Super-moć bilja u bočici

Često kažemo da se lekovito bilje koristi od pamtiveka, ali istina je da se zapravo koristi i pre vremena koje ljudska vrsta pamti. Vlasnici pasa to dobro znaju: kada pas tokom šetnje počne da čeprka po travi i jede je, znači da mu nešto nije u redu sa stomakom ili ima parazite. Pas je svestan da pomoću trave može da lakše povrati sadržaj iz stomaka koji mu smeta, ili da ga brže izbaci kroz izmet.

Ova životinjska mudrost ima i svoje ime: zoofarmakognozija. Sačinjavaju ga tri reči: zoo – životinja, pharma – lek i gnosis – znanje, spoznaja, uvid. Posmatranjem šimpanzi, na primer, uočeno je da gutaju celo, vrlo grubo lišće biljke koju inače izbegavaju, a koje nema nikakve nutritivne vrednosti ako se ne žvaće. Kada su se primatolozi zapitali zašto to rade, odgovor im je stigao od jedne tanzanijske ženke šimpanze koja je patila od parazita i teškog zatvora, a dan nakon uzimanja lišća je potpuno ozdravila. Šimpanza je jednostavno bila sama svoj lekar. Potom se postavilo pitanje da li je to ponašanje stečeno ili urođeno, a zaključak, prilično logičan, je da je šimpanzama „samolečenje“ zapisano u genima. One jedinke koje su tu praksu upražnjavale imale su veću stopu preživljavanja i iskustvo bi prenosile na sledeće generacije.

Nisu šimpanze jedine koje koriste biljke za oporavak. Ptice, slonovi, gušteri, čak i pčele poseduju moć zoofarmakognozije. Onda nije ni čudo što čovek koristi lekovito bilje od pamtiveka. Ali čoveku nije bilo potrebno mnogo vremena da shvati kako da te biljke preradi da bi iz njih izvukao najveću korist. Naši stari su od davnina stavljali biljke u rakiju, pa i danas imamo čuvene travarice. Kao i svuda tokom istorije, i kod Srba rakija se prvo koristila kao lek, a tek kasnije je postala napitak za uživanje (ili zloupotrebu).

Zahvaljujući arheološkim dokazima znamo da se lekovito bilje sigurno svesno koristilo pre 60.000 godina. Listići biljaka često su privijani na rane, a otkad je vatre i posuđa, bilo je i odvaraka od raznih trava. Vremenom i iskustvom vračevi su dolazili do saznanja kako je najbolje pripremati i kombinovati koju biljku, koren ili koru, da li je kuvati, prelivati vrelom vodom ili natapati u hladnoj vodi. Ali to je podrazumevalo da sa sobom uvek treba imati dovoljno biljaka, posuda i mogućnosti loženja vatre. Odvarci, pritom, nisu mogli dugo da stoje. Idealno je bilo sažeti ono što je najmoćnije u nekoj biljci u što manju bočicu. I to je postalo moguće s pojavom alkohola.

Alkoholne biljne tinkture su mnogo koncentrovanije od čajeva, jednostavne za upotrebu i mogu se nositi svuda sa sobom. Dovoljno je ukapati ih u malo vode, i eto napitka koji je mnogo moćniji od nekoliko šolja čaja! Otkrićem tinktura lečenje biljem podignuto je na viši nivo. Jedna od najranijih alkoholnih tinktura, stara oko 5000 godina, otkrivena je u grobnici faraona-kralja Škorpiona u Egiptu. Bioarheolozi su uspeli da identifikuju sastav posude: vino i lekovite biljke. Nakon Egipćana, stari Rimljani su često natapali biljke u vinu, a najčuveniji lekar koji je koristio biljne tinkture 400 godina pre naše ere bio je Hipokrat, sa svojim čuvenim receptom protiv crevnih parazita „Hippocraticum vinum“. Zapadna medicina od 12. do 17. veka zasnivala je svoje učenje upravo na pripremi i upotrebi biljnih tinktura.

Danas možemo sami praviti svoje tinkture, baš kao što su radili naši preci, potapanjem biljaka u rakiju. Ali travarsko znanje nije od juče: dobar travar zna koje biljke treba da iskombinuje, i u kojoj razmeri, da bi napravio efikasan lek. Cilj prirodne medicine je lečenje čoveka, a ne jedne bolesti, odnosno njenih simptoma. Zato je najbolje pripremu preparata prepustiti stručnjacima. Ako su pritom stara znanja ispitana i primenjena u savremenim laboratorijama, onda nemamo brige. Tako pripremljene tinkture možemo bezbedno upotrebiti i koristiti ih prema priloženom uputstvu neograničeno dugo.

Nekad davno Hipokrat reče: „Nije mnogo mudar doktor koji prezire znanje koje su sakupljali naši preci“. Zato je danas tu Herba Svet: kompanija koja je nasleđe pretvorila u moderne preparate.

Nesvesni taoci najbližih

Stokholm, poznat i kao „Venecija severa“, glavni je grad Švedske, sedište ustanove koja dodeljuje Nobelovu nagradu, muzeja pop benda Abba, dok je Švedska čuvena i kao zemlja Pipi Duge Čarape, nameštaja IKEA, ćufti i najdugovečnijih ljudi u Evropi. Ali još jedan događaj iz 1973. proslavio je Stokholm, naročito u kriminološko-psihijatrijskim krugovima.

Upravo u ovom gradu 23. avgusta 1973. došlo je do čuvene pljačke banke Sveriges Kreditbank na trgu Normalmstorg koja nije išla baš onako kako su se lopovi ponadali. U očaju su zadržali četiri radnika banke kao taoce i sa njima u trezoru proveli šest dana. Bio je to ujedno i prvi kriminalni poduhvat kog je uživo prenosila švedska televizija.

Otmičari, srećom, nisu fizički povredili taoce, ali došlo je do veoma interesantne situacije koja je ušla u anale ne samo kriminala, već i psihologije. Kada su, nakon šest dana, taoci oslobođeni a otmičari uhapšeni, ispostavilo se da su se žrtve emotivno vezale za svoje tamničare, identifikovale se s njima, opravdavale ih, neke čak razvile i romantična osećanja prema njima, i odbijale da svedoče protiv njih i sarađuju s policijom.

Kriminolog i psihijatar Nils Bejerot je ovu pojavu nazvao stokholmski sindrom, i taj pojam se potom čvrsto ukorenio u „nauci o duši“. Stokholmski sindrom definiše se kao „psihička reakcija kada žrtva počne da se blisko identifikuje sa svojim nasilnikom, sa njegovim stavovima i zahtevima“, ili jednostavno rečeno, žrtvi je mozak do te mere ispran da svog nasilnika počne da posmatra blagonaklono, čak s ljubavlju. Psiholozi ovu pojavu objašnjavaju kao poseban mehanizam preživljavanja u situacijama kada je žrtvi ugrožena gola egzistencija. Nemoćna žrtva će svoj teški psihički položaj olakšati tako što će u ličnosti i ponašanju agresora pronaći pozitivne strane i njih se grčevito držati, zanemarujući one negativne, pa i zverske osobine. Što je zatočeništvo duže, to će se ovaj sindrom produbljivati do te mere da može prerasti i u „ljubav“.

Ali on ne postoji samo u opsadi banke: stokholmski sindrom je svuda oko nas. Penzioner koji jedva preživljava od svoje penzije ali glorifikuje totalitarnu vlast i drži sliku voljenog vođe na zidu svog skromnog stana, iako je i više nego jasno da baš taj ugnjetava celu naciju, komšinica koju često viđamo s modricama i čujemo neprijatne zvuke koji dolaze iz njenog stana ali koja ima samo reči hvale za svog muža alkoholičara a njegovo nasilje opravdava ubeđenjem da ga je sama zaslužila, osoba koja je već odavno u godinama kada bi trebalo da počne samostalni život ali je „zatočenik“ sebičnih roditelja čije konstantne sulude zahteve naivno opravdava i daje sve od sebe da im odmah udovolji, majka koja za svog sina uporno govori da je „dobro dete“, iako se on otvoreno bavi ozbiljnim kriminalom i redovno je fizički i psihički maltretira… Primere stokholmskog sindroma moguće je naći u svim sferama života: u ekonomiji, politici, državi, ratovima, porodici, zdravstvu, religiji… On može zaposesti ne samo pojedinca već i celo društvo ili kolektiv, pa će mazohistička većina koja uporno opravdava i obožava sadističkog vođu, spremno utapati svakoga ko se usudi da uzvikne da je „car go“.

Često čujemo da sve kreće od porodice, i zaista, ako se unutar te najosnovnije društvene zajednice dogodi da žrtva štiti svog tiranina, taj fenomen će se sigurno proširiti i na ostale sfere njenog postojanja. Ljudi sa strane će lako primetiti istinu, ali žrtva nje uopšte nije svesna. Ona se grčevito drži svog zaštitnog mehanizma i troši najveći deo energije pokušavajući da saoseća sa svojim zlotvorom. Povremene „mrvice“ dobrote koje zlotvor štedro daje žrtvi hrane njena uverenja i cementiraju povezanost. Iluzija racionalnog koju sama stvara, drži žrtvu u kavezu, iako su njegova vrata širom otvorena. Stokholmski sindrom perfidno stvara naučenu bespomoćnost koja žrtvu još čvršće drži vezanu za nasilnika i sistematski joj ubija intuiciju, pa tako ona postaje lojalnija njemu nego sebi.

Kada se žrtva stokholmskog sindroma direktno suoči s istinom, obavezno će je negirati i postati defanzivna. Zato je uzaludno davati joj savete, već je neophodno ohrabriti je da sama donosi odluke. Put osvešćenja je dug i bolan i zahteva uporan rad i trud. A prepoznavanje problema predstavlja prvi korak.

A kad je samopouzdanje i vera u sebe u pitanju, setimo se šta je rekla ta čuvena Šveđanka, Pipi Duga Čarapa:

„Nisam to nikad probala, pa mislim da ću definitivno uspeti.“

Sve je u ravnoteži!

Danas često koristimo reč stres, ne bez razloga. Živimo u stresna vremena, a do sada smo već svi na sopstvenoj koži iskusili činjenicu da stres negativno utiče na naše zdravlje, na mnogo nivoa. Ali da li znamo ko je tvorac tog pojma i kako se do njega došlo?

Da bismo to saznali, putujemo u Beč početkom prošlog veka, tačnije 1907. godinu kada se rodio Hans Seli (Hans Selye), čiji su preci pet generacija unazad bili lekari. Otac Hugo, mađarskog porekla, bio je lekar u vojsci Austrougarske monarhije, a kasnije je osnovao svoju kliniku, koju je vodila Hansova majka Maria. Ovaj briljantni dečak je već u četvrtoj godini govorio četiri jezika i pokazivao veliko interesovanje za medicinu. Nakon što je dobio zvanje Doktora medicine i hemije u Pragu, Seli je otišao u Kanadu na Univerzitet Džon Hopkins u Montrealu, gde je i nastala teorija o stresu.

Izvor: Jean-Paul Rioux, Wikimedia

Ali sama ideja rodila se nešto ranije. Još dok je studirao medicinu Seli je primetio da pacijenti s različitim dijagnozama, od tuberkuloze do karcinoma, imaju isti niz simptoma. Kasnije, istražujući u svojoj kanadskoj laboratoriji, primetio je sličnu pojavu kod pacova: bilo da su bili izloženi velikoj hladnoći, imali konkretne fizičke povrede ili primali injekcije sa različitim supstancama, pacovi bi ispoljavali iste simptome. Seli je primetio da oni dolaze u tri faze – prvo bi nastupila alarmna reakcija, pa otpor ili adaptacija i na kraju iscrpljenost i smrt, i nazvao ih je „sindrom opšte adaptacije“ ili „Selijev sindrom“. Seli je, sarađujući sa doktorantom Tomasom MekKionom objavio izveštaj u kom je po prvi put upotrebio izraz stres pomoću kog je obuhvatio sve ove vrste odgovora na neželjene događaje.

Seli je rad u Kanadi započeo s ciljem da identifikuje različite ženske polne hormone koji tada još nisu bili otkriveni. Za tu svrhu prikupio je jajnike krava i ekstrakte iz njih ubrizgavao ženkama pacova  nakon čega je posmatrao reakcije. Autopsije su pokazale iznenađujuće rezultate – uvećanje nadbubrežnih žlezda, atrofiju limfnog sistema uključujući i timus, i čireve na želucu i dvanaestopalačnom crevu, bez obzira na vrstu agensa koja je ubrizgavana u telo životinje. Potom je nastavio eksperiment tako što je pacove izlagao raznim ekstremnim situacijama, na primer stavljao ih je na točak na kom su morale uvek da trče da bi ostale u horizontalnom položaju, ili na krov zgrade fakulteta gde je bilo veoma hladno. Rezultati su bili potpuno isti kao kod pacova kojima su ubrizgavani razni agensi: adrenalna hiperaktivnost, limfatička atrofija i čirevi. Seli je sve ove rezultate povezao sa hipotalamičko-hipofizno-nadbubrežnom osovinom i načinom na koji se telo bori sa stresom.

Kada su jedinke izložene stresorima (bilo spoljašnjim ili unutrašnjim činiocima), prvo ih iznenadi promena, na šta reaguju pokušajem da zadrže ravnotežu, odnosno homeostazu tako što će se usprotiviti promeni, a potom će ih taj konstantni otpor potpuno iscrpeti i dovesti do bolesti i eventualno smrti. Stres je, dakle, niz događaja sa tačnom koreografijom, i može se primetiti kod bolesnika u svim fazama bolesti. On podrazumeva akutno otpuštanje neurotransmitera iz simpatičkog i centralnog nervnog sistema, kao i hormona iz nadbubrežnog korteksa, hipofize i ostalih endokrinih žlezda koje učestvuju u odgovoru na akutni stres.

Danas vlada prava epidemija raznih endokrinih poremećaja i auto-imunih oboljenja za koje nauka nema rešenje. Obično se za takva oboljenja prepisuju sintetički hormoni i bolesti se tretiraju odvojeno, na primer hipotireoza i miomi na materici, koji često idu zajedno, leče se zasebno. Ali, kao što vidimo, stres utiče na čitavo telo, i kod oboljenja koja on izaziva neophodan je holistički pristup: treba lečiti ceo organizam, a ne samo jedan organ. U potrazi za rešenjem, ponovo smo sagledali vrednost takozvanih „adaptogenih“ biljaka. To su biljke koje svojim blagim i upornim dejstvom normalizuju funkcije sistema i organa i pojačavaju otpornost organizma na stres. Adaptogeni deluju na endokrini, nadbubrežni i imuni sistem i tako pomažu organizmu da postigne ravnotežu. Osim što štite telo od negativnih posledica stresa, ove biljke podižu raspoloženje, jačaju imunitet, povećavaju fizičku i mentalnu izdržljivost, jačaju koncentraciju i doprinose hormonalnom balansu. Ali u današnja visoko stresna vremena, važno je i da njegove posledice ne samo lečimo, već i sprečimo – i tu opet na scenu stupaju adaptogeni koji regenerišu organizam, predupređuju nastanak oboljenja i aktiviraju metaboličke procese. Ove biljke bukvalno adaptiraju svoje dejstvo u skladu sa potrebama našeg organizma: na primer, ako imamo previsok nivo nekog hormona, one će uticati na njegovo spuštanje, a ako je nivo prenizak, pomoći će da se podigne – sve dok se ne izbalansira i ustali.

Moderna medicina nas je naučila da očekujemo instant rešenja za svoje probleme. Za razliku od pilula koje će odmah zamaskirati sve simptome, adaptogeni deluju postepeno, i neophodno je redovno ih koristiti najmanje mesec dana kako bismo osetili njihove blagotvorne efekte. A iako ih današnja zapadna medicina često odbacuje kao rešenje, drevne medicine i prakse poput ajurvedske, kineske i ruske u njih imaju puno poverenje.

Jedan od najmoćnijih biljnih adaptogena je zlatna maka. Koren ove biljke koji se vekovima koristi u njenoj postojbini, Peruu, prebogat je vitaminima i mineralima, ali to je i jedina biljka koja sadrži četiri jedinstvena alkaloida, makaina, koji se staraju da se svi njeni nutrijenti pravilno apsorbuju i iskoriste. Maka podiže izdržljivost organizma i imunitet, balansira hormone, pomaže kod neredovnih ciklusa i neplodnosti, blagotvorno deluje na centralni nervni sistem, varenje, mišiće i kosti. Zato je odlična kako za muškarce tako i za žene kojima je korisna ne samo u reproduktivnom periodu, već i tokom menopauze.

Iz tog razloga zlatna maka se u svom najboljem i najiskoristljivijem obliku našla i u Femisan A kapsulama. Ova jedinstvena formula namenjena ženama u reproduktivnom periodu balansira polne hormone, jača plodnost, pomaže kod neredovnih, bolnih i obilnih ciklusa, cista na jajnicima, mioma na materici, endometrioze, fibrocističnih promena u dojkama, ali i povećava nivo energije koja je modernoj ženi danas uvek neophodna. Jer, sve što nam danas treba je ravnoteža.

Sindrom Marije Antoanete

U oktobru 1793. Francuska revolucija stajala je na čvrstim nogama. Devet meseci ranije pogubljen je kralj Luj XVI, poslednji francuski monarh, veoma omražen zbog ekstravagantnog načina života dok je narod živeo u najgorem siromaštvu. Posebno omražena bila je njegova žena Marija Antoaneta, koja se za Luja udala 1770. godine, verovatno najpoznatija po izjavi „neka jedu kolače“, na primedbu da narod nema hleba. Koliko je ona tačna i da li je zapravo bila propagandna izmišljotina revolucionara nikada nećemo saznati, ali uspela je i kraljicu da dovede do giljotine. Marija Antoaneta, kćerka austrijske kraljice Marije Terezije i Franje I, cara Svetog Rimskog Carstva, praktično najmoćnijih ljudi u Evropi, bila je osuđena na smrt giljotinom.

Kada je tog oktobra dovedena do surove sprave na Trgu Konkord u Parizu, koja je trebalo da joj, navodno, na „human način“ odrubi glavu, tridesetsedmogodišnja kraljica bila je potpuno seda. Tako je barem potvrdila brojna publika. Baš kao i za izjavu o kolačima, ni za ovu tvrdnju nismo sigurni koliko je tačna. Ali bila je dovoljna da se po njoj nazove iznenadna pojava za canities – sedu kosu: sindrom Marije Antoanete.

Brojne su legende o slučajevima kada je neko osedeo preko noći. Ali da li je moguće da se to dogodi u tako kratkom vremenskom roku? Jedna modernija priča potiče iz 1982. godine kada je pilot Erik Mudi leteo iz Kuala Lumpura za Pert. Iako je bilo vedro i uslovi za let su bili idealni, dok je leteo preko indonežanskog ostrva Java avionu je iznenada otkazao jedan motor. Potom su otkazali i svi ostali, jedan po jedan. Mudi je objasnio putnicima šta se dogodilo mirnim glasom, i potpuno trezveno prinudno sleteo na aerodrom u Džakarti. Ispostavilo se da je u motore prodro vulkanski prah. Na pilotu se nisu videli znaci velikog stresa. Ali tokom narednih šest meseci počeo je da intenzivno sedi. U roku od godinu dana kosa mu je postala potpuno bela.

Šta kaže nauka? Danas znamo da su dve vrste pigmenta melanina odgovorna za boju naše kose – eumelanin koji utiče na to koliko je kosa tamna, i feomelanin koji određuje koliko je crvena ili žuta. Kako starimo, ćelije u folikulu dlake prestaju da luče ove pigmente zbog čega kosa postaje bezbojna. Jedno od objašnjenja kad je u pitanju iznenadna pojava sede kose je da usled stresa one obojene vlasi opadaju, a ostaju samo bele, kao kod poremećaja alopecia ariata. Po drugoj teoriji, imuni odgovor organizma usled stresa utiče na sistem za proizvodnju pigmenta i njegova proizvodnja iznenada prestaje.

Ipak, nedavna studija uspela je da malo bolje rasvetli ovaj problem. Istraživači dva univerziteta, u Sao Paulu i Harvardu, nakon eksperimenata na miševima, potvrdili su da stres zaista može igrati ključnu ulogu u iznenadnoj pojavi sede kose. Miševi koji su bili izloženi jakom bolu (možda je bolje da ne znamo na koji način), pojačano su lučili adrenalin i kortizol, hormone stresa, što je rezultiralo ubrzanim pulsom i skokom krvnog pritiska – i izazivalo akutni stres. Ovaj proces ubrzao je uništavanje matičnih ćelija odgovornih za proizvodnju melanina u folikulima dlake. Nakon samo par dana sve matične ćelije koje bi trebalo da regenerišu pigment su nestale. I dlaka miševa postala je izrazito seda. A kada se pigment jednom izgubi, nemoguće ga je regenerisati.

U dodatnom eksperimentu, naučnici su utvrdili da je moguće blokirati ove promene ako miševima daju antihipertenzive – lekove koji snižavaju krvni pritisak. Kada su uporedili gene miševa koji su bili pod stresom sa drugim miševima, uspeli su da identifikuju protein koji uzrokuje uništavanje matičnih ćelija usled stresa. Potiskivanjem ovog proteina – ciklin-zavisne kinaze koja inače kontroliše ćelijski ciklus, sprečila bi se i promena boje krzna miševa.

Ovo istraživanje je, naravno, tek prvi korak, i nije pronašlo lek za sedu kosu, ali je dokazalo veoma bitnu činjenicu: da na nas stres ostavlja ogromne posledice, i da je Sindrom Marije Antoanete moguć, iako se ne dešava baš preko noći, kao što je potvrdio slučaj pilota Erika Mudija. Ali kada nam stres bukvalno „podigne pritisak“, celo telo pati. Zato moramo pronaći način da živimo smireno i polako u ova burna i brza vremena. Jer, iako se seda kosa ovih dana vraća u modu, stres i poremećaji koje on izaziva, definitivno nisu nikada poželjni.

U tom procesu nam može pomoći Optima Forma. To je preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas na potpuno prirodan način opušta, smiruje rad srca, pomaže da uveče lakše zaspimo i kvalitetnije spavamo, a da tokom dana budemo spremni za nove izazove, bistrije razmišljamo i bolje pamtimo.

Kad nam nana skuva nanu

Svako doba imalo je svoje sapunske opere, a u antičko vreme to su bili mitovi o božanstvima. Bilo je tu intriga, srećnih i nesrećnih ljubavi, neverstava i osveta. Tipičan primer je onaj o čuvenom paru, Hadu i Persefoni. Iako je Had danas nama poznatiji kao podzemni svet, svet mrtvih, u antičko vreme on je bio bog koji je u poznijem grčkom i rimskom periodu prekršten u Plutona. Njegova braća, Zevs bog neba i groma i Posejdon bog mora bili su privlačni i poželjni. Za Hada se baš nisu lepile boginje. Zato je onu koja mu se dopala, Persefonu, morao da otme. Ali tu priči nije kraj. Iako je Persefonu voleo, pohotni Had nije imao mira, pa mu je za oko zapala lepa nimfa Minto. Persefona je pobesnela na Hadovo neverstvo i Minto je za kaznu pretvorila u biljku. A tužni Had, ne mogavši da sa nje skine ženine čini, ublažio ih je tako što joj je podario opojni miris koji bi se širio kad god bi neko hodao po njenim zelenim listićima.

Had otima Persefonu

Simbolično, Had je imao i svoj hram u podnožju Minte, planine u Elidi, a tokom istorije, prelazio je iz mita u mit, pa je završio i u hrišćanskom, kao mesto gde odlaze duše grešnika. A Minto? U Rimu se zvala Meta, i bila je simbol metamorfoze lepote. Ali, kako je iz mita uplovila u stvarnost, u mirisnu i blagotvornu biljku mentu, postala je neizostavni deo naših života. Ono što je i dalje povezivalo s Hadom u antičko doba je činjenica da je bila nezaobilazan deo pogrebnih obreda, uz ruzmarin i mirtu.

Menta, kod nas poznatija kao nana ili metvica, koristi se od praistorije. Od starih Egipćana, preko Hipokrata, Dioskorida, Plinija, arapskih vidara, naših travara, sve do moderne industrije, neizostavan je deo naših života, od biljnog čaja do žvakaće gume. Klasifikacija roda mentha ima poduži spisak, ali one koje su danas nama najbitnije su divlja nana, mentha spicata poznatija kao spearmint iz pasti za zube i žvaka, i domaća nana, mentha piperita, poznata i kao pepermint. Nana je još u 14. veku završila u pasti za zube, a čuveni engleski herbalista iz 17. veka, Nikolas Kalpeper, koristio je za lečenje skoro 40 oboljenja. A kod nas, nije slučajno što su reč za ovu biljku i majku ili baku – nanu, iste. Jer naša nana je tu da nam pomogne kad god nešto zaboli i da nas zaštiti svojom toplinom i blagošću.

Bilo da nam nana kuva nanu ili da je apotekari obrađuju u laboratorijama, ono što danas znamo je da ova biljka ima izuzetna antimikrobna svojstva i vrlo blagotvorno dejstvo po gastrointestinalni trakt i nervni sistem. Ako ćemo stručno, ono što čini čuda u nani su pulegon, menton, izomenton, mentol, borneol i piperitenon. I danas nije samo bapski lek već je i naučno dokazana činjenica da je nana odlična za stomak. Mentol ima sposobnost da opušta mišiće creva i tako olakšava i simptome iritabilnog kolona, što je potvrđeno u devet kliničkih studija sa preko 700 ispitanika. Odlična je kod lošeg varenja, lenjih creva, bola i grčeva u stomaku, nadutosti, gasova, podrigivanja, mučnine i dijareje.

Nemačka Komisija E koja reguliše upotrebu lekovitog bilja u ovoj zemlji, odobrila je list nane za lečenje grčeva u gastrointestinalnom traktu, žuči i za ublažavanje gasova u crevima. Onaj divni miris koji je Had podario nimfi Minto zaista je moćan: jedna studija je na 144 ispitanika potvrdila da ulje mente poboljšava pamćenje i budnost, a smanjuje umor, osećaj zebnje i frustracije. Isto to ulje pomaže nam da ublažimo simptome prehlade pomoću inhalacije, a već svi znamo da je mentol bombona idealna kamuflaža za neprijatan zadah.

Osim što je lekovita, nanu možemo primenjivati i u kulinarstvu, dodati je limunadi, sosevima, salati, koktelima, čajem od nane možemo isprati kosu kako bismo je ojačali i dali joj sjaj, možemo listiće nane dodati u kupku za opuštanje i bolji san, a osušene grančice nane i lavande odlične su za proterivanje moljaca iz ormara.

Blagotvorna svojstva nane po sistem za varenje, njena efikasnost kod gasova, nadutosti, lenjih creva i poremećaja varenja razlog su što se ova biljka našla u recepturi za Equigal. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi 6 lekovitih biljaka olakšava varenje, eliminiše zatvor i gasove, a pritom podstiče izbacivanje viška vode. Zato je odličan za prolećno i jesenje čišćenje organizma, a kako ima sposobnost i da nam smanji osećaj gladi, pomaže nam da na zdrav način dođemo do željene kilaže i da se oslobodimo celulita. Ako ne verujete, pitajte nanu!

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Koliko često menjate…

Da je redovna higijena pola zdravlja odavno znamo, a jedna neobična studija nam je to još jednom dokazala. U anketi sprovedenoj na skoro 3000 odraslih zapadnoevropskih ispitanika oba pola čak 22% muškaraca i 18% žena priznalo je da gaćice ne menja i po pet dana. Kao izgovor koristi se prezaposlenost, umor, lenjost… Neki tvrde da imaju posebne metode za utvrđivanje da li je vreme da promene veš, a čak ni neugodan miris nije glavni razlog, već tek pojava na oko vidljivih naslaga prljavštine. A kao u vicu, bilo je i onih koji su priznali da veš prevrnu na naličje i nose još neko vreme kada se isprlja s lica.

Osim neprijatnih mirisa koje možemo širiti u svojoj okolini, loša strana navike neredovnog menjanja veša ima i svoju zdravstvenu potporu. Da bismo je razumeli, treba da se prisetimo zašto zapravo nosimo veš, koji je u ovom obliku u kom ga imamo danas moderna tvorevina.

Prvi i najjednostavniji oblik veša bio je običan komad kože koji se vezivao oko pojasa. Njegova funkcija bila je da greje genitalije i drži ih podalje od tuđih očiju. U starom Egiptu postojao je komad odeće koji se nosio ispod one spoljne, vidljive, ali njegova uloga bila je više statusna nego higijenska. U antičko doba koristio se komad platna koje se vezivalo oko bedara. U starom Rimu su se takve ’gaćice’ zvale subligaculum. Najviše su ih nosili gladijatori, sportisti i glumci, i bile su platnene, mada su u iskopavanjima u Londonu pronađeni i komadi od kože s istom namenom iz rimskog perioda. Subligaculum se vezivao uzicom oko pojasa tako da duži deo visi preko zadnjice. Potom bi se provlačio između nogu i vezivao spreda pa obavijao oko bedara.

U srednjem veku veš je bio širok, i funkcija mu je više bila socijalna i moralna, da ’privatni delovi’ zaista ostanu privatni, da bi tokom Renesanse poprimio oblik širokih gaća koje ne bi uvek bile u potpunosti pokrivene odećom. Ipak, sećamo se priča sa francuskog dvora i dama koje ispod silnih slojeva sukanja i krinoline nisu nosile veš, a dvorani bi se masovno olakšavali po skrivenim uglovima palate, bez potrebe da išta skidaju. Vešom bi se pre smatrala jednostavna haljina koja se nosila ispod odeće, kako bi upijala znoj i zadržavala prljavštinu, jer, ne smemo da zaboravimo, kupanje je nekada bio luksuz retko dostupan i imućnijima, a prvi parfemi bili su izmišljeni kako bi se maskirali neprijatni telesni mirisi.

Masovna proizvodnja veša počela je tek s industrijskom revolucijom kada je pamuk postao svima dostupan pa su ga šile specijalizovane radnje i više nije morao da se pravi ručno, kod kuće. Ali veći akcenat se stavljao na korsete i krinoline, dok su gaćice dolazile u obliku ’pantaleta’, dugačkih gaća čije su nogavice bile vidljive ispod suknje. Ovaj francuski izum koristio se od početka do sredine 19. veka a glavni konzumenti bile su žene, devojčice i dečaci.

Sve ovo važilo je za građanstvo, a najsiromašniji slojevi društva tokom vekova su se dovijali kako su znali i umeli. I u našim krajevima veš je bio rezervisan za više slojeve, a kada su oni niži u pitanju dovoljno je da se prisetimo crkvenog pravila da je ženama u ciklusu bio zabranjen ulaz u crkvu. Razlog za to nije bio toliko diskriminatorne koliko praktične prirode: nije bilo nimalo prijatno gaziti po podu umazanom izlučevinama koje su se slobodno slivale…

U naše doba veš, pored higijenske, ima i erotsku funkciju, pa se češće ulaže u komade koji bi privukli suprotni pol ali koji baš i nisu dobri po zdravlje. Veštački materijali i tesan veš nikako ne prijaju našem urogenitalnom traktu, a, da se vratimo na temu s početka priče, i klasičan veš ako se ne menja redovno.

Zašto je važno redovno menjati veš? I mi danas nosimo ovaj komad odeće pre svega da bismo mogli da ređe peremo to što nosimo preko. Na gaćicama se zadržavaju i talože bakterije, i čak i kad prljavština nije vidljiva golim okom, one su tu. Pored izlučevina i tragova koji ostaju ako se ne obrišemo ili operemo dobro nakon vršenja nužde, na vešu se taloži i znoj koji privlači mikroorganizme, a neke od bakterija koje obožavaju tu sredinu su i Ešerihija koli, stafilokoke i streptokoke. One posebno vole topla i vlažna mesta i kada nađu takvo okruženje, množiće se nekontrolisano. Znamo već kakve komplikacije ove bakterije mogu da izazovu u našem urinarnom traktu, i koliko je teško iskoreniti ih kada se jednom razbaškare.

Osim redovne higijene i svakodnevne promene donjeg veša, važno je i kako veš peremo. Sam deterdžent ne eliminiše sve bakterije sa tkanine. Potrebno je veš prati na višoj temperaturi, a ako želimo da budemo sigurni da nema mikroorganizama, rešenje je vrela pegla.

A kada nas bakterije ipak dotuku? Nije sve izgubljeno, jer imamo Nefrovit. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja efikasan je i kod najupornijih bakterija, kao što je Ešerihija koli. Nefrovit će nam pomoći kod upala bešike i mokraćnih kanala, infekcija, peska u bubrezima i bešici, i pritom će nam revitalizovati urinarni trakt. Čist veš i Nefrovit, i sve je u redu!

Od Koleda do letargije

Od jesenje ravnodnevnice 23. septembra, dan se sve više skraćuje i priroda nas postepeno privikava na mrak. Dan je najkraći a noć najduža 21. decembra kada zimski solisticij – zimska kratkodnevnica donosi i početak zime. Severni pol naše planete tada je pod maksimalnim uglom u odnosu na Sunce i na toj od njega najudaljenijoj tački vlada dvadesetčetvoročasovni mrak. Danas, uz moderne kalendare, časovnike i automatsko računanje vremena, ne razmišljamo mnogo o ovoj prirodnoj pojavi. Ali nekada, kada se živelo uz stalno osluškivanje prirodnih promena, zimski solisticij bio je veoma važan datum.

Stari Sloveni su tada praznovali Koleda, boga zimske kratkodnevnice, pa se zato ovaj dan zvao Koljade. Ovo božanstvo ili duh je iz paganskih običaja prešao i u hrišćanstvo, a u Bugarskoj se i dan-danas ne čestita Božić, već Koleda. Koledov brat Ovsenj na ovaj dan upreže nebeske kočije ispraćajući staru godinu, i otvara put svom bratu, koji dočekuje novo Sunce. Pored starih Slovena sličan običaj imali su svi narodi i veselo praznovali rađanje novog Sunca, i on je u hrišćanstvo utkan kroz priču o smrti Hrista i njegovom vaskrsnuću.

Naši stari su u tom periodu mogli da odahnu nakon završetka jesenjih poljoprivrednih radova i da veselo proslave Koleda. Ovsnja su muškarci koledari ispraćali preodeveni u razna ruha, praveći buku, nosili bi darove i pevali posebne, koledarske pesme. Koledo, za razliku od Hrista, bilo je božanstvo koje nije sa sobom nosilo veliku tragediju, poput raspeća na krstu. On je bio veseljak koji je štitio ljude i donosio im sreću.

Za razliku od naših predaka, danas većina nas ni ne zna kada se obavljaju veliki poljoprivredni radovi a kada može da se predahne. Uglavnom svi odlazimo na isti posao tokom cele godine, a mnogi od nas čitav radni dan, upravo ono vreme kada naš deo planete obasjavaju sunčevi zraci, provode u kancelariji pod veštačkim svetlom i ispred kompjutera, i napuštaju je kada je već uveliko mrak. Onda nije ni čudo što smo postali žrtve sezonskog afektivnog poremećaja.

Moderno doba i moderni poremećaji zahtevaju nova istraživanja i rešenja, jer nam u ovom slučaju Koledo nije od velike pomoći. Tako je 1979. izvesni inženjer Herb Kern uočio da je tokom zimskih meseci posebno depresivan. Povezao je to s manjkom dnevnog svetla i kontaktirao naučni tim Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje SAD koji se bavio istraživanjem cirkadijalnih ritmova, biološkog časovnika u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevno-noćni ritam. Već naredne godine počelo je veliko plansko istraživanje sezonskog afektivnog poremećaja pod rukovodstvom Normana Rozentala, koji je i sam patio od depresije koja se pojačavala tokom zimskih meseci. Ali ovaj poremećaj, doduše ne baš pod istim imenom, pominjao je još i Hipokrat, a uočen je tokom zime i kod Inuita, naroda koji živi na Arktiku.

Danas se broj osoba koje imaju probleme s depresijom broji stotinama miliona. Mnogima se stanje pogoršava tokom zime, a čak i oni koji nisu skloni depresiji, usled manjka prirodne dnevne svetlosti mogu osetiti pad energije, letargiju, razdražljivost, potrebu za samoćom i smanjeni libido. Potvrdu da je nedostatak prirodnog svetla glavni uzrok ovog poremećaja možemo dobiti jednostavno: dovoljno je da zapazimo kako su ljudi koji žive oko Ekvatora uglavnom veseli i deluju da nemaju ni najmanje brige na svetu, iako žive u veoma skromnim, a ponekad i ekstremno siromašnim uslovima. Za razliku od njih, ljudi sa severa Evrope, u Skandinaviji ili na severu Kanade često su neraspoloženi i deluju zabrinuto, iako žive u veoma povoljnim ekonomskim uslovima.

Za to postoji i naučno objašnjenje: hormon epifize, melatonin, u direktnoj je sprezi sa receptorima svetlosti u našem cirkadijalnom ritmu. On se luči isključivo noću, i zahvaljujući njemu imamo zdrav san, ali tokom dana prirodna svetlost blokira njegovu proizvodnju. Ako bolujemo od sezonskog afektivnog poremećaja, melatonin koji se luči tokom noći ujutru se ne resorbuje dovoljno da se osećamo budno, veselo i orno za novi dan.

Kako ni jedna nesreća ne ide sama, tako i sezonski afektivni poremećaj obično ide ruku pod ruku s ozbiljnom depresijom ili bipolarnim poremećajem, i tako, osobama koje pate od ova dva nemila stanja još više tokom zime doliva ulje na vatru. Ono što je nauka do sad uspela da utvrdi je da se sezonski afektivni poremećaj može lečiti terapijom svetlom – fototerapijom. Posebne lampe emituju svetlo određenog intenziteta, pa se sedenjem ispred njih oko pola sata ograničava lučenje melatonina. Ali svakako je bolje izlagati se prirodnoj svetlosti, koliko god je to moguće. Zato je dobro na putu do posla jedan deo preći peške, i obavezno izaći napolje tokom pauze za ručak. U slučaju jače depresije svakako treba konsultovati stručnjaka.

Ako znamo da smo svake zime neizostavno letargični i bezvoljni, nije loše da se unapred pripremimo. Pored izlaganja suncu, može nam pomoći još jedan prirodni element – Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nam noću omogućava zdrav san, a tokom dana dobro raspoloženje, odličnu koncentraciju i fizičku i mentalnu spremnost. Kako su u ovom preparatu biljke iz naših krajeva koje su koristili i naši stari, Optima Formu možemo smatrati nekom vrstom Koleda koji nam donosi vedri duh u moderna vremena.

Muški porođajni bolovi

Godine 1865. antropolog Ser Edvard Barnet Tajler skovao je pojam kuvad, od francuske reči couvade, ili, ako odemo još dalje u prošlost, latinskog cubare, sa značenjem ’ležati na jajima dok se ne izlegu pilići’. Cubare nas zato, s razlogom, podseća na ’inkubaciju’ ili ’inkubator’. Tajler, ipak, nije u vidu imao ptice već ljude, zapravo običaj koji postoji od davnina, od starog Egipta, a verovatno i pre, i dan danas se može videti u nekim, od zapadne civilizacije udaljenim plemenima.

Kuvad je ritual koji muškarac obavlja pred rođenje svog deteta, kada leže u krevet i pretvara se da ima porođajne bolove. Pored starog Egipta, ovaj običaj je postojao u Baskiji u Španiji, a i danas se praktikuje na Papui, u nekim plemenima na Tajlandu, zabačenim krajevima Rusije, Kine i Indije, kao i kod američkih Indijanaca. Ova ’saosećajna trudnoća’ pripisuje se potrebi da se odagnaju demoni i zaštiti novorođenče, kao i da se stvori čvršća veza između muža i žene i ’zapečati’ porodica. Po drugim tumačenjima, kuvad predstavlja manifestaciju muške zavisti i pokušaj da se kompenzuje ’nedostatak materice’, odnosno sposobnost žene da stvori novi život.

Za razliku od drevnog rituala, neki moderni muškarci danas mogu patiti od ’kuvad sindroma’: tokom trudnoće svoje partnerke i oni se ugoje, imaju jutarnje mučnine, bol u leđima, promene apetita, pate od nesanice, a u ekstremnim slučajevima dolazi do uvećanja grudi, mogu čak osetiti porođajne bolove i postnatalnu depresiju. Kuvad sindrom nije zvanični medicinski pojam, a neki stručnjaci veruju da je psihosomatske prirode. Drugi, pak, misle da je povezan s hormonalnim promenama.

Interesantno je da su istraživanja iz 2014. ovu poslednju pretpostavku i potvrdila. Robin Edelstin, psihološkinja Univerziteta u Mičigenu, posmatrala je 29 parova starosti između 18 i 45 godina koji su očekivali svoju prvu bebu. Od njih su istraživači uzimali uzorke pljuvačke više puta tokom trajanja trudnoće, na otprilike svakih 8 nedelja. Potom se u uzorcima merio nivo testosterona, estradiola, kortizola i progesterona. Kao što se i dalo očekivati, kod budućih majki bio je očigledan porast sva četiri hormona, ali ono što je iznenađujuće je da je kod budućih očeva nivo testosterona i estradiola osetno opadao.

Iako nije bilo promena u nivou progesterona i kortizola kod muškaraca tokom studije, istraživači su otkrili da je kod parova nivo ovih hormona bio sinhronizovano ili visok ili nizak. Nakon porođaja utvrđeno je da su muškarci kod kojih su analize pokazale veći pad testosterona bili aktivnije uključeni u negu deteta i pružali veću podršku svojim suprugama.

Studija rađena nekoliko godina pre ove pokazala je da je kod ’novopečenih’ očeva dolazilo do pada nivoa testosterona i do 40% tokom prvih meseci nakon rođenja deteta. Takođe je utvrđeno da su očevi kod kojih se to dešava mnogo više u stanju da osete potrebe novorođenčeta i dosta su nežniji prema bebi.

Iako je ovo istraživanje malo i ograničeno, njegovi rezultati su vrlo značajni jer je do sada 99% istraživanja uključivalo samo majke, a ne i očeve. U poslednjih 30 godina na zapadu raste trend aktivnog uključivanja očeva u rođenje i odgajanje dece, što je rezultiralo povećanim natalitetom, a ove uočene hormonalne promene samo potvrđuju koliko je to ispravno i potrebno. Interesantno je i kako je priroda mudra: da bi došlo do začeća potreban je adekvatan nivo testosterona kod muškarca, ali kako je to hormon koji se inače povezuje s povećanom agresijom i niskim nivoom roditeljske brige, logično je da u periodu pred rođenje deteta i tokom prvih meseci njegovog života testosteron opadne. Ako se opet vratimo na priču o kuvadu, onda su u pravu antropolozi koji ovaj ritual objašnjavaju kao  učvršćivanje veze između oca i majke i jačanje institucije porodice.

Lilit u nama

Kada je Ben Sira, sin proroka Jeremije, dospeo na dvor Nabukodonosora, čuvenog vladara Novog vavilonskog carstva, kralj mu je postavio niz izazova, na koje je ovaj odgovorio s 22 satirične priče. Jedan od izazova, vrlo čest motiv u bajkama i legendama, bio je da s ivice smrti vrati kraljevog sina koji se naprasno bio razboleo. Ben Sira se našao pred ultimatumom: da izleči mladog kraljevića, ili da izgubi glavu. Odmah je prionuo na posao i napravio amajliju, na kojoj je ispisao imena tri anđela-iscelitelja. I započeo je jednu od svojih priča:

Kada je Bog stvorio Adama, shvatio je da nije dobro da ga ostavi samog, pa je stvorio i ženu. Nju je nazvao Lilit. Ali Adam i Lilit su odmah počeli da se svađaju. Ona je odbijala da mu se potčini i da legne ispod njega kada je Adam zahtevao da bude krotka, insistirajući da je bolji od nje. Lilit je, naprotiv, insistirala da su oboje jednaki jer su stvoreni od iste zemlje. Shvativši da je njihov spoj nemoguć, da tu nema jednakosti a pritom ne želeći da se bori za prevlast, Lilit je odletela. Adam se obratio Bogu, požalivši mu se da je žena koju je stvorio pobegla. Višnji tada šalje tri anđela da je vrate, a Adamu poručuje da ako se Lilit vrati, sve će biti u redu, ako ne, zbog njene neposlušnosti svakoga dana će njenom krivicom umreti stotinu njene dece. Kada su anđeli presreli Lilit na sred mora, u istim onim moćnim vodama gde su se Egipćani podavili, preneli su joj poruku Boga, ali ona je odbila da se vrati. Lilit je saopštila anđelima da, ako je već predodređeno da deca zbog nje umiru, ona im daje čvrsto obećanje da se ništa loše neće dogoditi deci koja imaju amajlije s njihovom imenima.

Iako je ovo najdetaljniji opis Lilit, zapisan u Alfabetu Ben Sira, anonimnom hebrejskom srednjovekovnom spisu, to nije prvi pomen njenog lika i imena. Priča o Lilit kruži svetom preko 4000 godina, i utkana je u mitove Hetita, Sumeraca, Egipćana, Izraelita, Grka, dospela je i u Bibliju, i vekovima posle opčinjavala pesnike i slikare, sve do modernih vremena. Iako u nekim mitovima ima drugačije ime, kao na primer Inana u sumerskim ili Ištar u akadskim, ona je jedinstvena i svuda prepoznatljiva.

Lilit je predstavnica haosa, zavodljivosti i bezbožnosti. Ona je pobunjenica, žena-demon koja uništava decu, zavodi muškarce i navodi žene na stranputicu. Danas bismo je mogli okarakterisati kao ’lošu devojku’ ili ‘femme fatale’. Ona je svoja i ne dopušta nikome da naruši njene slobode, pa je zato često omražena i pripisuju joj se sva zla ovog sveta koja ne mogu na drugi način objasniti. Kada na scenu stupi druga Adamova žena, krotka Eva, koju Bog stvara od njegovog rebra, Lilit se često u biblijskim pričama i slikovnim prikazima pojavljuje kao zmija koja Evu navodi na greh.

U prvoj knjizi Postanja, Bog stvara biljke, životinje, pa muškarca i ženu istog, šestog dana. Druga knjiga Postanja već tvrdi da je prvo stvorio čoveka, pa biljke, životinje i na kraju ženu. Stvara je od Adamovog rebra, i njena svrha je da zadovolji i potčini se muškarcu. Kroz ove metamorfoze Biblijske priče možemo lako pratiti prelaz čovečanstva sa matrijarhata u patrijarhat. Simbolična priča o Lilit je priča o položaju žene tokom istorije, ali i priča o samoj ženi.

Lilit je prisutna u životu svake od nas: ona nas čeka na ulazu u pubertet, na početku svake menstruacije, tokom ovulacije, trudnoće, na ulazu u menopauzu… Tokom svakog meseca, sa smenom hormona u našem telu smenjuju se Eva i Lilit. Tokom jednog ženskog života Eva je trpeljiva supruga, strpljiva majka-negovateljica, a Lilit je ona ženstvena, često i pohotna, slobodarska, nesputana. Lilit je iznenadna jarost u PMS-u, pubertetski kapric, ’film koji puca’ kad krene menopauza, ili u mnogo mračnijim aspektima psihe, ona koja donosi spontane pobačaje, incest, post-natalne depresije, čedomorstva i iznenadne smrti odojčadi.

Smena Eve i Lilit je kao smena progesterona i estrogena. Obe su naše i obe su nam neophodne. Ali u pravoj meri. Ako u sebi imamo samo Evu, uvek ćemo se podređivati drugima bez sopstvenog glasa. Ako je tu samo Lilit, bićemo previše svadljive, netrpeljive i prkosne. Eva i Lilit su naš jin i jang, i da bismo bile kompletne ličnosti, moramo naučiti da njima pravilno žongliramo. Ali kada se hormoni poremete, onda osećamo da gubimo kontrolu nad sobom i tlo pod nogama. Hormonalni disbalans nam narušava telesno i mentalno zdravlje, onemogućava da se ostvarimo kao Eva-negovateljica ali ni kao Lilit-zavodnica.

I tu nam priskaču u pomoć biljke koje su nastale pre muškarca i žene, za koje se znalo i u doba matrijarhata, i tokom svih prekretnica u istoriji čovečanstva. One su tu od praiskona da nas uravnoteže kada se sapletemo. Virak, hajdučka trava, rusomača, crveni zdravac, neven… Lekovite biljke koje nam vraćaju hormone u ravnotežu i balansiraju Evu i Lilit u nama.