Category Archives: Istorija

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Koliko često menjate…

Da je redovna higijena pola zdravlja odavno znamo, a jedna neobična studija nam je to još jednom dokazala. U anketi sprovedenoj na skoro 3000 odraslih zapadnoevropskih ispitanika oba pola čak 22% muškaraca i 18% žena priznalo je da gaćice ne menja i po pet dana. Kao izgovor koristi se prezaposlenost, umor, lenjost… Neki tvrde da imaju posebne metode za utvrđivanje da li je vreme da promene veš, a čak ni neugodan miris nije glavni razlog, već tek pojava na oko vidljivih naslaga prljavštine. A kao u vicu, bilo je i onih koji su priznali da veš prevrnu na naličje i nose još neko vreme kada se isprlja s lica.

Osim neprijatnih mirisa koje možemo širiti u svojoj okolini, loša strana navike neredovnog menjanja veša ima i svoju zdravstvenu potporu. Da bismo je razumeli, treba da se prisetimo zašto zapravo nosimo veš, koji je u ovom obliku u kom ga imamo danas moderna tvorevina.

Prvi i najjednostavniji oblik veša bio je običan komad kože koji se vezivao oko pojasa. Njegova funkcija bila je da greje genitalije i drži ih podalje od tuđih očiju. U starom Egiptu postojao je komad odeće koji se nosio ispod one spoljne, vidljive, ali njegova uloga bila je više statusna nego higijenska. U antičko doba koristio se komad platna koje se vezivalo oko bedara. U starom Rimu su se takve ’gaćice’ zvale subligaculum. Najviše su ih nosili gladijatori, sportisti i glumci, i bile su platnene, mada su u iskopavanjima u Londonu pronađeni i komadi od kože s istom namenom iz rimskog perioda. Subligaculum se vezivao uzicom oko pojasa tako da duži deo visi preko zadnjice. Potom bi se provlačio između nogu i vezivao spreda pa obavijao oko bedara.

U srednjem veku veš je bio širok, i funkcija mu je više bila socijalna i moralna, da ’privatni delovi’ zaista ostanu privatni, da bi tokom Renesanse poprimio oblik širokih gaća koje ne bi uvek bile u potpunosti pokrivene odećom. Ipak, sećamo se priča sa francuskog dvora i dama koje ispod silnih slojeva sukanja i krinoline nisu nosile veš, a dvorani bi se masovno olakšavali po skrivenim uglovima palate, bez potrebe da išta skidaju. Vešom bi se pre smatrala jednostavna haljina koja se nosila ispod odeće, kako bi upijala znoj i zadržavala prljavštinu, jer, ne smemo da zaboravimo, kupanje je nekada bio luksuz retko dostupan i imućnijima, a prvi parfemi bili su izmišljeni kako bi se maskirali neprijatni telesni mirisi.

Masovna proizvodnja veša počela je tek s industrijskom revolucijom kada je pamuk postao svima dostupan pa su ga šile specijalizovane radnje i više nije morao da se pravi ručno, kod kuće. Ali veći akcenat se stavljao na korsete i krinoline, dok su gaćice dolazile u obliku ’pantaleta’, dugačkih gaća čije su nogavice bile vidljive ispod suknje. Ovaj francuski izum koristio se od početka do sredine 19. veka a glavni konzumenti bile su žene, devojčice i dečaci.

Sve ovo važilo je za građanstvo, a najsiromašniji slojevi društva tokom vekova su se dovijali kako su znali i umeli. I u našim krajevima veš je bio rezervisan za više slojeve, a kada su oni niži u pitanju dovoljno je da se prisetimo crkvenog pravila da je ženama u ciklusu bio zabranjen ulaz u crkvu. Razlog za to nije bio toliko diskriminatorne koliko praktične prirode: nije bilo nimalo prijatno gaziti po podu umazanom izlučevinama koje su se slobodno slivale…

U naše doba veš, pored higijenske, ima i erotsku funkciju, pa se češće ulaže u komade koji bi privukli suprotni pol ali koji baš i nisu dobri po zdravlje. Veštački materijali i tesan veš nikako ne prijaju našem urogenitalnom traktu, a, da se vratimo na temu s početka priče, i klasičan veš ako se ne menja redovno.

Zašto je važno redovno menjati veš? I mi danas nosimo ovaj komad odeće pre svega da bismo mogli da ređe peremo to što nosimo preko. Na gaćicama se zadržavaju i talože bakterije, i čak i kad prljavština nije vidljiva golim okom, one su tu. Pored izlučevina i tragova koji ostaju ako se ne obrišemo ili operemo dobro nakon vršenja nužde, na vešu se taloži i znoj koji privlači mikroorganizme, a neke od bakterija koje obožavaju tu sredinu su i Ešerihija koli, stafilokoke i streptokoke. One posebno vole topla i vlažna mesta i kada nađu takvo okruženje, množiće se nekontrolisano. Znamo već kakve komplikacije ove bakterije mogu da izazovu u našem urinarnom traktu, i koliko je teško iskoreniti ih kada se jednom razbaškare.

Osim redovne higijene i svakodnevne promene donjeg veša, važno je i kako veš peremo. Sam deterdžent ne eliminiše sve bakterije sa tkanine. Potrebno je veš prati na višoj temperaturi, a ako želimo da budemo sigurni da nema mikroorganizama, rešenje je vrela pegla.

A kada nas bakterije ipak dotuku? Nije sve izgubljeno, jer imamo Nefrovit. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja efikasan je i kod najupornijih bakterija, kao što je Ešerihija koli. Nefrovit će nam pomoći kod upala bešike i mokraćnih kanala, infekcija, peska u bubrezima i bešici, i pritom će nam revitalizovati urinarni trakt. Čist veš i Nefrovit, i sve je u redu!

Od Koleda do letargije

Od jesenje ravnodnevnice 23. septembra, dan se sve više skraćuje i priroda nas postepeno privikava na mrak. Dan je najkraći a noć najduža 21. decembra kada zimski solisticij – zimska kratkodnevnica donosi i početak zime. Severni pol naše planete tada je pod maksimalnim uglom u odnosu na Sunce i na toj od njega najudaljenijoj tački vlada dvadesetčetvoročasovni mrak. Danas, uz moderne kalendare, časovnike i automatsko računanje vremena, ne razmišljamo mnogo o ovoj prirodnoj pojavi. Ali nekada, kada se živelo uz stalno osluškivanje prirodnih promena, zimski solisticij bio je veoma važan datum.

Stari Sloveni su tada praznovali Koleda, boga zimske kratkodnevnice, pa se zato ovaj dan zvao Koljade. Ovo božanstvo ili duh je iz paganskih običaja prešao i u hrišćanstvo, a u Bugarskoj se i dan-danas ne čestita Božić, već Koleda. Koledov brat Ovsenj na ovaj dan upreže nebeske kočije ispraćajući staru godinu, i otvara put svom bratu, koji dočekuje novo Sunce. Pored starih Slovena sličan običaj imali su svi narodi i veselo praznovali rađanje novog Sunca, i on je u hrišćanstvo utkan kroz priču o smrti Hrista i njegovom vaskrsnuću.

Naši stari su u tom periodu mogli da odahnu nakon završetka jesenjih poljoprivrednih radova i da veselo proslave Koleda. Ovsnja su muškarci koledari ispraćali preodeveni u razna ruha, praveći buku, nosili bi darove i pevali posebne, koledarske pesme. Koledo, za razliku od Hrista, bilo je božanstvo koje nije sa sobom nosilo veliku tragediju, poput raspeća na krstu. On je bio veseljak koji je štitio ljude i donosio im sreću.

Za razliku od naših predaka, danas većina nas ni ne zna kada se obavljaju veliki poljoprivredni radovi a kada može da se predahne. Uglavnom svi odlazimo na isti posao tokom cele godine, a mnogi od nas čitav radni dan, upravo ono vreme kada naš deo planete obasjavaju sunčevi zraci, provode u kancelariji pod veštačkim svetlom i ispred kompjutera, i napuštaju je kada je već uveliko mrak. Onda nije ni čudo što smo postali žrtve sezonskog afektivnog poremećaja.

Moderno doba i moderni poremećaji zahtevaju nova istraživanja i rešenja, jer nam u ovom slučaju Koledo nije od velike pomoći. Tako je 1979. izvesni inženjer Herb Kern uočio da je tokom zimskih meseci posebno depresivan. Povezao je to s manjkom dnevnog svetla i kontaktirao naučni tim Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje SAD koji se bavio istraživanjem cirkadijalnih ritmova, biološkog časovnika u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevno-noćni ritam. Već naredne godine počelo je veliko plansko istraživanje sezonskog afektivnog poremećaja pod rukovodstvom Normana Rozentala, koji je i sam patio od depresije koja se pojačavala tokom zimskih meseci. Ali ovaj poremećaj, doduše ne baš pod istim imenom, pominjao je još i Hipokrat, a uočen je tokom zime i kod Inuita, naroda koji živi na Arktiku.

Danas se broj osoba koje imaju probleme s depresijom broji stotinama miliona. Mnogima se stanje pogoršava tokom zime, a čak i oni koji nisu skloni depresiji, usled manjka prirodne dnevne svetlosti mogu osetiti pad energije, letargiju, razdražljivost, potrebu za samoćom i smanjeni libido. Potvrdu da je nedostatak prirodnog svetla glavni uzrok ovog poremećaja možemo dobiti jednostavno: dovoljno je da zapazimo kako su ljudi koji žive oko Ekvatora uglavnom veseli i deluju da nemaju ni najmanje brige na svetu, iako žive u veoma skromnim, a ponekad i ekstremno siromašnim uslovima. Za razliku od njih, ljudi sa severa Evrope, u Skandinaviji ili na severu Kanade često su neraspoloženi i deluju zabrinuto, iako žive u veoma povoljnim ekonomskim uslovima.

Za to postoji i naučno objašnjenje: hormon epifize, melatonin, u direktnoj je sprezi sa receptorima svetlosti u našem cirkadijalnom ritmu. On se luči isključivo noću, i zahvaljujući njemu imamo zdrav san, ali tokom dana prirodna svetlost blokira njegovu proizvodnju. Ako bolujemo od sezonskog afektivnog poremećaja, melatonin koji se luči tokom noći ujutru se ne resorbuje dovoljno da se osećamo budno, veselo i orno za novi dan.

Kako ni jedna nesreća ne ide sama, tako i sezonski afektivni poremećaj obično ide ruku pod ruku s ozbiljnom depresijom ili bipolarnim poremećajem, i tako, osobama koje pate od ova dva nemila stanja još više tokom zime doliva ulje na vatru. Ono što je nauka do sad uspela da utvrdi je da se sezonski afektivni poremećaj može lečiti terapijom svetlom – fototerapijom. Posebne lampe emituju svetlo određenog intenziteta, pa se sedenjem ispred njih oko pola sata ograničava lučenje melatonina. Ali svakako je bolje izlagati se prirodnoj svetlosti, koliko god je to moguće. Zato je dobro na putu do posla jedan deo preći peške, i obavezno izaći napolje tokom pauze za ručak. U slučaju jače depresije svakako treba konsultovati stručnjaka.

Ako znamo da smo svake zime neizostavno letargični i bezvoljni, nije loše da se unapred pripremimo. Pored izlaganja suncu, može nam pomoći još jedan prirodni element – Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nam noću omogućava zdrav san, a tokom dana dobro raspoloženje, odličnu koncentraciju i fizičku i mentalnu spremnost. Kako su u ovom preparatu biljke iz naših krajeva koje su koristili i naši stari, Optima Formu možemo smatrati nekom vrstom Koleda koji nam donosi vedri duh u moderna vremena.

Muški porođajni bolovi

Godine 1865. antropolog Ser Edvard Barnet Tajler skovao je pojam kuvad, od francuske reči couvade, ili, ako odemo još dalje u prošlost, latinskog cubare, sa značenjem ’ležati na jajima dok se ne izlegu pilići’. Cubare nas zato, s razlogom, podseća na ’inkubaciju’ ili ’inkubator’. Tajler, ipak, nije u vidu imao ptice već ljude, zapravo običaj koji postoji od davnina, od starog Egipta, a verovatno i pre, i dan danas se može videti u nekim, od zapadne civilizacije udaljenim plemenima.

Kuvad je ritual koji muškarac obavlja pred rođenje svog deteta, kada leže u krevet i pretvara se da ima porođajne bolove. Pored starog Egipta, ovaj običaj je postojao u Baskiji u Španiji, a i danas se praktikuje na Papui, u nekim plemenima na Tajlandu, zabačenim krajevima Rusije, Kine i Indije, kao i kod američkih Indijanaca. Ova ’saosećajna trudnoća’ pripisuje se potrebi da se odagnaju demoni i zaštiti novorođenče, kao i da se stvori čvršća veza između muža i žene i ’zapečati’ porodica. Po drugim tumačenjima, kuvad predstavlja manifestaciju muške zavisti i pokušaj da se kompenzuje ’nedostatak materice’, odnosno sposobnost žene da stvori novi život.

Za razliku od drevnog rituala, neki moderni muškarci danas mogu patiti od ’kuvad sindroma’: tokom trudnoće svoje partnerke i oni se ugoje, imaju jutarnje mučnine, bol u leđima, promene apetita, pate od nesanice, a u ekstremnim slučajevima dolazi do uvećanja grudi, mogu čak osetiti porođajne bolove i postnatalnu depresiju. Kuvad sindrom nije zvanični medicinski pojam, a neki stručnjaci veruju da je psihosomatske prirode. Drugi, pak, misle da je povezan s hormonalnim promenama.

Interesantno je da su istraživanja iz 2014. ovu poslednju pretpostavku i potvrdila. Robin Edelstin, psihološkinja Univerziteta u Mičigenu, posmatrala je 29 parova starosti između 18 i 45 godina koji su očekivali svoju prvu bebu. Od njih su istraživači uzimali uzorke pljuvačke više puta tokom trajanja trudnoće, na otprilike svakih 8 nedelja. Potom se u uzorcima merio nivo testosterona, estradiola, kortizola i progesterona. Kao što se i dalo očekivati, kod budućih majki bio je očigledan porast sva četiri hormona, ali ono što je iznenađujuće je da je kod budućih očeva nivo testosterona i estradiola osetno opadao.

Iako nije bilo promena u nivou progesterona i kortizola kod muškaraca tokom studije, istraživači su otkrili da je kod parova nivo ovih hormona bio sinhronizovano ili visok ili nizak. Nakon porođaja utvrđeno je da su muškarci kod kojih su analize pokazale veći pad testosterona bili aktivnije uključeni u negu deteta i pružali veću podršku svojim suprugama.

Studija rađena nekoliko godina pre ove pokazala je da je kod ’novopečenih’ očeva dolazilo do pada nivoa testosterona i do 40% tokom prvih meseci nakon rođenja deteta. Takođe je utvrđeno da su očevi kod kojih se to dešava mnogo više u stanju da osete potrebe novorođenčeta i dosta su nežniji prema bebi.

Iako je ovo istraživanje malo i ograničeno, njegovi rezultati su vrlo značajni jer je do sada 99% istraživanja uključivalo samo majke, a ne i očeve. U poslednjih 30 godina na zapadu raste trend aktivnog uključivanja očeva u rođenje i odgajanje dece, što je rezultiralo povećanim natalitetom, a ove uočene hormonalne promene samo potvrđuju koliko je to ispravno i potrebno. Interesantno je i kako je priroda mudra: da bi došlo do začeća potreban je adekvatan nivo testosterona kod muškarca, ali kako je to hormon koji se inače povezuje s povećanom agresijom i niskim nivoom roditeljske brige, logično je da u periodu pred rođenje deteta i tokom prvih meseci njegovog života testosteron opadne. Ako se opet vratimo na priču o kuvadu, onda su u pravu antropolozi koji ovaj ritual objašnjavaju kao  učvršćivanje veze između oca i majke i jačanje institucije porodice.

Lilit u nama

Kada je Ben Sira, sin proroka Jeremije, dospeo na dvor Nabukodonosora, čuvenog vladara Novog vavilonskog carstva, kralj mu je postavio niz izazova, na koje je ovaj odgovorio s 22 satirične priče. Jedan od izazova, vrlo čest motiv u bajkama i legendama, bio je da s ivice smrti vrati kraljevog sina koji se naprasno bio razboleo. Ben Sira se našao pred ultimatumom: da izleči mladog kraljevića, ili da izgubi glavu. Odmah je prionuo na posao i napravio amajliju, na kojoj je ispisao imena tri anđela-iscelitelja. I započeo je jednu od svojih priča:

Kada je Bog stvorio Adama, shvatio je da nije dobro da ga ostavi samog, pa je stvorio i ženu. Nju je nazvao Lilit. Ali Adam i Lilit su odmah počeli da se svađaju. Ona je odbijala da mu se potčini i da legne ispod njega kada je Adam zahtevao da bude krotka, insistirajući da je bolji od nje. Lilit je, naprotiv, insistirala da su oboje jednaki jer su stvoreni od iste zemlje. Shvativši da je njihov spoj nemoguć, da tu nema jednakosti a pritom ne želeći da se bori za prevlast, Lilit je odletela. Adam se obratio Bogu, požalivši mu se da je žena koju je stvorio pobegla. Višnji tada šalje tri anđela da je vrate, a Adamu poručuje da ako se Lilit vrati, sve će biti u redu, ako ne, zbog njene neposlušnosti svakoga dana će njenom krivicom umreti stotinu njene dece. Kada su anđeli presreli Lilit na sred mora, u istim onim moćnim vodama gde su se Egipćani podavili, preneli su joj poruku Boga, ali ona je odbila da se vrati. Lilit je saopštila anđelima da, ako je već predodređeno da deca zbog nje umiru, ona im daje čvrsto obećanje da se ništa loše neće dogoditi deci koja imaju amajlije s njihovom imenima.

Iako je ovo najdetaljniji opis Lilit, zapisan u Alfabetu Ben Sira, anonimnom hebrejskom srednjovekovnom spisu, to nije prvi pomen njenog lika i imena. Priča o Lilit kruži svetom preko 4000 godina, i utkana je u mitove Hetita, Sumeraca, Egipćana, Izraelita, Grka, dospela je i u Bibliju, i vekovima posle opčinjavala pesnike i slikare, sve do modernih vremena. Iako u nekim mitovima ima drugačije ime, kao na primer Inana u sumerskim ili Ištar u akadskim, ona je jedinstvena i svuda prepoznatljiva.

Lilit je predstavnica haosa, zavodljivosti i bezbožnosti. Ona je pobunjenica, žena-demon koja uništava decu, zavodi muškarce i navodi žene na stranputicu. Danas bismo je mogli okarakterisati kao ’lošu devojku’ ili ‘femme fatale’. Ona je svoja i ne dopušta nikome da naruši njene slobode, pa je zato često omražena i pripisuju joj se sva zla ovog sveta koja ne mogu na drugi način objasniti. Kada na scenu stupi druga Adamova žena, krotka Eva, koju Bog stvara od njegovog rebra, Lilit se često u biblijskim pričama i slikovnim prikazima pojavljuje kao zmija koja Evu navodi na greh.

U prvoj knjizi Postanja, Bog stvara biljke, životinje, pa muškarca i ženu istog, šestog dana. Druga knjiga Postanja već tvrdi da je prvo stvorio čoveka, pa biljke, životinje i na kraju ženu. Stvara je od Adamovog rebra, i njena svrha je da zadovolji i potčini se muškarcu. Kroz ove metamorfoze Biblijske priče možemo lako pratiti prelaz čovečanstva sa matrijarhata u patrijarhat. Simbolična priča o Lilit je priča o položaju žene tokom istorije, ali i priča o samoj ženi.

Lilit je prisutna u životu svake od nas: ona nas čeka na ulazu u pubertet, na početku svake menstruacije, tokom ovulacije, trudnoće, na ulazu u menopauzu… Tokom svakog meseca, sa smenom hormona u našem telu smenjuju se Eva i Lilit. Tokom jednog ženskog života Eva je trpeljiva supruga, strpljiva majka-negovateljica, a Lilit je ona ženstvena, često i pohotna, slobodarska, nesputana. Lilit je iznenadna jarost u PMS-u, pubertetski kapric, ’film koji puca’ kad krene menopauza, ili u mnogo mračnijim aspektima psihe, ona koja donosi spontane pobačaje, incest, post-natalne depresije, čedomorstva i iznenadne smrti odojčadi.

Smena Eve i Lilit je kao smena progesterona i estrogena. Obe su naše i obe su nam neophodne. Ali u pravoj meri. Ako u sebi imamo samo Evu, uvek ćemo se podređivati drugima bez sopstvenog glasa. Ako je tu samo Lilit, bićemo previše svadljive, netrpeljive i prkosne. Eva i Lilit su naš jin i jang, i da bismo bile kompletne ličnosti, moramo naučiti da njima pravilno žongliramo. Ali kada se hormoni poremete, onda osećamo da gubimo kontrolu nad sobom i tlo pod nogama. Hormonalni disbalans nam narušava telesno i mentalno zdravlje, onemogućava da se ostvarimo kao Eva-negovateljica ali ni kao Lilit-zavodnica.

I tu nam priskaču u pomoć biljke koje su nastale pre muškarca i žene, za koje se znalo i u doba matrijarhata, i tokom svih prekretnica u istoriji čovečanstva. One su tu od praiskona da nas uravnoteže kada se sapletemo. Virak, hajdučka trava, rusomača, crveni zdravac, neven… Lekovite biljke koje nam vraćaju hormone u ravnotežu i balansiraju Evu i Lilit u nama.

Breme željene bremenitosti

Ono što je najintenzivnije obojilo vladavinu engleskog kralja Henrija VIII, bila je njegova očajnička želja da obezbedi muškog naslednika, i u toj nameri je istrajavao, promenivši čak šest zakonitih žena. Iako je imao dve kćerke, Meri sa prvom ženom Ketrin i Elizabetu s drugom, En Bolin, Henri je budućnost Engleske video u svom jedinom sinu Edvardu, iz braka sa Džejn Simor. Ali, nakon Henrijeve smrti, stvari se nisu odvijale baš onako kako je on bio zamislio. Edvard je došao na presto sa samo 10 godina i već u šesnaestoj godini tragično preminuo.

Meri Tjudor

Tron je potom pripao njegovoj najstarijoj sestri Meri, koja je u tom trenutku imala 37 godina, i od prvog trenutka svoje vladavine nastavila tradiciju porodične opsesije naslednikom. Tu žudnju podgrevao je strah da će Meri, vatrenoj katolkinji, presto oduzeti Elizabeta, njena mlađa sestra protestantkinja. Godinu dana kasnije Meri se udala za Filipa, španskog prestolonaslednika, s velikim planovima o ujedinjenju dve velesile i povratku Engleske katoličkoj veri.

Trideset osmogodišnja kraljica, odveć vremešna po tadašnjim standardima, bila je svesna da joj biološki sat već odavno otkucava, ali je verovala da će joj Bog uslišiti želju i podariti sina, posebno zato što mu je obećala da će veru svoje zemlje vratiti na pravi put, ka Rimu i Vatikanu. Venčanje se odigralo u julu 1554. godine, a vest o kraljičinoj trudnoći objavljena je već u septembru. Doktori su potvrdili da je kraljica bremenita, a i ona sama je govorila da oseća kako joj se dete pomera u materici. Srećna vest je odjeknula svetom, doprevši i do njenog oduševljenog svekra, kralja Španije, Karla V, koga ponovo u novembru španski ambasador izveštava da se kraljičina trudnoća već vidi i da su joj haljine tesne.

Naslednik se očekivao u maju naredne godine, a šest nedelja pred porođaj kraljica je trebalo da se, po običaju, zatvori u svoje odaje i u potpunosti posveti pripremama za dolazak bebe, bez muškog prisustva. U aprilu je na dvoru vladalo veliko uzbuđenje, dragoceni potomak se željno iščekivao, s velikim strahom i strepnjom, jer je kraljica pokazivala psihičku nestabilnost i manjak apetita. Potom su 30. aprila kraljevstvom počele da kruže vesti da je kraljica rodila zdravog dečaka. Radosna vest došla je i do Karla V, da bi već 8. maja dobio glas da je ipak bila lažna. Vreme je prolazilo, došao je već i jun, a malog kraljevića još uvek nije bilo, iako su svi simptomi poodmakle trudnoće bili tu. Počele su već da kruže glasine da kraljica zapravo nikada nije ni bila trudna, ali je na dvoru vera i dalje bila jaka. Međutim, i poslednji tračci nade raspršeni su kada je 11. meseca svoje ’trudnoće’ kraljica izašla iz svojih odaja, premršava, tiha i ponižena…

Danas znamo da je kraljica Meri patila od pseudocijeze – lažne ili fantomske trudnoće. I dan danas nauka nije uspela da u potpunosti objasni ovu pojavu, ali statistike kažu da je od 22.000 trudnoća oko šest lažno. Sirotoj kraljici Meri statistike nisu išle na ruku, ne jednom već dva puta: lažna trudnoća ponovila se par godina kasnije. I tako se njen najveći strah obistinio: jedini naslednik koga je imala bila je njena sestra Elizabeta. Imala je samo 42 godine kada je umrla, 17. novembra 1558, najverovatnije od cista i raka jajnika i materice. A nova, mlada i mudra kraljica Elizabeta, dokazala je svom ocu i sestri da nisu bili u pravu time što je bila jedan od najboljih monarha kog je Engleska imala i vladala je 45 godina, samouvereno, odbacivši pritiske okoline da se uda i ostavi potomke.

Ali vratimo se lažnoj trudnoći kraljice Meri: zapisi potvrđuju da je nesrećna kraljica još od rane mladosti patila od ’zadržavanja menstrualne tečnosti’ i ’davljenja materice’. Kada je verovala da je trudna nije imala menstruacije, patila je od jutarnje mučnine, telo joj je bilo oteklo, grudi su se uvećale i čak je iz njih curelo mleko. Ali glavna babica je bila sumnjičava, jer je Meri sate provodila sedeći zgrčena na podu, s bradom pritisnutom na obgrljena kolena, očigledno u velikim bolovima. Sve to su simptomi raka jajnika: nateklost, posebno u stomaku, bol u stomaku, nedostatak apetita, mučnina, osećaj sitosti nakon par zalogaja, umor, bol u leđima, promene ciklusa… Uz fizičke manifestacije, ogroman pritisak da obezbedi naslednika ostavio je velike posledice po kraljičinu psihu.

Lažna trudnoća

Meri nije ni prva ni poslednja koja je patila od pseudocijeze. U starokineskoj medicini pominju se ’avetinjski fetusi’, a Hipokrat u svojim zapisima pominje 12 slučajeva lažne trudnoće. I danas fantomske trudnoće umeju da prevare čak i stručnjake, pa se dešavaju slučajevi da žene dođu u porodilište sa stomakom do zuba, čak i da im se po hitnom postupku, bez prethodnog ultrazvuka uradi carski rez, ali da se beba ne nađe. Paradoks je da se najveći broj lažnih trudnoća dešava udatim ženama, u najidealnijim godinama za majčinstvo. Ali ako malo bolje razmislimo, to je upravo situacija i period života žene kada je želja za majčinstvom najjača. Takođe, statistike kažu da je ova pojava mnogo češća u manje razvijenim sredinama, u kojima je tradicionalna uloga žene imperativ. Baš kao i kraljica Meri, i ove žene su pod velikim pritiskom da ostvare ulogu za koju društvo smatra da je za njih jedina, što tragično narušava njihove emocije i psihu. Breme željene bremenitosti tako izaziva hormonske promene koji uzrokuju fizičke simptome.

Kada je kraljica Meri po drugi put verovala da je trudna, karcinom je zapravo ušao u završnu fazu. Kraljica je verovatno imala najgori mogući oblik lažne trudnoće sa tragičnim krajem. Ipak, većina lažnih trudnoća ne ostavlja tako katastrofalne posledice, i više su psihičke nego fizičke prirode. Po brojnim psiholozima, u njihovoj osnovi je strah od gubitka i napuštanja, što potvrđuje i činjenica da postoje česti slučajevi žena koje pate od ovog sindroma baš u fazi razvoda. I danas, u 21. veku, žene masovno strahuju za svoj brak ako nisu u stanju da zatrudne. Dete se smatra krunom bračne zajednice, pa će tako odmah nakon venčanja okolina supružnike zasuti očekivanjima da se začuje plač bebe.

Ono što svaka samouverena, moderna žena zna je da je ona sama ta koja gradi svoju sreću i budućnost, bez obzira na bračno stanje i materinstvo. Isto tako, danas je sve jasnije da se pitanje ’kad će beba’ graniči sa nepristojnoću, i da je to intimna stvar svake žene ili svakog para. A kada postoji iskrena želja da se zaista začuje plač bebe, fiziološke prepreke ka njenom ostvarenju mogu se prevazići prirodnim putem. Bilo da se radi o pokušaju da se ostvare kao majke, ili da očuvaju zdravlje svog reproduktivnog sistema i lakše podnose mesečne promene, na strani svake žene je uvek Femisan A. Da je neki travar kraljici Meri podario kombinaciju lekovitog bilja iz ovog preparata, istorija bi definitivno krenula drugačijim tokom.

 

Naša spasiteljica

U 16 kilometara dugoj i do 360 metara dubokoj Sićevačkoj klisuri, istočno od Niša, raste preko 3000 biljaka. Krševiti i prelepi, ali i surovi teren Svrljiških planina, idealno je stanište za žalfiju, inače mediteransku biljku, koja je ovde samonikla, autohtona vrsta. Svesni njene vrednosti, meštani svake godine u maju organizuju Dane žalfije, manifestaciju koja okuplja ljubitelje ove izuzetno lekovite biljke.

Sićevačka klisura je najveće prirodno nalazište žalfije van Mediterana. U pojasu Sredozemlja raste oduvek, ali je bila čuvena nadaleko. Kinezi su je toliko cenili da su holandskim trgovcima davali tri sanduka svog čaja za jedan sanduk žalfije. Po mnogim narodnim predanjima, žalfija je sinonim za dugovečnost i besmrtnost.

Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto? Zašto bi umro čovek kome u bašti raste žalfija?, kaže čuveni stih srednjovekovne didaktične poeme Regimen Sanitatis Salernitanum, Pravilnik o zdravlju iz Salerna, gde se nalazila prva evropska srednjovekovna medicinska škola, osnovana u 9. veku. U njoj su bila sabrana sva dotadašnja znanja, od Hipokrata, preko Galena, Dioskorda do arapske medicine. Salerno, koji je dobio titulu ‘Grada Hipokrata’, okružen je krševitim terenom koji dosta podseća na onaj oko Sićevačke klisure. I na kom žalfija raste u izobilju.

Naučni naziv biljke, salvia, znači spasiteljica. Kod nas je poznata i kao kadulja, jer se koristi i da se njom ‘okadi’ prostor. Osim što će dezinfikovati vazduh, pomoći će i da se oslobodimo plesni, grinja i insekata. U tom svojstvu dospela je sve do plemena američkih Indijanaca koji su je zapaljenu koristili u ritualima ‘pročišćavanja’ tela i energije.

Da je žalfija spasiteljica verovalo se u vreme kada je svetom harala kuga, crna smrt. Ona je bila jedan od sastojaka u čuvenom toniku ‘Sirće četiri lopova’, poznatom i kao ‘Marsejski lek’ za koji se smatralo da štiti od kuge. I danas se u Provansi pravi sličan tonik, a glavne biljke koje ulaze u njegov sastav su žalfija, lavanda, majčina dušica i ruzmarin. A otkud četiri lopova? Zbog jedne verzije priče o grupi lopova koja je u Marseju i Tuluzu pljačkala bolesne i mrtve tokom epidemije kuge. Kada su ih uhvatili, za slobodu su ponudili da obelodane svoj tajni recept pomoću kog su dolazili u blizak kontakt sa zaraženima a da se pritom nisu i sami razboleli.

Verovanje da žalfija štiti od mnogih bolesti, uključujući i kugu, potvrđuje i činjenica da je Karlo Veliki izdao naredbu da se uzgaja u svim manastirima i obilno koristi za lečenje. Danas znamo da su ta verovanja bila potpuno osnovana. Dugačak je spisak dejstava ove biljke: antiinflamatorno, antibakterijsko, antigljivično, antiseptično, astringentno, antioksidantno, ekspektorantno, karminativno, holagogno, holeretično, emenagogno, cikatrizantno…

Danas kada smo bolno svesni činjenice da su bakterije sve otpornije na moderne antibiotske lekove, žalfija je tu da nas opet spašava. Etarsko ulje ove biljke veoma snažno sprečava rast patogenih bakterija i tako sprečava bakterijske i gljivične infekcije. Brojne moderne studije dokazale su da žalfija uspešno pomaže zaceljivanje rana i sprečava infekcije, posebno kada su u pitanju stafilokoke, a efikasna je i kod herpesa.

Žalfija sadrži neverovatan broj minerala i vitamina, nezasićene masne kiseline, koenzim Q10, fitoestrogene, a njen estar linalil acetat je posebnno koristan kod zapaljenskih procesa. Baš kao i spisak korisnih materija, dug je i spisak poremećaja od kojih nas spašava: pad imuniteta, dijabetes, visok holesterol, degenerativne bolesti oka, slaba koncentracija i pamćenje, depresija, upala organa za varenje, jetre, bubrega, žuči, mokraćnih puteva, iritacije sluzokože disajnih puteva, valunzi u menopauzi, reumatizam, slabe kosti, upale i krvarenje desni, zadah, infekcije kože, pojačano znojenje, neplodnost, impotencija, poremećaji ciklusa kod žena, menstrualni bolovi, hormonalni disbalans, pa čak i porođajni bolovi.

A kada je koža u pitanju, žalfija nas spašava od akni, mitisera, masne kože, iritacija, ekcema i gljivičnih oboljenja pomoću svojih tanina, dok njen eukaliptol može ublažiti plikove i osip od pelena kod beba. Salvigenin, flavon kojim žalfija obiluje, čisti krv i pomaže izbacivanje toksina, dok njeni antioksidanti, luteolin, selen i apigenin štite organizam od štetnog dejstva slobodnih radikala. Sve se to ogleda i na koži koja postaje čistija, mekša i zdravija.

Ali najdragocenije dejstvo žalfije na kožu je ono antibakterijsko i antifungicidno. Zato je pravi spasitelj kada su u pitanju gljivične infekcije stopala i noktiju, a kako efikasno sprečava znojenje, pomaže i kod problema neugodnog mirisa nogu. Upravo iz tog razloga žalfija ulazi u sastav Devi melema za negu stopala. Baš kao nekada u toniku ‘Četiri lopova’, i u Devi melemu za stopala, žalfija, ruzmarin, lavanda, čajevac i karanfilić ‘kradu’ svaku mogućnost da se na našim tabanima, među prstima i oko noktiju zapate bakterije i gljivice. Uz njih, kvalitetna ulja semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao puter daju sve od sebe da nam stopala budu meka, nežna i negovana.

Od kamenitih padina oko Salerna, preko Sićevačke klisure, srednjovekovnih francuskih manastira, sve do Devi melema za stopala, žalfija nas vekovima spašava uvek i svuda.

Miris 1001 noći

On je majušan ali moćno miriše. Mi ga zovemo karanfilić ili klinčić, i oba naziva imaju smisla: prvi jer zaista liči na mali karanfil, a razlog tome je što on zapravo osušeni pupoljak zimzelenog drveta, posebne vrste mirte, Syzygium aromaticum. Drugi naziv, klinčić, bukvalan je prevod latinskog clavus i opisuje njegov oblik.

Zahvaljujući svojoj aromi, ali i lekovitosti, proputovao je svet. Poreklom je iz Indonezije, a veruje se da je danas najstarije živo drvo karanfilića staro 350-400 godina, i nalazi se još uvek na ostrvu Ternate u okviru arhipelaga Maluku. Smatra se da je jedan pelcer s njega štrpnuo Francuz Pjer Puavr davne 1770. godine, i odneo ga na Mauricijus, tada francusku koloniju, odakle je potom dospeo i do Zanzibara.

Arheolozi su tragove karanfilića pronašli u keramičkim posudama u Siriji koje potiču još iz 1700. godine pre naše ere. Stari Rimljani su ga obožavali, uz orašče i biber, i redovno uvozili: Plinije Stariji komentarisao je kako se iz Rimskog carstva Indiji svake godine u kasu slije čak 50 miliona sestercija, bakarnih novčića, samo za karanfilić. Ali to nije ništa u poređenju s činjenicom da je u 17. i 18. veku u Engleskoj vredeo koliko i samo zlato, po svojoj težini. Od Kine do Bliskog istoka, od ostrva Maluku do Madagaskara, za karanfilić nije bilo prepreka. Povezivao je brojne trgovce, robove i robovlasnike, careve i vidare, Šeherezadu i Sinbada moreplovca.

I dan danas putuje do nas iz dalekih krajeva. Danas se najviše gaji u svojoj postojbini, Indoneziji, odakle potiče čak 75% svetskih zaliha karanfilića, ali i na Madagaskaru, Zanzibaru, Šri Lanki i Keniji. Više se ne meri zlatom, i možemo ga kupiti u svakoj samoposluzi, začiniti njim pečenje, kolače i kuvano vino.

Ali iako hrani daje neodoljivi ukus, moć ovog malenog pupoljka prevazilazi gastronomske okvire. Karanfilić sadrži 14 do 20% aromatičnog ulja, čija je osnovna komponenta eugenol, inače prirodni antioksidant, zahvaljujući kome i ima tako opojni miris. Ulje je preko 2000 godina poznato u ajurvedskoj i kineskoj medicini, ali su ga spremno prihvatili i evropski vidari i zubari: ono je, između ostalog, i moćan anodin – sredstvo za ublažavanje bola. Karanfilić će uspešno uspostaviti dobro varenje, zaštititi jetru i sprečiti cirozu, osnažiti imunitet, ojačati kosti, pospešiti cirkulaciju, očistiti disajne puteve, ali i smanjiti upale, bol u mišićima, glavobolje, zubobolje, otkloniti zadah… Pokazalo se da se eugenol efikasnije bori protiv slobodnih radikala od vitamina E, pa ima i antikancerogena svojstva. Pored njega, ovaj mirisni pupoljak sadrži brojne vitamine i minerale: C, B6, E, K, folnu kiselinu, tiamin, riboflavin, niacin, selen, managan, bakar, cink, gvožđe, kalcijum, fosfor…

Ali najveća moć karanfilića vidljiva je prilikom njegovog susreta s parazitima, bakterijama, gljivicama, uključujući i streptokoke, stafilokoke, pneumokoke, kandidu, listeriju, helikobakter, salmonelu i ešerihiju koli, koje sve brzo i efikasno uništava. Osim što nam može pomoći kod infekcija usne duplje, vrlo je efikasan i na koži. Upravo iz tog razloga, karanfilić je sa dalekih Maluku ostrva dospeo i u Devi melem za negu stopala. Osim što je cilj ovog melema da nam omekša kožu i spreči zadebljanje i pucanje kože na petama, on ima još jednu vrlo važnu ulogu: da spreči i pomogne kod postojećih gljivičnih infekcija i neprijatnog mirisa stopala. Udružen sa jednako moćnim uljima čajevca, žalfije, ruzmarina i lavande, ovaj melem će sprečiti komplikacije i razvoj gljivičnih oboljenja kao što su atletsko stopalo i gljivično oboljenje noktiju. A u kombinaciji sa uljem semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao putera, našim stopalima daće savršen, mek i nežan izgled, potvrđujući tako da zdravlje i lepota idu ruku pod ruku.

Nekad davno, u staroj Kini nije smelo da se izađe pred cara dok se ne sažvaće karanfilić kako bi se otklonio zadah. Danas stopala neprijatnog mirisa imaju podjednako socijalno neprihvatljivi status. A zašto, kad mogu uz malo truda ne samo da mirišu na bajke iz 1001 noći, već i da nam omoguće lak korak i osećaj kao da letimo na čarobnom ćilimu.

Drvo koje nas gađa svojim plodom

Kada su prvi doseljenici iz Evrope, puritanci, stupili na tlo severnoameričkog kontinenta, doneli su sa sobom tvrda religijska ubeđenja, stav da je rad bogougodan i da je uposlenost jedna vrsta molitve, i prilježno počeli da osnivaju nova naselja u netaknutoj prirodi. Uz upravnike kolonija, članove administracije i predstavnike crkve, sa sobom su dovodili i osuđenike koje su očekivali najteži poslovi i najsuroviji tretman. Nije bilo lako pokoriti divljinu o kojoj se malo znalo. U Novom svetu važila su nova pravila.

Svako ko je odbijao da se povinuje strogim pravilima bio bi surovo kažnjavan, a smrtna kazna bi se izricala često i sprovodila javno, kako bi služila kao primer i podsetnik. S premalo nauke i previše vere u natprirodno, u ovom svetu religija se zloupotrebljavala za postizanje pokornosti, i božje zapovesti bi se često prilagođavale potrebama onih na vlasti. Tako je krajem 17. veka u Masačusetsu nastala prava masovna histerija zasnovana na religijskom ekstremizmu, koja se smatra jednom od najozloglašenijih u istoriji Sjedinjenih američkih država. Bio je to čuveni progon veštica iz Salema koji se odigrao 1692-1693. godine, kada je više od 200 osoba, uglavnom žena, optuženo za veštičarenje, njih 30 proglašeno krivim a 19 osuđeno na smrt vešanjem – 14 žena i 5 muškaraca. Puritanci su verovali da su žene posebno podložne prokletstvu i ’đavoljim rabotama’ i malo je bilo potrebno da u neku bude uperen prst, pa da bude izložena mukotrpnom ispitivanju i mučenju kako bi priznala svoje ’grehe’. Pod lupom je bila svaka žena koja odudara od puritanskih normi, naročito one neudate i bez dece. Naravno, komšijske razmirice su se ne retko rešavale prijavljivanjem izmišljenih đavoljih znakova ili bačenih čini.

Zamislite sada ljude tog doba koji, pod takvom psihozom i s takvim strahovima prolaze pored neobičnog žbunastog drveta koje odjednom počne da ih gađa svojim plodovima, čak sa udaljenosti od 6-7 metara! Kada se to dešavalo u gustoj šumi, začuo bi se zvuk nalik eksploziji nakon kog bi usledio eho kršenja okolnog rastinja. Zato ne čudi što je ovaj čudni primer botanike tada dobio ime ’veštičji lešnik’ – witch hazel. Njegovo prividno ‘veštičarenje’ bilo je, ipak, sasvim bezazleno: kako plod sazreva, tako čaura puca i on odskače uz prasak.

Međutim, kako su se doseljenici upoznavali sa okolnim rastinjem, ali i dolazili u dodir sa starosedeocima, shvatili su da je ova biljka ipak bogom dana. To je docnije potvrdila i nauka, koja joj je dala mnogo pitomije ime – hamamelis, što znači ’zajedno s plodom’, opisujući neobično svojstvo ove vrste da cveta dok na granama još uvek ima prošlogodišnje plodove.

Indijanci su oduvek koristili hamamelis: od njegovih listova kuvali su čaj kojim su lečili prehlade, bol u grlu i grudima. Od lišća i unutrašnje strane kore pravili su tonik kojim su lečili osip, svrab, opekotine od otrovnih biljaka, obilno menstrualno krvarenje, rane, hemoroide, modrice, bol u mišićima…

Klinička istraživanja su dokazala da hamamelis ima jednaka antiinflamatorna svojstva kao kortikosteroidne kreme, ali za razliku od njih nema neželjena dejstva. Zato je odličan izbor kod atopijskog dermatitisa, psorijaze, ekcema, a čest je sastojak preparata za problematičnu i mešovitu kožu, naročito onu sklonu aknama. Hidrolat hamamelisa je snažan antioksidans, deluje kao adstringens – skuplja kožu, pa je zato veoma efikasan kod proširenih pora. Njegovo dejstvo je antibakterijsko i regenerativno, pa će ubrzo po upotrebi podstaći regeneraciju kože, smanjiti crvenilo, svrab i osip. Jedna studija je dokazala snažno antimikrobno i antifungicidno dejstvo hamamelisa na stafilokoke i kandidu, što je veoma korisno kod atopijskog i intertrigo dermatitisa.

Hamamelis pomaže kod najtežih poremećaja kože. Kod psorijaze, koja je hronična, zapaljenska bolest kože, ova biljka će ispoljiti svoje protivupalno dejstvo, ublažiti neprijatne iritacije i svrab i podstaći regeneraciju nove kože ispod zadebljalog i perutavog sloja. Veoma je efikasan i kod opekotina od sunca, ublažiće crvenilo kože i sprečiti njeno ljuštenje. Hamamelis je prirodni ovlaživač, pa poboljšava hidrataciju spoljašnjeg sloja kože i održava je mekom i elastičnom. Ali verovatno najzanimljivije dejstvo hamamelisa je adstringentno, koje poseduje zbog visokog nivoa tanina iz svojih listova. Zahvaljujući njima proteini u koži formiraju zaštitni sloj koji zaustavlja krvarenje i pomaže zarastanje. To dejstvo je naročito vidljivo u slučaju ekcema i hemoroida.

Da je hamamelis sve samo ne veštičje drvo potvrđuje i njegov doprinos lepoti – uz redovnu upotrebu sa lica nestaju bubuljice, mitiseri, akne, koža prestaje da luči višak sebuma, pore se skupljaju, nestaju crvenilo, podočnjaci i bore. Zbog svih svojih blagotvornih osobina, hamamelis je ušao u sastav Devi melema za regeneraciju. U sinergiji sa drugim sjajnim i potpuno prirodnim puterima i uljima, hamamelis u ovom visokokvalitetnom melemu pomoći će kako kod ozbiljnih i upornih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema, tako i kod onih koji nam narušavaju estetiku lica: akni, crvenila, proširenih pora, bora, depigmentacija, opekotina… Nije veštičarenje, već prava i prelepa magija prirode!

Ulje s blagoslovom Bahusa

Nekada davno, kada voda nije uvek bila bezbedna za piće, ljudi su znali da pomoću fermentacije mogu dobiti napitak koji će ih dovoljno hidrirati, pospešiti varenje, ali i sprečiti pojavu zaraze. Jedna od prvih kultivisanih voćki bilo je grožđe, a od njega se pravilo vino koje se uglavnom pilo dosta razređeno. Stari Grci nisu mogli da zamisle večeru bez vina: osim što je kvalitet obroka podizalo na viši nivo, to isto je činilo i s razgovorom koji se praktikovao uz obrok. Ali ono je nosilo i rizik, baš kao što je Homer opisao u Odiseji, da i mudar čovek zapeva i zaigra, kao i da izgovori nešto što bi bilo bolje prećutati. Po Bibliji, jedan od prvih zadataka kojim se Noje pozabavio nakon što je preživeo Potop, bila je upravo sadnja vinove loze.

Arheologija je dokazala da je vinova loza nastala pre čak 130 miliona godina, dok najstariji fermentisani napitak od njega potiče iz oko 7000. godine pre naše ere iz Kine. Vino se pravilo oko 6000. godine pre naše ere na Kavkazu, a grozdovi i krčazi s vinom prisutni su i na hijeroglifima u egipatskim grobnicama koje datiraju iz 5000. godine pre naše ere. U grobnici Tutankamona, među brojnim dragocenostima, pronađeno je i crno vino. Stari Rimljani su raširili vinogradarstvo širom Mediterana i Evrope, sa preko 90 sorti grožđa, uz blagoslov Bahusa, boga vina i poljoprivrede.

Grožđe i vino je hrana ali i važan simbol u Hrišćanstvu: Isus je u Galileji vodu pretvorio u vino, a tokom poslednje večere, noć pre nego što je razapet, dao je svojim apostolima hleb i vino: hleb kao simbol svog tela i vino kao simbol svoje krvi. I dalje, prilikom pričešća, ove dve namirnice imaju istu simboliku.

Vinova loza je danas jedan od najmasovnijih useva u svetu, godišnje se proizvede oko 70 miliona tona grožđa. Trećina svih vinograda u svetu nalazi se u tri države: Italiji, Španiji i Francuskoj. Ostali veliki proizvođači su Turska, Čile, Argentina, Iran, Južna Afrika i Australija.

U procesu spravljanja vina na 10 kilograma ploda dobije se prosečno 7-8 litara vina. Ono što ostane zove se komina i nikako nije za bacanje. Od nje se može napraviti čuvena rakija komovica, može se koristiti za pravljenje komposta kako bi se obogatilo zemljište, stočne hrane, prehrambene boje iz kožice ploda, vinskog sirćeta, ali ono najvrednije u njoj su semenke iz kojih se ceđenjem dobija ulje.

Ulje koje se dobije iz koštica grožđa postupkom hladnog ceđenja dragoceni je izvor antioksidanasa i vitamina. Koristi se u kulinarstvu, ali mnogo je korisnije kada se primeni spolja, na kožu i kosu. Ulje koštica grožđa je veoma bogato antioksidansima – polifenolima i flavonoidima koji neutrališu dejstvo slobodnih radikala koji su najveći krivci za starenje kože. Vitamini, posebno vitamin E, kao i esencijalne masne kiseline, podmlađuju kožu, stimulišu proizvodnju kolagena i sprečavaju bore. Iako je, kao i svako ulje masno, ono se može nanositi i na masnu kožu jer balansira lučenje sebuma i sprečava pojavu akni, a pritom ne zatvara pore i omogućava koži da slobodno diše.

Osim što se vrlo brzo upija i daje koži vlažnost i čvrstinu, ulje koštica grožđa ima sposobnost i da ojača kapilare i proširene vene i smiri kožu sklonu crvenilu, upalama i alergijama. Zahvaljujući linoleinskoj kiselini, ono će smiriti i ozbiljnije poremećaje kože, poput dermatitisa i ekcema, ublažiće opekotine i pomoći zarastanje rana, i zaštiti kožu od štetnog UV zračenja. Odlično je i za kosu: sprečava opadanje i podstiče obnavljanje korena, vraća joj sjaj i mekoću.

Osim što je pogodno za kožu lica i dekoltea, ulje koščica grožđa je idealno za negu stopala: ne samo da će omekšati kožu i sprečiti njeno pucanje, već će pomoći i da se neutrališu sitni kapilari koji se često pojavljuju između pete i zgloba. Ali idealno je u kombinaciji sa drugim uljima i puterima, na primer uljem avokada, jojobe, čileanske ruže, kakao puterom, koji pojačavaju efekat nege, sprečavaju pucanje, omekšavaju kožu i podmlađuju je, kao i sa eteričnim uljima čajevca, žalfije, karanfilića, lavande i ruzmarina, koji su idealna prevencija i pomoć u lečenju gljivičnih infekcija i neugodnog mirisa nogu.

Svi ti dragoceni sastojci deo su Devi melema za negu peta. Ovaj visokokvalitetni melem je potpuno prirodan, bez konzervanasa, veštačkih boja i mirisa, i dovoljno je utrljati ga u stopala nakon tuširanja kako bi se obezbedila vrhunska nega, ali i zaštita. S tako mekim i zdravim stopalima može se bezbedno pristupiti prvoj fazi tradicionalnog postupka proizvodnje vina: gacanju grožđa. Uz blagoslov Bahusa.