Zašto endometriozu često prati neplodnost

Endometrioza je poremećaj ženskog reproduktivnog sistema kod kog se tkivo endometrijuma, sloja koji oblaže matericu, odvaja i ’naseljava’ obližnje organe, najčešće jajnike, pa čak i creva. Kako je ovo tkivo pod uticajem mesečnih hormonalnih promena u telu, tako reaguje isto kao da je i dalje u materici, pa tokom ciklusa obično izaziva nesnosne bolove.

Danas se i dalje ne zna zašto tačno dolazi do endometrioze, ali postoji povezanost sa ranom prvom menstruacijom, pre 10. godine života, sa malom telesnom težinom pri rođenju, ili prenatalnoj izloženosti dietilstilbestrolu (DES), sintetičkom estrogenu koji se trudnicama prepisivao 1940-1971. godine da bi se sprečio spontani pobačaj i prerani porođaj. Tada se verovalo da ovakve komplikacije u trudnoći izaziva nizak nivo estrogena, pa je veštački oblik hormona prepisivan milionima trudnica. Tek kasnije je otkriveno da su deca majki koje su primale ovaj hormon tokom prvih 5 meseci trudnoće bila pod povećanim rizikom da dobiju poremećaje reproduktivnog sistema.

Smatra se da danas endometrioza pogađa čak i do 10% žena u reproduktivnom periodu, a polovinu slučajeva prati neplodnost. Nedavno su američki i južnokorejski naučnici sproveli studije koje su dovele do novih otkrića o endometriozi i neplodnosti. Studije su rađene na tkivu žena s endometriozom, ali paralelno i na miševima. Pažljivim posmatranjem endometriotičnog tkiva uočen je smanjeni nivo molekula HDAC3 – histon deacetilaze 3, koji igra bitnu ulogu u kontroli nivoa određenih proteina u telu.

Paralelno je primećen nedostatak HDAC3 i kod ženki miševa kod kojih embrion nije mogao da se održi i zakači za endometrijum. Kod ženki sa dovoljnom količinom ovog proteina koji je bitan za aktivnost gena, materica je prihvatala embrion koji bi se uspešno ’ugnezdio’ u njeno tkivo gde bi dobijao potrebnu zaštitu i ishranu.

Manjak HDAC3, primećeno je, obično je pratio i povišeni nivo kolagena u endometrijumu, koji je inače karakterističan kod žena s endometriozom. I povećani nivo kolagena je jedan od faktora za kog se sumnja da je povezan sa plodnošću jer remeti promene do kojih obično dolazi u omotaču materice a koje treba da omoguće trudnoću.

Ono što je i dalje nepoznanica je zašto kod nekih žena s endometriozom dolazi do pada nivoa HDAC3, ali i samo ovo otkriće je značajan korak u pronalaženju odgovarajuće terapije i sprečavanju neplodnosti. U međuvremenu, dok se ne pronađe lek za endometriozu, postoji način da se ublaže njene posledice i simptomi.

Femisan A je prirodni biljni preparat čije se dejstvo zasniva na blagom fitoestrogenskom i antizapaljenskom dejstvu. Fitroestrogeni se vezuju za receptore i višak estrogena koji inače dovodi do rasta endometriotičnog tkiva van materice i izbacuju ga iz organizma. Iako Femisan A ne može u potpunosti eliminisati endometriozu, on može značajno ublažiti simptome, uticati na smanjenje bujanja endometriotičnog tkiva i sprečavanje njihovog daljeg rasta. Takođe, ovaj preparat svojim astringentim dejstvom utiče na smanjenje obilnog krvarenja kao i grčeva i bolova koji prate endometriozu tokom ciklusa.

Crveni humus od sočiva

Često slušamo o tome koliko je sočivo zdravo, a retko znamo šta da od njega napravimo. Ova mahunarka koristi se od davnina u ishrani, i poznata je kao hrana koja daje snagu – što potvrđuje činjenica da bila je jedna od osnovnih namirnica gladijatora. Sočiva ima više vrsta, zelenih, žutih, crvenih, crnih, smeđih… koje god da odaberemo, nećemo pogrešiti jer su prepuna belančevina a niskokalorična, pritom će nam dugo držati osećaj sitosti.

Sočivo je bogato i gvožđem i odlična hrana za malokrvne, ali to nije sve. Prepuno je polifenola koji štite naše telo od bilo čega štetnog što dopre do našeg tela, od ultravioletnih zraka i zračenja do ćelija karcinoma. Pored polifenola, obilje vlakana u njima pomaže i dijabetičarima, ali i kao prevencija od dijabetesa, metaboličkog sindroma i gojaznosti.

Folna kiselina u sočivu je posebno korisna trudnicama, a svima ostalima pomaže da imaju jaku kosu i nokte, štiti nervni sistem i smanjuje rizik od kardiovaskularnih oboljenja i moždanog udara. Sočivo je odlično i za sportiste jer je osim proteinom bogato i magnezijumom pa pomaže da se mišići brže opuste i oporave nakon vežbanja.

Ali osim neke krem čorbice i uobičajenih variva, često nemamo ideja kako da upotrebimo sočivo. Zato danas pravimo crveni humus. Humus je tradicionalni orijentalni umak i namaz o kome smo već pisali ovde: Humus i koji se originalno pravi s leblebijama.

Naša varijanta crvenog humusa umesto leblebija sadrži crveno sočivo, a pored orijentalnih sastojaka, malo domaćeg ‘pečata’ daje joj aleva paprika.

Od sastojaka nam je potrebno:

  • 1 šolja od 2dl crvenog sočiva
  • 3 šolje vode
  • 3 kašike susamove paste (taana, tahine)
  • sok od 1 limuna
  • 1 kašika kvalitetnog maslinovog ulja
  • 1 kašika gustog paradajz-pirea
  • 2 čena izgnječenog belog luka
  • 1 kašičica soli
  • 1 kašičica slatke aleve paprike
  • ½ kašičice mlevenog kumina
  • malo svežeg seckanog lišća nane, ili peršuna, korijandera, celera… po želji

U šerpu sipati 3 šolje vode i dodati 1 šolju sočiva. Staviti na ringlu na najjaču vatru dok ne provri, pa smanjiti i delimično poklopiti šerpu. Kuvati sočivo petnaestak minuta, dok ne počne da se raspada.

Ocediti višak vode pa sipati prohlađeno sočivo u procesor ili blender i dodati sve ostale sastojke pa samleti sve u finu pastu. Presuti smesu u činiju, po želji poravnati i poprskati dodatno maslinovim uljem i posuti alevom paprikom.

Crveni humus možemo jesti na bezbroj načina, kao umak za seckano povrće, kao namaz za hleb, ili prilog jelu.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

Spomenik braći Grim u Nemačkoj

Pa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Versaj

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.

Kugla od sira

Ovo nije recept za netolerantne na laktozu, ali je odlična ideja za proslave i skupove kada želite da impresionirate goste, kao i dobro rešenje za svaki dan kada vam treba namaz iz domaće radinosti.

Kalorijska vrednost namaza mnogo zavisi od vrste sira kog odaberemo. Potrebne su nam dve vrste – krem sir i grčka feta. Obe varijante mogu biti nemasne ili punomasne. Izbor je na nama. Nemasna varijanta neće zakinuti na ukusu zbog šarolikih dodataka.

Za kuglu od sira potrebno nam je:

  • 150 grama krem sira, najbolje nemasnog
  • 100 grama grčke fete ili manje kaloričnog mediteranskog sira
  • nekoliko listića sušenog paradajza
  • 5-6 maslina
  • 50 grama oraha
  • mali struk sveže nane.

Pola oraha iseckati a ostatak grubo samleti. U činiji izdrobiti fetu i sjediniti je s krem sirom, pa dodati seckane orahe, sitno seckani sušeni paradajz i masline. Listiće nane dobro iseckati i takođe dodati smesi.

Sve sjediniti, sabiti na dno činije, pokriti i staviti u frižider na pola sata. Potom oblikovati smesu u kuglu, što brže, da se ne ugreje od naših ruku, i uvaljati je u preostale mlevene orahe. Razmeru sastojaka možemo povećavati u skladu sa potrebama.

Ovako pripremljenu kuglu od sira možemo servirati na bezbroj načina – uz seckane prutiće paprike, kelerabe, jabuke, libanski hleb, kriške proje, zapečenu palentu, bruskete, domaći integralni hleb… opet, izbor je na nama i zavisi od toga koliko pazimo na unos kalorija ili smo spremni da se malo opustimo za vreme proslave.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Prošli i budući potopi

Danas su klimatske promene česta tema: topljenje glečera, rast nivoa mora i opšti potop koji nas očekuje ako ne prestanemo da bahato eksploatišemo resurse naše planete i prekrivamo je otpadom. Da li je čovek zaista doprineo globalnom otopljavanju, ili su u pitanju ’krive osunčavanja’ planete i ciklusi o kojima je govorio naš naučnik Milutin Milanković? Ono što je sigurno jeste da smo danas arogantniji nego ikad tokom istorije.

Čovek često zaboravlja moć prirode, sve dok se ne uzdrma tlo i ne poruši mu sva najveća tehnološka dostignuća. Činjenica je da mi živimo na korici lave koja može da je razbije i pokulja u svakom trenutku. I kada se dogodi da priroda iznenada iščupa utikač iz štekera, shvatimo da sve mobilne, digitalne tehnologije i internet veze ne vrede ama baš ništa. Čovek misli da je svemoguć, ali ova planeta ima moć da strese sa sebe sve kao pas buve, u trenutku kada ona to odluči.

Godine 1997. geolozi Rajan i Pitman istraživali su dno Crnog mora i došli do teorije koja je promenila shvatanje daleke istorije. Ispitujući sedimente sa dna mora, kao i dno Bosfora, ova dva naučnika su dokazala da je Crno more nekada bilo jezero, odvojeno od Sredozemnog mora zemljouzom na čijoj sredini je danas Bosforski moreuz. Mramorno more i Dardaneli sa druge strane ovog zemljouza bili su preplavljeni i nivo vode znatno izdignut usled globalnog otopljavanja, topljenja glečera i viška vode koji se izlivao u Severno more, dok je nivo jezera iza njega bio dosta niži. Tako je taj uski zemljouz trpeo ogroman pritisak vode, i u jednom trenutku je pukao. Po Rajanu i Pitmanu, to se dogodilo između 6700. i 6400. godine pre naše ere.

Narod koji je naseljavao obale jezera doživeo je katastrofu biblijskih razmera – zaista biblijskih, jer je taj događaj zabeležen kako u Bibliji, tako i u mnogim drugim drevnim zapisima, kao Veliki potop. Ali ono što je najinteresantnije u ovoj priči je činjenica da Bosfor nekada nije postojao, već je taj komad zemlje predstavljao prirodni most koji je povezivao oblast Anadolije sa Evropom. Upravo taj most koristili su naši preci kada su naseljavali naš kontinent.

Jedna od ozbiljnih pretpostavki, koja uz Rajanovu i Pitmanovu teoriju ima savršen smisao, je da su narodi iz Anadolije, neolitski zemljoradnici, koji su živeli u visoko razvijenoj kulturi o kojoj danas svedoči arheološko nalazište Čatalhojuk u Turskoj, migrirali preko ovog zemljouza ka Evropi, naseljavajući prvo oblast Peloponeza i Tesalije. To potvrđuju nalazi u selu Sesklo blizu Volosa. Smatra se da su se većinom doseljavali muškarci i tu se mešali sa domorocima, mezolitskim lovcima-sakupljačima. Sa sobom su doveli i pripitomljenu stoku – ostaci su potvrdili da su pripitomljene životinje bile anadolskog porekla.

Tako je došlo do jedne pozitivne akulturacije – mešanja dvaju kultura koje su prihvatile međusobna verovanja i običaje, koja će biti osnov za nastanak velike civilizacije. Zar to nisu bili stari Grci? Ispostavlja se da su Grci došli kasnije, i to sa kopna. Civilizacija koja je postojala u oblasti Peloponeza i Tesalije pre dolaska Grka, posedovala je velike moreplovačke veštine o kojima Grci nisu ništa znali. Kako objašnjava Harald Harman, nemački lingvista i istoričar, istraživanja grčkog jezika pokazala su da su sedimenti – reči preuzete od domorodaca sa kojima su se Grci kasnije asimilovali, i dalje prisutni u grčkom jeziku i predstavljaju zdravu osnovu za istraživanje. Do tada u grčkom nije postojalo reči koje su imale veze sa moreplovstvom i ribarstvom, na primer, reč tuna vodi poreklo od civilizacije koja je tu već živela pre dolaska Grka, koji su se potom ’nadovezali’ na postojeću kulturu.

Pripadnici ove stare civilizacije su iz oblasti današnje Grčke postepeno migrirali uz slivove velikih balkanskih reka, i tako je nastalo više civilizacija koje su živele u miru i bavile se trgovinom: Vinča (uključujući Starčevo i Lepenski Vir), Tisapolgar, Bodrogkerestur, Bubanj Hum, Karanovo, Varna, Kukuteni – Tripolje, Suvorovo, Černavoda… sve su to današnja nalazišta koja su dala bogate potvrde o postojanju ovih kultura. A kako znamo da su trgovali? Jedna od najvećih dragocenosti tog doba, opsidijan, vulkanski kamen od koga se pravilo najoštrije sečivo, a koristi se i danas kao najprecizniji hirurški instrument, zapravo je vulkansko staklo, i svaki komad može analizom precizno da se poveže sa nalazištem iz kog je potekao. Od 6500. godine p.n.e. počinje da se razvija i grnčarski zanat. Svaka od ovih civilizacija imala je sebi svojstven način izrade i šaranja posuda, a u vreme najvećeg procvata civilizacije, do 4500. godine p.n.e, posude su sadržavale i zapise, za koje se smatra da predstavljaju prvo pismo.

Mapa vinčanske civilizacije, Arheološko nalazište Vinča

Nalazišta sa ostacima ove civilizacije ima svuda po Balkanu, a u našim krajevima najpoznatija je Vinča sa svojim jedinstvenim posudama sa prozopomorfnim poklopcima – poklopcima u obliku glave sove, najfinije izrade, koje su pravljene samo tu i nigde više. Vinčanski čovek je eksploatisao dragoceni pigment cinabarit sa Avale, transportovao ga do naselja koje je danas predgrađe Beograda niz reku Bolečicu, putovao je peške do oblasti današnjeg Soluna gde je trgovao i prikupljao informacije o najvećim dostignućima tog doba, živeo je u veoma modernom urbanom naselju sa komfornim i prostranim kućama od kojih su neke bile i na sprat, lepo se odevao, brijao, ali od svega je najinteresantnije društveno uređenje ovog naroda, za koje današnji čovek veruje da nije moguće i da je čista utopija.

Iako nauka smatra da je nastanak civilizacije povezan s državom i autoritetom, podunavska civilizacija to opovrgava. Antropološkinja Marija Gimbutas je još osamdesetih godina prošlog veka klasifikovala je ovo društvo kao matrilinearno ili matrifokalno – sa ženom kao stožerom zajednice. Kako Harman to kasnije objašnjava, žene su bile te koje su, u trenutku preobražaja lovačko-sakupljačkih zajednica u društvo sedelačkih zemljoradnika, preuzimale odgovornost za snabdevanjem osnovnim životnim namirnicama. One su bile i čuvari rituala plodnosti, jer su sada ljudi postali čvrsto povezani sa zemljom koju obrađuju. A s pojavom grnčarije, one su bile te koje su razvile i čuvale metode i tehnike obrade gline. Marija Gimbutas je ovu vrstu zajednice nazvala ’materijarhalna rodovska zajednica sa kolektivističkim principima’. Da je briga o kolektivu a ne o pojedincu bila u centru pažnje, svedoče i grobovi u kojima nema traga o vlasti i autokratiji – svi grobovi su sadržavali podjednak broj dragocenosti, uglavnom glinenih figurica i nakita.

Posuda sa prozopomorfnim poklopcem, arheološko nalazište Vinča

Šta je takvo društveno uređenje imalo za posledicu? U vrlo jasnim arheološkim slojevima koji pokrivaju period od dva milenijuma, pronađen je veliki broj grnčarskih predmeta, sredstava za negu, alata od opsidijana, odeće, ukrasa i ’modnih’ detalja, ali – ni jedan jedini komad oružja. Ne postoje tragovi sukoba i uništavanja. Ovo je bilo egalitarno društvo koje je živelo u miru neprekidno tokom 2000 godina, i svako je radio i stvarao za dobrobit svih. Početak kraja takvog društvenog uređenja najavljuje nekropola u Varni iz oko 4500. godine pre naše ere, gde su po prvi put pronađeni grobovi od kojih su neki imali znatno veću količinu dragocenosti, poneki i više kila zlata, a u jednom je pronađen zlatni skiptar – simbol vlasti. Od tada se gubi i pismo, i pojavljuju se tragovi sukoba i rata. Sve to s dolaskom nomadskih stočara sa istoka, koji su se postepeno približavali ovoj staroj kulturi, trgovali s njom, stvarali mešovite zajednice i polako je preuzeli, donoseći patrijarhalno uređenje i elitističko društvo.

Posude, arheološko nalazište Vinča

DNK istraživanja su pokazala da naši balkanski narodi imaju velike veze sa starosedeocima, uključujući i pripadnike ove drevne kulture. Jedan od razloga zašto je bitno da poznajemo svoju istoriju je da bismo učili iz nje. A svi mi koji žarko želimo da živimo na moru ali nam se to nikako ne ostvaruje, treba da imamo u vidu da su naši daleki preci bili svedoci Velikog Potopa, i da je on verovatan i logičan razlog što su uglavnom naseljavali kontinentalni i brdoviti deo Balkana, pa se tek kasnije spuštali na Jadran. Genetsko pamćenje je tu odigralo veliku ulogu. Sad je na nama da pamtimo i najviše imamo u vidu ta dva milenijuma apsolutnog mira i prosperiteta. To je jedna od najvećih tekovina te civilizacije kojoj bi trebalo da se vratimo i da je čuvamo. A da se opet vratimo na temu prirode: ona zna da uzme, ali i da daje. A mi treba da razumemo njene zakonitosti i prilagodimo im se, umesto da se trudimo da je na silu menjamo.

Desetak dana bezrazložne brige

Lutealna faza ciklusa, od završetka ovulacije pa sve do početka menstruacije, obično je vreme kada PMS razmetljivo stupa na pozornicu sa svojim šarolikim simptomima. Promene nivoa hormona, naročito estrogena i progesterona, utiču na ceo sistem: od apetita, preko varenja, energije, sve do psihe.

Predmenstrualni simptomi pogađaju čak 85% žena, ali kod nekih je posebno izražena nervoza, preterana briga, napetost i anksioznost. Ko inače pati od napada anksioznosti, primetiće da se oni znatno pojačavaju tokom PMS-a, ali i žene koje ih inače nemaju tada mogu osećati blage ili osrednje promene raspoloženja. Izraziti i ekstremni simptomi mogu biti znak predmenstrualnog disforičnog poremećaja, o kome smo već pisali ovde: PMDD.

Danas imamo lekove za niz ozbiljnih oboljenja, ali predmenstrualna stanja su još uvek prilično obavijena velom misterije. Ono što je sigurno je da ih uzrokuju reproduktivni hormoni i njihove promene koji direktno utiču na neurotransmitere u mozgu, kao što su serotonin i dopamin, a koji su povezani sa raspoloženjem. Ali ne zna se zašto neke žene imaju izražene ili ekstremne PMS simptome, a neke blage ili nikakve. Biće da je razlog u današnjem načinu života.

Danas nam je nezdravi život jednostavno nametnut, i potrebno je dosta svesti i snage da se otrgnemo i stavimo sebe i svoje zdravlje na prvo mesto. Nedovoljno kretanje, loša ishrana prepuna trans masti, aditiva, šećera, nedostatak sna, previše zatvorenog prostora a premalo prirode, sve su to faktori koji utiču na rad hormona.

Ako nam anksioznost i depresivna stanja stalno osetno ugrožavaju život tokom tih desetak dana pred ciklus, vrlo je verovatno da će nastaviti da se druže s nama i tokom nastupanja menopauze. Zato je važno da damo sve od sebe da kontrolišemo te simptome na vreme. A svojim ponašanjem možemo dosta doprineti da se oni smanje ili svedu na minimum.

Napadi preterane i bezrazložne brige, anksioznosti, često dovode do povlačenja u sebe, izbegavanja ljudi i društvenih aktivnosti, nesanice i konstantne tenzije, pa osim prenadraženosti nervnog sistema mogu uticati i na opšte zdravlje – srce i krvne sudove, digestivni sistem, nivo šećera u krvi ili izazvati psihosomatska oboljenja. Ako su česti i redovno se ponavljaju svakog meseca, nije ni potrebno objašnjavati koliko nam ugrožavaju kvalitet života.

Kako se izboriti s anksioznošću u PMS-u? Iako tad osećamo pad energije, vrlo je bitno da se nateramo da se što više krećemo. Aerobne vežbe, od šetnje, preko trčanja, vožnje bicikla, plivanja ili grupnih vežbi u sali mogu mnogo pomoći da se smanji anksioznost, ali i fizički simptomi PMS-a.

Ishrana je veoma bitna, i važno je maksimalno izbegavati alkohol, kofein, masnu i prerađenu hranu, testa od belog brašna, prženu i hranu s aditivima, slatkiše i preterano posoljenu hranu. Iako nam baš tada telo žudi za čipsevima, kroasanima, krofnama i salamama, upravo njih treba izbaciti, a dodati što više hrane bogate vitaminima i mineralima, naročito vitaminom B6, kalcijumom, magnezijumom, i nezasićenim masnim kiselinama. Posebno je korisna gama linoleinska kiselina, a štanglica crne čokolade sa visokim procentom kakaa zadovoljiće nam potrebu za slatkišima i doneti neophodan magnezijum, antioskidante, i povećati koncentraciju i budnost.

U ovom periodu je važno da se dobro naspavamo. Osam sati sna će nam dati dovoljno energije tokom dana, kao i omogućiti nervnom sistemu da se opusti i regeneriše. Najbolje je urediti život tako da uvek na spavanje idemo u isto vreme i tako i ustajemo.

Potrebno je da pronađemo tehnike opuštanja koje na nas deluju, bilo da se radi o nekoj istočnjačkoj meditativnoj veštini, čitanju, pevanju, štrikanju ili slaganju slagalica. Šta god nas opušta, dobro je. Mudro je ostaviti sebi podsetnik unapred, u vidu spiska stvari kojima bismo mogli da se bavimo, jer kada žuta minuta, ili bolje reći crna, već nastupi, teško da ćemo se ičega suvislog setiti.

I na kraju, važno je znati da možemo da zatražimo i pomoć prirode. Lekovite biljke su vekovima pomagale ženama da se izbore sa poremećajima ciklusa, a iste one danas mnogo pomažu kod simptoma PMS-a: hajdučka trava, virak, neven, zdravac, troskot, rusomača… sve su to biljke koje ulaze u sastav najboljeg prijatelja žena u reproduktivnom periodu: Femisana A. Kada krenu simptomi menopauze, u pomoć priskaču bela imela, matičnjak, valerijana, neven i hajdučka trava – Femisan B. Ali Femisan B se može koristiti i van menopauze, tokom PMS-a, samostalno ili u kombinaciji sa Femisanom A, u slučaju napada anksioznosti, depresije, nesanice i uopšte, prenadraženosti nervnog sistema.

Uz Femisan A i B tih desetak dana bezrazložne brige možemo pretvoriti u bezbrižne i vedre… i ceo svet je naš.

Lekovi protiv bolova i plodnost

Jedna od preporuka koju zvanična medicina daje ženama koje pate od menstrualnih bolova i grčeva je ibuprofen od 400 mg, na svakih 6 do 8 sati. Ibuprofen je danas ’lek za sve’, uzimamo ga kada nas zabole mišići, glava, zub, kada stegne reuma ili skoči temperatura. Često i parovi koji planiraju trudnoću posegnu za ovim lekom kada ih nešto zaboli.

Malo ko od nas detaljno čita uputstva za upotrebu leka ispisana sitnim slovima. Verovatno da ih čitamo, ne bismo ih uopšte koristili, jer su obično spiskovi neželjenih dejstava poduži. A šta piše u uputstvu za ibuprofen?

Između ostalog, i ovo: Ibuprofen može uticati na plodnost žena, pa se njegova primena ne preporučuje ženama koje nameravaju da zatrudne. Kod žena koje imaju poteškoća da ostanu u drugom stanju ili su na ispitivanju plodnosti, trebalo bi ukinuti ibuprofen.

Više studija je rađeno na ovu temu, i zaključeno je da ibuprofen, aspirin i paracetamol vrlo loše utiču na muške hormone, a još uvek nije jasno da li su posledice izazvane dužom upotrebom trajne ili prolazne. Ibuprofen direktno utiče na luteinizirajuće hormone koji se proizvode u hipofizi i dovodi do smanjenog nivoa testosterona, usled disfunkcije testisa. Jedna studija pratila je 31 muškarca koji su uzimali visoke doze ibuprofena, što je čest slučaj kod sportista. Tokom 6 nedelja, ispitanici su uzimali dozu od 600 mg dva puta na dan. Nakon samo 14 dana, kod jednog dela ispitanika pojavio se hipogonadizam, odnosno hormonalni poremećaj koji dovodi do smanjenog broja spermatozoida.

Ibuprofen izuzetno loše utiče na trudnice, naročito ako se uzima tokom prva tri meseca, i može da poremeti razvoj testisa kod muških beba, kao i da smanji broj jajnih ćelija kod ženskih beba. Dakle, vrlo je verovatno da izvestan broj žena koji danas kuburi s plodnošću uzrok za svoje probleme ima u činjenici da su im majke uzimale ibuprofen na početku trudnoće. Smatra se da i danas čak 30% žena uzima ovaj lek tokom trudnoće.

A van trudnoće? Ovaj popularni nesteroidni protivupalni lek možda može ublažiti menstrualne bolove, ali takođe može i poremetiti ovulaciju. Konkretno, ibuprofen negativno utiče na otpuštanje jajašceta i dovodi do sindroma izostanka pucanja folikula (LUFS). Jajašce je u potpunosti razvijeno, ali ne može da se oslobodi iz folikula tokom ovulacije.

Zašto se to dešava? Ovulacija, odnosno pucanje folikula i otpuštanje jajašceta je prirodni upalni proces u telu. U ovom slučaju, upala je pozitivna i zdrava. Ali kada popijemo Ibuprofen, on ne razlikuje ’dobre’ i ’loše’ upale u telu, i sprečava ih sve redom.

Studija koja je pratila 12 žena koje su uzimale 800mg Ibuprofena tri puta na dan tokom 10 dana u prvoj polovini ciklusa, ustanovila je da im je ovulacija bila znatno odložena. Postoji i situacija kada je Ibuprofen koristan: u kontrolisanom procesu veštačke oplodnje, on može pomoći da ne dođe do prerane ovulacije. To se, naravno, dešava pod budnom pratnjom stručnjaka. Međutim, istraživanja pokazuju da oko 60% žena redovno koristi ovaj lek samoinicijativno i često.

Izgleda da je došlo vreme da potražimo alternative za ublažavanje bola koje nam neće naneti više štete nego koristi. Kada su menstrualni bolovi u pitanju, to je bar lako. Femisan A, potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja, značajno doprinosi ublažavanju neprijatnih simptoma tokom menstruacije. Ali to nije sve: osim smanjenja bola i grčeva, Femisan A stimuliše rad jajnika, poboljšava ovulaciju, jača zid materice, i odlična je priprema za trudnoću.

Femisan A, udružen s Alfa Aktivom, takođe prirodnim preparatom namenjenim muškarcima, povećava šanse parovima da se ostvare kao roditelji. Alfa Aktiv balansira nivo testosterona i doprinosi povećanju broja i pokretljivosti spermatozoida.

Paradajz čorbica sa zapečenom palentom

Palenta ne sadrži gluten, bogata je vitaminima A, B6, E i K, štiti srce i krvne sudove, pospešuje varenje i dugo drži sitost. Kukuruzno brašno sadrži karotenoide, konkretno lutein i zeaksantin, liposolubilne antioksidanse koji sprečavaju niz oboljenja, uključujući i kancer.

Palenta kuvana na vodi je niskokalorična, 100 grama može sadržati od 70 kalorija naviše, zavisno od pripreme. Ovaj dobar ugljeni hidrat se, uz pravilnu upotrebu, može koristiti i prilikom dijete za mršavljenje.

Udružena s kuvanim paradajzom, palenta daje duplu zaštitu antioksidansima. Paradajz, naročito termički obrađen, prepun je likopena, i poznato je da je posebno koristan u sprečavanju kardiovaskularnih oboljenja. Jedno istraživanje pokazalo je da paradajz utiče na kvalitet spermatozoida i jača plodnost kod muškaraca.

Kombinacija kuvanog paradajza i palente je zdava za telo ali i dušu i um – osim što drži sitost, greje u hladnim zimskim danima, likopen pomaže rad mozga i sprečava demenciju, a pošto je paradajz bogat magnezijumom, opušta mišiće i smiruje napete nerve.

Ovaj starinski recept smatrao se nekad ’sirotinjskom hranom’, a danas ga možemo ceniti iz mnogo razloga: osim što je dobar za zdravlje, veoma jednostavno i brzo se sprema, mogu se iskoristiti i ostaci palente spremljene prethodnog dana, može se podgrevati, i ima široku gastronomsku publiku, čak i među osobama osetljivim na gluten, veganima, vegetarijancima i osobama na strogoj dijeti.

Pa da vidimo kako se sprema. Od sastojaka je potrebno:

Za palentu:

  • čaša vode (od 200 ml)
  • trećina čaše instant brašna za palentu
  • malo soli i kašičica maslinovog ulja

Za čorbicu:

  • ½ litre kuvanog paradajza
  • 250-500 ml vode
  • prstohvat soli
  • 2 čena gnječenog belog luka ili ravna kašičica granula
  • kašičica brašna (običnog ili bezglutenskog, može pšeničnog ili nautovog)
  • kašičica maslinovog ulja
  • začini po želji: ruzmarin, bosiljak, origano, biber…

Staviti šerpicu na ringlu da provri 200 ml vode, dodati so i vrlo malo ulja. Dodavati polako kukuruznu palentu uz stalno mešanje viljuškom ili mutilicom. Smanjiti vatru i ostaviti da kuva još par minuta. Skinuti s vatre i sipati palentu u modle za mafine, ili razliti u pleh, pa ostaviti da se ohladi (može se pripremiti i dan ranije). Ako razlivamo palentu, kasnije je treba iseći na kockice ili štapiće.

Uključiti rernu na 250 stepeni. Obložiti papirom pleh i poređati palentu, pa staviti u rernu na 10 minuta da se zapeče.

Za čorbicu sipati u manji lonac kašičicu maslinovog ulja i dodati beli luk ili granule. Vrlo kratko propržiti i dodati kašičicu brašna. Propržiti uz konstantno mešanje. Dodati malo hladnog kuvanog paradajza i mešati da se sve dobro sjedini i da se razbiju grudvice. Sipati ostatak paradajza uz mešanje pa razrediti vodom po potrebi: za veoma gusto kuvan paradajz treba pola litre vode, za ređi 250 ml. Dodati so i začine po želji i ostaviti da se krčka na tihoj vatri desetak minuta.

Sipati čorbicu u činiju ili tanjir, dodati odozgo komad palente i ukrasiti po želji: semenkama suncokreta, klicama, seckanim sušenim paradajzom, maslinama, listićima svežeg bosiljka…

Topla čorbica će nas ugrejati zimi, a leti je možemo jesti rashlađenu i tada nam naročito može prijati jer pomaže da nadoknadimo elektrolite.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite da popijete Equigal!