Category Archives: Equigal

Tropski puding

Kod nas je poznato kao hrana za papagaje, ali možda su upravo zahvaljujući njemu papagaji dugovečni. Proso, žitarica sitnog zrna pomalo orašastog ukusa, idealno je za osobe alergnične na gluten, kao i one koji žele da smršaju. Ima nizak glikemijski indeks, apsorbuje višak vode u organizmu i tako smanjuje oticanje, a bogato je proteinima pa nam pomaže da gradimo i jačamo mišiće.

Proso bi trebalo da bude deo svakodnevne ishrane svih nas. Bogato je omega-3 esencijalnim masnim kiselinama, gvožđem, kalijumom, magnezijumom, fosforom i manganom. Ova žitarica je izvor dobrih ugljenih hidrata, prepuno je rastopivih vlakana, lako se vari, eliminiše zatvor, gasove i grčeve, čisti creva, pomaže obnavljanje crevne flore, ne opterećuje jetru i podstiče eliminaciju toksina iz organizma.

Njegov sastav minerala je optimalan za očuvanje kardiovaskularnog sistema i poželjan nivo holesterola. Nizak glikemijski indeks čini ga hranom idealnom za dijabetičare, a sjajan je i za osobe sa osetljivim stomakom kao i one koje pate od migrena. Bogat je antioksidansima koji uništavaju ćelije karcinoma, posebno je efikasan kao preventiva od raka dojke. Proso je dobro za decu, naročito sklonu respiratornim smetnjama jer širi bronhije i olakšava disanje, a njegov visok sadržaj fosfora pomaže izgradnju koštanog sistema.

Ali posebno je dobro kod osoba koje pate od poremećaja rada bubrega i kamena i peska u bubregu, žuči i bešici.  U narodnoj medicini proso se dugo koristi za otklanjanje kamena, naročito voda u kojoj je skuvano i odstojalo.

Pa ne dozvolite da samo vaš papagaj uživa u blagodetima prosa. Dodiše, za ljudsku upotrebu mora se koristiti oljušteno zrno, a na tržištu je dostupno brašno, griz kao i prosene pahuljice.

Za pripremu ovog tropskog pudinga s prosom potrebne su nam baš prosene pahuljice. Evo jednostavnog recepta za ukusan obrok koji podiže energiju i drži sitost.

Sastojci:

  • 400 ml mleka (običnog ili biljnog, od orašastih plodova ili kokosa)
  • 100 gr prosenih pahuljica
  • 3 kašike (30 gr) kokosovog brašna
  • 4 urme
  • seckana crna čokolada ili kakao za posipanje
  • 10 badema

Urme očistiti od koščica i iscepkati a sirove bademe iseckati na listiće. Staviti mleko u mali lonac, uključiti ringlu pa dodati urme i bademe, i kad mleko proključa sipati prosene pahuljice i kokosovo brašno. Smanjiti vatru i kuvati uz konstantno mešanje 5 minuta. Trebalo bi da se dobije kašasta, gušća smesa.

Skinuti posudu sa ringle i rasporediti smesu u tri činijce, poravnati vrh, pa ostaviti da se ohladi. Potom prevrnuti sadržaj činijca na tanjiriće i posuti kakaom ili seckanom crnom čokoladom. Jedna porcija ovog pudinga ima oko 300 kalorija.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Superhrana x2

Iako mu čak 77% kalorija dolazi iz masti, avokado treba obavezno uključiti u svakodnevnu ishranu. Ova najmasnija biljka na svetu prepuna je oleinske kiseline, mononezasićene  masne kiseline koja i maslinovo ulje drži na dobrom glasu. Oleinska kiselina smanjuje upale i dokazano ima pozitivan uticaj na gene koji su povezani sa karcinomom. Kako su ove masti prilično otporne na toplotu, avokado se može i termički obrađivati pa ga tako jednostavnije i češće možemo staviti na trpezu.

Osim što štiti srce i krvne sudove jer smanjuje nivo lošeg holesterola i triglicerida, avokado sadrži karotinoide lutein i zeaksantin, antioksidante neophodne za zdravlje očiju, pa pomaže da sprečimo pojavu makularne degeneracije i katarakte. Njegovo protivupalno dejstvo pomaže osobama s artritisom. Bogat je liposolubilnim vitaminima A, D, E i K koje telo lako može da iskoristi, a pomaže i da bolje iskoristimo nutrijente iz ostale biljne hrane. Zato ga je dobro dodati u salatu.

Iako je dosta mastan, avokado pomaže da smršamo i održimo zdravu telesnu masu. Osobe koje ga redovno konzumiraju imaju manji indeks telesne mase i niži nivo visceralnih masti. Prepun je rastvorivih vlakana koji održavaju zdravu crevnu floru. Jedna studija je pokazala da su redovni korisnici avokada pod manjim rizikom od metaboličkog sindroma.

Avokado ima više kalijuma od banane pa prirodno reguliše krvni pritisak, a sjajan je i za sportiste i osobe izložene težem fizičkom naporu.

Nije ni čudo što se avokado često naziva ‘superhranom’. Ali nije jedini. U superhranu spadaju i jaja, koja su do nedavno bila nepravedno optuživana za visok holesterol i koronarna oboljenja. Sada znamo da ne samo da to nije istina, već da jaja spadaju u hranu s najvećim brojem nutrijenata.

Jaja sadrže niz vitamina, uključujući i redak a neophodan B12, kao i holin, bitan za izgradnju ćelijskih membrana i moždanih sinapsi. I ono je bogato luteinom i zeaksantinom kao i avokado, kao i omega-3 masnim kiselinama koje štite koronarni sistem.

Jaja sadrže sve esencijalne amino kiseline neophodne za ljudsku ishranu, pa pomažu da gradimo mišiće, održimo zdravu kilažu i sačuvamo zdravlje kostiju. Zasitna su i neprevaziđena kad smo na dijeti.

A kako iskombinovati avokado i jaje? Vrlo lako. Za jedan odličan, zasitan i zdrav obrok potrebni su nam jedan zreli avokado i dva manja jajeta.

Avokado presečemo uzduž na pola, izvadimo koščicu, do pola izdubimo sredinu – i sačuvamo taj deo za neku buduću salatu.

Potom ga položimo na pleh za pečenje. Možemo upotrebiti foliju da ga fiksiramo. U udubljenja razbijemo po jaje i začinimo po ukusu. Pečemo oko 20 minuta na 200 stepeni (dok se belance skroz ne stegne).

Ako smo na proteinskoj dijeti, uz ovu kombinaciju odlično idu grilovane pečurke, mada je možemo koristiti uz sve i za bilo koji obrok.

Pa eto ideje za veoma zdrav obrok koji se izuzetno lako i brzo sprema. I kada se žurimo, možemo pojesti nešto kvalitetno.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite – Equigal!

Tačka blaženstva koja vodi u propast

U životu nema prečica – ako krenemo kraćim putem, kad-tad će nas dočekati naplatna rampa. A cena je najočiglednija, i nažalost najskuplja, kad je ishana u pitanju.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na zapadu se zahuktava seksualna revolucija. Tek stasala generacija tzv. bejbi bumera, rođenih odmah nakon II svetskog rata, koja nije imala prilike da iskusi glad, siromaštvo i ratove, donosi nove, uglavnom hedonističke životne vrednosti, za razliku od generacije njihovih roditelja koju je kriza naterala na skromnost i štednju. Na scenu stupa i kontraceptivna pilula koja ženama omogućava kontrolu rađanja i karijeru. Vreme postaje dragoceno, celodnevno ’robovanje’ u kuhinji više nije ni moguće, ni poželjno. Seksualna revolucija donosi napredak na svim poljima, naročito u primenjenoj nauci. Sve se sada vrti oko udobnosti: moderno društvo zahteva udobnu kuću, udoban prevoz do posla, udobnu sofu ispred televizora, udobnu odeću bez steznika, slobodnu ljubav, laka štiva i TV programe, i – brzu i ukusnu hranu. Pritom, sve mora da bude pristupačno, jeftino i prilagođeno većini.

Čuvena ‘večera uz TV’ iz sedamdesetih koju je trebalo samo podgrejati

Iako je seksualna revolucija donela mnoge slobode i napredak, njena najmračnija strana se ogleda u ishrani. To su najviše osetili stanovnici SAD-a, ali nažalost, taj trend se tek zahuktava i danas sve više pogađa i siromašne zemlje. U zemljama koje dugo nisu imale pristup prerađevinama, već se jelo isključivo ono što se skuva kod kuće (što je do nedavno bio i naš slučaj), gojazne osobe bile su vrlo retke. Kako se tržište otvara i prodavnice postaju preplavljene čokoladicama, gotovim pudinzima, kremovima, kolačima, pecivom, grickalicama, pahuljicama, voćnim jogurtima, sosevima, salamama, namazima, gotovom hranom koja se samo stavi u mikrotalasnu rernu i bezbrojnim gaziranim napicima, tako niče sve više gojaznih, i to najčešće među decom.

Ovom pojavom detaljno se pozabavio Majkl Mos (Michael Moss), Pulicerom ovenčani novinar i istraživač Njujork Tajmsa. Danas je više od dve trećine Amerikanaca gojazno, a oboljenja poput dijabetesa tipa 2, koronarnih poremećaja, šloga, čak i gihta su u vrtoglavom porastu. Ta činjenica je navela Mosa da se posveti istraživanju ovog fenomena, a rezultate je objavio u knjizi So šećer mast: kako su nas upecali prehrambeni giganti (Salt Sugar Fat: How the Food Giants Hooked Us).

Kada uđemo u prodavnicu i odaberemo sok ili zapakovani obrok, nismo ni svesni koliko ljudi, elaborata i novca stoji iza tih proizvoda. Mos to objašnjava na primeru popularnog napitka Dr Pepper, koji je do početka novog milenijuma bio treći najprodavaniji u Americi, pored Koka kole i Pepsi kole. Kako je tržište postalo preplavljeno novim bezalkoholnim napicima, tako je prodaja Dr Peppera opala. Kompanija Cadbury Schweppes je reagovala novim napitkom s novim imenom Red Fusion. Ali ubrzo je nastao problem: konzumentima se nije nimalo dopao. Kako bi se izvukla iz krize, kompanija je pozvala u pomoć legendu prehrambene industrije, Hauarda Moskovica (Howard Moskovitz). Nakon što je diplomirao matematiku i eksperimantalnu psihologiju na Harvardu, Moskovic je radio za vojsku gde je imao sličan zadatak: trebalo je da kreira savršeni gotovi obrok kog će vojnici na terenu u slast pojesti i potrljati pakovanje, jer su do tad uglavnom mrljavili i nisu unosili dovoljno kalorija, pa nisu bili spremni za fizički naporne vojničke izazove. Nakon detaljnih razgovora s vojnicima, Moskovic je shvatio da nije dovoljno samo dodati pojačivače ukusa jer tada nastaje paradoks zvani ’zasićenje specifičnih senzora’ – jaki ukusi preplave mozak što rezultira smanjenjem apetita za njima. Bilo je potrebno nešto što bi zaintrigiralo čulo ukusa, ali tako da ne dominira već da pojača potrebu za jelom.

I to nešto ima svoj naziv u prehrambenoj industiji: ’tačka blaženstva’. Svako od nas je iskusio tačku blaženstva daveći se u industrijskim čokoladnim kremovima ili hamburgerima iz popularnih restorana brze hrane. To je onaj osećaj apsolutnog ushićenja i želja da nikad ne prestanemo da jedemo. I tako je Moskovic pronašao formulu koja je nekada ’radila’ kod vojnika, a sad i kod konzumenata Dr Peppera: u složenom elaboratu na 135 stranica proizvođaču bezalkoholnih pića je objasnio kako konzumenti reaguju na jake i blage ukuse, na boju napitka, na razne arome i okidače senzora, senzacije u ustima, na razne sastojke koji dovode do tačke blaženstva, kao i predviđanje koliku će žudnju za proizvodom, odnosno zavisnost, sve to izazvati kod pojedinca. Moskovic je proračunao koje sve ukuse treba dodati kako bi se dobila zadovoljavajuća krivulja na dijagramu, u obliku obrnutog latiničnog slova U, za čiji vrh je zaslužan čitav niz slatkih ukusa u šećernom sirupu koji se koristi kao baza. Šta više, umesto dotadašnja 2 ml sirupa kog je kompanija koristila, bilo je dovoljno 1.69 ml za pravi efekat, čime je Moskovic kompaniji uštedeo milione. A prodaja novog Dr Peppera koji je brendiran pod imerom Cherry Vanilla Dr Pepper je premašila sva očekivanja i dovela do odvajanja kompanije koja se posvetila samo bezalkoholnim pićima, čija vrednost je premašila 11 milijardi dolara.

Reklamni poster za napitak Dr Pepper sedamdesetih godina

Nije ni potrebno zapitati se da li je prehrambenoj industriji bitniji profit ili zdravlje njihovih konzumenata. Kada su milijarde dolara u pitanju, pohlepa lako izgura etiku. Mos je nakon četiri godine istraživanja i razgovora sa preko 300 osoba koje su radile u prehrambenoj industriji zaključio da se u laboratorijama i na tržištu ulaže svesni napor da se ljudi ’navuku’ na jeftinu hranu koja se lako i brzo konzumira. Amerikanci se polako trezne i danas je sve popularniji trend zdrave ishrane, pa industrija mora da nalazi nova tržišta kako bi zadržala svoje milijarde: siromašnije i zemlje trećeg sveta. U zemljama oduvek poznatim po vitkosti na severu Afrike i na Bliskom istoku danas se sve češće viđaju gojazne osobe koje su željno iščekivale trenutak kad će im biti dostupni ti zanimljivi, šareni, primamljivi paketići super-ukusne hrane. Nama je to dobro poznato, ako se prisetimo vremena kada je otvoren prvi McDonald’s restoran na Slaviji u Beogradu. Čekalo se u kilometarskim redovima kako bi se probao čuveni hamburger u još čuvenijem pakovanju od stiropora, koje se čuvalo i nosilo kući. U zemlji legendarnih pljeskavica i ćevapa ljudi su nagrnuli na ’plastične’ hamburgere, i verovatno bi kupili bilo šta što je tako lepo upakovano. Nakon jela stomaci bi se naduvali, padalo se u letargiju, ali bismo želeli još i uporno se vraćali u ’Mek’.

Štetnost i povezanost prerađene hrane s gojaznošću je nekako oduvek bila očigledna, ali je bilo vrlo teško dokazati je. Dr Kevin Hol (Kevin Hall) iz američkog Nacionalnog instituta za dijabetes i oboljenja bubrega  kaže da su prerađevine kao pornografija – teško ih je definisati, ali ih prepoznajete kada ih ugledate. I on se bavi istraživanjem epidemije gojaznosti koja hara Amerikom od osamdesetih godina prošlog veka, a glavni osumnjičeni mu je bila prerađena hrana. Pošto je vrlo teško napraviti validnu studiju i dobiti merodavne rezultate o ishrani ljudi van laboratorije, Dr Hol je shvatio da će morati da dovede ljude kod sebe. I tako je organizovao prvu randomizovanu, kontrolisanu studiju u kojoj je učestvovalo 20 ispitanika koji su proveli mesec dana u laboratoriji i jeli isključivo hranu koja im je tu servirana, raspoređenu u 3 obroka i 1 užinu. Dobijali su duplo veću količinu hrane nego što im je potrebno za održavanje postojeće telesne težine, pa su mogli da jedu do sitosti. Svi ispitanici, 10 žena i 10 muškaraca u ranim tridesetim, svakog dana su oko sat vremena radili lagane vežbe. Tokom studije su svi detaljno praćeni, mereni su im vitalni znaci, glukoza, insulinska rezistencija, potrošnja energije, holesterol…

Ispitanici su bili podeljeni u dve grupe, pa bi tokom prvih 15 dana dobijali ili samo ultraprerađenu hranu ili neprerađenu hranu, a potom im je tokom narednih 15 dana način ishrane zamenjen: oni koji su jeli prerađevine, sada su dobijali samo neprerađenu hranu, i obrnuto.

Šta je bilo na jednom dnevnom meniju ispitanika u Holovoj laboratoriji? Na meniju sa prerađevinama mogli su se naći sok od jabuke, palačinke s margarinom i slatkim sirupom, kobasice od ćuretine, kroketi od krompira, sendvič s belim hlebom, sirom, ćuretinom i majonezom, čizburger, pomfrit, kečap, voćni jogurt i konzervisane breskve. Na meniju sa neprerađenom hranom bili su ovsena kaša sa borovnicama i bademom, mleko, salata sa grilovanom piletinom, jabuke, grožđe, dinstna junetina, kuskus sa limunom i belim lukom, boranija, šargarepa, humus od crnog pasulja.

Ispostavilo se da su, u periodu kada im je servirana ultraprerađena hrana, ispitanici unosili 508 kalorija više nego inače, i svi se ugojili oko 1 kg. Obe vrste obroka bile su ukusne, slične nutritivne vrednosti, s jednakim unosom šećera, ugljenih hidrata, proteina, masti i vlakana. Ono što je bilo drugačije je da su ispitanici prerađevine jeli brže, pa samim tim i više, i da im je trebalo više vremena da shvate da su siti. Ali u suštini problema je isto ono što pominje i Majkl Mos: velike prehrambene kompanije žele da stvore izuzetno ukusnu hranu, pa ukus pojačavaju dodavanjem više soli, šećera, masti i veštačkih pojačivača ukusa, kako bi izazvale i veštački apetit i žudnju za hranom. Svi ti sastojci su jeftini, što omogućava da porcije budu veće za manje para. Svi mogu da priušte ovakve obroke, bez obzira na imovinsko stanje. Svi mogu da ih pokupe usput, ne moraju čak ni da izađu iz auta.

Iako je prerađena hrana namerno dizajnirana tako da nam pomuti moć rasuđivanja, jedini način da joj se odupremo je svest. Nažalost, danas moramo preispitivati sve što nam se servira – na tanjiru, u medijima, na svim nivoima života. Moramo preispitivati i ono što nam se servira pod etiketom ’zdrava hrana’. I nema prečica – prerađena hrana nam možda može uštedeti pola sata – sat dnevno, ali nam može oduzeti godine života. Ne smemo dozvoliti da stignemo na naplatnu rampu da bismo to shvatili.

Uključite svest, hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Vesnik jeseni i dobrog zdravlja

Ona zri krajem leta i njen miris nas prati tokom jeseni. Uzgaja se u našim krajevima vekovima, a naše stare, autohtone sorte su otporne na većinu bolesti koje danas napadaju voće. Karamanke su završile i u pesmi, i to ne bez razloga, njihovo bujno drvo može živeti i preko 200 godina, a voće im je slatko i sočno.

Većina mitologija širom sveta je prepuna krušaka: u antičkoj Grčkoj bila je posvećena Heri i Afroditi. Zabranjeno voće koje se pominje u Bibliji često se prikazuje kao smokva, kruška ili nar. Starim Kinezima kruška je simbol besmrtnosti. Samim svojim oblikom kruška podseća na ženske obline ili figurice ženskih idola iz praistorije. Nije ni čudo, jer osim što obilno rađa, kruška najavljuje dolazak plodne jeseni, vreme žetve, ima moć da još nerođenoj bebi obezbedi pravilan razvoj, a nama preporodi telo.

Kruške često zapostavljamo u ishrani, što je velika šteta jer su izuzetno zdrave, a pritom spadaju u hipoalergensko voće, ono koje mogu jesti i osobe veoma osetljive i sklone alergijama na hranu. Osim što nam štite kompletno zdravlje, kruške nam održavaju vitkost i lep izgled.

Šta je to u kruškama na čemu im treba zahvaliti?

  • Minerali: kalijum, fosfor, kalcijum, magnezijum, gvožđe, bakar, bor, mangan… Mangan, magnezijum, fosfor, kalcijum, bakar i bor održavaju zdravlje kostiju i sprečavaju osteoporozu. Kalijum povećava protok krvi, prirodni je vazodilatator, snižava krvni pritisak, sprečava aterosklerozu, reguliše nivo tečnosti u organizmu, hidrira i snabdeva organe kiseonikom. Gvožđe sprečava anemiju, a u kombinaciji s bakrom bolje se apsorbuje.
  • Vitamini: A, C, B 2, 3 i 6, folna kiselina, D, E. Folna kiselina je idealna za trudnice jer smanjuje defekt neuralne cevi kod novorođenčadi.
  • Antioksidanti: glutation snižava krvni pritisak i sprečava moždani udar, kvercetin sprečava rak i oštećenje arterija, vitamin C i bakar jačaju imunitet; beta karotin, lutein i zeaksantin u kombinaciji s vitaminom A čuvaju oči, kosu i kožu, sprečavaju makularnu degeneraciju i kataraktu. Flavonoidi i antioksidanti u kruškama smanjuju upale, olakšavaju simptome artritisa, reume i gihta.
  • Kora i voće je prepuno vlakana, pomaže rad creva i omogućava redovno pražnjenje, sprečava nadutost, održava holesterol u zdravim granicama, sprečava rak dojke i dijabetes, kolitis, rak debelog creva i ubrzava metabolizam. Kruške čiste pankreas, jetru i bubrege.

Pa zato pravac na pijac, nađite bakicu koja prodaje neprskane kruške iz svog dvorišta i neka vam obeleže ovu jesen. A osim što su sjajne takve kakve su, kruške su idealne i za poslastice. Evo jednostavnog recepta za vrlo ukusan dezert, a pritom potpuno prirodan, bez veštačkih šećera.

Punjene kruške

Od materijala je potrebno:

  • 6 sočnih krušaka
  • 3 kašike ovsenih pahuljica
  • 10 seckanih urmi (bez koščica)
  • šaka lomljenih oraha + 6 celih polovina
  • kašičica cimeta

Pomešati ovsene pahuljice, cimet, seckane urme i lomljene orahe. Kruške oprati, odseći vrh i pažljivo ih izdubiti. Ne ljuštiti. Ukloniti seme a izvađeno meso dodati smesi s ovsenim pahuljicama.

Pripremljenom smesom bogato napuniti izdubljene kruške i staviti odozgo polovinu oraha. Poslagati na pleh i peći 35 minuta u već zagrejanoj rerni na 200 stepeni.

Servirati ohlađene, same ili, ako dijeta dozvoljava, uz kuglu sladoleda od vanile.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite da popijete Equigal!

Egzotična užina

Danas putujemo u Indiju i uživamo u njenim ukusima i mirisima. Dosa je tanka ’palačinka’ koja se pravi najčešće od fermentisane smese pirinča i crnog mungo pasulja. Tradicionalno se konzumira na jugu Indije i na Šri Lanki, i obično se jede ili punjena krompirom i čatnijem, ili uz sambar, varivo od sočiva.

Dosa se najbolje razliva na ravnoj plotni, i pravi majstori umeju da je naprave hruskavu i tanku kao flis-papir i serviraju u obliku kupe. Smesa sadrži četiri mere pirinča i jednu meru mungo pasulja koji se fino samelju i ostave tokom noći da fermentišu.

Danas pravimo jednostavniju i zelenu varijantu dose, i to bez pirinča, samo sa zelenim mungo pasuljem koji se može kupiti kod nas u radnjama zdrave hrane. Mungo pasulj je prava riznica zdravlja, obiluje antioksidansima i spada u namirnice sa niskim glikemijskim indeksom. Sadrži dobra, rastvoriva vlakna koja se sporo vare, doprinose stabilnom nivou insulina u krvi i dugo drže sitost.

Mungo pasulj je prepun minerala i vitamina: A, E, K, C, tiamina, riboflavina, pantotenske kiseline, folata, gvožđa, kalcijuma, magnezijuma, fosfora, kalijuma, cinka, mangana, selena… A dosa koju danas pravimo sadrži samo mungo pasulj i začine.

Priprema je vrlo jednostavna, samo je bitno da se setimo da mungo pasulj potopimo u vodu veče pre nego što nameravamo da pravimo dosu, kako bi nabubreo.

Od sastojaka je potrebno:

  • 2 šolje (od 2dl) zelenog mungo pasulja
  • 1 šolja vode (i još malo, po proceni za kasnije)
  • kašičica himalajske soli
  • dva čena belog luka
  • začini po želji: biber, ljuta papričica, đumbir, korijander, kim…
  • malo ulja za podmazivanje tiganja

Natopljeni i oceđeni mungo pasulj stavimo u jak procesor ili blender, dodamo vodu i sve ostale sastojke i dobro sameljemo. Smesa treba da bude malo ređa od testa za naše palačinke, pa po potrebi dodati još malo vode.

Zagrejati tiganj, sipati kap ulja i razmazati je po celom tiganju. U vruć tiganj sipati kutlačom smesu i razmazivati je kružnim pokretima donjom stranom kutlače, dok ne pokrijemo ceo tiganj. Smanjiti vatru, poklopiti i nakon jednog minuta otklopiti tiganj, malo pojačati vatru da donja strana dose porumeni. Potom pažljivo pomoću spatule okrenuti dosu i ispeći s druge strane.

Dosu možemo lako uklopiti i uz naša tradicionalna jela, a možemo je jesti i za doručak uz standardne dodatke. Odlična je par sati pred vežbanje jer će nam održati stabilan nivo šećera i dati energiju, a proteini iz mungo pasulja mogu pomoći u oporavku mišića i nakon vežbanja. Naravno, još jedna prednost ove dose je što je mogu jesti i osobe osetljive na gluten.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Zašto i kako jesti sporije?

Jedna od boljki našeg vremena gde je sve ludo i brzo jeste gutanje hrane bez imalo ili dovoljno žvakanja. Često jedemo s nogu, a i kad sednemo da pojedemo obrok, nismo potpuno svesni ni prisutni, već nam um luta ka planovima i obavezama koje nas čekaju. Poduža je lista štetnosti takve navike. Da vidimo prvo zašto je, s fiziološke strane, žvakanje bitno.

Žvakanje je proces sitnjenja hrane pomoću zuba, ali i mnogo više od toga: to je prva faza varenja hrane. Tokom žvakanja hrana postaje mekša i njena temperatura se izjednačava s telesnom, luči se pojačano pljuvačka i aktiviraju se njeni enzimi. Pljuvačna amilaza je enzim koji ima moć da razbije skrob na prostije šećere, i ovaj proces počinje već u ustima, a nastavlja se kasnije u crevima. Pored nje, tu je i lingvalna lipaza koja razbija masti, kalikrein koji igra ulogu u proširenju krvnih sudova, i, između ostalog, stimuliše rad pljuvačnih žlezda, a tu su i enzimi koji ubijaju bakterije i čuvaju imunitet sluznice. Haptokorin je protein koji se u ustima vezuje za vitamin B12 i štiti ga od želudačne kiseline. Pljuvačka sadrži i opiorfin, supstancu koja ima veću moć da ublaži bol od morfijuma. Sluz iz pljuvačke vezuje i vlaži hranu i pomaže da je lakše progutamo bez oštećenja sluzokože. Tu su i elektroliti: natrijum, kalijum, kalcijum, magnezijum, hloridi, bikarbonati, fosfati i jod. I to je samo delić mikrosveta koji se nalazi u pljuvački.

Osim što započinje kompleksan proces varenja, pljuvačka nam omogućava i da osetimo ukus hrane, prenoseći jedinjenja do receptora. Osobe koje pate od poremećaja lučenja pljuvačke imaju i poremećaj ukusa, nemogućnost da ga osete, i konstantni osećaj metalnog ukusa u ustima.

Životinje nesvesno koriste moć pljuvačke kada ližu rane. Pljuvačka životinja sadrži protein NGF – faktor rasta nervnih ćelija, za koga su laboratorijska istraživanja na miševima dokazala da ima moć da pospeši zarastanje rana za 50%. Njega nema u ljudskoj pljuvački, ali ima drugih antibakterijskih agenasa, kao što su imunoglobulin A, laktoferin, lizozim i peroksidaze. Svi nam oni štite imunitet.

Sve te blagodeti koje su nam prirodno date gubimo kada brzo jedemo, a studije su pokazale da povećavamo rizik od nekih poremećaja. Pre svega, osobe koje brzo jedu i ne žvaću dovoljno hranu imaju veći rizik da dobiju metabolički sindrom, kombinaciju poremećaja koji uključuju kardiovaskularne probleme, dijabetes i rizik od šloga. Jedan od razloga je što kad brzo jedemo, ne dajemo vremena organizmu da nam signalizira da smo siti, i često se nesvesno prejedamo. Prejedanje remeti nivo šećera u krvi, holesterola i krvni pritisak.

Kada gutamo hranu, ne dopuštamo enzimima iz pljuvačke da odrade svoj deo posla, pa lakše dolazi do upalnih procesa. Tako može nastati i erozivni gastritis, upala koja izjeda unutrašnji sloj želuca, i izlaže ga želudačnoj kiselini. Ako se prejedemo, tim gore.

Osim što kad gutamo hranu rizikujemo da se zadavimo krupnim zalogajem, veća je i mogućnost da nam pripadne muka i pozli. Kada brzo jedemo unosimo s hranom i dosta vazduha, pa nam se gasovi zadržavaju u crevima što izaziva osećaj nadutosti. Gutanje nesažvakane hrane utiče i na naš izgled jer se često povezuje s gojaznošću. Jedna japanska studija pokazala je da kod osoba koje brzo jedu, šanse da su gojazni rastu za 184%.

Dakle, dovoljno je razloga da počnemo da žvaćemo. Ali kako se naterati, kada smo stalno u žurbi, svašta nam odvači pažnju i čeka nas toliko posla? Postoje mali trikovi za to:

  • Treba da odredimo dovoljno vremena za obrok. Na primer, stavimo pred sebe tanjir i sat, i rešimo da obrok jedemo 20 minuta. Hranu ćemo lakše rasporediti ako je podelimo na više gomila, dakle ‘pola tanjira’ jedemo 10 minuta, četvrtinu 5 minuta i tako dalje. Svakom delu treba da svesno posvetimo vreme.
  • Svaki put kada stavimo zalogaj u usta, treba da spustimo viljušku i nož i da ih ne uzimamo dok ne sažvaćemo zalogaj.
  • Možemo da brojim koliko puta žvaćemo, i da se trudimo da svaki zalogaj žvaćemo 32 puta.
  • Možemo svesno da koristimo nedominantnu stranu vilice, onu kojom ređe žvaćemo. Isto tako možemo jesti nedominantom rukom: ako smo desnoruki, treba da jedemo levom rukom.
  • Što više svesti unesemo u svaki zalogaj, to bolje. Kada stavimo hranu u usta, treba da napravimo svesni napor da osetimo njen ukus, da prepoznamo svaki sastojak. Što duže žvaćemo, ukusi  više naviru.
  • Treba da se trudimo da jedemo za stolom, i da sklonimo sve što nam odvlači pažnju – mobilni telefon, TV, kompjuter… Sedeći uspravno za stolom, umesto pognuti u fotelji u dnevnoj sobi, olakšavamo i rad organima za varenje i sprečavamo nastanak gorušice.

Žvakanje je odlično i za zdravlje mišića vilice i zuba, naročito kod dece. Sveža šargarepa, rotkvice, štapići celera, orašasti plodovi ili kokice idealni su za ’viličnu gimnastiku’, a kada ih svesno žvaćemo možemo razmišljati i o tome da tako sprečavamo nastanak podvaljka.

Motiva ima dovoljno, pa pređimo sa reči na dela!

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.

Probava kao brzi voz

Kada putujemo prinuđeni smo da promenimo način ishrane pa nam obično creva odreaguju. Zatvor je česta pojava, i kada potraje ume da bude i veoma neprijatna. Uglavnom ga prate gasovi i nadutost, a ponekad mogu da nastupe grčevi i bolni hemoroidi.

Srećom, tu je biljka koja se koristi od davnina – krušina. Za nju je znao i Galen u 2. veku naše ere, a od srednjeg veka se redovno koristi u medicinske svrhe. Raste u obliku žbuna koji može da naraste i do 6 metara. Krase je crvene, odnosno tamne bobice kada sazru (zbog kojih je zovu i pasje grožđe), ali kako su otrovne one nisu predmet našeg interesovanja, osim ako nam treba prirodna zelena boja za tkaninu. Da bi krušina bila od zdravstvene koristi, moraju je ubrati i preraditi znalci. Jer kao i svaki lek, prava doza u pravom obliku može biti spas, a nestručno obrađen i doziran može čak biti i poguban.

Kada razumemo dvojne osobine ovog žbuna, shvatamo zašto se tokom istorije koristio i za vradžbine, zaštitu od demona, i eliminaciju nepoželjnih osoba. Danas je koristimo samo da eliminišemo boljke, i to pomoću njene kore – tamnosive, sa belim prugicama, koja se skuplja u rano proleće. Tračice kore se moraju dobro osušiti, jer sveže iritiraju organe za varenje.

Ono što tražimo u kori krušine je purgativni efekat koji je tu zahvaljujući emodinima, izoemodinima, derivatima antrakinona i hrizofanskoj kiselini. Kada se koristi u preporučenoj dozi, kora krušine ima nežan laksativni efekat, ali to nije sve. Ova biljka ima niz korisnih dejstava:

  • eliminiše nadutost
  • smanjuje osećaj pritiska u grudnom košu izazvan viškom vazduha u želucu
  • podstiče rad creva
  • čisti creva
  • smiruje hemoroide
  • smanjuje grčeve
  • reguliše varenje i sprečava hronični zatvor
  • pomaže kod oboljenja jetre – ciroze i hepatitisa
  • pomaže kod zastoja izlučivanja žuči i upale žučne kese
  • sprečava stvaranje kamena u žučnoj kesi
  • eliminiše crevne parazite.

Krušina se ne preporučuje trudnicama, dojiljama i deci mlađoj od 12 godina. Treba da je izbegavaju i osobe koje pate od ileusa, čira na želucu i upala creva i trbušne maramice.

Kao i svaki laksativ, i krušina nam može pomoći u regulisanju telesne težine. Ono što je dobro kod nje je da se u pravoj dozi, spremljena po pouzdanoj recepturi, može koristiti tokom dužeg perioda jer ne nadražuje sluznicu creva. Ali najefikasnija je u kombinaciji sa drugim lekovitim biljem: korenom anđelike koji olakšava varenje i odstranjuje gasove, ivanjskim cvećem koje pomaže izlučivanje mokraće i utiče na smanjenje osećaja gladi, rastavićem koji pospešuje izbacivanje viška vode iz organizma i poboljšava razmenu materija, nevenom koji ublažava grčeve i smanjuje hemoroide…

Svih ovih pet biljaka u idealnoj razmeri mogu se naći u Equigalu. Equigal je potpuno prirodni preparat, na bazi lekovitog bilja koji pomaže u procesu skidanja viška kilograma, uklanjanja celulita, eliminacije problema s varenjem i zatvora, i odličan je kod prolećnih i jesenjih tretmana čišćenja organizma. A i idealan je saputnik. Uz Equigal u putnoj apoteci možemo slobodno da se opustimo i ukrcamo u brzi voz koji sigurno ne kasni.

Gravitostat

Jedan od najkrupnijih problema današnjice je gojaznost koja poprima razmere epidemije. Okruženi smo raznim savetima kako smršati, dijete postaju sve komplikovanije i skuplje, često je neophodna stručna pomoć, i sve to navodi na logično pitanje: ako u životinjskom svetu ne postoji gojaznost, kao što je nije bilo ni u praistoriji čoveka, otkud nama danas?

Jedine gojazne životinje koje možemo videti su one koje su pod ’negom’ čoveka. Životinja u prirodi, osim što nema uvek dostupnu hranu, i kada je ima zna kada je dosta, bez razmišljanja, brojanja kalorija i komplikovanih elaborata. Kako je civilizacija, koja je omogućila da odemo na Mesec i do najdublje tačke okeana, došla u situaciju da nije u stanju da reši jedan tako naizgled jednostavan problem?

Tim sa Univerziteta u Geteborgu u Švedskoj, predvođen profesorom Jansonom proučavao je fiziološke funkcije miševa i pacova u pokušaju da pronikne u tajnu gojaznosti. Ubacivanjem kapsula u stomak miševa i pacova težine 6, odnosno 80 grama, naučnici su imali za cilj da kod njih imitiraju gojaznost. Nakon samo dve nedelje životinje su izgubile na telesnoj masi, miševi 4 grama, a pacovi oko 55 grama. Šta više, izgubljeni kilogrami su poticali direktno iz telesnih masti, a kod životinja se poboljšalo i stanje insulina.

Rezultat je naveo naučnike do zaključka da su, nakon dodavanja veštačke telesne mase, glodari sami smanjili unos hrane. Profesor Janson je tu pojavu objasnio kao postojanje ’prirodne vage’ u organizmu koja šalje signal mozgu da je vreme da se manje jede. Tim je ovakvom sistemu regulisanja telesne težine dao i odgovarajući naziv: gravitostat.

Iako je ova teorija tek u povoju i treba je još dokazati, veruje se da se ’senzori’ za gojaznost nalaze u kostima, konkretno u butnoj kosti. Do tog zaključka se došlo tokom druge studije, kada su stvorene genetske mutacije kod miševa tako da imaju manjak osteocita, koštanih ćelija čija je uloga, između ostalog, i da signaliziraju kada su kosti preopterećene. Miševi bez osteocita nisu bili u stanju da izgube višak telesne mase, za razliku od onih koji nisu prošli kroz genetsku mutaciju.

I tu se vraćamo na pitanje – zašto danas toliko kuburimo s gojaznošću, više nego ikad tokom istorije? Rezultati ovih studija ukazuju da je razlog u sedentnom načinu života. Danas sedimo više nego ikad, i nedostatak kretanja je negativno uticao na našu ’unutrašnju vagu’. Poremetili smo gravitostat. Njegovi fini senzori više nisu u stanju da otkriju kada su nam kosti opterećene.

Šta nam je činiti? Potrebno je obavezno smanjiti vreme koje provodimo sedeći, što više stajati, hodati, vežbati. A na nauci je da dalje ispita teoriju o gravitostatu, i eventualno dođe do ’leka’ koji bi ga kalibrisao. Ali ako je rešenje tako jednostavno, zašto nam je to toliko teško? Prethodne studije rađene od pedesetih godina prošlog veka na ovamo, uključujući i nedavnu koja je rađena na 6 klinika u SAD-u, došle su do zaključka da gojaznost izaziva nedostatak leptina, koji ima moć da kontroliše apetit. Leptin je proteinski hormon koji igra ulogu u regulisanju unosa i potrošnje energije. On šalje signal hipotalamusu kada dođe do sitosti. Ali leptin ima i drugu ulogu: u eri gladi on poručuje organizmu da štedi potrošnju energije.

Osim gojaznosti, još jedna karakteristika našeg modernog doba je da za sve tražimo prečice. Pitanje je da li su sve dosadašnje teorije o gojaznosti tačne, ali odgovor je da sigurno ne postoji magična pilula. Osim što se ne krećemo i provodimo previše vremena prikovani za televizor i kompjuter, okruženi smo i hemikalijama koje deluju kao endoktrini disruptori – remete rad naših hormona. Bisfenol-A, ftalati, atrazin, PFOA… sve su to sintetičke materije koje se masovno koriste kako bi nam olakšale život, a zapravo u našem organizmu imitiraju hormone, i to od najranijih dana. Istraživanja su pokazala da čak 96% trudnica u SAD-u u urinu ima BPA – bisfenol-A, koji liči na estradiol i vezuje se za receptore estrogena u organizmu, a dokazano uzrokuje gojaznost.

Dakle rešenje mora biti kompleksno, i moramo mu pristupiti savesno. Što više kretanja, što zdravija hrana, najbolje ona u izvornom obliku koju sami pripremamo, izbegavanje plastike, pesticida, konzervanasa, aditiva… svega što nije prirodno. Samo tako možemo kalibrisati naš ’gravitostat’.

Dobri, rezistentni skrob

Kada smo na dijeti, najviše treba da izbegavamo namirnice bogate skrobom, testa, peciva i slatkiše. Tada moramo pronaći alternative koje će zadovoljiti naše potrebe za ugljenim hidratima i obezbediti dovoljno vlakana za dobar rad creva i zdrav osećaj sitosti.

Srećom, tu je idealna namirnica koja se sad sve češće može naći u većini prodavnica – slatki krompir ili batat. Mnogo je razloga da batat uvrstimo u svakodnevnu ishranu, bili na dijeti ili ne:

  • Jedna porcija slatkog krompira sadrži trećinu dnevnih potreba za manganom, koji pomaže proizvodnju kolagena i tako štiti elastičnost kože i zdravlje kostiju.
  • Bogat je vitaminima A i C, pa jača imunitet i pomaže nam da se lakše izborimo s infekcijama. Ovi vitamini igraju ulogu antioksidanata, štite ćelije od starenja i propadanja. Tu su i vitamin B6 koji štiti kardiovaskularni sistem, i vitamin D koji jača kosti i čuva kožu.

  • Sadrži sastojke koji deluju protivupalno na ćelijskom nivou, štite tkivo mozga, ali i sprečavaju hronična oboljenja, gojaznost, dijabetes tipa 2, koronarna oboljenja i karcinom.
  • Jedan osrednji pečeni batat sadrži oko 950 mg kalijuma, duplo više od banane. Kalijum uklanja višak natrijuma i tečnosti iz organizma, pa tako snižava krvni pritisak i reguliše ritam srca i rad srčanog mišića.
  • Prepun je vlakana koja drže nivo insulina pod kontrolom i pomažu varenje pospešujući kulture dobrih bakterija u debelom crevu. Zahvaljujući rezistentnom skrobu, koji se razlikuje od običnog skroba iz krompira, batat pomaže sagorevanje masti u organizmu nakon obroka i podstiče lučenje hormona sitosti. Zato je odličan za osobe na dijeti.

To su samo neke od dobrih osobina batata, a idealan je i zato što ga možemo spremiti na bezbroj načina: skuvati, ispasirati, ispeći – isečenog na kriške, kolutove, ili celog u ljusci, staviti u variva ili kolače… Ako želimo da smršamo, batat nam može pomoći da lakše preživimo bez testa. Potrebno je samo da budemo maštoviti.

I tako danas puštamo mašti na volju i pravimo dijetalnu picu. Umesto podloge od testa koristimo batat.

Za ovu verziju pice potrebno je svega nekoliko jednostavnih sastojaka:

  • 1 srednji batat, oljušten i izrendan
  • 1 sveži paradajz, ili pelat iz konzerve
  • kašika parmezana
  • so, biber
  • nadev za picu po želji – ovde koristimo jaja

Rendani batat posolimo, pobiberimo pa rasporedimo i dobro sabijemo po podmazanom dnu malog pleha sa ivicama koje se skidaju. Preko položimo tanko sečene kolutove paradajza i preko svega razbijemo jedno ili više jaja. Umesto jaja možemo koristiti pečurke, šunku, artičoke, špargle, komadiće piletine, kolutove paprike, tunjevinu, inćune… šta god inače najviše volimo kao nadev za picu. Preko svega rasporedimo kašiku rendanog parmezana.

Pleh stavimo u zagrejanu rernu i pečemo na 200 stepeni oko 35 minuta, ili dok ivice ne porumene i počnu da se odvajaju od pleha. Gotovu picu možemo dodatno ukrasiti maslinama, rukolom, feferonama, origanom, i uživati u njenom punom ukusu ali i spoznaji da činimo nešto dobro za svoje telo.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!