Category Archives: Istorija

Lilit u nama

Kada je Ben Sira, sin proroka Jeremije, dospeo na dvor Nabukodonosora, čuvenog vladara Novog vavilonskog carstva, kralj mu je postavio niz izazova, na koje je ovaj odgovorio s 22 satirične priče. Jedan od izazova, vrlo čest motiv u bajkama i legendama, bio je da s ivice smrti vrati kraljevog sina koji se naprasno bio razboleo. Ben Sira se našao pred ultimatumom: da izleči mladog kraljevića, ili da izgubi glavu. Odmah je prionuo na posao i napravio amajliju, na kojoj je ispisao imena tri anđela-iscelitelja. I započeo je jednu od svojih priča:

Kada je Bog stvorio Adama, shvatio je da nije dobro da ga ostavi samog, pa je stvorio i ženu. Nju je nazvao Lilit. Ali Adam i Lilit su odmah počeli da se svađaju. Ona je odbijala da mu se potčini i da legne ispod njega kada je Adam zahtevao da bude krotka, insistirajući da je bolji od nje. Lilit je, naprotiv, insistirala da su oboje jednaki jer su stvoreni od iste zemlje. Shvativši da je njihov spoj nemoguć, da tu nema jednakosti a pritom ne želeći da se bori za prevlast, Lilit je odletela. Adam se obratio Bogu, požalivši mu se da je žena koju je stvorio pobegla. Višnji tada šalje tri anđela da je vrate, a Adamu poručuje da ako se Lilit vrati, sve će biti u redu, ako ne, zbog njene neposlušnosti svakoga dana će njenom krivicom umreti stotinu njene dece. Kada su anđeli presreli Lilit na sred mora, u istim onim moćnim vodama gde su se Egipćani podavili, preneli su joj poruku Boga, ali ona je odbila da se vrati. Lilit je saopštila anđelima da, ako je već predodređeno da deca zbog nje umiru, ona im daje čvrsto obećanje da se ništa loše neće dogoditi deci koja imaju amajlije s njihovom imenima.

Iako je ovo najdetaljniji opis Lilit, zapisan u Alfabetu Ben Sira, anonimnom hebrejskom srednjovekovnom spisu, to nije prvi pomen njenog lika i imena. Priča o Lilit kruži svetom preko 4000 godina, i utkana je u mitove Hetita, Sumeraca, Egipćana, Izraelita, Grka, dospela je i u Bibliju, i vekovima posle opčinjavala pesnike i slikare, sve do modernih vremena. Iako u nekim mitovima ima drugačije ime, kao na primer Inana u sumerskim ili Ištar u akadskim, ona je jedinstvena i svuda prepoznatljiva.

Lilit je predstavnica haosa, zavodljivosti i bezbožnosti. Ona je pobunjenica, žena-demon koja uništava decu, zavodi muškarce i navodi žene na stranputicu. Danas bismo je mogli okarakterisati kao ’lošu devojku’ ili ‘femme fatale’. Ona je svoja i ne dopušta nikome da naruši njene slobode, pa je zato često omražena i pripisuju joj se sva zla ovog sveta koja ne mogu na drugi način objasniti. Kada na scenu stupi druga Adamova žena, krotka Eva, koju Bog stvara od njegovog rebra, Lilit se često u biblijskim pričama i slikovnim prikazima pojavljuje kao zmija koja Evu navodi na greh.

U prvoj knjizi Postanja, Bog stvara biljke, životinje, pa muškarca i ženu istog, šestog dana. Druga knjiga Postanja već tvrdi da je prvo stvorio čoveka, pa biljke, životinje i na kraju ženu. Stvara je od Adamovog rebra, i njena svrha je da zadovolji i potčini se muškarcu. Kroz ove metamorfoze Biblijske priče možemo lako pratiti prelaz čovečanstva sa matrijarhata u patrijarhat. Simbolična priča o Lilit je priča o položaju žene tokom istorije, ali i priča o samoj ženi.

Lilit je prisutna u životu svake od nas: ona nas čeka na ulazu u pubertet, na početku svake menstruacije, tokom ovulacije, trudnoće, na ulazu u menopauzu… Tokom svakog meseca, sa smenom hormona u našem telu smenjuju se Eva i Lilit. Tokom jednog ženskog života Eva je trpeljiva supruga, strpljiva majka-negovateljica, a Lilit je ona ženstvena, često i pohotna, slobodarska, nesputana. Lilit je iznenadna jarost u PMS-u, pubertetski kapric, ’film koji puca’ kad krene menopauza, ili u mnogo mračnijim aspektima psihe, ona koja donosi spontane pobačaje, incest, post-natalne depresije, čedomorstva i iznenadne smrti odojčadi.

Smena Eve i Lilit je kao smena progesterona i estrogena. Obe su naše i obe su nam neophodne. Ali u pravoj meri. Ako u sebi imamo samo Evu, uvek ćemo se podređivati drugima bez sopstvenog glasa. Ako je tu samo Lilit, bićemo previše svadljive, netrpeljive i prkosne. Eva i Lilit su naš jin i jang, i da bismo bile kompletne ličnosti, moramo naučiti da njima pravilno žongliramo. Ali kada se hormoni poremete, onda osećamo da gubimo kontrolu nad sobom i tlo pod nogama. Hormonalni disbalans nam narušava telesno i mentalno zdravlje, onemogućava da se ostvarimo kao Eva-negovateljica ali ni kao Lilit-zavodnica.

I tu nam priskaču u pomoć biljke koje su nastale pre muškarca i žene, za koje se znalo i u doba matrijarhata, i tokom svih prekretnica u istoriji čovečanstva. One su tu od praiskona da nas uravnoteže kada se sapletemo. Virak, hajdučka trava, rusomača, crveni zdravac, neven… Lekovite biljke koje nam vraćaju hormone u ravnotežu i balansiraju Evu i Lilit u nama.

Breme željene bremenitosti

Ono što je najintenzivnije obojilo vladavinu engleskog kralja Henrija VIII, bila je njegova očajnička želja da obezbedi muškog naslednika, i u toj nameri je istrajavao, promenivši čak šest zakonitih žena. Iako je imao dve kćerke, Meri sa prvom ženom Ketrin i Elizabetu s drugom, En Bolin, Henri je budućnost Engleske video u svom jedinom sinu Edvardu, iz braka sa Džejn Simor. Ali, nakon Henrijeve smrti, stvari se nisu odvijale baš onako kako je on bio zamislio. Edvard je došao na presto sa samo 10 godina i već u šesnaestoj godini tragično preminuo.

Meri Tjudor

Tron je potom pripao njegovoj najstarijoj sestri Meri, koja je u tom trenutku imala 37 godina, i od prvog trenutka svoje vladavine nastavila tradiciju porodične opsesije naslednikom. Tu žudnju podgrevao je strah da će Meri, vatrenoj katolkinji, presto oduzeti Elizabeta, njena mlađa sestra protestantkinja. Godinu dana kasnije Meri se udala za Filipa, španskog prestolonaslednika, s velikim planovima o ujedinjenju dve velesile i povratku Engleske katoličkoj veri.

Trideset osmogodišnja kraljica, odveć vremešna po tadašnjim standardima, bila je svesna da joj biološki sat već odavno otkucava, ali je verovala da će joj Bog uslišiti želju i podariti sina, posebno zato što mu je obećala da će veru svoje zemlje vratiti na pravi put, ka Rimu i Vatikanu. Venčanje se odigralo u julu 1554. godine, a vest o kraljičinoj trudnoći objavljena je već u septembru. Doktori su potvrdili da je kraljica bremenita, a i ona sama je govorila da oseća kako joj se dete pomera u materici. Srećna vest je odjeknula svetom, doprevši i do njenog oduševljenog svekra, kralja Španije, Karla V, koga ponovo u novembru španski ambasador izveštava da se kraljičina trudnoća već vidi i da su joj haljine tesne.

Naslednik se očekivao u maju naredne godine, a šest nedelja pred porođaj kraljica je trebalo da se, po običaju, zatvori u svoje odaje i u potpunosti posveti pripremama za dolazak bebe, bez muškog prisustva. U aprilu je na dvoru vladalo veliko uzbuđenje, dragoceni potomak se željno iščekivao, s velikim strahom i strepnjom, jer je kraljica pokazivala psihičku nestabilnost i manjak apetita. Potom su 30. aprila kraljevstvom počele da kruže vesti da je kraljica rodila zdravog dečaka. Radosna vest došla je i do Karla V, da bi već 8. maja dobio glas da je ipak bila lažna. Vreme je prolazilo, došao je već i jun, a malog kraljevića još uvek nije bilo, iako su svi simptomi poodmakle trudnoće bili tu. Počele su već da kruže glasine da kraljica zapravo nikada nije ni bila trudna, ali je na dvoru vera i dalje bila jaka. Međutim, i poslednji tračci nade raspršeni su kada je 11. meseca svoje ’trudnoće’ kraljica izašla iz svojih odaja, premršava, tiha i ponižena…

Danas znamo da je kraljica Meri patila od pseudocijeze – lažne ili fantomske trudnoće. I dan danas nauka nije uspela da u potpunosti objasni ovu pojavu, ali statistike kažu da je od 22.000 trudnoća oko šest lažno. Sirotoj kraljici Meri statistike nisu išle na ruku, ne jednom već dva puta: lažna trudnoća ponovila se par godina kasnije. I tako se njen najveći strah obistinio: jedini naslednik koga je imala bila je njena sestra Elizabeta. Imala je samo 42 godine kada je umrla, 17. novembra 1558, najverovatnije od cista i raka jajnika i materice. A nova, mlada i mudra kraljica Elizabeta, dokazala je svom ocu i sestri da nisu bili u pravu time što je bila jedan od najboljih monarha kog je Engleska imala i vladala je 45 godina, samouvereno, odbacivši pritiske okoline da se uda i ostavi potomke.

Ali vratimo se lažnoj trudnoći kraljice Meri: zapisi potvrđuju da je nesrećna kraljica još od rane mladosti patila od ’zadržavanja menstrualne tečnosti’ i ’davljenja materice’. Kada je verovala da je trudna nije imala menstruacije, patila je od jutarnje mučnine, telo joj je bilo oteklo, grudi su se uvećale i čak je iz njih curelo mleko. Ali glavna babica je bila sumnjičava, jer je Meri sate provodila sedeći zgrčena na podu, s bradom pritisnutom na obgrljena kolena, očigledno u velikim bolovima. Sve to su simptomi raka jajnika: nateklost, posebno u stomaku, bol u stomaku, nedostatak apetita, mučnina, osećaj sitosti nakon par zalogaja, umor, bol u leđima, promene ciklusa… Uz fizičke manifestacije, ogroman pritisak da obezbedi naslednika ostavio je velike posledice po kraljičinu psihu.

Lažna trudnoća

Meri nije ni prva ni poslednja koja je patila od pseudocijeze. U starokineskoj medicini pominju se ’avetinjski fetusi’, a Hipokrat u svojim zapisima pominje 12 slučajeva lažne trudnoće. I danas fantomske trudnoće umeju da prevare čak i stručnjake, pa se dešavaju slučajevi da žene dođu u porodilište sa stomakom do zuba, čak i da im se po hitnom postupku, bez prethodnog ultrazvuka uradi carski rez, ali da se beba ne nađe. Paradoks je da se najveći broj lažnih trudnoća dešava udatim ženama, u najidealnijim godinama za majčinstvo. Ali ako malo bolje razmislimo, to je upravo situacija i period života žene kada je želja za majčinstvom najjača. Takođe, statistike kažu da je ova pojava mnogo češća u manje razvijenim sredinama, u kojima je tradicionalna uloga žene imperativ. Baš kao i kraljica Meri, i ove žene su pod velikim pritiskom da ostvare ulogu za koju društvo smatra da je za njih jedina, što tragično narušava njihove emocije i psihu. Breme željene bremenitosti tako izaziva hormonske promene koji uzrokuju fizičke simptome.

Kada je kraljica Meri po drugi put verovala da je trudna, karcinom je zapravo ušao u završnu fazu. Kraljica je verovatno imala najgori mogući oblik lažne trudnoće sa tragičnim krajem. Ipak, većina lažnih trudnoća ne ostavlja tako katastrofalne posledice, i više su psihičke nego fizičke prirode. Po brojnim psiholozima, u njihovoj osnovi je strah od gubitka i napuštanja, što potvrđuje i činjenica da postoje česti slučajevi žena koje pate od ovog sindroma baš u fazi razvoda. I danas, u 21. veku, žene masovno strahuju za svoj brak ako nisu u stanju da zatrudne. Dete se smatra krunom bračne zajednice, pa će tako odmah nakon venčanja okolina supružnike zasuti očekivanjima da se začuje plač bebe.

Ono što svaka samouverena, moderna žena zna je da je ona sama ta koja gradi svoju sreću i budućnost, bez obzira na bračno stanje i materinstvo. Isto tako, danas je sve jasnije da se pitanje ’kad će beba’ graniči sa nepristojnoću, i da je to intimna stvar svake žene ili svakog para. A kada postoji iskrena želja da se zaista začuje plač bebe, fiziološke prepreke ka njenom ostvarenju mogu se prevazići prirodnim putem. Bilo da se radi o pokušaju da se ostvare kao majke, ili da očuvaju zdravlje svog reproduktivnog sistema i lakše podnose mesečne promene, na strani svake žene je uvek Femisan A. Da je neki travar kraljici Meri podario kombinaciju lekovitog bilja iz ovog preparata, istorija bi definitivno krenula drugačijim tokom.

 

Naša spasiteljica

U 16 kilometara dugoj i do 360 metara dubokoj Sićevačkoj klisuri, istočno od Niša, raste preko 3000 biljaka. Krševiti i prelepi, ali i surovi teren Svrljiških planina, idealno je stanište za žalfiju, inače mediteransku biljku, koja je ovde samonikla, autohtona vrsta. Svesni njene vrednosti, meštani svake godine u maju organizuju Dane žalfije, manifestaciju koja okuplja ljubitelje ove izuzetno lekovite biljke.

Sićevačka klisura je najveće prirodno nalazište žalfije van Mediterana. U pojasu Sredozemlja raste oduvek, ali je bila čuvena nadaleko. Kinezi su je toliko cenili da su holandskim trgovcima davali tri sanduka svog čaja za jedan sanduk žalfije. Po mnogim narodnim predanjima, žalfija je sinonim za dugovečnost i besmrtnost.

Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto? Zašto bi umro čovek kome u bašti raste žalfija?, kaže čuveni stih srednjovekovne didaktične poeme Regimen Sanitatis Salernitanum, Pravilnik o zdravlju iz Salerna, gde se nalazila prva evropska srednjovekovna medicinska škola, osnovana u 9. veku. U njoj su bila sabrana sva dotadašnja znanja, od Hipokrata, preko Galena, Dioskorda do arapske medicine. Salerno, koji je dobio titulu ‘Grada Hipokrata’, okružen je krševitim terenom koji dosta podseća na onaj oko Sićevačke klisure. I na kom žalfija raste u izobilju.

Naučni naziv biljke, salvia, znači spasiteljica. Kod nas je poznata i kao kadulja, jer se koristi i da se njom ‘okadi’ prostor. Osim što će dezinfikovati vazduh, pomoći će i da se oslobodimo plesni, grinja i insekata. U tom svojstvu dospela je sve do plemena američkih Indijanaca koji su je zapaljenu koristili u ritualima ‘pročišćavanja’ tela i energije.

Da je žalfija spasiteljica verovalo se u vreme kada je svetom harala kuga, crna smrt. Ona je bila jedan od sastojaka u čuvenom toniku ‘Sirće četiri lopova’, poznatom i kao ‘Marsejski lek’ za koji se smatralo da štiti od kuge. I danas se u Provansi pravi sličan tonik, a glavne biljke koje ulaze u njegov sastav su žalfija, lavanda, majčina dušica i ruzmarin. A otkud četiri lopova? Zbog jedne verzije priče o grupi lopova koja je u Marseju i Tuluzu pljačkala bolesne i mrtve tokom epidemije kuge. Kada su ih uhvatili, za slobodu su ponudili da obelodane svoj tajni recept pomoću kog su dolazili u blizak kontakt sa zaraženima a da se pritom nisu i sami razboleli.

Verovanje da žalfija štiti od mnogih bolesti, uključujući i kugu, potvrđuje i činjenica da je Karlo Veliki izdao naredbu da se uzgaja u svim manastirima i obilno koristi za lečenje. Danas znamo da su ta verovanja bila potpuno osnovana. Dugačak je spisak dejstava ove biljke: antiinflamatorno, antibakterijsko, antigljivično, antiseptično, astringentno, antioksidantno, ekspektorantno, karminativno, holagogno, holeretično, emenagogno, cikatrizantno…

Danas kada smo bolno svesni činjenice da su bakterije sve otpornije na moderne antibiotske lekove, žalfija je tu da nas opet spašava. Etarsko ulje ove biljke veoma snažno sprečava rast patogenih bakterija i tako sprečava bakterijske i gljivične infekcije. Brojne moderne studije dokazale su da žalfija uspešno pomaže zaceljivanje rana i sprečava infekcije, posebno kada su u pitanju stafilokoke, a efikasna je i kod herpesa.

Žalfija sadrži neverovatan broj minerala i vitamina, nezasićene masne kiseline, koenzim Q10, fitoestrogene, a njen estar linalil acetat je posebnno koristan kod zapaljenskih procesa. Baš kao i spisak korisnih materija, dug je i spisak poremećaja od kojih nas spašava: pad imuniteta, dijabetes, visok holesterol, degenerativne bolesti oka, slaba koncentracija i pamćenje, depresija, upala organa za varenje, jetre, bubrega, žuči, mokraćnih puteva, iritacije sluzokože disajnih puteva, valunzi u menopauzi, reumatizam, slabe kosti, upale i krvarenje desni, zadah, infekcije kože, pojačano znojenje, neplodnost, impotencija, poremećaji ciklusa kod žena, menstrualni bolovi, hormonalni disbalans, pa čak i porođajni bolovi.

A kada je koža u pitanju, žalfija nas spašava od akni, mitisera, masne kože, iritacija, ekcema i gljivičnih oboljenja pomoću svojih tanina, dok njen eukaliptol može ublažiti plikove i osip od pelena kod beba. Salvigenin, flavon kojim žalfija obiluje, čisti krv i pomaže izbacivanje toksina, dok njeni antioksidanti, luteolin, selen i apigenin štite organizam od štetnog dejstva slobodnih radikala. Sve se to ogleda i na koži koja postaje čistija, mekša i zdravija.

Ali najdragocenije dejstvo žalfije na kožu je ono antibakterijsko i antifungicidno. Zato je pravi spasitelj kada su u pitanju gljivične infekcije stopala i noktiju, a kako efikasno sprečava znojenje, pomaže i kod problema neugodnog mirisa nogu. Upravo iz tog razloga žalfija ulazi u sastav Devi melema za negu stopala. Baš kao nekada u toniku ‘Četiri lopova’, i u Devi melemu za stopala, žalfija, ruzmarin, lavanda, čajevac i karanfilić ‘kradu’ svaku mogućnost da se na našim tabanima, među prstima i oko noktiju zapate bakterije i gljivice. Uz njih, kvalitetna ulja semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao puter daju sve od sebe da nam stopala budu meka, nežna i negovana.

Od kamenitih padina oko Salerna, preko Sićevačke klisure, srednjovekovnih francuskih manastira, sve do Devi melema za stopala, žalfija nas vekovima spašava uvek i svuda.

Miris 1001 noći

On je majušan ali moćno miriše. Mi ga zovemo karanfilić ili klinčić, i oba naziva imaju smisla: prvi jer zaista liči na mali karanfil, a razlog tome je što on zapravo osušeni pupoljak zimzelenog drveta, posebne vrste mirte, Syzygium aromaticum. Drugi naziv, klinčić, bukvalan je prevod latinskog clavus i opisuje njegov oblik.

Zahvaljujući svojoj aromi, ali i lekovitosti, proputovao je svet. Poreklom je iz Indonezije, a veruje se da je danas najstarije živo drvo karanfilića staro 350-400 godina, i nalazi se još uvek na ostrvu Ternate u okviru arhipelaga Maluku. Smatra se da je jedan pelcer s njega štrpnuo Francuz Pjer Puavr davne 1770. godine, i odneo ga na Mauricijus, tada francusku koloniju, odakle je potom dospeo i do Zanzibara.

Arheolozi su tragove karanfilića pronašli u keramičkim posudama u Siriji koje potiču još iz 1700. godine pre naše ere. Stari Rimljani su ga obožavali, uz orašče i biber, i redovno uvozili: Plinije Stariji komentarisao je kako se iz Rimskog carstva Indiji svake godine u kasu slije čak 50 miliona sestercija, bakarnih novčića, samo za karanfilić. Ali to nije ništa u poređenju s činjenicom da je u 17. i 18. veku u Engleskoj vredeo koliko i samo zlato, po svojoj težini. Od Kine do Bliskog istoka, od ostrva Maluku do Madagaskara, za karanfilić nije bilo prepreka. Povezivao je brojne trgovce, robove i robovlasnike, careve i vidare, Šeherezadu i Sinbada moreplovca.

I dan danas putuje do nas iz dalekih krajeva. Danas se najviše gaji u svojoj postojbini, Indoneziji, odakle potiče čak 75% svetskih zaliha karanfilića, ali i na Madagaskaru, Zanzibaru, Šri Lanki i Keniji. Više se ne meri zlatom, i možemo ga kupiti u svakoj samoposluzi, začiniti njim pečenje, kolače i kuvano vino.

Ali iako hrani daje neodoljivi ukus, moć ovog malenog pupoljka prevazilazi gastronomske okvire. Karanfilić sadrži 14 do 20% aromatičnog ulja, čija je osnovna komponenta eugenol, inače prirodni antioksidant, zahvaljujući kome i ima tako opojni miris. Ulje je preko 2000 godina poznato u ajurvedskoj i kineskoj medicini, ali su ga spremno prihvatili i evropski vidari i zubari: ono je, između ostalog, i moćan anodin – sredstvo za ublažavanje bola. Karanfilić će uspešno uspostaviti dobro varenje, zaštititi jetru i sprečiti cirozu, osnažiti imunitet, ojačati kosti, pospešiti cirkulaciju, očistiti disajne puteve, ali i smanjiti upale, bol u mišićima, glavobolje, zubobolje, otkloniti zadah… Pokazalo se da se eugenol efikasnije bori protiv slobodnih radikala od vitamina E, pa ima i antikancerogena svojstva. Pored njega, ovaj mirisni pupoljak sadrži brojne vitamine i minerale: C, B6, E, K, folnu kiselinu, tiamin, riboflavin, niacin, selen, managan, bakar, cink, gvožđe, kalcijum, fosfor…

Ali najveća moć karanfilića vidljiva je prilikom njegovog susreta s parazitima, bakterijama, gljivicama, uključujući i streptokoke, stafilokoke, pneumokoke, kandidu, listeriju, helikobakter, salmonelu i ešerihiju koli, koje sve brzo i efikasno uništava. Osim što nam može pomoći kod infekcija usne duplje, vrlo je efikasan i na koži. Upravo iz tog razloga, karanfilić je sa dalekih Maluku ostrva dospeo i u Devi melem za negu stopala. Osim što je cilj ovog melema da nam omekša kožu i spreči zadebljanje i pucanje kože na petama, on ima još jednu vrlo važnu ulogu: da spreči i pomogne kod postojećih gljivičnih infekcija i neprijatnog mirisa stopala. Udružen sa jednako moćnim uljima čajevca, žalfije, ruzmarina i lavande, ovaj melem će sprečiti komplikacije i razvoj gljivičnih oboljenja kao što su atletsko stopalo i gljivično oboljenje noktiju. A u kombinaciji sa uljem semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao putera, našim stopalima daće savršen, mek i nežan izgled, potvrđujući tako da zdravlje i lepota idu ruku pod ruku.

Nekad davno, u staroj Kini nije smelo da se izađe pred cara dok se ne sažvaće karanfilić kako bi se otklonio zadah. Danas stopala neprijatnog mirisa imaju podjednako socijalno neprihvatljivi status. A zašto, kad mogu uz malo truda ne samo da mirišu na bajke iz 1001 noći, već i da nam omoguće lak korak i osećaj kao da letimo na čarobnom ćilimu.

Drvo koje nas gađa svojim plodom

Kada su prvi doseljenici iz Evrope, puritanci, stupili na tlo severnoameričkog kontinenta, doneli su sa sobom tvrda religijska ubeđenja, stav da je rad bogougodan i da je uposlenost jedna vrsta molitve, i prilježno počeli da osnivaju nova naselja u netaknutoj prirodi. Uz upravnike kolonija, članove administracije i predstavnike crkve, sa sobom su dovodili i osuđenike koje su očekivali najteži poslovi i najsuroviji tretman. Nije bilo lako pokoriti divljinu o kojoj se malo znalo. U Novom svetu važila su nova pravila.

Svako ko je odbijao da se povinuje strogim pravilima bio bi surovo kažnjavan, a smrtna kazna bi se izricala često i sprovodila javno, kako bi služila kao primer i podsetnik. S premalo nauke i previše vere u natprirodno, u ovom svetu religija se zloupotrebljavala za postizanje pokornosti, i božje zapovesti bi se često prilagođavale potrebama onih na vlasti. Tako je krajem 17. veka u Masačusetsu nastala prava masovna histerija zasnovana na religijskom ekstremizmu, koja se smatra jednom od najozloglašenijih u istoriji Sjedinjenih američkih država. Bio je to čuveni progon veštica iz Salema koji se odigrao 1692-1693. godine, kada je više od 200 osoba, uglavnom žena, optuženo za veštičarenje, njih 30 proglašeno krivim a 19 osuđeno na smrt vešanjem – 14 žena i 5 muškaraca. Puritanci su verovali da su žene posebno podložne prokletstvu i ’đavoljim rabotama’ i malo je bilo potrebno da u neku bude uperen prst, pa da bude izložena mukotrpnom ispitivanju i mučenju kako bi priznala svoje ’grehe’. Pod lupom je bila svaka žena koja odudara od puritanskih normi, naročito one neudate i bez dece. Naravno, komšijske razmirice su se ne retko rešavale prijavljivanjem izmišljenih đavoljih znakova ili bačenih čini.

Zamislite sada ljude tog doba koji, pod takvom psihozom i s takvim strahovima prolaze pored neobičnog žbunastog drveta koje odjednom počne da ih gađa svojim plodovima, čak sa udaljenosti od 6-7 metara! Kada se to dešavalo u gustoj šumi, začuo bi se zvuk nalik eksploziji nakon kog bi usledio eho kršenja okolnog rastinja. Zato ne čudi što je ovaj čudni primer botanike tada dobio ime ’veštičji lešnik’ – witch hazel. Njegovo prividno ‘veštičarenje’ bilo je, ipak, sasvim bezazleno: kako plod sazreva, tako čaura puca i on odskače uz prasak.

Međutim, kako su se doseljenici upoznavali sa okolnim rastinjem, ali i dolazili u dodir sa starosedeocima, shvatili su da je ova biljka ipak bogom dana. To je docnije potvrdila i nauka, koja joj je dala mnogo pitomije ime – hamamelis, što znači ’zajedno s plodom’, opisujući neobično svojstvo ove vrste da cveta dok na granama još uvek ima prošlogodišnje plodove.

Indijanci su oduvek koristili hamamelis: od njegovih listova kuvali su čaj kojim su lečili prehlade, bol u grlu i grudima. Od lišća i unutrašnje strane kore pravili su tonik kojim su lečili osip, svrab, opekotine od otrovnih biljaka, obilno menstrualno krvarenje, rane, hemoroide, modrice, bol u mišićima…

Klinička istraživanja su dokazala da hamamelis ima jednaka antiinflamatorna svojstva kao kortikosteroidne kreme, ali za razliku od njih nema neželjena dejstva. Zato je odličan izbor kod atopijskog dermatitisa, psorijaze, ekcema, a čest je sastojak preparata za problematičnu i mešovitu kožu, naročito onu sklonu aknama. Hidrolat hamamelisa je snažan antioksidans, deluje kao adstringens – skuplja kožu, pa je zato veoma efikasan kod proširenih pora. Njegovo dejstvo je antibakterijsko i regenerativno, pa će ubrzo po upotrebi podstaći regeneraciju kože, smanjiti crvenilo, svrab i osip. Jedna studija je dokazala snažno antimikrobno i antifungicidno dejstvo hamamelisa na stafilokoke i kandidu, što je veoma korisno kod atopijskog i intertrigo dermatitisa.

Hamamelis pomaže kod najtežih poremećaja kože. Kod psorijaze, koja je hronična, zapaljenska bolest kože, ova biljka će ispoljiti svoje protivupalno dejstvo, ublažiti neprijatne iritacije i svrab i podstaći regeneraciju nove kože ispod zadebljalog i perutavog sloja. Veoma je efikasan i kod opekotina od sunca, ublažiće crvenilo kože i sprečiti njeno ljuštenje. Hamamelis je prirodni ovlaživač, pa poboljšava hidrataciju spoljašnjeg sloja kože i održava je mekom i elastičnom. Ali verovatno najzanimljivije dejstvo hamamelisa je adstringentno, koje poseduje zbog visokog nivoa tanina iz svojih listova. Zahvaljujući njima proteini u koži formiraju zaštitni sloj koji zaustavlja krvarenje i pomaže zarastanje. To dejstvo je naročito vidljivo u slučaju ekcema i hemoroida.

Da je hamamelis sve samo ne veštičje drvo potvrđuje i njegov doprinos lepoti – uz redovnu upotrebu sa lica nestaju bubuljice, mitiseri, akne, koža prestaje da luči višak sebuma, pore se skupljaju, nestaju crvenilo, podočnjaci i bore. Zbog svih svojih blagotvornih osobina, hamamelis je ušao u sastav Devi melema za regeneraciju. U sinergiji sa drugim sjajnim i potpuno prirodnim puterima i uljima, hamamelis u ovom visokokvalitetnom melemu pomoći će kako kod ozbiljnih i upornih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema, tako i kod onih koji nam narušavaju estetiku lica: akni, crvenila, proširenih pora, bora, depigmentacija, opekotina… Nije veštičarenje, već prava i prelepa magija prirode!

Ulje s blagoslovom Bahusa

Nekada davno, kada voda nije uvek bila bezbedna za piće, ljudi su znali da pomoću fermentacije mogu dobiti napitak koji će ih dovoljno hidrirati, pospešiti varenje, ali i sprečiti pojavu zaraze. Jedna od prvih kultivisanih voćki bilo je grožđe, a od njega se pravilo vino koje se uglavnom pilo dosta razređeno. Stari Grci nisu mogli da zamisle večeru bez vina: osim što je kvalitet obroka podizalo na viši nivo, to isto je činilo i s razgovorom koji se praktikovao uz obrok. Ali ono je nosilo i rizik, baš kao što je Homer opisao u Odiseji, da i mudar čovek zapeva i zaigra, kao i da izgovori nešto što bi bilo bolje prećutati. Po Bibliji, jedan od prvih zadataka kojim se Noje pozabavio nakon što je preživeo Potop, bila je upravo sadnja vinove loze.

Arheologija je dokazala da je vinova loza nastala pre čak 130 miliona godina, dok najstariji fermentisani napitak od njega potiče iz oko 7000. godine pre naše ere iz Kine. Vino se pravilo oko 6000. godine pre naše ere na Kavkazu, a grozdovi i krčazi s vinom prisutni su i na hijeroglifima u egipatskim grobnicama koje datiraju iz 5000. godine pre naše ere. U grobnici Tutankamona, među brojnim dragocenostima, pronađeno je i crno vino. Stari Rimljani su raširili vinogradarstvo širom Mediterana i Evrope, sa preko 90 sorti grožđa, uz blagoslov Bahusa, boga vina i poljoprivrede.

Grožđe i vino je hrana ali i važan simbol u Hrišćanstvu: Isus je u Galileji vodu pretvorio u vino, a tokom poslednje večere, noć pre nego što je razapet, dao je svojim apostolima hleb i vino: hleb kao simbol svog tela i vino kao simbol svoje krvi. I dalje, prilikom pričešća, ove dve namirnice imaju istu simboliku.

Vinova loza je danas jedan od najmasovnijih useva u svetu, godišnje se proizvede oko 70 miliona tona grožđa. Trećina svih vinograda u svetu nalazi se u tri države: Italiji, Španiji i Francuskoj. Ostali veliki proizvođači su Turska, Čile, Argentina, Iran, Južna Afrika i Australija.

U procesu spravljanja vina na 10 kilograma ploda dobije se prosečno 7-8 litara vina. Ono što ostane zove se komina i nikako nije za bacanje. Od nje se može napraviti čuvena rakija komovica, može se koristiti za pravljenje komposta kako bi se obogatilo zemljište, stočne hrane, prehrambene boje iz kožice ploda, vinskog sirćeta, ali ono najvrednije u njoj su semenke iz kojih se ceđenjem dobija ulje.

Ulje koje se dobije iz koštica grožđa postupkom hladnog ceđenja dragoceni je izvor antioksidanasa i vitamina. Koristi se u kulinarstvu, ali mnogo je korisnije kada se primeni spolja, na kožu i kosu. Ulje koštica grožđa je veoma bogato antioksidansima – polifenolima i flavonoidima koji neutrališu dejstvo slobodnih radikala koji su najveći krivci za starenje kože. Vitamini, posebno vitamin E, kao i esencijalne masne kiseline, podmlađuju kožu, stimulišu proizvodnju kolagena i sprečavaju bore. Iako je, kao i svako ulje masno, ono se može nanositi i na masnu kožu jer balansira lučenje sebuma i sprečava pojavu akni, a pritom ne zatvara pore i omogućava koži da slobodno diše.

Osim što se vrlo brzo upija i daje koži vlažnost i čvrstinu, ulje koštica grožđa ima sposobnost i da ojača kapilare i proširene vene i smiri kožu sklonu crvenilu, upalama i alergijama. Zahvaljujući linoleinskoj kiselini, ono će smiriti i ozbiljnije poremećaje kože, poput dermatitisa i ekcema, ublažiće opekotine i pomoći zarastanje rana, i zaštiti kožu od štetnog UV zračenja. Odlično je i za kosu: sprečava opadanje i podstiče obnavljanje korena, vraća joj sjaj i mekoću.

Osim što je pogodno za kožu lica i dekoltea, ulje koščica grožđa je idealno za negu stopala: ne samo da će omekšati kožu i sprečiti njeno pucanje, već će pomoći i da se neutrališu sitni kapilari koji se često pojavljuju između pete i zgloba. Ali idealno je u kombinaciji sa drugim uljima i puterima, na primer uljem avokada, jojobe, čileanske ruže, kakao puterom, koji pojačavaju efekat nege, sprečavaju pucanje, omekšavaju kožu i podmlađuju je, kao i sa eteričnim uljima čajevca, žalfije, karanfilića, lavande i ruzmarina, koji su idealna prevencija i pomoć u lečenju gljivičnih infekcija i neugodnog mirisa nogu.

Svi ti dragoceni sastojci deo su Devi melema za negu peta. Ovaj visokokvalitetni melem je potpuno prirodan, bez konzervanasa, veštačkih boja i mirisa, i dovoljno je utrljati ga u stopala nakon tuširanja kako bi se obezbedila vrhunska nega, ali i zaštita. S tako mekim i zdravim stopalima može se bezbedno pristupiti prvoj fazi tradicionalnog postupka proizvodnje vina: gacanju grožđa. Uz blagoslov Bahusa.

Crna hronika biljaka

Čovek je oduvek lek tražio u prirodi i saznanja o lekovitim karakteristikama bilja sežu milenijumima u prošlost. Verovatno su i ti prvi pokušaji nosili sa sobom određeni broj žrtava dok nije postalo jasno koja biljka je lek, koja otrov, a koja može biti oba zavisno od obrade, doze i primene. Ali tradicionalna medicina i danas koristi neke biljke koje su u manjoj ili velikoj meri toksične.

Ako posmatramo situaciju sa stanovišta biljaka, kao neko ko nema noge i ne može da pobegne morale su razviti strategije opstanka kako bi izbegle da postanu nečija hrana. Baš kao što se razlikuju po izgledu, veličini, boji, cvetu, biljke se razlikuju i po tim odbrambenim mehanizmima: neke imaju trnje, neke rastu u visinu gde ih nije lako dohvatiti, a neke u pomoć prizivaju hemiju: sadrže supstance zbog kojih su krajnje neukusne, ili čak i otrovne.

Ali i otrovne biljke koje se ne koriste za lečenje su bile korisne tokom istorije, upotrebljavale su se za uništavanje štetočina u poljoprivredi i domaćinstvu, a naročito u ratnim uslovima: dovoljno je da se prisetimo vrhova strela umočenih u otrov. Bilo je, nažalost, i situacija kada bi se biljka, odnosno njen otrov, koristio sa proračunatim, malicioznim namerama – za ubistvo.

Kukuta

Jedna od najpoznatijih biljaka-ubica tokom istorije je kukuta, a sigurno njena najčuvenija žrtva je starogrčki filosof Sokrat. Iako je Sokrat bio nadaleko poznat po svojoj mudrosti, nije verovao u demokratiju i stao je na žulj vlasti koja ga je godine 399. p.n.e. izvela pred sud i optužila da kvari atinsku omladinu i da odbija da prihvati zvaničnu religiju. Nakon izlaganja optužbe od strane tri atinska građanina i Sokratove odbrane, porota je demokratski izglasala presudu da je filosof kriv. Ponuđeno mu je da izabere presudu sam, i da je hteo, verovatno bi mogao da se izbori da samo bude prognan. Ali, dosledan sebi i svojim principima, ostavio je odluku poroti koja ga je osudila na smrt ispijanjem kukute. Dakle Sokrat je bio primoran da izvrši samoubistvo.

Kada je Sokrat ispio otrov, prekorio je svoje učenike koji su u tamnici sedeli s njim i počeli da plaču, rekavši im da želi da umre u tišini. Onda je hodao po zatvorskoj ćeliji kako bi otrov brže delovao, nakon čega su mu prvo udovi utrnuli, a potom je u celom telu osetio hladnoću i ukočenost, da bi preminuo kada je otrov stigao do srca. Poslednje Sokratove reči bile su ’Kritone, dugujemo Asklepiju petla. Plati mu. Nemoj da zaboraviš’. Sokratovi biseri mudrosti danas su nam poznati zahvaljujući Platonu koji je zapisao njegove čuvene dijaloge, a poslednji dani filosofa su detaljno opisani u ’Odbrani Sokratovoj’.

Velebilje, beladona

Kukuta je jedan od moćnih biljnih otrova zahvaljujući cikutoksinu koga ima najviše u korenu. Pored nje, čuvene ’trovačice’ su beladona ili velebilje koja je ušla u legendu zahvaljujući Magbetu čiji su vojnici potrovali armiju Danaca vinom ’začinjenim’ ovom biljkom. Velebilje sadrži atropin i skopolamin i izaziva paralizu mišića u telu, a samim tim i srca. Beli medić ili ageratina altissima sadrži otrov od kog je stradala majka Abrahama Linkolna – trematol, toksični alkohol. Nesrećna majka predsednika SAD nije namerno otrovana već je pila mleko krave koja je pasla u polju, i pojela i ovu biljku. I zaista, mleko i meso krava koje pojedu belog medića mogu preneti otrov na ljude.

Beli medić

Još jedna vrlo otrovna biljka koja može biti i vrlo lekovita je ricinus. Seme ricinusa sadrži ricin, vrlo otrovnu supstancu, opasniju od kobrinog otrova. Zato se ricinus obrađuje posebnim postupkom da bi se dobilo lekovito ulje a eliminisao toksin. U skorijoj istoriji žrtva ricinusa bio je bugarski novinar Georgi Markov 1978. godine, koji je ubijen nakon što je otvoreno govorio protiv vlasti. Ali najveći broj slučajeva trovanja ricinusom dešava se slučajno, uglavnom kada deca ili kućni ljubimci pojedu semenke koje liče na pasulj.

Ricinus

Biljka lepog izgleda koju često vidimo kada odemo na more, lijander, ušla je i u čuvenu frazu ’čaj od lijandera’ koji se u pošalicama kuva nekome koga ne volimo. Lijander sadrži oleandrin i neriin, otrovne glikozide koji izazivaju grčeve, komu i smrt. Lijander je toliko otrovan da nam može škoditi čak i med od polena njegovog cveta kog su skupljale pčele. Ali jedna od najotrovnijih biljaka je ona koja je u masovnoj upotrebi: duvan. Svi delovi biljke, naročito list, sadrže toksične alkaloide nikotin i anabasin. Njihova konzumacija izaziva halucinacije ali može biti i smrtonosna. Svakako znamo da pušenje cigareta u svetu godišnje uzrokuje 5 miliona smrtnih slučajeva i da izaziva zavisnost.

Lijander

Kada su u pitanju naši prostori, čuvena je biljka tatula koja sadrži atropin, hioscijamin i skopolamin, a koji deluju kao delirijanti i u većim dozama je smrtonosna. Za tatulu se vezuje i priča o čuvenoj ’Banatskoj veštici’ baba Anujki, koja je u svojoj 92. godini 1928. dospela na sud nakon niza misterioznih smrti u Petrovom Selu, današnjim Vladimirovcima i okolini. U ovoj sredini prepunoj verovanja u vradžbine i natprirodne sile, baba Anujkina agentkinja je obilazila sela i osluškivala nevolje ljudi, pa ih je upućivala na ovu čuvenu vračaru i travarku. A ona bi im pripremala flašicu ’bajane vodice’ koja bi žrtvu polako, nakon više dana slabosti i bolesti, dovela do smrti. Znala je da proračuna potrebnu dozu otrova po kilaži žrtve kako smrt ne bi nastupila odmah, već nakon osmog dana. Smatra se da je od njene bajane vodice stradalo preko 150 ljudi, a iako je osuđena na 13 godina zatvora, puštena je u 98. godini zbog starosti i umrla dve godine kasnije.

Tatula

Kao što vidimo, sa biljkama se nije igrati. Ali iako mogu biti otrovne, ipak od većine imamo više koristi nego štete. Zapravo, možemo imati samo koristi ako ih koristimo na ispravan način. Zato je bitno pripremu preparata od lekovitog bilja prepustiti stručnjacima. Na primer, nestručnom licu je veoma lako da u polju pomeša kukutu i hajdučku travu. Danas su tradicionalna znanja udružena sa modernim pristupom i tehnologijom prerade sažeta u preparatima Herba Sveta. U malim bočicama ove ozbiljne kompanije koja traje na našem tržištu preko dve decenije, kriju se mešavine lekovitog bilja u najboljim kombinacijama i razmerama i potpuno su bezbedne za upotrebu.

Dobro ga je imati na svojoj strani

Verovatno su mnogima pri pomenu ricinusa prva asocijacija scene iz crtanih filmova iz detinjstva gde je najveća kazna za nestašluke puna kašika ricinusovog ulja. Nasamareni junak ne može da izbegne kaznu, i sekund kasnije, iskolačenih očiju, trči do toaleta.

Ovaj snažni purgativ često nas je zasmejavao i u komedijama, poput Nušićevog Sumnjivog lica, u sceni hapšenja apotekarskog pomoćnika Đoke pod sumnjom da je državni neprijatelj, za šta je kao dokaz predočen zapis koji je kod njega pronađen pod naslovom ’Protivu zatvora’. Na žalost organa reda, i uz salve smeha publike, ispostavlja se da zapis nema veze sa sumnjivim radnjama ‘protivu države i kazamata’, već je jednostavan recept za lenja creva.

Branislav Nušić, Sumnjivo lice

Ricinus zaista jeste sjajan purgativ, o čemu je davno pisao i čuveni starogrčki lekar Pedanije Dioskorid. Ovaj ’otac farmakognozije’ opisao je detaljno složeni i vrlo važan proces ekstrakcije ulja iz semena u 1. veku nove ere. Ali Dioskorid je, osim o vrlo purgativnom efektu ricinusa, znao da je ova biljka još korisnija kada se primeni na kožu.

Tokom istorije ulje ricinusa imalo je široku upotrebu, kako u medicini, tako i u domaćinstvu: od ulja za lampe, preko melema, laksativa, pomoći prilikom porođaja, maziva u avionskoj industriji, kao ukras u bašti, ricinus je pomagao ljudima širom sveta, ali ponekad se koristio i protiv njih. Tokom fašističke vladavine Musolinija u Italiji, protivnici režima bili su primoravani da piju velike količine ricinusovog ulja što je često imalo smrtni ishod.

Kao i mnogi lekovi koji, ako se pogrešno primene, mogu biti fatalni, i ricinus ima svoju mračnu stranu: ricin koji se nalazi u njegovom semenu spada u najsmrtonosnije prirodne toksine i može ubiti čoveka za manje od jednog minuta, brže od ujeda kobre. Zato je bitan proces ekstrakcije ulja, o kome je pisao i Dioskorid, jer se pomoću prvo hladnog ceđenja pa potom nekoliko etapa termičke obrade, iz ulja eliminiše otrov i ono postaje bezbedno za upotrebu.

Dioskorid, osim što je bio farmaceut i botaničar, bio je i vojni lekar i često se susretao sa ranama zadobijenim u bitkama koje su bile podložne infekcijama i gangreni. I tu je na scenu stupao ricinus. Ricinoleična kiselina, koja je glavni lekoviti sastojak ricinusovog ulja, vrlo efikasno sprečava razmnožavanje brojnih sojeva virusa, bakterija, gljivica i plesni. Pored toga, uspešno ublažava i otklanja upale kože, ogrebotine, gljivične upale prstiju i noktiju, svrab kože, keratoze i virusne bradavice. Dioskorid nije bio jedini koji je cenio ricinus. U Indiji se on tradicionalno koristi vekovima kod dizenterije i infekcija creva, bešike i genitalnih organa. Obloge od ricinusovog ulja širom sveta se odvajkada koriste da ublaže bol u mišićima, zglobovima, kod usporenog krvotoka, a njegovi melemi za negu i regeneraciju kože, ublažavanje ujeda insekata, modrica i ožiljaka.

Danas je ricinus popularan i u preparatima za negu kose i poznat je njegov doprinos u ne samo jačanju korena dlake, već i u efikasnom sprečavanju gljivičnih i bakterijskih infekcija kože glave. Uz ovo ulje i trepavice i obrve biće gušće i sjajnije.

Ako ricinus imamo na svojoj strani – ako koristimo ulje dobijeno stručnim postupkom prerade, umesto da se okrene protiv nas otrovnim ricinom, on će svojom ricinoleičnom kiselinom efikasno potamaniti naše neprijatelje na koži: gljivice, bakterije i viruse. Korisne masne kiseline u njegovom sastavu: stearinska, linoleinska i dehidroksistearinska, štitiće nam pritom kožu i eliminisati nepoželjne pojave na njoj.

Zbog svih svojih pozitivnih osobina, kvalitetno i pravilno ekstrahovano ricinusovo ulje deo je i Devi melema protiv virusnih bradavica. Pored njega, u sastav melema ulaze i lanolin, pčelinji vosak, ulja čajevca, ravensare, divljeg origana i ekstrakt vrbine kore. Sinergija ovih snažnih ali prirodnih i nežnih sastojaka pomaže da se jednostavnim putem oslobodimo virusnih bradavica već za nekoliko nedelja, a ricinusovo ulje doprineće njihovom postepenom i bezbolnom sušenju. Uz Devi melem, moćni ricinus je na našoj strani.

Božanska hrana za kožu

Kada pomislimo na drvo kakaovac prvo pomislimo na čokoladu, pa potom na stare Maje i Asteke koji su prvi pripremali napitak od njegovog ploda. Kakaovac potiče iz oblasti tromeđe Brazila, Kolumbije i Perua, gde je tokom poslednjeg ledenog doba pre 21.000 godina uspeo da preživi i potom se raširi po južnoameričkom kontinentu. Arheološki nalazi i drevni tekstovi su dokaz da su stari narodi obilno koristili kakao u ishrani i kombinovali ga sa kukuruzom, paprikom, vanilom i medom, pravili od njega fermentisana pića, a upotrebu je našao i u ritualima i tradicionalnoj medicini. Da je kakao bio na visokoj ceni dokazuje i činjenica da se koristio i kao platežno sredstvo kod Asteka.

Maje i Asteci su kakao utkali u svoju mitologiju: ovu biljku stvorila je pernata zmija Kvecakoatl, koja bi se sa velike stepenaste piramide Kukulkan u Čičen Ici spuštala u vreme prolećne i jesenje ravnodnevnice. Piramida je tako znalački sagrađena da se na ta dva datuma u godini pravi senka koja zaista izgleda kao da niz nju vijuga zmija. Kada je četvrta Kolumbova ekspedicija stigla na obalu Hondurasa početkom 16. veka, bio im je poslužen neobičan napitak pripremljen sa strahopoštovanjem. Svoju evropsku premijeru kakao je imao 1544. godine kada je predstavljen na španskom dvoru, da bi se nakon toga brzo proširio po starom kontinentu.

Nažalost, topla dobrodošlica koju je Montezuma II, deveti i poslednji astečki vladar priredio Fernandu Kortesu i njegovim konkistadorima, nije prijateljski uzvraćena: tokom njihovog pohoda ubijeno je do 240.000 Asteka i izbrisana čitava civilizacija, a po novoosvojenom kontinentu počele su da niču plantaže kakaovca koje su evropljanima donosile ono zbog čega su bili spremni da zaborave na čojstvo: novac.

Što se kakaa tiče, trag Asteka ostao je u nazivu ’čokolada’ (od astečkog xocoatl) i u nazivu vrste T.cacao (od astečkog cacahuatl), koju je krstio Karl Line, kao i rod biljke – Theobroma što znači hrana bogova na starogrčkom. A baš kao ni stari južnoamerički narodi, ni mi danas kakao ne koristimo samo za ishranu i uživanje. Kada se semenke kakaovca sasuše, iz njih se ne dobija samo prah, već i kakao puter, Theobroma ulje.

Osim što odiše opojnim mirisom čokolade, kakao puter u svojih 100 grama sadrži skoro 900 kalorija zahvaljujući sastavu zasićenih masti od čak 60%. Zato je našao široku primenu u kozmetičkoj industriji. S obzirom da je veoma bogat masnim kiselinama kao što su laurinska, palmitinska, linolna, oleinska, stearinska, kao i vitaminima E, A i C, cinkom, dopaminom, triptofanom, kakao puter je prava hrana bogova za kožu. Njegovo dejstvo je protivupalno, antialergijsko, regenerativno i antioksidaciono. Dakle, kakao puter smiruje upale kože, pa je lekovit kod dermatitisa, osipa, ekcema i psorijaze, ublažava alergijske reakcije, uključujući i onu koju izazivaju sunčevi zraci, obnavlja kožu tako što joj daje potrebnu vlažnost i elastičnost, sprečava isušivanje i perutanje, a kako je prepun antioksidanasa usporava starenje kože, eliminiše fleke od opekotina i zaceljuje ožiljke od akni i strija.

Posebno je koristan leti kada smo izloženi jakom i štetnom dejstvu UVA i UVB zraka i može se nanositi pre i posle sunčanja, a on ne samo da će umiriti kožu i poboljšati joj elastičnost, već će pomoći da dobije i zadrži lep preplanuli ten. Pored kože, leti će zaštititi i kosu od isušivanja, cvetanja i peruti, a kako jača folikul sprečava i opadanje kose. Ovaj puter dragocen je i zimi kada nam lice i usne čuva prilikom bavljenja zimskim sportovima.

Za razliku od drugih masti, zahvaljujući antioksidansima kakao puter je veoma stabilan i ima rok upotrebe 2-5 godina – kada se druge masti i ulja užegnu, on će i dalje zadržati svoj čokoladni miris. Naravno, kakao puter se može i jesti, što i činimo kada se sladimo čokoladom: kada se procesuira, iz kakaa se prvo odvaja prah od putera, da bi se potom ujedinili. Tako čokolada, pored ova dva sastojka, sadrži još i šećer i mleko, a kakao puter je upravo ’krivac’ što nam se čokolada onako divno i kremasto topi na jeziku. On je krivac i što nam se prave ’sarmice’ na struku kada preteramo s čokoladom, jer je veoma kaloričan. Zato je bolje da jedemo manje čokolade, ili ako je konzumiramo da odaberemo onu tamnu, sa što većim procentom kakao praha i što manje šećera. Ali srećom, to ograničenje ne postoji kada nanosimo kakao puter na sebe: možemo slobodno uživati u njegovom mirisu i blagodetima koje donosi našoj koži.

Kakao puter svoje dragocenosti deli svima i u dva preparata Herba Sveta: Devi melemu protiv strija i Devi melemu za pete. U kombinaciji sa drugim hranljivim puterima i uljima, ova dva melema pomažu da se eliminišu tragovi strija i ožiljaka, odnosno da stopala budu meka i nežna. Pa sledeći put kada posegnete za čokoladom, setite se i svoje kože. A ona će vam, za uzvrat podariti lepotu i mladalački izgled.

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga puta
u mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.