Tumaranje pod Lunom

Prosečna osoba provede čak 26 godina života u snu. To je kao da živimo čitav jedan paralelni život, a nemamo ni najmanju ideju gde ga provodimo. Telo nam je u krevetu, a gde je naš um, naša svest? Uz sva saznanja nauke, san nam je i dalje velika nepoznanica, i za bezbroj neobičnih situacija jednostavno nema definitivnog objašnjenja.

Jedna od najneobičnijih pojava vezanih za san je mesečarenje. Poznato i pod imenom somnambulizam, hodanje i obavljanje raznih aktivnosti u snu deluje potpuno paranormalno. Mesečarenje može biti bezazleno, ali i vrlo opasno, jer tada smo apsolutno neustrašivi: ima slučajeva osoba koje su iskakale kroz prozor, hodale po simsu ili čak počinile ubistva tokom sna.

Ono što znamo danas je da se somnambulizam javlja u NREM fazi sna. NREM, skraćeno od ’nonrapid eye movement’, faza je kada oči miruju, za razliku od REM – rapid eye movement, faze kada brzo pomeramo oči dok spavamo. Snovi tokom REM faze su apstraktni, dok su u NREM fazi vrlo jasni i logični, mada, ako se tada probudimo, teško da ćemo se sećati sna. U ovoj fazi aktivnost mozga se maksimalno smanjuje, za razliku od tela koje je još uvek aktivno. Dakle mozak je uspavan, ali telo je budno.

GABA neurotransmiter

Još uvek nije jasno šta izaziva mesečarenje, ali pretpostavlja se da ima veze sa gama-aminobuternom kiselinom, GABA, neurotrasmiterom koji, između ostalog, reguliše i cikluse spavanja, kao i rad mišića tokom sna. Kod dece su neuroni koji otpuštaju GABA još uvek u razvoju, pa su, smatra se, skloniji mesečarenju od odraslih. Ali i kod određenog broja odraslih osoba GABA može biti nedovoljno efikasna. Sklonost ka mesečarenju se u velikoj meri može i naslediti, i dete ima 45% šanse da bude mesečar ako mu je to jedan od roditelja, i čak 60% šanse ako su mu oba roditelja mesečari.

Osim što opušta i omogućava dobar san, gama-aminobuterna kiselina doprinosi i smanjenju masnih naslaga i povećanju mišićne mase tako što prirodno stimuliše hipofizu da luči hormon rasta. Zato su i osobe koje pate od nesanice često sklonije gojenju.

Smatra se i da mesečarenje mogu pojačati emotivni ili psihološki problemi, umor, nesanica, bolest, povišena temperatura, ili stanja poput apnee ili noćnih strahova. Mesečare nije lako probuditi, a nije ni potrebno, dovoljno je samo ih ’preusmeriti’ do kreveta. Često osobe u takvom stanju imaju otvorene oči i bezizražajan izraz lica, a nakon buđenja se ničega ne sećaju, dezorijentisani su, a ponekad mogu biti i agresivni.

I danas, kada znamo sve naučne činjenice vezane za somnambulizam, mesečari nam deluju misteriozno, volšebno i neprijatno. Nekada se verovalo da tokom sna duša napušta telo, pa, ako probudimo mesečara, nikada mu se neće vratiti. Očaranost ovim fenomenom protkala je mitove i umetnost od davnina: mesečare su zaposedali demoni ili više sile, bogovi ili đavoli bi otimali ljude tokom sna, a u srednjem veku se smatralo da je mesečarenje čak i zarazno. Porodice u kojima je bilo mesečara često bi bile izopštene iz društva, jer to je bila kletva, beleg zla ili kazna zbog neispovedanog greha.

Verovatno najpoznatija mesečarka je Ledi Magbet, čuvena Šekspirova heroina, koja noću tumara po zamku pokušavajući da otare krv sa ruku, zapravo da ’opere’ nečistu savest nakon što je svog slabog i povodljivog muža ubedila da ubije kralja Dankana i preuzme škotski presto. Kod Šekspira je mesečarenje ozbiljan poremećaj, neka vrsta melanholije, ’velika uznemirenost mozga’, u skladu sa medicinom u vreme Džejmsa I sa početka 17. veka. Priču o Ledi Magbet za svoju istoimenu čuvenu operu koristi Đuzepe Verdi u 19. veku kada počinje razvoj neurologije i zainteresovanost za podsvesno. Mesečarenje je neuropsihijatrijski poremećaj, odraz anksioznosti ili, još uvek pod uticajem religije, prikrivenog greha.

Ežen Delakroa, Ledi Magbet mesečari

Da je mesečarenje odvajkada povezivano sa poremećajima psihe svedoči i poreklo reči: mesečarenje u našem jeziku je povezano s mesecom, lunom od luna na latinskom, što je u kasnolatinskom evoluiralo u lunaticus, pa preko starofrancuskog lunatique došlo do lunatic u srednjeengleskom, sve usled verovanja da mesec može izazvati ludilo. Reč lunatic i danas postoji u engleskom i označava mentalno bolesnu osobu, ali i ekscentrika, baš kao i naši pojmovi ludak i ludilo koji potiču od ’pomerene pameti’ izazvane mesecom, lunom.

Danas znamo da mesečarenje nije psihijatrijski poremećaj i mogli bismo reći da je Ledi Magbet bila u NREM fazi sna dok je tumarala zamkom, kao i da je verovatno patila od poremećaja ponašanja u REM spavanju – RBD (REM behavior disorder), koji obično pogađa starije osobe i navodi ih da ’odigravaju’ snove, uz pojačanu fizičku aktivnost, pričanje, viku pa čak i agresiju. Neretko, usled ovog poremećaja, inače miroljubive osobe sanjaju da im je život u opasnosti, pa tokom ’samoodbrane’ mogu da povrede i partnera s kojim dele krevet.

Ako 26 godina provedemo u snu, čak dodatnih 7 godina provedemo pokušavajući da zaspimo. To je ukupno 33 godine u krevetu. Nema sumnje da nam je život mnogo lakši ako te 33 godine provedemo u mirnom i okrepljujućem snu. Danas smo stalno pod stresom i kada na kraju dugog i aktivnog dana legnemo u krevet, mozak nastavlja vrtoglavu aktivnost i ne dopušta nam da utonemo u san. Obično tada posegnemo za benzodijazepinima, najčešće prepisivanim psihoaktivnim lekovima. Benzodijazepini deluju tako što se vezuju za GABA – gama aminobuternu kiselinu koja sprečava neuronske nadražaje i na taj način opušta i olakšava san. Međutim, na isti način rade i neke lekovite biljke, na primer valerijana. Valerijana povećava koncentraciju GABA neurotransmitera u procepu između dve nervne ćelije, povećava njeno lučenje i smanjuje ponovni ulazak supstance u ćeliju. Zato ova biljka ima sedativno i anksiolitičko delovanje, smanjuje nervnu napetost, razdražljivost, nesanicu, a može da pomogne i kod odvikavanja od diazepama.

Za razliku od sintetičkih lekova, valerijana nema neželjenih dejstava, ne izaziva fizičku zavisnost a istraživanja su pokazala da povoljno utiče i na lečenje srčane aritmije. Pored valerijane, idealne biljke za lakši san i smirivanje modernog, ’hiperaktivnog mozga’ su hmelj i matičnjak. Ovo korisno trojstvo deo je savremenog, a na tradiciji zasnovanog prirodnog preparata Optima Forma, najboljeg prijatelja nesanicom izmučenog modernog čoveka. Pored lakog i mirnog sna tokom noći, Optima Forma obezbeđuje bolju koncentraciju i pamćenje tokom dana.

Optima Forma, za kvalitetne 33 godine u krevetu, i kad nam luna viri kroz prozor!

Tropski puding

Kod nas je poznato kao hrana za papagaje, ali možda su upravo zahvaljujući njemu papagaji dugovečni. Proso, žitarica sitnog zrna pomalo orašastog ukusa, idealno je za osobe alergnične na gluten, kao i one koji žele da smršaju. Ima nizak glikemijski indeks, apsorbuje višak vode u organizmu i tako smanjuje oticanje, a bogato je proteinima pa nam pomaže da gradimo i jačamo mišiće.

Proso bi trebalo da bude deo svakodnevne ishrane svih nas. Bogato je omega-3 esencijalnim masnim kiselinama, gvožđem, kalijumom, magnezijumom, fosforom i manganom. Ova žitarica je izvor dobrih ugljenih hidrata, prepuno je rastopivih vlakana, lako se vari, eliminiše zatvor, gasove i grčeve, čisti creva, pomaže obnavljanje crevne flore, ne opterećuje jetru i podstiče eliminaciju toksina iz organizma.

Njegov sastav minerala je optimalan za očuvanje kardiovaskularnog sistema i poželjan nivo holesterola. Nizak glikemijski indeks čini ga hranom idealnom za dijabetičare, a sjajan je i za osobe sa osetljivim stomakom kao i one koje pate od migrena. Bogat je antioksidansima koji uništavaju ćelije karcinoma, posebno je efikasan kao preventiva od raka dojke. Proso je dobro za decu, naročito sklonu respiratornim smetnjama jer širi bronhije i olakšava disanje, a njegov visok sadržaj fosfora pomaže izgradnju koštanog sistema.

Ali posebno je dobro kod osoba koje pate od poremećaja rada bubrega i kamena i peska u bubregu, žuči i bešici.  U narodnoj medicini proso se dugo koristi za otklanjanje kamena, naročito voda u kojoj je skuvano i odstojalo.

Pa ne dozvolite da samo vaš papagaj uživa u blagodetima prosa. Dodiše, za ljudsku upotrebu mora se koristiti oljušteno zrno, a na tržištu je dostupno brašno, griz kao i prosene pahuljice.

Za pripremu ovog tropskog pudinga s prosom potrebne su nam baš prosene pahuljice. Evo jednostavnog recepta za ukusan obrok koji podiže energiju i drži sitost.

Sastojci:

  • 400 ml mleka (običnog ili biljnog, od orašastih plodova ili kokosa)
  • 100 gr prosenih pahuljica
  • 3 kašike (30 gr) kokosovog brašna
  • 4 urme
  • seckana crna čokolada ili kakao za posipanje
  • 10 badema

Urme očistiti od koščica i iscepkati a sirove bademe iseckati na listiće. Staviti mleko u mali lonac, uključiti ringlu pa dodati urme i bademe, i kad mleko proključa sipati prosene pahuljice i kokosovo brašno. Smanjiti vatru i kuvati uz konstantno mešanje 5 minuta. Trebalo bi da se dobije kašasta, gušća smesa.

Skinuti posudu sa ringle i rasporediti smesu u tri činijce, poravnati vrh, pa ostaviti da se ohladi. Potom prevrnuti sadržaj činijca na tanjiriće i posuti kakaom ili seckanom crnom čokoladom. Jedna porcija ovog pudinga ima oko 300 kalorija.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Nezvani gosti

Počinje kao peckanje prilikom mokrenja koje se naglo pojačava, baš kao i potreba za odlaskom u toalet. Ako ove simptome ignorišemo, može doći i do bola prilikom mokrenja, mučnine, povraćanja, povišene temperature, a urin može potamneti ili se čak u njemu pojaviti krv.

Urinarna infekcija nastaje kada bakterije preko mokraćnog kanala (uretre) dospeju u bešiku. Znatno su češće kod žena nego kod muškaraca, ali kada se dese muškarcima mogu da pogode i prostatu pa je tada lečenje duže. Žene češće pate jer su im mokraćni kanali kraći, a neki od rizika su i vaginalni seks i upotreba spermicida pa, ukoliko urinarne infekcije postanu učestale, preporučuje se izbor drugačije kontrole začeća. Ono što dodatno ’dodaje ulje na vatru’ kod ovih vrsta infekcija je premali unos tečnosti, često kupanje u kadi, ignorisanje potrebe za odlaskom u toalet i zadržavanje mokraće, kao i kamenčići u bubregu.

Najčešći i najnaporniji ’nezvani gost’ – uzročnik urinarnih infekcija, čak do 95% njih, je bakterija Ešerihija koli (Escherichia coli), konkretno uropatogena E. coli (UPEC). ’Krštena’ je po Teodoru Ešerihu (Theodor Escherich), nemačko-austrijskom bakteriologu koji je otkrio 1885. Ešerihija ima više vrsta i obično žive u našem digestivnom traktu gde pomažu varenje, ali neki sojevi mogu napraviti ozbiljne infekcije, čak opasne po život, kako u crevima tako i u plućima. Nepoželjne sojeve Ešerihije najčešće unesemo u organizam preko nedovoljno termički obrađenog mesa i mleka, voća i povrća, zagađene vode, ali i kontaktom s drugim ljudima. Međutim, možemo se zaraziti i sami ako je neadekvatnom higijenom iz crevnog trakta prenesemo u urinarni.

Kada se Ešerihija ušunja u bešiku nastaje cistitis, upala bešike. Potreba za mokrenjem postaje neizdrživa, javlja se peckanje i bol prilikom mokrenja. Mokraća postaje mutna i neprijatnog mirisa, a žene mogu osetiti i bol u maloj karlici. Ako se infekcija zapusti, može dospeti i do bubrega i uzrokovati ozbiljne komplikacije, kao na primer hemolitički uremički sindrom.

Ono što ljudi najčešće rade kada dođe do urinarne infekcije je da na svoju ruku počnu terapiju antibiotikom, što se nikako ne preporučuje jer tako sojevi ove bakterije obično postaju rezistentni i onda nam je sve teže da ih se oslobodimo. Najbolji način da dobijemo pravu terapiju je pomoću urinokulture i lekarske konsultacije. Ešerihiju je potrebno lečiti antibiotikom, ali je vrlo bitno pronaći onaj pravi. Tada terapija traje do pet dana.

Ali, pored antibiotika, efikasnosti terapije može veoma doprineti i lekovito bilje uz adekvatan unos tečnosti. Vrlo delotvorne biljke kod problema s urinarnim traktom su koren maslačka, čestoslavica, zlatnica, list breze i rastavić. Ne samo da će svojim diuretičkim dejstvom uticati na eliminaciju bakterija, već će smiriti akutne i hronične upale, doprineti eliminaciji peska i sitnih kamenčića iz bubrega, olakšati bolne krize, a kod muškaraca smiriti probleme s prostatom. Sve ove biljke deo su prirodnog preparata Nefrovit.

Kako su kod žena upale mokraćnog trakta često povezane s genitalnim, odličnu prevenciju može pružiti i Femisan A, pored vrlo efikasne uloge u balansiranju hormona, prevenciji i smanjenju tegoba ženskog reproduktivnog sistema.

Muškoj populaciji, kojoj urinarne infekcije neretko izazivaju probleme s prostatom, vrlo efikasnu bakteriostatičku i baktericidnu zaštitu pruža Hipoprostat. I ovaj preparat pojačanom diurezom pomaže u eliminaciji štetnih bakterija i toksina, a osim što je efikasan kod infekcija urinarnog trakta, povećava vitalnost prostate.

Kod osoba koje su sklone urinarnim infekcijama vrlo je bitna preventiva. Ispravna higijena, izbor adekvatne kontrole začeća za žene, unos dovoljne količine tečnosti, kao i preparat po izboru – Nefrovit, Femisan A ili Hipoprostat, pomoći će da se ovim nezvanim gostima zauvek zatvore vrata.

Superhrana x2

Iako mu čak 77% kalorija dolazi iz masti, avokado treba obavezno uključiti u svakodnevnu ishranu. Ova najmasnija biljka na svetu prepuna je oleinske kiseline, mononezasićene  masne kiseline koja i maslinovo ulje drži na dobrom glasu. Oleinska kiselina smanjuje upale i dokazano ima pozitivan uticaj na gene koji su povezani sa karcinomom. Kako su ove masti prilično otporne na toplotu, avokado se može i termički obrađivati pa ga tako jednostavnije i češće možemo staviti na trpezu.

Osim što štiti srce i krvne sudove jer smanjuje nivo lošeg holesterola i triglicerida, avokado sadrži karotinoide lutein i zeaksantin, antioksidante neophodne za zdravlje očiju, pa pomaže da sprečimo pojavu makularne degeneracije i katarakte. Njegovo protivupalno dejstvo pomaže osobama s artritisom. Bogat je liposolubilnim vitaminima A, D, E i K koje telo lako može da iskoristi, a pomaže i da bolje iskoristimo nutrijente iz ostale biljne hrane. Zato ga je dobro dodati u salatu.

Iako je dosta mastan, avokado pomaže da smršamo i održimo zdravu telesnu masu. Osobe koje ga redovno konzumiraju imaju manji indeks telesne mase i niži nivo visceralnih masti. Prepun je rastvorivih vlakana koji održavaju zdravu crevnu floru. Jedna studija je pokazala da su redovni korisnici avokada pod manjim rizikom od metaboličkog sindroma.

Avokado ima više kalijuma od banane pa prirodno reguliše krvni pritisak, a sjajan je i za sportiste i osobe izložene težem fizičkom naporu.

Nije ni čudo što se avokado često naziva ‘superhranom’. Ali nije jedini. U superhranu spadaju i jaja, koja su do nedavno bila nepravedno optuživana za visok holesterol i koronarna oboljenja. Sada znamo da ne samo da to nije istina, već da jaja spadaju u hranu s najvećim brojem nutrijenata.

Jaja sadrže niz vitamina, uključujući i redak a neophodan B12, kao i holin, bitan za izgradnju ćelijskih membrana i moždanih sinapsi. I ono je bogato luteinom i zeaksantinom kao i avokado, kao i omega-3 masnim kiselinama koje štite koronarni sistem.

Jaja sadrže sve esencijalne amino kiseline neophodne za ljudsku ishranu, pa pomažu da gradimo mišiće, održimo zdravu kilažu i sačuvamo zdravlje kostiju. Zasitna su i neprevaziđena kad smo na dijeti.

A kako iskombinovati avokado i jaje? Vrlo lako. Za jedan odličan, zasitan i zdrav obrok potrebni su nam jedan zreli avokado i dva manja jajeta.

Avokado presečemo uzduž na pola, izvadimo koščicu, do pola izdubimo sredinu – i sačuvamo taj deo za neku buduću salatu.

Potom ga položimo na pleh za pečenje. Možemo upotrebiti foliju da ga fiksiramo. U udubljenja razbijemo po jaje i začinimo po ukusu. Pečemo oko 20 minuta na 200 stepeni (dok se belance skroz ne stegne).

Ako smo na proteinskoj dijeti, uz ovu kombinaciju odlično idu grilovane pečurke, mada je možemo koristiti uz sve i za bilo koji obrok.

Pa eto ideje za veoma zdrav obrok koji se izuzetno lako i brzo sprema. I kada se žurimo, možemo pojesti nešto kvalitetno.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite – Equigal!

Zauvek ženstvena, ali i zdrava 

Godine 1929. naučnik Edvard Adelbert Dojzi (Edward Adelbert Doisy) otkriva estrogen, nakon višegodišnjeg rada na analitičkim metodama merenja supstanci u krvi i urinu. Nakon ovog otkrića, bilo je samo pitanje vremena kada će farmaceutska industrija na tržište izbaciti hormonski lek. Prvi takav preparat na bazi estrogena zvao se Emmenin, a sastojao se od ekstrakta humane placente u alkoholu. Predstavljen je 1935. u publikaciji Kanadske lekarske komore kao lek za bolne menstruacije.

Wikipedia

Ubrzo, kako se preparat komercijalizovao, proizvodnja estrogena se širi, a 1942. američka FDA odobrava i prvi sintetički estrogen proizveden iz supstanci izdvojenih u urinu skotnih kobila. Premarin, skraćeno od pregnant mares urine (urin skotnih kobila), registrovan je i kao lek za valunge u menopauzi. Za prvu kontraceptivnu pilulu put u Americi je bio mnogo duži, i ona je odobrena tek 1960. Dakle, sintetički hormoni su se od samog početka prvenstveno koristili za olakšavanje tegoba u menopauzi, valunga, noćnog preznojavanja i nervoze.

Već početkom pedesetih pojavila se zabrinutost da bi hormonska supstituciona terapija mogla imati negativne posledice po zdravlje žena. Te brige je ćušnula u zapećak knjiga koju je Robert Vilson (Robert A. Wilson) objavio 1966. pod nazivom Zauvek ženstvena (Feminine Forever). Ovaj ginekolog iz Bruklina implicirao je da žena bez estrogena više nije žena. Uz pomoć sintetičkog estrogena, ona bi mogla da bude ženstvena do kraja života, samo ako to želi. Menopauza se može sprečiti samo pomoću jedne pilulice, i žena može i dalje biti privlačna svom mužu, iako stari brže od njega.

I tako su žene šezdesetih godina pohrlile kod ginekologa, po pilulu večne mladosti. Ali, već tokom sedamdesetih, neka istraživanja su pokazala da sintetički estrogen zaista ima svoju mračnu stranu: povećava rizik od raka endometrijuma. Tako je nastala pilula sa kombinacijom estrogena i progesterona za koju se mislilo da je rešila problem. I opet je jedna knjiga uzdrmala svet, ovog puta autor je bila žena i borac za ženska prava Barbara Simen (Barbara Seaman). Simen je pisala kolumne za ženske časopise u kojima je u fokusu bila žena, a ne moderna dostignuća nauke, i ukazala na činjenicu da žene nisu adekvatno informisane prilikom donošenja odluke o uzimanju oralnih kontraceptiva. Ona je to znala iz prve ruke, jer je upravo Premarin bio uzrok smrti njene tetke.

Wikipedia

Kao rezultat njenog zalaganja za ženska prava i dugogodišnjih istraživanja, nastala je knjiga Dokazi doktora protiv Pilule (The Doctors’ Case against the Pill) koja je uzdrmala javnost i dovela do zakona kojim se uvodi obavezno upozorenje na leku. Simen se, sve do svoje smrti 2008. godine borila za prava žena i upozoravala javnost na rezultate malih kliničkih studija koje su hormonalnu terapiju povezivale s rakom dojke, šlogom i trombom.

A šta se dešava danas? Danas deluje kao da je hormonalna terapija popularnija nego ikad. Doktori je masovno prepisuju ženama u menopauzi kao preventivu i lek za sve, od bora, akni, preko depresije do Alchajmerovog oboljenja i infarkta. A kako se žudnja za večnom mladošću nikada ne gasi, naročito danas kada se izgled i lepota maksimalno potenciraju, pilula ima široku publiku.

Farmaceutska industrija je sprovodila niz studija kojima je želela da dokaže da hormonska terapija nudi zaštitu od niza oboljenja, jedna od njih je bila HERS – The Heart and Estrogen/Progestin Replacement Study, Srce i supstituciona terapija estrogenom/progestinom, rađena na oko 3000 žena s kardivaskularnim oboljenjima koje su uzimale hormonsku terapiju ili placebo. Nakon praćenja tokom 4 godine, objavljeni su rezultati studije 1998. godine koji decidno ukazuju da hormonska terapija ne samo da ne sprečava infarkt i kardiovaskularna oboljenja, naprotiv, čak može povećati rizik od nastanka krvnih ugrušaka.

Početkom novog milenijuma rađena je studija koja je, nakon praćenja žena tokom pet godina, došla do zaključka da su žene koje uzimaju kombinovnu hormonalnu terapiju pod vrlo visokim rizikom od nastanka raka dojke. Šta više, istraživači su rešili da studiju prekinu jer dalje insistiranje na hormonalnoj terapiji ne bi bilo moralno.

Nedavno je studija Univerziteta u Oksfordu došla je do zaključka da je rizik od raka dojke povećan i nakon prestanka hormonske terapije u menopauzi, i to čitavu deceniju. To znači da su žene pod duplo većim rizikom nego što se to do sad verovalo. Računica studije je da od sto žena koje uzimaju hormonsku terapiju, njih šest će dobiti rak dojke u periodu od 50. do 69. godine života. Profesorka Valeri Beral s Oksfordskog univerziteta izjavila je da je ranije bilo uvreženo verovanje da, ako se s terapijom počne pre pedesete godine života, nema rizika, ali to nije tačno. Nažalost, to je rasprostranjeni mit, a ispostavilo se da su rizici duplo veći od onoga što se ranije mislilo.

Zauvek ženstvena? Što da ne. Ali pre svega – zdrava. Simptomi menopauze nisu prijatni, i nažalost, često mogu da nam srozaju samopouzdanje. Tada verujemo da nismo lepe, da ne možemo biti vitke, privlačne… Ali to nije istina. Zdravim načinom života i brižnom negom možemo postići prirodnu lepotu koja traje i ne može se meriti ni sa kakvim veštačkim efektima. Takođe, treba da prihvatimo činjenicu da priroda nije uzalud izmislila menopauzu, i da sve ima svoju svrhu. Kada se s tim pomirimo, starimo lepo, mudro, i što je najvažnije – s verom u sebe. Tada nikakve ’moderne metode’ za večnu mladost ne mogu da nam pomute um.

A simptomi? Pa da, biće valunga, nervoze, nesanice, preznojavanja… ali i to se da rešiti prirodnim putem. Kako su to radile žene vekovima pre veštačkih hormona? Znale su koje biljke da uberu: belu imelu, matičnjak, hajdučku travu, neven, valerijanu… Danas ih sve možemo naći u Femisanu B – potpuno prirodnom preparatu bez hormona iz laboratorije Herba Sveta. Osim što uklanja neprijatne tegobe, Femisan B deluje preventivno kod arterioskleroze, osteoporoze, visokog krvnog pritiska i dijabetesa.

Ženstvenost dolazi iz glave, a olakšanje iz Femisana B.

Nežna i jaka

Dok je brala maline, Zevsova dojilja Ida je slučajno nabola prst na trn. Maline su tada bile snežno bele, a od njene krvi su postale i ostale crvene. Tako je bilo po grčkoj mitologiji. Ova biljka, koja nam je došla iz Azije a koju su životinje ’posejale’ na sve strane, često se susreće na arheološkim iskopinama, kao obavezni deo drevnog vidarskog pribora. Kod starosedelaca Amerike, prut maline simbolizuje plodnost, a njena darežljivost plodovima gde god se zatekne, pouka je prirode kako treba i mi da se ponašamo, i da svoje dragocenosti delimo s drugima.

Malina se oduvek povezivala sa plodnošću, dobrotom i srcem. Kada nikne, prve godine ne rađa. Ulaže svu svoju snagu da ojača koren. Nakon godinu dana spremna je da procveta i rodi. Simbolika je jasna, i naši stari su je rano uočili: za izobilje i rod potrebno je sazreti i imati strpljenja. Trnje koje okružuje nežni plod uči nas da moramo štiti ono što nam je najdragocenije. Oni koji su dostojni njenog ploda moraju se prilagoditi i pažljivo ga ubrati, a malina ih mudro pušta, znajući da će tako njeno seme biti preneto u daleke krajeve i budućnost osigurana. Davanjem obezbeđuje dobitak.

Plod maline je baršunast i nežan, ali njeno korenje je jako. Međutim, ono što je još dragocenije od njenog ukusnog ploda je list. Žene koje su tokom istorije, još od pećinskog doba, najčešće odlazile u prirodu da skupljaju plodove, vrlo rano su shvatile da list maline može da im pomogne. Pored brojnih rituala, amajlija, magija i čini, list maline se pokazao kao idealno rešenje za ženske tegobe. Od davnina se koristi kod bolnih menstruacija, za jačanje materice i kao pomoć dojiljama.

A šta znamo danas? Naši stari su bili u pravu. List maline je bogat magnezijumom, kalijumom, manganom, selenom, kalcijumom, fosforom, cinkom, a naročito gvožđem. Pomaže kod mučnine i grčeva u nogama. Odličan je astringent, skuplja krvne sudove i zauzdava obilno krvarenje. Koristan je za kožu, kod opekotina, ekcema, osipa a pomaže i kod oboljenja desni. Vitamini B, C i E jačaju imunitet i daju energiju. Efikasan je za čišćenje organizma, a ima moć da ’ispere’ hormone kojima smo izloženi bilo kroz hranu ili okolinu, pa može pomoći i ženama i muškarcima da zadrže dobar hormonalni balans.

List maline je od velike pomoći ženama koje pokušavaju da zatrudne. Jača zid materice, što povećava šanse za začeće i smanjuje opasnost od pobačaja. Olakšava jutarnje mučnine tokom trudnoće i priprema matericu za porođaj: pomaže da porođaj prođe brže i lakše i da kontrakcije budu produktivnije. Nakon trudnoće pomaže da se smanji krvarenje i otok i poveća proizvodnja mleka, kao i da se brže izbalansiraju hormoni. Visok nivo gvožđa jača krv, naročito nakon obilnog krvarenja, dok mangan jača vezivna tkiva.

Čime to još list maline utiče na matericu? U laboratoriji je iz njega izdvojen alkaloid fragarin koji ima moć da istovremeno tonizira i opusti mišiće, odnosno izbalansira njihov rad. Pored fragarina, jako astringentno dejstvo maline utiče na skupljanje i jačanje zida materice i mišića male karlice. Zato je odličan kod prolapsa materice i obilnih, bolnih menstruacija. Uz malinu grčevi nestaju, delom i zbog visokog nivoa magnezijuma. Obilje kalcijuma u listu maline se lako apsorbuje, a kalcijum je veoma koristan tokom PMS-a i njegovih neprijatnih pratećih simptoma kao što su nervoza, razdražljivost i promene raspoloženja. U tom pogledu kod sličnih simptoma može da pomogne i prilikom ulaska u menopauzu.

Ali osim što olakšava život ženama, list maline pomaže i kod problema sa crevima i tradicionalno je rešenje za dijareju. Opet tu stupa na scenu njegova moć da kontrahuje ali i opusti mišiće creva i želuca i smanji grčeve, pa tako olakšava varenje i smanjuje gasove. Tanini iz lista olakšavaju upale grla i grip, a antioksidansi jačaju imunitet i pomažu da se brže oporavimo nakon bolesti. List maline je svojevrsni prirodni tonik koji povoljno utiče na celi organizam.

U plodu maline možemo uživati jedno kratko vreme tokom godine, ali njen list možemo koristiti uvek. List maline je za žene najidealniji u kombinaciji sa virkom i hajdučkom travom, a ako su tu još i neven, zdravac i seme peršuna, onda imamo savršenu kombinaciju – Femisan A kapi. U ovom potpuno prirodnom proizvodu na bazi lekovitog bilja žene mogu naći spas kod neredovnih ciklusa, obilnih i bolnih menstruacija, neprijatnog PMS-a, neplodnosti, ali i ozbiljnijih poremećaja poput policističnih jajnika, mioma, cista ili ranica na grliću materice.

Femisan A kapi se mogu koristiti već od prve menstruacije, odlična su priprema za trudnoću, ali se ne koriste tokom trudnoće. Dostupne su svima, jer, kao što nas priroda uči, svoje darove moramo deliti s drugima.

Aromatične energetske bombice

Danas smo preplavljeni proizvodima koji se reklamiraju kao ’zdrava hrana’, ali kada bolje pogledamo deklaraciju, vidimo da su prepuni nezdravih sastojaka, posebno šećera i sirupa. Zato, ako su nam potrebne energetske štanglice ili kuglice, najbolje je da ih napravimo sami.

Evo jednostavnog recepta za odlične i ukusne kuglice koje iziskuju minimalno vreme za pripremu, a isprljaćete samo jednu posudu.

Prvo u veću posudu za mešenje sipajte suve sastojke, pa ih dobro izmešajte.

Od suvih sastojaka je potrebno:

  • 140 gr običnih ovsenih pahuljica
  • 1 kašika čija semenki (ili lanenog semena)
  • ½ kašičice himalajske soli
  • 1 kašičica cimeta
  • 1 kašičica francuske mešavine ’4 epices’ – karanfilića, oraščeta, đumbira u prahu i bibera (ako ne volite ove ukuse ovaj sastojak možete preskočiti)
  • 30 gr seckanog kandiranog đumbira
  • 100 gr seckanih oraha

Potom u ovoj smesi napravite udubljenje, pa dodajte mokre sastojke i opet dobro sve izmešajte viljuškom.

Od mokrih sastojaka je potrebno:

  • 2 kašike meda
  • 2 kašike putera od lešnika
  • 1 kašičica esencije vanile
  • 1 kruška, oljuštena i izgnječena (može se zameniti nekim drugim sezonskim voćem ili pečenom bundevom)

Pripremiti kutiju koja može lepo da se zatvori i obložiti je masnim papirom. Smesu u posudi podeliti na 8 delova, pokvasiti ruke pa zahvatati jednu po jednu gomilu, oblikovati rukama u kuglu i ređati u kutiju. Ohladiti pre serviranja. Bombice mogu da stoje u frižideru nedelju dana.

Jedna ovakva bombica ima 220 kalorija, i može, ako je potrebno, da zameni doručak ili užinu pred naporne aktivnosti. Idealne su za nošenje na put ili u školu.

Hranite se mudro, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Tačka blaženstva koja vodi u propast

U životu nema prečica – ako krenemo kraćim putem, kad-tad će nas dočekati naplatna rampa. A cena je najočiglednija, i nažalost najskuplja, kad je ishana u pitanju.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na zapadu se zahuktava seksualna revolucija. Tek stasala generacija tzv. bejbi bumera, rođenih odmah nakon II svetskog rata, koja nije imala prilike da iskusi glad, siromaštvo i ratove, donosi nove, uglavnom hedonističke životne vrednosti, za razliku od generacije njihovih roditelja koju je kriza naterala na skromnost i štednju. Na scenu stupa i kontraceptivna pilula koja ženama omogućava kontrolu rađanja i karijeru. Vreme postaje dragoceno, celodnevno ’robovanje’ u kuhinji više nije ni moguće, ni poželjno. Seksualna revolucija donosi napredak na svim poljima, naročito u primenjenoj nauci. Sve se sada vrti oko udobnosti: moderno društvo zahteva udobnu kuću, udoban prevoz do posla, udobnu sofu ispred televizora, udobnu odeću bez steznika, slobodnu ljubav, laka štiva i TV programe, i – brzu i ukusnu hranu. Pritom, sve mora da bude pristupačno, jeftino i prilagođeno većini.

Čuvena ‘večera uz TV’ iz sedamdesetih koju je trebalo samo podgrejati

Iako je seksualna revolucija donela mnoge slobode i napredak, njena najmračnija strana se ogleda u ishrani. To su najviše osetili stanovnici SAD-a, ali nažalost, taj trend se tek zahuktava i danas sve više pogađa i siromašne zemlje. U zemljama koje dugo nisu imale pristup prerađevinama, već se jelo isključivo ono što se skuva kod kuće (što je do nedavno bio i naš slučaj), gojazne osobe bile su vrlo retke. Kako se tržište otvara i prodavnice postaju preplavljene čokoladicama, gotovim pudinzima, kremovima, kolačima, pecivom, grickalicama, pahuljicama, voćnim jogurtima, sosevima, salamama, namazima, gotovom hranom koja se samo stavi u mikrotalasnu rernu i bezbrojnim gaziranim napicima, tako niče sve više gojaznih, i to najčešće među decom.

Ovom pojavom detaljno se pozabavio Majkl Mos (Michael Moss), Pulicerom ovenčani novinar i istraživač Njujork Tajmsa. Danas je više od dve trećine Amerikanaca gojazno, a oboljenja poput dijabetesa tipa 2, koronarnih poremećaja, šloga, čak i gihta su u vrtoglavom porastu. Ta činjenica je navela Mosa da se posveti istraživanju ovog fenomena, a rezultate je objavio u knjizi So šećer mast: kako su nas upecali prehrambeni giganti (Salt Sugar Fat: How the Food Giants Hooked Us).

Kada uđemo u prodavnicu i odaberemo sok ili zapakovani obrok, nismo ni svesni koliko ljudi, elaborata i novca stoji iza tih proizvoda. Mos to objašnjava na primeru popularnog napitka Dr Pepper, koji je do početka novog milenijuma bio treći najprodavaniji u Americi, pored Koka kole i Pepsi kole. Kako je tržište postalo preplavljeno novim bezalkoholnim napicima, tako je prodaja Dr Peppera opala. Kompanija Cadbury Schweppes je reagovala novim napitkom s novim imenom Red Fusion. Ali ubrzo je nastao problem: konzumentima se nije nimalo dopao. Kako bi se izvukla iz krize, kompanija je pozvala u pomoć legendu prehrambene industrije, Hauarda Moskovica (Howard Moskovitz). Nakon što je diplomirao matematiku i eksperimantalnu psihologiju na Harvardu, Moskovic je radio za vojsku gde je imao sličan zadatak: trebalo je da kreira savršeni gotovi obrok kog će vojnici na terenu u slast pojesti i potrljati pakovanje, jer su do tad uglavnom mrljavili i nisu unosili dovoljno kalorija, pa nisu bili spremni za fizički naporne vojničke izazove. Nakon detaljnih razgovora s vojnicima, Moskovic je shvatio da nije dovoljno samo dodati pojačivače ukusa jer tada nastaje paradoks zvani ’zasićenje specifičnih senzora’ – jaki ukusi preplave mozak što rezultira smanjenjem apetita za njima. Bilo je potrebno nešto što bi zaintrigiralo čulo ukusa, ali tako da ne dominira već da pojača potrebu za jelom.

I to nešto ima svoj naziv u prehrambenoj industiji: ’tačka blaženstva’. Svako od nas je iskusio tačku blaženstva daveći se u industrijskim čokoladnim kremovima ili hamburgerima iz popularnih restorana brze hrane. To je onaj osećaj apsolutnog ushićenja i želja da nikad ne prestanemo da jedemo. I tako je Moskovic pronašao formulu koja je nekada ’radila’ kod vojnika, a sad i kod konzumenata Dr Peppera: u složenom elaboratu na 135 stranica proizvođaču bezalkoholnih pića je objasnio kako konzumenti reaguju na jake i blage ukuse, na boju napitka, na razne arome i okidače senzora, senzacije u ustima, na razne sastojke koji dovode do tačke blaženstva, kao i predviđanje koliku će žudnju za proizvodom, odnosno zavisnost, sve to izazvati kod pojedinca. Moskovic je proračunao koje sve ukuse treba dodati kako bi se dobila zadovoljavajuća krivulja na dijagramu, u obliku obrnutog latiničnog slova U, za čiji vrh je zaslužan čitav niz slatkih ukusa u šećernom sirupu koji se koristi kao baza. Šta više, umesto dotadašnja 2 ml sirupa kog je kompanija koristila, bilo je dovoljno 1.69 ml za pravi efekat, čime je Moskovic kompaniji uštedeo milione. A prodaja novog Dr Peppera koji je brendiran pod imerom Cherry Vanilla Dr Pepper je premašila sva očekivanja i dovela do odvajanja kompanije koja se posvetila samo bezalkoholnim pićima, čija vrednost je premašila 11 milijardi dolara.

Reklamni poster za napitak Dr Pepper sedamdesetih godina

Nije ni potrebno zapitati se da li je prehrambenoj industriji bitniji profit ili zdravlje njihovih konzumenata. Kada su milijarde dolara u pitanju, pohlepa lako izgura etiku. Mos je nakon četiri godine istraživanja i razgovora sa preko 300 osoba koje su radile u prehrambenoj industriji zaključio da se u laboratorijama i na tržištu ulaže svesni napor da se ljudi ’navuku’ na jeftinu hranu koja se lako i brzo konzumira. Amerikanci se polako trezne i danas je sve popularniji trend zdrave ishrane, pa industrija mora da nalazi nova tržišta kako bi zadržala svoje milijarde: siromašnije i zemlje trećeg sveta. U zemljama oduvek poznatim po vitkosti na severu Afrike i na Bliskom istoku danas se sve češće viđaju gojazne osobe koje su željno iščekivale trenutak kad će im biti dostupni ti zanimljivi, šareni, primamljivi paketići super-ukusne hrane. Nama je to dobro poznato, ako se prisetimo vremena kada je otvoren prvi McDonald’s restoran na Slaviji u Beogradu. Čekalo se u kilometarskim redovima kako bi se probao čuveni hamburger u još čuvenijem pakovanju od stiropora, koje se čuvalo i nosilo kući. U zemlji legendarnih pljeskavica i ćevapa ljudi su nagrnuli na ’plastične’ hamburgere, i verovatno bi kupili bilo šta što je tako lepo upakovano. Nakon jela stomaci bi se naduvali, padalo se u letargiju, ali bismo želeli još i uporno se vraćali u ’Mek’.

Štetnost i povezanost prerađene hrane s gojaznošću je nekako oduvek bila očigledna, ali je bilo vrlo teško dokazati je. Dr Kevin Hol (Kevin Hall) iz američkog Nacionalnog instituta za dijabetes i oboljenja bubrega  kaže da su prerađevine kao pornografija – teško ih je definisati, ali ih prepoznajete kada ih ugledate. I on se bavi istraživanjem epidemije gojaznosti koja hara Amerikom od osamdesetih godina prošlog veka, a glavni osumnjičeni mu je bila prerađena hrana. Pošto je vrlo teško napraviti validnu studiju i dobiti merodavne rezultate o ishrani ljudi van laboratorije, Dr Hol je shvatio da će morati da dovede ljude kod sebe. I tako je organizovao prvu randomizovanu, kontrolisanu studiju u kojoj je učestvovalo 20 ispitanika koji su proveli mesec dana u laboratoriji i jeli isključivo hranu koja im je tu servirana, raspoređenu u 3 obroka i 1 užinu. Dobijali su duplo veću količinu hrane nego što im je potrebno za održavanje postojeće telesne težine, pa su mogli da jedu do sitosti. Svi ispitanici, 10 žena i 10 muškaraca u ranim tridesetim, svakog dana su oko sat vremena radili lagane vežbe. Tokom studije su svi detaljno praćeni, mereni su im vitalni znaci, glukoza, insulinska rezistencija, potrošnja energije, holesterol…

Ispitanici su bili podeljeni u dve grupe, pa bi tokom prvih 15 dana dobijali ili samo ultraprerađenu hranu ili neprerađenu hranu, a potom im je tokom narednih 15 dana način ishrane zamenjen: oni koji su jeli prerađevine, sada su dobijali samo neprerađenu hranu, i obrnuto.

Šta je bilo na jednom dnevnom meniju ispitanika u Holovoj laboratoriji? Na meniju sa prerađevinama mogli su se naći sok od jabuke, palačinke s margarinom i slatkim sirupom, kobasice od ćuretine, kroketi od krompira, sendvič s belim hlebom, sirom, ćuretinom i majonezom, čizburger, pomfrit, kečap, voćni jogurt i konzervisane breskve. Na meniju sa neprerađenom hranom bili su ovsena kaša sa borovnicama i bademom, mleko, salata sa grilovanom piletinom, jabuke, grožđe, dinstna junetina, kuskus sa limunom i belim lukom, boranija, šargarepa, humus od crnog pasulja.

Ispostavilo se da su, u periodu kada im je servirana ultraprerađena hrana, ispitanici unosili 508 kalorija više nego inače, i svi se ugojili oko 1 kg. Obe vrste obroka bile su ukusne, slične nutritivne vrednosti, s jednakim unosom šećera, ugljenih hidrata, proteina, masti i vlakana. Ono što je bilo drugačije je da su ispitanici prerađevine jeli brže, pa samim tim i više, i da im je trebalo više vremena da shvate da su siti. Ali u suštini problema je isto ono što pominje i Majkl Mos: velike prehrambene kompanije žele da stvore izuzetno ukusnu hranu, pa ukus pojačavaju dodavanjem više soli, šećera, masti i veštačkih pojačivača ukusa, kako bi izazvale i veštački apetit i žudnju za hranom. Svi ti sastojci su jeftini, što omogućava da porcije budu veće za manje para. Svi mogu da priušte ovakve obroke, bez obzira na imovinsko stanje. Svi mogu da ih pokupe usput, ne moraju čak ni da izađu iz auta.

Iako je prerađena hrana namerno dizajnirana tako da nam pomuti moć rasuđivanja, jedini način da joj se odupremo je svest. Nažalost, danas moramo preispitivati sve što nam se servira – na tanjiru, u medijima, na svim nivoima života. Moramo preispitivati i ono što nam se servira pod etiketom ’zdrava hrana’. I nema prečica – prerađena hrana nam možda može uštedeti pola sata – sat dnevno, ali nam može oduzeti godine života. Ne smemo dozvoliti da stignemo na naplatnu rampu da bismo to shvatili.

Uključite svest, hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Od prvog kotlića do civilizacije

Iako se mišljenja antropologa razlikuju po pitanju trenutka kada smo vatru upotrebili za spremanje hrane, jedno je sigurno: kuvanje je isključivo ljudska aktivnost, za razliku od životinjskog sveta koji opstaje na sirovoj hrani. Tvrdnju da početak termalne obrade hrane datira od pre dva miliona godina i Homo erectusa opovrgavaju neki antropolozi držeći se čvrstih arheoloških dokaza i tragova vatre koji datiraju od pre oko 400.000 godina. Ali i zagovornici teorije o dva miliona godina imaju jasan dokaz: otprilike u to vreme naši preci su evoluirali od niskog Homo habilisa do Homo erectusa koji je bio visok koliko i mi danas. Pored visine, metamorfozu je doživela i lobanja, čija se veličina udvostručila, baš kao i mozak. Za razliku od nje, vilica i zubi su se smanjili, što dovodi do logičnog zaključka da se to dogodilo jer je hrana bila mekša i iziskivala manje žvakanja. I organi za varenje su se skupili pošto se hrana lakše varila.

Dakle, kuvanje je jasan razlog što smo počeli lakše i brže da varimo hranu, pa samim tim dobili više energije koja je omogućila razvoj mozga. Osim toga, žene su postale plodnije, za šta dokaz možemo naći među današnjim zagovornicama sirove ishrane. Jedna studija koja je u Nemačkoj sprovedena na 572 ispitanika koji konzumiraju isključivo sirovu hranu, utvrdila je da je pola žena u njoj postalo amenoreično – izgubilo je menstruaciju jer telo nije dobijalo dovoljno energije za održavanje normalnog ciklusa i plodnost.

Najveći zagovornik ove hipoteze je antropolog Ričard Rengam (Richard Wrangham), koju je pre 20 godina elaborirao u svojoj knjizi Kako je kuvanje od nas napravilo ljude. Na samom početku Rengam citira svog kolegu Redklif-Brauna (Alfred Reginald Radcliffe-Brown) koji se bavio antropološkim istraživanjem Adamanskih ostrva i njegovih stanovnika koji jedu isključivo kuvanu hranu, sa izuzetkom nekoliko sirovih vrsta voćki: ’Adamanci veruju da ih posedovanje vatre čini ljudskim bićima i razlikuje od životinja’. Kada putuju, pripadnici ovog nomadskog plemena uvek prvo nose vatru sa sobom. Ona je centar društvenog života, jednako bitna kao hrana, voda i skrovište.

Postoje nomadska plemena koja žive u hladnijim predelima, poput Eskima na severu ili Jagana iz Ognjene zemlje na krajnjem jugu južnoameričkog kontinenta, koja konzumiraju sirove životinjske proteine, ali to su obično meki delovi, poput džigerice, ribe ili mekušaca. Iako je grnčarija relativno ’nov’ izum, od pre desetak hiljada godina, ima hrane koja dolazi u sopstvenim, prirodnim ’posudama ili pakovanju’, na primer jaja, školjke ili kornjače. Pre 120.000 godina čovek je umeo da napravi lepak od smole bukve, za šta postoje arheološki dokazi, a ta smola se morala topiti u nekoj vrsti posude. I danas Andamanci koriste stabljike bambusa koje pune mesom i tako kuvaju na tihoj vatri, dok Jagani ’roštiljaju’ meso na užarenom kamenju.

U poređenju s krupnim primatima (šimpanzama, gorilama i orangutanima) koji provode preko pet sati dnevno u žvakanju hrane kako bi u telo uneli oko 1800 kalorija, mi hranu jedemo munjevitom brzinom. Osim što je, termičkom obradom hrane, Homo erectus olakšao proces žvakanja, varenja i očuvanja hrane, proširio je i jelovnik. Sada je mogao da u ishranu doda tvrde biljke i korenje koji su sirovi nejestivi. Kuvana hrana je i bezbednija jer se na visokoj temperaturi neutralizuju toksini iz biljaka i patogene bakterije iz mesa, pa i njegov imuni sistem mogao da odahne. Naš predak je kuvanom hranom obezbedio višak energije koji mu je omogućio veće šanse za preživljavanje, razmnožavanje i razvoj. Sedeći pored vatre dobijao je i više toplote i krzno je postalo nepotrebno. Samim tim, telo se manje grejalo prilikom fizičke aktivnosti, pa je mogao i da trči više i ide dalje.

Po Rengamu, sve te promene su dovele i do jedne socijalne, čije posledice i danas osećamo: muške dominacije. Muškarci su sada bili slobodniji da lutaju u potrazi za hranom, dok su žene ostajale kod ognjišta. Za pripremu hrane je potrebno vreme, a dim i miris bi se osećali na daleko, pa su žene često bile izložene napadima i otimačini. Ženama, koje su fizički bile slabije, je tako bila potrebna zaštita muškaraca, a one bi im zauzvrat spremale hranu. Ova primitivna vrsta ’reketiranja’, po Rengamu, predstavljala je početak društvenog uređenja zasnovanog na ženskoj podčinjenosti, a koja je uključivala niz aktivnosti, pored podele dužnosti i sistem parenja. ’To nije bio nimalo lep prizor’, tvrdi Rengam, koji je u studentskim danima neko vreme proveo sa primatologom Džejn Gudal u Tanzaniji, proučavajući korene nasilja kod primata i ljudi. Po Rengamu, kuvanje je ljudskom rodu donelo niz prednosti, ali je zarobilo ženu i zadržalo je u nametnutoj potčinjenosti, od ovog primitivnog ’braka’ do danas.

Socijalni odnosi nastali kao posledica pripreme hrane podrazumevali su veliku netrpeljivost prema pridošlicama, što se i danas može videti kod nekih plemena u pustinji Kalahari: kada se posetilac približi porodici okupljenoj oko vatre za vreme obroka, mora prvo da sedne na određenoj udaljenosti i da sačeka poziv. Hrana se mora prihvatiti s obe ruke, kao dar, ponizno. U praistoriji je lako zamisliti izgladnelog pojedinca ili grupu koja je danima lutala bez hrane, kako nailazi na pleme dok se gosti oko vatre. Sukob u takvim situacijama je sigurno bio neizbežan.

U neku ruku, moglo bi se reći da je ’ženski kotlić’ zaslužan što smo postali to što jesmo, kao civilizacija i kao pojedinci. Rengam započinje treće poglavlje svoje knjige citirajući čuvenog francuskog političara i gastronoma Žan Antelm Brijan-Savarina: ’Čovek ne živi na onome što pojede, već na onome što svari’. Kuvana hrana je kaloričnija, što opet potvrđuju pobornici sirove ishrane. Kuvanje je omogućilo da unosimo više žitarica i skroba koji se bolje vare i apsorbuju kada su termički obrađeni, a koji su zaslužni za ženske obline i plodnost. Pojava prve menstruacije kod devojčica je direktno povezana s telesnom težinom, a preterana mršavost vodi u amenoreju. Meka hrana značila je i da žene mogu da prestanu da doje decu ranije, i da ponovo ranije zatrudne. Bake počinju da imaju aktivnu ulogu u zajednici. Podela dužnosti i odlazak muškaraca u lov dok žene beru plodove i kuvaju kod ’kuće’ i hrane podmladak, dovela je i do stvaranja porodice, moralnih principa i ’specijalizacija’ – razvijanja veština u određenim aktivnostima. Angažovanje žena oko kuće omogućilo je muškarcima da stiču bogatstvo i tako je nastala prva ekonomija. Danas je kulinarstvo umetnost i nauka, ali i velika i unosna industrija, a porodica ili zajednica je i dalje osnov društva.

Od prvog komada hrane koji je upao u vatru do danas daleko smo dogurali. Čak i previše. Naše generacije svedoci su sistematskog uništavanja prirode zarad profita, do te mere da sami sebi ugrožavamo zdravlje a deci budućnost. Vrtoglavi tempo života donosi nam nove probleme i bolesti koje možemo rešiti samo ako se okrenemo prirodi. Jer, ma koliko bili inteligentni i savremeni, ne smemo zaboraviti da smo od prirode potekli i da nam bez nje nema života.

Vesnik jeseni i dobrog zdravlja

Ona zri krajem leta i njen miris nas prati tokom jeseni. Uzgaja se u našim krajevima vekovima, a naše stare, autohtone sorte su otporne na većinu bolesti koje danas napadaju voće. Karamanke su završile i u pesmi, i to ne bez razloga, njihovo bujno drvo može živeti i preko 200 godina, a voće im je slatko i sočno.

Većina mitologija širom sveta je prepuna krušaka: u antičkoj Grčkoj bila je posvećena Heri i Afroditi. Zabranjeno voće koje se pominje u Bibliji često se prikazuje kao smokva, kruška ili nar. Starim Kinezima kruška je simbol besmrtnosti. Samim svojim oblikom kruška podseća na ženske obline ili figurice ženskih idola iz praistorije. Nije ni čudo, jer osim što obilno rađa, kruška najavljuje dolazak plodne jeseni, vreme žetve, ima moć da još nerođenoj bebi obezbedi pravilan razvoj, a nama preporodi telo.

Kruške često zapostavljamo u ishrani, što je velika šteta jer su izuzetno zdrave, a pritom spadaju u hipoalergensko voće, ono koje mogu jesti i osobe veoma osetljive i sklone alergijama na hranu. Osim što nam štite kompletno zdravlje, kruške nam održavaju vitkost i lep izgled.

Šta je to u kruškama na čemu im treba zahvaliti?

  • Minerali: kalijum, fosfor, kalcijum, magnezijum, gvožđe, bakar, bor, mangan… Mangan, magnezijum, fosfor, kalcijum, bakar i bor održavaju zdravlje kostiju i sprečavaju osteoporozu. Kalijum povećava protok krvi, prirodni je vazodilatator, snižava krvni pritisak, sprečava aterosklerozu, reguliše nivo tečnosti u organizmu, hidrira i snabdeva organe kiseonikom. Gvožđe sprečava anemiju, a u kombinaciji s bakrom bolje se apsorbuje.
  • Vitamini: A, C, B 2, 3 i 6, folna kiselina, D, E. Folna kiselina je idealna za trudnice jer smanjuje defekt neuralne cevi kod novorođenčadi.
  • Antioksidanti: glutation snižava krvni pritisak i sprečava moždani udar, kvercetin sprečava rak i oštećenje arterija, vitamin C i bakar jačaju imunitet; beta karotin, lutein i zeaksantin u kombinaciji s vitaminom A čuvaju oči, kosu i kožu, sprečavaju makularnu degeneraciju i kataraktu. Flavonoidi i antioksidanti u kruškama smanjuju upale, olakšavaju simptome artritisa, reume i gihta.
  • Kora i voće je prepuno vlakana, pomaže rad creva i omogućava redovno pražnjenje, sprečava nadutost, održava holesterol u zdravim granicama, sprečava rak dojke i dijabetes, kolitis, rak debelog creva i ubrzava metabolizam. Kruške čiste pankreas, jetru i bubrege.

Pa zato pravac na pijac, nađite bakicu koja prodaje neprskane kruške iz svog dvorišta i neka vam obeleže ovu jesen. A osim što su sjajne takve kakve su, kruške su idealne i za poslastice. Evo jednostavnog recepta za vrlo ukusan dezert, a pritom potpuno prirodan, bez veštačkih šećera.

Punjene kruške

Od materijala je potrebno:

  • 6 sočnih krušaka
  • 3 kašike ovsenih pahuljica
  • 10 seckanih urmi (bez koščica)
  • šaka lomljenih oraha + 6 celih polovina
  • kašičica cimeta

Pomešati ovsene pahuljice, cimet, seckane urme i lomljene orahe. Kruške oprati, odseći vrh i pažljivo ih izdubiti. Ne ljuštiti. Ukloniti seme a izvađeno meso dodati smesi s ovsenim pahuljicama.

Pripremljenom smesom bogato napuniti izdubljene kruške i staviti odozgo polovinu oraha. Poslagati na pleh i peći 35 minuta u već zagrejanoj rerni na 200 stepeni.

Servirati ohlađene, same ili, ako dijeta dozvoljava, uz kuglu sladoleda od vanile.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite da popijete Equigal!