Za stomak ravan kao palačinka

Rafinisani šećeri i žitarice su najveći neprijatelji našeg doba. Osim što nam ruže izgled, ako ih redovno konzumiramo i u većim količinama, sigurno će nam narušiti i zdravlje. Insulinska rezistencija, dijabetes i poremećaji kardiovaskularnog sistema moderne su pošasti izazvane uglavnom lošom ishranom.

Nije lako izbaciti belo brašno kada smo okruženi primamljivom hranom čiji je glavni sastojak. Potrebno je dosta volje i snage da se odupremo izazovima, kao i vremena i truda da sami spremimo svoju hranu umesto da kupujemo gotovu. Ali kada je naše zdravlje cena koju plaćamo, onda se sav trud i uloženo vreme isplati.

Danas vam donosimo veoma jednostavan recept za omiljenu hranu pripremljenu na zdraviji način. Naut ili leblebija je mahunarka koja se kod nas, nažalost, nedovoljno koristi, dok je u mediteranskom pojasu veoma zastupljena, i jedna od tajni vitkosti i dobrog zdravlja tamošnjih stanovnika.

Leblebije su bogate belančevinama, i sjajan izvor niza vitamina, minerala ali i vlakana. Poboljšavaju varenje i sprečavaju rizik od brojnih oboljenja. Veliki procenat vlakana u leblebijama pomaže u sprečavanju dijabetesa, normalizuje nivo šećera u krvi i snižavaja nivo lošeg holesterola. Gvožđe, fosfati, kalcijum, magnezijum, mangan, cink i vitamin K nam grade i jačaju kosti. Kalijum reguliše krvni pritisak i štiti kardiovaskularni sistem, a selen sprečava upale, rast ćelija tumora i karcinoma, a zajedno s vlaknima i folatima naročito dobro preventivno deluje kod raka debelog creva. Holin nam reguliše san, rad mišića, pamćenje i učenje, održava strukturu membrana ćelija, pomaže prenos nervnih impulsa i apsorpciju masti.

Iako nam štite celokupno zdravlje, leblebije su najkorisnije za digestivni trakt. Podstiču rad creva, redovno pražnjenje, a prirodno nam regulišu osećaj gladi jer spadaju u ’situ hranu’, onu koja dugo drži osećaj sitosti i sprečava napade gladi, pa nam mogu pomoći da smršamo i održimo zdravu kilažu.

Sirove leblebije se moraju skuvati, i o tome smo već pisali ovde: Zdravi namaz,  a postoji i lakši način da leblebije uvrstimo u brzu pripremu hrane: njihovo brašno koje se može naći u radnjama zdrave hrane.

Sigurno ne postoji osoba na ovom svetu koja ne voli palačinke, a ako ih pripremimo s brašnom od leblebija umesto s belim, prerađenim pšeničnim brašnom, onda u njima možemo uživati duplo, jer znamo da činimo i nešto dobro za svoje zdravlje.

Evo kako lako i brzo možemo pripremiti ove palačinkice. Od materijala je potrebno:

  • 5 punih kašika ili 120 gr brašna od leblebija
  • 300 ml kefira
  • 2 jaja
  • prstohvat soli

Umutiti jaja mikserom, pa naizmenično dodavati brašno i kefir, dok ne dobijemo glatku smesu. Zagrejati mali tiganj koji se ne lepi (ako je potrebno, dodati kap ulja) i sipati testa dovoljno da pokrije dno, ostaviti da se peče na umerenoj vatri dok ne primetimo da se ivice odvajaju, pa prevrnuti palačinku i zapeći s druge strane.

Kefir će palačinkama dati laganu, rupičastu strukturu. Možemo ispeći onoliko palačinki koliko nam je dovoljno za jedan obrok i ostaviti ostatak testa u frižider za sutradan. Kada se peku u malom tiganju (promera 10 cm), od ove smese dobija se 12-13 palačinki. Jedna ovakva palačinka ima 47 kalorija.

Ova osnovna smesa može se dopuniti i obogatiti raznim sastojcima: slanim – seckani sremuš, blitva, paprika, šunka, rendana šargarepa, orijentalni začini… Ili slatkim: bobičasto voće, kolutovi banane, mrvice crne čokolade, grožđice ili drugo suvo voće.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Bake su budućnost

Do nedavno se smatralo da su ljudi jedini koji su uspeli da prevare prirodu i produže život i nakon perioda kada više nisu sposobni za reprodukciju. Onda su dugogodišnja istraživanja orka kitova pokazala da i orke imaju bake – ženke koje prolaze kroz menopauzu, prestaju da se pare ali žive još mnogo decenija nakon toga. Skorašnja istraživanja su potvrdila da je ovo izgleda normalna pojava kod kitova zubana, jer su pronađeni slični slučajevi i kod beluga, narvala i pilot-kitova. A pomna posmatranja i analize gorila u čikaškom zoološkom vrtu su dokazala da i gorile prolaze ne samo kroz menopauzu, već i perimenopauzu.

Ipak, istraživanja orki koja su trajala preko četiri decenije su najverodostojnija, i dala su najviše podataka koji su pomogli da se bolje razume ovaj fenomen. Kod orki, porodica je čvrsto povezana, i potomci oba pola jedne ženke ostaju uz majku dok povremeno odlaze da se pare s pripadnicima ostalih jata. Mužjaci žive 30-40 godina u proseku, a ženke prestaju da se pare sa isto toliko godina, ali nastavljaju da žive još dugo: najstarija poznata ’baka’ orki uginula je u 105. godini života. Tokom 43 godine istraživanja i prikupljanja podataka, od ove bake ostalo je čak 525 potomaka.

Još jedna interesantna činjenica je da je smrtnost mladunčadi starijih ženki znatno veća nego kod mlađih. Orke su veoma društvena bića i love i hrane se zajedno. Podela ulova je veoma bitna, i majke koje doje mladunce moraju da unesu 42% više hranljivih materija od ostalih. Mudre ženke orki su nekako uspele da shvate da u nekom trenutku njihova porodica ima mnogo više koristi od njih, kao i da svoje gene mogu dosta efikasnije da ostave ako energiju posvete potomcima svojih mladunaca umesto da nastave da se i same pare. Na ovaj način se smanjuje i rivalstvo, i njeni potomci i potomci njenih potomaka ne moraju da se bore za hranu.

Istraživanja naših predaka pokazala su da se i kod nas odvio sličan scenario. Žena u jednom trenutku mnogo više može da pruži svojoj porodici i plemenu kao baka, da pomogne svojim kćerkama ne samo kod porođaja već i podizanja dece, kao i da utiče na skraćenje perioda dojenja, čime njena kćerka ili snaja brže postaju plodne i spremne na novu trudnoću. Osim toga, baka, pružajući bolju negu unucima, poboljšava njihovo zdravlje i šanse za preživljavanje. I tako baka povećava broj svojih potomaka iako sama nije više plodna i ne rađa. Neka istraživanja su pokazala da je podrška bake u porodici tokom istorije poboljšala stopu preživljavanja potomaka za čak 12%, što nama može zvučati malo, ali evolutivno, tih 12% populacije koje je ostavilo svoje potomke, pa oni svoje, značajno je promenilo istoriju.

Postoji mnogo teorija o bakama, zašto su one bitne i vezane za svoje unuke, naročito one po ženskoj liniji. Baka po majčinoj strani je statistički dosta vezanija za svoje unuke od očeve. Pretpostavke o razlozima za ovu činjenicu idu od toga da je tokom istorije, pre DNK analize, očinstvo bilo nemoguće utvrditi, ali žena je uvek mogla da bude sigurna da je dete njene ćerke njeno unuče, njena krv. Takođe, ako otac napusti porodicu, baka po majčinoj liniji će češće ostati u kontaktu s unucima. Žene su dosta vezanije za svoje rođene majke nego za svekrve, sa kojima je odnos često komplikovan. Ali ima i nekih genetskih naznaka da se po ženskoj liniji ne prenose samo geni već i emocije. U svakom slučaju, od bake nasleđujemo četvrtinu genetskog materijala. Neki naučnici X hromozom, koji se prenosi po ženskoj liniji, nazivaju i sebičnim, jer smatraju da upravo on utiče na ustaljenu praksu da se intuitivno pre pomaže svojim najbližim krvnim srodnicima nego daljim, ili strancima.

Osim što bake povećavaju šanse za preživljavanje i kvalitet života svojih potomaka, dobrobit je obostrana. Unuci pomažu bakama da sačuvaju kako fizičko, tako i mentalno zdravlje i da grade bolje društvene odnose. Statistike kažu da bake koje se redovno angažuju oko svojih unuka ređe pate od depresije i demencije, i žive duže. Ali i tu treba imati meru. Istraživanja su pokazala da starije žene koje svakodnevno čuvaju unuke i preuzimaju veliki deo roditeljskih obaveza više pate od stresa i sklonije su oboljevanju. Zato baka treba da bude baka, a ne mama, i da pruža emotivnu podršku više nego ’logističku’, što je dobro i za unuke jer u takvoj situaciji će sa njom biti prisniji i spremniji da joj se poveravaju, naučiti vrednosti porodičnih veza i bliskosti. Takođe, ima baka i – baka. Nemaju sve žene direktne potomke, ali to ne znači da nemaju šanse i potrebe da se brinu o mladom naraštaju. Ljudsko društvo je složena struktura, i kada ga u celini sagledamo shvatamo da smo svi svima potrebni. A kako učimo dok smo živi, tako, što život više odmiče, shvatamo da naša povezanost s drugima treba da bude pouzdana ali ne i obavezujuća, i da nikoga uz sebe ne možemo zadržati emotivnim ucenama, insistiranjem i uslovljavanjima. I to je jedna od iskrica mudrosti koju bake treba da prenesu svojim unucima, najbolje ličnim primerom.

Imajući sve ovo u vidu, sam dolazak menopauze ne treba teško da nam padne. Da, simptomi jesu neprijatni, ali mentalni sklop, znanje i iskustvo su sada već daleko premašili sebe u odnosu na to kada smo bile dvadesetogodišnjakinje. A tu je i Femisan B da nam maksimalno pomogne da prebrodimo fizičke prepreke. Pa zato idemo dalje nasmejane, spremne na nove avanture, okružene dragim ljudima. Svih uzrasta. Živele bake!

Jednostavna matematika dijete

Kada se kilogrami natalože, često se čudimo odakle su se stvorile te sarmice oko struka kada tako malo jedemo. Ali činjenica je da smo često okruženi hranom, i da nesvesno unosimo mnogo više nego što mislimo. Takođe, svaka namirnica ima svoju kalorijsku vrednost, i dok su neke niskokalorične i možemo ih jesti koliko hoćemo, sa drugima moramo biti vrlo oprezni.

Provereni metod za skidanje viška kilograma podrazumeva da pazimo šta jedemo, ne grickamo nesvesno između obroka, i obratimo pažnju na količinu. To ćemo nalakše ispoštovati ako zapisujemo sve što smo pojeli tokom dana. Možda takav metod u početku deluje da opterećuje, ali je zapravo vrlo oslobađajući i otvara nam oči gde zapravo grešimo.

To možemo potvrditi jednostavnim primerom: 100 grama pečenog, slanog kikirikija ima čak 600 kalorija. Isto toliko Smokija ili čipsa ima 550 kalorija, a slanih štapića malo preko 400 kalorija. A može i obrnuto: šta sve možemo pojesti za 600 kalorija što spada u ’pravi’ ručak:

  • šniclu od 200 grama grilovanog pilećeg mesa,
  • 1 šolju barenog mešanog povrća
  • 50 gr sremskog sira
  • 1 krišku integralnog hleba
  • veliku činiju zelene salate sa seckanim paradajzom i paprikom, i prelivom od 1 kašičice maslinovog ulja i limunovog soka.

Smatra se da ženama u proseku treba 2000 kalorija na dan, a muškarcima 2500. Od toga za osnovno funkcionisanje organizma nam treba oko 600 kalorija manje, dakle ako smo žena srednje građe, treba nam oko 1300-1400 kalorija za bazalni metabolizam. Na internetu se mogu naći brojni kalkulatori bazalnog metabolizma, pa možemo tačno izračunati koliko energije dnevno trošimo kada se ne krećemo, na osnovu naše telesne težine, visine, starosti i pola. Onda možemo sami isplanirati dijetu koja pokriva potrebe našeg bazalnog metabolizma. Nije dobro unositi manje od toga jer tako možemo narušiti zdravlje, usporiti dodatno metabolizam, i osećati manjak energije. Sve što pojedemo preko toga, treba da sagorimo, što svakodnevnim, što dodatnim fizičkim aktivnostima.

Kada počnemo da brojimo kalorije, shvatićemo kako treba mudro da biramo hranu, pa ćemo se i zdravije hraniti. Umesto jedne klasične pice iz restorana koja može imati 1300-2000 kalorija, što su nam dnevne potrebe, isplaniraćemo više obroka sa šarolikijim namirnicama koje će nas zasititi, ali i obezbediti potrebne hranljive materije.

Ako proračun vašeg bazalnog metabolizma kaže da vam dnevno treba 1300 kalorija, isplanirajte tri zasitna obroka kojim ćete pokriti ceo dan, i par laganih užina.

Na primer:

  • doručak – ovsena kaša – 300 kalorija,
  • užina – 200 grama svežih jagoda – 64 kalorije,
  • ručak – fritata od 200 grama grilovanih šampinjona, 2 jaja i 50 grama seckanih špargli, 50 grama mekog mladog sira, i zelena salata – 350-400 kalorija
  • užina – 50 grama kokica koje sami spremimo bez ulja – 190 kalorija (a odličan su izvor vlakana)
  • večera – špageti bolonjeze, 200-240 grama – 350 kalorija

Tokom dana možemo popiti i 2-3 kafe bez šećera što neće preći 20 kalorija, a ako baš umiremo za nečim slatkim, 1 kockca crne čokolade od 60 kalorija će nas zadovoljiti. Uz ovakav način ishrane može se lako skinuti 2-3 kilograma mesečno, što je zdravo i dobro. Bilo šta agresivnije od toga može samo da nam ugrozi zdravlje. Naravno, ako se više krećemo, brže i efikasnije ćemo skidati kilograme.

Sledeća tabela vam može pomoći da lakše isplanirate obroke:

Uz sve ovo, bitno je unositi 2 litre čiste vode, a ako nismo ljubitelj vežbanja, opcija je uvek šetnja. Za sat vremena brzog hoda može se potrošiti i 300 kalorija.

Pa kad sve stavite na papir, nije loše.

Planirajte obroke mudro, neka budu lagani i zdravi, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Gde nestade čarolija?!

Godišnji odmor i putovanja su nešto čemu se uvek radujemo, i kad god na poslu postane prenaporno, tešimo se kako je odmor blizu i precrtavamo dane u kalendaru. Odmor je svetlost na kraju tunela, pa iako često baš pred njega imamo više posla, jer svi od nas zahtevaju da dosta toga odradimo unapred, stežemo zube i trošimo poslednje trunke snage jer znamo da to neće još dugo trajati. Sav naš fokus je na tom trenutku kada se završi radno vreme i kada nas obavije veliki osećaj slobode.

A onda – sve prođe kao tren. Kada nam je lepo, vreme leti i pre nego što se osvestimo, već smo se vratili na staro. Nakon par dana već deluje kao da su taj godišnji odmor i to putovanje bili pre milion godina. A problemi stari, i poneki novi. Šta se dešava na godišnjem odmoru i putovanju što nas tako protrese i natera da preispitujemo sve po povratku?

Pravi problem nije u samom godišnjem odmoru, već onome što se dešava pre njega. Ako živimo samo za godišnji odmor, to znači da nam nešto u realnom životu ne štima. Planiranje putovanja i budućih avantura je divna stvar koje se ne treba odreći, ali svakako treba preispitati stare navike i situacije koje nas teraju da bežimo u maštanje o putovanju i posmatranje na godišnji odmor kao na slamku spasa. Umesto iščekivanja svetla na kraju tunela, možda treba da se zapitamo – otkud mi uopšte u tunelu?

Neke životne situacije nismo mnogo u stanju da biramo, ali ima dosta toga što sami možemo učiniti da poboljšamo kvalitet svog života. Sitne svakodnevne aktivnosti, poneki hobi, bavljenje sportom, kulturna dešavanja, čitanje i druženje s kvalitetnim ljudima, sve su to stvari za koje smo sami odgovorni. Ako dopustimo da nam život bude posao-kuća, mračne misli nam neizbežno postaju stalni pratioci. ’U svom životu si vozač, ne saputnik’, reče moderni pesnik. Ako sami ne držimo uzde, kola će lako skrenuti putem kojim ne želimo da idemo.

Za još jedan čest uzrok očaja nakon povratka s odmora i putovanja odgovorna su naša očekivanja. Često odlazimo s nadom da će nam putovanje doneti veliki preokret u ličnom životu i na privatnom planu. I čekajući da se taj preokret desi zanemarujemo sve lepote koje nas tamo okružuju, tamo smo telom ali smo umom u svom svetu mašte. Putovanja nas definitivno menjaju na bolje jer stičemo neprocenjiva iskustva. Ali te promene nisu lake, i lični rast iziskuje dosta napornih trenutaka, preispitivanja, odbacivanja starih navika i ljuštura. Takve metamorfoze svakako treba da očekujemo, ali treba i da ih izazovemo tako što ćemo celim svojim telom i umom biti prisutni u svakom trenutku svog putovanja. Promene koje nikako ne treba da očekujemo je da ćemo tokom putovanja definitivno sresti čoveka/ženu svog života, da će naše telo doživeti neverovatnu transformaciju, da ćemo dobiti izvanrednu poslovnu priliku na rajskoj plaži, da će vreme biti savršeno i smeštaj besprekoran, a naši saputnici udovoljavati svim našim željama… Iako se u veoma retkim slučajevima nekome po ovim pitanjima i posreći, ako odlazimo na put sa ovakvim očekivanjima, bez sumnje vratićemo se veoma razočarani. Putovanje je avantura, i upravo neočekivani događaji mu daju posebnu vrednost. Šta više, to neočekivano često bude bolje od naših upornih i nerealnih želja.

Jedino što možemo da planiramo su realno očekivane situacije koje možemo donekle sprečiti: da ponesemo belu košulju s dugim rukavima kako ne bismo izgoreli na suncu, udobne cipele ili sandale za hodanje, malu apoteku za ne daj bože, sprej protiv komaraca… na druge stvari teško da možemo mnogo da utičemo. I upravo je to najveća pouka koju nam putovanja daju, da prihvatamo situacije kako naviru i da ih rešavamo u hodu. Baš kao savitljivo drvo koje se povija na vetru i opstaje, dok se kruto lomi.

Pa koja je najbolja strategija po povratku s odmora? Zadržati što duže pozitivnu energiju, pregledati fotografije, napraviti sedeljku i pozvati prijatelje na degustaciju hrane koju smo doneli, ali i sagledati šta bismo od svih stečenih iskustava mogli da primenimo ubuduće, šta bismo mogli na sebi da promenimo, kakve sitne radosti možemo da utkamo u svakodnevni život, koje su prave životne vrednosti i na šta treba da se ubuduće usredsredimo. I, na kraju – shvatiti da je baš kao i to putovanje, i ceo naš život avantura. Svaki trenutak je dragocen, a najbolje štimovanje životnih struna je kada se pojača trud a utišaju očekivanja.

Zaštitni ili destruktivni faktori?

Sedamdesetih godina prošlog veka uobičajena ’krema za sunčanje’ bilo je maslinovo ulje. Ponegde se mogao naći i Koperton. Ako se vratimo s mora beli, kao da nismo ni bili. Hvalili bismo se pokazivanjem ’razlike’ tu gde nas je pokrivao kupaći kostim. Sklanjali smo se sa sunca samo zato što smo bili svesni da je neprijatno kad izgorimo, a opekotine su nam majke obično mazale kiselim mlekom, da ’izvuče toplotu’. Po povratku kući ljuštili bismo se kao gušteri.

Ta nostalgična vremena kada smo bili slobodni i srećni, sasekla su naučna istraživanja: ultravioletni zraci su nevidljivi, ali veoma štetni, i osim što možemo da izgorimo i oljuštimo se, njihovo zračenje oštećuje DNK u ćelijama kože, izaziva genetske mutacije i rak kože. Uz sve to, ozonski omotač je oštećen i zraci su još štetniji. I tako nastaje pomama za raznim mazalicama koje produžavaju vreme koje možemo da provedemo na suncu. Ne samo da nas one štite od opekotina i melanoma, već čuvaju mladalački izgled kože.

Kako rade kreme za sunčanje? Ima ih dve vrste: one koje apsorbuju ultravioletne (UV) zrake, i one koje ih reflektuju, odbijaju kao ogledalo. Ove druge se još zovu i organske, jer sadrže mineralne sastojke, obično cink oksid i titanijum dioksid, i kada su ušle u upotrebu često smo na plaži viđali ljude s belim nosevima. Bela mesta na koži s nanetom kremom odbijaju sunčeve zrake kao u belo okrečen zid. Danas je proizvodnja ovih krema savršenija i organske čestice mnogo sitnije, pa ne ostavljaju bele tragove.

Kreme koje apsorbuju sunčeve zrake, poznate i kao neorganske kreme, sadrže čitav niz hemikalija, od kojih se najčešće pominju oksibezon, avobenzon i oktinoksat. Hemijske veze između ovih komponenti upijaju UV zračenje i smanjuju nivo toplote koju ono emituje.

Neke kreme samo štite od UVB zraka, onih koji izazivaju najveću štetu, opekotine i karcinom. Međutim, kasnije je otkriveno da ni UVA zraci nisu naivni i da čak prodiru dublje u kožu i mogu imati kancerogeni efekat. Zato je potreban faktor zaštite širokog spektra, onaj koji štiti od obe vrste zraka.

Faktor zaštite u jednoj kremi za sunčanje (SPF – od sun protection factor), ukazuje na količinu zraka koja prodire do naše kože. Tako SPF 30 dozvoljava da trideseti deo – 3,3% zraka dospe do kože, odnosno filtrira 96,7% ultravioletnih zraka. Drugim rečima, SPF 30 nam dozvoljava da na suncu ostanemo 30 puta duže nego bez zaštite. Naravno, teorijski. Svako sa imalo zdravog razuma zna da ne sme da ostane na vrelom suncu 300 minuta, odnosno 5 sati. Preporuka je da se krema obilno nanosi na svaka dva sata, ali i da se ponovo nanese nakon pola sata kada smo na suncu i kada se prvi sloj upije, odnosno osuši. Ako se znojimo ili kupamo, onda i više. E sad, da li je sve tako jednostavno? Naravno da nije, i to na više nivoa.

Izbeljeni korali su mrtvi korali

Nedavno je primećeno da hemikalije iz krema za sunčanje prelaze sa kupača u mora i okeane i uništavaju korale. Konkretno, oksibenzon iz kreme dospeva u vodu, korali ga upijaju, a on im potom negativno utiče na proces razmnožavanja i rast, što vodi sve češćoj pojavi – izbeljivanju korala. Čak i ako ne plivamo u moru nakon što namažemo kremu, kada se kod kuće tuširamo, ova hemikalija preko otpadnih voda dospeva u reke i potom okeane. Neko je to čak i izmerio: godišnje oko 14.000 tona krema za sunčanje dospe do okeana. Ovaj problem je toliko ozbiljan da ostrvske zemlje donose zakone kako bi zaštitile korale: Palau i Havaji, za sada, zabranili su upotrebu krema za sunčanje koje sadrže oskibenzon i oktinoksat.

Kada hemikalije iz krema za sunčanje uništavaju reprodukciju i rast korala, zamislite šta rade nama. U zemljama koje su ih zabranile imaju jednostavan savet: na suncu se pokrijte ili se sklonite. A kako nama kreme za sunčanje narušavaju zdravlje? Sve što namažemo na kožu dospeva u naš organizam. Centar za prevenciju i kontrolu bolesti Nacionalnog instituta javnog zdravlja SAD utvrdio je alarmantnu činjenicu, nakon konkretnih istraživanja i studija, da 96% populacije u sebi nosi oksibenzon. Od ispitanih 1400 krema za sunčanje, samo je 5% zadovoljilo standarde bezbednosti, a čak 40% se smatra opasnim do te mere da mogu izazvati karcinom.

Melanom koji prodire u limfotok i krvotok

Oksibenzon je posebno opasan jer utiče na rad endoktrinog sistema, remeti hormonalni balans, utiče na reproduktivni sistem kako žena tako i muškaraca, doprinosi pojavi endometrioze kod žena, a kod muškaraca smanjuje broj i kvalitet spermatozoida. Posebno je opasan za decu, trudnice i dojilje.

Ali on nije jedini. Derivat vitamina A, retinil palmitat koji se često koristi u kremama za sunčanje, pospešuje rast kancerogenih ćelija za čak 21%. Kreme za sunčanje u spreju negativno utiču na respiratorni sistem. Još jedan česti sastojak ovih krema, metilizotiazolinen (koga ima i u šamponima, gelovima za tuširanje, dezodoransima i kremama za negu), spada u najveće alergene i može izazvati, između ostalog, kontaktni dermatitis.

Nedostatak vitamina D kod dece može izazvati rahitis

Danas se dosta priča o vitaminu D i kako ga ne unosimo dovoljno. Činjenica je da se vitamin D, neophodan između ostalog, za zdravlje koštanog sistema, prirodno sintetiše pod dejstvom ultravioletnih zraka. Dakle izlaganje suncu je neophodno da bi naše telo imalo dovoljno vitamina D, i zato ga još zovu i vitamin sunca. Nedostatak vitamina D ne samo da povećava rizik od osteoporoze, već utiče na čitav organizam, može izazvati probleme sa mišićima, nervima, kardiovaskularnim sistemom, pa čak i karcinom. A kakve veze imaju vitamin D i kreme za sunčanje? Kreme sa zaštitnim faktorom u potpunosti blokiraju prirodnu sintezu vitamina D u telu. Situacija je apsurdna: mažemo se kremama da bismo se zaštitili od karcinoma, a one nam onemogućavaju prirodne procese u organizmu što opet dovodi do niza poremećaja, uključujući i karcinom.

Cena krema za sunčanje nema veze s kvalitetom. Neki od najpoznatijih, skupih brendova pokazali su se kao vrlo štetni. Ni kreme sa mineralnim sastojcima nisu potpuno naivne, nano čestice prodiru kroz kožu i mogu uticati na naše opšte zdravlje, a dosta organskih krema, pored mineralnih sastojaka, sadrže i hemijske.

Sve ovo nikako ne znači da treba da se odreknemo zaštite. Ali zaštita bi trebalo da podrazumeva prirodne sastojke i mere opreza. Izlaganje sunčevim zracima je zdravo i potrebno, u jutarnjim i večernjim satima. U najvrelije doba dana treba da se sklonimo u hlad i pokrijemo. Ako plivamo po jakom suncu, treba da nosimo majicu sa dugim rukavima. Sada su dostupne i majice koje potpuno blokiraju zrake. Ali to nije sve. Kao i uvek, sve što radimo ostavlja posledice, pozitivne ili negativne. Loša ishrana bogata prerađenim mastima, izbeljenim žitaricama i šećerom pojačava upalne procese i negativno utiče i na kožu. Osim što treba telo da izlažemo blagom suncu kako bismo imali dovoljno vitamina D, potrebno je i da ga dodatno unosimo, jer on deluje preventivno kod opekotina od sunca i karcinoma kože. Vitamin C nas štiti od upala i čuva imunitet. Omega-3 nezasićene masne kiseline su prirodni antioksidant. Karotenoidi, takođe sjajan antioksidans, štite ćelije kože od slobodnih radikala… Paradajz-turizam nije slučajno nastao, jer likopen, vrsta karotenoida iz paradajza, sprečava rak, čuva elastičnost kože i sprečava enzime koji uništavaju kolagen. I šta je onda odlična priprema za plažu? Ishrana bogata svežim voćem i povrćem, naročito šargarepom, paradajzom, kajsijama, dinjama, agrumima, zelenim lisnatim povrćem, kvalitetnom ribom, uz unos što više tečnosti, najbolje vode.

A kreme? Samo prirodno i kvalitetno. Pčelinji vosak je prirodna zaštita od sunca i vetra, ulje avokada svojim esencijalnim masnim kiselinama sprečava isušivanje i čuva elastičnost, neutrališe slobodne radikale i štiti od promena na koži izazvanih suncem. Noćurak podstiče zarastanje kože i hidrira, jojoba smiruje upale, ulje pšeničnih klica regeneriše i sprečava alergije, ekcem i psorijazu, baš kao i neven koji dodatno tonizira i vlaži. Alantoin podstiče stvaranje novih ćelija, bisabolol štiti od infekcija, bakterija i gljivica, pantenol obnavlja ćelije epiderma, a najveći čuvar kože je ulje čileanske ruže koje ubrzava deljenje keratinina i tako obnavlja oštećeni epidermis, smanjuje pojavu bora i starenje kože, hiperpigmentaciju, sprečava isušivanje, smanjuje ožiljke i akne. Ulja ruzmarina, lavande i mandarine dodatno regenerišu, umiruju i zaceljuju. Najbolje od svega je što se sve to može naći u jednom: Devi melemu za regeneraciju. Ovaj melem s visoko kvalitetnim i potpuno prirodnim sastojcima ne samo da treba da ponesemo sa sobom na plažu, već ga uvek treba imati u kućnoj apoteci jer pomaže i kod psorijaze, ekcema, upala, alergija, ujeda insekata i niza drugih poremećaja na koži, a izuzetan je i za prevenciju i svakodnevnu negu, od najmlađih do najstarijih članova porodice.

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.