Category Archives: Istorija

Miris 1001 noći

On je majušan ali moćno miriše. Mi ga zovemo karanfilić ili klinčić, i oba naziva imaju smisla: prvi jer zaista liči na mali karanfil, a razlog tome je što on zapravo osušeni pupoljak zimzelenog drveta, posebne vrste mirte, Syzygium aromaticum. Drugi naziv, klinčić, bukvalan je prevod latinskog clavus i opisuje njegov oblik.

Zahvaljujući svojoj aromi, ali i lekovitosti, proputovao je svet. Poreklom je iz Indonezije, a veruje se da je danas najstarije živo drvo karanfilića staro 350-400 godina, i nalazi se još uvek na ostrvu Ternate u okviru arhipelaga Maluku. Smatra se da je jedan pelcer s njega štrpnuo Francuz Pjer Puavr davne 1770. godine, i odneo ga na Mauricijus, tada francusku koloniju, odakle je potom dospeo i do Zanzibara.

Arheolozi su tragove karanfilića pronašli u keramičkim posudama u Siriji koje potiču još iz 1700. godine pre naše ere. Stari Rimljani su ga obožavali, uz orašče i biber, i redovno uvozili: Plinije Stariji komentarisao je kako se iz Rimskog carstva Indiji svake godine u kasu slije čak 50 miliona sestercija, bakarnih novčića, samo za karanfilić. Ali to nije ništa u poređenju s činjenicom da je u 17. i 18. veku u Engleskoj vredeo koliko i samo zlato, po svojoj težini. Od Kine do Bliskog istoka, od ostrva Maluku do Madagaskara, za karanfilić nije bilo prepreka. Povezivao je brojne trgovce, robove i robovlasnike, careve i vidare, Šeherezadu i Sinbada moreplovca.

I dan danas putuje do nas iz dalekih krajeva. Danas se najviše gaji u svojoj postojbini, Indoneziji, odakle potiče čak 75% svetskih zaliha karanfilića, ali i na Madagaskaru, Zanzibaru, Šri Lanki i Keniji. Više se ne meri zlatom, i možemo ga kupiti u svakoj samoposluzi, začiniti njim pečenje, kolače i kuvano vino.

Ali iako hrani daje neodoljivi ukus, moć ovog malenog pupoljka prevazilazi gastronomske okvire. Karanfilić sadrži 14 do 20% aromatičnog ulja, čija je osnovna komponenta eugenol, inače prirodni antioksidant, zahvaljujući kome i ima tako opojni miris. Ulje je preko 2000 godina poznato u ajurvedskoj i kineskoj medicini, ali su ga spremno prihvatili i evropski vidari i zubari: ono je, između ostalog, i moćan anodin – sredstvo za ublažavanje bola. Karanfilić će uspešno uspostaviti dobro varenje, zaštititi jetru i sprečiti cirozu, osnažiti imunitet, ojačati kosti, pospešiti cirkulaciju, očistiti disajne puteve, ali i smanjiti upale, bol u mišićima, glavobolje, zubobolje, otkloniti zadah… Pokazalo se da se eugenol efikasnije bori protiv slobodnih radikala od vitamina E, pa ima i antikancerogena svojstva. Pored njega, ovaj mirisni pupoljak sadrži brojne vitamine i minerale: C, B6, E, K, folnu kiselinu, tiamin, riboflavin, niacin, selen, managan, bakar, cink, gvožđe, kalcijum, fosfor…

Ali najveća moć karanfilića vidljiva je prilikom njegovog susreta s parazitima, bakterijama, gljivicama, uključujući i streptokoke, stafilokoke, pneumokoke, kandidu, listeriju, helikobakter, salmonelu i ešerihiju koli, koje sve brzo i efikasno uništava. Osim što nam može pomoći kod infekcija usne duplje, vrlo je efikasan i na koži. Upravo iz tog razloga, karanfilić je sa dalekih Maluku ostrva dospeo i u Devi melem za negu stopala. Osim što je cilj ovog melema da nam omekša kožu i spreči zadebljanje i pucanje kože na petama, on ima još jednu vrlo važnu ulogu: da spreči i pomogne kod postojećih gljivičnih infekcija i neprijatnog mirisa stopala. Udružen sa jednako moćnim uljima čajevca, žalfije, ruzmarina i lavande, ovaj melem će sprečiti komplikacije i razvoj gljivičnih oboljenja kao što su atletsko stopalo i gljivično oboljenje noktiju. A u kombinaciji sa uljem semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica, čileanske ruže i kakao putera, našim stopalima daće savršen, mek i nežan izgled, potvrđujući tako da zdravlje i lepota idu ruku pod ruku.

Nekad davno, u staroj Kini nije smelo da se izađe pred cara dok se ne sažvaće karanfilić kako bi se otklonio zadah. Danas stopala neprijatnog mirisa imaju podjednako socijalno neprihvatljivi status. A zašto, kad mogu uz malo truda ne samo da mirišu na bajke iz 1001 noći, već i da nam omoguće lak korak i osećaj kao da letimo na čarobnom ćilimu.

Drvo koje nas gađa svojim plodom

Kada su prvi doseljenici iz Evrope, puritanci, stupili na tlo severnoameričkog kontinenta, doneli su sa sobom tvrda religijska ubeđenja, stav da je rad bogougodan i da je uposlenost jedna vrsta molitve, i prilježno počeli da osnivaju nova naselja u netaknutoj prirodi. Uz upravnike kolonija, članove administracije i predstavnike crkve, sa sobom su dovodili i osuđenike koje su očekivali najteži poslovi i najsuroviji tretman. Nije bilo lako pokoriti divljinu o kojoj se malo znalo. U Novom svetu važila su nova pravila.

Svako ko je odbijao da se povinuje strogim pravilima bio bi surovo kažnjavan, a smrtna kazna bi se izricala često i sprovodila javno, kako bi služila kao primer i podsetnik. S premalo nauke i previše vere u natprirodno, u ovom svetu religija se zloupotrebljavala za postizanje pokornosti, i božje zapovesti bi se često prilagođavale potrebama onih na vlasti. Tako je krajem 17. veka u Masačusetsu nastala prava masovna histerija zasnovana na religijskom ekstremizmu, koja se smatra jednom od najozloglašenijih u istoriji Sjedinjenih američkih država. Bio je to čuveni progon veštica iz Salema koji se odigrao 1692-1693. godine, kada je više od 200 osoba, uglavnom žena, optuženo za veštičarenje, njih 30 proglašeno krivim a 19 osuđeno na smrt vešanjem – 14 žena i 5 muškaraca. Puritanci su verovali da su žene posebno podložne prokletstvu i ’đavoljim rabotama’ i malo je bilo potrebno da u neku bude uperen prst, pa da bude izložena mukotrpnom ispitivanju i mučenju kako bi priznala svoje ’grehe’. Pod lupom je bila svaka žena koja odudara od puritanskih normi, naročito one neudate i bez dece. Naravno, komšijske razmirice su se ne retko rešavale prijavljivanjem izmišljenih đavoljih znakova ili bačenih čini.

Zamislite sada ljude tog doba koji, pod takvom psihozom i s takvim strahovima prolaze pored neobičnog žbunastog drveta koje odjednom počne da ih gađa svojim plodovima, čak sa udaljenosti od 6-7 metara! Kada se to dešavalo u gustoj šumi, začuo bi se zvuk nalik eksploziji nakon kog bi usledio eho kršenja okolnog rastinja. Zato ne čudi što je ovaj čudni primer botanike tada dobio ime ’veštičji lešnik’ – witch hazel. Njegovo prividno ‘veštičarenje’ bilo je, ipak, sasvim bezazleno: kako plod sazreva, tako čaura puca i on odskače uz prasak.

Međutim, kako su se doseljenici upoznavali sa okolnim rastinjem, ali i dolazili u dodir sa starosedeocima, shvatili su da je ova biljka ipak bogom dana. To je docnije potvrdila i nauka, koja joj je dala mnogo pitomije ime – hamamelis, što znači ’zajedno s plodom’, opisujući neobično svojstvo ove vrste da cveta dok na granama još uvek ima prošlogodišnje plodove.

Indijanci su oduvek koristili hamamelis: od njegovih listova kuvali su čaj kojim su lečili prehlade, bol u grlu i grudima. Od lišća i unutrašnje strane kore pravili su tonik kojim su lečili osip, svrab, opekotine od otrovnih biljaka, obilno menstrualno krvarenje, rane, hemoroide, modrice, bol u mišićima…

Klinička istraživanja su dokazala da hamamelis ima jednaka antiinflamatorna svojstva kao kortikosteroidne kreme, ali za razliku od njih nema neželjena dejstva. Zato je odličan izbor kod atopijskog dermatitisa, psorijaze, ekcema, a čest je sastojak preparata za problematičnu i mešovitu kožu, naročito onu sklonu aknama. Hidrolat hamamelisa je snažan antioksidans, deluje kao adstringens – skuplja kožu, pa je zato veoma efikasan kod proširenih pora. Njegovo dejstvo je antibakterijsko i regenerativno, pa će ubrzo po upotrebi podstaći regeneraciju kože, smanjiti crvenilo, svrab i osip. Jedna studija je dokazala snažno antimikrobno i antifungicidno dejstvo hamamelisa na stafilokoke i kandidu, što je veoma korisno kod atopijskog i intertrigo dermatitisa.

Hamamelis pomaže kod najtežih poremećaja kože. Kod psorijaze, koja je hronična, zapaljenska bolest kože, ova biljka će ispoljiti svoje protivupalno dejstvo, ublažiti neprijatne iritacije i svrab i podstaći regeneraciju nove kože ispod zadebljalog i perutavog sloja. Veoma je efikasan i kod opekotina od sunca, ublažiće crvenilo kože i sprečiti njeno ljuštenje. Hamamelis je prirodni ovlaživač, pa poboljšava hidrataciju spoljašnjeg sloja kože i održava je mekom i elastičnom. Ali verovatno najzanimljivije dejstvo hamamelisa je adstringentno, koje poseduje zbog visokog nivoa tanina iz svojih listova. Zahvaljujući njima proteini u koži formiraju zaštitni sloj koji zaustavlja krvarenje i pomaže zarastanje. To dejstvo je naročito vidljivo u slučaju ekcema i hemoroida.

Da je hamamelis sve samo ne veštičje drvo potvrđuje i njegov doprinos lepoti – uz redovnu upotrebu sa lica nestaju bubuljice, mitiseri, akne, koža prestaje da luči višak sebuma, pore se skupljaju, nestaju crvenilo, podočnjaci i bore. Zbog svih svojih blagotvornih osobina, hamamelis je ušao u sastav Devi melema za regeneraciju. U sinergiji sa drugim sjajnim i potpuno prirodnim puterima i uljima, hamamelis u ovom visokokvalitetnom melemu pomoći će kako kod ozbiljnih i upornih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema, tako i kod onih koji nam narušavaju estetiku lica: akni, crvenila, proširenih pora, bora, depigmentacija, opekotina… Nije veštičarenje, već prava i prelepa magija prirode!

Ulje s blagoslovom Bahusa

Nekada davno, kada voda nije uvek bila bezbedna za piće, ljudi su znali da pomoću fermentacije mogu dobiti napitak koji će ih dovoljno hidrirati, pospešiti varenje, ali i sprečiti pojavu zaraze. Jedna od prvih kultivisanih voćki bilo je grožđe, a od njega se pravilo vino koje se uglavnom pilo dosta razređeno. Stari Grci nisu mogli da zamisle večeru bez vina: osim što je kvalitet obroka podizalo na viši nivo, to isto je činilo i s razgovorom koji se praktikovao uz obrok. Ali ono je nosilo i rizik, baš kao što je Homer opisao u Odiseji, da i mudar čovek zapeva i zaigra, kao i da izgovori nešto što bi bilo bolje prećutati. Po Bibliji, jedan od prvih zadataka kojim se Noje pozabavio nakon što je preživeo Potop, bila je upravo sadnja vinove loze.

Arheologija je dokazala da je vinova loza nastala pre čak 130 miliona godina, dok najstariji fermentisani napitak od njega potiče iz oko 7000. godine pre naše ere iz Kine. Vino se pravilo oko 6000. godine pre naše ere na Kavkazu, a grozdovi i krčazi s vinom prisutni su i na hijeroglifima u egipatskim grobnicama koje datiraju iz 5000. godine pre naše ere. U grobnici Tutankamona, među brojnim dragocenostima, pronađeno je i crno vino. Stari Rimljani su raširili vinogradarstvo širom Mediterana i Evrope, sa preko 90 sorti grožđa, uz blagoslov Bahusa, boga vina i poljoprivrede.

Grožđe i vino je hrana ali i važan simbol u Hrišćanstvu: Isus je u Galileji vodu pretvorio u vino, a tokom poslednje večere, noć pre nego što je razapet, dao je svojim apostolima hleb i vino: hleb kao simbol svog tela i vino kao simbol svoje krvi. I dalje, prilikom pričešća, ove dve namirnice imaju istu simboliku.

Vinova loza je danas jedan od najmasovnijih useva u svetu, godišnje se proizvede oko 70 miliona tona grožđa. Trećina svih vinograda u svetu nalazi se u tri države: Italiji, Španiji i Francuskoj. Ostali veliki proizvođači su Turska, Čile, Argentina, Iran, Južna Afrika i Australija.

U procesu spravljanja vina na 10 kilograma ploda dobije se prosečno 7-8 litara vina. Ono što ostane zove se komina i nikako nije za bacanje. Od nje se može napraviti čuvena rakija komovica, može se koristiti za pravljenje komposta kako bi se obogatilo zemljište, stočne hrane, prehrambene boje iz kožice ploda, vinskog sirćeta, ali ono najvrednije u njoj su semenke iz kojih se ceđenjem dobija ulje.

Ulje koje se dobije iz koštica grožđa postupkom hladnog ceđenja dragoceni je izvor antioksidanasa i vitamina. Koristi se u kulinarstvu, ali mnogo je korisnije kada se primeni spolja, na kožu i kosu. Ulje koštica grožđa je veoma bogato antioksidansima – polifenolima i flavonoidima koji neutrališu dejstvo slobodnih radikala koji su najveći krivci za starenje kože. Vitamini, posebno vitamin E, kao i esencijalne masne kiseline, podmlađuju kožu, stimulišu proizvodnju kolagena i sprečavaju bore. Iako je, kao i svako ulje masno, ono se može nanositi i na masnu kožu jer balansira lučenje sebuma i sprečava pojavu akni, a pritom ne zatvara pore i omogućava koži da slobodno diše.

Osim što se vrlo brzo upija i daje koži vlažnost i čvrstinu, ulje koštica grožđa ima sposobnost i da ojača kapilare i proširene vene i smiri kožu sklonu crvenilu, upalama i alergijama. Zahvaljujući linoleinskoj kiselini, ono će smiriti i ozbiljnije poremećaje kože, poput dermatitisa i ekcema, ublažiće opekotine i pomoći zarastanje rana, i zaštiti kožu od štetnog UV zračenja. Odlično je i za kosu: sprečava opadanje i podstiče obnavljanje korena, vraća joj sjaj i mekoću.

Osim što je pogodno za kožu lica i dekoltea, ulje koščica grožđa je idealno za negu stopala: ne samo da će omekšati kožu i sprečiti njeno pucanje, već će pomoći i da se neutrališu sitni kapilari koji se često pojavljuju između pete i zgloba. Ali idealno je u kombinaciji sa drugim uljima i puterima, na primer uljem avokada, jojobe, čileanske ruže, kakao puterom, koji pojačavaju efekat nege, sprečavaju pucanje, omekšavaju kožu i podmlađuju je, kao i sa eteričnim uljima čajevca, žalfije, karanfilića, lavande i ruzmarina, koji su idealna prevencija i pomoć u lečenju gljivičnih infekcija i neugodnog mirisa nogu.

Svi ti dragoceni sastojci deo su Devi melema za negu peta. Ovaj visokokvalitetni melem je potpuno prirodan, bez konzervanasa, veštačkih boja i mirisa, i dovoljno je utrljati ga u stopala nakon tuširanja kako bi se obezbedila vrhunska nega, ali i zaštita. S tako mekim i zdravim stopalima može se bezbedno pristupiti prvoj fazi tradicionalnog postupka proizvodnje vina: gacanju grožđa. Uz blagoslov Bahusa.

Crna hronika biljaka

Čovek je oduvek lek tražio u prirodi i saznanja o lekovitim karakteristikama bilja sežu milenijumima u prošlost. Verovatno su i ti prvi pokušaji nosili sa sobom određeni broj žrtava dok nije postalo jasno koja biljka je lek, koja otrov, a koja može biti oba zavisno od obrade, doze i primene. Ali tradicionalna medicina i danas koristi neke biljke koje su u manjoj ili velikoj meri toksične.

Ako posmatramo situaciju sa stanovišta biljaka, kao neko ko nema noge i ne može da pobegne morale su razviti strategije opstanka kako bi izbegle da postanu nečija hrana. Baš kao što se razlikuju po izgledu, veličini, boji, cvetu, biljke se razlikuju i po tim odbrambenim mehanizmima: neke imaju trnje, neke rastu u visinu gde ih nije lako dohvatiti, a neke u pomoć prizivaju hemiju: sadrže supstance zbog kojih su krajnje neukusne, ili čak i otrovne.

Ali i otrovne biljke koje se ne koriste za lečenje su bile korisne tokom istorije, upotrebljavale su se za uništavanje štetočina u poljoprivredi i domaćinstvu, a naročito u ratnim uslovima: dovoljno je da se prisetimo vrhova strela umočenih u otrov. Bilo je, nažalost, i situacija kada bi se biljka, odnosno njen otrov, koristio sa proračunatim, malicioznim namerama – za ubistvo.

Kukuta

Jedna od najpoznatijih biljaka-ubica tokom istorije je kukuta, a sigurno njena najčuvenija žrtva je starogrčki filosof Sokrat. Iako je Sokrat bio nadaleko poznat po svojoj mudrosti, nije verovao u demokratiju i stao je na žulj vlasti koja ga je godine 399. p.n.e. izvela pred sud i optužila da kvari atinsku omladinu i da odbija da prihvati zvaničnu religiju. Nakon izlaganja optužbe od strane tri atinska građanina i Sokratove odbrane, porota je demokratski izglasala presudu da je filosof kriv. Ponuđeno mu je da izabere presudu sam, i da je hteo, verovatno bi mogao da se izbori da samo bude prognan. Ali, dosledan sebi i svojim principima, ostavio je odluku poroti koja ga je osudila na smrt ispijanjem kukute. Dakle Sokrat je bio primoran da izvrši samoubistvo.

Kada je Sokrat ispio otrov, prekorio je svoje učenike koji su u tamnici sedeli s njim i počeli da plaču, rekavši im da želi da umre u tišini. Onda je hodao po zatvorskoj ćeliji kako bi otrov brže delovao, nakon čega su mu prvo udovi utrnuli, a potom je u celom telu osetio hladnoću i ukočenost, da bi preminuo kada je otrov stigao do srca. Poslednje Sokratove reči bile su ’Kritone, dugujemo Asklepiju petla. Plati mu. Nemoj da zaboraviš’. Sokratovi biseri mudrosti danas su nam poznati zahvaljujući Platonu koji je zapisao njegove čuvene dijaloge, a poslednji dani filosofa su detaljno opisani u ’Odbrani Sokratovoj’.

Velebilje, beladona

Kukuta je jedan od moćnih biljnih otrova zahvaljujući cikutoksinu koga ima najviše u korenu. Pored nje, čuvene ’trovačice’ su beladona ili velebilje koja je ušla u legendu zahvaljujući Magbetu čiji su vojnici potrovali armiju Danaca vinom ’začinjenim’ ovom biljkom. Velebilje sadrži atropin i skopolamin i izaziva paralizu mišića u telu, a samim tim i srca. Beli medić ili ageratina altissima sadrži otrov od kog je stradala majka Abrahama Linkolna – trematol, toksični alkohol. Nesrećna majka predsednika SAD nije namerno otrovana već je pila mleko krave koja je pasla u polju, i pojela i ovu biljku. I zaista, mleko i meso krava koje pojedu belog medića mogu preneti otrov na ljude.

Beli medić

Još jedna vrlo otrovna biljka koja može biti i vrlo lekovita je ricinus. Seme ricinusa sadrži ricin, vrlo otrovnu supstancu, opasniju od kobrinog otrova. Zato se ricinus obrađuje posebnim postupkom da bi se dobilo lekovito ulje a eliminisao toksin. U skorijoj istoriji žrtva ricinusa bio je bugarski novinar Georgi Markov 1978. godine, koji je ubijen nakon što je otvoreno govorio protiv vlasti. Ali najveći broj slučajeva trovanja ricinusom dešava se slučajno, uglavnom kada deca ili kućni ljubimci pojedu semenke koje liče na pasulj.

Ricinus

Biljka lepog izgleda koju često vidimo kada odemo na more, lijander, ušla je i u čuvenu frazu ’čaj od lijandera’ koji se u pošalicama kuva nekome koga ne volimo. Lijander sadrži oleandrin i neriin, otrovne glikozide koji izazivaju grčeve, komu i smrt. Lijander je toliko otrovan da nam može škoditi čak i med od polena njegovog cveta kog su skupljale pčele. Ali jedna od najotrovnijih biljaka je ona koja je u masovnoj upotrebi: duvan. Svi delovi biljke, naročito list, sadrže toksične alkaloide nikotin i anabasin. Njihova konzumacija izaziva halucinacije ali može biti i smrtonosna. Svakako znamo da pušenje cigareta u svetu godišnje uzrokuje 5 miliona smrtnih slučajeva i da izaziva zavisnost.

Lijander

Kada su u pitanju naši prostori, čuvena je biljka tatula koja sadrži atropin, hioscijamin i skopolamin, a koji deluju kao delirijanti i u većim dozama je smrtonosna. Za tatulu se vezuje i priča o čuvenoj ’Banatskoj veštici’ baba Anujki, koja je u svojoj 92. godini 1928. dospela na sud nakon niza misterioznih smrti u Petrovom Selu, današnjim Vladimirovcima i okolini. U ovoj sredini prepunoj verovanja u vradžbine i natprirodne sile, baba Anujkina agentkinja je obilazila sela i osluškivala nevolje ljudi, pa ih je upućivala na ovu čuvenu vračaru i travarku. A ona bi im pripremala flašicu ’bajane vodice’ koja bi žrtvu polako, nakon više dana slabosti i bolesti, dovela do smrti. Znala je da proračuna potrebnu dozu otrova po kilaži žrtve kako smrt ne bi nastupila odmah, već nakon osmog dana. Smatra se da je od njene bajane vodice stradalo preko 150 ljudi, a iako je osuđena na 13 godina zatvora, puštena je u 98. godini zbog starosti i umrla dve godine kasnije.

Tatula

Kao što vidimo, sa biljkama se nije igrati. Ali iako mogu biti otrovne, ipak od većine imamo više koristi nego štete. Zapravo, možemo imati samo koristi ako ih koristimo na ispravan način. Zato je bitno pripremu preparata od lekovitog bilja prepustiti stručnjacima. Na primer, nestručnom licu je veoma lako da u polju pomeša kukutu i hajdučku travu. Danas su tradicionalna znanja udružena sa modernim pristupom i tehnologijom prerade sažeta u preparatima Herba Sveta. U malim bočicama ove ozbiljne kompanije koja traje na našem tržištu preko dve decenije, kriju se mešavine lekovitog bilja u najboljim kombinacijama i razmerama i potpuno su bezbedne za upotrebu.

Dobro ga je imati na svojoj strani

Verovatno su mnogima pri pomenu ricinusa prva asocijacija scene iz crtanih filmova iz detinjstva gde je najveća kazna za nestašluke puna kašika ricinusovog ulja. Nasamareni junak ne može da izbegne kaznu, i sekund kasnije, iskolačenih očiju, trči do toaleta.

Ovaj snažni purgativ često nas je zasmejavao i u komedijama, poput Nušićevog Sumnjivog lica, u sceni hapšenja apotekarskog pomoćnika Đoke pod sumnjom da je državni neprijatelj, za šta je kao dokaz predočen zapis koji je kod njega pronađen pod naslovom ’Protivu zatvora’. Na žalost organa reda, i uz salve smeha publike, ispostavlja se da zapis nema veze sa sumnjivim radnjama ‘protivu države i kazamata’, već je jednostavan recept za lenja creva.

Branislav Nušić, Sumnjivo lice

Ricinus zaista jeste sjajan purgativ, o čemu je davno pisao i čuveni starogrčki lekar Pedanije Dioskorid. Ovaj ’otac farmakognozije’ opisao je detaljno složeni i vrlo važan proces ekstrakcije ulja iz semena u 1. veku nove ere. Ali Dioskorid je, osim o vrlo purgativnom efektu ricinusa, znao da je ova biljka još korisnija kada se primeni na kožu.

Tokom istorije ulje ricinusa imalo je široku upotrebu, kako u medicini, tako i u domaćinstvu: od ulja za lampe, preko melema, laksativa, pomoći prilikom porođaja, maziva u avionskoj industriji, kao ukras u bašti, ricinus je pomagao ljudima širom sveta, ali ponekad se koristio i protiv njih. Tokom fašističke vladavine Musolinija u Italiji, protivnici režima bili su primoravani da piju velike količine ricinusovog ulja što je često imalo smrtni ishod.

Kao i mnogi lekovi koji, ako se pogrešno primene, mogu biti fatalni, i ricinus ima svoju mračnu stranu: ricin koji se nalazi u njegovom semenu spada u najsmrtonosnije prirodne toksine i može ubiti čoveka za manje od jednog minuta, brže od ujeda kobre. Zato je bitan proces ekstrakcije ulja, o kome je pisao i Dioskorid, jer se pomoću prvo hladnog ceđenja pa potom nekoliko etapa termičke obrade, iz ulja eliminiše otrov i ono postaje bezbedno za upotrebu.

Dioskorid, osim što je bio farmaceut i botaničar, bio je i vojni lekar i često se susretao sa ranama zadobijenim u bitkama koje su bile podložne infekcijama i gangreni. I tu je na scenu stupao ricinus. Ricinoleična kiselina, koja je glavni lekoviti sastojak ricinusovog ulja, vrlo efikasno sprečava razmnožavanje brojnih sojeva virusa, bakterija, gljivica i plesni. Pored toga, uspešno ublažava i otklanja upale kože, ogrebotine, gljivične upale prstiju i noktiju, svrab kože, keratoze i virusne bradavice. Dioskorid nije bio jedini koji je cenio ricinus. U Indiji se on tradicionalno koristi vekovima kod dizenterije i infekcija creva, bešike i genitalnih organa. Obloge od ricinusovog ulja širom sveta se odvajkada koriste da ublaže bol u mišićima, zglobovima, kod usporenog krvotoka, a njegovi melemi za negu i regeneraciju kože, ublažavanje ujeda insekata, modrica i ožiljaka.

Danas je ricinus popularan i u preparatima za negu kose i poznat je njegov doprinos u ne samo jačanju korena dlake, već i u efikasnom sprečavanju gljivičnih i bakterijskih infekcija kože glave. Uz ovo ulje i trepavice i obrve biće gušće i sjajnije.

Ako ricinus imamo na svojoj strani – ako koristimo ulje dobijeno stručnim postupkom prerade, umesto da se okrene protiv nas otrovnim ricinom, on će svojom ricinoleičnom kiselinom efikasno potamaniti naše neprijatelje na koži: gljivice, bakterije i viruse. Korisne masne kiseline u njegovom sastavu: stearinska, linoleinska i dehidroksistearinska, štitiće nam pritom kožu i eliminisati nepoželjne pojave na njoj.

Zbog svih svojih pozitivnih osobina, kvalitetno i pravilno ekstrahovano ricinusovo ulje deo je i Devi melema protiv virusnih bradavica. Pored njega, u sastav melema ulaze i lanolin, pčelinji vosak, ulja čajevca, ravensare, divljeg origana i ekstrakt vrbine kore. Sinergija ovih snažnih ali prirodnih i nežnih sastojaka pomaže da se jednostavnim putem oslobodimo virusnih bradavica već za nekoliko nedelja, a ricinusovo ulje doprineće njihovom postepenom i bezbolnom sušenju. Uz Devi melem, moćni ricinus je na našoj strani.

Božanska hrana za kožu

Kada pomislimo na drvo kakaovac prvo pomislimo na čokoladu, pa potom na stare Maje i Asteke koji su prvi pripremali napitak od njegovog ploda. Kakaovac potiče iz oblasti tromeđe Brazila, Kolumbije i Perua, gde je tokom poslednjeg ledenog doba pre 21.000 godina uspeo da preživi i potom se raširi po južnoameričkom kontinentu. Arheološki nalazi i drevni tekstovi su dokaz da su stari narodi obilno koristili kakao u ishrani i kombinovali ga sa kukuruzom, paprikom, vanilom i medom, pravili od njega fermentisana pića, a upotrebu je našao i u ritualima i tradicionalnoj medicini. Da je kakao bio na visokoj ceni dokazuje i činjenica da se koristio i kao platežno sredstvo kod Asteka.

Maje i Asteci su kakao utkali u svoju mitologiju: ovu biljku stvorila je pernata zmija Kvecakoatl, koja bi se sa velike stepenaste piramide Kukulkan u Čičen Ici spuštala u vreme prolećne i jesenje ravnodnevnice. Piramida je tako znalački sagrađena da se na ta dva datuma u godini pravi senka koja zaista izgleda kao da niz nju vijuga zmija. Kada je četvrta Kolumbova ekspedicija stigla na obalu Hondurasa početkom 16. veka, bio im je poslužen neobičan napitak pripremljen sa strahopoštovanjem. Svoju evropsku premijeru kakao je imao 1544. godine kada je predstavljen na španskom dvoru, da bi se nakon toga brzo proširio po starom kontinentu.

Nažalost, topla dobrodošlica koju je Montezuma II, deveti i poslednji astečki vladar priredio Fernandu Kortesu i njegovim konkistadorima, nije prijateljski uzvraćena: tokom njihovog pohoda ubijeno je do 240.000 Asteka i izbrisana čitava civilizacija, a po novoosvojenom kontinentu počele su da niču plantaže kakaovca koje su evropljanima donosile ono zbog čega su bili spremni da zaborave na čojstvo: novac.

Što se kakaa tiče, trag Asteka ostao je u nazivu ’čokolada’ (od astečkog xocoatl) i u nazivu vrste T.cacao (od astečkog cacahuatl), koju je krstio Karl Line, kao i rod biljke – Theobroma što znači hrana bogova na starogrčkom. A baš kao ni stari južnoamerički narodi, ni mi danas kakao ne koristimo samo za ishranu i uživanje. Kada se semenke kakaovca sasuše, iz njih se ne dobija samo prah, već i kakao puter, Theobroma ulje.

Osim što odiše opojnim mirisom čokolade, kakao puter u svojih 100 grama sadrži skoro 900 kalorija zahvaljujući sastavu zasićenih masti od čak 60%. Zato je našao široku primenu u kozmetičkoj industriji. S obzirom da je veoma bogat masnim kiselinama kao što su laurinska, palmitinska, linolna, oleinska, stearinska, kao i vitaminima E, A i C, cinkom, dopaminom, triptofanom, kakao puter je prava hrana bogova za kožu. Njegovo dejstvo je protivupalno, antialergijsko, regenerativno i antioksidaciono. Dakle, kakao puter smiruje upale kože, pa je lekovit kod dermatitisa, osipa, ekcema i psorijaze, ublažava alergijske reakcije, uključujući i onu koju izazivaju sunčevi zraci, obnavlja kožu tako što joj daje potrebnu vlažnost i elastičnost, sprečava isušivanje i perutanje, a kako je prepun antioksidanasa usporava starenje kože, eliminiše fleke od opekotina i zaceljuje ožiljke od akni i strija.

Posebno je koristan leti kada smo izloženi jakom i štetnom dejstvu UVA i UVB zraka i može se nanositi pre i posle sunčanja, a on ne samo da će umiriti kožu i poboljšati joj elastičnost, već će pomoći da dobije i zadrži lep preplanuli ten. Pored kože, leti će zaštititi i kosu od isušivanja, cvetanja i peruti, a kako jača folikul sprečava i opadanje kose. Ovaj puter dragocen je i zimi kada nam lice i usne čuva prilikom bavljenja zimskim sportovima.

Za razliku od drugih masti, zahvaljujući antioksidansima kakao puter je veoma stabilan i ima rok upotrebe 2-5 godina – kada se druge masti i ulja užegnu, on će i dalje zadržati svoj čokoladni miris. Naravno, kakao puter se može i jesti, što i činimo kada se sladimo čokoladom: kada se procesuira, iz kakaa se prvo odvaja prah od putera, da bi se potom ujedinili. Tako čokolada, pored ova dva sastojka, sadrži još i šećer i mleko, a kakao puter je upravo ’krivac’ što nam se čokolada onako divno i kremasto topi na jeziku. On je krivac i što nam se prave ’sarmice’ na struku kada preteramo s čokoladom, jer je veoma kaloričan. Zato je bolje da jedemo manje čokolade, ili ako je konzumiramo da odaberemo onu tamnu, sa što većim procentom kakao praha i što manje šećera. Ali srećom, to ograničenje ne postoji kada nanosimo kakao puter na sebe: možemo slobodno uživati u njegovom mirisu i blagodetima koje donosi našoj koži.

Kakao puter svoje dragocenosti deli svima i u dva preparata Herba Sveta: Devi melemu protiv strija i Devi melemu za pete. U kombinaciji sa drugim hranljivim puterima i uljima, ova dva melema pomažu da se eliminišu tragovi strija i ožiljaka, odnosno da stopala budu meka i nežna. Pa sledeći put kada posegnete za čokoladom, setite se i svoje kože. A ona će vam, za uzvrat podariti lepotu i mladalački izgled.

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga puta
u mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.

Prerijska krotiteljica zmija

Ako jednu biljku pustimo da nam pripoveda šta su njeni daleki koreni zapamtili, to bi otprilike bilo ovako:

Zamislite prerije Nebraske, bespregledna pusta polja i dramatične stene kao iz kaubojskih filmova. Zamislite potom Indijance, Sijukse i Ponije kako krstare tim ravnicama na svojim poludivljim konjima, pa se penju na vrh stene i osmatraju travnata polja i prašnjava brda koja se prostiru ispod nje. Kamera ih zumira odozdo dok oni veličanstveno stoje, sa sve perjanicama i ratničkim bojama, dok ih u pozadini uokviruje plavo nebo sa kog je prerijski vetar razduvao sve oblake.

Ispod njih prašnjavim, utabanim putem promiče zaprega, jarko crvena kola išarana natpisima koji samo belom čoveku imaju smisla, baš kao onom koji drži uzde, sa visokim cilindrom na glavi. Iza njega ostaje oblak prašine koji volšebno lebdi na podnevnom suncu, kao na usporenom filmu. Ali u jednom trenutku kola sa velikim drvenim točkovima zapinju o veći kamen, već trošna osovina se odvaja i zadnji točak otpada. Kola se prvo zaljuljaju i potom, uz tresak, prevrnu na bok.

Bledoliki kočijaš juri točak koji je završio negde u suvom grmlju, i kako nesreća nikada ne ide sama, naleće na zvečarku koja se, uplašena, od njega brani ujedom. Pošto je po profesiji lekar, a znamo i njegovo ime – Mejer, on je svestan da treba da podveže mesto iznad ujeda, ali i da ga u roku od par dana verovatno čeka smrt, osim ako se ne desi čudo. Došepavši do svog prevrnutog vagona seda u hlad i uzima gutljaj viskija. Kada se malo okrepio, rešio je da pregleda šta je preživelo u njegovoj putujućoj apoteci.

I dok Mejer pretura po džumbusu do kog može da dosegne u prevrnutim kolima, nesvestan je još jednog oblaka prašine koji mu se približava. Tek kada se začuje topot kopita izranja iz utrobe svog vagona, i ima šta da vidi: dva crvenokošca jezde ka njemu, dok im tobolci sa strelama i lukovi poskakuju na leđima. Mejer se uspravlja i podiže desnu ruku u znak pozdrava, dok mu hiljadu misli prolazi glavom. Ionako mu je zmija već potpisala smrtnu presudu, nema šta da izgubi.

Ali domoroci ne pokazuju nameru da ga napadnu, naprotiv. Pokazuju prstom na ujed, i Mejer shvata da su došli da pomognu. Jedan mu stavlja neki melem i uvija gležanj, dok drugi odlazi u obližnje šipražje i vraća se sa biljkom koju je iščupao iz korena, sa nekoliko purpurnih cvetića. Gestovima mu objašnjava da izgnječi biljku i promeni oblog sutradan. Plemeniti domoroci mu pomažu da popravi osovinu, vrati točak i uspravi kola. Pre nego što će nastaviti putovanje, Mejer rovari po okolnoj vegetaciji u potrazi za purpurnim cvetićima. Potom dvaput klikne jezikom i konj povlači zapregu, dok sunce iza visoke stene pravi dugačku senku na prašnjavom putu. Mejer uspeva da stigne u svoj gradić Poni (Pawnee), i to bez jakih simptoma koje je očekivao, dok sunce lagano tone iza horizonta.

I tu je kraj filma po slobodnom scenariju, ali ne i istinite priče. Oduševljen lekovitim svojstvima biljke koju je dobio od Indijanaca, Mejer pravi svoj tonik oko 1870. godine i patentira ga pod nazivom ’Mejerov čistač krvi’. Kako bi dokazao njegovo izuzetno dejstvo, pred brojnom publikom u mestima kroz koja prolazi sa svojom putujućom apotekom, namerno pušta zmiju da ga ujede i na licu mesta sanira ujed. Zato Mejerov lek ubrzo postaje popularan kao ’zmijsko ulje’.

Mejer je bio ubeđen u čarobna svojstva svog leka, ali je ipak želeo da dobije i naučnu potporu. Zato se obratio uglednim lekarima Dr Džonu Uri Lojdu i Dr Džonu Kingu koji ga nisu ozbiljno shvatili. Dr King je s podsmehom bočicu sa uzorkom ćušnuo u neko prašnjavo ćoše svoje radne sobe. Igra sudbine htela je da baš žena Dr Kinga ozbiljno oboli od karcinoma. Doktor je tažio pomoć u okviru struke i dobio najbolji mogući lek. I zaista, gospođa King je čudesno ozdravila. Kada joj je suprug ponosno rekao kako je njegov lek bio uspešan, ona se samo nasmejala i rekla da ga uopšte nije koristila. Sve vreme je uzimala tonik iz Mejerove bočice koju je doktor prezrivo odbacio.

Purpurni cvetić deo je biljke ehinacea, u Americi poznat i kao zmijski koren iz Kanzasa. Starosedeoci američkog kontineta koriste ga preko hiljadu godina, najviše kod rana i ujeda otrovnih životinja, ali i kod kašlja, zubobolje, upala, groznice, grčeva u crevima i sepse, a moderna istraživanja su pokazala da ova biljka zaista ima moć da osnaži imunitet tako što povećava broj T-ćelija, utiče na stvaranje i aktivnost makrofaga i podstiče proizvodnju interferona – proteina koji brani organizam od virusnih infekcija. Rečju: kao prirodni antibiotik, ehinacea štiti organizam od napada i uticaja stranih tela i snaži imunitet. Baš kao što je i Mejer govorio svojoj publici koja se tiskala oko putujuće mu apoteke, ehinacea je lek za sve. Moćnija je i od savremenih antibiotika koji ne uspevaju da reše problem čestih i hroničnih infekcija grla, disajnih puteva, uha, usne duplje i creva.

A priča o Kingovoj supruzi? Da, zaista ima smisla. Ehinacea kao snažan antioksidans ima sposobnost da uništava ćelije karcinoma. Ali i da ga spreči tako što efikasno čisti organizam, podstiče rad jetre, bubrega i limfotoka. Često se preporučuje osobama koje pate od progresivnih sistemskih bolesti – multiple skleroze, SIDA, tuberkuloze, leukopatije…

Kada osetimo da nas napada i lomi virus ili prehlada, bitno je da odmah reagujemo i uzmemo ehinaceu, jer tad ima najbolje dejstvo. Takođe, bitno je da koristimo kvalitetan ekstrakt i u pravoj dozi. Zato je najbolje da ga nabavimo iz pouzdanih i stručnih izvora.

U sinergiji sa vitaminom C i medom, ehinacea ima pojačano dejstvo, a kada je udružimo sa lekovitim biljem kao što su bokvica, kopriva, bela imela, matičnjak, angelika, čestoslavica i maslačak, onda dobijamo Disan – snažan bioeliksir koji jača imunitet, smiruje sluzokožu grla i nadražujući kašalj, štiti disajne organe, detoksifikuje organizam, a dodatno posebno pomaže pušačima da eliminišu negativne efekte duvana. Osim što nas snaži i jača disajne puteve, Disan umiruje i blagotvorno deluje na kardiovaskularni sistem.

Da je Mejer imao Disan, i Indijanci bi posećivali njegovu putujuću apoteku.

Zaštitnik žena

Prvi opis virka datira iz 1539. godine, kada je nemački botaničar i lekar Hieronimus Bok (Hieronymus Bock), poznat i pod svojim latinskim imenom Tragus, započeo modernizaciju srednjovekovne botanike. Bok je postavio temelje moderne nauke svojim katalogom sa 700 biljaka u kom ih je klasifikovao na osnovu izgleda i detaljno opisao. Kreutterbuch – knjiga o biljkama, prvo se pojavila bez ilustracija, da bi u narednom izdanju, 1546. godine sadržala i odlične crteže Davida Kandela. Ova knjiga bila je kasnije jedan od postamenata Lineove klasifikacije vrsta koju i danas koristimo.

Bok je dobro poznavao gde koja biljka raste, što potvrđuje da je sigurno dosta putovao i istraživao vegetaciju na terenu. A nije slučajno da je baš Nemac uvrstio virak u svoj katalog, kao jednu od veoma važnih i korisnih biljaka: on je kod starih Germana bio izuzetno cenjen i posvećen Frigi, boginji lepote i plodnosti.

Virak, kod nas poznat i kao vrkuta, gospin plašt, plahtica, rosnik, svoje naučno ime Alchemilla vulgaris dobio je po verovanju alhemičara da, pomoću rose koja se skuplja na njegovim listićima, mogu pronaći kamen mudrosti koji ima moć da metal pretvori u zlato. Virak je lepa biljka, i na njegovim listovima se tokom celog dana mogu videti kapljice koje sijaju kao biseri. Verovatno je svojom lepotom prvo i privukao ljudsko oko, ali ubrzo su naši preci shvatili da je najveća vrednost virka u njegovim lekovitim svojstvima. U to su se naročito uverile žene.

Virak je obilno zastupljen na našem brdovitom Balkanu i u narodu se koristi od pamtiveka. Osim što pomaže kod stomačnih tegoba i proliva, odličan je i za zarastanje rana i ublažavanje kožnih infekcija. Ali od najveće koristi je ženama. Njegovi dragoceni sastojci – tanini, gorki glikozidi, flavonoidi, fitosterini, salicilna kiselina, saponini i eterično ulje, imaju protivupalno, antibakterijsko i antifungicidno dejstvo.

Ovaj prirodni balanser hormona pomaže kod neredovnih i obilnih menstruacija, cista, policističnih jajnika, mioma, endometrioze, ali je poznat i po tome što olakšava porođaj, ubrzava zarastanje rana i oporavak nakon porođaja. Tanini i adstringenti sprečavaju pojačana krvarenja i smanjuju menstrualne bolove. Svojim antifungicidnim dejstvom može pomoći i kod gljivica i bakterijskog vaginitisa, a kako ima moć da sprečava rast bakterija, neka iskustva pokazuju da pomaže čak i kod stafilokoke. Istraživanja su pokazala da je virak koristan kod poremećaja uzrokovanih humanim papiloma virusom, a da agrimonin kog sadrži sprečava pojavu raka dojke.

Legenda kaže da su nekada žene verovale da im rosa sa lista virka može pomoći da zauvek zadrže mladalački izgled. Ali ritual nije bio jednostavan: u ponoć, za vreme punog meseca u maju, u punoj golotinji trebalo je zamočiti mali nožni prst u rosu na virku. Danas znamo da ne treba da se razgolićujemo i čekamo ponoć, ali virak nam sigurno može pomoći da duže ostanemo mlađe: osim što se njegov list može koristiti za tretiranje poremećaja kože, odličan je i za ublažavanje bora i staračkih pega. Ali najveća estetska pomoć ogleda se u činjenici da nam virak može omogućiti da što duže zadržimo dobar hormonalni balans, i na taj način otkloniti i nepoželjne simptome disbalansa: gojaznost, akne, masnu kožu, preteranu maljavost… A kada dođe vreme za menopauzu, može ublažiti i njene simptome.

Mladost, ali i mladi naraštaj još jedan je dar virka: ova biljka, pored svih blagotvornih osobina, pomaže i ženama koje se bore sa sterilitetom. Nije slučajno virak bio posvećen Frigi, boginji plodnosti, a kasnije, u srednjem veku, i Bogorodici, Gospi čiji je bio ‘plašt’, ili zaštitnik. Nekada su žene brale virak i držale ga u vazama u kući kako bi pospešile ženstvenost i privukle ljubav. Danas znamo da virak podstiče rast progesterona, dovodi hormone u normalu, jača endometrijum materice, stimuliše rad jajnika i ovulaciju, i tako ne samo jača plodnost već se stara i da se trudnoća dobro iznese i da ne dođe do komplikacija i pobačaja.

Virak se može koristiti samostalno, ali najbolji je u kombinaciji sa drugim lekovitim biljem, kao što su hajdučka trava, neven, crveni zdravac, rusomača, peršun… Danas ne moramo da idemo u potragu za ovim lekovitim biljem jer se ono, u najčistijem i najiskoristljivijem obliku i razmeri, već može naći u potpuno prirodnom preparatu, u apotekama. Femisan A, ogrnut ‘plaštom’ virka, najbolji je prijatelj žena već dve decenije.

Vesnik PCOS, endometrioze i menopauze

Davne 1801. u Koblencu siromašni obućar dobio je sina. Kada je malo stasao, trebalo je da krene na sedlarski zanat, ali srećom, učitelj je primetio da je dečak pametan i talentovan, pa se smatralo da bi trebalo da postane sveštenik. Međutim, kada je napunio 18 godina, mladića su toliko privlačile prirodne nauke da je upisao medicinski fakultet u Bonu. I tako je Johan Peter Miler (Johannes Peter Müller)  postao veliki i čuveni naučnik. Ovaj fiziolog, anatom, ihtiolog i herpetolog je poznat po svojoj svestranosti i sposobnosti da sabere i upotrebi znanja iz svih oblasti. A istraživanja je zasnivao na strogom i sistematskom posmatranju prirode i njenih zakonitosti.

Miler je i danas prisutan u našim životima, ili, bolje reći, njegova otkrića, a jedno od njih, posebno korisno ženama, je anti-Milerov hormon (AMH). To je glikoprotein sa genom na 19. hromozomu kod ljudi, koji igra odlučujuću ulogu tokom trudnoće kada se definiše pol budućeg deteta još u fazi embriona, tako što sprečava razvoj Milerovih kanala. Dakle, on sprečava da se kod muških fetusa razviju ženski polni organi. Ovaj hormon je prisutan kod oba pola, kod muškaraca se luči u Sertolijevim ćelijama testisima, a kod žena je neophodan za proizvodnju jajnih ćelija.

AMH se kod žena proizvodi u folikulima jajnika i njegov nivo je prilično ujednačen tokom celog ciklusa, pa je koristan u dijagnostici: nivo ovog hormona može da pruži jasnu sliku o stanju jajnika žene, odnosno rezervi jajnih ćelija. Zato je obično deo analiza kod priprema za veštačku oplodnju. Ali AMH može da pomogne i u dijagnostifikovanju nekih poremećaja ženskog reproduktivnog sistema.

Kod žena sa sindromom policističnih jajnika nivo ovog hormona je veoma povišen. Danas se smatra da čak 20% žena pati od policističnih jajnika, ali da samo 5-10% njih ima simptome usled hormonalnog poremećaja. Žene kod kojih je PCOS u punom zamahu, pored hormonalnog disbalansa imaju i niz neprijatnih simptoma, poput preterane maljavosti, gojaznosti, akni, depresije i neredovnih ciklusa.

AMH je hormon koga ’odaju’ folikuli u razvoju. Žene sa PCOS obično imaju veliki broj folikula u ranoj fazi razvoja, veličine 3-8 mm, koji luče ovaj hormon. Za razliku od PCOS, endometrioza koja zahvata jajnik, a naročito stromu sa antralnim folikulima, uzrokovaće sniženi nivo AMH, dok će vrednosti folikostimulirajućeg hormona (FSH) ostati normalne.

Ovulacija

Analiza AMH je naročito korisna ženama koje su na pragu menopauze. Kako kod žena prirodno s vremenom dolazi do smanjenja jajnih ćelija, a naročito od četrdesete godine života, tako i nivo ovog hormona opada. U poslednje vreme se taj proces sve ranije dešava, pa često dolazi do prevremene insuficijencije jajnika, odnosno preuranjene menopauze. Određivanjem nivoa AMH može da se dosta precizno predvidi kada će početi promene karakteristične za perimenopauzu, kao i kada će nastupiti menopauza.

I tako hormon i fiziologija vezana za njega koju je pre dva veka otkrio Miler, danas ženama može dati prilično jasne prognoze o budućnosti – bilo da se radi o nastupajućoj menopauzi, ili o dijagnostici poremećaja kao što su PCOS i endometrioza. A jasnom slikom o rezervi jajnika može predvideti i da li i kada može uspeti da se ostvari kao majka.

Danas, kada se materinstvo sve više odlaže, ovakva jednostavna dijagnostika je veoma bitna. A kada jajnici zataje, ovulacija postane otežana, endometrijum nikako da zadeblja, ili kada na jajnicima počnu da se stvaraju ciste, u pomoć priskače Femisan A. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja najbolji je prijatelj svake žene, već od prve menstruacije pa do menopauze.