Nežna i jaka

Dok je brala maline, Zevsova dojilja Ida je slučajno nabola prst na trn. Maline su tada bile snežno bele, a od njene krvi su postale i ostale crvene. Tako je bilo po grčkoj mitologiji. Ova biljka, koja nam je došla iz Azije a koju su životinje ’posejale’ na sve strane, često se susreće na arheološkim iskopinama, kao obavezni deo drevnog vidarskog pribora. Kod starosedelaca Amerike, prut maline simbolizuje plodnost, a njena darežljivost plodovima gde god se zatekne, pouka je prirode kako treba i mi da se ponašamo, i da svoje dragocenosti delimo s drugima.

Malina se oduvek povezivala sa plodnošću, dobrotom i srcem. Kada nikne, prve godine ne rađa. Ulaže svu svoju snagu da ojača koren. Nakon godinu dana spremna je da procveta i rodi. Simbolika je jasna, i naši stari su je rano uočili: za izobilje i rod potrebno je sazreti i imati strpljenja. Trnje koje okružuje nežni plod uči nas da moramo štiti ono što nam je najdragocenije. Oni koji su dostojni njenog ploda moraju se prilagoditi i pažljivo ga ubrati, a malina ih mudro pušta, znajući da će tako njeno seme biti preneto u daleke krajeve i budućnost osigurana. Davanjem obezbeđuje dobitak.

Plod maline je baršunast i nežan, ali njeno korenje je jako. Međutim, ono što je još dragocenije od njenog ukusnog ploda je list. Žene koje su tokom istorije, još od pećinskog doba, najčešće odlazile u prirodu da skupljaju plodove, vrlo rano su shvatile da list maline može da im pomogne. Pored brojnih rituala, amajlija, magija i čini, list maline se pokazao kao idealno rešenje za ženske tegobe. Od davnina se koristi kod bolnih menstruacija, za jačanje materice i kao pomoć dojiljama.

A šta znamo danas? Naši stari su bili u pravu. List maline je bogat magnezijumom, kalijumom, manganom, selenom, kalcijumom, fosforom, cinkom, a naročito gvožđem. Pomaže kod mučnine i grčeva u nogama. Odličan je astringent, skuplja krvne sudove i zauzdava obilno krvarenje. Koristan je za kožu, kod opekotina, ekcema, osipa a pomaže i kod oboljenja desni. Vitamini B, C i E jačaju imunitet i daju energiju. Efikasan je za čišćenje organizma, a ima moć da ’ispere’ hormone kojima smo izloženi bilo kroz hranu ili okolinu, pa može pomoći i ženama i muškarcima da zadrže dobar hormonalni balans.

List maline je od velike pomoći ženama koje pokušavaju da zatrudne. Jača zid materice, što povećava šanse za začeće i smanjuje opasnost od pobačaja. Olakšava jutarnje mučnine tokom trudnoće i priprema matericu za porođaj: pomaže da porođaj prođe brže i lakše i da kontrakcije budu produktivnije. Nakon trudnoće pomaže da se smanji krvarenje i otok i poveća proizvodnja mleka, kao i da se brže izbalansiraju hormoni. Visok nivo gvožđa jača krv, naročito nakon obilnog krvarenja, dok mangan jača vezivna tkiva.

Čime to još list maline utiče na matericu? U laboratoriji je iz njega izdvojen alkaloid fragarin koji ima moć da istovremeno tonizira i opusti mišiće, odnosno izbalansira njihov rad. Pored fragarina, jako astringentno dejstvo maline utiče na skupljanje i jačanje zida materice i mišića male karlice. Zato je odličan kod prolapsa materice i obilnih, bolnih menstruacija. Uz malinu grčevi nestaju, delom i zbog visokog nivoa magnezijuma. Obilje kalcijuma u listu maline se lako apsorbuje, a kalcijum je veoma koristan tokom PMS-a i njegovih neprijatnih pratećih simptoma kao što su nervoza, razdražljivost i promene raspoloženja. U tom pogledu kod sličnih simptoma može da pomogne i prilikom ulaska u menopauzu.

Ali osim što olakšava život ženama, list maline pomaže i kod problema sa crevima i tradicionalno je rešenje za dijareju. Opet tu stupa na scenu njegova moć da kontrahuje ali i opusti mišiće creva i želuca i smanji grčeve, pa tako olakšava varenje i smanjuje gasove. Tanini iz lista olakšavaju upale grla i grip, a antioksidansi jačaju imunitet i pomažu da se brže oporavimo nakon bolesti. List maline je svojevrsni prirodni tonik koji povoljno utiče na celi organizam.

U plodu maline možemo uživati jedno kratko vreme tokom godine, ali njen list možemo koristiti uvek. List maline je za žene najidealniji u kombinaciji sa virkom i hajdučkom travom, a ako su tu još i neven, zdravac i seme peršuna, onda imamo savršenu kombinaciju – Femisan A kapi. U ovom potpuno prirodnom proizvodu na bazi lekovitog bilja žene mogu naći spas kod neredovnih ciklusa, obilnih i bolnih menstruacija, neprijatnog PMS-a, neplodnosti, ali i ozbiljnijih poremećaja poput policističnih jajnika, mioma, cista ili ranica na grliću materice.

Femisan A kapi se mogu koristiti već od prve menstruacije, odlična su priprema za trudnoću, ali se ne koriste tokom trudnoće. Dostupne su svima, jer, kao što nas priroda uči, svoje darove moramo deliti s drugima.

Aromatične energetske bombice

Danas smo preplavljeni proizvodima koji se reklamiraju kao ’zdrava hrana’, ali kada bolje pogledamo deklaraciju, vidimo da su prepuni nezdravih sastojaka, posebno šećera i sirupa. Zato, ako su nam potrebne energetske štanglice ili kuglice, najbolje je da ih napravimo sami.

Evo jednostavnog recepta za odlične i ukusne kuglice koje iziskuju minimalno vreme za pripremu, a isprljaćete samo jednu posudu.

Prvo u veću posudu za mešenje sipajte suve sastojke, pa ih dobro izmešajte.

Od suvih sastojaka je potrebno:

  • 140 gr običnih ovsenih pahuljica
  • 1 kašika čija semenki (ili lanenog semena)
  • ½ kašičice himalajske soli
  • 1 kašičica cimeta
  • 1 kašičica francuske mešavine ’4 epices’ – karanfilića, oraščeta, đumbira u prahu i bibera (ako ne volite ove ukuse ovaj sastojak možete preskočiti)
  • 30 gr seckanog kandiranog đumbira
  • 100 gr seckanih oraha

Potom u ovoj smesi napravite udubljenje, pa dodajte mokre sastojke i opet dobro sve izmešajte viljuškom.

Od mokrih sastojaka je potrebno:

  • 2 kašike meda
  • 2 kašike putera od lešnika
  • 1 kašičica esencije vanile
  • 1 kruška, oljuštena i izgnječena (može se zameniti nekim drugim sezonskim voćem ili pečenom bundevom)

Pripremiti kutiju koja može lepo da se zatvori i obložiti je masnim papirom. Smesu u posudi podeliti na 8 delova, pokvasiti ruke pa zahvatati jednu po jednu gomilu, oblikovati rukama u kuglu i ređati u kutiju. Ohladiti pre serviranja. Bombice mogu da stoje u frižideru nedelju dana.

Jedna ovakva bombica ima 220 kalorija, i može, ako je potrebno, da zameni doručak ili užinu pred naporne aktivnosti. Idealne su za nošenje na put ili u školu.

Hranite se mudro, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Tačka blaženstva koja vodi u propast

U životu nema prečica – ako krenemo kraćim putem, kad-tad će nas dočekati naplatna rampa. A cena je najočiglednija, i nažalost najskuplja, kad je ishana u pitanju.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na zapadu se zahuktava seksualna revolucija. Tek stasala generacija tzv. bejbi bumera, rođenih odmah nakon II svetskog rata, koja nije imala prilike da iskusi glad, siromaštvo i ratove, donosi nove, uglavnom hedonističke životne vrednosti, za razliku od generacije njihovih roditelja koju je kriza naterala na skromnost i štednju. Na scenu stupa i kontraceptivna pilula koja ženama omogućava kontrolu rađanja i karijeru. Vreme postaje dragoceno, celodnevno ’robovanje’ u kuhinji više nije ni moguće, ni poželjno. Seksualna revolucija donosi napredak na svim poljima, naročito u primenjenoj nauci. Sve se sada vrti oko udobnosti: moderno društvo zahteva udobnu kuću, udoban prevoz do posla, udobnu sofu ispred televizora, udobnu odeću bez steznika, slobodnu ljubav, laka štiva i TV programe, i – brzu i ukusnu hranu. Pritom, sve mora da bude pristupačno, jeftino i prilagođeno većini.

Čuvena ‘večera uz TV’ iz sedamdesetih koju je trebalo samo podgrejati

Iako je seksualna revolucija donela mnoge slobode i napredak, njena najmračnija strana se ogleda u ishrani. To su najviše osetili stanovnici SAD-a, ali nažalost, taj trend se tek zahuktava i danas sve više pogađa i siromašne zemlje. U zemljama koje dugo nisu imale pristup prerađevinama, već se jelo isključivo ono što se skuva kod kuće (što je do nedavno bio i naš slučaj), gojazne osobe bile su vrlo retke. Kako se tržište otvara i prodavnice postaju preplavljene čokoladicama, gotovim pudinzima, kremovima, kolačima, pecivom, grickalicama, pahuljicama, voćnim jogurtima, sosevima, salamama, namazima, gotovom hranom koja se samo stavi u mikrotalasnu rernu i bezbrojnim gaziranim napicima, tako niče sve više gojaznih, i to najčešće među decom.

Ovom pojavom detaljno se pozabavio Majkl Mos (Michael Moss), Pulicerom ovenčani novinar i istraživač Njujork Tajmsa. Danas je više od dve trećine Amerikanaca gojazno, a oboljenja poput dijabetesa tipa 2, koronarnih poremećaja, šloga, čak i gihta su u vrtoglavom porastu. Ta činjenica je navela Mosa da se posveti istraživanju ovog fenomena, a rezultate je objavio u knjizi So šećer mast: kako su nas upecali prehrambeni giganti (Salt Sugar Fat: How the Food Giants Hooked Us).

Kada uđemo u prodavnicu i odaberemo sok ili zapakovani obrok, nismo ni svesni koliko ljudi, elaborata i novca stoji iza tih proizvoda. Mos to objašnjava na primeru popularnog napitka Dr Pepper, koji je do početka novog milenijuma bio treći najprodavaniji u Americi, pored Koka kole i Pepsi kole. Kako je tržište postalo preplavljeno novim bezalkoholnim napicima, tako je prodaja Dr Peppera opala. Kompanija Cadbury Schweppes je reagovala novim napitkom s novim imenom Red Fusion. Ali ubrzo je nastao problem: konzumentima se nije nimalo dopao. Kako bi se izvukla iz krize, kompanija je pozvala u pomoć legendu prehrambene industrije, Hauarda Moskovica (Howard Moskovitz). Nakon što je diplomirao matematiku i eksperimantalnu psihologiju na Harvardu, Moskovic je radio za vojsku gde je imao sličan zadatak: trebalo je da kreira savršeni gotovi obrok kog će vojnici na terenu u slast pojesti i potrljati pakovanje, jer su do tad uglavnom mrljavili i nisu unosili dovoljno kalorija, pa nisu bili spremni za fizički naporne vojničke izazove. Nakon detaljnih razgovora s vojnicima, Moskovic je shvatio da nije dovoljno samo dodati pojačivače ukusa jer tada nastaje paradoks zvani ’zasićenje specifičnih senzora’ – jaki ukusi preplave mozak što rezultira smanjenjem apetita za njima. Bilo je potrebno nešto što bi zaintrigiralo čulo ukusa, ali tako da ne dominira već da pojača potrebu za jelom.

I to nešto ima svoj naziv u prehrambenoj industiji: ’tačka blaženstva’. Svako od nas je iskusio tačku blaženstva daveći se u industrijskim čokoladnim kremovima ili hamburgerima iz popularnih restorana brze hrane. To je onaj osećaj apsolutnog ushićenja i želja da nikad ne prestanemo da jedemo. I tako je Moskovic pronašao formulu koja je nekada ’radila’ kod vojnika, a sad i kod konzumenata Dr Peppera: u složenom elaboratu na 135 stranica proizvođaču bezalkoholnih pića je objasnio kako konzumenti reaguju na jake i blage ukuse, na boju napitka, na razne arome i okidače senzora, senzacije u ustima, na razne sastojke koji dovode do tačke blaženstva, kao i predviđanje koliku će žudnju za proizvodom, odnosno zavisnost, sve to izazvati kod pojedinca. Moskovic je proračunao koje sve ukuse treba dodati kako bi se dobila zadovoljavajuća krivulja na dijagramu, u obliku obrnutog latiničnog slova U, za čiji vrh je zaslužan čitav niz slatkih ukusa u šećernom sirupu koji se koristi kao baza. Šta više, umesto dotadašnja 2 ml sirupa kog je kompanija koristila, bilo je dovoljno 1.69 ml za pravi efekat, čime je Moskovic kompaniji uštedeo milione. A prodaja novog Dr Peppera koji je brendiran pod imerom Cherry Vanilla Dr Pepper je premašila sva očekivanja i dovela do odvajanja kompanije koja se posvetila samo bezalkoholnim pićima, čija vrednost je premašila 11 milijardi dolara.

Reklamni poster za napitak Dr Pepper sedamdesetih godina

Nije ni potrebno zapitati se da li je prehrambenoj industriji bitniji profit ili zdravlje njihovih konzumenata. Kada su milijarde dolara u pitanju, pohlepa lako izgura etiku. Mos je nakon četiri godine istraživanja i razgovora sa preko 300 osoba koje su radile u prehrambenoj industriji zaključio da se u laboratorijama i na tržištu ulaže svesni napor da se ljudi ’navuku’ na jeftinu hranu koja se lako i brzo konzumira. Amerikanci se polako trezne i danas je sve popularniji trend zdrave ishrane, pa industrija mora da nalazi nova tržišta kako bi zadržala svoje milijarde: siromašnije i zemlje trećeg sveta. U zemljama oduvek poznatim po vitkosti na severu Afrike i na Bliskom istoku danas se sve češće viđaju gojazne osobe koje su željno iščekivale trenutak kad će im biti dostupni ti zanimljivi, šareni, primamljivi paketići super-ukusne hrane. Nama je to dobro poznato, ako se prisetimo vremena kada je otvoren prvi McDonald’s restoran na Slaviji u Beogradu. Čekalo se u kilometarskim redovima kako bi se probao čuveni hamburger u još čuvenijem pakovanju od stiropora, koje se čuvalo i nosilo kući. U zemlji legendarnih pljeskavica i ćevapa ljudi su nagrnuli na ’plastične’ hamburgere, i verovatno bi kupili bilo šta što je tako lepo upakovano. Nakon jela stomaci bi se naduvali, padalo se u letargiju, ali bismo želeli još i uporno se vraćali u ’Mek’.

Štetnost i povezanost prerađene hrane s gojaznošću je nekako oduvek bila očigledna, ali je bilo vrlo teško dokazati je. Dr Kevin Hol (Kevin Hall) iz američkog Nacionalnog instituta za dijabetes i oboljenja bubrega  kaže da su prerađevine kao pornografija – teško ih je definisati, ali ih prepoznajete kada ih ugledate. I on se bavi istraživanjem epidemije gojaznosti koja hara Amerikom od osamdesetih godina prošlog veka, a glavni osumnjičeni mu je bila prerađena hrana. Pošto je vrlo teško napraviti validnu studiju i dobiti merodavne rezultate o ishrani ljudi van laboratorije, Dr Hol je shvatio da će morati da dovede ljude kod sebe. I tako je organizovao prvu randomizovanu, kontrolisanu studiju u kojoj je učestvovalo 20 ispitanika koji su proveli mesec dana u laboratoriji i jeli isključivo hranu koja im je tu servirana, raspoređenu u 3 obroka i 1 užinu. Dobijali su duplo veću količinu hrane nego što im je potrebno za održavanje postojeće telesne težine, pa su mogli da jedu do sitosti. Svi ispitanici, 10 žena i 10 muškaraca u ranim tridesetim, svakog dana su oko sat vremena radili lagane vežbe. Tokom studije su svi detaljno praćeni, mereni su im vitalni znaci, glukoza, insulinska rezistencija, potrošnja energije, holesterol…

Ispitanici su bili podeljeni u dve grupe, pa bi tokom prvih 15 dana dobijali ili samo ultraprerađenu hranu ili neprerađenu hranu, a potom im je tokom narednih 15 dana način ishrane zamenjen: oni koji su jeli prerađevine, sada su dobijali samo neprerađenu hranu, i obrnuto.

Šta je bilo na jednom dnevnom meniju ispitanika u Holovoj laboratoriji? Na meniju sa prerađevinama mogli su se naći sok od jabuke, palačinke s margarinom i slatkim sirupom, kobasice od ćuretine, kroketi od krompira, sendvič s belim hlebom, sirom, ćuretinom i majonezom, čizburger, pomfrit, kečap, voćni jogurt i konzervisane breskve. Na meniju sa neprerađenom hranom bili su ovsena kaša sa borovnicama i bademom, mleko, salata sa grilovanom piletinom, jabuke, grožđe, dinstna junetina, kuskus sa limunom i belim lukom, boranija, šargarepa, humus od crnog pasulja.

Ispostavilo se da su, u periodu kada im je servirana ultraprerađena hrana, ispitanici unosili 508 kalorija više nego inače, i svi se ugojili oko 1 kg. Obe vrste obroka bile su ukusne, slične nutritivne vrednosti, s jednakim unosom šećera, ugljenih hidrata, proteina, masti i vlakana. Ono što je bilo drugačije je da su ispitanici prerađevine jeli brže, pa samim tim i više, i da im je trebalo više vremena da shvate da su siti. Ali u suštini problema je isto ono što pominje i Majkl Mos: velike prehrambene kompanije žele da stvore izuzetno ukusnu hranu, pa ukus pojačavaju dodavanjem više soli, šećera, masti i veštačkih pojačivača ukusa, kako bi izazvale i veštački apetit i žudnju za hranom. Svi ti sastojci su jeftini, što omogućava da porcije budu veće za manje para. Svi mogu da priušte ovakve obroke, bez obzira na imovinsko stanje. Svi mogu da ih pokupe usput, ne moraju čak ni da izađu iz auta.

Iako je prerađena hrana namerno dizajnirana tako da nam pomuti moć rasuđivanja, jedini način da joj se odupremo je svest. Nažalost, danas moramo preispitivati sve što nam se servira – na tanjiru, u medijima, na svim nivoima života. Moramo preispitivati i ono što nam se servira pod etiketom ’zdrava hrana’. I nema prečica – prerađena hrana nam možda može uštedeti pola sata – sat dnevno, ali nam može oduzeti godine života. Ne smemo dozvoliti da stignemo na naplatnu rampu da bismo to shvatili.

Uključite svest, hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Od prvog kotlića do civilizacije

Iako se mišljenja antropologa razlikuju po pitanju trenutka kada smo vatru upotrebili za spremanje hrane, jedno je sigurno: kuvanje je isključivo ljudska aktivnost, za razliku od životinjskog sveta koji opstaje na sirovoj hrani. Tvrdnju da početak termalne obrade hrane datira od pre dva miliona godina i Homo erectusa opovrgavaju neki antropolozi držeći se čvrstih arheoloških dokaza i tragova vatre koji datiraju od pre oko 400.000 godina. Ali i zagovornici teorije o dva miliona godina imaju jasan dokaz: otprilike u to vreme naši preci su evoluirali od niskog Homo habilisa do Homo erectusa koji je bio visok koliko i mi danas. Pored visine, metamorfozu je doživela i lobanja, čija se veličina udvostručila, baš kao i mozak. Za razliku od nje, vilica i zubi su se smanjili, što dovodi do logičnog zaključka da se to dogodilo jer je hrana bila mekša i iziskivala manje žvakanja. I organi za varenje su se skupili pošto se hrana lakše varila.

Dakle, kuvanje je jasan razlog što smo počeli lakše i brže da varimo hranu, pa samim tim dobili više energije koja je omogućila razvoj mozga. Osim toga, žene su postale plodnije, za šta dokaz možemo naći među današnjim zagovornicama sirove ishrane. Jedna studija koja je u Nemačkoj sprovedena na 572 ispitanika koji konzumiraju isključivo sirovu hranu, utvrdila je da je pola žena u njoj postalo amenoreično – izgubilo je menstruaciju jer telo nije dobijalo dovoljno energije za održavanje normalnog ciklusa i plodnost.

Najveći zagovornik ove hipoteze je antropolog Ričard Rengam (Richard Wrangham), koju je pre 20 godina elaborirao u svojoj knjizi Kako je kuvanje od nas napravilo ljude. Na samom početku Rengam citira svog kolegu Redklif-Brauna (Alfred Reginald Radcliffe-Brown) koji se bavio antropološkim istraživanjem Adamanskih ostrva i njegovih stanovnika koji jedu isključivo kuvanu hranu, sa izuzetkom nekoliko sirovih vrsta voćki: ’Adamanci veruju da ih posedovanje vatre čini ljudskim bićima i razlikuje od životinja’. Kada putuju, pripadnici ovog nomadskog plemena uvek prvo nose vatru sa sobom. Ona je centar društvenog života, jednako bitna kao hrana, voda i skrovište.

Postoje nomadska plemena koja žive u hladnijim predelima, poput Eskima na severu ili Jagana iz Ognjene zemlje na krajnjem jugu južnoameričkog kontinenta, koja konzumiraju sirove životinjske proteine, ali to su obično meki delovi, poput džigerice, ribe ili mekušaca. Iako je grnčarija relativno ’nov’ izum, od pre desetak hiljada godina, ima hrane koja dolazi u sopstvenim, prirodnim ’posudama ili pakovanju’, na primer jaja, školjke ili kornjače. Pre 120.000 godina čovek je umeo da napravi lepak od smole bukve, za šta postoje arheološki dokazi, a ta smola se morala topiti u nekoj vrsti posude. I danas Andamanci koriste stabljike bambusa koje pune mesom i tako kuvaju na tihoj vatri, dok Jagani ’roštiljaju’ meso na užarenom kamenju.

U poređenju s krupnim primatima (šimpanzama, gorilama i orangutanima) koji provode preko pet sati dnevno u žvakanju hrane kako bi u telo uneli oko 1800 kalorija, mi hranu jedemo munjevitom brzinom. Osim što je, termičkom obradom hrane, Homo erectus olakšao proces žvakanja, varenja i očuvanja hrane, proširio je i jelovnik. Sada je mogao da u ishranu doda tvrde biljke i korenje koji su sirovi nejestivi. Kuvana hrana je i bezbednija jer se na visokoj temperaturi neutralizuju toksini iz biljaka i patogene bakterije iz mesa, pa i njegov imuni sistem mogao da odahne. Naš predak je kuvanom hranom obezbedio višak energije koji mu je omogućio veće šanse za preživljavanje, razmnožavanje i razvoj. Sedeći pored vatre dobijao je i više toplote i krzno je postalo nepotrebno. Samim tim, telo se manje grejalo prilikom fizičke aktivnosti, pa je mogao i da trči više i ide dalje.

Po Rengamu, sve te promene su dovele i do jedne socijalne, čije posledice i danas osećamo: muške dominacije. Muškarci su sada bili slobodniji da lutaju u potrazi za hranom, dok su žene ostajale kod ognjišta. Za pripremu hrane je potrebno vreme, a dim i miris bi se osećali na daleko, pa su žene često bile izložene napadima i otimačini. Ženama, koje su fizički bile slabije, je tako bila potrebna zaštita muškaraca, a one bi im zauzvrat spremale hranu. Ova primitivna vrsta ’reketiranja’, po Rengamu, predstavljala je početak društvenog uređenja zasnovanog na ženskoj podčinjenosti, a koja je uključivala niz aktivnosti, pored podele dužnosti i sistem parenja. ’To nije bio nimalo lep prizor’, tvrdi Rengam, koji je u studentskim danima neko vreme proveo sa primatologom Džejn Gudal u Tanzaniji, proučavajući korene nasilja kod primata i ljudi. Po Rengamu, kuvanje je ljudskom rodu donelo niz prednosti, ali je zarobilo ženu i zadržalo je u nametnutoj potčinjenosti, od ovog primitivnog ’braka’ do danas.

Socijalni odnosi nastali kao posledica pripreme hrane podrazumevali su veliku netrpeljivost prema pridošlicama, što se i danas može videti kod nekih plemena u pustinji Kalahari: kada se posetilac približi porodici okupljenoj oko vatre za vreme obroka, mora prvo da sedne na određenoj udaljenosti i da sačeka poziv. Hrana se mora prihvatiti s obe ruke, kao dar, ponizno. U praistoriji je lako zamisliti izgladnelog pojedinca ili grupu koja je danima lutala bez hrane, kako nailazi na pleme dok se gosti oko vatre. Sukob u takvim situacijama je sigurno bio neizbežan.

U neku ruku, moglo bi se reći da je ’ženski kotlić’ zaslužan što smo postali to što jesmo, kao civilizacija i kao pojedinci. Rengam započinje treće poglavlje svoje knjige citirajući čuvenog francuskog političara i gastronoma Žan Antelm Brijan-Savarina: ’Čovek ne živi na onome što pojede, već na onome što svari’. Kuvana hrana je kaloričnija, što opet potvrđuju pobornici sirove ishrane. Kuvanje je omogućilo da unosimo više žitarica i skroba koji se bolje vare i apsorbuju kada su termički obrađeni, a koji su zaslužni za ženske obline i plodnost. Pojava prve menstruacije kod devojčica je direktno povezana s telesnom težinom, a preterana mršavost vodi u amenoreju. Meka hrana značila je i da žene mogu da prestanu da doje decu ranije, i da ponovo ranije zatrudne. Bake počinju da imaju aktivnu ulogu u zajednici. Podela dužnosti i odlazak muškaraca u lov dok žene beru plodove i kuvaju kod ’kuće’ i hrane podmladak, dovela je i do stvaranja porodice, moralnih principa i ’specijalizacija’ – razvijanja veština u određenim aktivnostima. Angažovanje žena oko kuće omogućilo je muškarcima da stiču bogatstvo i tako je nastala prva ekonomija. Danas je kulinarstvo umetnost i nauka, ali i velika i unosna industrija, a porodica ili zajednica je i dalje osnov društva.

Od prvog komada hrane koji je upao u vatru do danas daleko smo dogurali. Čak i previše. Naše generacije svedoci su sistematskog uništavanja prirode zarad profita, do te mere da sami sebi ugrožavamo zdravlje a deci budućnost. Vrtoglavi tempo života donosi nam nove probleme i bolesti koje možemo rešiti samo ako se okrenemo prirodi. Jer, ma koliko bili inteligentni i savremeni, ne smemo zaboraviti da smo od prirode potekli i da nam bez nje nema života.

Vesnik jeseni i dobrog zdravlja

Ona zri krajem leta i njen miris nas prati tokom jeseni. Uzgaja se u našim krajevima vekovima, a naše stare, autohtone sorte su otporne na većinu bolesti koje danas napadaju voće. Karamanke su završile i u pesmi, i to ne bez razloga, njihovo bujno drvo može živeti i preko 200 godina, a voće im je slatko i sočno.

Većina mitologija širom sveta je prepuna krušaka: u antičkoj Grčkoj bila je posvećena Heri i Afroditi. Zabranjeno voće koje se pominje u Bibliji često se prikazuje kao smokva, kruška ili nar. Starim Kinezima kruška je simbol besmrtnosti. Samim svojim oblikom kruška podseća na ženske obline ili figurice ženskih idola iz praistorije. Nije ni čudo, jer osim što obilno rađa, kruška najavljuje dolazak plodne jeseni, vreme žetve, ima moć da još nerođenoj bebi obezbedi pravilan razvoj, a nama preporodi telo.

Kruške često zapostavljamo u ishrani, što je velika šteta jer su izuzetno zdrave, a pritom spadaju u hipoalergensko voće, ono koje mogu jesti i osobe veoma osetljive i sklone alergijama na hranu. Osim što nam štite kompletno zdravlje, kruške nam održavaju vitkost i lep izgled.

Šta je to u kruškama na čemu im treba zahvaliti?

  • Minerali: kalijum, fosfor, kalcijum, magnezijum, gvožđe, bakar, bor, mangan… Mangan, magnezijum, fosfor, kalcijum, bakar i bor održavaju zdravlje kostiju i sprečavaju osteoporozu. Kalijum povećava protok krvi, prirodni je vazodilatator, snižava krvni pritisak, sprečava aterosklerozu, reguliše nivo tečnosti u organizmu, hidrira i snabdeva organe kiseonikom. Gvožđe sprečava anemiju, a u kombinaciji s bakrom bolje se apsorbuje.
  • Vitamini: A, C, B 2, 3 i 6, folna kiselina, D, E. Folna kiselina je idealna za trudnice jer smanjuje defekt neuralne cevi kod novorođenčadi.
  • Antioksidanti: glutation snižava krvni pritisak i sprečava moždani udar, kvercetin sprečava rak i oštećenje arterija, vitamin C i bakar jačaju imunitet; beta karotin, lutein i zeaksantin u kombinaciji s vitaminom A čuvaju oči, kosu i kožu, sprečavaju makularnu degeneraciju i kataraktu. Flavonoidi i antioksidanti u kruškama smanjuju upale, olakšavaju simptome artritisa, reume i gihta.
  • Kora i voće je prepuno vlakana, pomaže rad creva i omogućava redovno pražnjenje, sprečava nadutost, održava holesterol u zdravim granicama, sprečava rak dojke i dijabetes, kolitis, rak debelog creva i ubrzava metabolizam. Kruške čiste pankreas, jetru i bubrege.

Pa zato pravac na pijac, nađite bakicu koja prodaje neprskane kruške iz svog dvorišta i neka vam obeleže ovu jesen. A osim što su sjajne takve kakve su, kruške su idealne i za poslastice. Evo jednostavnog recepta za vrlo ukusan dezert, a pritom potpuno prirodan, bez veštačkih šećera.

Punjene kruške

Od materijala je potrebno:

  • 6 sočnih krušaka
  • 3 kašike ovsenih pahuljica
  • 10 seckanih urmi (bez koščica)
  • šaka lomljenih oraha + 6 celih polovina
  • kašičica cimeta

Pomešati ovsene pahuljice, cimet, seckane urme i lomljene orahe. Kruške oprati, odseći vrh i pažljivo ih izdubiti. Ne ljuštiti. Ukloniti seme a izvađeno meso dodati smesi s ovsenim pahuljicama.

Pripremljenom smesom bogato napuniti izdubljene kruške i staviti odozgo polovinu oraha. Poslagati na pleh i peći 35 minuta u već zagrejanoj rerni na 200 stepeni.

Servirati ohlađene, same ili, ako dijeta dozvoljava, uz kuglu sladoleda od vanile.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite da popijete Equigal!

Magija i nauka za put do večnosti

Otkako je čoveka bilo je i bolesti, a danas nije lako utvrditi trenutak u istoriji kada je medicina uzela primat nad magijom i vradžbinama. Nama je poznato samo ono o čemu postoje zapisi, a najbolje zapise, večno uklesane u kamen, ostavili su drevni Egipćani.

Džoserova stepenasta piramida u Sakari, Kairo, koju je projektovao briljantni Imhotep

Društvo kojim je dominirao kult mrtvih, opsesija da se osigura mesto u zagrobnom životu, usavršilo je postupak konzervacije i mumifikacije mrtvih, ali i detaljne procedure lečenja i operacija na živima. Egipat je bio nadaleko poznat po svojoj medicini koja se pominje i u Homerovoj Odiseji, a za ovom drevnom i vrlo složenom kulturom ostali su detaljni zapisi kako na papirusima, tako i na zidovima hramova. Davno pre Aleksandra Fleminga, Egipćani su znali za antibiotike do kojih su dolazili fermentacijom, a koji su im bili neophodni za preradu vode iz Nila.

Boginja Hator drži ključ života, reljef, hram File

Da je medicina bila vrlo složena nauka u Egiptu potrvdio je i Herodot koji u svojim zapisima pominje njene specijalističke grane, oftalmologiju, stomatologiju, internu medicinu, dijetetiku, hirurgiju… Mumije koje su za sobom ostavili svedoče o vrlo preciznim hirurškim zahvatima, amputacijama, plombiranim zubima, protezama, zahvatima na lobanji.

Godine 1872. nemački egiptolog Georg Ebers pronalazi dragoceni zapis na papirusu dugom dvadesetak metara, iz oko 1550. godine pre naše ere. U 108 kolona hijeroglifa na njemu je detaljno prikazana sistematizacija oboljenja, dijagnoza i lečenja. Opis tretiranja apcesa dokazuje da su Egipćani znali da je potrebno dezinfikovati sečivo u vatri, probosti apces pažljivo, tako da se ne oštete krvni sudovi, i ranu kauterizovati, tj. spaliti.

Imphotep (desno) i hirurški instrumenti (levo), reljef u hramu Kom Ombo

Ali ko je taj koji je doneo prekretnicu u istoriji, i jasno razdvojio magiju od nauke? Jedna od najistaknutijih ličnosti starog Egipta koja je dala izuzetan doprinos ne samo medicini već i arhitekturi i uopšte nauci, bio je Imhotep, prvi poznati lekar u istoriji i neimar prve, stepenaste piramide. Imhotep je bio super-heroj starog doba, najsvestranija ličnost koja je uspela da se uspne do najviših lestvica u državi. Ovaj genije bio je desna ruka Džosera, vladara treće dinastije (oko 2650. godina p.n.e.). Imhotep, čije ime znači Onaj koji dolazi u miru, rođen je kao običan čovek, sin graditelja Kanofera, ali njegov britki um i sposobnost su ga ubrzo uzdigli do najviše funkcije – Džoserovog vezira.

Figurica Imhotepa, Imhotepov muzej u Sakari

Pored već pomenutog Ebersovog papirusa, Edvin Smit 1862. godine imao je sreću da naiđe na i otkupi još jedan vredan papirus za koji se smatra da ga je napisao baš Imhotep. Ovaj drevni tekst opisuje 48 slučajeva povreda, lomova, iščašenja i tumora, kao i načine tretiranja: postavljanje udlaga, zavoja, lečenje infekcija pomoću meda i smole i zaustavljanje krvarenja pomoću svežeg mesa. Smatra se da je Imhotep dijagnostifikovao i lečio preko 200 vrsta bolesti uključujući i tuberkulozu, upalu slepog creva, giht, kamen u žuči i artritis. Bio je vrsan hirurg svog vremena ali je ostavio i ulog u budućnost: u Memfisu je osnovao prvu školu medicine na svetu.

Ovaj genije bio je i glavni arhitekta zaslužan za izgradnju čuvene stepenaste piramide u Sakari u kojoj je faraon Džoser našao svoj put do večnosti. A Imhotep? Bio je toliko cenjen da je nakon smrti uzdignut do božanstva – Boga medicine i izlečenja. Ljudi su vekovima nakon njegove smrti dolazili u Sakaru i donosili glinene amajlije i modele organa s verom u izlečenje. I sve to čak 2000 godina pre rođenja Hipokrata, oca medicine. U hramu Kom Ombo u Asuanu Imhotep i danas sedi uklesan u kamen i drži ključ dugog života. Ispred njega su uklesani zadivljujuće detaljni hirurški instumenti. Imhotep je dokaz da jedan čovek ima moć da preokrene tok istorije.

Mamizi, ‘Mesto rođenja’ u hramu Edfu

Ali nauka i mit su u starom Egiptu tesno isprepletani i nerazdvojivi. Mnogo posle Imhotepa, u kasnom periodu starog Egipta, od 664. godine pre naše ere, hramovima se dodaju kapelice kojima se slavi rađanje božanstva. Ovo ’mesto rođenja’, ili mamizi na koptskom jeziku, čuvale su boginje plodnosti i rađanja, Taveret, Raet-Tavi i Hator, majka Horusa, Boga neba i Ra, Boga sunca. Hator je simbol ženstvenosti, plodnosti, ljubavi, seksualnosti i majčinstva, ali i spona između svetova živih i mrtvih, i obično je prikazivana u obliku krave ili žene kravljim rogovima i sunčevim diskom na glavi. Hator je žena u najdubljem smislu: ona svojim zlatnim zracima obasjava ceo svet, ciklično se obnavlja i bez nje nema rođenja i regeneracije. Njena ženska snaga pokreće svet. Zato nije ni čudo što je neizostavni deo mamizija.

Božansko rođenje, reljef u mamiziju hrama Edfu

Kada je 1473. godine pre naše ere lukavo preuzela vlast, Hatšepsut, ambiciozna kraljica 18. dinastije, gradi veličanstveni hram u Deir el-Bahariju blizu Luksora. Na jednom od reljefa prikazuje sebe kao bebu kako sisa mleko boginje Hator. Time Hatšepsut svima stavlja do znanja da nju i njenu vladavinu štiti Hator, i da polaže neprikosnoveno, božansko pravo na faraonski presto. Ali osim Hator i drugih boginja, žene u starom Egiptu štitila je i medicina. Tu dolazimo do trećeg interesantnog papirusa, Kahunskog, kog je 1898. pronašao arheolog Flinders Petrie u Lehunu. Zapis potiče iz 1825. godine pre naše ere i zove se još i ’ginekološki’ jer detaljno opisuje žensko zdravlje, bolesti, plodnost, trudnoću i kontracepciju.

Boginja Hator doji Hatšepsut, reljef, hram u Deir el-Bahariju

U 34 odeljaka u tekstu su jasno sistematizovani poremećaji, dijagnoze i metode lečenja. Zahvaljujući ovom dokumentu možemo bolje da razumemo stare Egipćane koji su verovali da žena može osećati različite simptome u celom telu usled poremećaja u materici. Tako, ’lutajuća materica’, ’sekrecija iz materice’ ili ’teror materice’ može izazvati probleme s očima, zubima, bolove u zglobovima, vratu ili glavi. Kao terapija se pominju fumigacija (’dimljenje’), masaža i lekovi koji se mogu piti ili nanositi na kožu. Tu su i magareće mleko i brojna mirisna ulja. Interesantno je da neke od ovih metoda lečenja mnogo kasnije pominju Hipokrat i Galen, naročito fumigaciju i masažu uljima.

A začeće? I ono se može pospešiti pomoću tamjana, svežih ulja, urmi i piva. Ukoliko žena pokušava da ga izbegne, odličan kontraceptiv je dimljenje zapaljenom krokodilskom balegom. Natron, mešavina natrijum karbonata i bikarbonata koja se nalazi u prirodi u pustinjama, često se koristio za čišćenje, kako okoline tako i pročišćavanje tela, kao antiseptik za rane i tokom mumifikacije. U Kahunskom papirusu pominje se i ’prostirka’ od natrona kao sredstvo za kontracepciju, uz tretiranje materice medom.

Staroegipatski lekari su procenjivali sposobnost žene da začne na osnovu njenih očiju. Ako su oči čiste, ona je plodna, ako u očima ima ’nečega’, na primer čmička, nešto nije u redu s matericom. Oči su prozor u ženstvenost.

Horusovo oko, simbol zaštite, kraljevske moći i dobrog zdravlja, reljef, hram Kom Ombo

Sa stanovišta svega što danas znamo, imaju li staroegipatske metode lečenja ikakvog smisla? Iako na mnogo bazičnijem nivou, Egipćani su shvatali važnost dezinfekcije. Što se tiče povezanosti materice s drugim delovima tela, mogli bismo reći da su imali holistički pristup bolesti. Danas znamo da su poremećaji ženskog reproduktivnog sistema izazvani hormonalnim disbalansom koji utiče na čitav organizam. On može izazvati glavobolje, nesanicu, depresiju, nervozu, promene na koži, poremećaje u ishrani, telesnoj težini… Hormonalni disbalans može se pročitati u tužnim i umornim očima žene. A sama činjenica da je jedan celi veliki papirus posvećen samo ’ženskoj medicini’ svedoči o mestu žena u starom kraljevstvu i važnosti žene i majke za prosperitet čitavog društva. Koga boginja Hator podoji, taj ima neprikosnoveno pravo na faraonski presto i mesto među bogovima.

Šta možemo naučiti od starih Egipćana? Da je sve moguće. Moguće je da običan čovek svojim umećem postane božanstvo, moguće je bez moderne tehnologije preneti monolitne blokove kamena kilometrima daleko i sagraditi piramide i hramove, moguće je da žena svojom pameću i sposobnošću postane kraljica i vlada preko 20 godina uprkos brojnim neprijateljima… Moguće je u prirodi naći lek, moguće je produžiti ili sačuvati život, kao i sačuvati mrtve tako umešno i dobro da ih mi pronađemo danas, nakon 5000 godina, cele i netaknute. Sve je moguće. Dok god smo svesni te činjenice, sva carstva su naša.