Sreća i hemija

Kada osetimo nalet lude sreće, da li to ima veze s nama, našim osećanjima i dostignućima, ili se radi o pukoj hemiji? Nauka će se pre složiti s ovim drugim. I može tačno da objasni šta se dešava u našem organizmu dok nas drži ushićenost. Ili obrnuto, kada je nema ni u tragovima, pa smo bezvoljni i potišteni.

To što sreću osećamo kako u glavi, tako i u stomaku gde nam se roje leptirići, nije nimalo slučajno. Najvažniji element za ovo lepo stanje je serotonin, hormon i neurotransmiter koji nastaje kako u mozgu, tako i u našem sistemu za varenje, a za njegovu proizvodnju zadužena je aminokiselina triptofan. A triptofan unosimo putem hrane. Zbog osećaja prijatnosti kog izaziva, serotonin se naziva i hormonom sreće. Ali on je mnogo više od toga.

Nizak nivo serotonina u sistemu ne izaziva samo bezvoljnost, već i neke fiziološke smetnje koje obično ne dovodimo u vezu s njim. Na primer, nizak nivo ovog hormona izaziva:

  • probleme s varenjem. Za dobro varenje – crevnu peristaltiku, neophodan je kalcijum kako bi se mišići creva efikasno kontrahovali i tako pomerali sadržaj. A kada je nivo serotonina nizak, ćelije ne proizvode dovoljno kalcijuma.
  • Kako se u našim crevima proizvodi čak 95% serotonina, kada ga nema dovoljno patićemo od zatvora, a ako to stanje postane učestalo, može lako preći u sindrom iritabilnog creva.
  • Bez dovoljno serotonina stalno ćemo osećati umor, bol u mišićima, neraspoloženje, a bićemo podložniji infekcijama i bolestima jer je ovaj hormon veoma bitan i za naš imunitet.

  • Serotonin je važan za naš cirkadijalni ritam, biološki časovnik koji reguliše brojne procese u organizmu uključujući i dnevno-noćni ritam. Zato njegov nedostatak izaziva probleme sa snom, nesanicu, nemogućnost da se dovoljno odmorimo tokom noći, što još više pojačava osećaj neraspoloženja i depresije tokom dana.
  • Jedna od posledica pada nivoa serotonina je osećaj potrebe za slanom hranom, grickalicama i testom.
  • Kada ga nemamo dovoljno, opada nam raspoloženje, pa se manjak serotonina direktno povezuje sa pojavom depresije. Kako se triptofan unosi putem hrane, često je dovoljno pripaziti na ishranu da bi se stanje popravilo.
  • Kako naše telo ima do 14 različitih receptora serotonina, od kojih je najvažniji 5-HT1A, ako on ne funkcioniše odmah ćemo osetiti nervozu, zabrinutost i zebnju. Ali ovaj receptor je takođe zadužen i za lučenje drugih hormona, uključujući i kortizol, kortikosteron, oksitocin, hormon rasta, prolaktin… Dakle, mnogo funkcija našeg organizma zavisi od njega.
  • Serotonin ima glavnu ulogu u nastanku migrena. Iako ova neprijatna glavobolja još uvek nije u potpunosti rasvetljena, ono što je poznato je da je pre početka migrene nivo serotonina obično prvo vrlo visok, pa s početkom napada naglo pada.
  • Nizak nivo serotonina izaziva i poremećaj pažnje, mentalni zamor, nemogućnost koncentracije i pamćenja.

Dakle, nedostatak hormona sreće može prilično da nam zagorča život. Ali verovatno najneprijatnija posledica toga je depresija, razdražljivost, stalni osećaj uznemirenosti, zabrinutosti i mentalnog zamora. Kada smo uvek negativni, zamorni smo i sebi i okolini. Nesreća i nezadovoljstvo nije dobar postament za kvalitetan život. Zato je važno da svom telu redovno dajemo dovoljne količine triptofana. Na našoj trpezi treba često da imamo kvalitetne ribe i morskih plodova, posebno lososa, tune i sardina. Treba da konzumiramo kvalitetnu piletinu, ćuretinu i svinjetinu koje sadrže visoki nivo ove aminokiseline. Ništa manje važni nisu ni jaja i mlečni proizvodi, posebno jogurt i kefir koji će se postarati i za dobru crevnu floru. Mahunarke, orašasti plodovi, banane, jabuke, kivi, i – na radost svih – čokolada, predstavljaju odlične izvore triptofana.

Uz zdravu ishranu, dovoljno fizičke aktivnosti i izlaganja dnevnoj svetlosti, trebalo bi da u svom telu ostvarimo idealan hemijski balans. Ali ako nas neraspoloženje i nesanica ipak dohvate u ova naša stresna vremena, postoji još jedan prirodni način da ih odagnamo: Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji omogućava da lako zaspimo i kvalitetno se naspavamo, da smo tokom dana smireni ali i mentalno bistri, lakše razmišljamo i bolje pamtimo. Jer za sreću se vredi potruditi.

Uporna, dosadna, neprijatna…

Svaka promena na koži može uticati na naše samopouzdanje i društveni život, ali kako je to kada vam velike površine tela prekrivaju ružičaste mrlje s belim ljuspicama koje mogu i da jako svrbe, prokrvare i, naravno, bole? Pored fizičke neprijatnosti, veliko psihičko breme donosi spoznaja da ljudi povremeno zaziru od vas jer nisu sigurni da li su te krastice posledica neke gadne zarazne kožne bolesti.

Iako reč psorijaza potiče od grčkog psoriasis, što znači svrab, šuga, ova zapaljenska kožna bolest nije zarazna. Keratinociti, ćelije epiderma, spoljnog sloja kože, pod uticajem T-limfocita iznenada počnu da se pojačano dele, čak i do šest puta više nego normalno, i tako nastaju ružičaste fleke koje se ljuspaju, posebno u predelu zglobova i prevoja kože, na leđima, polnim organima, stopalima i noktima. Iako je nauka danas u stanju da izleči bolesti koje su nekada kosile milione, za psorijazu nema konkretan lek niti tačno objašnjenje zašto ona nastaje. Ono što znamo je da se češće javlja kod osoba mlađih od 25 godina, ali ne štedi ni decu ni starije, ume da iznenada zadesi žene tokom ulaska u menopauzu, osobe s narušenim imunitetom, da genetika igra veliku ulogu u njenom nastanku, češća je kod osoba bele rase, nešto malo više zastupljenija kod žena nego kod muškaraca, a kod velikog procenta obolelih prethode joj stres ili psihičke tegobe.

Psorijaza se javlja u više podvrsta, i uglavnom neće životno ugroziti obolelog, ali neki njeni oblici, poput pustulozne psorijaze, ako se zapuste mogu biti smrtonosne, jer dovode do razvoja insuficijencije srca. Ova kožna bolest može se udružiti i sa drugim oboljenjima, kao u slučaju psorijaznog artritisa, kada dolazi do istovremene pojave degenerativnih promena na zglobovima. Pored promena na koži, psorijaza može izobličiti i uništiti nokte ili izazvati upale konjuktive oka, dijabetes i depresiju.

Oko 80% obolelih ima oblik koji se zove plak psorijaza, nazvan tako zbog plakova, ovalnih pljosnatih mrlja koji svrbe pa se češanjem lako raskrvare. Oni dolaze u talasima, povremeno se povlače pa se opet pojave ili pojačaju. Promene na koži se smanjuju, ponekad nestaju, ali ponekad tragovi ostaju zauvek. Kod nekih osoba psorijazni plak može potpuno nestati pa se ponovo javiti nakon dugog niza godina. Važno je reagovati na pojavu prvih simptoma bolesti kako bi se sprečilo njeno širenje i komplikacije.

Interesantno je da Eskimi ne znaju za psorijazu, što se može dovesti u vezu sa činjenicom da omega-3 masne kiseline pomažu u lečenju bolesti. Osim terapije koju prepiše dermatolog, obolelima veoma prija morska voda i pažljivo izlaganje sunčevoj svetlosti, zbog čega se psorijaza obično povlači leti pa se pojačava tokom hladnijih dana. Kvalitetnom ishranom bolest se može značajno držati pod kontrolom, pa se preporučuju prolećni i jesenji detoksi organizma, izbegavanje brze hrane, veštačkih šećera i prostih ugljenih hidrata. To će pomoći i da se telesna težina drži pod kontrolom, jer jedan od okidača psorijaze može biti i gojaznost.

U lečenju psorijaze često se koriste kortikosteroidi koji deluju brzo, ali se ne smeju koristiti tokom dužeg perioda. Zato je neophodno prirodno rešenje koje će ublažiti svrab i ljuspanje, i podstaći zaceljivanje kože. Srećom, ono postoji. Devi melem za regeneraciju je potpuno prirodna biljna formula bez kortikosteroida, konzervanasa i veštačkih materija. Kvalitetna ulja avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, noćurka, stimulišu pravilno funkcionisanje zdrave i zaceljivanje oštećene kože, ali pravi adut u sastavu ovog prelepog melema kada je psorijaza u pitanju je ulje čileanske ruže. Poznata kao ’plod večne mladosti’, čileanska ruža je jak antioksidant koji jača imunitet kože, ima snažno citotoksično dejstvo i veoma efikasno stimuliše obnavljanje ćelija kože. Tako će ulje ove blagotvorne biljke efikasno sprečiti svrab i ljuspanje kože, pomoći epitelizaciju oštećenih delova, povećati elastičnost kože i podstaći stvaranje kolagena, pa će je zaceliti tako da, nakon povlačenja psorijaznog plaka, ne ostanu vidljivi tragovi. Devi melem za regeneraciju može se koristiti neograničeno dugo, a idealan je i u svakodnevnoj nezi kože. Psorijaza je uporna, dosadna, neprijatna, ali Devi melem za regeneraciju je još uporniji.

Ko je ova žena i gde sam nestala ja?

Kada zagazimo u drugu polovinu pete decenije, sa žaljenjem shvatimo naš mozak, na koga smo se toliko oslanjale, počinje da nas izneverava. Zaboravimo ključeve, poslovni sastanak, krenemo po nešto pa odjednom izvetri šta smo htele, kada pričamo teže pronalazimo prave reči… Kao da nam se na mozak spustila izmaglica u kojoj su se pogubile naše moždane sinapse. I ta pojava se upravo tako i zove: mentalna magla. Ali ona se može ispoljiti mnogo ekstremnije od proste povremene zaboravnosti.

Čak 60% žena prolazi kroz menopauzom izazvan kognitivni poremećaj koji se često pogrešno dijagnostifikuje kao početak demencije. Poremećaj kognitivnih funkcija u prelaznom periodu veoma podseća na simptome kroz koje prolaze osobe koje primaju terapiju za rak dojke ili prostate. Simptomatično je da prilikom lečenja obe ove opake bolesti dolazi do naglog i drastičnog pada nivoa estrogena.

Osobe koje se oporavljaju od karcinoma, nakon terapije se često žale da imaju problem s kratkoročnim pamćenjem, obavljanjem više radnji istovremeno, pronalaženjem pravih reči prilikom govora ili logičkim razmišljanjem. Takvo stanje se popularno zove ’hemo-mozak’, odnosno mozak koji funkcioniše s poteškoćama tokom hemo terapije.

Dakle, pad nivoa estrogena definitivno utiče na mozak, i to žene osećaju krajem četrdesetih, kada krene perimenopauza – ’predvorje’ menopauze, period kada ciklusi počnu da izostaju, proređuju se, da bi na kraju potpuno prestali. Većina žena, koja je bez problema do tad obavljala bezbroj svakodnevnih obaveza, odjednom ima osećaj kao da joj je neko naglo izvukao tepih pod nogama. Tu su i fizički simptomi: preznojavanje, naleti toplote, nervoza, nesanica… njih ćemo lako povezati s nadolazećom menopauzom, i iako su neprijatni, kada znamo zašto nastaju, prihvatićemo ih. Ali kada nastupi mentalna magla, često nismo svesne da ona ima veze s hormonalnim promenama i lako se uplašimo da gubimo razum.

Žene sa ekstremnim slučajevima kognitivnih poremećaja mogu zaista verovati da se radi o početku demencije. Ta spoznaja je zastrašujuća i veoma stresna. Ako u svojoj okolini pritom žena ne nalazi razumevanje i ne dobija pomoć, stanje se može dodatno pogoršati i dovesti do depresije.

Tokom prelaznog perioda – perimenopauze koja vodi u menopauzu, kako dokazuju istraživanja, žene pokazuju vidno lošije rezultate na testovima verbalnog pamćenja, brzine obrade podataka i efikasnosti. I žene i lekari obično takvu mentalnu maglu pripisuju umoru usled nedovoljnog sna kog remete valunzi, ali iako uobičajeni simptomi menopauze mogu ’doliti ulje na vatru’ problema kognitivnih poremećaja, oni nisu njihov primarni uzrok. Šestogodišnja studija u kojoj je učestvovalo preko 1900 žena na početku prelaznog perioda, dokazala je da simptomi povezani s menopauzom: nervoza, poremećaj sna, naleti toplote, nisu odgovorni za poremećaje pamćenja, učenja i obrade podataka. Dokazana činjenica je da je mozak vrlo osetljiv na promene nivoa estrogena, i kad su u pitanju kognitivne sposobnosti, i kad je u pitanju raspoloženje.

To već znamo i pre nego što nas zadesi menopauza: u predmenstrualnom periodu, kada dođe do kratkog pada nivoa estrogena, teže nam je da se koncentrišemo, učimo i pamtimo. Ali to kratko traje, i kada počne ciklus opet smo one stare. Kad je menopauza u pitanju, taj period može trajati godinama, pa se često ozbiljno zapitamo ‘ko je ova žena u ovom stranom telu, i gde sam nestala ja?’ Estrogen obično opada oko 45. godine života, ali konačna menopauza može početi oko 50. ili 55. godine. Kada se ceo proces završi, srećom, mozak se prilagođava onom preostalom nivou estrogena, pa počnemo opet normalno da funkcionišemo. To je dokazala druga studija, prateći preko 2300 žena tokom četiri godine: mentalna magla je privremena, a kada se završi prelazni period, ona se rasprši pa nas ponovo obasja sunce. I to je vrlo važno saznanje, jer u teškim trenucima nas može utešiti činjenica da ćemo jednog dana opet biti svoje.

Kako se boriti protiv mentalne magle? Dosta kretanja, vežbanja, dovoljno vitamina i minerala iz zdrave hrane, sunčeve svetlosti, i, mada to nije uvek izvodljivo – što manje stresa. A tu je i pomoć iz prirode: bela imela, matičnjak, hajdučka trava, neven, valerijana… sve su to biljke koje nam mogu biti od velike pomoći u prelaznom periodu. Osim što će nam umanjiti ili otkloniti valunge, olakšati san i smanjiti nervozu, ove biljke će nam pomoći i da bistrije razmišljamo. Sve one su deo Femisana B, potpuno prirodnog preparata bez hormona i aditiva. Femisan B je naš čuveni spasilac u menopauzi, naš zrak sunca koji raspršuje mentalnu maglu.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.