Category Archives: Devi melemi

Naša spasiteljica

U 16 kilometara dugoj i do 360 metara dubokoj Sićevačkoj klisuri, istočno od Niša, raste preko 3000 biljaka. Krševiti i prelepi, ali i surovi teren Svrljiških planina, idealno je stanište za žalfiju, inače mediteransku biljku, koja je ovde samonikla, autohtona vrsta. Svesni njene vrednosti, meštani svake godine u maju organizuju Dane žalfije, manifestaciju koja okuplja ljubitelje ove izuzetno lekovite biljke.

Sićevačka klisura je najveće prirodno nalazište žalfije van Mediterana. U pojasu Sredozemlja raste oduvek, ali je bila čuvena nadaleko. Kinezi su je toliko cenili da su holandskim trgovcima davali tri sanduka svog čaja za jedan sanduk žalfije. Po mnogim narodnim predanjima, žalfija je sinonim za dugovečnost i besmrtnost.

Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto? Zašto bi umro čovek kome u bašti raste žalfija?, kaže čuveni stih srednjovekovne didaktične poeme Regimen Sanitatis Salernitanum, Pravilnik o zdravlju iz Salerna, gde se nalazila prva evropska srednjovekovna medicinska škola, osnovana u 9. veku. U njoj su bila sabrana sva dotadašnja znanja, od Hipokrata, preko Galena, Dioskorda do arapske medicine. Salerno, koji je dobio titulu ‘Grada Hipokrata’, okružen je krševitim terenom koji dosta podseća na onaj oko Sićevačke klisure. I na kom žalfija raste u izobilju.

Naučni naziv biljke, salvia, znači spasiteljica. Kod nas je poznata i kao kadulja, jer se koristi i da se njom ‘okadi’ prostor. Osim što će dezinfikovati vazduh, pomoći će i da se oslobodimo plesni, grinja i insekata. U tom svojstvu dospela je sve do plemena američkih Indijanaca koji su je zapaljenu koristili u ritualima ‘pročišćavanja’ tela i energije.

Da je žalfija spasiteljica verovalo se u vreme kada je svetom harala kuga, crna smrt. Ona je bila jedan od sastojaka u čuvenom toniku ‘Sirće četiri lopova’, poznatom i kao ‘Marsejski lek’ za koji se smatralo da štiti od kuge. I danas se u Provansi pravi sličan tonik, a glavne biljke koje ulaze u njegov sastav su žalfija, lavanda, majčina dušica i ruzmarin. A otkud četiri lopova? Zbog jedne verzije priče o grupi lopova koja je u Marseju i Tuluzu pljačkala bolesne i mrtve tokom epidemije kuge. Kada su ih uhvatili, za slobodu su ponudili da obelodane svoj tajni recept pomoću kog su dolazili u blizak kontakt sa zaraženima a da se pritom nisu i sami razboleli.

Verovanje da žalfija štiti od mnogih bolesti, uključujući i kugu, potvrđuje i činjenica da je Karlo Veliki izdao naredbu da se uzgaja u svim manastirima i obilno koristi za lečenje. Danas znamo da su ta verovanja bila potpuno osnovana. Dugačak je spisak dejstava ove biljke: antiinflamatorno, antibakterijsko, antigljivično, antiseptično, astringentno, antioksidantno, ekspektorantno, karminativno, holagogno, holeretično, emenagogno, cikatrizantno…

Danas kada smo bolno svesni činjenice da su bakterije sve otpornije na moderne antibiotske lekove, žalfija je tu da nas opet spašava. Etarsko ulje ove biljke veoma snažno sprečava rast patogenih bakterija i tako sprečava bakterijske i gljivične infekcije. Brojne moderne studije dokazale su da žalfija uspešno pomaže zaceljivanje rana i sprečava infekcije, posebno kada su u pitanju stafilokoke, a efikasna je i kod herpesa.

Žalfija sadrži neverovatan broj minerala i vitamina, nezasićene masne kiseline, koenzim Q10, fitoestrogene, a njen estar linalil acetat je posebnno koristan kod zapaljenskih procesa. Baš kao i spisak korisnih materija, dug je i spisak poremećaja od kojih nas spašava: pad imuniteta, dijabetes, visok holesterol, degenerativne bolesti oka, slaba koncentracija i pamćenje, depresija, upala organa za varenje, jetre, bubrega, žuči, mokraćnih puteva, iritacije sluzokože disajnih puteva, valunzi u menopauzi, reumatizam, slabe kosti, upale i krvarenje desni, zadah, infekcije kože, pojačano znojenje, neplodnost, impotencija, poremećaji ciklusa kod žena, menstrualni bolovi, hormonalni disbalans, pa čak i porođajni bolovi.

A kada je koža u pitanju, žalfija nas spašava od akni, mitisera, masne kože, iritacija, ekcema i gljivičnih oboljenja pomoću svojih tanina, dok njen eukaliptol može ublažiti plikove i osip od pelena kod beba. Salvigenin, flavon kojim žalfija obiluje, čisti krv i pomaže izbacivanje toksina, dok njeni antioksidanti, luteolin, selen i apigenin štite organizam od štetnog dejstva slobodnih radikala. Sve se to ogleda i na koži koja postaje čistija, mekša i zdravija.

Ali najdragocenije dejstvo žalfije na kožu je ono antibakterijsko i antifungicidno. Zato je pravi spasitelj kada su u pitanju gljivične infekcije stopala i noktiju, a kako efikasno sprečava znojenje, pomaže i kod problema neugodnog mirisa nogu. Upravo iz tog razloga žalfija ulazi u sastav Devi melema za negu stopala. Baš kao nekada u toniku ‘Četiri lopova’, i u Devi melemu za stopala, žalfija, ruzmarin, lavanda, čajevac i karanfilić ‘kradu’ svaku mogućnost da se na našim tabanima, među prstima i oko noktiju zapate bakterije i gljivice. Uz njih, kvalitetna ulja semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao puter daju sve od sebe da nam stopala budu meka, nežna i negovana.

Od kamenitih padina oko Salerna, preko Sićevačke klisure, srednjovekovnih francuskih manastira, sve do Devi melema za stopala, žalfija nas vekovima spašava uvek i svuda.

Miris 1001 noći

On je majušan ali moćno miriše. Mi ga zovemo karanfilić ili klinčić, i oba naziva imaju smisla: prvi jer zaista liči na mali karanfil, a razlog tome je što on zapravo osušeni pupoljak zimzelenog drveta, posebne vrste mirte, Syzygium aromaticum. Drugi naziv, klinčić, bukvalan je prevod latinskog clavus i opisuje njegov oblik.

Zahvaljujući svojoj aromi, ali i lekovitosti, proputovao je svet. Poreklom je iz Indonezije, a veruje se da je danas najstarije živo drvo karanfilića staro 350-400 godina, i nalazi se još uvek na ostrvu Ternate u okviru arhipelaga Maluku. Smatra se da je jedan pelcer s njega štrpnuo Francuz Pjer Puavr davne 1770. godine, i odneo ga na Mauricijus, tada francusku koloniju, odakle je potom dospeo i do Zanzibara.

Arheolozi su tragove karanfilića pronašli u keramičkim posudama u Siriji koje potiču još iz 1700. godine pre naše ere. Stari Rimljani su ga obožavali, uz orašče i biber, i redovno uvozili: Plinije Stariji komentarisao je kako se iz Rimskog carstva Indiji svake godine u kasu slije čak 50 miliona sestercija, bakarnih novčića, samo za karanfilić. Ali to nije ništa u poređenju s činjenicom da je u 17. i 18. veku u Engleskoj vredeo koliko i samo zlato, po svojoj težini. Od Kine do Bliskog istoka, od ostrva Maluku do Madagaskara, za karanfilić nije bilo prepreka. Povezivao je brojne trgovce, robove i robovlasnike, careve i vidare, Šeherezadu i Sinbada moreplovca.

I dan danas putuje do nas iz dalekih krajeva. Danas se najviše gaji u svojoj postojbini, Indoneziji, odakle potiče čak 75% svetskih zaliha karanfilića, ali i na Madagaskaru, Zanzibaru, Šri Lanki i Keniji. Više se ne meri zlatom, i možemo ga kupiti u svakoj samoposluzi, začiniti njim pečenje, kolače i kuvano vino.

Ali iako hrani daje neodoljivi ukus, moć ovog malenog pupoljka prevazilazi gastronomske okvire. Karanfilić sadrži 14 do 20% aromatičnog ulja, čija je osnovna komponenta eugenol, inače prirodni antioksidant, zahvaljujući kome i ima tako opojni miris. Ulje je preko 2000 godina poznato u ajurvedskoj i kineskoj medicini, ali su ga spremno prihvatili i evropski vidari i zubari: ono je, između ostalog, i moćan anodin – sredstvo za ublažavanje bola. Karanfilić će uspešno uspostaviti dobro varenje, zaštititi jetru i sprečiti cirozu, osnažiti imunitet, ojačati kosti, pospešiti cirkulaciju, očistiti disajne puteve, ali i smanjiti upale, bol u mišićima, glavobolje, zubobolje, otkloniti zadah… Pokazalo se da se eugenol efikasnije bori protiv slobodnih radikala od vitamina E, pa ima i antikancerogena svojstva. Pored njega, ovaj mirisni pupoljak sadrži brojne vitamine i minerale: C, B6, E, K, folnu kiselinu, tiamin, riboflavin, niacin, selen, managan, bakar, cink, gvožđe, kalcijum, fosfor…

Ali najveća moć karanfilića vidljiva je prilikom njegovog susreta s parazitima, bakterijama, gljivicama, uključujući i streptokoke, stafilokoke, pneumokoke, kandidu, listeriju, helikobakter, salmonelu i ešerihiju koli, koje sve brzo i efikasno uništava. Osim što nam može pomoći kod infekcija usne duplje, vrlo je efikasan i na koži. Upravo iz tog razloga, karanfilić je sa dalekih Maluku ostrva dospeo i u Devi melem za negu stopala. Osim što je cilj ovog melema da nam omekša kožu i spreči zadebljanje i pucanje kože na petama, on ima još jednu vrlo važnu ulogu: da spreči i pomogne kod postojećih gljivičnih infekcija i neprijatnog mirisa stopala. Udružen sa jednako moćnim uljima čajevca, žalfije, ruzmarina i lavande, ovaj melem će sprečiti komplikacije i razvoj gljivičnih oboljenja kao što su atletsko stopalo i gljivično oboljenje noktiju. A u kombinaciji sa uljem semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao putera, našim stopalima daće savršen, mek i nežan izgled, potvrđujući tako da zdravlje i lepota idu ruku pod ruku.

Nekad davno, u staroj Kini nije smelo da se izađe pred cara dok se ne sažvaće karanfilić kako bi se otklonio zadah. Danas stopala neprijatnog mirisa imaju podjednako socijalno neprihvatljivi status. A zašto, kad mogu uz malo truda ne samo da mirišu na bajke iz 1001 noći, već i da nam omoguće lak korak i osećaj kao da letimo na čarobnom ćilimu.

Vunu vranila i od virusa branila

Kada kažemo origano, obično pomislimo na opojnu italijansku kuhinju, ali ova biljka je mnogo više od mirisnog začina, naročito njena divlja varijanta, ona koja raste na vrletima u širem pojasu Sredozemlja. Origanum vulgare uspeva oduvek u našim planinskim predelima. Danas je poznat pod nazivom divlji origano, a tražen je širom planete jer su nanovo otkrivena njegova lekovita svojstva. Ali u našem narodu za ovu biljku zna se od davnina, i imala je vrlo široku primenu.

Divlji origano kod nas je poznat kao vranilova trava ili vranilovka. Nema direktne veze s vranama, osim preko porekla reči: ‘vran’ potiče od praslovenske reči ворнъ, što znači crn, pa otud je i vrana ili gavran crna ptica, vranac crni konj, ali i crno grožđe i vino od njega. Biljka svakako nije crna – listovi su joj zeleni a lepi cvetići ljubičasti, ali je ime dobila zato što se pomoću nje vuna vranila, odnosno bojila. Kako je na Balkanu vranilovka dosta zastupljena, za njena svojstva znali su i najstariji narodi, pa tako i njeno naučno ime, origanum, vodi poreklo od grčkog oros – planina i ganos – sreća. Planinska sreća ne slučajno, jer je mnogima pomagala tokom najmanje četiri milenijuma.

U vreme kad nije bilo antibiotika, na scenu je stupala vranilovka. Naši stari nisu mogli tačno da definišu šta je to u njoj što leči, ali mi danas znamo: jedno je karvakrol, najjači prirodni antiseptik, pored koga virusi, bakterije, paraziti i gljivice nemaju šanse, a najnovija istraživanja su pokazala da ubija i ćelije raka. Pored karvakola vranilovka sadrži i timol, moćan antibaktericid. Zajedno ova dva fenola imaju dug spisak dejstava: antiseptičko (protiv klica – za dezinfekciju), baktericidno (protiv bakterija), anthelmintičko (protiv glista), antimikotičko (protiv gljivica), antioksidansno (protiv slobodnih radikala), antiinflamatorno (protiv upala), anksiolitičko (protiv anksioznosti, za smirenje), citostatičko (protiv ćelija raka), antitumorsko (protiv tumora), hipoglikemično (protiv dijabetesa) i spazmolitičko (protiv grčeva). Dakle, vranilovka se odlučno suprotstavlja svemu čemu mesto nije u našem telu.

I spisak poremećaja kod kojih vranilova trava pomaže je dug: kod pada imuniteta, namnožene kandide, kod bolesti organa za varenje, jetre, žuči, bubrega i mokraćnih kanala, upala sluzokože, sinusa i grla, kod gripa, prehlade i kašlja, glavobolje i zubobolje, bronhitisa i astme, menstrualnih tegoba, grčeva, bola u zglobovima i mišićima, slabih nerava, kao i kod kožnih bolesti – psorijaze, ekcema, herpesa, akni…

Antivirusno dejstvo vranilove trave posebno dolazi do izražaja kada su u pitanju promene na koži koje izazivaju infekcije humanim papiloma virusima (HPV) – virusne bradavice. Kada virus prodre u kožu, on zarazi ćelije epitela, što se manifestuje pojavom izraslina. Postoji oko 100 podvrsta humanog papiloma virusa, i svi oni biraju na kom mestu na koži ili sluzokoži će formirati promene. To su obično najnezgodnija mesta koja se lako iritiraju, pa svrbe i često bole. Bradavice se mogu proširiti kada dođe do auto-inokulacije – prenosa bolesti s jednog na drugi deo tela, i to se obično desi kada sami sebe ogrebemo na zaraženom mestu, pa se protrljamo po neinfektovanom delu kože. Virus je najsrećniji kada dospe ispod naših noktiju, jer ga tada širimo ne samo po sebi, već i na druge. Obično je nemoguće utvrditi kada smo ih ‘zaradili’ jer vreme inkubacije može biti i po nekoliko meseci.

Ako bradavice mehanički uklonimo, to ne znači da je virus napustio naše telo i da se neće ponovo pojaviti, naprotiv. Zato je najefikasnije rešenje uporna primena prirodnih, pouzdanih neprijatelja virusa. Čisto ulje origana sadrži preko 85% karvakrola, ali ga nikako ne treba na kožu nanositi nerazblaženo. A vrlo je korisno u sinergiji s drugim biljkama. Kada se vranilovka udruži sa biljkama koje imaju slična svojstva, kao što su ricinus, čajevac, ravensara i vrbina kora, onda virusne bradavice nemaju nikakve šanse. Sve ove biljke deo su Devi melema protiv virusnih bradavica – potpuno prirodnog preparata koji nam može pomoći da se izborimo sa ovim dosadnim i upornim promenama na koži. Melem se primenjuje direktno na bradavicu koja se postepeno suši dok aktivni sastojci iz lekovitog bilja uništavaju virus. Na taj način one nestaju za 3 do 6 nedelja, bez oštećenja okolnog tkiva, bola i iritacije.

Od vremena kada je Hipokrat nosio svojim pacijentima, do današnjih dana, ova blagotvorna biljka nam je vidala boljke i vranila vunu. Vranilovka, naša planinska sreća.

Za zdravu kožu i vedar duh

Kada je 1805. godine Ser Ejbraham Hjum, engleski hortikulturolog i član Parlamenta, iz Kine u Englesku doneo uzorke mandarine, Evropa se odmah zaljubila u njen mirisni plod. Odmah potom mandarina je stigla na Maltu, pa na jug Italije, odakle se proširila Mediteranom gde se i danas masovno uzgaja. Godine 1840. u Sjedinjene američke države odnosi ih italijanski konzul, i tako nastaju plantaže na jugu, na Floridi i u Kaliforniji. Ime je dobila zbog karakteristične boje svoje kore koja podseća na odore Mandarina, obrazovanih javnih ličnosti sa kineskog dvora.

U nekim starim kineskim tekstovima pominje se da su se mandarine u Kini uzgajale još u 12. veku pre naše ere. Smatra se da su nastale od divljih narandži sa severoistoka Indije, odakle su stigle do Kine i nakon toga osvojile svet. Danas postoji više podvrsta mandarina, ali sve su mirisne, sočne i veoma zdrave: sto grama ploda ima samo 47 kalorija, ali zato pršti od vitamina i minerala. I daje nam ih kada su nam najpotrebniji, tokom zime. Vitamini C, A, B1, folna i pantonenska kiselina, kalcijum, bakar, kalijum, kao i obilje vlakana, doprineće zdravom varenju, metabolizmu, ojačati imunitet  -sposobnost tela da se bori protiv virusnih infekcija i kancerogenih ćelija, regulisati krvni pritisak i ojačati kardiovaskularni sistem, pospešiti funkcije mozga, zdravlje očiju, i kože.

I upravo to poslednje nas posebno zanima. Mandarina jeste ukusna i sjajna za jelo, ali je izuzetno blagotvorna i za kožu. Eterično ulje mandarine nas osvaja na prvi miris, koji u nama budi optimizam i radost. A ako ga pravilno primenimo na kožu, njegovo blagotvorno dejstvo pomoći će nam kod sledećih stanja:

  • pojačano lučenje sebuma
  • akne
  • umorna, beživotna koža
  • zapušene pore
  • upale kože
  • infekcije kože
  • oštećenja kože
  • ožiljci, bore, strije
  • opekotine
  • celulit

Eterično ulje mandarine stimuliše rast novih ćelija kože, dok flavonoid nobiletin kog sadrži podstiče eliminaciju toksina i ublažavanje celulita. Antioksidansi kojima obiluje podstiču proizvodnju kolagena što rezultira ublažavanjem bora, ožiljaka, uključujući i one od akni, strija i ostalih oštećenja kože. Ovo ulje je vrlo blago i ne izaziva iritacije, pa je podesno i za dečju kožu.

Ulje mandarine će osvežiti i naš dom: osim što njime možemo dezinfikovati prostor, njegov osvežavajući miris će ublažiti nervnu napetost, depresiju, stres i nesanicu. Ako ga dodamo u kupku, opustiće nam mišiće, a možemo ga koristiti i za kosu jer efikasno sprečava perut i vlaži suvu kožu temena.

Zbog svih ovih sjajnih osobina, eterično ulje mandarine našlo se i u dva Devi melema:

Devi melem za regeneraciju sadrži obilje visokokvalitetnih i potpuno prirodnih putera i ulja koji doprinose regeneraciji kože, zaceljivanju rana, eliminisanju ožiljaka, elastičnosti i vlažnosti. Zato je, pored svakodnevne nege, idealan i kod psorijaze, ekcema, dermatitisa, opekotina, uključujući i one od sunca, iritacija, infekcija, upala, uboda insekata, bora, pojačanog lučenja sebuma, ožiljaka od akni, nedostatka tonusa…

Devi melem protiv strija pospešuje elastičnost kože i sprečava nastanak novih a ublažava postojeće strije. Ovaj, takođe potpuno prirodni melem, vlaži, tonizira, regeneriše kožu, i bezbedan je za upotrebu tokom trudnoće, ali svoju primenu ima i kod naglog uvećanja telesne težine.

Uz ulje mandarine i sjajne Devi meleme, do zdrave kože i vedrog duha!

Drvo koje nas gađa svojim plodom

Kada su prvi doseljenici iz Evrope, puritanci, stupili na tlo severnoameričkog kontinenta, doneli su sa sobom tvrda religijska ubeđenja, stav da je rad bogougodan i da je uposlenost jedna vrsta molitve, i prilježno počeli da osnivaju nova naselja u netaknutoj prirodi. Uz upravnike kolonija, članove administracije i predstavnike crkve, sa sobom su dovodili i osuđenike koje su očekivali najteži poslovi i najsuroviji tretman. Nije bilo lako pokoriti divljinu o kojoj se malo znalo. U Novom svetu važila su nova pravila.

Svako ko je odbijao da se povinuje strogim pravilima bio bi surovo kažnjavan, a smrtna kazna bi se izricala često i sprovodila javno, kako bi služila kao primer i podsetnik. S premalo nauke i previše vere u natprirodno, u ovom svetu religija se zloupotrebljavala za postizanje pokornosti, i božje zapovesti bi se često prilagođavale potrebama onih na vlasti. Tako je krajem 17. veka u Masačusetsu nastala prava masovna histerija zasnovana na religijskom ekstremizmu, koja se smatra jednom od najozloglašenijih u istoriji Sjedinjenih američkih država. Bio je to čuveni progon veštica iz Salema koji se odigrao 1692-1693. godine, kada je više od 200 osoba, uglavnom žena, optuženo za veštičarenje, njih 30 proglašeno krivim a 19 osuđeno na smrt vešanjem – 14 žena i 5 muškaraca. Puritanci su verovali da su žene posebno podložne prokletstvu i ’đavoljim rabotama’ i malo je bilo potrebno da u neku bude uperen prst, pa da bude izložena mukotrpnom ispitivanju i mučenju kako bi priznala svoje ’grehe’. Pod lupom je bila svaka žena koja odudara od puritanskih normi, naročito one neudate i bez dece. Naravno, komšijske razmirice su se ne retko rešavale prijavljivanjem izmišljenih đavoljih znakova ili bačenih čini.

Zamislite sada ljude tog doba koji, pod takvom psihozom i s takvim strahovima prolaze pored neobičnog žbunastog drveta koje odjednom počne da ih gađa svojim plodovima, čak sa udaljenosti od 6-7 metara! Kada se to dešavalo u gustoj šumi, začuo bi se zvuk nalik eksploziji nakon kog bi usledio eho kršenja okolnog rastinja. Zato ne čudi što je ovaj čudni primer botanike tada dobio ime ’veštičji lešnik’ – witch hazel. Njegovo prividno ‘veštičarenje’ bilo je, ipak, sasvim bezazleno: kako plod sazreva, tako čaura puca i on odskače uz prasak.

Međutim, kako su se doseljenici upoznavali sa okolnim rastinjem, ali i dolazili u dodir sa starosedeocima, shvatili su da je ova biljka ipak bogom dana. To je docnije potvrdila i nauka, koja joj je dala mnogo pitomije ime – hamamelis, što znači ’zajedno s plodom’, opisujući neobično svojstvo ove vrste da cveta dok na granama još uvek ima prošlogodišnje plodove.

Indijanci su oduvek koristili hamamelis: od njegovih listova kuvali su čaj kojim su lečili prehlade, bol u grlu i grudima. Od lišća i unutrašnje strane kore pravili su tonik kojim su lečili osip, svrab, opekotine od otrovnih biljaka, obilno menstrualno krvarenje, rane, hemoroide, modrice, bol u mišićima…

Klinička istraživanja su dokazala da hamamelis ima jednaka antiinflamatorna svojstva kao kortikosteroidne kreme, ali za razliku od njih nema neželjena dejstva. Zato je odličan izbor kod atopijskog dermatitisa, psorijaze, ekcema, a čest je sastojak preparata za problematičnu i mešovitu kožu, naročito onu sklonu aknama. Hidrolat hamamelisa je snažan antioksidans, deluje kao adstringens – skuplja kožu, pa je zato veoma efikasan kod proširenih pora. Njegovo dejstvo je antibakterijsko i regenerativno, pa će ubrzo po upotrebi podstaći regeneraciju kože, smanjiti crvenilo, svrab i osip. Jedna studija je dokazala snažno antimikrobno i antifungicidno dejstvo hamamelisa na stafilokoke i kandidu, što je veoma korisno kod atopijskog i intertrigo dermatitisa.

Hamamelis pomaže kod najtežih poremećaja kože. Kod psorijaze, koja je hronična, zapaljenska bolest kože, ova biljka će ispoljiti svoje protivupalno dejstvo, ublažiti neprijatne iritacije i svrab i podstaći regeneraciju nove kože ispod zadebljalog i perutavog sloja. Veoma je efikasan i kod opekotina od sunca, ublažiće crvenilo kože i sprečiti njeno ljuštenje. Hamamelis je prirodni ovlaživač, pa poboljšava hidrataciju spoljašnjeg sloja kože i održava je mekom i elastičnom. Ali verovatno najzanimljivije dejstvo hamamelisa je adstringentno, koje poseduje zbog visokog nivoa tanina iz svojih listova. Zahvaljujući njima proteini u koži formiraju zaštitni sloj koji zaustavlja krvarenje i pomaže zarastanje. To dejstvo je naročito vidljivo u slučaju ekcema i hemoroida.

Da je hamamelis sve samo ne veštičje drvo potvrđuje i njegov doprinos lepoti – uz redovnu upotrebu sa lica nestaju bubuljice, mitiseri, akne, koža prestaje da luči višak sebuma, pore se skupljaju, nestaju crvenilo, podočnjaci i bore. Zbog svih svojih blagotvornih osobina, hamamelis je ušao u sastav Devi melema za regeneraciju. U sinergiji sa drugim sjajnim i potpuno prirodnim puterima i uljima, hamamelis u ovom visokokvalitetnom melemu pomoći će kako kod ozbiljnih i upornih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema, tako i kod onih koji nam narušavaju estetiku lica: akni, crvenila, proširenih pora, bora, depigmentacija, opekotina… Nije veštičarenje, već prava i prelepa magija prirode!

Ulje s blagoslovom Bahusa

Nekada davno, kada voda nije uvek bila bezbedna za piće, ljudi su znali da pomoću fermentacije mogu dobiti napitak koji će ih dovoljno hidrirati, pospešiti varenje, ali i sprečiti pojavu zaraze. Jedna od prvih kultivisanih voćki bilo je grožđe, a od njega se pravilo vino koje se uglavnom pilo dosta razređeno. Stari Grci nisu mogli da zamisle večeru bez vina: osim što je kvalitet obroka podizalo na viši nivo, to isto je činilo i s razgovorom koji se praktikovao uz obrok. Ali ono je nosilo i rizik, baš kao što je Homer opisao u Odiseji, da i mudar čovek zapeva i zaigra, kao i da izgovori nešto što bi bilo bolje prećutati. Po Bibliji, jedan od prvih zadataka kojim se Noje pozabavio nakon što je preživeo Potop, bila je upravo sadnja vinove loze.

Arheologija je dokazala da je vinova loza nastala pre čak 130 miliona godina, dok najstariji fermentisani napitak od njega potiče iz oko 7000. godine pre naše ere iz Kine. Vino se pravilo oko 6000. godine pre naše ere na Kavkazu, a grozdovi i krčazi s vinom prisutni su i na hijeroglifima u egipatskim grobnicama koje datiraju iz 5000. godine pre naše ere. U grobnici Tutankamona, među brojnim dragocenostima, pronađeno je i crno vino. Stari Rimljani su raširili vinogradarstvo širom Mediterana i Evrope, sa preko 90 sorti grožđa, uz blagoslov Bahusa, boga vina i poljoprivrede.

Grožđe i vino je hrana ali i važan simbol u Hrišćanstvu: Isus je u Galileji vodu pretvorio u vino, a tokom poslednje večere, noć pre nego što je razapet, dao je svojim apostolima hleb i vino: hleb kao simbol svog tela i vino kao simbol svoje krvi. I dalje, prilikom pričešća, ove dve namirnice imaju istu simboliku.

Vinova loza je danas jedan od najmasovnijih useva u svetu, godišnje se proizvede oko 70 miliona tona grožđa. Trećina svih vinograda u svetu nalazi se u tri države: Italiji, Španiji i Francuskoj. Ostali veliki proizvođači su Turska, Čile, Argentina, Iran, Južna Afrika i Australija.

U procesu spravljanja vina na 10 kilograma ploda dobije se prosečno 7-8 litara vina. Ono što ostane zove se komina i nikako nije za bacanje. Od nje se može napraviti čuvena rakija komovica, može se koristiti za pravljenje komposta kako bi se obogatilo zemljište, stočne hrane, prehrambene boje iz kožice ploda, vinskog sirćeta, ali ono najvrednije u njoj su semenke iz kojih se ceđenjem dobija ulje.

Ulje koje se dobije iz koštica grožđa postupkom hladnog ceđenja dragoceni je izvor antioksidanasa i vitamina. Koristi se u kulinarstvu, ali mnogo je korisnije kada se primeni spolja, na kožu i kosu. Ulje koštica grožđa je veoma bogato antioksidansima – polifenolima i flavonoidima koji neutrališu dejstvo slobodnih radikala koji su najveći krivci za starenje kože. Vitamini, posebno vitamin E, kao i esencijalne masne kiseline, podmlađuju kožu, stimulišu proizvodnju kolagena i sprečavaju bore. Iako je, kao i svako ulje masno, ono se može nanositi i na masnu kožu jer balansira lučenje sebuma i sprečava pojavu akni, a pritom ne zatvara pore i omogućava koži da slobodno diše.

Osim što se vrlo brzo upija i daje koži vlažnost i čvrstinu, ulje koštica grožđa ima sposobnost i da ojača kapilare i proširene vene i smiri kožu sklonu crvenilu, upalama i alergijama. Zahvaljujući linoleinskoj kiselini, ono će smiriti i ozbiljnije poremećaje kože, poput dermatitisa i ekcema, ublažiće opekotine i pomoći zarastanje rana, i zaštiti kožu od štetnog UV zračenja. Odlično je i za kosu: sprečava opadanje i podstiče obnavljanje korena, vraća joj sjaj i mekoću.

Osim što je pogodno za kožu lica i dekoltea, ulje koščica grožđa je idealno za negu stopala: ne samo da će omekšati kožu i sprečiti njeno pucanje, već će pomoći i da se neutrališu sitni kapilari koji se često pojavljuju između pete i zgloba. Ali idealno je u kombinaciji sa drugim uljima i puterima, na primer uljem avokada, jojobe, čileanske ruže, kakao puterom, koji pojačavaju efekat nege, sprečavaju pucanje, omekšavaju kožu i podmlađuju je, kao i sa eteričnim uljima čajevca, žalfije, karanfilića, lavande i ruzmarina, koji su idealna prevencija i pomoć u lečenju gljivičnih infekcija i neugodnog mirisa nogu.

Svi ti dragoceni sastojci deo su Devi melema za negu peta. Ovaj visokokvalitetni melem je potpuno prirodan, bez konzervanasa, veštačkih boja i mirisa, i dovoljno je utrljati ga u stopala nakon tuširanja kako bi se obezbedila vrhunska nega, ali i zaštita. S tako mekim i zdravim stopalima može se bezbedno pristupiti prvoj fazi tradicionalnog postupka proizvodnje vina: gacanju grožđa. Uz blagoslov Bahusa.

Dobro ga je imati na svojoj strani

Verovatno su mnogima pri pomenu ricinusa prva asocijacija scene iz crtanih filmova iz detinjstva gde je najveća kazna za nestašluke puna kašika ricinusovog ulja. Nasamareni junak ne može da izbegne kaznu, i sekund kasnije, iskolačenih očiju, trči do toaleta.

Ovaj snažni purgativ često nas je zasmejavao i u komedijama, poput Nušićevog Sumnjivog lica, u sceni hapšenja apotekarskog pomoćnika Đoke pod sumnjom da je državni neprijatelj, za šta je kao dokaz predočen zapis koji je kod njega pronađen pod naslovom ’Protivu zatvora’. Na žalost organa reda, i uz salve smeha publike, ispostavlja se da zapis nema veze sa sumnjivim radnjama ‘protivu države i kazamata’, već je jednostavan recept za lenja creva.

Branislav Nušić, Sumnjivo lice

Ricinus zaista jeste sjajan purgativ, o čemu je davno pisao i čuveni starogrčki lekar Pedanije Dioskorid. Ovaj ’otac farmakognozije’ opisao je detaljno složeni i vrlo važan proces ekstrakcije ulja iz semena u 1. veku nove ere. Ali Dioskorid je, osim o vrlo purgativnom efektu ricinusa, znao da je ova biljka još korisnija kada se primeni na kožu.

Tokom istorije ulje ricinusa imalo je široku upotrebu, kako u medicini, tako i u domaćinstvu: od ulja za lampe, preko melema, laksativa, pomoći prilikom porođaja, maziva u avionskoj industriji, kao ukras u bašti, ricinus je pomagao ljudima širom sveta, ali ponekad se koristio i protiv njih. Tokom fašističke vladavine Musolinija u Italiji, protivnici režima bili su primoravani da piju velike količine ricinusovog ulja što je često imalo smrtni ishod.

Kao i mnogi lekovi koji, ako se pogrešno primene, mogu biti fatalni, i ricinus ima svoju mračnu stranu: ricin koji se nalazi u njegovom semenu spada u najsmrtonosnije prirodne toksine i može ubiti čoveka za manje od jednog minuta, brže od ujeda kobre. Zato je bitan proces ekstrakcije ulja, o kome je pisao i Dioskorid, jer se pomoću prvo hladnog ceđenja pa potom nekoliko etapa termičke obrade, iz ulja eliminiše otrov i ono postaje bezbedno za upotrebu.

Dioskorid, osim što je bio farmaceut i botaničar, bio je i vojni lekar i često se susretao sa ranama zadobijenim u bitkama koje su bile podložne infekcijama i gangreni. I tu je na scenu stupao ricinus. Ricinoleična kiselina, koja je glavni lekoviti sastojak ricinusovog ulja, vrlo efikasno sprečava razmnožavanje brojnih sojeva virusa, bakterija, gljivica i plesni. Pored toga, uspešno ublažava i otklanja upale kože, ogrebotine, gljivične upale prstiju i noktiju, svrab kože, keratoze i virusne bradavice. Dioskorid nije bio jedini koji je cenio ricinus. U Indiji se on tradicionalno koristi vekovima kod dizenterije i infekcija creva, bešike i genitalnih organa. Obloge od ricinusovog ulja širom sveta se odvajkada koriste da ublaže bol u mišićima, zglobovima, kod usporenog krvotoka, a njegovi melemi za negu i regeneraciju kože, ublažavanje ujeda insekata, modrica i ožiljaka.

Danas je ricinus popularan i u preparatima za negu kose i poznat je njegov doprinos u ne samo jačanju korena dlake, već i u efikasnom sprečavanju gljivičnih i bakterijskih infekcija kože glave. Uz ovo ulje i trepavice i obrve biće gušće i sjajnije.

Ako ricinus imamo na svojoj strani – ako koristimo ulje dobijeno stručnim postupkom prerade, umesto da se okrene protiv nas otrovnim ricinom, on će svojom ricinoleičnom kiselinom efikasno potamaniti naše neprijatelje na koži: gljivice, bakterije i viruse. Korisne masne kiseline u njegovom sastavu: stearinska, linoleinska i dehidroksistearinska, štitiće nam pritom kožu i eliminisati nepoželjne pojave na njoj.

Zbog svih svojih pozitivnih osobina, kvalitetno i pravilno ekstrahovano ricinusovo ulje deo je i Devi melema protiv virusnih bradavica. Pored njega, u sastav melema ulaze i lanolin, pčelinji vosak, ulja čajevca, ravensare, divljeg origana i ekstrakt vrbine kore. Sinergija ovih snažnih ali prirodnih i nežnih sastojaka pomaže da se jednostavnim putem oslobodimo virusnih bradavica već za nekoliko nedelja, a ricinusovo ulje doprineće njihovom postepenom i bezbolnom sušenju. Uz Devi melem, moćni ricinus je na našoj strani.

Božanska hrana za kožu

Kada pomislimo na drvo kakaovac prvo pomislimo na čokoladu, pa potom na stare Maje i Asteke koji su prvi pripremali napitak od njegovog ploda. Kakaovac potiče iz oblasti tromeđe Brazila, Kolumbije i Perua, gde je tokom poslednjeg ledenog doba pre 21.000 godina uspeo da preživi i potom se raširi po južnoameričkom kontinentu. Arheološki nalazi i drevni tekstovi su dokaz da su stari narodi obilno koristili kakao u ishrani i kombinovali ga sa kukuruzom, paprikom, vanilom i medom, pravili od njega fermentisana pića, a upotrebu je našao i u ritualima i tradicionalnoj medicini. Da je kakao bio na visokoj ceni dokazuje i činjenica da se koristio i kao platežno sredstvo kod Asteka.

Maje i Asteci su kakao utkali u svoju mitologiju: ovu biljku stvorila je pernata zmija Kvecakoatl, koja bi se sa velike stepenaste piramide Kukulkan u Čičen Ici spuštala u vreme prolećne i jesenje ravnodnevnice. Piramida je tako znalački sagrađena da se na ta dva datuma u godini pravi senka koja zaista izgleda kao da niz nju vijuga zmija. Kada je četvrta Kolumbova ekspedicija stigla na obalu Hondurasa početkom 16. veka, bio im je poslužen neobičan napitak pripremljen sa strahopoštovanjem. Svoju evropsku premijeru kakao je imao 1544. godine kada je predstavljen na španskom dvoru, da bi se nakon toga brzo proširio po starom kontinentu.

Nažalost, topla dobrodošlica koju je Montezuma II, deveti i poslednji astečki vladar priredio Fernandu Kortesu i njegovim konkistadorima, nije prijateljski uzvraćena: tokom njihovog pohoda ubijeno je do 240.000 Asteka i izbrisana čitava civilizacija, a po novoosvojenom kontinentu počele su da niču plantaže kakaovca koje su evropljanima donosile ono zbog čega su bili spremni da zaborave na čojstvo: novac.

Što se kakaa tiče, trag Asteka ostao je u nazivu ’čokolada’ (od astečkog xocoatl) i u nazivu vrste T.cacao (od astečkog cacahuatl), koju je krstio Karl Line, kao i rod biljke – Theobroma što znači hrana bogova na starogrčkom. A baš kao ni stari južnoamerički narodi, ni mi danas kakao ne koristimo samo za ishranu i uživanje. Kada se semenke kakaovca sasuše, iz njih se ne dobija samo prah, već i kakao puter, Theobroma ulje.

Osim što odiše opojnim mirisom čokolade, kakao puter u svojih 100 grama sadrži skoro 900 kalorija zahvaljujući sastavu zasićenih masti od čak 60%. Zato je našao široku primenu u kozmetičkoj industriji. S obzirom da je veoma bogat masnim kiselinama kao što su laurinska, palmitinska, linolna, oleinska, stearinska, kao i vitaminima E, A i C, cinkom, dopaminom, triptofanom, kakao puter je prava hrana bogova za kožu. Njegovo dejstvo je protivupalno, antialergijsko, regenerativno i antioksidaciono. Dakle, kakao puter smiruje upale kože, pa je lekovit kod dermatitisa, osipa, ekcema i psorijaze, ublažava alergijske reakcije, uključujući i onu koju izazivaju sunčevi zraci, obnavlja kožu tako što joj daje potrebnu vlažnost i elastičnost, sprečava isušivanje i perutanje, a kako je prepun antioksidanasa usporava starenje kože, eliminiše fleke od opekotina i zaceljuje ožiljke od akni i strija.

Posebno je koristan leti kada smo izloženi jakom i štetnom dejstvu UVA i UVB zraka i može se nanositi pre i posle sunčanja, a on ne samo da će umiriti kožu i poboljšati joj elastičnost, već će pomoći da dobije i zadrži lep preplanuli ten. Pored kože, leti će zaštititi i kosu od isušivanja, cvetanja i peruti, a kako jača folikul sprečava i opadanje kose. Ovaj puter dragocen je i zimi kada nam lice i usne čuva prilikom bavljenja zimskim sportovima.

Za razliku od drugih masti, zahvaljujući antioksidansima kakao puter je veoma stabilan i ima rok upotrebe 2-5 godina – kada se druge masti i ulja užegnu, on će i dalje zadržati svoj čokoladni miris. Naravno, kakao puter se može i jesti, što i činimo kada se sladimo čokoladom: kada se procesuira, iz kakaa se prvo odvaja prah od putera, da bi se potom ujedinili. Tako čokolada, pored ova dva sastojka, sadrži još i šećer i mleko, a kakao puter je upravo ’krivac’ što nam se čokolada onako divno i kremasto topi na jeziku. On je krivac i što nam se prave ’sarmice’ na struku kada preteramo s čokoladom, jer je veoma kaloričan. Zato je bolje da jedemo manje čokolade, ili ako je konzumiramo da odaberemo onu tamnu, sa što većim procentom kakao praha i što manje šećera. Ali srećom, to ograničenje ne postoji kada nanosimo kakao puter na sebe: možemo slobodno uživati u njegovom mirisu i blagodetima koje donosi našoj koži.

Kakao puter svoje dragocenosti deli svima i u dva preparata Herba Sveta: Devi melemu protiv strija i Devi melemu za pete. U kombinaciji sa drugim hranljivim puterima i uljima, ova dva melema pomažu da se eliminišu tragovi strija i ožiljaka, odnosno da stopala budu meka i nežna. Pa sledeći put kada posegnete za čokoladom, setite se i svoje kože. A ona će vam, za uzvrat podariti lepotu i mladalački izgled.

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga puta
u mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.

Melem za čula

Svi znaju da su Englezi ludi za čajem, kao i da je najomiljeniji i najpoznatiji brend Earl Grey. On nosi ime po Čarlsu Greju, aristokrati i Premijeru Velike Britanije 1830-1834. godine, poznatom po brojnim reformama od kojih je jedna donela i zabranu ropstva u Britanskoj imperiji. A ono po čemu je čaj Earl Grey prepoznatljiv i razlikuje se od svih ostalih mešavina crnog čaja je aroma bergamota.

Naravno, nije sam Grej izmislio ovu recepturu, a zapravo se ni ne zna tačno kako se do nje došlo. Kruže dve priče: po jednoj, pošiljka čaja je putovala zajedno sa gajbicama bergamota pa je prožeo miris ovog citrusa, a po drugoj, mešavinu je napravio izvesni kineski poznanik Greja kako bi zamaskirao neprijatan miris tvrde vode na njegovom porodičnom imanju. Kako god bilo, aroma bergamota je postala tako popularna da, kada je kompanija Tvajnings koja ga proizvodi promenila formulu 2011. godine, u Britaniji je došlo do pobune. U našim krajevima bi to bilo kao da nam neko ukine domaću kafu.

A šta je uopšte bergamot? Citrus bergamia je drvo i plod iz porodice citrusa, izgleda omanje narandže ali boje limete. Iako je prepuno vitamina C, B1, B2, A i kalijuma, voće se ne jede sveže zbog veoma jakog, kiselog ukusa. Zato se obično kandira i čest je sastojak ratluka, a od kore se pravi veoma aromatično i osvežavajuće ulje. Poreklo reči bergamot, iako zvuči italijanski jer se tamo ovaj citrus najviše uzgaja, zapravo je tursko: bey armut znači kruška prinčeva. Iako se gaji u celom pojasu Mediterana, najviše plantaža bergamota ima u Kalabriji čiji je zaštitni znak.

Bergamot je tako opojan da u trenutku može da nam podigne raspoloženje. Ako njegovo eterično ulje pomirišemo ujutru, sigurno ćemo poletno i pozitivno krenuti u radni dan. Aroma terapija bergamotom smanjuje osećaj stresa, anksioznosti, uznemirenosti, teskobe i potištenosti. Osobama koje nisu u stanju da kontrolišu apetit i sklone su prejedanju može pomoći da normalizuju potrebu za hranom i tako se izbore sa gojaznošću, što je dokazala i jedna italijanska klinička studija.

Studija u Britaniji je utvrdila da čaj Earl Grey štiti od kardiovaskularnih oboljenja upravo zbog toga što sadrži bergamot. Par kapi esencijalnog ulja pomešanog s maslinovim uljem pomaže varenje, smanjuje gasove i nadutost. Ako se utrlja na bolno mesto može pomoći kod glavobolje, bola u mišićima i zglobovima. Njegova antibakterijska i antivirusna svojstva razlog su što je često deo dezodoransa, sapuna i ulja za negu tela. Ali ulje bergamota ima još jedan bitan kvalitet kada je koža u pitanju.

Ulje bergamota efikasno pospešuje zaceljivanje rana, ožiljaka od akni, neutrališe hiperpigmentaciju i ublažava strije. Njegova regenerativna i antiinflamatorna svojstva pomažu kod ekcema i upala kože.

Ali postoji jedna bitna stvar koju moramo znati: nikada ga ne smemo nanositi na kožu pre izlaganja suncu. Ranije se psoralen iz ulja bergamota koristio u preparatima za samopotamnjivanje i zaštitu od sunca, sve dok krajem devedesetih nije postalo jasno da štetno deluje na kožu u kombinaciji sa ultravioletnim zracima. Dakle, da bi nam bergamot bio prijatelj, moramo ga mudro koristiti.

A upravo regenerativna svojstva bergamota razlog su što ulazi u sastav Devi melema protiv strija. Ovaj potpuno prirodni melem sa visokokvalitetnim sastojcima pospešuje elastičnost kože, sprečava nastanak i ublažava postojeće strije. Može se primenjivati tokom celokupnog trajanja trudnoće, kod naglog uvećanja telesne težine i za tretiranje već postojećih strija. Nanosi se dva puta dnevno na kritične delove tela, uz blagu masažu.

Ako želimo da pojačamo blagotvorni efekat bergamota na čitav organizam, možemo nanositi melem dok pijuckamo čaj Earl Grey i sladimo se ratlukom s bergamotom. I maštamo o putovanju na ’prst italijanske čizme’. Melem za sva čula.