Ko je ova žena i gde sam nestala ja?

Kada zagazimo u drugu polovinu pete decenije, sa žaljenjem shvatimo naš mozak, na koga smo se toliko oslanjale, počinje da nas izneverava. Zaboravimo ključeve, poslovni sastanak, krenemo po nešto pa odjednom izvetri šta smo htele, kada pričamo teže pronalazimo prave reči… Kao da nam se na mozak spustila izmaglica u kojoj su se pogubile naše moždane sinapse. I ta pojava se upravo tako i zove: mentalna magla. Ali ona se može ispoljiti mnogo ekstremnije od proste povremene zaboravnosti.

Čak 60% žena prolazi kroz menopauzom izazvan kognitivni poremećaj koji se često pogrešno dijagnostifikuje kao početak demencije. Poremećaj kognitivnih funkcija u prelaznom periodu veoma podseća na simptome kroz koje prolaze osobe koje primaju terapiju za rak dojke ili prostate. Simptomatično je da prilikom lečenja obe ove opake bolesti dolazi do naglog i drastičnog pada nivoa estrogena.

Osobe koje se oporavljaju od karcinoma, nakon terapije se često žale da imaju problem s kratkoročnim pamćenjem, obavljanjem više radnji istovremeno, pronalaženjem pravih reči prilikom govora ili logičkim razmišljanjem. Takvo stanje se popularno zove ’hemo-mozak’, odnosno mozak koji funkcioniše s poteškoćama tokom hemo terapije.

Dakle, pad nivoa estrogena definitivno utiče na mozak, i to žene osećaju krajem četrdesetih, kada krene perimenopauza – ’predvorje’ menopauze, period kada ciklusi počnu da izostaju, proređuju se, da bi na kraju potpuno prestali. Većina žena, koja je bez problema do tad obavljala bezbroj svakodnevnih obaveza, odjednom ima osećaj kao da joj je neko naglo izvukao tepih pod nogama. Tu su i fizički simptomi: preznojavanje, naleti toplote, nervoza, nesanica… njih ćemo lako povezati s nadolazećom menopauzom, i iako su neprijatni, kada znamo zašto nastaju, prihvatićemo ih. Ali kada nastupi mentalna magla, često nismo svesne da ona ima veze s hormonalnim promenama i lako se uplašimo da gubimo razum.

Žene sa ekstremnim slučajevima kognitivnih poremećaja mogu zaista verovati da se radi o početku demencije. Ta spoznaja je zastrašujuća i veoma stresna. Ako u svojoj okolini pritom žena ne nalazi razumevanje i ne dobija pomoć, stanje se može dodatno pogoršati i dovesti do depresije.

Tokom prelaznog perioda – perimenopauze koja vodi u menopauzu, kako dokazuju istraživanja, žene pokazuju vidno lošije rezultate na testovima verbalnog pamćenja, brzine obrade podataka i efikasnosti. I žene i lekari obično takvu mentalnu maglu pripisuju umoru usled nedovoljnog sna kog remete valunzi, ali iako uobičajeni simptomi menopauze mogu ’doliti ulje na vatru’ problema kognitivnih poremećaja, oni nisu njihov primarni uzrok. Šestogodišnja studija u kojoj je učestvovalo preko 1900 žena na početku prelaznog perioda, dokazala je da simptomi povezani s menopauzom: nervoza, poremećaj sna, naleti toplote, nisu odgovorni za poremećaje pamćenja, učenja i obrade podataka. Dokazana činjenica je da je mozak vrlo osetljiv na promene nivoa estrogena, i kad su u pitanju kognitivne sposobnosti, i kad je u pitanju raspoloženje.

To već znamo i pre nego što nas zadesi menopauza: u predmenstrualnom periodu, kada dođe do kratkog pada nivoa estrogena, teže nam je da se koncentrišemo, učimo i pamtimo. Ali to kratko traje, i kada počne ciklus opet smo one stare. Kad je menopauza u pitanju, taj period može trajati godinama, pa se često ozbiljno zapitamo ‘ko je ova žena u ovom stranom telu, i gde sam nestala ja?’ Estrogen obično opada oko 45. godine života, ali konačna menopauza može početi oko 50. ili 55. godine. Kada se ceo proces završi, srećom, mozak se prilagođava onom preostalom nivou estrogena, pa počnemo opet normalno da funkcionišemo. To je dokazala druga studija, prateći preko 2300 žena tokom četiri godine: mentalna magla je privremena, a kada se završi prelazni period, ona se rasprši pa nas ponovo obasja sunce. I to je vrlo važno saznanje, jer u teškim trenucima nas može utešiti činjenica da ćemo jednog dana opet biti svoje.

Kako se boriti protiv mentalne magle? Dosta kretanja, vežbanja, dovoljno vitamina i minerala iz zdrave hrane, sunčeve svetlosti, i, mada to nije uvek izvodljivo – što manje stresa. A tu je i pomoć iz prirode: bela imela, matičnjak, hajdučka trava, neven, valerijana… sve su to biljke koje nam mogu biti od velike pomoći u prelaznom periodu. Osim što će nam umanjiti ili otkloniti valunge, olakšati san i smanjiti nervozu, ove biljke će nam pomoći i da bistrije razmišljamo. Sve one su deo Femisana B, potpuno prirodnog preparata bez hormona i aditiva. Femisan B je naš čuveni spasilac u menopauzi, naš zrak sunca koji raspršuje mentalnu maglu.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.