Neka je berićetno!

U našim krajevima se Dan zaljubljenih ili Sveti Valentin nije slavio, sve do nedavno kada je, čini se pre svega iz komercijalnih razloga, običaj došao sa zapada, sa sve šarenim reklamama i bombonjerama. Smatra se da Amerikanci svake godine na poklone i čestitke potroše 19,6 milijardi dolara. Svaki povod koji može navesti ljude da se osećaju usamljeno i izolovano ako ne dobiju odgovarajuće poklone, prava je prilika da se dobro zaradi.

Ali pravo poreklo ovog praznika nema veze sa bombonjerama u obliku srca. Zapravo iskonski običaj je bio sirov i pomalo surov: tokom rimskog praznika Luperkalija koji se slavio od 13. do 15. februara, muškarci bi prinosili koze na žrtvenik, a potom koristili njihove kože da bičuju žene. Verovalo se da će tako one biti plodnije.

Luperkalija se zvala i ‘Dies Februatus’, što znači ‘dan pročišćenja’. ‘Instrumenti’ koji su se koristili za pročišćenje – bičevi od kozje kože, bili su poznati kao ‘februa’ i od njih je kasnije izveden naziv za mesec februar. Ovidije pominje da je ‘februare’ etrurska reč za pročišćenje, i sam praznik najverovatnije ima mnogo drevnije korene.

S dolaskom hrišćanstva, krajem 5. veka Papa Gelasije I je proglasio 14. februar za praznik Svetog Valentina, jer je bilo neprihvatljivo da se nastavi s paganskim običajima, a njihova zabrana bi verovatno bila nepopularna. Tako je i Luperkalija, kao i većina paganskih običaja, jednostavno inkorporirana u hrišćansku veru.

A ko je bio Valentin? Zapravo, postojala su najmanje dva sveca s tim imenom: Valentin iz Ternija i Valentin iz Rima. Većina legendi tiče se ovog drugog Valentina, koji je stavljen iza rešetaka jer je pružao pomoć zatvorenicima. Tada se zaljubio u kćerku svog tamničara, i napisao joj je pisamce koje je završio rečima ’od tvog Valentina’. Po drugoj legendi, Valentin je nelegalno venčavao parove tokom zabrane koju je Klaudije II nametnuo kako bi sprečio vojnike u punoj snazi da stvaraju porodice. Nakon što je uhvaćen i osuđen na smrt, Valentin je u zatvoru podučavao slepu Juliju, tamničarevu ćerku. Između njih se razvilo prijateljstvo i Julija je, zahvaljujući Valentinovim pričama, konačno ’videla’ svet. Pismo koje joj je napisao na dan smaknuća potpisao je sa ’tvoj Valentin’.

Sve ove priče su najverovatnije neistinite i ispredene dosta kasnije, nakon što je ovaj datum povezan s pojmom romantične ljubavi. A sve je počelo sa engleskim pesnikom Čoserom koji pominje Dan Svetog Valentina u jednoj pesmi iz 1382. godine. Vek kasnije, Francuzi – a ko bi drugi, počinju da slave 14. februar kao dan ljubavi. Iz tog perioda potiče i prva pisana čestitka koja se i danas čuva u Britanskoj biblioteci: Vojvoda od Orelana, dok je čamio u londonskom zatvoru nakon bitke kod Ažinkura 1415. godine, piše svojoj ženi: ’Već sam od ljubavi bolan, nežna moja Valentino’ (Je suis desja d’amour tanné, Ma tres doulce Valentinée).

Čestitka iz viktorijanskog doba

I nakon toga Valentin se sve češće pominje, između ostalih i Šekspirova Ofelija potseća Hamleta da je sutradan praznik, i da će ona biti njegova Valentina. Međutim, običaj slanja čestitki se pojavljuje tek u 18. veku. Prve čestitke su bile iz ’domaće radinosti’, ukrašene cvetićima, vezom, heklerajem i poezijom, dok se štampane pojavljuju za vreme vladavine 4 kralja Džordža i industrijske revolucije. S dolaskom na vlast kraljice Viktorije i napretkom štampe, čestitke za Dan zaljubljenih doživljavaju eksploziju popularnosti. Smatra se da se početkom 19. veka samo u Londonu tokom ovog praznika slalo preko 200 000 čestitki, da bi se taj broj sredinom veka udvostručio.

I danas se u Londonskom muzeju čuvaju čuvene čestitke iz papirnice Džonatana Kinga vrlo detaljnog dizajna, sa kitnjastim ukrasima od čipke, perlica, tračica i školjki. Sredinom 19. veka čestitke su prešle okean i stigle u Ameriku, gde su ubrzo postale vrlo popularne, kao novi modni trend koji je stigao sa starog kontinenta. Amerikanci kao Amerikanci, lako su nanjušili priliku da iskoriste praznik za dobru zaradu, pa osim tematskih čestitki iz raznih oblasti, ponekad i skandalozno opscenih, kreće poplava poklona – nakita, raskošnih buketa, parfema i bombonjera. I tako, iz Amerike, komercijalizacija Dana Svetog Valentina zahvata ceo svet.

A ko je naš Valentin? Po pravoslavnoj crkvi, 14. februar po novom, ili 1. februar po starom kalendaru je Sveti Trifun – Dan ljubavi i vina. Poreklom iz Frigije (današnje centralne Anadolije), Trifun je bio siromašni mladić koji je čuvao guske, ali je imao i izuzetan dar da isceljuje. Car Gordije, očajan zbog bolesti svoje kćeri Gordijane, čuo je za iscelitelja Trifuna i pozvao ga na svoj dvor. Trifun je izlečio Gordijanu i car ga je bogato nagradio. Ali ovaj skromni mladić nije želeo bogatstvo i sve je podelio siromašnima i vratio se čuvanju gusaka. Kako je bio vatreni hrišćanin, po dolasku na vlast cara Dekija i on je, kao i mnogi pobornici nove vere izgubio glavu, i to baš, 14. februara 248. godine. Deo mošti Svetog Trifuna i danas se navodno čuva u crkvi Svetog Trifuna u Kotoru, a on je svetac zaštitnik mnogih zanatlija, uključujući i vinogradare i mehandžije. Sveti Trifun je i zaštitnik i čuvar bilja. Smatra se da ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće rodna i kišna godina. Ako je vedro, biće sušna i nerodna.

Na Trifundan vinogradari orezuju lozu i zalivaju je vinom kako bi berba bila bogata. Po njivama i baštama se izgovaraju molitve da usevi budu bezbedni od štetočina i rod berićetan. I nije čudo što je ovaj datum povezan sa plodnošću, berićetom i ljubavi: to je vreme kada priroda polako počinje da se budi i pomaljaju se prvi vesnici proleća. Kao i sve legende i mitovi, i ova o Svetom Valentinu ili Trifunu ima korene u posmatranju prirode i njenih zakonitosti. U vreme kada je goli život zavisio od plodova koje zemlja podari, rituali plodnosti su bili izuzetno važni. Ali ni danas to nije mnogo drugačije, iako većina nas više ne mora da izlazi na njivu i da plevi baštu. Jer izreka ’kako seješ, tako ćeš i žnjeti’ je bezvremena, a danas je pre svega istinita kada je zdravlje u pitanju.