Category Archives: Istorija

Prerijska krotiteljica zmija

Ako jednu biljku pustimo da nam pripoveda šta su njeni daleki koreni zapamtili, to bi otprilike bilo ovako:

Zamislite prerije Nebraske, bespregledna pusta polja i dramatične stene kao iz kaubojskih filmova. Zamislite potom Indijance, Sijukse i Ponije kako krstare tim ravnicama na svojim poludivljim konjima, pa se penju na vrh stene i osmatraju travnata polja i prašnjava brda koja se prostiru ispod nje. Kamera ih zumira odozdo dok oni veličanstveno stoje, sa sve perjanicama i ratničkim bojama, dok ih u pozadini uokviruje plavo nebo sa kog je prerijski vetar razduvao sve oblake.

Ispod njih prašnjavim, utabanim putem promiče zaprega, jarko crvena kola išarana natpisima koji samo belom čoveku imaju smisla, baš kao onom koji drži uzde, sa visokim cilindrom na glavi. Iza njega ostaje oblak prašine koji volšebno lebdi na podnevnom suncu, kao na usporenom filmu. Ali u jednom trenutku kola sa velikim drvenim točkovima zapinju o veći kamen, već trošna osovina se odvaja i zadnji točak otpada. Kola se prvo zaljuljaju i potom, uz tresak, prevrnu na bok.

Bledoliki kočijaš juri točak koji je završio negde u suvom grmlju, i kako nesreća nikada ne ide sama, naleće na zvečarku koja se, uplašena, od njega brani ujedom. Pošto je po profesiji lekar, a znamo i njegovo ime – Mejer, on je svestan da treba da podveže mesto iznad ujeda, ali i da ga u roku od par dana verovatno čeka smrt, osim ako se ne desi čudo. Došepavši do svog prevrnutog vagona seda u hlad i uzima gutljaj viskija. Kada se malo okrepio, rešio je da pregleda šta je preživelo u njegovoj putujućoj apoteci.

I dok Mejer pretura po džumbusu do kog može da dosegne u prevrnutim kolima, nesvestan je još jednog oblaka prašine koji mu se približava. Tek kada se začuje topot kopita izranja iz utrobe svog vagona, i ima šta da vidi: dva crvenokošca jezde ka njemu, dok im tobolci sa strelama i lukovi poskakuju na leđima. Mejer se uspravlja i podiže desnu ruku u znak pozdrava, dok mu hiljadu misli prolazi glavom. Ionako mu je zmija već potpisala smrtnu presudu, nema šta da izgubi.

Ali domoroci ne pokazuju nameru da ga napadnu, naprotiv. Pokazuju prstom na ujed, i Mejer shvata da su došli da pomognu. Jedan mu stavlja neki melem i uvija gležanj, dok drugi odlazi u obližnje šipražje i vraća se sa biljkom koju je iščupao iz korena, sa nekoliko purpurnih cvetića. Gestovima mu objašnjava da izgnječi biljku i promeni oblog sutradan. Plemeniti domoroci mu pomažu da popravi osovinu, vrati točak i uspravi kola. Pre nego što će nastaviti putovanje, Mejer rovari po okolnoj vegetaciji u potrazi za purpurnim cvetićima. Potom dvaput klikne jezikom i konj povlači zapregu, dok sunce iza visoke stene pravi dugačku senku na prašnjavom putu. Mejer uspeva da stigne u svoj gradić Poni (Pawnee), i to bez jakih simptoma koje je očekivao, dok sunce lagano tone iza horizonta.

I tu je kraj filma po slobodnom scenariju, ali ne i istinite priče. Oduševljen lekovitim svojstvima biljke koju je dobio od Indijanaca, Mejer pravi svoj tonik oko 1870. godine i patentira ga pod nazivom ’Mejerov čistač krvi’. Kako bi dokazao njegovo izuzetno dejstvo, pred brojnom publikom u mestima kroz koja prolazi sa svojom putujućom apotekom, namerno pušta zmiju da ga ujede i na licu mesta sanira ujed. Zato Mejerov lek ubrzo postaje popularan kao ’zmijsko ulje’.

Mejer je bio ubeđen u čarobna svojstva svog leka, ali je ipak želeo da dobije i naučnu potporu. Zato se obratio uglednim lekarima Dr Džonu Uri Lojdu i Dr Džonu Kingu koji ga nisu ozbiljno shvatili. Dr King je s podsmehom bočicu sa uzorkom ćušnuo u neko prašnjavo ćoše svoje radne sobe. Igra sudbine htela je da baš žena Dr Kinga ozbiljno oboli od karcinoma. Doktor je tažio pomoć u okviru struke i dobio najbolji mogući lek. I zaista, gospođa King je čudesno ozdravila. Kada joj je suprug ponosno rekao kako je njegov lek bio uspešan, ona se samo nasmejala i rekla da ga uopšte nije koristila. Sve vreme je uzimala tonik iz Mejerove bočice koju je doktor prezrivo odbacio.

Purpurni cvetić deo je biljke ehinacea, u Americi poznat i kao zmijski koren iz Kanzasa. Starosedeoci američkog kontineta koriste ga preko hiljadu godina, najviše kod rana i ujeda otrovnih životinja, ali i kod kašlja, zubobolje, upala, groznice, grčeva u crevima i sepse, a moderna istraživanja su pokazala da ova biljka zaista ima moć da osnaži imunitet tako što povećava broj T-ćelija, utiče na stvaranje i aktivnost makrofaga i podstiče proizvodnju interferona – proteina koji brani organizam od virusnih infekcija. Rečju: kao prirodni antibiotik, ehinacea štiti organizam od napada i uticaja stranih tela i snaži imunitet. Baš kao što je i Mejer govorio svojoj publici koja se tiskala oko putujuće mu apoteke, ehinacea je lek za sve. Moćnija je i od savremenih antibiotika koji ne uspevaju da reše problem čestih i hroničnih infekcija grla, disajnih puteva, uha, usne duplje i creva.

A priča o Kingovoj supruzi? Da, zaista ima smisla. Ehinacea kao snažan antioksidans ima sposobnost da uništava ćelije karcinoma. Ali i da ga spreči tako što efikasno čisti organizam, podstiče rad jetre, bubrega i limfotoka. Često se preporučuje osobama koje pate od progresivnih sistemskih bolesti – multiple skleroze, SIDA, tuberkuloze, leukopatije…

Kada osetimo da nas napada i lomi virus ili prehlada, bitno je da odmah reagujemo i uzmemo ehinaceu, jer tad ima najbolje dejstvo. Takođe, bitno je da koristimo kvalitetan ekstrakt i u pravoj dozi. Zato je najbolje da ga nabavimo iz pouzdanih i stručnih izvora.

U sinergiji sa vitaminom C i medom, ehinacea ima pojačano dejstvo, a kada je udružimo sa lekovitim biljem kao što su bokvica, kopriva, bela imela, matičnjak, angelika, čestoslavica i maslačak, onda dobijamo Disan – snažan bioeliksir koji jača imunitet, smiruje sluzokožu grla i nadražujući kašalj, štiti disajne organe, detoksifikuje organizam, a dodatno posebno pomaže pušačima da eliminišu negativne efekte duvana. Osim što nas snaži i jača disajne puteve, Disan umiruje i blagotvorno deluje na kardiovaskularni sistem.

Da je Mejer imao Disan, i Indijanci bi posećivali njegovu putujuću apoteku.

Zaštitnik žena

Prvi opis virka datira iz 1539. godine, kada je nemački botaničar i lekar Hieronimus Bok (Hieronymus Bock), poznat i pod svojim latinskim imenom Tragus, započeo modernizaciju srednjovekovne botanike. Bok je postavio temelje moderne nauke svojim katalogom sa 700 biljaka u kom ih je klasifikovao na osnovu izgleda i detaljno opisao. Kreutterbuch – knjiga o biljkama, prvo se pojavila bez ilustracija, da bi u narednom izdanju, 1546. godine sadržala i odlične crteže Davida Kandela. Ova knjiga bila je kasnije jedan od postamenata Lineove klasifikacije vrsta koju i danas koristimo.

Bok je dobro poznavao gde koja biljka raste, što potvrđuje da je sigurno dosta putovao i istraživao vegetaciju na terenu. A nije slučajno da je baš Nemac uvrstio virak u svoj katalog, kao jednu od veoma važnih i korisnih biljaka: on je kod starih Germana bio izuzetno cenjen i posvećen Frigi, boginji lepote i plodnosti.

Virak, kod nas poznat i kao vrkuta, gospin plašt, plahtica, rosnik, svoje naučno ime Alchemilla vulgaris dobio je po verovanju alhemičara da, pomoću rose koja se skuplja na njegovim listićima, mogu pronaći kamen mudrosti koji ima moć da metal pretvori u zlato. Virak je lepa biljka, i na njegovim listovima se tokom celog dana mogu videti kapljice koje sijaju kao biseri. Verovatno je svojom lepotom prvo i privukao ljudsko oko, ali ubrzo su naši preci shvatili da je najveća vrednost virka u njegovim lekovitim svojstvima. U to su se naročito uverile žene.

Virak je obilno zastupljen na našem brdovitom Balkanu i u narodu se koristi od pamtiveka. Osim što pomaže kod stomačnih tegoba i proliva, odličan je i za zarastanje rana i ublažavanje kožnih infekcija. Ali od najveće koristi je ženama. Njegovi dragoceni sastojci – tanini, gorki glikozidi, flavonoidi, fitosterini, salicilna kiselina, saponini i eterično ulje, imaju protivupalno, antibakterijsko i antifungicidno dejstvo.

Ovaj prirodni balanser hormona pomaže kod neredovnih i obilnih menstruacija, cista, policističnih jajnika, mioma, endometrioze, ali je poznat i po tome što olakšava porođaj, ubrzava zarastanje rana i oporavak nakon porođaja. Tanini i adstringenti sprečavaju pojačana krvarenja i smanjuju menstrualne bolove. Svojim antifungicidnim dejstvom može pomoći i kod gljivica i bakterijskog vaginitisa, a kako ima moć da sprečava rast bakterija, neka iskustva pokazuju da pomaže čak i kod stafilokoke. Istraživanja su pokazala da je virak koristan kod poremećaja uzrokovanih humanim papiloma virusom, a da agrimonin kog sadrži sprečava pojavu raka dojke.

Legenda kaže da su nekada žene verovale da im rosa sa lista virka može pomoći da zauvek zadrže mladalački izgled. Ali ritual nije bio jednostavan: u ponoć, za vreme punog meseca u maju, u punoj golotinji trebalo je zamočiti mali nožni prst u rosu na virku. Danas znamo da ne treba da se razgolićujemo i čekamo ponoć, ali virak nam sigurno može pomoći da duže ostanemo mlađe: osim što se njegov list može koristiti za tretiranje poremećaja kože, odličan je i za ublažavanje bora i staračkih pega. Ali najveća estetska pomoć ogleda se u činjenici da nam virak može omogućiti da što duže zadržimo dobar hormonalni balans, i na taj način otkloniti i nepoželjne simptome disbalansa: gojaznost, akne, masnu kožu, preteranu maljavost… A kada dođe vreme za menopauzu, može ublažiti i njene simptome.

Mladost, ali i mladi naraštaj još jedan je dar virka: ova biljka, pored svih blagotvornih osobina, pomaže i ženama koje se bore sa sterilitetom. Nije slučajno virak bio posvećen Frigi, boginji plodnosti, a kasnije, u srednjem veku, i Bogorodici, Gospi čiji je bio ‘plašt’, ili zaštitnik. Nekada su žene brale virak i držale ga u vazama u kući kako bi pospešile ženstvenost i privukle ljubav. Danas znamo da virak podstiče rast progesterona, dovodi hormone u normalu, jača endometrijum materice, stimuliše rad jajnika i ovulaciju, i tako ne samo jača plodnost već se stara i da se trudnoća dobro iznese i da ne dođe do komplikacija i pobačaja.

Virak se može koristiti samostalno, ali najbolji je u kombinaciji sa drugim lekovitim biljem, kao što su hajdučka trava, neven, crveni zdravac, rusomača, peršun… Danas ne moramo da idemo u potragu za ovim lekovitim biljem jer se ono, u najčistijem i najiskoristljivijem obliku i razmeri, već može naći u potpuno prirodnom preparatu, u apotekama. Femisan A, ogrnut ‘plaštom’ virka, najbolji je prijatelj žena već dve decenije.

Vesnik PCOS, endometrioze i menopauze

Davne 1801. u Koblencu siromašni obućar dobio je sina. Kada je malo stasao, trebalo je da krene na sedlarski zanat, ali srećom, učitelj je primetio da je dečak pametan i talentovan, pa se smatralo da bi trebalo da postane sveštenik. Međutim, kada je napunio 18 godina, mladića su toliko privlačile prirodne nauke da je upisao medicinski fakultet u Bonu. I tako je Johan Peter Miler (Johannes Peter Müller)  postao veliki i čuveni naučnik. Ovaj fiziolog, anatom, ihtiolog i herpetolog je poznat po svojoj svestranosti i sposobnosti da sabere i upotrebi znanja iz svih oblasti. A istraživanja je zasnivao na strogom i sistematskom posmatranju prirode i njenih zakonitosti.

Miler je i danas prisutan u našim životima, ili, bolje reći, njegova otkrića, a jedno od njih, posebno korisno ženama, je anti-Milerov hormon (AMH). To je glikoprotein sa genom na 19. hromozomu kod ljudi, koji igra odlučujuću ulogu tokom trudnoće kada se definiše pol budućeg deteta još u fazi embriona, tako što sprečava razvoj Milerovih kanala. Dakle, on sprečava da se kod muških fetusa razviju ženski polni organi. Ovaj hormon je prisutan kod oba pola, kod muškaraca se luči u Sertolijevim ćelijama testisima, a kod žena je neophodan za proizvodnju jajnih ćelija.

AMH se kod žena proizvodi u folikulima jajnika i njegov nivo je prilično ujednačen tokom celog ciklusa, pa je koristan u dijagnostici: nivo ovog hormona može da pruži jasnu sliku o stanju jajnika žene, odnosno rezervi jajnih ćelija. Zato je obično deo analiza kod priprema za veštačku oplodnju. Ali AMH može da pomogne i u dijagnostifikovanju nekih poremećaja ženskog reproduktivnog sistema.

Kod žena sa sindromom policističnih jajnika nivo ovog hormona je veoma povišen. Danas se smatra da čak 20% žena pati od policističnih jajnika, ali da samo 5-10% njih ima simptome usled hormonalnog poremećaja. Žene kod kojih je PCOS u punom zamahu, pored hormonalnog disbalansa imaju i niz neprijatnih simptoma, poput preterane maljavosti, gojaznosti, akni, depresije i neredovnih ciklusa.

AMH je hormon koga ’odaju’ folikuli u razvoju. Žene sa PCOS obično imaju veliki broj folikula u ranoj fazi razvoja, veličine 3-8 mm, koji luče ovaj hormon. Za razliku od PCOS, endometrioza koja zahvata jajnik, a naročito stromu sa antralnim folikulima, uzrokovaće sniženi nivo AMH, dok će vrednosti folikostimulirajućeg hormona (FSH) ostati normalne.

Ovulacija

Analiza AMH je naročito korisna ženama koje su na pragu menopauze. Kako kod žena prirodno s vremenom dolazi do smanjenja jajnih ćelija, a naročito od četrdesete godine života, tako i nivo ovog hormona opada. U poslednje vreme se taj proces sve ranije dešava, pa često dolazi do prevremene insuficijencije jajnika, odnosno preuranjene menopauze. Određivanjem nivoa AMH može da se dosta precizno predvidi kada će početi promene karakteristične za perimenopauzu, kao i kada će nastupiti menopauza.

I tako hormon i fiziologija vezana za njega koju je pre dva veka otkrio Miler, danas ženama može dati prilično jasne prognoze o budućnosti – bilo da se radi o nastupajućoj menopauzi, ili o dijagnostici poremećaja kao što su PCOS i endometrioza. A jasnom slikom o rezervi jajnika može predvideti i da li i kada može uspeti da se ostvari kao majka.

Danas, kada se materinstvo sve više odlaže, ovakva jednostavna dijagnostika je veoma bitna. A kada jajnici zataje, ovulacija postane otežana, endometrijum nikako da zadeblja, ili kada na jajnicima počnu da se stvaraju ciste, u pomoć priskače Femisan A. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja najbolji je prijatelj svake žene, već od prve menstruacije pa do menopauze.

Kako se saplićemo o sopstvenu sreću

Danas živimo u vreme za koje, u poređenju sa svim prethodnim, sa sigurnošću možemo reći da je najbezbednije, da nudi do sada najviše ljudskih prava, lične udobnosti, obrazovanja, informacija, mogućnosti za usavršavanje… Pa zašto smo i dalje nezadovoljni i često govorimo kako živimo u najgore moguće vreme, doba posrnulog morala, siromaštva, raslojenosti i egoizma? Da li se tu radi o realnom stanju stvari, ili je u pitanju naša pomerena percepcija?

Ovim problem bavi se psiholog sa Harvarda, Daniel Gilbert, koji je svoju teoriju opisao u knjizi Saplitanje o sreću (Stumbling on Happiness), kao i u naučnom elaboratu objavljenom u časopisu Science. Gilbert ovu pojavu naziva ’prevalencom izazvana promena koncepta u ljudskom rasuđuvanju’. Prevalenca je statistički pojam kojim se određuje rasprostranjenost raznih stanja, na primer broj obolelih tokom neke epidemije, broj pušača u ukupnoj populaciji, do raznih dominantnih pojava koje se mogu koristiti za istraživanja u psihologiji ili bilo kojoj grani nauke.

Jedan od najjednostavnijih eksperimenata koje je Gilbert i njegov tim izveo na ispitanicima je posmatranje tačkica na ekranu kompjutera tokom određenog vremenskog perioda, a zadatak za ispitanike bio je da odrede koje tačkice su plave boje i izbroje ih. Nakon nekog vremena, tim je krišom smanjio broj plavih tačkica, i tada se desilo nešto čudno: ispitanici su tačkice koje su prethodno klasifikovali kao ružičaste počeli da klasifikuju kao plave. Dakle, kako se prevalenca plavih tačkica smanjila, ispitanici su imali potrebu da ih nadomeste.

Sličan eksperiment je umesto tačkica koristio ljudska lica, a od ispitanika se tražilo da klasifikuju ona koja imaju strog i preteći izgled. Kada je prevalenca pretećih lica smanjena, ispitanici su neutralne izraze lica počeli da klasifikuju kao preteća.

Dakle, kako se prevalenca nekog problema smanjuje, tako imamo sklonost da problem redefinišemo. Kako se problem smanjuje, tako se povećava koncept problema koji mi opažamo, pa ne uspevamo da realno sagledamo situaciju i shvatimo da zapravo postoji napredak. Kako kaže Gilbert, ove studije pokazuju da ljudi svaku novu instancu u određenom konceptu procenjuju u kontekstu prethodne instance, pa kako se smanjuje prevalenca problema, mi novo stanje procenjujemo na osnovu poboljšanog konteksta kog smo sami stvorili.

Ili, prostijim rečima – kako rešavamo probleme tako proširujemo naše definicije problema. Kako se naši problemi proređuju, tako mi više toga počinjemo da ubrajamo u probleme. Kako se situacija u svetu poboljšava, mi ga strožije kritikujemo i pogrešno zaključujemo da se zapravo ništa nije poboljšalo.

’Izgleda da progres sam sebe maskira’, kaže Gilbert. Ova pojava nije mnogo bitna kada je u pitanju posmatranje tačkica na ekranu, ali postoje realne situacije kada može značajno uticati kako na društvo tako i na pojedinca. Na primer, isti tim je sazvao grupu ispitanika koja je dobila ulogu odbora za kontrolu etičnosti naučnih studija. Ispitanici su ocenjivali predloge za studije, na skali od neetičkih do veoma etičkih, i vremenom, kako se smanjivala prevalenca neetičkih studijskih predloga, tako su počeli da potpuno bezazlene predloge klasifikuju kao neetičke.

Postoje i primeri kada je ova pojava korisna, na primer u ambulanti hitne pomoći kada doktor mora da izabere koji pacijenti će, na osnovu urgentnosti, biti prvi primljeni. Ako je ambulanta puna teško ranjenih pacijenata, žrtava terorističkog napada, pacijent sa slomljenom rukom će sigurno morati da sačeka. Ali ako je ambulanta prazna, onda će osoba sa slomljenom rukom imati primat.

Kako dolazi do prevalencom izazvane promene koncepta u našem rasuđivanju? Ono što čoveka razlikuje od ostalih primata je sposobnost imaginacije i razmišljanja o budućnosti. Za to je zaslužan frontalni korteks našeg mozga, poznat i kao čeoni režanj. Danas neurologija zna da je frontalni korteks odgovoran za planiranje, ali i anksioznost – dve funkcije koje su usmerene na budućnost. Put do ovog otkrića nije bio lak, a počeo je s jednim neobičnim nesrećnim slučajem. Dana 13. septembra, 1848. Pinias Gejdž (Phineas Gage), 25-godišnji poslovođa radova na pruzi kod Vermonta, postavljao je eksploziv u rupu pomoću metalne šipke. Nažalost, do eksplozije je došlo prerano, a sve se završilo tako što je šipka ušla kroz levi Gejdžov obraz i izašla kroz lobanju na vrhu čela. Gejdž ne samo da je preživeo, već je ustao kao da se ništa nije dogodilo i na svojim nogama došao do kočije koja je trebalo da ga odveze do doktora. Gejdž je bio potpuno svestan i svega se najnormalnije sećao, i uprkos činjenici da je izgubio oko i imao ožiljke, bio je odličnog fizičkog zdravlja.

Pinias Gejdž

Ali ipak nije bilo sve idilično. Ranije su Gejdža opisivali kao vrednog čoveka i prijatnu osobu, a nakon nesreće došlo je do potpune promene: Gejdž je bio naprasit, agresivan i sklon alkoholu, i nije uspevao da duže vremena zadrži isti posao. Dosta kasnije, 1994. godine, naučnici su pomoću modernih metoda uspeli da rekonstruišu Gejdžovu lobanju i odrede tačno mesto povrede: levi i desni prefrontalni korteks, što je objasnilo zašto nije uspevao da kontroliše emocije i da donosi racionalne odluke vezane za budućnost. Gejdžov slučaj je imao ogroman uticaj na razvoj neurologije, ali nažalost, naveo je neurohirurge na zaključak da bi uklanjanjem dela frontalnog korteksa – tzv. lobotomijom, mogli da se ’leče’ poremećaji ponašanja i psihoze, što je ostavilo za sobom ogroman broj invalida. Operacija je bila jednostavna i radila se u lokalnoj anesteziji, i oštrim instrumentom frontalni korteks bi se odvajao od ostatka mozga. Veći deo pacijenata bile su žene, za koje se verovalo da su histerične i nepristojnog ponašanja.

Najveća posledica koju je lobotomija ostavljala na svoje pacijente, ili bolje reći žrtve, bila je nemogućnost da sagledaju budućnost i prave kratkoročne i dugoročne planove. Danas znamo da demencija, Parkinsonovo oboljenje i multipla skleroza oštećuju frontalni korteks. S obzirom da smo mi jedini primati koji imaju sposobnost da zamisle budućnost i planiraju je, nemogućnost da to činimo je mnogo više zastrašujuća nego predviđanje loših budućih događaja.

Naš um, u svom najzdravijem stanju, ima ’falinku’ – tendenciju da dodaje i oduzima detalje, pa ponekad scenariu o prošlim događajima kog mi imamo u glavi zapravo nedostaju ključni događaji. A naša želja za buduća ostvarenja je ta koja je osnov naše potrage za srećom. Kada jednom postanemo svesni da nešto postoji i to nam je omogućilo prijatno iskustvo, mi menjamo definiciju sreće tako što taj događaj poredimo sa prošlim događajima.

Dakle, ono što mi vidimo kao stvarnost je zapravo samo naša verzija stvarnosti, naša interpretacija sveta. Naše prognoze budućnosti su pod uticajem naših iskustava. I to se najbolje ogleda u slučaju depresije: kada depresivne osobe razmišljaju o budućim događajima, vide ih u negativnom svetlu i već unapred mrze sopstvenu budućnost.

Pa možda je spoznaja sopstvenih iluzija prvi korak ka izgradnji bolje budućnosti. Vreme je da priznamo sebi da zapravo ne znamo ništa o svom umu, a kamoli o tuđem, i da se on sve vreme samo vešto poigrava s nama. Možda nam to saznanje donese slobodu da budućnost dočekujemo s manje očekivanja i da verujemo da život možda ima bolja rešenja za nas od nas samih.

Neka je berićetno!

U našim krajevima se Dan zaljubljenih ili Sveti Valentin nije slavio, sve do nedavno kada je, čini se pre svega iz komercijalnih razloga, običaj došao sa zapada, sa sve šarenim reklamama i bombonjerama. Smatra se da Amerikanci svake godine na poklone i čestitke potroše 19,6 milijardi dolara. Svaki povod koji može navesti ljude da se osećaju usamljeno i izolovano ako ne dobiju odgovarajuće poklone, prava je prilika da se dobro zaradi.

Ali pravo poreklo ovog praznika nema veze sa bombonjerama u obliku srca. Zapravo iskonski običaj je bio sirov i pomalo surov: tokom rimskog praznika Luperkalija koji se slavio od 13. do 15. februara, muškarci bi prinosili koze na žrtvenik, a potom koristili njihove kože da bičuju žene. Verovalo se da će tako one biti plodnije.

Luperkalija se zvala i ‘Dies Februatus’, što znači ‘dan pročišćenja’. ‘Instrumenti’ koji su se koristili za pročišćenje – bičevi od kozje kože, bili su poznati kao ‘februa’ i od njih je kasnije izveden naziv za mesec februar. Ovidije pominje da je ‘februare’ etrurska reč za pročišćenje, i sam praznik najverovatnije ima mnogo drevnije korene.

S dolaskom hrišćanstva, krajem 5. veka Papa Gelasije I je proglasio 14. februar za praznik Svetog Valentina, jer je bilo neprihvatljivo da se nastavi s paganskim običajima, a njihova zabrana bi verovatno bila nepopularna. Tako je i Luperkalija, kao i većina paganskih običaja, jednostavno inkorporirana u hrišćansku veru.

A ko je bio Valentin? Zapravo, postojala su najmanje dva sveca s tim imenom: Valentin iz Ternija i Valentin iz Rima. Većina legendi tiče se ovog drugog Valentina, koji je stavljen iza rešetaka jer je pružao pomoć zatvorenicima. Tada se zaljubio u kćerku svog tamničara, i napisao joj je pisamce koje je završio rečima ’od tvog Valentina’. Po drugoj legendi, Valentin je nelegalno venčavao parove tokom zabrane koju je Klaudije II nametnuo kako bi sprečio vojnike u punoj snazi da stvaraju porodice. Nakon što je uhvaćen i osuđen na smrt, Valentin je u zatvoru podučavao slepu Juliju, tamničarevu ćerku. Između njih se razvilo prijateljstvo i Julija je, zahvaljujući Valentinovim pričama, konačno ’videla’ svet. Pismo koje joj je napisao na dan smaknuća potpisao je sa ’tvoj Valentin’.

Sve ove priče su najverovatnije neistinite i ispredene dosta kasnije, nakon što je ovaj datum povezan s pojmom romantične ljubavi. A sve je počelo sa engleskim pesnikom Čoserom koji pominje Dan Svetog Valentina u jednoj pesmi iz 1382. godine. Vek kasnije, Francuzi – a ko bi drugi, počinju da slave 14. februar kao dan ljubavi. Iz tog perioda potiče i prva pisana čestitka koja se i danas čuva u Britanskoj biblioteci: Vojvoda od Orelana, dok je čamio u londonskom zatvoru nakon bitke kod Ažinkura 1415. godine, piše svojoj ženi: ’Već sam od ljubavi bolan, nežna moja Valentino’ (Je suis desja d’amour tanné, Ma tres doulce Valentinée).

Čestitka iz viktorijanskog doba

I nakon toga Valentin se sve češće pominje, između ostalih i Šekspirova Ofelija potseća Hamleta da je sutradan praznik, i da će ona biti njegova Valentina. Međutim, običaj slanja čestitki se pojavljuje tek u 18. veku. Prve čestitke su bile iz ’domaće radinosti’, ukrašene cvetićima, vezom, heklerajem i poezijom, dok se štampane pojavljuju za vreme vladavine 4 kralja Džordža i industrijske revolucije. S dolaskom na vlast kraljice Viktorije i napretkom štampe, čestitke za Dan zaljubljenih doživljavaju eksploziju popularnosti. Smatra se da se početkom 19. veka samo u Londonu tokom ovog praznika slalo preko 200 000 čestitki, da bi se taj broj sredinom veka udvostručio.

I danas se u Londonskom muzeju čuvaju čuvene čestitke iz papirnice Džonatana Kinga vrlo detaljnog dizajna, sa kitnjastim ukrasima od čipke, perlica, tračica i školjki. Sredinom 19. veka čestitke su prešle okean i stigle u Ameriku, gde su ubrzo postale vrlo popularne, kao novi modni trend koji je stigao sa starog kontinenta. Amerikanci kao Amerikanci, lako su nanjušili priliku da iskoriste praznik za dobru zaradu, pa osim tematskih čestitki iz raznih oblasti, ponekad i skandalozno opscenih, kreće poplava poklona – nakita, raskošnih buketa, parfema i bombonjera. I tako, iz Amerike, komercijalizacija Dana Svetog Valentina zahvata ceo svet.

A ko je naš Valentin? Po pravoslavnoj crkvi, 14. februar po novom, ili 1. februar po starom kalendaru je Sveti Trifun – Dan ljubavi i vina. Poreklom iz Frigije (današnje centralne Anadolije), Trifun je bio siromašni mladić koji je čuvao guske, ali je imao i izuzetan dar da isceljuje. Car Gordije, očajan zbog bolesti svoje kćeri Gordijane, čuo je za iscelitelja Trifuna i pozvao ga na svoj dvor. Trifun je izlečio Gordijanu i car ga je bogato nagradio. Ali ovaj skromni mladić nije želeo bogatstvo i sve je podelio siromašnima i vratio se čuvanju gusaka. Kako je bio vatreni hrišćanin, po dolasku na vlast cara Dekija i on je, kao i mnogi pobornici nove vere izgubio glavu, i to baš, 14. februara 248. godine. Deo mošti Svetog Trifuna i danas se navodno čuva u crkvi Svetog Trifuna u Kotoru, a on je svetac zaštitnik mnogih zanatlija, uključujući i vinogradare i mehandžije. Sveti Trifun je i zaštitnik i čuvar bilja. Smatra se da ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće rodna i kišna godina. Ako je vedro, biće sušna i nerodna.

Na Trifundan vinogradari orezuju lozu i zalivaju je vinom kako bi berba bila bogata. Po njivama i baštama se izgovaraju molitve da usevi budu bezbedni od štetočina i rod berićetan. I nije čudo što je ovaj datum povezan sa plodnošću, berićetom i ljubavi: to je vreme kada priroda polako počinje da se budi i pomaljaju se prvi vesnici proleća. Kao i sve legende i mitovi, i ova o Svetom Valentinu ili Trifunu ima korene u posmatranju prirode i njenih zakonitosti. U vreme kada je goli život zavisio od plodova koje zemlja podari, rituali plodnosti su bili izuzetno važni. Ali ni danas to nije mnogo drugačije, iako većina nas više ne mora da izlazi na njivu i da plevi baštu. Jer izreka ’kako seješ, tako ćeš i žnjeti’ je bezvremena, a danas je pre svega istinita kada je zdravlje u pitanju.

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Za kožu bez iritacija

Većini muškaraca jutro počinje brijanjem, i kada se sabere svo vreme posvećeno toj aktivnosti tokom jednog prosečnog života, rezultat je iznenađujuć: čak 125 dana. Jutarnja žurba nije prijatelj muškog lica, pa povremeno dolazi do posekotina, oderotina, a često do iritacija kože. Na licu su krvni sudovi dosta blizu površinskog sloja kože, pa posekotine mogu obilno krvariti, inficirati se i ostaviti i ožiljke.

Danas muškarci imaju na raspolaganju veliki izbor brijača, a kako su se ljudi brijali tokom istorije? Iako naše daleke pretke koji su živeli na našim prostorima možda zamišljamo kao kosmate i bradate, to je veoma daleko od istine. Najbitniji dokaz za to su sečiva od opsidijana, vulkanskog stakla, pronađena u najstarijim slojevima arheoloških nalazišta Vinčanske kulture koja datiraju pre 7 milenijuma. Da je opsidijan idealan materijal za britve govori i činjenica da se i danas koristi za najfinije hirurške skalpele.

Opsidijan

Brijanje je tokom istorije bilo kako stvar estetike i mode, tako i religije i discipline. Još je Aleksandar Veliki smatrao da izbrijan ratnik ima prednost u borbi, a u starom Egiptu sveštenici su brijali celu glavu i telo i ritualno se kupali dva puta na dan. Osim što izgleda uredno, izbrijano lice ima i zdravstvenih prednosti: sa kože se redovno uklanjaju nečistoće i brijanje je neka vrsta pilinga, a sprečava se i urastanje dlaka koje mogu izazvati upale i akne. Naravno, sve to pod uslovom da je tehnika brijanja ispravna.

Jedan od najvećih neprijatelja kože muškog lica je stari i nehigijenski brijač. Osim što će izazvati iritacije, on je prepun bakterija koje mogu uzrokovati infekcije i iritacije kože. Svrab nakon brijanja često je znak folikulitisa, upale folikula dlake usled bakterijske, gljivične ili virusne infekcije. Osim prljavog brijača, može ga izazvati i agresivno brijanje uz dlaku. Novac potrošen na dobar brijač nije bačen, a kada ga već kupimo, bitno je da ga održavamo, dobro isperemo nakon brijanja i ostavimo da se osuši, što će sprečiti gomilanje bakterija. Oštar brijač ne iziskuje jak pritisak, naprotiv, dovoljno je da se ovlaš drži uz kožu. Tup brijač, osim što će loše seći dlačice, navodiće nas da više pritiskamo i jačim trenjem će uništiti površinski sloj kože.

Da bi brijač dobro klizio potrebna je i kvalitetna pena za brijanje sa nežnim sastojcima koji neće nadražiti kožu. Nikako sapun koji će je samo isušiti. I sad dolazimo do trenutka koji je vrlo bitan a kog većina muškaraca često preskače jer im deluje feminizirano: nega nakon brijanja. Ako svojoj koži ne omogućimo potrebnu hidrataciju i negu, a još ako pritom nanesemo losion za posle brijanja – afteršejv koji sadrži alkohol, koža će se sušiti, pucati, biti sklonija borama, a i lojne žlezde se mogu pobuniti jačim lučenjem sebuma i tako izazvati pojavu bubuljica i osipa.

Nega lica je bitna i za žene i za muškarce i treba da bude deo svakodnevne osnovne higijene. Danas je tržište preplavljeno sredstvima za negu prepunim konzervanasa, parabena, veštačkih parfema koji mogu izazvati dodatne iritacije, alergije, ali i uticati na hormonalni balans muškarca. Zato je važno izabrati prirodni preparat koji će pružiti negu bez negativnih efekata.

Baš takav je Devi melem za regeneraciju. Bogat visokokvalitetnim i prirodnim sastojcima, kao što su pčelinji vosak, ulja avokada, noćurka, jojobe, pšeničnih klica, nevena, čileanske ruže, alantoin, pantenol i eterična ulja ruzmarina, bergamota, lavande i mandarine, ovaj melem pruža mnogo više od nege. Osim što deluje protivupalno, sastojci Devi melema imaju izvanrednu sposobnost regeneracije i podmlađivanja, antibakterijska i zaceljujuća svojstva, neutralizuju slobodne radikale i štite od štetnog zračenja sunca, omekšavaju kožu, hidriraju je i toniziraju. Devi melem se može koristiti i kod veoma problematične kože, ekcema, psorijaze, a s obzirom da utiče na obnavljanje ćelija epiderma, pomaže i kod kože sklone aknama i utiče na ublažavanje ili uklanjanje ožiljaka od akni.

Jednostavnim nanošenjem male količine Devi melema za regeneraciju nakon brijanja čuvamo zdravlje kože ali i mladalački izgled.

Kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

Spomenik braći Grim u Nemačkoj

Pa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Versaj

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Prošli i budući potopi

Danas su klimatske promene česta tema: topljenje glečera, rast nivoa mora i opšti potop koji nas očekuje ako ne prestanemo da bahato eksploatišemo resurse naše planete i prekrivamo je otpadom. Da li je čovek zaista doprineo globalnom otopljavanju, ili su u pitanju ’krive osunčavanja’ planete i ciklusi o kojima je govorio naš naučnik Milutin Milanković? Ono što je sigurno jeste da smo danas arogantniji nego ikad tokom istorije.

Čovek često zaboravlja moć prirode, sve dok se ne uzdrma tlo i ne poruši mu sva najveća tehnološka dostignuća. Činjenica je da mi živimo na korici lave koja može da je razbije i pokulja u svakom trenutku. I kada se dogodi da priroda iznenada iščupa utikač iz štekera, shvatimo da sve mobilne, digitalne tehnologije i internet veze ne vrede ama baš ništa. Čovek misli da je svemoguć, ali ova planeta ima moć da strese sa sebe sve kao pas buve, u trenutku kada ona to odluči.

Godine 1997. geolozi Rajan i Pitman istraživali su dno Crnog mora i došli do teorije koja je promenila shvatanje daleke istorije. Ispitujući sedimente sa dna mora, kao i dno Bosfora, ova dva naučnika su dokazala da je Crno more nekada bilo jezero, odvojeno od Sredozemnog mora zemljouzom na čijoj sredini je danas Bosforski moreuz. Mramorno more i Dardaneli sa druge strane ovog zemljouza bili su preplavljeni i nivo vode znatno izdignut usled globalnog otopljavanja, topljenja glečera i viška vode koji se izlivao u Severno more, dok je nivo jezera iza njega bio dosta niži. Tako je taj uski zemljouz trpeo ogroman pritisak vode, i u jednom trenutku je pukao. Po Rajanu i Pitmanu, to se dogodilo između 6700. i 6400. godine pre naše ere.

Narod koji je naseljavao obale jezera doživeo je katastrofu biblijskih razmera – zaista biblijskih, jer je taj događaj zabeležen kako u Bibliji, tako i u mnogim drugim drevnim zapisima, kao Veliki potop. Ali ono što je najinteresantnije u ovoj priči je činjenica da Bosfor nekada nije postojao, već je taj komad zemlje predstavljao prirodni most koji je povezivao oblast Anadolije sa Evropom. Upravo taj most koristili su naši preci kada su naseljavali naš kontinent.

Jedna od ozbiljnih pretpostavki, koja uz Rajanovu i Pitmanovu teoriju ima savršen smisao, je da su narodi iz Anadolije, neolitski zemljoradnici, koji su živeli u visoko razvijenoj kulturi o kojoj danas svedoči arheološko nalazište Čatalhojuk u Turskoj, migrirali preko ovog zemljouza ka Evropi, naseljavajući prvo oblast Peloponeza i Tesalije. To potvrđuju nalazi u selu Sesklo blizu Volosa. Smatra se da su se većinom doseljavali muškarci i tu se mešali sa domorocima, mezolitskim lovcima-sakupljačima. Sa sobom su doveli i pripitomljenu stoku – ostaci su potvrdili da su pripitomljene životinje bile anadolskog porekla.

Tako je došlo do jedne pozitivne akulturacije – mešanja dvaju kultura koje su prihvatile međusobna verovanja i običaje, koja će biti osnov za nastanak velike civilizacije. Zar to nisu bili stari Grci? Ispostavlja se da su Grci došli kasnije, i to sa kopna. Civilizacija koja je postojala u oblasti Peloponeza i Tesalije pre dolaska Grka, posedovala je velike moreplovačke veštine o kojima Grci nisu ništa znali. Kako objašnjava Harald Harman, nemački lingvista i istoričar, istraživanja grčkog jezika pokazala su da su sedimenti – reči preuzete od domorodaca sa kojima su se Grci kasnije asimilovali, i dalje prisutni u grčkom jeziku i predstavljaju zdravu osnovu za istraživanje. Do tada u grčkom nije postojalo reči koje su imale veze sa moreplovstvom i ribarstvom, na primer, reč tuna vodi poreklo od civilizacije koja je tu već živela pre dolaska Grka, koji su se potom ’nadovezali’ na postojeću kulturu.

Pripadnici ove stare civilizacije su iz oblasti današnje Grčke postepeno migrirali uz slivove velikih balkanskih reka, i tako je nastalo više civilizacija koje su živele u miru i bavile se trgovinom: Vinča (uključujući Starčevo i Lepenski Vir), Tisapolgar, Bodrogkerestur, Bubanj Hum, Karanovo, Varna, Kukuteni – Tripolje, Suvorovo, Černavoda… sve su to današnja nalazišta koja su dala bogate potvrde o postojanju ovih kultura. A kako znamo da su trgovali? Jedna od najvećih dragocenosti tog doba, opsidijan, vulkanski kamen od koga se pravilo najoštrije sečivo, a koristi se i danas kao najprecizniji hirurški instrument, zapravo je vulkansko staklo, i svaki komad može analizom precizno da se poveže sa nalazištem iz kog je potekao. Od 6500. godine p.n.e. počinje da se razvija i grnčarski zanat. Svaka od ovih civilizacija imala je sebi svojstven način izrade i šaranja posuda, a u vreme najvećeg procvata civilizacije, do 4500. godine p.n.e, posude su sadržavale i zapise, za koje se smatra da predstavljaju prvo pismo.

Mapa vinčanske civilizacije, Arheološko nalazište Vinča

Nalazišta sa ostacima ove civilizacije ima svuda po Balkanu, a u našim krajevima najpoznatija je Vinča sa svojim jedinstvenim posudama sa prozopomorfnim poklopcima – poklopcima u obliku glave sove, najfinije izrade, koje su pravljene samo tu i nigde više. Vinčanski čovek je eksploatisao dragoceni pigment cinabarit sa Avale, transportovao ga do naselja koje je danas predgrađe Beograda niz reku Bolečicu, putovao je peške do oblasti današnjeg Soluna gde je trgovao i prikupljao informacije o najvećim dostignućima tog doba, živeo je u veoma modernom urbanom naselju sa komfornim i prostranim kućama od kojih su neke bile i na sprat, lepo se odevao, brijao, ali od svega je najinteresantnije društveno uređenje ovog naroda, za koje današnji čovek veruje da nije moguće i da je čista utopija.

Iako nauka smatra da je nastanak civilizacije povezan s državom i autoritetom, podunavska civilizacija to opovrgava. Antropološkinja Marija Gimbutas je još osamdesetih godina prošlog veka klasifikovala je ovo društvo kao matrilinearno ili matrifokalno – sa ženom kao stožerom zajednice. Kako Harman to kasnije objašnjava, žene su bile te koje su, u trenutku preobražaja lovačko-sakupljačkih zajednica u društvo sedelačkih zemljoradnika, preuzimale odgovornost za snabdevanjem osnovnim životnim namirnicama. One su bile i čuvari rituala plodnosti, jer su sada ljudi postali čvrsto povezani sa zemljom koju obrađuju. A s pojavom grnčarije, one su bile te koje su razvile i čuvale metode i tehnike obrade gline. Marija Gimbutas je ovu vrstu zajednice nazvala ’materijarhalna rodovska zajednica sa kolektivističkim principima’. Da je briga o kolektivu a ne o pojedincu bila u centru pažnje, svedoče i grobovi u kojima nema traga o vlasti i autokratiji – svi grobovi su sadržavali podjednak broj dragocenosti, uglavnom glinenih figurica i nakita.

Posuda sa prozopomorfnim poklopcem, arheološko nalazište Vinča

Šta je takvo društveno uređenje imalo za posledicu? U vrlo jasnim arheološkim slojevima koji pokrivaju period od dva milenijuma, pronađen je veliki broj grnčarskih predmeta, sredstava za negu, alata od opsidijana, odeće, ukrasa i ’modnih’ detalja, ali – ni jedan jedini komad oružja. Ne postoje tragovi sukoba i uništavanja. Ovo je bilo egalitarno društvo koje je živelo u miru neprekidno tokom 2000 godina, i svako je radio i stvarao za dobrobit svih. Početak kraja takvog društvenog uređenja najavljuje nekropola u Varni iz oko 4500. godine pre naše ere, gde su po prvi put pronađeni grobovi od kojih su neki imali znatno veću količinu dragocenosti, poneki i više kila zlata, a u jednom je pronađen zlatni skiptar – simbol vlasti. Od tada se gubi i pismo, i pojavljuju se tragovi sukoba i rata. Sve to s dolaskom nomadskih stočara sa istoka, koji su se postepeno približavali ovoj staroj kulturi, trgovali s njom, stvarali mešovite zajednice i polako je preuzeli, donoseći patrijarhalno uređenje i elitističko društvo.

Posude, arheološko nalazište Vinča

DNK istraživanja su pokazala da naši balkanski narodi imaju velike veze sa starosedeocima, uključujući i pripadnike ove drevne kulture. Jedan od razloga zašto je bitno da poznajemo svoju istoriju je da bismo učili iz nje. A svi mi koji žarko želimo da živimo na moru ali nam se to nikako ne ostvaruje, treba da imamo u vidu da su naši daleki preci bili svedoci Velikog Potopa, i da je on verovatan i logičan razlog što su uglavnom naseljavali kontinentalni i brdoviti deo Balkana, pa se tek kasnije spuštali na Jadran. Genetsko pamćenje je tu odigralo veliku ulogu. Sad je na nama da pamtimo i najviše imamo u vidu ta dva milenijuma apsolutnog mira i prosperiteta. To je jedna od najvećih tekovina te civilizacije kojoj bi trebalo da se vratimo i da je čuvamo. A da se opet vratimo na temu prirode: ona zna da uzme, ali i da daje. A mi treba da razumemo njene zakonitosti i prilagodimo im se, umesto da se trudimo da je na silu menjamo.