. Istraživanja koja su kod nas obavljena pre par godina pokazuju da su više od polovine prvorođenih beba dobile žene starosti 20-29 godina, dok je trećina žena rodila prvu bebu u četvrtoj deceniji. Među prvorotkama je bilo i 6% tinejdžerki i 2% žena starijih od 40 godina.

Ono što je trend ne samo u našim krajevima već i u celoj Evropi je da raste starost majki prvog deteta. Prosečna žena rađa dete u tridesetoj godini, a više od polovine žena ima samo jedno dete. Zanimljivo je da je u proteklom periodu najmanje beba u Evropi rođeno u mediteranskim zemljama koje se inače smatraju patrijarhalnijim, a najviše u Francuskoj i skandinavskim zemljama, gde očevi aktivno učestvuju u odgajanju dece. Taj podatak nam jasno govori u čemu, kao društvo, treba da tražimo svoju budućnost.

Mlada majka sigurno ima više predispozicija za začeće i zdravu trudnoću, kao i više energije za podizanje deteta. Ali da li je baš toliko loše doneti dete na svet nakon 36. godine? Naprotiv, majčinstvo u zrelom dobu može nositi niz prednosti:

  • Zrelija i starija žena će imati više samopouzdanja i strpljenja i pristupiće novoj ulozi svesno i savesno.
  • U zrelijem dobu je veća mogućnost da je trudnoća željena, dok se u ranoj mladosti ona češće dešava slučajno.
  • Ostvarena žena je zadovoljila svoje potrebe za obrazovanjem, usavršavanjem, stigla je da putuje i pozabavi se svojim interesovanjima. Zato neće biti frustrirana kada dobar deo svog slobodnog vremena bude morala da posveti detetu.

  • Iako je za roditeljstvo najvažnija ljubav, ekonomski momenat se ne može poreći. Zrelija žena ima više šanse da ostvari ekonomsku nezavisnost i stabilnost i da bezbrižnije pristupi ulozi majke, bez bojazni da li će svom detetu moći da priušti ono najosnovnije.
  • S godinama raste iskustvo, žena upoznaje bolje i sebe i okolinu i ima više empatije. Ona zna kako da donosi odluke, prihvata greške i gradi stabilne društvene odnose. Ta emotivna stabilnost i samosvest predstavlja zdravo psihičko okruženje za razvoj deteta.
  • Dok su u ranoj mladosti sklonije eksperimentisanju i naklonjenije da probaju sve, žene nakon tridesete bolje razumeju svoje telo i njegove potrebe i prihvataju zdraviji stil života. Zdrava ishrana, redovna fizička aktivnost i kvalitetna nega sopstvenog tela, bitan su preduslov za zdravu trudnoću, ali i kvalitetno majčinstvo.
  • Zrelije žene pažljivije biraju partnere i mudrije pristupaju partnerstvu. One jasnije komuniciraju o svojim potrebama i podeli obaveza.

Dakle, iako postoje rizici i do začeća ne dolazi tako lako kao u dvadesetim, bez sumnje, trudnoća i majčinstvo u kasnijim godinama imaju svojih prednosti. Ono čemu nas svakako život uči je da ne možemo uvek sve planirati i da nije sve crno-belo. Zapravo, život je naša sposobnost prilagođavanja izazovima koji se stavljaju pred nas.

A kad je izazov začeća u pitanju, tu su, srećom, prirodna rešenja: lekovito bilje koje nam omogućava dobar hormonalni balans, kvalitetnu ovulaciju, dobar endometrijum koji je tu da prihvati oplođenu jajnu ćeliju i da omogući nastanak i razvoj novog života. Za žene najbolje lekovite biljke su u svom najiskoristljivijem obliku i u najboljoj razmeri spakovane u Femisan A: potpuno prirodni preparat koji nam pomaže da postanemo majke onda kada smo spremne.

Iskrivljena slika u ogledalu

Poznato je da su žene retko kad zadovoljne onim što vide u ogledalu, uvek sebi nađu po neku manu i nešto bi da promene. Ono što je sigurno je da uglavnom misle da su deblje nego što zaista jesu. A muškarci? Upravo suprotno! Jedno istraživanje došlo je do zanimljivih rezultata kada je u pitanju percepcija sopstvenog tela kod muškaraca i žena. I šire…

Naučno potvrđena činjenica je da muškarci veruju da su vitkiji, dok žene sebe vide krupnijima nego što zapravo jesu. Do nje su došli istraživači Instituta AKF u Danskoj, na uzorku od preko 1000 ispitanika, koji su zamoljeni da sebe svrstaju u jednu od sledećih kategorija: mršavi, normalni, malo gojazni, gojazni, ozbiljno gojazni.

Muškarci su većinom sebe stavljali u kategoriju ’normalne’ težine, iako su na osnovu indeksa telesne mase zapravo bili gojazni. Ali interesantno je da su ozbiljno gojazni muškarci i žene masovno potcenjivali svoj višak kilograma. S druge strane, žene koje su na osnovu indeksa telesne mase bile sasvim normalne težine ili čak i mršave, svrstavale su sebe u kategoriju gojaznih.

Sociološkinja Tornhoj Kristensen koja je sprovela studiju zaključila je da su žene dosta strože prema sebi, dok muškarci uglavnom veruju da izgledaju dobro. Ali to nije sve: kada su istraživači tražili od ispitanika da ocene težinu svojih partnera, dobili su iznenađujuće rezultate. Dok su žene uglavnom potcenjivale višak kilograma svojih partnera, muškarci su pokazali jasnu tendenciju da ’precene’ težinu svojih partnerki, čak i kada su one bile mršave ili normalne težine. Muškarci su već žene sa indeksom telesne mase od 22,59 procenjivali kao gojazne, iako je to i više nego odličan rezultat, zapravo tek se onaj od 25 naviše smatra gojaznošću.

Da li se nerealna percepcija o sopstvenom telu prenosi sa žene na njenog partnera ili je nešto drugo u pitanju? Jer, kako je istakla Kristensen, kada muškarci vide žene kao gojazne čak i pre nego što one to postanu, onda je to u suprotnosti sa opšte prihvaćenom idejom da muškarci vole ženske obline. Bez sumnje, ovo otkriće se može pripisati jasnom uticaju medija na predstavu o idealnoj ženskoj figuri.

Ali ove zablude ne važe samo za odrasle osobe, već i na to kako odrasli percepiraju decu. U paralelnoj studiji koju je vodila Kristensen o tome kako roditelji vide tela sopstvene dece, rezultat je sličan: roditelji kćerke vide kao gojazne, dok sinove vide kao mršave, iako deca imaju sasvim normalan indeks telesne mase. Kao da za devojčice važe stroži standardi. S druge strane, situacija je obrnuta s očigledno gojaznom decom – roditelji jednostavno ne vide njihov višak kilograma.

’Za muškarce se smatra da treba da budu mišićavi i snažni zaštitnici, pa je u redu da budu krupni – bez obzira da li se radi o salu ili mišićima’, objašnjava Kristensen. ’Istovremeno, vitkost se povezuje sa ženstvenošću’. Ali potcenjivanje sopstvene gojaznosti, ili one kod partnera ili dece predstavlja ozbiljan zdravstveni problem. Ako ne shvatamo da smo gojazni, a to zaista jesmo, onda su male šanse da ćemo se potruditi da dostignemo normalnu telesnu masu.

S druge strane, pogrešna slika o idealnom ženskom telu predstavlja posebnu vrstu problema jer žene većinom brinu zbog svoje težine iako je ona sasvim prihvatljiva, ali se ne uklapa u nametnute idealne standarde. To posebno važi za devojčice i devojke koje se izgladnjuju da bi ličile na manekenke iz časopisa. Kristensen zato apeluje na roditelje i zdravstvo da se potrude da naprave razliku između onoga što je zdravo i normalno, i onoga što nameću mediji. Zdravlje mora biti na prvom mestu, kako fizičko, tako i mentalno.

Muškarci, oprez!

Do nedavno se smatralo da je humani papiloma virus najveći neprijatelj žena jer izaziva rak grlića materice. Međutim, nedavna istraživanja su pokazala da on itekako životno ugrožava i muškarce. Naime, sojevi HPV -16 i HPV-18, ozloglašeni okidači karcinoma grlića materice, pronađeni su u tkivu benignog i malignog tumora prostate.

Istraživanje je sproveo medicinski tim Univerziteta Novi Južni Vels predvođen profesorom Džejmsom Losonom i dr Vendi Glen, koji su, studirajući rezultate 26 studija, identifikovali ove rizične sojeve virusa u svim tipovima tkiva prostate, kako zdravom, benignom, tako i malignom. Zapravo, tim je pronašao dokaze da su najopasniji tipovi HPV prisutni kod raka prostate mnogo češće nego u zdravom ili benignom tumornom tkivu.

HPV se lako širi, to je infekcija koja se najviše prenosi seksualnim kontaktom, čak i oralnim seksom, ali i najobičnijim dodirom sa zaraženom površinom, na primer u sauni. Vrlo je zarazan, ali srećom, od 200 različitih tipova nisu svi opasni. Međutim, i oni koji nose manji rizik mogu izazvati kondilome koji brzo rastu i šire se. Karcinom izazvan njima može se zapatiti ne samo na genitalijama već i na sluzokoži usne duplje i tu izazvati tumore.

Australijski istraživački tim je takođe otkrio interesantnu činjenicu da je u zemljama sa visokom stopom smrtnosti od raka grlića materice takođe visok i procenat smrtnosti od raka prostate, i obrnuto. Dakle ova dva karcinoma imaju nešto zajedničko, a to je očigledno HPV. U studiji se navodi primer Južnoafričke republike gde čak 68% muškaraca sa karcinomom prostate ima i HPV virus, a stopa smrtnosti u toj zemlji od karcinoma prostate je 18,3, odnosno raka grlića materice 12,2 na 100.000 stanovnika. Za razliku od nje, u Južnoj Koreji stopa smrtnosti od raka grlića materice je 1,9, odnosno raka prostate 4,5. Ovo se objašnjava učestalim praktikovanjem seksa bez zaštite u Južnoafričkoj republici, i samim tim visokom stopom prenosa HPV-a.

Osobe zaražene humanim papiloma virusom uopšte ne moraju imati vidljive simptome i zato je bolest vrlo nepredvidiva. Ali dobra vest je da protiv tipova HPV-16 i HPV-18 imamo vakcinu. ’Iako je humani papiloma virus samo jedan od mnogih patogena koji su identifikovani u karcinomu prostate, on je jedini zarazni patogen protiv kog se možemo vakcinisati, i zato je važno proceniti uzročnu ulogu HPV u raku prostate’, izjavio je Loson.

Ovaj istraživač je takođe objasnio da se pogrešno pretpostavlja da infekcije HPV-om izazivaju uglavnom karcinom kod žena. To nije istina. Humani papiloma virusi su takođe uobičajeni uzrok raka kod muškaraca. To su uglavnom genitalni karcinomi anusa i penisa, ali takođe i karcinomi usne duplje, jezika i grla. Zato je i više nego verovatno da se vakcinacijom protiv ovih virusa može sprečiti i širenje i raka prostate.

Uvećanje i upala prostate, u odnosu na zdravu prostatu

Iako je ova studija dokazala vrlo verovatnu povezanost HPV i raka prostate, potrebna su dodatna istraživanja, ali ono što je očigledno i definitivno je da su visokorizični humani papiloma virusi povezani s inflamatornim prostatitisom koji vodi ka benignoj hiperplaziji prostate da bi potom prerastao u karcionom prostate. Pored HPV, u semenoj tečnosti pacijenata sa prostatitisom otkriveni su i brojni drugi patogeni organizmi. Zato je potrebno reagovati već na prvu pojavu prostatitisa.

Za svoje zdravlje smo odgovorni sami, ali kao što vidimo, i za zdravlje nama bliskih ljudi. Zato, kao i kod svih seksualno prenosivih bolesti, i kod HPV važi pravilo da ne treba praktikovati seks bez zaštite, i važno je povremeno uraditi analize i obaviti osnovne preglede.

A kad su infekcije prostate u pitanju? Najbolja je preventiva, ili reagovanje na prvu pojavu simptoma. Ako je moguće na što prirodniji način. Zato Herba Svet muškarcima nudi idealno rešenje:

Alfa Aktiv HS PRO kapsule, između ostalog, sadrže i suvi ekstrakt testeraste palme, koja pomoću masnih kiselina i beta-sisterola uspostavlja pravilno funkcionisanje i efikasno sprečava benigno uvećanje prostate. Osim što štiti zdravlje prostate, ova formula sprečava urinarne infekcije, čuva kardiovaskularni sistem i gipkost krvnih sudova, eliminiše negativne posledice stresa, daje energiju i čuva seksualno zdravlje. I, što je najvažnije, prisutnim polifenolima sprečava nastanak i razvoj kancerogenih ćelija, a posebno kontroliše količinu antigena kog luči prostata (PSA), sprečavajući tako rast i širenje tumornog tkiva.

Manjak prirode u telu i umu

Kada ujutru ustanemo i nakon dovoljnog sna se i dalje osećamo umorno, a još kada se ta situacija ponavlja iz dana u dan, shvatimo da nešto nije u redu. Vučemo se kao prebijeni, mesecima, a ako bolje sve saberemo možda čak i godinama. Na poslu ne uspevamo da odradimo sve i mnogo grešimo, već primećujemo da nas kolege gledaju popreko a šef počinje da priča da smo lenji…

Međutim, ovo je vrlo čest problem našeg doba od kog pati čak petina populacije, pa ga je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila u spisak zvaničnih oboljenja: hronični umor. On ne bira godine ni pol, mada najviše pogađa osobe srednjeg doba i dosta češće žene nego muškarce. Takođe, najviše od njega pate osobe u gradskim sredinama, pa samo na osnovu te činjenice već možemo zaključiti da su njegovi glavni uzročnici brz tempo života, ’multitasking’ – obavljanje više zadataka istovremeno, odvojenost od prirode, loša ishrana, zagađenje, nedovoljno kretanje…

Hronični umor obično prate pad imuniteta, hormonalni disbalans i poremećaji nervnog sistema. Pored konstantnog osećaja zamora, čak i nakon intenzivnog perioda odmaranja, hronični umor često prate glavobolje, vrtoglavice, promene raspoloženja, bolovi u mišićima i zglobovima, natekli i osetljivi limfni čvorovi, upala grla, mučnine, lupanje srca, loše varenje, poremećaj spavanja, kao i takozvana ’mentalna magla’ – zaboravnost, rasejanost i nemogućnost koncentracije.

Hronični umor može biti fizički i mentalni, mada je najčešće kombinovan, i jedan okida drugi: dugotrajna fizička iscrpljenost može izazvati psihički umor, ali često i mentalna iznurenost krade fizičku energiju. Nije ni čudo, čovek je kompleksno biće, pa pri pokušaju da se ovo stanje otkloni, moramo razmišljati o telu i psihi zajedno. Dodatnu potvrdu toj teoriji daje činjenica da takvo stanje često prati zdravstvene poremećaje, najčešće one psihosomatske prirode, hormonalni i endokrini poremećaj, astmu, poremećaj rada organa za varenje, dijabetes, artritis…

Kada nam je narušen imuni sistem, obično odmah nastupa i hronični umor, što potvrđuje i iskustvo tokom pandemije virusa korona, kovid-19. Naime, jedan od tu uvek prisutnih simptoma je osećaj intenzivnog umora koji može potrajati i mesecima nakon ozdravljenja. Dodatnu so na ranu u uslovima izolacije i socijalne distance sipa i emotivni umor, koji pojačava osećaj usamljenosti i otuđenosti.

Kao što vidimo, umor može pogoditi sve sfere našeg života. A mi ćemo ga još više pojačati preteranim unosom kofeina, nikotina, alkohola i nezdrave hrane, predugim boravkom pred ekranima, bilo televizijskim, kompjuterskim ili mobilnih telefona, premalim izlaganjem sunčevoj svetlosti, nedovoljnim ili nepostojećim šetnjama u prirodi, nedostatkom kvalitetnog druženja, dobrih knjiga ili nama prijatnog sporta.

Hronični umor je ozbiljno stanje koje se ne sme zanemariti, pa osim konsultovanja stručnjaka i promene stila života koji je do njega doveo, jedan od najboljih načina da mu se suprotstavimo je da unesemo više prirode u svoju svakodnevnicu. Uz šetnje po šumi i uz obale reka, prirodi se još možemo približiti i pomoću lekovitog bilja. Iz Herba Svetove biljne laboratorije stižu tri predloga za borbu protiv hroničnog umora:

Optima Forma je borac protiv fizičke i mentalne iscrpljenosti koji pomoću tri lekovite biljke pomaže da lakše utonemo u san, kvalitetnije spavamo i probudimo se orni za novi dan. Ovaj prirodni preparat eliminiše posledice stresa i napetosti, ali i otklanja ’mentalnu maglu’.

Femisan A plus maka kapsule za žene u reproduktivnom periodu štite hormonalni balans ali i podižu nivo energije, jačaju imunitet i pomažu da se telo adaptira i lakše odupre štetnim posledicama stresa.

Alfa Aktiv, kapsule za odrasle muškarce balansiraju nivo testosterona, jačaju imunitet, podižu energiju i raspoloženje, štiteći pritom i srce i krvne sudove.

Lilit u nama

Kada je Ben Sira, sin proroka Jeremije, dospeo na dvor Nabukodonosora, čuvenog vladara Novog vavilonskog carstva, kralj mu je postavio niz izazova, na koje je ovaj odgovorio s 22 satirične priče. Jedan od izazova, vrlo čest motiv u bajkama i legendama, bio je da s ivice smrti vrati kraljevog sina koji se naprasno bio razboleo. Ben Sira se našao pred ultimatumom: da izleči mladog kraljevića, ili da izgubi glavu. Odmah je prionuo na posao i napravio amajliju, na kojoj je ispisao imena tri anđela-iscelitelja. I započeo je jednu od svojih priča:

Kada je Bog stvorio Adama, shvatio je da nije dobro da ga ostavi samog, pa je stvorio i ženu. Nju je nazvao Lilit. Ali Adam i Lilit su odmah počeli da se svađaju. Ona je odbijala da mu se potčini i da legne ispod njega kada je Adam zahtevao da bude krotka, insistirajući da je bolji od nje. Lilit je, naprotiv, insistirala da su oboje jednaki jer su stvoreni od iste zemlje. Shvativši da je njihov spoj nemoguć, da tu nema jednakosti a pritom ne želeći da se bori za prevlast, Lilit je odletela. Adam se obratio Bogu, požalivši mu se da je žena koju je stvorio pobegla. Višnji tada šalje tri anđela da je vrate, a Adamu poručuje da ako se Lilit vrati, sve će biti u redu, ako ne, zbog njene neposlušnosti svakoga dana će njenom krivicom umreti stotinu njene dece. Kada su anđeli presreli Lilit na sred mora, u istim onim moćnim vodama gde su se Egipćani podavili, preneli su joj poruku Boga, ali ona je odbila da se vrati. Lilit je saopštila anđelima da, ako je već predodređeno da deca zbog nje umiru, ona im daje čvrsto obećanje da se ništa loše neće dogoditi deci koja imaju amajlije s njihovom imenima.

Iako je ovo najdetaljniji opis Lilit, zapisan u Alfabetu Ben Sira, anonimnom hebrejskom srednjovekovnom spisu, to nije prvi pomen njenog lika i imena. Priča o Lilit kruži svetom preko 4000 godina, i utkana je u mitove Hetita, Sumeraca, Egipćana, Izraelita, Grka, dospela je i u Bibliju, i vekovima posle opčinjavala pesnike i slikare, sve do modernih vremena. Iako u nekim mitovima ima drugačije ime, kao na primer Inana u sumerskim ili Ištar u akadskim, ona je jedinstvena i svuda prepoznatljiva.

Lilit je predstavnica haosa, zavodljivosti i bezbožnosti. Ona je pobunjenica, žena-demon koja uništava decu, zavodi muškarce i navodi žene na stranputicu. Danas bismo je mogli okarakterisati kao ’lošu devojku’ ili ‘femme fatale’. Ona je svoja i ne dopušta nikome da naruši njene slobode, pa je zato često omražena i pripisuju joj se sva zla ovog sveta koja ne mogu na drugi način objasniti. Kada na scenu stupi druga Adamova žena, krotka Eva, koju Bog stvara od njegovog rebra, Lilit se često u biblijskim pričama i slikovnim prikazima pojavljuje kao zmija koja Evu navodi na greh.

U prvoj knjizi Postanja, Bog stvara biljke, životinje, pa muškarca i ženu istog, šestog dana. Druga knjiga Postanja već tvrdi da je prvo stvorio čoveka, pa biljke, životinje i na kraju ženu. Stvara je od Adamovog rebra, i njena svrha je da zadovolji i potčini se muškarcu. Kroz ove metamorfoze Biblijske priče možemo lako pratiti prelaz čovečanstva sa matrijarhata u patrijarhat. Simbolična priča o Lilit je priča o položaju žene tokom istorije, ali i priča o samoj ženi.

Lilit je prisutna u životu svake od nas: ona nas čeka na ulazu u pubertet, na početku svake menstruacije, tokom ovulacije, trudnoće, na ulazu u menopauzu… Tokom svakog meseca, sa smenom hormona u našem telu smenjuju se Eva i Lilit. Tokom jednog ženskog života Eva je trpeljiva supruga, strpljiva majka-negovateljica, a Lilit je ona ženstvena, često i pohotna, slobodarska, nesputana. Lilit je iznenadna jarost u PMS-u, pubertetski kapric, ’film koji puca’ kad krene menopauza, ili u mnogo mračnijim aspektima psihe, ona koja donosi spontane pobačaje, incest, post-natalne depresije, čedomorstva i iznenadne smrti odojčadi.

Smena Eve i Lilit je kao smena progesterona i estrogena. Obe su naše i obe su nam neophodne. Ali u pravoj meri. Ako u sebi imamo samo Evu, uvek ćemo se podređivati drugima bez sopstvenog glasa. Ako je tu samo Lilit, bićemo previše svadljive, netrpeljive i prkosne. Eva i Lilit su naš jin i jang, i da bismo bile kompletne ličnosti, moramo naučiti da njima pravilno žongliramo. Ali kada se hormoni poremete, onda osećamo da gubimo kontrolu nad sobom i tlo pod nogama. Hormonalni disbalans nam narušava telesno i mentalno zdravlje, onemogućava da se ostvarimo kao Eva-negovateljica ali ni kao Lilit-zavodnica.

I tu nam priskaču u pomoć biljke koje su nastale pre muškarca i žene, za koje se znalo i u doba matrijarhata, i tokom svih prekretnica u istoriji čovečanstva. One su tu od praiskona da nas uravnoteže kada se sapletemo. Virak, hajdučka trava, rusomača, crveni zdravac, neven… Lekovite biljke koje nam vraćaju hormone u ravnotežu i balansiraju Evu i Lilit u nama.

Vatra i koža

Jedna od prvih stvari koje u životu naučimo je da neki predmeti u kući mogu da nas opeku. ’Pec!’ – kažemo danas detetu čim se približi šporetu, pegli ili se maši za upaljač, i sigurno je reakcija bila slična i hiljadama godina unazad kad bi radoznalo dete želelo da dodirne otvoreni plamen. Iako su uobičajene opekotine u domaćinstvu najčešće bezazlene, statistike Svetske zdravstvene organizacije kažu da godišnje, od posledica opekotina, umre čak 180.000 osoba.

Ima opekotina i opekotina: onih nastalih trenjem, radijacijom, hemikalijama, električnom strujom i, naravno, toplotom. Činjenica je da naše telo toleriše toplotu do 45°C, pa sve preko te temperature može nam oštetiti kožu, ali više od nje. Najteže opekotine prate oštećenja dubokog tkiva koje se potom raspada, zagnoji, pa zagadi i krvotok kada u njega dospeju štetne materije.

Kada se procenjuje težina opekotine, posmatra se zahvaćena površina i dubina oštećenja. Kod opekotina prvog stepena, oštećen je samo epiderm, površinski sloj kože, koža je crvena i bolna, ali nema plikova. Takve su, na primer, opekotine od sunca. One prolaze same od sebe i ne ostavljaju ožiljke.

Opekotine drugog stepena prave oštećenje papilarnog derma, što izaziva pojavu plikova ispunjenih tečnošću, ili, u težem obliku, retikularnog derma, kada je koža prekirvena vlažnom i svetlom pokoricom nastalom od spaljenih elemenata kože. Opečeno mesto otiče i boli. U drugom slučaju nakon zaceljivanja na koži ostaje ožiljak i permanentno se menja boja kože. Opekotina se mora tretirati antibiotikom da bi se sprečila infekcija, i zaštititi sterilnom gazom.

Još ozbiljniji stepen je treći, i to su opekotine kod kojih su oštećeni svi slojevi kože, koja je na površini tamna (spaljena) ili bela i ne boli jer su uništeni i nervni završeci. Po nekim klasifikacijama, najteži stepen opekotina je četvrti koji može biti i fatalan. Tada su, pored kože, oštećeni i mišići, tetive, pa čak i kosti. U oba ova slučaja potrebno je presađivanje kože a oporavak je dug i složen.

Kod lakših opekotina, opečeno mesto treba hladiti čistom, hladnom ali ne i ledenom vodom. Najbolje je poturiti opečeni deo tela pod slavinu i hladiti najmanje 15 minuta. Mogu se koristiti i hladne obloge. U slučaju težih opekotina, dok ne stigne hitna pomoć potrebno je pacijenta staviti da leži sa podignutim delom tela na kom je opekotina, odstraniti odeću i staviti hladne vlažne obloge. Na ranu nikako ne treba stavljati ulje jer ono sprečava rashlađivanje tkiva.

Opekotine izazivaju odumiranje ćelija kože, a koža se brani proizvodnjom kolagena, proteina koji ’popravlja’ štetu. Kako koža zaceljuje, stvaraju se zadebljanja – ožiljci. Neki vremenom izblede, a neki ostaju. Iako u prvom trenutku, kada do opekotine dođe, ne treba stavljati ništa direktno na kožu osim hladne vode, naročito kod opekotina većeg stepena, kasnije kada se koža rashladi možemo joj pomoći da se regeneriše prirodnim sredstvima. Jedno od najboljih ’regeneratora’ kože je ulje čileanske ruže. Izuzetno bogato oleinskom i linoleinskom kiselinom, vitaminom E i retinolnom kiselinom, ovo ulje smanjuje crvenilo, peckanje i ljuspanje kože, ali deluje i kod ozbiljnijih ožiljaka nastalih nakon trauma i opekotina.

Pored ulja čileanske ruže, regeneraciju kože dodatno podstiču ulja avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica i noćurka. Sva ona deo su prirodnog Devi melema za regeneraciju, koji kao bazu sadrži pčelinji vosak, ali i pantenol, bisabolol i alantoin. Uz Devi melem za regeneraciju blede ne samo ožiljci od opekotina, već i nakon hirurških zahvata, obnavlja se koža oštećena psorijazom, ekcemom, aknama, a vrlo je delotvoran kod opekotina izazvanih sunčevim zracima. Osim što pomaže zaceljivanje, umanjuje svrab, peckanje i iritacije kože, a ima i jako antiseptično, baktericidno i fungicidno dejstvo, pa nas štiti od infekcija.