Plovidba na nepredvidivim talasima

Kako se bližimo sredini života, tako sve češće osećamo promene u svom organizmu i na svom telu. Jedna od najočiglednijih promena koja se dešava krajem četrdesetih je ona vezana za menstrualni ciklus. Htele mi to ili ne, oko 47. godine ciklus će povremeno početi da izostaje. To će pratiti i simptomi koji će se sve više pojačavati: preznojavanje, valunzi, preosetljivost grudi, nesanica, zaboravnost, nervoza… Taj period dok se ciklus još uvek nije ugasio, ali se vidno proređuje, uz sve ove neprijatne simptome, zove se perimenopauza. Kada prođe godinu dana od poslednje menstruacije, bez obzira kakva ona bila i koliko trajala (možda i samo jedan dan), zvanično nastupa i menopauza.

 

U proseku, simptomi perimenopauze traju oko 4 godine, ali ona može trajati od par meseci do deset godina. Svi oni neprijatni simptomi se pojačavaju ili smanjuju pod dirigentskom palicom naših hormona, posebno estrogena i progesterona, koji se u ovom periodu potpuno otimaju kontroli, pa imamo osećaj kao da upravljamo brodom na nemirnom moru dok sa svih strana u nas udaraju besni talasi. Ova dva hormona do tada su igrala veliku ulogu u našem reproduktivnom zdravlju: u normalnim okolnostima, estrogen se pojačava oko sedmog dana od početka menstruacije, da bi oko 14. dana omogućio ovulaciju i pod njegovim uticajem endometrijum (unutrašnji omotač materice) zadebljava, kako bi materica bila spremna da prihvati oplođenu jajnu ćeliju. Potom, nakon ovulacije na scenu stupa progesteron koji, ukoliko nije došlo do oplodnje, podstiče ljuštenje endometrijuma, što rezultira sledećom menstruacijom. Oni komadići tkiva koje smo primećivale tokom ciklusa su upravo delići endometrijuma koji se odvojio, pa ga organizam izbacuje.

U perimenopauzi ova dva važna hormona kao da su se posvađala, pa se povremeno dešava da je nivo progesterona suviše nizak, dok estrogen nedovoljno pada. Rezultat toga je da se zadebljavanje endometrijuma nekontrolisano nastavlja. Jednostavno nema dovoljno progesterona da kaže ’Stop!’. Kada konačno dođe do menstruacije, ona je veoma obilna i može trajati dosta duže nego inače.

Bura hormona tako, osim preobilne i produžene menstruacije, može izazvati i krvarenje između dve menstruacije, kao i promene izgleda krvi: ona može biti tamno braon boje, ili potpuno svetle, rozikaste. Ipak, kod najvećeg broja žena, nivo estrogena pada što rezultira i tanjim endometrijumom. Posledica toga je slabija i kraća menstruacija. I kako vreme prolazi, ona će se sve više skraćivati, a vreme između dve menstruacije će se produžavati. To je posledica anovulatornih ciklusa, odnosno ciklusa tokom kojih ne dolazi do ovulacije. Neka istraživanja su pokazala da žene s anovulatornim ciklusima imaju blaže menstruacije od onih kod kojih dolazi do ovulacije.

Ali dok god dolazi do menstruacije, bez obzira što ona možda i predugo kasni, može dolaziti i do ovulacije. I samim tim i do trudnoće. Zato se desi da žene u perimenopauzi zatrudne, iako su bile ubeđene da je to sad već nemoguće, jer su se ciklusi toliko proredili. Ali šanse za trudnoću postoje sve dok ima menstruacije. Onog trenutka kada menstruacija nestane i konačno nastupi menopauza, više nije moguće zatrudneti.

Kao što vidimo, u perimenopauzi je sve moguće. To je vreme kada prestaju da važe pravila koja su nam do tada dirigovala život, i to ne samo kad je ciklus u pitanju. Kilogrami počinju da se lepe, lakše se zamaramo, manje spavamo, možemo osećati bol u zglobovima… A naleti vrućine, nervoza i nesanica će nas neizostavno proganjati neko vreme. I dok upravljamo svojom malenom barkom na uzburkanom moru povremeno će nas ophrvati osećaj da nikada nećemo stići do sigurne luke. Ali, osim što će naše navigacione veštine vremenom uznapredovati, tako će se i talasi smirivati. Sve dok ne uplovimo u menopauzu.

Da lakše prebrodimo te divlje talase pomoći će nam Femisan B. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja je tu da nam ublaži valunge, preznojavanja, česta noćna buđenja, nervozu, lupanje srca, razdražljivost, ali i da spreči poremećaje kojima smo sada, kada nas estrogen više ne štiti, sklonije: osteoporozu, dijabetes, kardiovaskularne poremećaje… Femisan B je naš putokaz do sigurne luke.

Bundevin Crème brûlée

Čak i ako niste veliki ljubitelj bundeve, ova poslastica će vas oduševiti. A pored toga što ćete se zasladiti, učinićete i nešto dobro za svoje telo. Bundeva je izuzetno zdrava, a osim što je bogata mineralima i vitaminima, posebno beta karotenom – vrlo moćnim antioksidansom, prepuna je dobrih vlakana koji pospešuju varenje i drže sitiost, pa nam pomažu u procesu eliminacije viška kilograma.

Ovaj ’krem’ se vrlo jednostavno pravi, i za nega nam je potrebna jedna srednja muskatna bundeva koju treba iseći na nekoliko komada sa sve ljuskom, ukloniti samo semenke, i ispeći u rerni. Nakon što se bundeva ohladi, ili sutradan, ukloniti koru, iseckati sve na kockice i sipati u posudu za mešenje.

Od sastojaka nam je potrebno:

  • 1 srednja muskatna bundeva
  • ½ čaše (od 200 ml) običnog brašna
  • ½ čaše meda
  • 2 čaše mleka (običnog ili bademovog, kokosovog…)
  • 3 jaja
  • 50 gr putera (rastopljenog)
  • na vrh noža soli
  • malo mlevenog muskatnog oraščeta
  • kašičica cimeta
  • opciono za kraj: malo žutog šećera i kuhinjski brener

Pripremiti posude u kojima ćemo zapeći krem. To može biti ili jedna obična vatrostalna posuda, ili više manjih keramičkih posudica.

Bundevu u posudi za mešenje ispasirati gnječilicom za pire krompir. Potom dodati brašno, jednu čašu mleka i jaja, umutiti mikserom, pa dodati preostalu čašu mleka, puter, med i začine i nastaviti s mućenjem. U smesi će biti vidljivih vlakana bundeve koji kremu daju posebnu teksturu, ali ako nam se to ne dopada, možemo, umesto da je na početku gnječimo, bundevu izmiksati u blenderu u potpuno glatku smesu.

Kada je smesa umućena uključiti rernu na 200 stepeni. Sipati ravnomerno smesu, koja je prilično tečna, u pripremljene, nepodmazane posude i staviti u sad već blago zagrejanu rernu (keramičke posude ne treba stavljati u vrelu rernu da ne bi pukle).

Peći 55 minuta na 200 stepeni. Nakon vađenja iz rerne, krem možemo karamelizovati: posuti malo žutog šećera po vrhu i rastopiti ga kuhinjskim brenerom. Ovo kremu daje posebnu ’krckavu’ koricu.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Naše nužno zlo ili snaga?

Koliko još juče bile smo savršeno raspoložene i prepune energije, i evo sad, odjednom kao da nas je pregazio brzi voz. Ne samo da smo trome i jedino možemo da mislimo na još jednu kockicu čokolade, već nam se i samopouzdanje srozalo, ružne smo sebi kad se pogledamo u ogledalo i kao da nam se jezik zavezao pa ne možemo da pravilno formulišemo svoje misli.

Čak 85% žena u reproduktivnom periodu – od prve menstruacije do menopauze – oseća neke od predmenstrualnih simptoma. Dešava se i da žene ne povežu neke od njih sa promenama ciklusa jer su na prvi pogled nespojivi, kao na primer poremećaj varenja, pad energije, umor, letargija, nervoza, anksioznost, nesanica, glavobolja, oticanje, osetljivost grudi, akne, povećan apetit…

Mnogo je simptoma PMS-a, i neki se baš zalepe konkretno za nas. Dok našim prijateljicama, na primer, mogu pojačano oticati stopala i dlanovi, nama se može više odraziti na koži i apetitu. I onda nas pohode iz meseca u mesec, nekada više a nekad manje. Nauka je danas mnogo toga objasnila, ali i dalje nije u potpunosti skinula veo tajne s predmenstrualnog sindroma.

Ono što znamo o njemu je da je povezan sa smenom hormona tokom ciklusa, ali istraživanja su pokazala da je odnos hormona kod žena sa izraženim PMS-om isti kao i kod onih koje ne osećaju simptome. Onaj prvi deo mesečnog ciklusa, kada smo prepune samopouzdanja, spretne, brze i koncentrisane, karakteriše rast hormona FSH i estrogena. Nakon ovulacije koja se dešava oko 14. dana ciklusa, estrogen naglo pada, a raste luteinizirajući hormon, pa potom odmah i progesteron. Jedno od objašnjenja nauke je da su neke žene jednostavno osetljivije na progesteron.

Pored njegove reproduktivne funkcije, da proizvede corpus luteum i pripremi telo za trudnoću ukoliko dođe do oplodnje, a ako do nje ne dođe da podstakne ljuštenje endometrijuma, omotača materice, koje dolazi s početkom menstruacije, progesteron opušta glatke mišiće što mi osećamo kao poremećaj varenja, zatvor, nadutost, ali i pospešuje lučenje sebuma, što objašnjava pojavu masne kože, kose i akni. On je odgovoran i za osećaj napetosti i bola u grudima, pošto stimuliše mlečne žlezde.

Drugo naučno zapažanje, u pokušaju da se smanje simptomi PMS-a, je da ih može utažiti povećani serotonin, što objašnjava i našu instinktivnu potrebu da posegnemo za čokoladom koja pospešuje lučenje ovog hormona sreće. Serotonin je neurotransmiter koji je odgovoran ne samo za naše raspoloženje već i funkcionisanje celog organizma. Uz ostale hormone sreće – dopamin, oksitocin i endorfin, i serotonin raste kada vežbamo, provodimo vreme u prirodi i sa dragim osobama, smejemo se, uživamo u masaži, slušamo omiljenu muziku… moglo bi se ukratko reći – kada ugađamo sebi.

I suprotno, ako svoje telo bombardujemo duvanskim dimom, alkoholom, kofeinom, ako se malo krećemo, ne provodimo dovoljno vremena na prirodnoj svetlosti, nedovoljno spavamo i naročito ako se loše hranimo, hormoni sreće neće imati mnogo šanse da se ispolje, dok će se svi negativni efekti progesterona samo više pojačati.

U borbi protiv simptoma PMS-a trebalo bi da posegnemo češće za svežim voćem i povrćem, integralnim žitaricama, orašastim plodovima, lanenim ili čia semenom, hranom bogatom kalcijumom, cinkom i magnezijumom, vitaminima B6 i E koji će posebno olakšati osećaj nadutosti i bola u donjem stomaku i grudima.

Ali ono što nam najviše može pomoći, ne samo kad su u pitanju predmenstrualni simptomi već i celokupno reproduktivno zdravlje, je lekovito bilje. Posebno su dve biljke poznate kao veliki prijatelji žena – virak i hajdučka trava. Uz njih su tu još i neven, crveni zdravac, rusomača, seme peršuna, i sve se one, u najiskoristljivijem obliku, mogu naći u Femisanu A. Femisan A kapi i kapsule su potpuno prirodni način da se izborimo sa neprijatnim simptomima PMS-a, ali i da imamo redovan ciklus, čiste jajnike bez cista, zdravu matericu bez mioma, i rešimo se bola u donjem delu stomaka i u grudima.

Mogli bismo reći da je PMS naše nužno zlo – sve promene koje nam se dešavaju tokom 28 dana imaju svoju funkciju u našem reproduktivnom zdravlju. Ali uz pomoć Femisana A naše predmenstrualne sindrome možemo preinačiti u predmenstrualnu snagu. Na nama je da skraćenici PMS damo drugačije tumačenje i nastavimo da nesmetano uživamo u životu.

’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.

Zlatna tečnost

Kako bi se svi delovi našeg tela nahranili kiseonikom i važnim materijama, neophodna nam je krv koja stalno cirkuliše. Bez nje nam nema života. Krv se sastoji od trombocita, belih i crvenih krvnih zrnaca, kao i žućkaste tečnosti koja se zove krvna plazma. Krvna plazma se sastoji od vode, čak 90%, a ostatak čine hormoni, glukoza, proteini, gasovi, eletroliti, nutrijenti… Trombociti, bela i crvena krvna zrnca plutaju u krvnoj plazmi. Prosečno muško telo sadrži 5,6 litara krvi, a žensko 4,5 litara. Pola litre krvi je dovoljno da se spasi tri života. Smatra se da na svakih 8 minuta neko na svetu donira krv.

Pored ostalih minerala, naše telo sadrži i oko 0,2 mg zlata, i najveći deo njega nalazi se baš u krvi, pa možemo slobodno reći da je naša krv pozlaćena. Da je krv jedna vrlo kompleksna tečnost, potvrđuje i dug spisak činjenica o njoj. Pa da pomenemo neke od najzanimljivijih:

  • Da bi krv normalno cirkulisala, potreban je pritisak za koji je zaduženo naše srce. Kada bismo u fontanu ugradili pumpu koja radi na isti način i pod istim pritiskom, mlaz vodoskoka bi bio visok čak 9 metara.
  • Skoro 7% naše telesne težine čini krv.
  • Samo crvena krvna zrnca prenose kiseonik.
  • Kad nas ujede komarac obično kažemo da nam se baš napio krvi. Da bi nam, hipotetički, komarci posisali svu krv, trebalo bi da nas ujede 1.200.000 njih.
  • Komarci najviše vole osobe sa 0 krvnom grupom.
  • Puls je znak da smo živi, ali postoje izuzeci, kao na primer 55-godišnji Kreg Luis, kome je 2012. ugrađen uređaj pomoću kog mu krv cirkuliše telom bez pulsa.
  • Osoba koja je najduže živela bez srca bio je Sten Larkin. On je, čekajući na transplantaciju, proveo čak 555 dana bez ovog vitalnog organa. Živeo je pomoću uređaja kog je nosio svuda sa sobom u rancu. Tako je mogao čak i da igra košarku.
  • Moguće je živeti s veštačkim srcem, ali još uvek nema zamene za krv. Veštačka krv ne postoji.

  • Crvena boja krvi potiče od gvožđa. Crvena krvna zrnca sastoje se od hemoglobina, proteina koji sadrži gvožđe i koji, u kombinaciji s kiseonikom, poprima crvenu boju.
  • Količina krvi koja procirkuliše našim telom tokom 25 dana jednaka je zapremini bazena srednje veličine.
  • Moguće je izgubiti i 40% ukupne krvi i preživeti. Naravno, biće nam neophodna transfuzija.
  • Čak 21% srčanih udara događa se ponedeljkom. Smatra se da je razlog tome što se početkom radne nedelje više luči hormon stresa.
  • Ritam našeg srca nam određuje raspoloženje. Osobe nakon transplantacije srca uglavnom menjaju raspoloženje, misli, osećanja…
  • Telo odraslog čoveka sadrži 100.000 kilometara krvnih sudova. Kada bi se svi krvni sudovi poređali u jednu liniju, ona bi bila toliko dugačka da bi mogla da se obmota dva ipo puta oko Ekvatora.
  • Jedini deo ljudskog tela koji se ne napaja kiseonikom iz krvi je rožnjača. Ona kiseonik dobija direktno iz vazduha.
  • Gnoj je ništa drugo do bela krvna zrnca koja su odumrla dok su naše telo branila od infekcija.
  • Da bismo smanjili mogućnost da nas zadesi srčani udar, treba se ujutru polako razbuđivati a uveče izbegavati naporne fizičke aktivnosti.
  • Kokosova voda može da zameni krvnu plazmu jer ima sličan sastav.
  • Novorođenče u telu ima količinu krvi koja može da stane u 1 šolju.
  • Analizirajući krvne grupe supružnika, naučnici su otkrili da najstabilnije veze ostvaruju parovi sa 0 krvnom grupom, a najviše razvoda ima u kombinacijama A+AB i A+0.
  • Krvna grupa nam može predvideti zdravlje. Osobe sa 0 krvnom grupom nisu sklone kardiovaskularnim poremećajima, ali su podložne melanomu i gojaznosti.
  • Osobe s krvnom grupom A bi trebalo da obrate pažnju na holesterol, jer su posebno pod rizikom da obole od koronarnih poremećaja.

  • Osobe s krvnom grupom B su skloni dijabetesu i raku pankreasa.
  • Osobe s krvnom grupom AB bi trebalo da jačaju pamćenje i koncentraciju jer su čak za 82% pod većim rizikom da obole od kognitivnih poremećaja.
  • Crvena krvna zrnca mogu da prežive u našem krvotoku samo 120 dana.
  • Naši bubrezi svakog dana profiltriraju preko 1500 litara krvi.
  • Energetski napici utiču na ritam srca. Nivo kofeina u njima je čak 3 puta veći nego u ostalim kofeinskim napicima i može toliko nepovoljno uticati na rad srca da čak izazove epileptične napade i smrt.
  • Naučnici s Univerziteta u Torontu su došli do zaključka da dijete na osnovu krvne grupe nemaju efekta, i to su dokazali konkretnim eksperimentima.
  • U Japanu postoje posebne grane industrije za svaku krvnu grupu, ne samo za hranu već i za kozmetiku i preparate za ličnu negu, knjige, pa čak i kondome.
  • Svake sekunde u našem telu odumre preko 2 miliona ćelija krvi.
  • Jedna studija iz 2017. godine dokazala je da sportska dostignuća zavise od krvne grupe. Osobe sa 0 krvnom grupom su izdržljivije od ostalih, a naučnici među najboljim vaterpolistima nisu našli ni jednog sa krvnom grupom AB. Naravno, sve prednosti koje nosi krvna grupa važe samo uz redovne i naporne treninge.
  • Naš karakter zavisi od krvne grupe, i to je potvrđeno naučnim studijama. U Japanu se veruje da krvna grupa utiče na ličnost, poslovni uspeh i intimne veze.
  • Krv koja se dobrovoljno donira može da se čuva najviše 42 dana.

Eto koliko je naše telo kompleksno i zašto je kvalitet naše krvi bitan. Kada naš kardiovaskularni sistem ne funkcioniše kako treba, kada su nam povišeni holesterol i trigliceridi, kada nam pritisak varira ili nam je konstantno visok, onda smo poput tempirane bombe koja može svakog trenutka da eksplodira. Angina pektoris, infarkt, visok pritisak, lupanje srca, problemi s cirkulacijom… sve su to učestali problemi izazvani ubrzanim tempom života, lošom ishranom i nedovoljnim kretanjem.

Pored urednog života, za dobru krv i pravilan rad srca i krvnih sudova zadužen je i Leocardin. To je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji, između ostalog, sadrži i srdačicu – biljku posebno poznatu kao zaštitnika našeg kardiovaskularnog sistema. Naša najdragocenija tečnost ne može sve sama. Potrebna joj je i naša saradnja, a ponekad i pomoć prirode. Pomoć Leocardina.

Prekursor našeg zdravlja

Kada naše telo počne da se menja, bilo da se radi o mesečnim promenama ili onim s početka puberteta ili menopauze, simptomi su toliko raznoliki da ih često ni ne povezujemo s hormonima. Tek kada osvestimo problem i malo se udubimo u tematiku, zaprepastimo se u kojoj meri hormoni diriguju našim životom.

 

Kada je naš ženski reproduktivni sistem u pitanju, između ostalih glavnu reč vodi sedam hormona:

  • Folikulostimulišući hormon, poznatiji po skraćenici FSH, kog luči hipofiza, kao što mu ime kaže, stimuliše rast folikula u jajnicima. Ali njegova uloga ne prestaje tu. Zahvaljujući njemu reguliše se količina i kvalitet u zalihi jajnih ćelija i proizvodnja estrogena koji utiče na endometrijum – omotač materice.
  • Luteinizirajući hormon, LH, kog takođe luči hipofiza, stupa na scenu kada sazrelu jajnu ćeliju treba poterati u jajovod, pa je važan faktor ovulacije.
  • Estradiol se stara da omotač materice raste i da li je spreman da prihvati tu sazrelu jajnu ćeliju.
  • Estrogen se stara da folikul sadrži jajnu ćeliju, ali nas formira još s početkom puberteta, utičući na razvoj polnih organa i karakteristika.
  • Progesteron je taj koji nakon ovulacije proizvodi žuto telo, priprema telo za trudnoću ako je došlo do oplodnje, a ako nije podstiče ljuštenje endometrijuma – menstruaciju.
  • Testosteron, iako u znatno manjoj količini neko kod muškaraca, ima svoju ulogu u seksualnosti žene, ali i u regulisanju nivoa telesne energije i masti.
  • Prolaktin se luči pojačano tokom trudnoće, s ciljem da pokrene mlečne žlezde koje treba da počnu proizvodnju mleka.

Uz toliko hormona nije ni čudo što je žensko telo komplikovanije od muškog i što često patimo od promena raspoloženja. Svi ovi hormoni vredno rade i sarađuju, a ako treba da izdvojimo jedan koji služi kao poseban okidač, onda bi to bio progesteron.

Progesteron je prekursor za većinu ostalih steroidnih hormona, pa je njegova uloga u organizmu posebna. I to se naročito oseća kada ga nemamo dovoljno. Tokom reproduktivnog perioda, od puberteta do početka menopauze, progesteron je dominantan u drugoj polovini ciklusa kako bi podsticao rast endometrijuma – omotača materice čija je uloga da prihvati embrion. Ako ne dođe do oplodnje, progesteron okida proces obnove endometrijuma: omotač se ljušti i izbacuje tokom menstruacije, da bi tokom sledeće druge polovine ciklusa ponovo izgradio. Zato je ovaj hormon izuzetno bitan kako za redovan i zdrav ciklus, tako i za začeće i trudnoću.

Ali ako ostavimo po strani čisto reproduktivni deo, videćemo da ovaj hormon značajno utiče na naše raspoloženje. Progesteron je vrlo aktivan u centralnom nervnom sistemu i zahvaljujući njemu se osećamo opušteno. I obrnuto, kada njegov nivo opadne, nastupaju razdražljivost, nervoza, depresija, osećaj kao da smo stalno ’na iglama’. Ovaj hormon reguliše i moždane funkcije, nivo insulina u krvi, nivo tečnosti u tkivu i rad urinarnog trakta, nivo gustine koštane mase, rad štitaste žlezde, kvalitetan san i imunitet. Dakle, progesteron je prekursor drugih hormona, ali kada sagledamo njegove funkcije, definitivno je i prekursor našeg opšteg zdravlja.

U slučaju smanjenih funkcija koje su ovde pobrojane, prvo što nam pada na pamet je menopauza. I zaista, kada nastupi prelazni period, nivo progesterona drastično opada i tada osećamo brojne tegobe koje su nam ranije bile strane. Da zlo bude veće, patimo i na mentalnom i na fizičkom planu. Iznuruju nas česte promene raspoloženja, loša koncentracija, neraspoloženje, nesanica, valunzi, pojačano opadanje kose, pod većim smo rizikom da obolimo od osteoporoze, dijabetesa, urinarnih infekcija i kardiovaskularnih poremećaja i gojimo se lako kao nikad pre.

Ali i pre menopauze manjak progesterona može da izazove promene raspoloženja u PMS-u, nadutost, neredovne cikluse, krvarenje van menstruacije, bol u grudima, žudnju za prejedanjem, a ako pokušavamo da zatrudnimo shvatićemo da je upravo njegov nedostatak odgovoran za anovulatorne cikluse – izostanak ovulacije i kvalitetne jajne ćelije.

Progesteron nekako sumira sve ženske probleme koje možemo iskusiti tokom života, od puberteta nadalje. Zato je važno da se pobrinemo da svoj hormonalni balans održavamo, jer kad se jednom poremeti, nije nimalo lako povratiti ga.

Priroda nam nudi dva rešenja: kombinaciju lekovitog bilja koja nam pomaže da održimo dobar balans hormona tokom reproduktivnog perioda u obliku kapi ili kapsula Femisan A, kao i drugačiju kombinaciju bilja koja će nam pomoći da ublažimo ili otklonimo neprijatne simptome menopauze – Femisan B. S početkom prelaznog perioda, kada se telo još uvek koleba, ova dva preparata se mogu i kombinovati, sve dok se menopauza ne ustali. Femisan A i B su naši prekursori efikasnog reproduktivnog sistema i opšteg zdravlja.

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Koliko često menjate…

Da je redovna higijena pola zdravlja odavno znamo, a jedna neobična studija nam je to još jednom dokazala. U anketi sprovedenoj na skoro 3000 odraslih zapadnoevropskih ispitanika oba pola čak 22% muškaraca i 18% žena priznalo je da gaćice ne menja i po pet dana. Kao izgovor koristi se prezaposlenost, umor, lenjost… Neki tvrde da imaju posebne metode za utvrđivanje da li je vreme da promene veš, a čak ni neugodan miris nije glavni razlog, već tek pojava na oko vidljivih naslaga prljavštine. A kao u vicu, bilo je i onih koji su priznali da veš prevrnu na naličje i nose još neko vreme kada se isprlja s lica.

Osim neprijatnih mirisa koje možemo širiti u svojoj okolini, loša strana navike neredovnog menjanja veša ima i svoju zdravstvenu potporu. Da bismo je razumeli, treba da se prisetimo zašto zapravo nosimo veš, koji je u ovom obliku u kom ga imamo danas moderna tvorevina.

Prvi i najjednostavniji oblik veša bio je običan komad kože koji se vezivao oko pojasa. Njegova funkcija bila je da greje genitalije i drži ih podalje od tuđih očiju. U starom Egiptu postojao je komad odeće koji se nosio ispod one spoljne, vidljive, ali njegova uloga bila je više statusna nego higijenska. U antičko doba koristio se komad platna koje se vezivalo oko bedara. U starom Rimu su se takve ’gaćice’ zvale subligaculum. Najviše su ih nosili gladijatori, sportisti i glumci, i bile su platnene, mada su u iskopavanjima u Londonu pronađeni i komadi od kože s istom namenom iz rimskog perioda. Subligaculum se vezivao uzicom oko pojasa tako da duži deo visi preko zadnjice. Potom bi se provlačio između nogu i vezivao spreda pa obavijao oko bedara.

U srednjem veku veš je bio širok, i funkcija mu je više bila socijalna i moralna, da ’privatni delovi’ zaista ostanu privatni, da bi tokom Renesanse poprimio oblik širokih gaća koje ne bi uvek bile u potpunosti pokrivene odećom. Ipak, sećamo se priča sa francuskog dvora i dama koje ispod silnih slojeva sukanja i krinoline nisu nosile veš, a dvorani bi se masovno olakšavali po skrivenim uglovima palate, bez potrebe da išta skidaju. Vešom bi se pre smatrala jednostavna haljina koja se nosila ispod odeće, kako bi upijala znoj i zadržavala prljavštinu, jer, ne smemo da zaboravimo, kupanje je nekada bio luksuz retko dostupan i imućnijima, a prvi parfemi bili su izmišljeni kako bi se maskirali neprijatni telesni mirisi.

Masovna proizvodnja veša počela je tek s industrijskom revolucijom kada je pamuk postao svima dostupan pa su ga šile specijalizovane radnje i više nije morao da se pravi ručno, kod kuće. Ali veći akcenat se stavljao na korsete i krinoline, dok su gaćice dolazile u obliku ’pantaleta’, dugačkih gaća čije su nogavice bile vidljive ispod suknje. Ovaj francuski izum koristio se od početka do sredine 19. veka a glavni konzumenti bile su žene, devojčice i dečaci.

Sve ovo važilo je za građanstvo, a najsiromašniji slojevi društva tokom vekova su se dovijali kako su znali i umeli. I u našim krajevima veš je bio rezervisan za više slojeve, a kada su oni niži u pitanju dovoljno je da se prisetimo crkvenog pravila da je ženama u ciklusu bio zabranjen ulaz u crkvu. Razlog za to nije bio toliko diskriminatorne koliko praktične prirode: nije bilo nimalo prijatno gaziti po podu umazanom izlučevinama koje su se slobodno slivale…

U naše doba veš, pored higijenske, ima i erotsku funkciju, pa se češće ulaže u komade koji bi privukli suprotni pol ali koji baš i nisu dobri po zdravlje. Veštački materijali i tesan veš nikako ne prijaju našem urogenitalnom traktu, a, da se vratimo na temu s početka priče, i klasičan veš ako se ne menja redovno.

Zašto je važno redovno menjati veš? I mi danas nosimo ovaj komad odeće pre svega da bismo mogli da ređe peremo to što nosimo preko. Na gaćicama se zadržavaju i talože bakterije, i čak i kad prljavština nije vidljiva golim okom, one su tu. Pored izlučevina i tragova koji ostaju ako se ne obrišemo ili operemo dobro nakon vršenja nužde, na vešu se taloži i znoj koji privlači mikroorganizme, a neke od bakterija koje obožavaju tu sredinu su i Ešerihija koli, stafilokoke i streptokoke. One posebno vole topla i vlažna mesta i kada nađu takvo okruženje, množiće se nekontrolisano. Znamo već kakve komplikacije ove bakterije mogu da izazovu u našem urinarnom traktu, i koliko je teško iskoreniti ih kada se jednom razbaškare.

Osim redovne higijene i svakodnevne promene donjeg veša, važno je i kako veš peremo. Sam deterdžent ne eliminiše sve bakterije sa tkanine. Potrebno je veš prati na višoj temperaturi, a ako želimo da budemo sigurni da nema mikroorganizama, rešenje je vrela pegla.

A kada nas bakterije ipak dotuku? Nije sve izgubljeno, jer imamo Nefrovit. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja efikasan je i kod najupornijih bakterija, kao što je Ešerihija koli. Nefrovit će nam pomoći kod upala bešike i mokraćnih kanala, infekcija, peska u bubrezima i bešici, i pritom će nam revitalizovati urinarni trakt. Čist veš i Nefrovit, i sve je u redu!

Od Koleda do letargije

Od jesenje ravnodnevnice 23. septembra, dan se sve više skraćuje i priroda nas postepeno privikava na mrak. Dan je najkraći a noć najduža 21. decembra kada zimski solisticij – zimska kratkodnevnica donosi i početak zime. Severni pol naše planete tada je pod maksimalnim uglom u odnosu na Sunce i na toj od njega najudaljenijoj tački vlada dvadesetčetvoročasovni mrak. Danas, uz moderne kalendare, časovnike i automatsko računanje vremena, ne razmišljamo mnogo o ovoj prirodnoj pojavi. Ali nekada, kada se živelo uz stalno osluškivanje prirodnih promena, zimski solisticij bio je veoma važan datum.

Stari Sloveni su tada praznovali Koleda, boga zimske kratkodnevnice, pa se zato ovaj dan zvao Koljade. Ovo božanstvo ili duh je iz paganskih običaja prešao i u hrišćanstvo, a u Bugarskoj se i dan-danas ne čestita Božić, već Koleda. Koledov brat Ovsenj na ovaj dan upreže nebeske kočije ispraćajući staru godinu, i otvara put svom bratu, koji dočekuje novo Sunce. Pored starih Slovena sličan običaj imali su svi narodi i veselo praznovali rađanje novog Sunca, i on je u hrišćanstvo utkan kroz priču o smrti Hrista i njegovom vaskrsnuću.

Naši stari su u tom periodu mogli da odahnu nakon završetka jesenjih poljoprivrednih radova i da veselo proslave Koleda. Ovsnja su muškarci koledari ispraćali preodeveni u razna ruha, praveći buku, nosili bi darove i pevali posebne, koledarske pesme. Koledo, za razliku od Hrista, bilo je božanstvo koje nije sa sobom nosilo veliku tragediju, poput raspeća na krstu. On je bio veseljak koji je štitio ljude i donosio im sreću.

Za razliku od naših predaka, danas većina nas ni ne zna kada se obavljaju veliki poljoprivredni radovi a kada može da se predahne. Uglavnom svi odlazimo na isti posao tokom cele godine, a mnogi od nas čitav radni dan, upravo ono vreme kada naš deo planete obasjavaju sunčevi zraci, provode u kancelariji pod veštačkim svetlom i ispred kompjutera, i napuštaju je kada je već uveliko mrak. Onda nije ni čudo što smo postali žrtve sezonskog afektivnog poremećaja.

Moderno doba i moderni poremećaji zahtevaju nova istraživanja i rešenja, jer nam u ovom slučaju Koledo nije od velike pomoći. Tako je 1979. izvesni inženjer Herb Kern uočio da je tokom zimskih meseci posebno depresivan. Povezao je to s manjkom dnevnog svetla i kontaktirao naučni tim Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje SAD koji se bavio istraživanjem cirkadijalnih ritmova, biološkog časovnika u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevno-noćni ritam. Već naredne godine počelo je veliko plansko istraživanje sezonskog afektivnog poremećaja pod rukovodstvom Normana Rozentala, koji je i sam patio od depresije koja se pojačavala tokom zimskih meseci. Ali ovaj poremećaj, doduše ne baš pod istim imenom, pominjao je još i Hipokrat, a uočen je tokom zime i kod Inuita, naroda koji živi na Arktiku.

Danas se broj osoba koje imaju probleme s depresijom broji stotinama miliona. Mnogima se stanje pogoršava tokom zime, a čak i oni koji nisu skloni depresiji, usled manjka prirodne dnevne svetlosti mogu osetiti pad energije, letargiju, razdražljivost, potrebu za samoćom i smanjeni libido. Potvrdu da je nedostatak prirodnog svetla glavni uzrok ovog poremećaja možemo dobiti jednostavno: dovoljno je da zapazimo kako su ljudi koji žive oko Ekvatora uglavnom veseli i deluju da nemaju ni najmanje brige na svetu, iako žive u veoma skromnim, a ponekad i ekstremno siromašnim uslovima. Za razliku od njih, ljudi sa severa Evrope, u Skandinaviji ili na severu Kanade često su neraspoloženi i deluju zabrinuto, iako žive u veoma povoljnim ekonomskim uslovima.

Za to postoji i naučno objašnjenje: hormon epifize, melatonin, u direktnoj je sprezi sa receptorima svetlosti u našem cirkadijalnom ritmu. On se luči isključivo noću, i zahvaljujući njemu imamo zdrav san, ali tokom dana prirodna svetlost blokira njegovu proizvodnju. Ako bolujemo od sezonskog afektivnog poremećaja, melatonin koji se luči tokom noći ujutru se ne resorbuje dovoljno da se osećamo budno, veselo i orno za novi dan.

Kako ni jedna nesreća ne ide sama, tako i sezonski afektivni poremećaj obično ide ruku pod ruku s ozbiljnom depresijom ili bipolarnim poremećajem, i tako, osobama koje pate od ova dva nemila stanja još više tokom zime doliva ulje na vatru. Ono što je nauka do sad uspela da utvrdi je da se sezonski afektivni poremećaj može lečiti terapijom svetlom – fototerapijom. Posebne lampe emituju svetlo određenog intenziteta, pa se sedenjem ispred njih oko pola sata ograničava lučenje melatonina. Ali svakako je bolje izlagati se prirodnoj svetlosti, koliko god je to moguće. Zato je dobro na putu do posla jedan deo preći peške, i obavezno izaći napolje tokom pauze za ručak. U slučaju jače depresije svakako treba konsultovati stručnjaka.

Ako znamo da smo svake zime neizostavno letargični i bezvoljni, nije loše da se unapred pripremimo. Pored izlaganja suncu, može nam pomoći još jedan prirodni element – Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nam noću omogućava zdrav san, a tokom dana dobro raspoloženje, odličnu koncentraciju i fizičku i mentalnu spremnost. Kako su u ovom preparatu biljke iz naših krajeva koje su koristili i naši stari, Optima Formu možemo smatrati nekom vrstom Koleda koji nam donosi vedri duh u moderna vremena.