Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.

Sufle od tikvica i šampinjona

Danas spremamo lagano i ukusno jelo, idealno za letnje dane ali ništa manje podesno i za one hladnije. Glavni sastojci su tikvice i šampinjoni koji su vrlo niskokalorični, pa možemo dopustiti sebi da malo ’začinimo’ obrok tvrdim sirom i čak i njokama. Ovaj recept možemo prilagoditi svojim potrebama, u zavisnosti od toga koliko pazimo na unos kalorija.

Za početak potrebno nam je:

  • 2 srednje tikvice
  • 200 grama šampinjona (smeđih ili belih)
  • Začini: so, celerova so, biber, granule belog luka

I još:

  • 3 jaja
  • 200 ml kefira ili jogurta
  • 4 pune kašike nemasnog krem sira
  • 100 grama tvrdog sira
  • kašika maslinovog ulja
  • 2 kašike integralnog brašna
  • 4 kašike speltinog griza
  • 1 kašičica praška za pecivo

I po želji i mogućnostima:

  • 200 grama njoki od krompira

Tikvice oljuštiti, izrendati, posoliti i ostaviti da odstoje i puste vodu. Pečurke iseckati na kolutiće i sipati u zagrejan tiganj s malo ulja, pa na jakoj vatri propržiti, dok ne puste vodu i ta voda ne uvri. Začiniti s pola kašičice celerove soli, malo bibera i granula belog luka.

Nakon što tikvice dobro ocedimo, stavimo ih u veću činiju pa dodamo pečurke, jaja, kefir i sireve, sve dobro izmutimo pa dalje dodamo brašno, griz, prašak za pecivo i kašiku maslinovog ulja. Ako nismo na strogoj dijeti, smesu možemo ’obogatiti’ sa 200 grama njoki od krompira.

Ovu smesu možemo sipati u jednu veliku posudu za pečenje, đuveč ili vatrostalnu posudu, ili, još bolje, u individualne zemljane posude. Ova smesa je dovoljna da se napune tri posude kao na slici. Posudu ili posude namazati uljem i sipati smesu, nikako do vrha jer će da naraste.

Ako koristimo zemljane posude prvo ugrejemo rernu na 100 stepeni, stavimo posude sa smesom i postepeno zagrevamo rernu do 200 stepeni. Ako koristimo bilo koje druge posude koje su otporne na nagle promene temperature, prvo zagrejemo rernu na 200 stepeni pa stavimo napunjene posude.

Sufle pečemo 45-50 minuta, dok lepo ne porumeni.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Tihi uljezi

Postoje tihi uljezi koji se redovno baškare u našem telu bez naše dozvole i znanja. Većina žena će tokom života imati ciste na jajnicima, često čak i svakog meseca, a da toga nisu ni svesne. Ciste su obično bezopasne i nestaju same od sebe, ali kako godine idu, mogu biti učestalije i sve veće, a s njihovim rastom javljaju se i simptomi: osećaj nadutosti i težine u stomaku, potmuli ili oštar bol u maloj karlici ili donjem delu leđa, mučnina, povraćanje, poremećaj varenja, bol prilikom pražnjenja debelog creva, bol tokom odnosa…

Ciste se otkrivaju tokom ginekološkog pregleda, najbolje transvaginalnim ultrazvukom. Srećom, većina nije kancerogena, ali nam ipak mogu izazvati komplikacije, uključujući i neplodnost. Ako smo im sklone, kako vreme odmiče biće ih sve više, a neke ciste mogu izazvati i bolno uvrtanje jajnika. Tada simptomi postaju žestoki i uključuju osećaj opšte slabosti, vrtoglavicu, padanje u nesvest, ubrzan dah, visoku temperaturu, povraćanje, i veoma, veoma jak i prodoran bol.

Nisu sve ciste iste, upravo iz razloga što se formiraju na različite načine. U jajniku se svakog meseca formira folikul, vrećica ispunjena tečnošću koja sadrži jajnu ćeliju. U normalnim okolnostima folikul će otpustiti jajnu ćeliju tokom ovulacije i ona će nastaviti svoj put kroz jajovod. Ali povremeno se desi anomalija: jajna ćelija sazri u folikulu, ali on ne puca već nastavlja da raste, obično od 3 do 10 cm u prečniku. Tako nastaje folikularna cista, poznata i kao vodena cista. Ona obično pukne sama od sebe u jednom trenutku, čega ne moramo ni biti svesne, ali u slučaju veće ciste možemo osetiti iznenadan bol u predelu jajnika.

Folikularne ciste spadaju u funkcionalne, baš kao i ciste žutog tela, corpus luteum, poznate i kao hemoragične ciste. Nakon ovulacije, kada jajna ćelija napusti folikul, on se normalno sam dezintegriše i nestane. To je takozvani corpus luteum ili žuto telo. Ali ponekad se desi anomalija, pa on, umesto da se razgradi, počne da se ispunjava tečnošću koja ponekad može sadržati i krv. U nekim slučajevima ovakva cista može izazvati krvarenje između ciklusa ili bol. I ona se može rešiti spontano, a kada pukne može izazvati obojeni sekret.

Za razliku od funkcionalnih cista koje su povezane s ovulacijom, nefunkcionalne se mogu pojaviti i rasti bez obzira na nju. One nisu bezazlene, mogu biti veoma bolne i izazvati veće komplikacije.

Najpoznatije nefunkcionalne ciste su endometriotične ili čokoladne ciste. Naša materica sadrži ćelije koje je oblažu i sačinjavaju endometrijum, omotač s njene unutrašnje strane koji igra veliku ulogu u procesu začeća i trudnoće. Tokom svake menstruacije ovaj omotač se obnavlja tako što se ljušti, izbacuje i formira novi. U normalnim okolnostima on obitava samo unutar materice, ali kada dođe do anomalije, njegove ćelije počnu da rastu izvan nje i kače se na unutrašnje organe, najčešće za jajnike. Takav poremećaj zove se endometrioza. Kada ona zahvati jajnik, njeno tkivo može rasti i formirati cistu, tzv. endometriom, čiji sadržaj vremenom postaje krvav, tamno braon, boje čokolade. Endometriomi mogu narasti čak do 20 cm. Tokom menstruacije ovo tkivo reaguje isto kao i ono unutar materice, pa izaziva i menstrualne bolove, obilno menstrualno krvarenje, neprijatnost tokom seksualnog odnosa, često mokrenje i bol prilikom pražnjenja debelog creva. Nažalost, učestalost endometrioze kod žena koje se leče od steriliteta je čak 40%.

Još jedna vrsta nefunkcionalne ciste, odnosno mnogo sitnih cista, javlja se kod žena koje pate od sindroma policističnih jajnika – PCOS. Njega karakteriše prisustvo velikog broja malih cista na oba jajnika. PCOS se čvrsto povezuje sa hormonalnim disbalansom i čest je uzrok neplodnosti. Obično izaziva neredovne menstruacije ili produžena krvarenja, a kako ga karakteriše prisustvo povišenog nivoa androgena, muških polnih hormona, prate ga i maljavost, problemi sa kožom i lučenjem sebuma a neretko i gojaznost. Upravo ovi hormoni sprečavaju jajnike da normalno funkcionišu, pa oni nisu u stanju da proizvode jajne ćelije i obezbede ovulaciju. Nažalost, danas svaka deseta žena u reproduktivnom periodu pati od ovog sindroma.

Jedan od najboljih načina da se rešimo cista je vrlo jednostavan i prirodan – pomoću lekovitog bilja. Ono će obezbediti najosnovniji preduslov za normalno funkcionisanje reproduktivnog sistema: dobar hormonalni balans. Osim toga, lekovito bilje regeneriše, sprečava upale, grčeve i bolove, normalizuje krvarenje, uništava viruse i bakterije, i što je najbitnije, stimuliše mikrocirkulaciju u jajnicima i tako obezbeđuje njihov nesmetani rad.

A kako da znamo koje lekovito bilje može da nam pomogne? To nam je olakšao Herba Svet, jer je odabrao ono najbolje, i u idealnoj razmeri i obliku ga stavio u Femisan A. Uz Femisan A ciste brzo nestaju, a redovnom upotrebom sprečava se pojava novih, reguliše se ciklus, jača plodnost i umanjuju tegobe čak i kod težih poremećaja kao što je endometrioza. Femisan A efikasno proteruje naše tihe uljeze i pomaže da budemo potpune gospodarice svog tela.

Naša spasiteljica

U 16 kilometara dugoj i do 360 metara dubokoj Sićevačkoj klisuri, istočno od Niša, raste preko 3000 biljaka. Krševiti i prelepi, ali i surovi teren Svrljiških planina, idealno je stanište za žalfiju, inače mediteransku biljku, koja je ovde samonikla, autohtona vrsta. Svesni njene vrednosti, meštani svake godine u maju organizuju Dane žalfije, manifestaciju koja okuplja ljubitelje ove izuzetno lekovite biljke.

Sićevačka klisura je najveće prirodno nalazište žalfije van Mediterana. U pojasu Sredozemlja raste oduvek, ali je bila čuvena nadaleko. Kinezi su je toliko cenili da su holandskim trgovcima davali tri sanduka svog čaja za jedan sanduk žalfije. Po mnogim narodnim predanjima, žalfija je sinonim za dugovečnost i besmrtnost.

Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto? Zašto bi umro čovek kome u bašti raste žalfija?, kaže čuveni stih srednjovekovne didaktične poeme Regimen Sanitatis Salernitanum, Pravilnik o zdravlju iz Salerna, gde se nalazila prva evropska srednjovekovna medicinska škola, osnovana u 9. veku. U njoj su bila sabrana sva dotadašnja znanja, od Hipokrata, preko Galena, Dioskorda do arapske medicine. Salerno, koji je dobio titulu ‘Grada Hipokrata’, okružen je krševitim terenom koji dosta podseća na onaj oko Sićevačke klisure. I na kom žalfija raste u izobilju.

Naučni naziv biljke, salvia, znači spasiteljica. Kod nas je poznata i kao kadulja, jer se koristi i da se njom ‘okadi’ prostor. Osim što će dezinfikovati vazduh, pomoći će i da se oslobodimo plesni, grinja i insekata. U tom svojstvu dospela je sve do plemena američkih Indijanaca koji su je zapaljenu koristili u ritualima ‘pročišćavanja’ tela i energije.

Da je žalfija spasiteljica verovalo se u vreme kada je svetom harala kuga, crna smrt. Ona je bila jedan od sastojaka u čuvenom toniku ‘Sirće četiri lopova’, poznatom i kao ‘Marsejski lek’ za koji se smatralo da štiti od kuge. I danas se u Provansi pravi sličan tonik, a glavne biljke koje ulaze u njegov sastav su žalfija, lavanda, majčina dušica i ruzmarin. A otkud četiri lopova? Zbog jedne verzije priče o grupi lopova koja je u Marseju i Tuluzu pljačkala bolesne i mrtve tokom epidemije kuge. Kada su ih uhvatili, za slobodu su ponudili da obelodane svoj tajni recept pomoću kog su dolazili u blizak kontakt sa zaraženima a da se pritom nisu i sami razboleli.

Verovanje da žalfija štiti od mnogih bolesti, uključujući i kugu, potvrđuje i činjenica da je Karlo Veliki izdao naredbu da se uzgaja u svim manastirima i obilno koristi za lečenje. Danas znamo da su ta verovanja bila potpuno osnovana. Dugačak je spisak dejstava ove biljke: antiinflamatorno, antibakterijsko, antigljivično, antiseptično, astringentno, antioksidantno, ekspektorantno, karminativno, holagogno, holeretično, emenagogno, cikatrizantno…

Danas kada smo bolno svesni činjenice da su bakterije sve otpornije na moderne antibiotske lekove, žalfija je tu da nas opet spašava. Etarsko ulje ove biljke veoma snažno sprečava rast patogenih bakterija i tako sprečava bakterijske i gljivične infekcije. Brojne moderne studije dokazale su da žalfija uspešno pomaže zaceljivanje rana i sprečava infekcije, posebno kada su u pitanju stafilokoke, a efikasna je i kod herpesa.

Žalfija sadrži neverovatan broj minerala i vitamina, nezasićene masne kiseline, koenzim Q10, fitoestrogene, a njen estar linalil acetat je posebnno koristan kod zapaljenskih procesa. Baš kao i spisak korisnih materija, dug je i spisak poremećaja od kojih nas spašava: pad imuniteta, dijabetes, visok holesterol, degenerativne bolesti oka, slaba koncentracija i pamćenje, depresija, upala organa za varenje, jetre, bubrega, žuči, mokraćnih puteva, iritacije sluzokože disajnih puteva, valunzi u menopauzi, reumatizam, slabe kosti, upale i krvarenje desni, zadah, infekcije kože, pojačano znojenje, neplodnost, impotencija, poremećaji ciklusa kod žena, menstrualni bolovi, hormonalni disbalans, pa čak i porođajni bolovi.

A kada je koža u pitanju, žalfija nas spašava od akni, mitisera, masne kože, iritacija, ekcema i gljivičnih oboljenja pomoću svojih tanina, dok njen eukaliptol može ublažiti plikove i osip od pelena kod beba. Salvigenin, flavon kojim žalfija obiluje, čisti krv i pomaže izbacivanje toksina, dok njeni antioksidanti, luteolin, selen i apigenin štite organizam od štetnog dejstva slobodnih radikala. Sve se to ogleda i na koži koja postaje čistija, mekša i zdravija.

Ali najdragocenije dejstvo žalfije na kožu je ono antibakterijsko i antifungicidno. Zato je pravi spasitelj kada su u pitanju gljivične infekcije stopala i noktiju, a kako efikasno sprečava znojenje, pomaže i kod problema neugodnog mirisa nogu. Upravo iz tog razloga žalfija ulazi u sastav Devi melema za negu stopala. Baš kao nekada u toniku ‘Četiri lopova’, i u Devi melemu za stopala, žalfija, ruzmarin, lavanda, čajevac i karanfilić ‘kradu’ svaku mogućnost da se na našim tabanima, među prstima i oko noktiju zapate bakterije i gljivice. Uz njih, kvalitetna ulja semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao puter daju sve od sebe da nam stopala budu meka, nežna i negovana.

Od kamenitih padina oko Salerna, preko Sićevačke klisure, srednjovekovnih francuskih manastira, sve do Devi melema za stopala, žalfija nas vekovima spašava uvek i svuda.

Čekanje ili akcija?

Iako smo danas bombardovani literaturom koja nas motiviše da ostvarimo sve svoje snove, kada malo bolje razmislimo, naša svakodnevnica se svodi uglavnom na čekanje. Čekamo na pravi trenutak, na dovoljno novca, na ljude koji će nas ohrabriti, na razrešenje političke situacije, na slobodno vreme, na iznenadne prilike, na sutra… Čekajući na neku imaginarnu pogodnost u kojoj će nam se sklopiti sve kockice, ispada da je jedino što smo naučili to da treba da čekamo, nesvesni pritom da gubimo ono što nam je u životu najdragocenije, i jedino što nikada ne možemo povratiti: vreme.

Ono što verovatno najviše odlaže našu spremnost da stupimo u akciju je odobravanje i prihvatanje okoline. Međutim, često previđamo činjenicu da osobe koje nas najviše vole mogu najviše da nas koče i spreče da napredujemo, iz prostog razloga što žele da budemo bezbedni. Naučeni smo da se ne upuštamo u rizike, da se ne zameramo nametljivom i prezahtevnom šefu, da držimo novac u bezbednoj slamarici umesto da ga uložimo u svoju ideju i talenat, da sedimo u svojoj sobi umesto da lutamo dalekim prostorima. Bezbedno je često sinonim za uparloženo.

Pored okoline, sopstvene inicijative često kočimo i sami, usled nedostatka samopouzdanja. I nama je lakše da sedimo u svom ušuškanom balonu nego da stupimo u svet sa svojim idejama i rizikujemo da budemo napadnuti, opovrgnuti, popljuvani i poniženi. Tako, i kada se pojavi žar u nama i neodoljiva želja da nešto uradimo i pokrenemo, naš razum je polije kofom hladne vode i objasni nam da je to krajnje suludo. Taj žar je inspiracija ili nadahnuće, reč koja sama po sebi opisuje osećaj koji dolazi ’odozgo’, koji se ne da uhvatiti, izmeriti i naučno objasniti.

Nadahnuće u nama stvara neizdrž, potrebu da ga ispoljimo ulažući pritom svu svoju energiju. Ali da bismo to stvarno uradili i istrajali, potrebna nam je motivacija. Motivacija je onaj osećaj koji nam govori da treba uradimo to što smo namislili, pa šta bude, čak i ako je neprijatno, teško i bolno. Ono što je bitno je da naučimo da nam motivacija postane stalni pratilac, umesto trenutnog posetioca. Jer, kao što nam je Njutn davno objasnio, svako telo koje se kreće teži da nastavi da se kreće istom brzinom i u istom smeru, ukoliko na njega ne deluje neka sila koja ga prinudi da promeni to stanje. Dakle, kada uradimo ono što je najteže, kada se pokrenemo, čak i ako idemo sitnim koracima, treba da se postaramo da nastavimo.

Ona inicijalna iskra, nadahnuće s neba, tu je da nas pokrene, kao što okretaj ključa pokreće automobil. Za ostatak se moramo postarati sami. Svoju ideju moramo pretvoriti u ritual kome ćemo se redovno posvećivati. Taj ritual možemo svakodnevno započinjati jednostavnom radnjom koja će nas uvoditi u vremenski prostor posvećen isključivo našoj ideji. To može podrazumevati jednostavno pritiskanje dugmeta za uključivanje kompjutera, zatvaranja u sobu, sedanja za radni sto, oblačenja radnog odela, ispijanja čaše vode, obuvanja patika, bilo čega što nas asocira na početak rada. Taj početak nas uvodi u sam fizički čin obavljanja aktivnosti koje nas približavaju ostvarenju ideje.

Na taj način stičemo rutinu. Rutina nas tera da istrajemo čak i kada nam motivacija opadne. A kada istrajavamo u obavljanju aktivnosti koje su na samoj ivici naših trenutnih sposobnosti, tada napredujemo. Psiholog Gilbert Brim je to objasnio ovako: ’Jedan od važnih izvora sreće je posvetiti se zadacima sa pravom dozom težine, ni preteškim, ni previše lakim’. Zašto? Zato što će nas suviše laki obezvoljiti, a suviše teški obeshrabriti.

Rezultati koje tada postižemo su neka vrsta nagrade i predstavljaju novu motivaciju. A šta kada zapadnemo u apatiju? Sigurno ćemo imati teške dane kada nismo u stanju da se pokrenemo, i sumnjamo u sve. Onda možemo pribeći malim trikovima: umesto da odustanemo, reći ćemo sebi da treba da zastanemo. Pauza nam može pomoći da se odmorimo, ali i da dobijemo nove ideje. U međuvremenu, umesto da razmišljamo o trnovitom putu koji nas čeka, treba da mislimo na konačni cilj. Jer neprijatnost koju trenutno osećamo je privremena, ali jedno je sigurno: ne postoji osoba koja je postigla svoj zacrtani cilj a da je se zbog toga na kraju pokajala. Što je put teži, to je naš konačni uspeh veći.

Ono što treba takođe da imamo u vidu je da smo mi po prirodi robovi rutine. Ako nam je tako lako da steknemo naviku da sedimo na kauču ispred televizora više sati na dan, isto tako lako možemo steći naviku da radimo nešto korisno i perspektivno. Umesto da mi budemo rob, treba da porobimo rutinu. Snaga koju crpimo na svom putu isključivo je u nama. Nije nam potrebno ničije odobrenje do sopstveno.

Mediteranski kukuruzni hleb s tikvicama i maslinama

Mediteranska dijeta je provereno najzdravija i najblagotvornije deluje na kardiovaskularni sistem, pa zato danas kombinujemo njene česte sastojke: maslinovo ulje, masline i tikvice, u jednostavnom i vrlo ukusnom kukuruznom hlebu ili projari. Po želji, možemo dodati i krišku feta sira, ili mladi nemasni sir ako vodimo računa o unosu kalorija.

Od sastojaka nam je potrebno:

suvi sastojci:

  • 1 šolja (od 2dl) pšeničnog integralnog brašna
  • 1 šolja krupno mlevenog kukuruznog brašna
  • 1 prašak za pecivo
  • ravna kašičica soli (ako dodajemo slan sir, staviti pola kašičice)

tečni sastojci:

  • 1 šolja kefira
  • 2 jaja
  • pola čaše kvalitetnog maslinovog ulja

i još:

  • 2 šolje rendanih zelenih tikvica (jedna veća tikvica)
  • desetak zelenih maslina bez koščica, iseckanih na kolutove
  • opciono: kriška sira, do 100 grama
  • opciono: za posip seme susama i kima

Izrendati dobro opranu zelenu tikvicu sa sve korom na krupno rende i ostaviti da odstoji petnaestak minuta. Uključiti rernu na 180 stepeni. Podmazati manji đuveč ili, kao što imamo ovde, tučani tiganj (tiganj ne sme imati plastičnu dršku!).

Mikserom umutiti tečne sastojke, pa postepeno dodavati suve i mutiti. Kada dobijemo glatku masu, dodati seckane masline, i po želji mrvljeni sir. Potom rendanu tikvicu dobro ocediti (rukama ili u platnenoj krpi), dodati u smesu i sve izmešati varjačom.

Sipati smesu u pleh ili tiganj, po želji posuti susamom i kimom, i staviti u već zagrejanu rernu. Peći 40 minuta na 180 stepeni i još 15 na 200.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Peršun po alfabetu

Peršun je verovatno jedan od najzastupljenijih začina, ne samo u našoj već i svetskoj kuhinji. Teško je zamisliti supu ili čorbu bez njegovog lista ili korena. Prepun je minerala i vitamina: A, C, K, E, folne kiseline, kalijuma, bakra, cinka, kalcijuma, gvožđa mangana, kao i antioksidanasa – flavonoida, beta karotina, zeaksantina i luteina… Zato ima izuzetna svojstva koja nam pomažu da regulišemo nivo šećera u krvi, poboljšamo zdravlje bubrega i mokraćnih kanala, reproduktivnih organa, kardiovaskularnog, digestivnog sistema, zadržimo dobru koštanu masu i imunitet, poboljšamo rad jetre, a čak i da se izborimo sa malignim ćelijama. Odličan je i za kožu, podmlađuje je i sprečava akne, upale i pigmentaciju.

Posebno lekovita svojstva ima seme peršuna koje se oduvek koristi u narodnoj medicini. Pa da vidimo redom, po alfabetu, kakva sve svojstva ono ima:

  • Antikancerogeno: peršun sadrži apigenin, supstancu koja inhibira rast ćelija raka dojke.
  • Antimikrobno: seme peršuna ima sposobnost da ubija mikrobe i sprečava njihov razvoj. Zato predstavlja prirodni štit od mnogobrojnih infekcija.
  • Antipiretičko: seme peršuna smanjuje povišenu temperaturu i sprečava groznicu, svojim detoksifikujućim svojstvima.
  • Antireumatsko i antiartritično: pošto pospešuje izbacivanje toksina i pročišćava krv, seme peršuna pomaže da se oslobodimo viška mokraćne kiseline koja se skuplja u zglobovima i mišićima, i tako nas oslobađa bola.

  • Antiseptičko: seme peršuna onemogućava razvoj bakterija na ranama i povredama i tako sprečava pojavu sepse.
  • Antiinflamatorno: antioksidansi iz peršuna smanjuju upale, a kako nas efikasno lišava viška vode i otoka, tako još dodatno sprečava i upalne procese
  • Astringentno: seme peršuna ima sposobnost da skuplja krvne sudove, pa tako sprečava krvarenje. Ova njegova osobina je posebno izražena kod žena koje pate od obilnih menstruacija.
  • Detoksifikujuće: seme peršuna pospešuje izbacivanje toksina iz organizma putem urina, pa tako u korenu sprečava brojna oboljenja.
  • Digestivno: seme peršuna pospešuje lučenje digestivnih sokova u želucu čime pospešuje varenje.
  • Diuretičko: peršun pospešuje izbacivanje tečnosti iz organizma, pa nam osim upala i otoka može pomoći i da budemo vitkiji i oslobodimo se celulita.
  • Emenagogno: seme peršuna stimuliše lučenje hormona i tako reguliše ciklus, pomaže kod izostanka i neredovnih menstruacija, ali i olakšava bolne menstruacije, grčeve, mučninu i osećaj umora. Pošto pospešuje mikrocirkulaciju u jajnicima i materici, pomaže da se efikasno eliminišu ili spreče poremećaji ženskog reproduktivnog sistema.

  • Hipotenzivno: kada se redovno uzima, seme peršuna ima sposobnost da snižava povišeni krvni pritisak. Bogato je homocisteinom koji nam pomaže da smanjimo nivo lošeg holesterola.
  • Karminativno: seme peršuna eliminiše gasove i tako pomaže kod poremećaja varenja, nadutosti, nadimanja, mučnine, grčeva u stomaku… I svih tih simptoma tokom PMS-a.
  • Laksativno: seme peršuna efikasno sprečava zatvor i nagomilavanje fekalnog sadržaja u crevima, pojačava crevnu peristaltiku i olakšava pražnjenje.
  • Stimulativno: seme peršuna utiče na ceo organizam – stimuliše nerve, neurone, cirkulaciju krvi i limfe, varenje i imunitet. Iz tog razloga nam pomaže da imamo više energije i fizičke i mentalne snage.

Kada su žene u pitanju, možemo slobodno reći da peršun vredi imati za prijatelja: osim što će nam podmladiti izgled, dati blistav ten i pomoći da se oslobodimo celulita, seme peršuna igra veliku ulogu u lečenju amenoreje, dismenoreje i menstrualnog bola. Takođe, njegova sposobnost pospešivanja mikrocirkulacije dodatno stimuliše rad jajnika i tako doprinosi zdravoj ovulaciji i plodnosti.

I upravo su to sve razlozi što je seme peršuna sastavni deo Femisan A kapi: ovaj potpuno prirodni preparat sadrži odabrano lekovito bilje koje pomaže kod poremećaja ženskog reproduktivnog sistema: neredovnih, oskudnih, bolnih ili obilnih ciklusa, cista, policističnih jajnika, mioma, PMS-a, menstrualnih bolova, endometrioze i neplodnosti. Seckani peršun u supu, a Femisan A kapi u pola čaše vode pre obroka, i nema problema!

Jak imunitet

Živimo u vremenu kada je gotovo za svaku bolest, za svaki zdravstveni problem, za sve ono što napada naš organizam a za odbranu istog  potreban jak imunosistem. Gotovo uvek će se čuti rečenica, koja postaje već ustaljena, organizam se odbranio jer je jak imunitet! Imunitet je postao toliko narušen, da je pitanje kada će se slomiti pod naletom virusa. Pogotovo u trenutnoj  aktuelnoj situaciji, ne samo kod nas nego i na globalnom nivou, pandemije izazvane virusom Covid -19. Na ovu temu mnogo je teorija, mnogo ispitivanja, pitanja, rezultata….Odgovora malo a ono u čemu se svi slažu je sposobnost organizma i jačina imuniteta, u odbrani od virusa, je ključna stavka.  Dakle samo jak imunitet definiše stepen odbrane našeg organizma ne samo od virusnih infekcija nego i od mnogih bolesti uopšteno. Na tržištu je mnogo proizvoda  koji jačaju imunosistem ili doprinose boljoj odbrani organizma od spoljnih uticaja. Moj izbor, moj saveznik u ovoj borbi za što jači imunitet se nalazi, naravno  u Herba Svetu!

DISAN biljne kapi, za olakšano disanje, čišćenje disajnih puteva i naravno jačanje imuniteta!

8 biljnih vrsta u sastavu Disana – bokvica, bela imela, ehinacea, kopriva, tinktura matičnjaka, koren angelike, tinktura čestoslavice, koren maslačka i naravno vitamin C i med! Po originalnoj recepturi Herba Sveta –  izvučen maksimun biljne snage!

Ove biljke, kako same za sebe, a još više zajedno su detoksikatori organizma, čiste krvne sudove, disajne puteve, smiruju  kašalj!  S dodatkom vitamina C i meda jačaju imunitet!

Šta je to, što Disan izdvaja iz mnoštva proizvoda koji služe i pomažu kod jačanja imuniteta?

Pa upravo to, što Disan pored jačanja imuniteta ima i svojstvo čistača disajnih puteva, olakšanje disanja, ublažavanja tegoba u grlu! A to je baš ono što je preko potrebno kod respiratornih infekcija, kao što rekoh na početku živimo u vremenu, njima okruženi.

Dakle jačanje imuniteta sa čišćenjem disajnih puteva!

Iz mog iskustva, Disan – biljne kapi su pravi prirodni saveznik u borbi protiv polenske alergije! O tome sam već pisala i podelila svoje iskustvo, da moj problem sa polenskim alergijama, je bio olakšan korišćenjem Disana. To je za mene dobitna kombinacija, dve ključne stvari u jednom preparatu – jačanje imuniteta i čiščenje disajnih puteva!

Potpuno prirodni preparat, kao što je i sve što dolazi iz Herba sveta, sa pečatom 100% prirodno! Prijatnog ukusa, odnosno takvog ukusa, da već prilikom konzumiranja, se oseća olakšanje… stiče se utisak i imate taj osećaj kao da gledate kako se grlo čisti, osvežava….

Imunitet je potreban svima! Poboljšajte svoj imunitet, onda kad je najpotrebnije!

Moj predlog, savet, preporuka… Dajte svoj organizmu „pogonsko gorivo“, energiju i zaštitu!

Dajte svom organizmu DISAN –BILJNE KAPI! Unesite prirodu u organizam na pravi način! Pravi način zna HERBA SVET!

Zahvalna korisnica!

Snežana Števanov

 

Miris 1001 noći

On je majušan ali moćno miriše. Mi ga zovemo karanfilić ili klinčić, i oba naziva imaju smisla: prvi jer zaista liči na mali karanfil, a razlog tome je što on zapravo osušeni pupoljak zimzelenog drveta, posebne vrste mirte, Syzygium aromaticum. Drugi naziv, klinčić, bukvalan je prevod latinskog clavus i opisuje njegov oblik.

Zahvaljujući svojoj aromi, ali i lekovitosti, proputovao je svet. Poreklom je iz Indonezije, a veruje se da je danas najstarije živo drvo karanfilića staro 350-400 godina, i nalazi se još uvek na ostrvu Ternate u okviru arhipelaga Maluku. Smatra se da je jedan pelcer s njega štrpnuo Francuz Pjer Puavr davne 1770. godine, i odneo ga na Mauricijus, tada francusku koloniju, odakle je potom dospeo i do Zanzibara.

Arheolozi su tragove karanfilića pronašli u keramičkim posudama u Siriji koje potiču još iz 1700. godine pre naše ere. Stari Rimljani su ga obožavali, uz orašče i biber, i redovno uvozili: Plinije Stariji komentarisao je kako se iz Rimskog carstva Indiji svake godine u kasu slije čak 50 miliona sestercija, bakarnih novčića, samo za karanfilić. Ali to nije ništa u poređenju s činjenicom da je u 17. i 18. veku u Engleskoj vredeo koliko i samo zlato, po svojoj težini. Od Kine do Bliskog istoka, od ostrva Maluku do Madagaskara, za karanfilić nije bilo prepreka. Povezivao je brojne trgovce, robove i robovlasnike, careve i vidare, Šeherezadu i Sinbada moreplovca.

I dan danas putuje do nas iz dalekih krajeva. Danas se najviše gaji u svojoj postojbini, Indoneziji, odakle potiče čak 75% svetskih zaliha karanfilića, ali i na Madagaskaru, Zanzibaru, Šri Lanki i Keniji. Više se ne meri zlatom, i možemo ga kupiti u svakoj samoposluzi, začiniti njim pečenje, kolače i kuvano vino.

Ali iako hrani daje neodoljivi ukus, moć ovog malenog pupoljka prevazilazi gastronomske okvire. Karanfilić sadrži 14 do 20% aromatičnog ulja, čija je osnovna komponenta eugenol, inače prirodni antioksidant, zahvaljujući kome i ima tako opojni miris. Ulje je preko 2000 godina poznato u ajurvedskoj i kineskoj medicini, ali su ga spremno prihvatili i evropski vidari i zubari: ono je, između ostalog, i moćan anodin – sredstvo za ublažavanje bola. Karanfilić će uspešno uspostaviti dobro varenje, zaštititi jetru i sprečiti cirozu, osnažiti imunitet, ojačati kosti, pospešiti cirkulaciju, očistiti disajne puteve, ali i smanjiti upale, bol u mišićima, glavobolje, zubobolje, otkloniti zadah… Pokazalo se da se eugenol efikasnije bori protiv slobodnih radikala od vitamina E, pa ima i antikancerogena svojstva. Pored njega, ovaj mirisni pupoljak sadrži brojne vitamine i minerale: C, B6, E, K, folnu kiselinu, tiamin, riboflavin, niacin, selen, managan, bakar, cink, gvožđe, kalcijum, fosfor…

Ali najveća moć karanfilića vidljiva je prilikom njegovog susreta s parazitima, bakterijama, gljivicama, uključujući i streptokoke, stafilokoke, pneumokoke, kandidu, listeriju, helikobakter, salmonelu i ešerihiju koli, koje sve brzo i efikasno uništava. Osim što nam može pomoći kod infekcija usne duplje, vrlo je efikasan i na koži. Upravo iz tog razloga, karanfilić je sa dalekih Maluku ostrva dospeo i u Devi melem za negu stopala. Osim što je cilj ovog melema da nam omekša kožu i spreči zadebljanje i pucanje kože na petama, on ima još jednu vrlo važnu ulogu: da spreči i pomogne kod postojećih gljivičnih infekcija i neprijatnog mirisa stopala. Udružen sa jednako moćnim uljima čajevca, žalfije, ruzmarina i lavande, ovaj melem će sprečiti komplikacije i razvoj gljivičnih oboljenja kao što su atletsko stopalo i gljivično oboljenje noktiju. A u kombinaciji sa uljem semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao putera, našim stopalima daće savršen, mek i nežan izgled, potvrđujući tako da zdravlje i lepota idu ruku pod ruku.

Nekad davno, u staroj Kini nije smelo da se izađe pred cara dok se ne sažvaće karanfilić kako bi se otklonio zadah. Danas stopala neprijatnog mirisa imaju podjednako socijalno neprihvatljivi status. A zašto, kad mogu uz malo truda ne samo da mirišu na bajke iz 1001 noći, već i da nam omoguće lak korak i osećaj kao da letimo na čarobnom ćilimu.