Felafel na drugačiji način

Felafel je omiljena orijentalna ’brza hrana’, a smatra se da potiče iz Egipta od pre oko 1000 godina, gde se u Aleksandriji pravio od kuvanog boba. Kako je luka ovog grada imala jake trgovinske veze sa ostalim gradovima Levanta (zemalja uz istočnu obalu Mediterana), i Srednjeg istoka, recept se brzo proširio, ali je bob ubrzo zamenjen leblebijom. Iako nema dokaza, veruje se da se felafel pravio još u vreme faraona. Danas ga svojataju ne samo Egipćani, već i Palestinci i Izraelci, i svako ima svoje verzije felafela, uz prigodne političke i kulturološke pošalice, baš kao što je i burek (naročito sa sirom) tema pošalica na Balkanu. Ali felafel ipak više spaja nego što razdvaja ljude, jer danas ga jedu ne samo bliskoistočni Jevreji, Jemenci, Palestinci, Iračani, Iranci, Libanci, Jordanci, Egipćani, već je omiljen širom sveta, i čak ga je i Mc Donald’s ponegde uvrstio u svoj jelovnik.

Ulični prodavac felafela u Aleksandriji

Tradicionalno se pravi od mlevenih leblebija (nauta) uz dodatak luka i začina, pa se od smese oblikuju kuglice koje se prže u dubokom ulju. Ovi ’uštipci’ se serviraju u rasečenom pita hlebu uz dodatak seckanog povrća i umaka, najčešće tahine i humusa. Recept za humus je opisan ovde: Zdravi namaz, a o tome koliko su leblebije zdrave već smo pisali ovde: Za stomak ravan kao palačinka

Ova drevna ulična hrana je u poslednje vreme postala popularna i kod nas, naročito među vegetarijancima, a pošto su leblebije veoma zdrava hrana s visokim procentom proteina i vlakana koja dugo drži sitost, idealne su za osobe na dijeti i dijabetičare. Ako se tokom pripreme izbaci prženje, onda je i nisko kalorična. Zato danas pravimo felafel na drugačiji način: umesto prženja koristimo pekač za galete ili vafle.

U receptima za felafel obično se insistira da se leblebije ne kuvaju, već samo potope uveče pa ujutru samelju, ali možemo ga pripremati i od kuvanih ili konzervisanih leblebija uz dodatak brašna. Evo jednostavnog i brzog recepta za ’vaflafele’.

Od materijala je potrebno:

  • 250 gr kuvanih leblebija (može i iz konzerve)
  • 1 jaje
  • kašika maslinovog ulja
  • 2 čena belog luka
  • 1 mali seckani crni luk
  • 4 kašike brašna od leblebija (nautovog brašna)
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • 1 kašičica celerove soli
  • začini po želji: biber, kumin, korijander, peršun, nana, rendana korica limuna…

Sve sastojke staviti u procesor i grubo samleti u relativno gustu smesu. Uključiti modlu za vafle, podmazati je uljem, pa vaditi kašičicom smesu i ređati na grejnu ploču, kao kad pravimo galete. Peći dok ne porumeni.

Od ove smese se dobija petnaestak galeta. Odlične su i kad su vruće i kad se ohlade, a možemo ih servirati na bezbroj načina, ako želimo da se držimo tradicionalnih, onda su idealni tahina, humus i seckano povrće.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

S lekovitim biljem kroz prostor i vreme

Ako posmatramo prirodu kao jedan celovit, jedinstveni organizam, lako možemo uočiti da ona sadrži sve što je potrebno za nastanak i održanje života. Svaki disbalans ima svoj kontra-teg, svaka boljka ima svoj lek. U tom složenom svetu svako biće koje je deo njega je ujedno i zaseban mikrosvet, i njihova međusobna interakcija vidljiva je na svim poljima. Mikrosvet i makrosvet ogledaju se jedno u drugome, pa je tako svaka jedinka, od najsitnijeg organizma do najsloženijeg, točkić mehanizma koji ga napaja energijom.

U skladu sa osnovnim principima kosmogonije, drevne teorije nastanka sveta, četiri osnovna elementa: voda, vatra, zemlja i vazduh, spajaju se u skladnim proporcijama kako bi materiji udahnula dušu. Naši preci koji su posmatrali nebo nezagađeno uličnim osvetljenjem i hodali po poljima koja nisu poznavala kisele kiše i izduvne gasove, lako su uočavali ovu povezanost i znali su gde da traže pomoć kada telo ili duša zabole.

Avicena

Da biljke imaju dušu, verovao je i Avicena, persijski erudita iz 10. veka naše ere, koji se smatra ocem moderne hemije. Na istoku poznatiji pod imenom Ibn Sina, autor je oko 450 radova od kojih je 40 iz oblasti medicine. Dok u Evropi mrak Srednjeg veka pritiska nauku i religijske dogme prevladavaju nad razumom, na istoku kultura i nauka cvetaju. Upravo je Avicena najznačajniji naučnik i mislilac ovog islamskog Zlatnog doba. Baš kao što svi točkići u mehanizmu deluju zajedno, tako se i Avicena oslanja na dela antičkih filosofa, pre svega Aristotela, ali i dostignuća Hipokrata, Galena i drugih iscelitelja bliskog i dalekog istoka. Putem sistematičnih eksperimenata i analize rezultata, ovaj briljantni um postavio je osnove moderne medicine i kliničke farmakologije. Avicena je tvorac prvih karantina, pošto je shvatio mehanizme delovanja infekcije, insistirao je na jačanju imuniteta i prevenciji, definisao je pojam sindroma, uveo kontrolisane studije, opisao niz oboljenja, fizičkih i mentalnih, a njegovi zapisi, pre svega Knjiga isceljenja i Kanon medicine, su tokom više vekova bili deo osnovnih udžbenika medicine i u Evropi. U svom holističkom pristupu pacijentu, ovaj drevni mislilac naglašavao je važnost svih faktora koji utiču na isceljenje, ne samo tela već i duše – uključujući i muziku i prijatelje.

Šen Nung

Avicena je samo jedan iz niza sjajnih lekara tokom istorije koji se, između ostalog, oslanjao i na isceliteljsku moć lekovitog bilja. Neki od njih su deo mita, kao kineski car Šen Nung, ’božanski ratar’ prozirnog stomaka, koji je prvi koristio žen šen. Za razliku od njega, ljudi od krvi i mesa, poput Hipokrata i Teofrasta, postavili su jasnu granicu između izlečenja i božanske intervencije. Pedanije Dioskurid, travar i hirurg iz vremena vladavine Nerona, ostavio je za sobom preko 1000 zapisa o lekovitim svojstvima oko 600 biljaka. Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Galena, hirurga iz 2. veka naše ere, kao i Paracelzusa, rođenog u Švajcarskoj, ali zapravo građanina sveta koji je proputovao Evropu, od Skandinavije, preko Moskve,  sve do Egipta, Svete zemlje, Turske, Balkana i Grčkih ostrva, a istoriji medicine zaveštao je kauterizaciju rana, obaveznu amputaciju gangrenoznih udova i toksikologiju. Među običnim ljudima veoma cenjeni lekar, a prezreni ‘lakrdijaš’ među visokoobrazovanim naučnicima tog doba čije je uskogrude teorije opovrgavao u praksi, Paracelzus je verovao u posmatranje prirode, eksperimentisanje, svestranost. Tvrdio je da doktor ’mora biti alhemičar, mora da posmatra majku zemlju gde leže minerali, a kako planine neće doći njemu, on mora otići u planine’. Kako su mu putovanja proširila vidike, smatrao je da se iskustvo o svetu mora prikupljati iz svih izvora, ne samo od priznatih naučnih autoriteta, već i od starica, Ciganki, proročica, nomadskih plemena, pa čak i odmetnika i lopova. Kako se ljudi, biljke, minerali i bolesti razlikuju od mesta do mesta, tako se i doktor mora kretati i prikupljati znanja svuda.

Paracelzus

Duša ne prepoznaje spoljnu ili unutrašnju fizičku konstrukciju biljaka i korenja, ali intuitivno spoznaje njihovu moć i vrline, i odmah prepoznaje njihov potpis, orgasku aktivnost koju prenose na sve oko sebe u prirodi, tvrdi Paracelzus.

Engleski herbalizam obeležio Nikolas Kalpeper, koji se rodio iste godine kada je umro veliki Šekspir. Celog života je proučavao lekovito bilje i sva svoja saznanja sažeo u delu Sve o biljkama, a bolesne je lečio besplatno, verujući da je medicina javno dobro, i da se lek za svaku boljku može ubrati u neposrednoj okolini.

Marija Treben

O svim ovim vrsnim lekarima postoje brojni zapisi i njihova dela i dalje žive. Ali njihova učenja se baziraju na hiljadama i hiljadama narodnih iskustava i znanja koja su se vekovima prenosila s kolena na koleno. Baš kao što je Paracelzus dragocene podatke o lekovitom bilju prikupljao od starica i nepismenih nomada po raznim evropskim zabitima, i ono što danas znamo, a što je nauka i dokazala, dugujemo brojnim bezimenim travarima kako s naših prostora, tako i diljem sveta. Prošli vek obeležila je i Austrijanka Marija Treben, koja je ponovo probudila pažnju i interesovanje zapada za lekovito bilje. U svojoj knjizi Zdravlje iz božje apoteke, Treben ne negira važnost saznanja moderne medicine, ali podseća da je prekomerna i često pogrešna upotreba antibiotika dovela do ozbiljnih negativnih posledica.

Među biljkama koje Marija Treben pominje su i virak, rusomača, hajdučka trava i neven, koje su posebno korisne ženama, u raznim fazama života. I naši čuveni ’narodni lekari’, Vasa Pelagić i Jovan Tucakov, posebno cene hajdučku travu koju, kako Pelagić kaže, ’zna gotovo svaki seljak bez sviju botanika i botaničara’, a u riznici Tucakova posebno mesto zauzimaju i crveni zdravac, virak, rusomača i neven. Neuredne menstruacije, belo pranje, bolovi, grčevi, odlivi, upale jajnika, miomi, ranice na grliću, prolaps materice, opuštenost trbušnih mišića i materičnih ligamenata nakon porođaja,  sve su to poremećaji za koje se pomoć može naći u ovom bilju.

Pećina Šanidar

Arheologija je zabeležila najstarije ostatke suvog lekovitog bilja u pećini Šanidar u Iraku za koje se procenjuje da su stari čak 65 000 godina. Da je lekovito bilje oduvek bilo dragoceno i da njegova vrednost ne bledi ni danas, potvrđuje i činjenica da se, od 8 biljaka koje su tu pronađene, 7 i dalje koriste za lečenje. Među njima je i hajdučka trava. Mnogo milenijuma nakon Neandrentalaca koji su sahranjeni u ovoj pećini, istu tu lekovitu biljku, hajdučku travu, bere Avicena na poljima Persije, i namenjuje je za poboljšanje cirkulacije i protiv grčeva. Travar i lekar je u neku ruku i alhemičar, koji običnu travku pretvara u zlata vredan lek. Zato nije slučajno što je naučni naziv za virak Alchemilla, od arapske reči alkemelih – alhemičar – ‘mali čarobnjak’.  Osim što se znalo za lekovita svojstva ove biljke, verovalo se da rosa sa njenih listova, koju su zvali i nebeska voda, ima moć da metal pretvori u zlato.

Tucakov i Pelagić

Od drevne kineske medicine, 600 biljaka antičkih lekara, Aviceninog bilja s dušom, kosmopolitskih biljaka Paracelzusa i onih iz Kalpeperovog dvorišta, preko naših čuvenih travara i travarki, lekovito bilje ima sposobnost da nas ujedini, ne samo prostorno, već i kroz vreme. Ko zna koliko žena je ublažilo menstrualne grčeve zahvaljujući virku Marije Treben, koliko ih je regulisalo obilna krvarenja zahvaljujući Aviceninoj hajdučkoj travi, koliko ih je zatrudnelo zahvaljujući rusomači, nevenu, crvenom zdravcu… To je tradicija koju ne smemo prekinuti, i zato danas imamo Femisan A. Lekovito bilje čiju vrednost su potvrdili vekovi a moderna nauka dokazala, sa najčistijih polja i najiskoristljivijem obliku i proporcijama, sabrano je u ovom prirodnom preparatu koji nastavlja da pomaže ženama širom sveta.

Kradljivac gvožđa

Nekada se anemija kod dece lečila tako što bi majke i bake zabole gvozdeni i bakreni ekser ili žicu u jabuku i sutradan tim voćem hranile decu. Slično receptu naših baka, kuvanjem u tučanom posuđu možemo pojačati nivo gvožđa u hrani čak za 20%. Gvožđe je neobičan mineral, koga vidimo i golim okom.

A zašto nam je gvožđe potrebno? Hemoglobin je protein iz crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) čija je uloga da prenosi kiseonik do pluća i ostalih delova tela. Najvažniji deo hemoglobina je gvožđe, koje se apsorbuje iz hrane u tankom crevu, pa preko krvi putuje do koštane srži koja je neka vrsta ’fabrike’ crvenih krvnih zrnaca. Jedan eritrocit tokom jednog minuta može da primi milion atoma gvožđa.

Logično je da kada ne unosimo dovoljno gvožđa, kada se ne apsorbuje adekvatno ili kada iz nekog razloga krvarimo, naše telo nije u stanju da mišiće, mozak, pluća, srce i ostala tkiva snabde kiseonikom. Tada smo anemični.

Osim siromašne ishrane, manjak gvožđa možemo imati tokom trudnoće, kada su povećane potrebe tela za ovim mineralom, ako mnogo vežbamo, u detinjstvu i ranoj mladosti dok još rastemo, ukoliko naš digestivni sistem ne funkcioniše i nedovoljno apsorbuje nutrijente iz hrane, ako postoji neko unutrašnje krvarenje, na primer u debelom crevu ili zbog obilnih menstruacija, najčešće izazvanih miomima na materici. Manjak gvožđa može biti i simptom nekih oboljenja – čira, hemoroida, hernija, parazita, čak i karcinoma.

Simptomi anemije su višestruki, i često, ako ne uradimo test krvi, nismo u stanju da povežemo da nam telo poručuje da mu treba više gvožđa. Zato je važno da obratimo pažnju ako osetimo da:

  • lako se umaramo i stalno smo iscrpljeni,
  • lako se zadišemo, dovoljno je da se popnemo stepenicama jedan sprat,
  • srce nam se lako uzlupa,
  • imamo često vrtoglavicu, titranje pred očima ili glavobolju,
  • ruke i stopala su nam stalno hladni, bez obzira na vremenske prilike,
  • imamo pritisak u grudima,
  • razdražljivi smo,
  • imamo otežano varenje i gutanje,
  • ne uspevamo da se koncetrišemo,
  • često nas napadaju infekcije,
  • koža nam je bleda i suva, često puca u uglovima usana,
  • nokti nam se lako lome,
  • kosa nam opada više nego inače…

Anemiju ne treba zanemariti jer, osim što se zbog nje osećamo veoma loše i nismo u stanju da funkcionišemo, može biti okidač niza oboljenja. A jednostavno se otkriva – analizom krvi. Kada se utvrdi, moramo povećati unos gvožđa, putem suplemenata ili hrane, ili najbolje – oba. Ali nije dovoljno da kao Popaj jedemo samo spanać: naše telo je u stanju da apsorbuje i iskoristi 14-18% gvožđa koje unesemo iz obroka koji sadrži meso, ribu ili morske plodove i biljnu hranu, dok iz vegetarijanskog obroka apsorbuje samo 5-12%.

Razlog što danas veliki deo populacije pati od anemije je što je zemiljište osiromašeno, a za apsorpciju gvožđa je potrebno da se sklopi više kockica. U sluznici dvanaestopalačnog creva nastaje protein apoferitin koji se vezuje za gvožđe, čija količina je ograničena, pa samim tim i apsorpcija gvožđa. Metabolizam gvožđa zavisi i od hormona hepcidina koji transportuje gvožđe iz ćelije, kao i proteina regulacije gvožđa (IRP) koji omogućava ćelijsko preuzimanje i skladištenje gvožđa i transport iz ćelije.

Za normalan sastav hemoglobina su, pored gvožđa, potrebni i bakar, kobalt i vandalijum. Za ćelijsko disanje, pored njega potrebni su i vitamini B2, 3, 5 i molibden. Za snabdevenost eritrocita gvožđem neophodan je vitamin B2, dok vitamini C i E pomažu funkciju ovog minerala, a vitamin A iskoristljivost. Bakar pomaže transport gvožđa u plazmi… I to je samo deo uslova koje naše telo postavlja.

Dakle, čak i ako unosimo dovoljno gvožđa, da bi se ono apsorbovalo potrebni su nam: hlorovodonična kiselina, vitamini C, B2, B12, folna kiselina, bakar, kobalt, kalcijum, mangan, sorbitol, fosfor. Suprotno tome, preterani unos kalcijuma, cinka, magnezijum oksida, fosfora i kofeina mogu smanjiti koncentraciju gvožđa u krvi. Apsorpciju odmažu i fitinska kiselina iz žitarica, oksalati, antacidi i konzervansi koji se često koriste u prerađenoj hrani.

Uz sve te složene uslove, žene su dodatno sklone anemiji: tokom menstruacije se izgubi oko 25 mg gvožđa, tokom trudnoće majka detetu da 3000-5000 mg gvožđa, tokom porođaja može da izgubi i do 13000 mg, a dojenjem oko 1 mg gvožđa dnevno stiže u mleko. To je sve u normalnim okolnostima. Ali danas su sve češći poremećaji ženskog reproduktivnog sistema koji mogu izazvati produžena i obilna krvarenja. Svaka menstruacija kojim se izgubi više od 80 ml krvi je obilna. To ćemo prepoznati se uložak potpuno natopi za sat vremena, ili moramo da ih koristimo po dva ili više istovremeno, tokom 7 i više dana. Najčešći kradljivci gvožđa, u oko 80% slučajeva, su miomi koji, zavisno od veličine i položaja na materici, mogu izazivati veoma obilna krvarenja (menometrorrhagia) i tako konstantno iscrpljivati zalihe ovog minerala u organizmu žene.

Taj problem se može regulisati prirodnim putem: Femisan A je preparat na bazi šest lekovitih biljaka koje, osim što prirodno doprinose uspostavljanju hormonalnog balansa, svojim astringentnim dejstvom zaustavljaju obilna i produžena krvarenja. Na nama je da vodimo računa o ishrani i, po potrebi, povremeno koristimo suplemene gvožđa, a Femisan A će se pobrinuti za tog beskrupuloznog kradljivca.

Puding od bundeve

Ako volite kremaste kolače, ovo je recept za vas. Zdrava, pečena bundeva i javorov sirup čine osnovu ovog pudinga, priprema se vrlo jednostavno, a ista smesa se može koristiti za niz maštovitih poslastica u raznim kombinacijama i uz najrazličitije dodatke.

Od sastojaka je potrebno:

  • 400 gr pečene muskatne bundeve
  • 400 ml mleka (može se zameniti biljnim mlekom)
  • 200 ml kisele pavlake (može se zameniti kremom od kokosa)
  • 100 ml javorovog sirupa (može se zameniti medom)
  • kašičica cimeta i pola kašičice rendanog oraščeta
  • 15 gr želatina u prahu
  • 2 kašike vode

Pečenu i oljuštenu bundevu staviti u blender, dodati javorov sirup, začine i oko 100 ml od pripremljenog mleka pa dobro izmiksati da se dobije glatka smesa. Dodati pavlaku i izmešati.

Ostatak mleka sipati u šerpicu, želatin prvo zasebno rastopiti pomoću 2 kašike vode pa sipati u mleko, staviti na vatru i postepeno zagrevati uz stalno mešanje sve dok se želatin potpuno ne istopi, skoro do tačke ključanja. Skinuti sa vatre, ostaviti da se malo prohladi pa sjediniti sa prethodnom smesom i dobro izmešati.

Sipati smesu u pokvašenu modlu (umesto modle mogu se koristiti čaše ili činijce), pa staviti u frižider da se hladi najmanje par sati, dok se skroz ne stegne. Odvojiti ivice pudinga od modle, pa poklopiti modlu tanjirom i izvrnuti pažljivo na tanjir.

Ukrasiti po želji: dodatnim javorovim sirupom, kandiranim voćem, ili topljenom crnom čokoladom, šlagom… Seći na kriške i služiti ohlađeno.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Ideja za doručak:

Kockice pudinga, kefir i orasi

 

Zdravija varijanta pice

Pica je danas svuda omiljena hrana, a potiče još iz doba neolita kada je neko dobio ideju da na tanku lepinju doda sastojke koji će poboljšati hranljivost i ukus hleba. Iako postoje zapisi koji ovakvu vrstu hrane pominju u staroj Grčkoj, pica slična današnjoj i njen naziv, po nekim istoričarima, potiču od pizzarelle, košer peciva koje su rimski jevreji pravili za Pashu.

U 16. veku u Napulju na ulicama se masovno prodavala pizza, neka vrsta lepinje koja je praktično bila sirotinjska hrana. Mnogo kasnije uz dodatak ulja i paradajza, počinje da dobija svoj pravi oblik, da bi 1889, u čast kraljice Margarite Savojske prilikom posete Napulju, pekar Rafaele Espozito napravio ’Picu Margaritu’ koja postaje simbol italijanske kuhinje. Ova pica je na sebi nosila italijanske boje – zeleni bosiljak, belu mocarelu i crveni paradajz.

S dolaskom italijanskih imigranata u SAD krajem 19. veka, pica započinje svoju vrtoglavo uspešnu karijeru širom sveta. Pošto sadrži jeftine sastojke, lako se pravi i može da se jede s nogu, pica ubrzo postaje omiljena brza hrana. Nažalost, s omasovljenjem se smanjuje i njen kvalitet, a od jednostavne Margarite pica postaje teren za mnoštvo sastojaka koji baš i nisu najzdraviji. Danas jedna kriška pice može imati oko 300 kalorija, a jedna cela srednja pica i preko 2000. Većina kalorija dolazi iz kore, mada ako je ’udavljena’ masnim sirom i kobasicom, pa još ako dodamo i pavlaku preko, onda smo za jedan obrok uneli više kalorija nego što nam je potrebno za dva dana.

Osnovni sastojci pice su zapravo zdravi: paradajz, maslinovo ulje, lagani sir, pečurke, pomalo mesa ili pršute, masline, začinsko bilje… pa ako najkaloričniji sastojak – testo, zamenimo nečim lakšim, možemo i dalje bezbrižno uživati u njenom dobro poznatom ukusu. Zato je tu povrće koje samo može da doprinese mediteranskom gastronomskom ugođaju, a koje na 100 grama ima samo 35 kalorija – patlidžan.

Ovaj plod prepun dobrih dijetetskih vlakana, antioksidanata i vitamina ne sadrži skrob a bogat je proteinima. Za razliku od testa od belog brašna, patlidžan je odličan balanser nivoa insulina, zahvaljujući vlaknima koja usporavaju apsorpciju šećera. Zato će držati sitost tokom dužeg perioda i sprečiti pad energije. Odličan je za osobe na dijeti i dijabetičare.

Osim niza nutritivnih koristi, patlidžan se jednostavno sprema pa će nam uštedeti i vreme. Umesto kore za picu, dovoljno je da ga isečemo na kolutove, poređamo na pleh, i ’začinimo’ omiljenim sastojcima za picu.

Za ovu zdraviju varijantu pice, potrebno je:

  • 1 patlidžan
  • par šnita pršute (ili malo mariniranih šampinjona, inćuna ili sardina… ovde možemo pustiti mašti na volju)
  • par listića kvalitetnog sira
  • šaka čeri paradajza
  • malo maslinovog ulja

Uključiti rernu na 200 stepeni i obložiti pleh papirom. Patlidžan seći na kolutove debljine 5-7mm i ređati na pleh. Odozgo poređati kolutiće čeri paradajza, nacepkati malo pršute, dodati listić sira i posuti omiljenim začinskim biljem. Sve poprskati maslinovim uljem i peći oko pola sata, dok se sir ne istopi a ivice patlidžana ne porumene.

‘Patlidžan-pice’ su veoma ukusne, a možemo ih ponosno izneti i na svečaniju trpezu. I navaliti bez osećaja griže savesti.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Cena vazduha

Jedna od retkih besplatnih stvari u našim materijalističkim vremenima je vazduh koji dišemo, ali ispostavlja se da na kraju ipak za njega plaćamo skupu cenu. Uz zagađenje životne sredine i plastični otpad u kome se priroda već guši, zagađenje vazduha je veliki neprijatelj na koga često ne obraćamo pažnju jer (uglavnom) nismo u stanju da ga vidimo.

U Evropi je nivo aerozagađenja visok čak i u zemljama EU koje dosta resursa troše na njegovo sprečavanje, a u našem regionu, koji je nažalost idealno tržište za automobile i uređaje koji su u EU davno zabranjeni kao ne-ekološki, i idealno tle da se bogate i moćne države reše svog otpada, zagađenje poprima vrtoglave razmere. Kada na to dodamo još naš nemar, industrijska postrojenja, grejanje na čvrsta goriva, paljenje deponija i namerno spaljivanje njiva, neće proći mnogo vremena dok zaista ne ugledamo taj vazduh.

Evropske statistike iz 2015, na osnovu podataka prikupljenih sa 2500 lokacija, kažu da je te godine na starom kontinentu došlo do čak 422.000 slučajeva prerane smrti usled izlaganja štetnim nivoima ’finih, sitnih čestica’ – fine particle matter PM2,5. To su čestice prečnika manjeg od 2,5 mikrometara, ne vide se golim okom, a vazduh ih je prepun baš zbog gore pomenutih zagađivača. Upravo zato što su tako sitne, one plutaju po vazduhu i lako nam prodiru prilikom udaha u pluća i krvotok. Kada smo im konstantno izloženi, PM2,5 mogu imati pogubne posledice po naše zdravlje, čak i kad ne patimo od neke hronične bolesti, izazvati astmu i teža respiratorna oboljenja uključujući i karcinom pluća, ali i probleme sa krvotokom i srčana oboljenja.

Pored sitnih čestica, zagađeni vazduh sadrži i toksični azot dioksid, NO2, koji je, statistike kažu, krivac za 79.000 slučajeva prerane smrti. Ozon u prizemnim slojevima atmosfere bio je fatalan po 17.700 osoba u Evropi. Nivoi ova tri zagađivača bili su najveći u istočnoevropskim zemljama, kao i na Balkanu u Hrvatskoj, Srbiji, Albaniji i BIH, dok je Makedonija ubedljivo prednjačila u nivou PM2,5.

Po završetku leta i s dolaskom hladnijeg vremena, aerozagađenju i klima ide na ruku: dok se leti topao vazduh prirodno podiže, a sa njim i zagađenje, zimi je vazduh hladan i stagnira, zadržavajući sve otrovne gasove i čestice blizu tla. Jutarnja izmaglica je sve češće znak zagađenja, a ne romantična meteorološka pojava. Brojne studije rađene širom sveta došle su do zaključka da zagađenje može imati drastične posledice po zdravlje, ne samo postojeće već i buduće populacije naše planete.

Evo kako toksične materije u vazduhu utiču na naše zdravlje:

  • U danima povišenog aerozagađenja znatno se povećava broj slučajeva infarkta, šloga i akutnih astmatičnih napada. Tim istraživača londonskog univerziteta King’s College je izračunao da urgentni centri tada prime 231 pacijenta više zbog moždanog udara, kao i 193 dece i odraslih zbog gušenja.
  • U oblastima sa visokim nivoom zagađenja vazduha drastično je više slučajeva prevremeno rođenih i sitnijih beba. Primećeni su i slučajevi promena na placenti, koja može sadržati pod mikroskopom vidljive tragove zagađenja baš kao što se štetne čestice zadržavaju u plućima. Deca koja odrastaju u zagađenim sredinama imaju manji kapacitet pluća.

  • Najnovije studije povezuju visok nivo zagađenja sa poremećajima mentalnog zdravlja, šizofrenijom, bipolarnim poremećajem, depresijom, narušenim rasuđivanjem, psihozama, lošom produktivnošću, problemima u učenju kod dece, kao i povišenim nivoom delinkvencije. Najzagađeniji gradovi ne slučajno imaju i najvišu stopu kriminala.
  • Osim što izaziva respiratorne probleme, zagađenje utiče i na sve češću i masovniju pojavu alergija. Štetne čestice oštećuju i nadražuju sluznicu disajnih puteva, pa omogućavaju alergenima da lakše prodru u organizam i izazovu upale. U kombinaciji sa bakterijama i virusima, imunitet neminovno opada i postajemo podložniji infekcijama.
  • Eksperimenti na miševima su dokazali da nečist vazduh izaziva poremećaj metabolizma: miševi koji su tokom 10 nedelja bili izloženi zagađenom gradskom vazduhu, za razliku od onih koji su disali filtriran vazduh, brzo su dobili višak telesne masti, potkožnih i visceralnih – oko unutrašnjih organa. Ali to nije sve – dalja ispitivanja su pokazala da su postali manje osetljivi na insulin i podložni dijabetesu, i uopšte metaboličkim poremećajima. Zagađenje može da bude okidač za upalne procese koji remete hormonalni balans i, između ostalog, regulišu osećaj za glad. Deca koja rastu u visokozagađenim oblastima imaju dva puta veće šanse da budu gojazna.

Osim što direktno ugrožava zdravlje ljudi i životinja, zagađenje remeti balans eko-sistema, oštećuje vegetaciju i vodotokove. Neke vrste, poput vodenih algi, u takvoj sredini imaju manje prirodnih neprijatelja pa bujaju i narušavaju prirodnu ravnotežu. Sumpor u vazduhu može povećati kiselost u jezerima i rekama i tako uticati na vodeni svet, ali i zagaditi tlo i vegetaciju u okolini. Ozon uništava lišće drveća, a čestice iz izduvnih gasova se talože u zemlji, na usevima i vodotokovima. Masovnom sečom drveća smanjujemo prirodne načine filtracije vazduha.

Osim što je neophodno da se donesu bitni zakoni i unesu velike promene na globalnom planu, svako od nas može dati svoj mali doprinos da se smanji aerozagađenje, tako što će manje koristiti automobil, ugalj, praviti manje smeća ili zasaditi drvo. Ali svako od nas mora i da nađe načina da zaštiti svoje i zdravlje najbližih. Zato je bitno da radimo na imunitetu, jačamo organizam, zaštitimo pluća, a ako na aerozagađenje još svojevoljno dodajemo i duvanski dim, da ga se pod hitno oslobodimo. Čist vazduh je pravo svakog bića na ovoj planeti, a najveća cena koju za njega možemo platiti je naše zdravlje.

Škotski ovseni kreker

Škotska je poznata po gajdama, kiltovima, Nesi, čičku, jakom keltskom karakteru, hagisu… i ovsenim krekerima. Takozvani oatcakes su deo svakodnevne ishrane škotlanđana, deca odrastaju na njima, odrasli ih nose sa sobom svuda i redovno su na meniju popodnevne užine, ’čaja u 5’.

Oatcakes su vrlo jednostavni, s minimumom sastojaka, prhki, suvi, i odlično idu uz puter, tvrdi sir, ili neke modernije varijante, na primer namaz od maslina, humus, kikiriki puter (ili puter od drugih orašastih plodova), a ukusni su i kad se jedu bez ikakvih dodataka.

Ovas je najzdravija žitarica i sjajan izvor dugotrajne energije, stabilizuje nivo šećera u krvi i drži osećaj sitosti. On je razlog što su škotlanđani tako jaki i izdržljivi, jer jača imunitet a snižava loš holesterol i poboljšava varenje.

Škoti ovsene krekere prave od davnina, a najstariji pisani dokument u kom se pominju je iz vremena rimskog osvajanja Britanije iz 43. godine naše ere. Danas postoje razne varijante ovih krekera, a najpoznatiji kupovni su marke Walkers i Nairn’s, koji ukusom veoma podsećaju na ove iz našeg recepta.

Za našu zdravu varijantu krekera s uljem, od materijala je potrebno:

  • 150 gr. ovsenih pahuljica
  • 150 gr. mlevenih ovsenih pahuljica
  • 85 ml kvalitetnog ulja, najbolje maslinovog
  • pola kašičice soli
  • 150 ml ključale vode

Sve suve sastojke pomešati, dodati ulje i promešati viljuškom, pa sipati ključalu vodu. Izmešati da se ovas što bolje nakvasi, ako je smesa previše suva, dodati još malo vode, najviše do 50 ml. Ostaviti smesu da odstoji petnaestak minuta kako bi ovas upio vodu i ulje.

Uključiti rernu na 180 stepeni i obložiti pleh papirom. Testo, koje je gusto ali lako za mešenje, malo premesiti i staviti na ravnu površinu pa razvući oklagijom što tanje, na 3-4mm. Seći okruglom modlom i ređati na pleh. Od ove smese dobija se oko 20 krekera.

Peći krekere 20 minuta na 180 stepeni, pa još 5 minuta na 200 stepeni. Potom izvaditi iz rerne i ostaviti da se skroz ohlade, pa poređati u kutiju sa dobrim poklopcem. Mogu dugo da stoje, mada će se sigurno brzo pojesti.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Vitamin sunca

Zovemo ga vitaminom, ali on je zapravo prohormon. Nastaje prirodno u koži ne samo ljudi već i svih kičmenjaka, nakon izlaganja ultraljubičastim zracima. Vitamin D su liposolubilni sekosteroidi, od kojih su najznačajniji, odnosno biološki aktivni D2 – ergokalciferol, i D3 – holekalciferol. Pored izlaganja suncu, izvor D vitamina može biti i hrana, biljna, iz koje nastaje vitamin D2, ili životinjska koja je izvor vitamina D3. Kada se unese preko hrane, apsorbuje se u tankom crevu pa se u jetri transformiše u prohormon kalcidol, nakon čega se preko krvi, bubrega i na ćelijskom nivou pretvara u biološki aktivan oblik vitamina D.

Ako ne unosimo dovoljno namirnica kao što su riba, jaja, pečurke, meso, džigerica i mleko, i dalje možemo imati zadovoljavajući nivo vitamina D u organizmu pod uslovom da se redovno izlažemo sunčevoj svetlosti. Čak  80% ovog vitamina sintetiše se zahvaljujući suncu. Ali, pored prirodnih prepreka i nedostatka dnevne svetlosti tokom zimskog perioda, i sami blokiramo njegovu sintezu upotrebom krema za sunčanje sa zaštitnim faktorima. Osim što većina njih sadrži opasni oksibenzon koji utiče na rad endoktrinog sistema i remeti hormonalni balans, zaštitni faktori blokiraju prirodnu sintezu vitamina D.

Ali ako ga ne dobijamo pomoću sunca, čak i da unosimo dosta hrane koja ga sadrži, teško je zadovoljiti dnevne potrebe organizma za ovim vitaminom: na primer, da bismo imali optimalan dnevni unos, trebalo bi da pojedemo čak 30 jaja.

Zašto je vitamin D toliko bitan? Verovatno svi znamo da je neophodan za zdravlje koštanog sistema jer pomaže apsorpciju kalcijuma, i da njegov nedostatak u detinjstvu vodi u rahitis, a u poznijem dobu u osteoporozu. Međutim, vitamin D je mnogo više od graditelja kostiju. On održava zdravlje imunog i nervnog sistema i normalne funkcije mozga, ali i pluća i kardiovaskularnog sistema. Štiti nas od karcinoma i dijabetesa, i reguliše nivo insulina. Dakle, bez dovoljno vitamina D, osim krhkih kostiju, rizikujemo da obolimo od srčanih poremećaja i hipertenzije, dijabetesa, poremećaja rada mišića, neurodegenerativnih oboljenja, depresije, multiple skleroze, fibromijalgije, astme, alergija, sindroma iritabilnog creva, hroničnog umora, gojaznosti… Spisak je poduži.

Ako veći deo dana provodimo u zatvorenom prostoru, uvek koristimo kreme sa zaštitnim faktorom, živimo u podneblju gde je tokom pola godine dan kraći s malo sunčeve svetlosti, i naročito ako smo žena u menopauzi, najverovatnije nam je nivo vitamina D nizak.

Nedavna studija rađena u Kini potvrdila je direktnu vezu između metaboličkog sindroma i pada nivoa estrogena i vitamina D kod žena u menopauzi. Metabolički sindrom podrazumeva niz faktora rizika – gojaznosti, naročito u stomačnoj regiji, visokog krvnog pritiska, povišenog holesterola, triglicerida, nivoa šećera u krvi, koji povećavaju šanse nastanka dijabetesa, srčanih oboljenja, moždanog udara i drugih poremećaja.

Studija je utvrdila pozitivnu korelaciju između vitamina D i estradiola: žene s nedovoljnim nivoom vitamina D takođe imaju i smanjeni nivo estradiola, i obrnuto. A viši nivo vitamina D podrazumeva i bolje rezultate glukoze i lipida u krvi, kao i uravnoteženiji krvni pritisak.

Ali kako da znamo da patimo od deficita vitamina D? Obično ne povezujemo simptome i to utvrdimo tek analizom krvi. Nije ni čudo, jer su simptomi toliko raznoliki i uopšteni da ih je teško povezati sa manjkom ovog vitamina: pad imuniteta i podložnost infekcijama i gripu, umor, nesanica, bol u kostima i leđima, depresivna stanja, teže zarastanje rana, opadanje kose, bol u mišićima… Zato, pre nego što dođe do gojaznosti, dijabetesa, hipertenzije, depresije, fibromijalgije, osteoporoze… i još niza drugih oboljenja, bitno je da delujemo preventivno: jednom godišnje treba uraditi analize krvi, uključujući i nivo vitamina D. Kako krene menopauza, tako je potrebno da počnemo sa uzimanjem suplemenata, u dogovoru sa lekarom koji će preporučiti za nas najbolji preparat i dozu. Mišljenja se razlikuju, ali uglavnom se preporučuje doza od najmanje 600 IJ (internacionalnih jedinica) vitamina D na dan do 70. godine, a nakon toga 800 IJ.

A pored suplementa, potrebno je i da se redovno i umereno izlažemo suncu, leti u periodima kada je sunce blago, bez kreme sa zaštitnim faktorom, a zimi kada god se ukaže prilika: samo 15 minuta provedenih na suncu sa zavrnutim rukavima može biti dovoljno da nam telo proizvede čak 5000 IJ vitamina D. Ako ovo radimo tri puta nedeljno, ne bi trebalo da patimo od deficita.

Ako poznajemo sebe i svoje telo i znamo šta nam je potrebno, menopauza može biti veoma kvalitetan i produktivan period života. Zdrava ishrana, što više kretanja, druženja i pozitivan stav, osnovi su kvalitetnog života u svakom dobu. A kada krenu neprijatni simptomi koji najavljuju promenu, potrebna nam je i mala pomoć najboljeg prijatelja – prirode. Kombinacija bele imele, matičnjaka, hajdučke trave, nevena i valerijane pomoći će ne samo kod nervoze, nesanice, valunga i preznojavanja, već će delovati preventivno i na bolesti srca i krvnih sudova, osteoporozu i dijabetes. Sve ove biljke ulaze u sastav prirodnog preparata bez veštačkih materija, boja i hormona: Femisana B. Uz pravu dozu Femisana B i vitamina sunca, nema brige za zdravlje.

’Inemurizacija’ arterija

Iako trećinu vremena provodimo u snu, to vreme nije izgubljeno, naprotiv. Manjak sna nam crpi energiju i ugrožava zdravlje, narušava koncentraciju i imunitet. A nedavno je potvrđeno i da drastično povećava rizik od ateroskleroze.

Rezultati jedne nedavne švajcarske studije pokazuju da osobe koje praktikuju kratak popodnevni odmor, čak za 50% smanjuju rizik od srčanog i moždanog udara. Istraživanje je rađeno na 3400 ispitanika starosti 35-75 godina koji ne pate od poremećaja sna. Tokom pet godina koliko je trajala studija, utvrđeno je da povremeno kratko dremanje štiti krvne sudove od stvaranja plaka i zadebljanja.

Za ovakve rezultate dovoljno je dremnuti popodne samo par puta nedeljno, a osim pozitivnog uticaja na kardiovaskularni sistem, utvrđeno je da su povremeni ’dremači’ inače zdraviji i imaju bolje organizovani stil života od onih koji svakodnevno predugo dremaju. Odmor dužine do dvadesetak minuta ’puni baterije’ a pritom ne ostavlja osećaj tromosti i opijenosti kao predugo spavanje. Nakon ovakvog odmora smo spremniji da se izborimo s radnim zadacima, kreativniji, lakše pamtimo i učimo, imamo poboljšanu motoriku, i samim tim smo pod manjim stresom.

Naravno, ovo nije jedina studija na tu temu. Slična je rađena tokom šest godina na uzorku od 23.621 grčkih ispitanika muškog pola. Ona je utvrdila da kratak odmor tri puta nedeljno smanjuje rizik od srčanih oboljenja za 37%.

Druga studija iz 2015. koja se bavila uticajem nedostatka sna na endokrini sistem pokazala je da manjak sna utiče na povećanje broja proinflamatornih citokina i hormona stresa, kortizola i norepinefrina. Iako se uglavnom kategoriše kao degenerativno oboljenje, ateroskleroza se sve više posmatra kao hronična inflamatorna bolest u čijem razvoju učestvuju ćelijske imune reakcije.

Danas sve više velikih kompanija svojim zaposlenima nudi mogućnost popodnevnog odmora. Odmoran i zdrav radnik je produktivniji i dragoceniji, pa je vreme za odmor jednako važno kao i vreme za rad ili obrok. Japanci su poznati kao vredni radnici koji izgaraju na poslu, pa nije ni čudo što su tvorci fraze koja opisuje baš spavanje na poslu: inemuri. Inemuri se bukvalno prevodi kao ’spavanje tokom prisutnosti’. U kulturi koja ceni rad, inemuri je simbol vrednog i požrtvovanog radnika, i poslodavci ga čak podstiču. Japanci spavaju u vozovima, podzemnoj železnici, u kafićima, sedeći na klupi u parku, za radnim stolom… Možda je upravo inemuri razlog čuvene japanske dugovečnosti.

U vremenu kada je stres neizbežan faktor svakodnevnice, potrebno je sačuvati srce od njegovog štetnog uticaja. Japanci efikasno koriste inemuri u te svrhe, španci siestu, italijani riposo, a kinezi imaju čak ustavno pravo da nakon ručka na poslu spuste glavu na radni sto i odremaju.

Pored redovnog i adekvatnog odmora, svoje srce od umora i stresa možemo zaštititi i lekovitim biljem. Srdačica, vekovima poznata biljka kao dobar prijatelj srca, pomoću leonurina, alkaloida kog sadrži umiruje nervni sistem i uravnotežava srčani ritam, eliminišući tahikardije. Matičnjak ublažava stres, napetost, nesanicu i lupanje srca. Čestoslavica takođe umanjuje nervozu i napetost, i olakšava ulazak u san. Silicijumska kiselina iz rastavića štiti krvne sudove, valerijana i bela imela sprečavaju srčanu aritmiju i osećaj teskobe u grudima.

Sve one su sastavni deo Leocardina, prirodnog preparata iz laboratorije Herba Sveta. Leocardin hrani i jača srce, deluje preventivno ali i kao odlična pomoćna terapija nakon infarkta, kod angine pektoris, poremećaja srčanog ritma, problema s cirkulacijom i krvnim pritiskom i infekcija izazvanih Koksakijevim virusima.

Možda bismo mogli japanski inemuri uključiti i u naš jezik i običaje, a pored redovne ’inemurizacije’ uvesti i redovnu ’leokardinizaciju’. Uz takvu praksu srce nam se može uzlupati samo od iznenadne radosti.

Krem čorbica od bundeve

Jesen je i bundeve su svuda oko nas, jeftine su i lako se spremaju. O tome koliko su dobre i zdrave pisali smo ovde: Bundeva. Kada pečete bundevu, odvojte malo za čorbicu. Čorbica od bundeve greje, zasićuje, podstiče varenje, i odlična je ako želite da kontrolišete kilažu jer je niskokalorična. Prava je uteha tokom tmurnih i hladnih jesenjih dana i podiže raspoloženje.

Evo jednostavnog recepta za odličnu čorbicu sa malim dodatkom cimeta koji joj daje posebnu notu.

Od sastojaka je potrebno:

  • oko 600 gr pečene muskatne bundeve (bez kore)
  • 1 mala glavica crnog luka
  • 4 čena belog luka
  • 200 ml jakog goveđeg bujona (zamena može biti jedna kvalitetna kocka za supu)
  • 200 ml vode
  • 1 kašičica celerove soli
  • pola kašičice bibera
  • pola kašičice cimeta

Pečenu bundevu oljuštiti i iseći na kockice. Iseckati crni i beli luk. U manjem loncu na malo ulja kratko propržiti crni i beli luk, pa dodati bundevu. Naliti čašu bujona i čašu vode, kada provri dodati začine, smanjiti vatru, poklopiti i kuvati petnaestak minuta. Potom štapnim mikserom dobro ispasirati sadržaj dok ne postane gladak. Kuvati još 5 minuta, skloniti s vatre i ostaviti malo da odstoji pre serviranja. Ukrasiti pečenom golicom.

Po želji u čorbicu se može dodati i malo palvake, mada je i bez nje ukus odličan i pun.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!