Felafel na drugačiji način

Felafel je omiljena orijentalna ’brza hrana’, a smatra se da potiče iz Egipta od pre oko 1000 godina, gde se u Aleksandriji pravio od kuvanog boba. Kako je luka ovog grada imala jake trgovinske veze sa ostalim gradovima Levanta (zemalja uz istočnu obalu Mediterana), i Srednjeg istoka, recept se brzo proširio, ali je bob ubrzo zamenjen leblebijom. Iako nema dokaza, veruje se da se felafel pravio još u vreme faraona. Danas ga svojataju ne samo Egipćani, već i Palestinci i Izraelci, i svako ima svoje verzije felafela, uz prigodne političke i kulturološke pošalice, baš kao što je i burek (naročito sa sirom) tema pošalica na Balkanu. Ali felafel ipak više spaja nego što razdvaja ljude, jer danas ga jedu ne samo bliskoistočni Jevreji, Jemenci, Palestinci, Iračani, Iranci, Libanci, Jordanci, Egipćani, već je omiljen širom sveta, i čak ga je i Mc Donald’s ponegde uvrstio u svoj jelovnik.

Ulični prodavac felafela u Aleksandriji

Tradicionalno se pravi od mlevenih leblebija (nauta) uz dodatak luka i začina, pa se od smese oblikuju kuglice koje se prže u dubokom ulju. Ovi ’uštipci’ se serviraju u rasečenom pita hlebu uz dodatak seckanog povrća i umaka, najčešće tahine i humusa. Recept za humus je opisan ovde: Zdravi namaz, a o tome koliko su leblebije zdrave već smo pisali ovde: Za stomak ravan kao palačinka

Ova drevna ulična hrana je u poslednje vreme postala popularna i kod nas, naročito među vegetarijancima, a pošto su leblebije veoma zdrava hrana s visokim procentom proteina i vlakana koja dugo drži sitost, idealne su za osobe na dijeti i dijabetičare. Ako se tokom pripreme izbaci prženje, onda je i nisko kalorična. Zato danas pravimo felafel na drugačiji način: umesto prženja koristimo pekač za galete ili vafle.

U receptima za felafel obično se insistira da se leblebije ne kuvaju, već samo potope uveče pa ujutru samelju, ali možemo ga pripremati i od kuvanih ili konzervisanih leblebija uz dodatak brašna. Evo jednostavnog i brzog recepta za ’vaflafele’.

Od materijala je potrebno:

  • 250 gr kuvanih leblebija (može i iz konzerve)
  • 1 jaje
  • kašika maslinovog ulja
  • 2 čena belog luka
  • 1 mali seckani crni luk
  • 4 kašike brašna od leblebija (nautovog brašna)
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • 1 kašičica celerove soli
  • začini po želji: biber, kumin, korijander, peršun, nana, rendana korica limuna…

Sve sastojke staviti u procesor i grubo samleti u relativno gustu smesu. Uključiti modlu za vafle, podmazati je uljem, pa vaditi kašičicom smesu i ređati na grejnu ploču, kao kad pravimo galete. Peći dok ne porumeni.

Od ove smese se dobija petnaestak galeta. Odlične su i kad su vruće i kad se ohlade, a možemo ih servirati na bezbroj načina, ako želimo da se držimo tradicionalnih, onda su idealni tahina, humus i seckano povrće.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

S lekovitim biljem kroz prostor i vreme

Ako posmatramo prirodu kao jedan celovit, jedinstveni organizam, lako možemo uočiti da ona sadrži sve što je potrebno za nastanak i održanje života. Svaki disbalans ima svoj kontra-teg, svaka boljka ima svoj lek. U tom složenom svetu svako biće koje je deo njega je ujedno i zaseban mikrosvet, i njihova međusobna interakcija vidljiva je na svim poljima. Mikrosvet i makrosvet ogledaju se jedno u drugome, pa je tako svaka jedinka, od najsitnijeg organizma do najsloženijeg, točkić mehanizma koji ga napaja energijom.

U skladu sa osnovnim principima kosmogonije, drevne teorije nastanka sveta, četiri osnovna elementa: voda, vatra, zemlja i vazduh, spajaju se u skladnim proporcijama kako bi materiji udahnula dušu. Naši preci koji su posmatrali nebo nezagađeno uličnim osvetljenjem i hodali po poljima koja nisu poznavala kisele kiše i izduvne gasove, lako su uočavali ovu povezanost i znali su gde da traže pomoć kada telo ili duša zabole.

Avicena

Da biljke imaju dušu, verovao je i Avicena, persijski erudita iz 10. veka naše ere, koji se smatra ocem moderne hemije. Na istoku poznatiji pod imenom Ibn Sina, autor je oko 450 radova od kojih je 40 iz oblasti medicine. Dok u Evropi mrak Srednjeg veka pritiska nauku i religijske dogme prevladavaju nad razumom, na istoku kultura i nauka cvetaju. Upravo je Avicena najznačajniji naučnik i mislilac ovog islamskog Zlatnog doba. Baš kao što svi točkići u mehanizmu deluju zajedno, tako se i Avicena oslanja na dela antičkih filosofa, pre svega Aristotela, ali i dostignuća Hipokrata, Galena i drugih iscelitelja bliskog i dalekog istoka. Putem sistematičnih eksperimenata i analize rezultata, ovaj briljantni um postavio je osnove moderne medicine i kliničke farmakologije. Avicena je tvorac prvih karantina, pošto je shvatio mehanizme delovanja infekcije, insistirao je na jačanju imuniteta i prevenciji, definisao je pojam sindroma, uveo kontrolisane studije, opisao niz oboljenja, fizičkih i mentalnih, a njegovi zapisi, pre svega Knjiga isceljenja i Kanon medicine, su tokom više vekova bili deo osnovnih udžbenika medicine i u Evropi. U svom holističkom pristupu pacijentu, ovaj drevni mislilac naglašavao je važnost svih faktora koji utiču na isceljenje, ne samo tela već i duše – uključujući i muziku i prijatelje.

Šen Nung

Avicena je samo jedan iz niza sjajnih lekara tokom istorije koji se, između ostalog, oslanjao i na isceliteljsku moć lekovitog bilja. Neki od njih su deo mita, kao kineski car Šen Nung, ’božanski ratar’ prozirnog stomaka, koji je prvi koristio žen šen. Za razliku od njega, ljudi od krvi i mesa, poput Hipokrata i Teofrasta, postavili su jasnu granicu između izlečenja i božanske intervencije. Pedanije Dioskurid, travar i hirurg iz vremena vladavine Nerona, ostavio je za sobom preko 1000 zapisa o lekovitim svojstvima oko 600 biljaka. Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Galena, hirurga iz 2. veka naše ere, kao i Paracelzusa, rođenog u Švajcarskoj, ali zapravo građanina sveta koji je proputovao Evropu, od Skandinavije, preko Moskve,  sve do Egipta, Svete zemlje, Turske, Balkana i Grčkih ostrva, a istoriji medicine zaveštao je kauterizaciju rana, obaveznu amputaciju gangrenoznih udova i toksikologiju. Među običnim ljudima veoma cenjeni lekar, a prezreni ‘lakrdijaš’ među visokoobrazovanim naučnicima tog doba čije je uskogrude teorije opovrgavao u praksi, Paracelzus je verovao u posmatranje prirode, eksperimentisanje, svestranost. Tvrdio je da doktor ’mora biti alhemičar, mora da posmatra majku zemlju gde leže minerali, a kako planine neće doći njemu, on mora otići u planine’. Kako su mu putovanja proširila vidike, smatrao je da se iskustvo o svetu mora prikupljati iz svih izvora, ne samo od priznatih naučnih autoriteta, već i od starica, Ciganki, proročica, nomadskih plemena, pa čak i odmetnika i lopova. Kako se ljudi, biljke, minerali i bolesti razlikuju od mesta do mesta, tako se i doktor mora kretati i prikupljati znanja svuda.

Paracelzus

Duša ne prepoznaje spoljnu ili unutrašnju fizičku konstrukciju biljaka i korenja, ali intuitivno spoznaje njihovu moć i vrline, i odmah prepoznaje njihov potpis, orgasku aktivnost koju prenose na sve oko sebe u prirodi, tvrdi Paracelzus.

Engleski herbalizam obeležio Nikolas Kalpeper, koji se rodio iste godine kada je umro veliki Šekspir. Celog života je proučavao lekovito bilje i sva svoja saznanja sažeo u delu Sve o biljkama, a bolesne je lečio besplatno, verujući da je medicina javno dobro, i da se lek za svaku boljku može ubrati u neposrednoj okolini.

Marija Treben

O svim ovim vrsnim lekarima postoje brojni zapisi i njihova dela i dalje žive. Ali njihova učenja se baziraju na hiljadama i hiljadama narodnih iskustava i znanja koja su se vekovima prenosila s kolena na koleno. Baš kao što je Paracelzus dragocene podatke o lekovitom bilju prikupljao od starica i nepismenih nomada po raznim evropskim zabitima, i ono što danas znamo, a što je nauka i dokazala, dugujemo brojnim bezimenim travarima kako s naših prostora, tako i diljem sveta. Prošli vek obeležila je i Austrijanka Marija Treben, koja je ponovo probudila pažnju i interesovanje zapada za lekovito bilje. U svojoj knjizi Zdravlje iz božje apoteke, Treben ne negira važnost saznanja moderne medicine, ali podseća da je prekomerna i često pogrešna upotreba antibiotika dovela do ozbiljnih negativnih posledica.

Među biljkama koje Marija Treben pominje su i virak, rusomača, hajdučka trava i neven, koje su posebno korisne ženama, u raznim fazama života. I naši čuveni ’narodni lekari’, Vasa Pelagić i Jovan Tucakov, posebno cene hajdučku travu koju, kako Pelagić kaže, ’zna gotovo svaki seljak bez sviju botanika i botaničara’, a u riznici Tucakova posebno mesto zauzimaju i crveni zdravac, virak, rusomača i neven. Neuredne menstruacije, belo pranje, bolovi, grčevi, odlivi, upale jajnika, miomi, ranice na grliću, prolaps materice, opuštenost trbušnih mišića i materičnih ligamenata nakon porođaja,  sve su to poremećaji za koje se pomoć može naći u ovom bilju.

Pećina Šanidar

Arheologija je zabeležila najstarije ostatke suvog lekovitog bilja u pećini Šanidar u Iraku za koje se procenjuje da su stari čak 65 000 godina. Da je lekovito bilje oduvek bilo dragoceno i da njegova vrednost ne bledi ni danas, potvrđuje i činjenica da se, od 8 biljaka koje su tu pronađene, 7 i dalje koriste za lečenje. Među njima je i hajdučka trava. Mnogo milenijuma nakon Neandrentalaca koji su sahranjeni u ovoj pećini, istu tu lekovitu biljku, hajdučku travu, bere Avicena na poljima Persije, i namenjuje je za poboljšanje cirkulacije i protiv grčeva. Travar i lekar je u neku ruku i alhemičar, koji običnu travku pretvara u zlata vredan lek. Zato nije slučajno što je naučni naziv za virak Alchemilla, od arapske reči alkemelih – alhemičar – ‘mali čarobnjak’.  Osim što se znalo za lekovita svojstva ove biljke, verovalo se da rosa sa njenih listova, koju su zvali i nebeska voda, ima moć da metal pretvori u zlato.

Tucakov i Pelagić

Od drevne kineske medicine, 600 biljaka antičkih lekara, Aviceninog bilja s dušom, kosmopolitskih biljaka Paracelzusa i onih iz Kalpeperovog dvorišta, preko naših čuvenih travara i travarki, lekovito bilje ima sposobnost da nas ujedini, ne samo prostorno, već i kroz vreme. Ko zna koliko žena je ublažilo menstrualne grčeve zahvaljujući virku Marije Treben, koliko ih je regulisalo obilna krvarenja zahvaljujući Aviceninoj hajdučkoj travi, koliko ih je zatrudnelo zahvaljujući rusomači, nevenu, crvenom zdravcu… To je tradicija koju ne smemo prekinuti, i zato danas imamo Femisan A. Lekovito bilje čiju vrednost su potvrdili vekovi a moderna nauka dokazala, sa najčistijih polja i najiskoristljivijem obliku i proporcijama, sabrano je u ovom prirodnom preparatu koji nastavlja da pomaže ženama širom sveta.

Kradljivac gvožđa

Nekada se anemija kod dece lečila tako što bi majke i bake zabole gvozdeni i bakreni ekser ili žicu u jabuku i sutradan tim voćem hranile decu. Slično receptu naših baka, kuvanjem u tučanom posuđu možemo pojačati nivo gvožđa u hrani čak za 20%. Gvožđe je neobičan mineral, koga vidimo i golim okom.

A zašto nam je gvožđe potrebno? Hemoglobin je protein iz crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) čija je uloga da prenosi kiseonik do pluća i ostalih delova tela. Najvažniji deo hemoglobina je gvožđe, koje se apsorbuje iz hrane u tankom crevu, pa preko krvi putuje do koštane srži koja je neka vrsta ’fabrike’ crvenih krvnih zrnaca. Jedan eritrocit tokom jednog minuta može da primi milion atoma gvožđa.

Logično je da kada ne unosimo dovoljno gvožđa, kada se ne apsorbuje adekvatno ili kada iz nekog razloga krvarimo, naše telo nije u stanju da mišiće, mozak, pluća, srce i ostala tkiva snabde kiseonikom. Tada smo anemični.

Osim siromašne ishrane, manjak gvožđa možemo imati tokom trudnoće, kada su povećane potrebe tela za ovim mineralom, ako mnogo vežbamo, u detinjstvu i ranoj mladosti dok još rastemo, ukoliko naš digestivni sistem ne funkcioniše i nedovoljno apsorbuje nutrijente iz hrane, ako postoji neko unutrašnje krvarenje, na primer u debelom crevu ili zbog obilnih menstruacija, najčešće izazvanih miomima na materici. Manjak gvožđa može biti i simptom nekih oboljenja – čira, hemoroida, hernija, parazita, čak i karcinoma.

Simptomi anemije su višestruki, i često, ako ne uradimo test krvi, nismo u stanju da povežemo da nam telo poručuje da mu treba više gvožđa. Zato je važno da obratimo pažnju ako osetimo da:

  • lako se umaramo i stalno smo iscrpljeni,
  • lako se zadišemo, dovoljno je da se popnemo stepenicama jedan sprat,
  • srce nam se lako uzlupa,
  • imamo često vrtoglavicu, titranje pred očima ili glavobolju,
  • ruke i stopala su nam stalno hladni, bez obzira na vremenske prilike,
  • imamo pritisak u grudima,
  • razdražljivi smo,
  • imamo otežano varenje i gutanje,
  • ne uspevamo da se koncetrišemo,
  • često nas napadaju infekcije,
  • koža nam je bleda i suva, često puca u uglovima usana,
  • nokti nam se lako lome,
  • kosa nam opada više nego inače…

Anemiju ne treba zanemariti jer, osim što se zbog nje osećamo veoma loše i nismo u stanju da funkcionišemo, može biti okidač niza oboljenja. A jednostavno se otkriva – analizom krvi. Kada se utvrdi, moramo povećati unos gvožđa, putem suplemenata ili hrane, ili najbolje – oba. Ali nije dovoljno da kao Popaj jedemo samo spanać: naše telo je u stanju da apsorbuje i iskoristi 14-18% gvožđa koje unesemo iz obroka koji sadrži meso, ribu ili morske plodove i biljnu hranu, dok iz vegetarijanskog obroka apsorbuje samo 5-12%.

Razlog što danas veliki deo populacije pati od anemije je što je zemiljište osiromašeno, a za apsorpciju gvožđa je potrebno da se sklopi više kockica. U sluznici dvanaestopalačnog creva nastaje protein apoferitin koji se vezuje za gvožđe, čija količina je ograničena, pa samim tim i apsorpcija gvožđa. Metabolizam gvožđa zavisi i od hormona hepcidina koji transportuje gvožđe iz ćelije, kao i proteina regulacije gvožđa (IRP) koji omogućava ćelijsko preuzimanje i skladištenje gvožđa i transport iz ćelije.

Za normalan sastav hemoglobina su, pored gvožđa, potrebni i bakar, kobalt i vandalijum. Za ćelijsko disanje, pored njega potrebni su i vitamini B2, 3, 5 i molibden. Za snabdevenost eritrocita gvožđem neophodan je vitamin B2, dok vitamini C i E pomažu funkciju ovog minerala, a vitamin A iskoristljivost. Bakar pomaže transport gvožđa u plazmi… I to je samo deo uslova koje naše telo postavlja.

Dakle, čak i ako unosimo dovoljno gvožđa, da bi se ono apsorbovalo potrebni su nam: hlorovodonična kiselina, vitamini C, B2, B12, folna kiselina, bakar, kobalt, kalcijum, mangan, sorbitol, fosfor. Suprotno tome, preterani unos kalcijuma, cinka, magnezijum oksida, fosfora i kofeina mogu smanjiti koncentraciju gvožđa u krvi. Apsorpciju odmažu i fitinska kiselina iz žitarica, oksalati, antacidi i konzervansi koji se često koriste u prerađenoj hrani.

Uz sve te složene uslove, žene su dodatno sklone anemiji: tokom menstruacije se izgubi oko 25 mg gvožđa, tokom trudnoće majka detetu da 3000-5000 mg gvožđa, tokom porođaja može da izgubi i do 13000 mg, a dojenjem oko 1 mg gvožđa dnevno stiže u mleko. To je sve u normalnim okolnostima. Ali danas su sve češći poremećaji ženskog reproduktivnog sistema koji mogu izazvati produžena i obilna krvarenja. Svaka menstruacija kojim se izgubi više od 80 ml krvi je obilna. To ćemo prepoznati se uložak potpuno natopi za sat vremena, ili moramo da ih koristimo po dva ili više istovremeno, tokom 7 i više dana. Najčešći kradljivci gvožđa, u oko 80% slučajeva, su miomi koji, zavisno od veličine i položaja na materici, mogu izazivati veoma obilna krvarenja (menometrorrhagia) i tako konstantno iscrpljivati zalihe ovog minerala u organizmu žene.

Taj problem se može regulisati prirodnim putem: Femisan A je preparat na bazi šest lekovitih biljaka koje, osim što prirodno doprinose uspostavljanju hormonalnog balansa, svojim astringentnim dejstvom zaustavljaju obilna i produžena krvarenja. Na nama je da vodimo računa o ishrani i, po potrebi, povremeno koristimo suplemene gvožđa, a Femisan A će se pobrinuti za tog beskrupuloznog kradljivca.

Puding od bundeve

Ako volite kremaste kolače, ovo je recept za vas. Zdrava, pečena bundeva i javorov sirup čine osnovu ovog pudinga, priprema se vrlo jednostavno, a ista smesa se može koristiti za niz maštovitih poslastica u raznim kombinacijama i uz najrazličitije dodatke.

Od sastojaka je potrebno:

  • 400 gr pečene muskatne bundeve
  • 400 ml mleka (može se zameniti biljnim mlekom)
  • 200 ml kisele pavlake (može se zameniti kremom od kokosa)
  • 100 ml javorovog sirupa (može se zameniti medom)
  • kašičica cimeta i pola kašičice rendanog oraščeta
  • 15 gr želatina u prahu
  • 2 kašike vode

Pečenu i oljuštenu bundevu staviti u blender, dodati javorov sirup, začine i oko 100 ml od pripremljenog mleka pa dobro izmiksati da se dobije glatka smesa. Dodati pavlaku i izmešati.

Ostatak mleka sipati u šerpicu, želatin prvo zasebno rastopiti pomoću 2 kašike vode pa sipati u mleko, staviti na vatru i postepeno zagrevati uz stalno mešanje sve dok se želatin potpuno ne istopi, skoro do tačke ključanja. Skinuti sa vatre, ostaviti da se malo prohladi pa sjediniti sa prethodnom smesom i dobro izmešati.

Sipati smesu u pokvašenu modlu (umesto modle mogu se koristiti čaše ili činijce), pa staviti u frižider da se hladi najmanje par sati, dok se skroz ne stegne. Odvojiti ivice pudinga od modle, pa poklopiti modlu tanjirom i izvrnuti pažljivo na tanjir.

Ukrasiti po želji: dodatnim javorovim sirupom, kandiranim voćem, ili topljenom crnom čokoladom, šlagom… Seći na kriške i služiti ohlađeno.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Ideja za doručak:

Kockice pudinga, kefir i orasi