Category Archives: Istorija

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Za kožu bez iritacija

Većini muškaraca jutro počinje brijanjem, i kada se sabere svo vreme posvećeno toj aktivnosti tokom jednog prosečnog života, rezultat je iznenađujuć: čak 125 dana. Jutarnja žurba nije prijatelj muškog lica, pa povremeno dolazi do posekotina, oderotina, a često do iritacija kože. Na licu su krvni sudovi dosta blizu površinskog sloja kože, pa posekotine mogu obilno krvariti, inficirati se i ostaviti i ožiljke.

Danas muškarci imaju na raspolaganju veliki izbor brijača, a kako su se ljudi brijali tokom istorije? Iako naše daleke pretke koji su živeli na našim prostorima možda zamišljamo kao kosmate i bradate, to je veoma daleko od istine. Najbitniji dokaz za to su sečiva od opsidijana, vulkanskog stakla, pronađena u najstarijim slojevima arheoloških nalazišta Vinčanske kulture koja datiraju pre 7 milenijuma. Da je opsidijan idealan materijal za britve govori i činjenica da se i danas koristi za najfinije hirurške skalpele.

Opsidijan

Brijanje je tokom istorije bilo kako stvar estetike i mode, tako i religije i discipline. Još je Aleksandar Veliki smatrao da izbrijan ratnik ima prednost u borbi, a u starom Egiptu sveštenici su brijali celu glavu i telo i ritualno se kupali dva puta na dan. Osim što izgleda uredno, izbrijano lice ima i zdravstvenih prednosti: sa kože se redovno uklanjaju nečistoće i brijanje je neka vrsta pilinga, a sprečava se i urastanje dlaka koje mogu izazvati upale i akne. Naravno, sve to pod uslovom da je tehnika brijanja ispravna.

Jedan od najvećih neprijatelja kože muškog lica je stari i nehigijenski brijač. Osim što će izazvati iritacije, on je prepun bakterija koje mogu uzrokovati infekcije i iritacije kože. Svrab nakon brijanja često je znak folikulitisa, upale folikula dlake usled bakterijske, gljivične ili virusne infekcije. Osim prljavog brijača, može ga izazvati i agresivno brijanje uz dlaku. Novac potrošen na dobar brijač nije bačen, a kada ga već kupimo, bitno je da ga održavamo, dobro isperemo nakon brijanja i ostavimo da se osuši, što će sprečiti gomilanje bakterija. Oštar brijač ne iziskuje jak pritisak, naprotiv, dovoljno je da se ovlaš drži uz kožu. Tup brijač, osim što će loše seći dlačice, navodiće nas da više pritiskamo i jačim trenjem će uništiti površinski sloj kože.

Da bi brijač dobro klizio potrebna je i kvalitetna pena za brijanje sa nežnim sastojcima koji neće nadražiti kožu. Nikako sapun koji će je samo isušiti. I sad dolazimo do trenutka koji je vrlo bitan a kog većina muškaraca često preskače jer im deluje feminizirano: nega nakon brijanja. Ako svojoj koži ne omogućimo potrebnu hidrataciju i negu, a još ako pritom nanesemo losion za posle brijanja – afteršejv koji sadrži alkohol, koža će se sušiti, pucati, biti sklonija borama, a i lojne žlezde se mogu pobuniti jačim lučenjem sebuma i tako izazvati pojavu bubuljica i osipa.

Nega lica je bitna i za žene i za muškarce i treba da bude deo svakodnevne osnovne higijene. Danas je tržište preplavljeno sredstvima za negu prepunim konzervanasa, parabena, veštačkih parfema koji mogu izazvati dodatne iritacije, alergije, ali i uticati na hormonalni balans muškarca. Zato je važno izabrati prirodni preparat koji će pružiti negu bez negativnih efekata.

Baš takav je Devi melem za regeneraciju. Bogat visokokvalitetnim i prirodnim sastojcima, kao što su pčelinji vosak, ulja avokada, noćurka, jojobe, pšeničnih klica, nevena, čileanske ruže, alantoin, pantenol i eterična ulja ruzmarina, bergamota, lavande i mandarine, ovaj melem pruža mnogo više od nege. Osim što deluje protivupalno, sastojci Devi melema imaju izvanrednu sposobnost regeneracije i podmlađivanja, antibakterijska i zaceljujuća svojstva, neutralizuju slobodne radikale i štite od štetnog zračenja sunca, omekšavaju kožu, hidriraju je i toniziraju. Devi melem se može koristiti i kod veoma problematične kože, ekcema, psorijaze, a s obzirom da utiče na obnavljanje ćelija epiderma, pomaže i kod kože sklone aknama i utiče na ublažavanje ili uklanjanje ožiljaka od akni.

Jednostavnim nanošenjem male količine Devi melema za regeneraciju nakon brijanja čuvamo zdravlje kože ali i mladalački izgled.

Kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

Spomenik braći Grim u Nemačkoj

Pa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Versaj

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Prošli i budući potopi

Danas su klimatske promene česta tema: topljenje glečera, rast nivoa mora i opšti potop koji nas očekuje ako ne prestanemo da bahato eksploatišemo resurse naše planete i prekrivamo je otpadom. Da li je čovek zaista doprineo globalnom otopljavanju, ili su u pitanju ’krive osunčavanja’ planete i ciklusi o kojima je govorio naš naučnik Milutin Milanković? Ono što je sigurno jeste da smo danas arogantniji nego ikad tokom istorije.

Čovek često zaboravlja moć prirode, sve dok se ne uzdrma tlo i ne poruši mu sva najveća tehnološka dostignuća. Činjenica je da mi živimo na korici lave koja može da je razbije i pokulja u svakom trenutku. I kada se dogodi da priroda iznenada iščupa utikač iz štekera, shvatimo da sve mobilne, digitalne tehnologije i internet veze ne vrede ama baš ništa. Čovek misli da je svemoguć, ali ova planeta ima moć da strese sa sebe sve kao pas buve, u trenutku kada ona to odluči.

Godine 1997. geolozi Rajan i Pitman istraživali su dno Crnog mora i došli do teorije koja je promenila shvatanje daleke istorije. Ispitujući sedimente sa dna mora, kao i dno Bosfora, ova dva naučnika su dokazala da je Crno more nekada bilo jezero, odvojeno od Sredozemnog mora zemljouzom na čijoj sredini je danas Bosforski moreuz. Mramorno more i Dardaneli sa druge strane ovog zemljouza bili su preplavljeni i nivo vode znatno izdignut usled globalnog otopljavanja, topljenja glečera i viška vode koji se izlivao u Severno more, dok je nivo jezera iza njega bio dosta niži. Tako je taj uski zemljouz trpeo ogroman pritisak vode, i u jednom trenutku je pukao. Po Rajanu i Pitmanu, to se dogodilo između 6700. i 6400. godine pre naše ere.

Narod koji je naseljavao obale jezera doživeo je katastrofu biblijskih razmera – zaista biblijskih, jer je taj događaj zabeležen kako u Bibliji, tako i u mnogim drugim drevnim zapisima, kao Veliki potop. Ali ono što je najinteresantnije u ovoj priči je činjenica da Bosfor nekada nije postojao, već je taj komad zemlje predstavljao prirodni most koji je povezivao oblast Anadolije sa Evropom. Upravo taj most koristili su naši preci kada su naseljavali naš kontinent.

Jedna od ozbiljnih pretpostavki, koja uz Rajanovu i Pitmanovu teoriju ima savršen smisao, je da su narodi iz Anadolije, neolitski zemljoradnici, koji su živeli u visoko razvijenoj kulturi o kojoj danas svedoči arheološko nalazište Čatalhojuk u Turskoj, migrirali preko ovog zemljouza ka Evropi, naseljavajući prvo oblast Peloponeza i Tesalije. To potvrđuju nalazi u selu Sesklo blizu Volosa. Smatra se da su se većinom doseljavali muškarci i tu se mešali sa domorocima, mezolitskim lovcima-sakupljačima. Sa sobom su doveli i pripitomljenu stoku – ostaci su potvrdili da su pripitomljene životinje bile anadolskog porekla.

Tako je došlo do jedne pozitivne akulturacije – mešanja dvaju kultura koje su prihvatile međusobna verovanja i običaje, koja će biti osnov za nastanak velike civilizacije. Zar to nisu bili stari Grci? Ispostavlja se da su Grci došli kasnije, i to sa kopna. Civilizacija koja je postojala u oblasti Peloponeza i Tesalije pre dolaska Grka, posedovala je velike moreplovačke veštine o kojima Grci nisu ništa znali. Kako objašnjava Harald Harman, nemački lingvista i istoričar, istraživanja grčkog jezika pokazala su da su sedimenti – reči preuzete od domorodaca sa kojima su se Grci kasnije asimilovali, i dalje prisutni u grčkom jeziku i predstavljaju zdravu osnovu za istraživanje. Do tada u grčkom nije postojalo reči koje su imale veze sa moreplovstvom i ribarstvom, na primer, reč tuna vodi poreklo od civilizacije koja je tu već živela pre dolaska Grka, koji su se potom ’nadovezali’ na postojeću kulturu.

Pripadnici ove stare civilizacije su iz oblasti današnje Grčke postepeno migrirali uz slivove velikih balkanskih reka, i tako je nastalo više civilizacija koje su živele u miru i bavile se trgovinom: Vinča (uključujući Starčevo i Lepenski Vir), Tisapolgar, Bodrogkerestur, Bubanj Hum, Karanovo, Varna, Kukuteni – Tripolje, Suvorovo, Černavoda… sve su to današnja nalazišta koja su dala bogate potvrde o postojanju ovih kultura. A kako znamo da su trgovali? Jedna od najvećih dragocenosti tog doba, opsidijan, vulkanski kamen od koga se pravilo najoštrije sečivo, a koristi se i danas kao najprecizniji hirurški instrument, zapravo je vulkansko staklo, i svaki komad može analizom precizno da se poveže sa nalazištem iz kog je potekao. Od 6500. godine p.n.e. počinje da se razvija i grnčarski zanat. Svaka od ovih civilizacija imala je sebi svojstven način izrade i šaranja posuda, a u vreme najvećeg procvata civilizacije, do 4500. godine p.n.e, posude su sadržavale i zapise, za koje se smatra da predstavljaju prvo pismo.

Mapa vinčanske civilizacije, Arheološko nalazište Vinča

Nalazišta sa ostacima ove civilizacije ima svuda po Balkanu, a u našim krajevima najpoznatija je Vinča sa svojim jedinstvenim posudama sa prozopomorfnim poklopcima – poklopcima u obliku glave sove, najfinije izrade, koje su pravljene samo tu i nigde više. Vinčanski čovek je eksploatisao dragoceni pigment cinabarit sa Avale, transportovao ga do naselja koje je danas predgrađe Beograda niz reku Bolečicu, putovao je peške do oblasti današnjeg Soluna gde je trgovao i prikupljao informacije o najvećim dostignućima tog doba, živeo je u veoma modernom urbanom naselju sa komfornim i prostranim kućama od kojih su neke bile i na sprat, lepo se odevao, brijao, ali od svega je najinteresantnije društveno uređenje ovog naroda, za koje današnji čovek veruje da nije moguće i da je čista utopija.

Iako nauka smatra da je nastanak civilizacije povezan s državom i autoritetom, podunavska civilizacija to opovrgava. Antropološkinja Marija Gimbutas je još osamdesetih godina prošlog veka klasifikovala je ovo društvo kao matrilinearno ili matrifokalno – sa ženom kao stožerom zajednice. Kako Harman to kasnije objašnjava, žene su bile te koje su, u trenutku preobražaja lovačko-sakupljačkih zajednica u društvo sedelačkih zemljoradnika, preuzimale odgovornost za snabdevanjem osnovnim životnim namirnicama. One su bile i čuvari rituala plodnosti, jer su sada ljudi postali čvrsto povezani sa zemljom koju obrađuju. A s pojavom grnčarije, one su bile te koje su razvile i čuvale metode i tehnike obrade gline. Marija Gimbutas je ovu vrstu zajednice nazvala ’materijarhalna rodovska zajednica sa kolektivističkim principima’. Da je briga o kolektivu a ne o pojedincu bila u centru pažnje, svedoče i grobovi u kojima nema traga o vlasti i autokratiji – svi grobovi su sadržavali podjednak broj dragocenosti, uglavnom glinenih figurica i nakita.

Posuda sa prozopomorfnim poklopcem, arheološko nalazište Vinča

Šta je takvo društveno uređenje imalo za posledicu? U vrlo jasnim arheološkim slojevima koji pokrivaju period od dva milenijuma, pronađen je veliki broj grnčarskih predmeta, sredstava za negu, alata od opsidijana, odeće, ukrasa i ’modnih’ detalja, ali – ni jedan jedini komad oružja. Ne postoje tragovi sukoba i uništavanja. Ovo je bilo egalitarno društvo koje je živelo u miru neprekidno tokom 2000 godina, i svako je radio i stvarao za dobrobit svih. Početak kraja takvog društvenog uređenja najavljuje nekropola u Varni iz oko 4500. godine pre naše ere, gde su po prvi put pronađeni grobovi od kojih su neki imali znatno veću količinu dragocenosti, poneki i više kila zlata, a u jednom je pronađen zlatni skiptar – simbol vlasti. Od tada se gubi i pismo, i pojavljuju se tragovi sukoba i rata. Sve to s dolaskom nomadskih stočara sa istoka, koji su se postepeno približavali ovoj staroj kulturi, trgovali s njom, stvarali mešovite zajednice i polako je preuzeli, donoseći patrijarhalno uređenje i elitističko društvo.

Posude, arheološko nalazište Vinča

DNK istraživanja su pokazala da naši balkanski narodi imaju velike veze sa starosedeocima, uključujući i pripadnike ove drevne kulture. Jedan od razloga zašto je bitno da poznajemo svoju istoriju je da bismo učili iz nje. A svi mi koji žarko želimo da živimo na moru ali nam se to nikako ne ostvaruje, treba da imamo u vidu da su naši daleki preci bili svedoci Velikog Potopa, i da je on verovatan i logičan razlog što su uglavnom naseljavali kontinentalni i brdoviti deo Balkana, pa se tek kasnije spuštali na Jadran. Genetsko pamćenje je tu odigralo veliku ulogu. Sad je na nama da pamtimo i najviše imamo u vidu ta dva milenijuma apsolutnog mira i prosperiteta. To je jedna od najvećih tekovina te civilizacije kojoj bi trebalo da se vratimo i da je čuvamo. A da se opet vratimo na temu prirode: ona zna da uzme, ali i da daje. A mi treba da razumemo njene zakonitosti i prilagodimo im se, umesto da se trudimo da je na silu menjamo.

S lekovitim biljem kroz prostor i vreme

Ako posmatramo prirodu kao jedan celovit, jedinstveni organizam, lako možemo uočiti da ona sadrži sve što je potrebno za nastanak i održanje života. Svaki disbalans ima svoj kontra-teg, svaka boljka ima svoj lek. U tom složenom svetu svako biće koje je deo njega je ujedno i zaseban mikrosvet, i njihova međusobna interakcija vidljiva je na svim poljima. Mikrosvet i makrosvet ogledaju se jedno u drugome, pa je tako svaka jedinka, od najsitnijeg organizma do najsloženijeg, točkić mehanizma koji ga napaja energijom.

U skladu sa osnovnim principima kosmogonije, drevne teorije nastanka sveta, četiri osnovna elementa: voda, vatra, zemlja i vazduh, spajaju se u skladnim proporcijama kako bi materiji udahnula dušu. Naši preci koji su posmatrali nebo nezagađeno uličnim osvetljenjem i hodali po poljima koja nisu poznavala kisele kiše i izduvne gasove, lako su uočavali ovu povezanost i znali su gde da traže pomoć kada telo ili duša zabole.

Avicena

Da biljke imaju dušu, verovao je i Avicena, persijski erudita iz 10. veka naše ere, koji se smatra ocem moderne hemije. Na istoku poznatiji pod imenom Ibn Sina, autor je oko 450 radova od kojih je 40 iz oblasti medicine. Dok u Evropi mrak Srednjeg veka pritiska nauku i religijske dogme prevladavaju nad razumom, na istoku kultura i nauka cvetaju. Upravo je Avicena najznačajniji naučnik i mislilac ovog islamskog Zlatnog doba. Baš kao što svi točkići u mehanizmu deluju zajedno, tako se i Avicena oslanja na dela antičkih filosofa, pre svega Aristotela, ali i dostignuća Hipokrata, Galena i drugih iscelitelja bliskog i dalekog istoka. Putem sistematičnih eksperimenata i analize rezultata, ovaj briljantni um postavio je osnove moderne medicine i kliničke farmakologije. Avicena je tvorac prvih karantina, pošto je shvatio mehanizme delovanja infekcije, insistirao je na jačanju imuniteta i prevenciji, definisao je pojam sindroma, uveo kontrolisane studije, opisao niz oboljenja, fizičkih i mentalnih, a njegovi zapisi, pre svega Knjiga isceljenja i Kanon medicine, su tokom više vekova bili deo osnovnih udžbenika medicine i u Evropi. U svom holističkom pristupu pacijentu, ovaj drevni mislilac naglašavao je važnost svih faktora koji utiču na isceljenje, ne samo tela već i duše – uključujući i muziku i prijatelje.

Šen Nung

Avicena je samo jedan iz niza sjajnih lekara tokom istorije koji se, između ostalog, oslanjao i na isceliteljsku moć lekovitog bilja. Neki od njih su deo mita, kao kineski car Šen Nung, ’božanski ratar’ prozirnog stomaka, koji je prvi koristio žen šen. Za razliku od njega, ljudi od krvi i mesa, poput Hipokrata i Teofrasta, postavili su jasnu granicu između izlečenja i božanske intervencije. Pedanije Dioskurid, travar i hirurg iz vremena vladavine Nerona, ostavio je za sobom preko 1000 zapisa o lekovitim svojstvima oko 600 biljaka. Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Galena, hirurga iz 2. veka naše ere, kao i Paracelzusa, rođenog u Švajcarskoj, ali zapravo građanina sveta koji je proputovao Evropu, od Skandinavije, preko Moskve,  sve do Egipta, Svete zemlje, Turske, Balkana i Grčkih ostrva, a istoriji medicine zaveštao je kauterizaciju rana, obaveznu amputaciju gangrenoznih udova i toksikologiju. Među običnim ljudima veoma cenjeni lekar, a prezreni ‘lakrdijaš’ među visokoobrazovanim naučnicima tog doba čije je uskogrude teorije opovrgavao u praksi, Paracelzus je verovao u posmatranje prirode, eksperimentisanje, svestranost. Tvrdio je da doktor ’mora biti alhemičar, mora da posmatra majku zemlju gde leže minerali, a kako planine neće doći njemu, on mora otići u planine’. Kako su mu putovanja proširila vidike, smatrao je da se iskustvo o svetu mora prikupljati iz svih izvora, ne samo od priznatih naučnih autoriteta, već i od starica, Ciganki, proročica, nomadskih plemena, pa čak i odmetnika i lopova. Kako se ljudi, biljke, minerali i bolesti razlikuju od mesta do mesta, tako se i doktor mora kretati i prikupljati znanja svuda.

Paracelzus

Duša ne prepoznaje spoljnu ili unutrašnju fizičku konstrukciju biljaka i korenja, ali intuitivno spoznaje njihovu moć i vrline, i odmah prepoznaje njihov potpis, orgasku aktivnost koju prenose na sve oko sebe u prirodi, tvrdi Paracelzus.

Engleski herbalizam obeležio Nikolas Kalpeper, koji se rodio iste godine kada je umro veliki Šekspir. Celog života je proučavao lekovito bilje i sva svoja saznanja sažeo u delu Sve o biljkama, a bolesne je lečio besplatno, verujući da je medicina javno dobro, i da se lek za svaku boljku može ubrati u neposrednoj okolini.

Marija Treben

O svim ovim vrsnim lekarima postoje brojni zapisi i njihova dela i dalje žive. Ali njihova učenja se baziraju na hiljadama i hiljadama narodnih iskustava i znanja koja su se vekovima prenosila s kolena na koleno. Baš kao što je Paracelzus dragocene podatke o lekovitom bilju prikupljao od starica i nepismenih nomada po raznim evropskim zabitima, i ono što danas znamo, a što je nauka i dokazala, dugujemo brojnim bezimenim travarima kako s naših prostora, tako i diljem sveta. Prošli vek obeležila je i Austrijanka Marija Treben, koja je ponovo probudila pažnju i interesovanje zapada za lekovito bilje. U svojoj knjizi Zdravlje iz božje apoteke, Treben ne negira važnost saznanja moderne medicine, ali podseća da je prekomerna i često pogrešna upotreba antibiotika dovela do ozbiljnih negativnih posledica.

Među biljkama koje Marija Treben pominje su i virak, rusomača, hajdučka trava i neven, koje su posebno korisne ženama, u raznim fazama života. I naši čuveni ’narodni lekari’, Vasa Pelagić i Jovan Tucakov, posebno cene hajdučku travu koju, kako Pelagić kaže, ’zna gotovo svaki seljak bez sviju botanika i botaničara’, a u riznici Tucakova posebno mesto zauzimaju i crveni zdravac, virak, rusomača i neven. Neuredne menstruacije, belo pranje, bolovi, grčevi, odlivi, upale jajnika, miomi, ranice na grliću, prolaps materice, opuštenost trbušnih mišića i materičnih ligamenata nakon porođaja,  sve su to poremećaji za koje se pomoć može naći u ovom bilju.

Pećina Šanidar

Arheologija je zabeležila najstarije ostatke suvog lekovitog bilja u pećini Šanidar u Iraku za koje se procenjuje da su stari čak 65 000 godina. Da je lekovito bilje oduvek bilo dragoceno i da njegova vrednost ne bledi ni danas, potvrđuje i činjenica da se, od 8 biljaka koje su tu pronađene, 7 i dalje koriste za lečenje. Među njima je i hajdučka trava. Mnogo milenijuma nakon Neandrentalaca koji su sahranjeni u ovoj pećini, istu tu lekovitu biljku, hajdučku travu, bere Avicena na poljima Persije, i namenjuje je za poboljšanje cirkulacije i protiv grčeva. Travar i lekar je u neku ruku i alhemičar, koji običnu travku pretvara u zlata vredan lek. Zato nije slučajno što je naučni naziv za virak Alchemilla, od arapske reči alkemelih – alhemičar – ‘mali čarobnjak’.  Osim što se znalo za lekovita svojstva ove biljke, verovalo se da rosa sa njenih listova, koju su zvali i nebeska voda, ima moć da metal pretvori u zlato.

Tucakov i Pelagić

Od drevne kineske medicine, 600 biljaka antičkih lekara, Aviceninog bilja s dušom, kosmopolitskih biljaka Paracelzusa i onih iz Kalpeperovog dvorišta, preko naših čuvenih travara i travarki, lekovito bilje ima sposobnost da nas ujedini, ne samo prostorno, već i kroz vreme. Ko zna koliko žena je ublažilo menstrualne grčeve zahvaljujući virku Marije Treben, koliko ih je regulisalo obilna krvarenja zahvaljujući Aviceninoj hajdučkoj travi, koliko ih je zatrudnelo zahvaljujući rusomači, nevenu, crvenom zdravcu… To je tradicija koju ne smemo prekinuti, i zato danas imamo Femisan A. Lekovito bilje čiju vrednost su potvrdili vekovi a moderna nauka dokazala, sa najčistijih polja i najiskoristljivijem obliku i proporcijama, sabrano je u ovom prirodnom preparatu koji nastavlja da pomaže ženama širom sveta.

Škotski ovseni kreker

Škotska je poznata po gajdama, kiltovima, Nesi, čičku, jakom keltskom karakteru, hagisu… i ovsenim krekerima. Takozvani oatcakes su deo svakodnevne ishrane škotlanđana, deca odrastaju na njima, odrasli ih nose sa sobom svuda i redovno su na meniju popodnevne užine, ’čaja u 5’.

Oatcakes su vrlo jednostavni, s minimumom sastojaka, prhki, suvi, i odlično idu uz puter, tvrdi sir, ili neke modernije varijante, na primer namaz od maslina, humus, kikiriki puter (ili puter od drugih orašastih plodova), a ukusni su i kad se jedu bez ikakvih dodataka.

Ovas je najzdravija žitarica i sjajan izvor dugotrajne energije, stabilizuje nivo šećera u krvi i drži osećaj sitosti. On je razlog što su škotlanđani tako jaki i izdržljivi, jer jača imunitet a snižava loš holesterol i poboljšava varenje.

Škoti ovsene krekere prave od davnina, a najstariji pisani dokument u kom se pominju je iz vremena rimskog osvajanja Britanije iz 43. godine naše ere. Danas postoje razne varijante ovih krekera, a najpoznatiji kupovni su marke Walkers i Nairn’s, koji ukusom veoma podsećaju na ove iz našeg recepta.

Za našu zdravu varijantu krekera s uljem, od materijala je potrebno:

  • 150 gr. ovsenih pahuljica
  • 150 gr. mlevenih ovsenih pahuljica
  • 85 ml kvalitetnog ulja, najbolje maslinovog
  • pola kašičice soli
  • 150 ml ključale vode

Sve suve sastojke pomešati, dodati ulje i promešati viljuškom, pa sipati ključalu vodu. Izmešati da se ovas što bolje nakvasi, ako je smesa previše suva, dodati još malo vode, najviše do 50 ml. Ostaviti smesu da odstoji petnaestak minuta kako bi ovas upio vodu i ulje.

Uključiti rernu na 180 stepeni i obložiti pleh papirom. Testo, koje je gusto ali lako za mešenje, malo premesiti i staviti na ravnu površinu pa razvući oklagijom što tanje, na 3-4mm. Seći okruglom modlom i ređati na pleh. Od ove smese dobija se oko 20 krekera.

Peći krekere 20 minuta na 180 stepeni, pa još 5 minuta na 200 stepeni. Potom izvaditi iz rerne i ostaviti da se skroz ohlade, pa poređati u kutiju sa dobrim poklopcem. Mogu dugo da stoje, mada će se sigurno brzo pojesti.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Sloboda za grudi

Po povratku kući, prva stvar koju većina žena uradi je skidanje brushaltera. Taj trenutak velikog olakšanja i slobode teško da može da razume neko ko ne mora da nosi grudnjak. Ali (ne)komfor ovog današnjeg komada donjeg veša ne može ni da se poredi s onim ekstremnim, čak veoma štetnim skalamerijama koje su žene morale da nose tokom istorije. Verovatno najstrašniji deo odeće, koji je simbolizovao i status žene u društvu, bio je korset koji se nosio od 14, pa sve do kraja 19. veka. Svako doba nosilo je svoje restrikcije i modne zahteve, ali bilo da je bilo poželjno da se grudi gurnu naviše i javno prikazuju ili da se potpuno sputaju i sakriju, korseti bi se tako jako natezali da su deformisali rebra i pomerali unutrašnje organe.

Tokom 19. veka korset se postepeno podelio u steznik koji steže struk i gornji deo koji se oslanja na ramena i ograničava grudi. Početkom 20. veka grudnjak već poprima oblike današnjih, ali masovna proizvodnja počinje tek tridesetih godina. S odbacivanjem korseta, žene traže više slobode u svakom pogledu, pa bi se moglo reći da je ovim činom počeo pokret za ženska prava. Godine 1874. Elizabet Stjuart Felps, američka spisateljica i borac za ženska prava, apeluje na žene da spale korsete, a istovremeno raste i žensko interesovanje za sportove, posebno biciklizam, koji je iziskivao i posebnu garderobu, pa se pored eliminacije korseta pojavljuju i posebne široke pantalone stegnute oko članaka inspirisane turskim šalvarama, nazvane blumers (bloomers) po još jednoj aktivistkinji, Ameliji Blumer. Blumerke su donele revoluciju u ženskoj garderobi, ali su bile prilično skandalozne i privlačile pažnju i kritiku puritanskog društva.

Ali žene nisu mogle da se u potpunosti odreknu grudnjaka, iz praktičnih razloga. Različito smo ’obdarene’, a i s godinama, porođajima, dojenjem, varijacijama u kilaži, grudi nam prolaze kroz transformacije. Osim toga, tu je i estetski faktor koji je ženama vrlo bitan – jedan dobar grudnjak može u potpunosti da promeni garderobu, bilo svakodnevnu ili svečanu. Godine 1922. njujorška krojačica Ajda Rozental unela je revoluciju u proizvodnju ženskog donjeg veša prepoznavši potrebu svojih klijentkinja za ’personalizovanim’ grudnjakom. Ova ruska imigrantkinja koja je jedva govorila engleski je sa samo 4500 dolara, sa svojim mužem Vilijamom Rozentalom i vlasnicom butika za koju je radila, Inid Biset, pokrenula biznis koji im je doneo milione, upravo zato što je Ajda shvatila koliko je bitan kvalitetan donji veš.

Ajda Rozental

Nakon što joj je nekoliko klijentkinja tražilo da im prepravi postave na haljinama jer su se ugojile, Ajda je shvatila da je bolje odvojiti postavu i pretvoriti je u zaseban komad garderobe, i tako je počela da šije kombinezone. Odmah zatim, s Inid je dizajnirala liniju grudnjaka koji su isticali ženske obline. Ubrzo su njihovi brushalteri, brendirani kao ’Mejdenform’ (Maidenform) postali vrlo traženi u umetničkim krugovima i dospeli sve do Holivuda gde su naglašavali raskošna poprsja glumica, uključujući i Elizabet Tejlor.

I tako, zahvaljujući Ajdi, i danas žene mogu da izaberu grudnjak koji odgovara samo njihovim merama i potrebama. Ali iako imamo toliku mogućnost izbora, statistike kažu da danas čak 80% žena nosi pogrešnu veličinu brushaltera. To se lako prepoznaje: korpe su zgužvane ili grudi i potpazušni deo ’kipe’ preko grudnjaka, naramenice spadaju ili su duboko urezane u ramena, kako podignemo ruke tako i grudnjak odskoči… Za idealan grudnjak potrebno je izmerimo obim grudnog koša ispod grudi i preko grudi i u skladu s merama izaberemo odgovarajuću veličinu korpe kao i kroj. Grudnjak treba da bude udoban, da se ne useca u kožu, a fišbajn, ako ga ima, nikako ne sme da pritiska mlečne žlezde.

Pored dobrog grudnjaka, potrebno je i da neko vreme tokom dana provodimo bez njega, naročito noću. Tada omogućavamo da krv slobodno cirkuliše, da koža diše, dok pektoralni (grudni) mišići više rade i zatežu se jer moraju da prkose zemljinoj teži i samim tim grudi se bolje oblikuju. Spavanje bez grudnjaka omogućava bolji san.

Baš kao što je tokom istorije svaka epoha bila obeležena posebnim vrstama veša i steznika za grudi, tako su i žene znale šta im je činiti da bi poboljšale izgled svog poprsja, pa bi pomoć često tražile u prirodi, to jest kuhinji. Dve biljke su od davnina poznate kao prijatelji ženskog dekoltea: piskavica (grčko seme) i hmelj. Fitoestrogen (biljni estrogen) iz piskavice, između ostalog utiče na uvećanje grudi, dok hmelj ovo dejstvo pojačava i prokrvljuje, pa tako i proširuje mlečne žlezde. Ali sama bujnost nije dovoljna, potrebno je negovati i kožu dekoltea i zaštititi je od bora i strija. Tu na scenu stupaju kvalitetna ulja: čileanske ruže i avokada.

Danas je lako iskoristiti najbolje od svih ovih prirodnih sastojaka, jer se svi zajedno mogu naći u Devi gelu za grudi. Ova biljna formula povećava volumen i tonus grudi, neguje kožu dekoltea i daje joj baršunast izgled, a redovnom upotrebom grudi mogu porasti za 1 veličinu grudnjaka.

Uz kvalitetan grudnjak prave veličine i Devi gel za grudi možemo doći do savršenog dekoltea, bez osećaja sputanosti i neudobnosti. A kada dođemo kući nakon napornog dana, zna se šta nam je prvo činiti…

 

Od prvog kotlića do civilizacije

Iako se mišljenja antropologa razlikuju po pitanju trenutka kada smo vatru upotrebili za spremanje hrane, jedno je sigurno: kuvanje je isključivo ljudska aktivnost, za razliku od životinjskog sveta koji opstaje na sirovoj hrani. Tvrdnju da početak termalne obrade hrane datira od pre dva miliona godina i Homo erectusa opovrgavaju neki antropolozi držeći se čvrstih arheoloških dokaza i tragova vatre koji datiraju od pre oko 400.000 godina. Ali i zagovornici teorije o dva miliona godina imaju jasan dokaz: otprilike u to vreme naši preci su evoluirali od niskog Homo habilisa do Homo erectusa koji je bio visok koliko i mi danas. Pored visine, metamorfozu je doživela i lobanja, čija se veličina udvostručila, baš kao i mozak. Za razliku od nje, vilica i zubi su se smanjili, što dovodi do logičnog zaključka da se to dogodilo jer je hrana bila mekša i iziskivala manje žvakanja. I organi za varenje su se skupili pošto se hrana lakše varila.

Dakle, kuvanje je jasan razlog što smo počeli lakše i brže da varimo hranu, pa samim tim dobili više energije koja je omogućila razvoj mozga. Osim toga, žene su postale plodnije, za šta dokaz možemo naći među današnjim zagovornicama sirove ishrane. Jedna studija koja je u Nemačkoj sprovedena na 572 ispitanika koji konzumiraju isključivo sirovu hranu, utvrdila je da je pola žena u njoj postalo amenoreično – izgubilo je menstruaciju jer telo nije dobijalo dovoljno energije za održavanje normalnog ciklusa i plodnost.

Najveći zagovornik ove hipoteze je antropolog Ričard Rengam (Richard Wrangham), koju je pre 20 godina elaborirao u svojoj knjizi Kako je kuvanje od nas napravilo ljude. Na samom početku Rengam citira svog kolegu Redklif-Brauna (Alfred Reginald Radcliffe-Brown) koji se bavio antropološkim istraživanjem Adamanskih ostrva i njegovih stanovnika koji jedu isključivo kuvanu hranu, sa izuzetkom nekoliko sirovih vrsta voćki: ’Adamanci veruju da ih posedovanje vatre čini ljudskim bićima i razlikuje od životinja’. Kada putuju, pripadnici ovog nomadskog plemena uvek prvo nose vatru sa sobom. Ona je centar društvenog života, jednako bitna kao hrana, voda i skrovište.

Postoje nomadska plemena koja žive u hladnijim predelima, poput Eskima na severu ili Jagana iz Ognjene zemlje na krajnjem jugu južnoameričkog kontinenta, koja konzumiraju sirove životinjske proteine, ali to su obično meki delovi, poput džigerice, ribe ili mekušaca. Iako je grnčarija relativno ’nov’ izum, od pre desetak hiljada godina, ima hrane koja dolazi u sopstvenim, prirodnim ’posudama ili pakovanju’, na primer jaja, školjke ili kornjače. Pre 120.000 godina čovek je umeo da napravi lepak od smole bukve, za šta postoje arheološki dokazi, a ta smola se morala topiti u nekoj vrsti posude. I danas Andamanci koriste stabljike bambusa koje pune mesom i tako kuvaju na tihoj vatri, dok Jagani ’roštiljaju’ meso na užarenom kamenju.

U poređenju s krupnim primatima (šimpanzama, gorilama i orangutanima) koji provode preko pet sati dnevno u žvakanju hrane kako bi u telo uneli oko 1800 kalorija, mi hranu jedemo munjevitom brzinom. Osim što je, termičkom obradom hrane, Homo erectus olakšao proces žvakanja, varenja i očuvanja hrane, proširio je i jelovnik. Sada je mogao da u ishranu doda tvrde biljke i korenje koji su sirovi nejestivi. Kuvana hrana je i bezbednija jer se na visokoj temperaturi neutralizuju toksini iz biljaka i patogene bakterije iz mesa, pa i njegov imuni sistem mogao da odahne. Naš predak je kuvanom hranom obezbedio višak energije koji mu je omogućio veće šanse za preživljavanje, razmnožavanje i razvoj. Sedeći pored vatre dobijao je i više toplote i krzno je postalo nepotrebno. Samim tim, telo se manje grejalo prilikom fizičke aktivnosti, pa je mogao i da trči više i ide dalje.

Po Rengamu, sve te promene su dovele i do jedne socijalne, čije posledice i danas osećamo: muške dominacije. Muškarci su sada bili slobodniji da lutaju u potrazi za hranom, dok su žene ostajale kod ognjišta. Za pripremu hrane je potrebno vreme, a dim i miris bi se osećali na daleko, pa su žene često bile izložene napadima i otimačini. Ženama, koje su fizički bile slabije, je tako bila potrebna zaštita muškaraca, a one bi im zauzvrat spremale hranu. Ova primitivna vrsta ’reketiranja’, po Rengamu, predstavljala je početak društvenog uređenja zasnovanog na ženskoj podčinjenosti, a koja je uključivala niz aktivnosti, pored podele dužnosti i sistem parenja. ’To nije bio nimalo lep prizor’, tvrdi Rengam, koji je u studentskim danima neko vreme proveo sa primatologom Džejn Gudal u Tanzaniji, proučavajući korene nasilja kod primata i ljudi. Po Rengamu, kuvanje je ljudskom rodu donelo niz prednosti, ali je zarobilo ženu i zadržalo je u nametnutoj potčinjenosti, od ovog primitivnog ’braka’ do danas.

Socijalni odnosi nastali kao posledica pripreme hrane podrazumevali su veliku netrpeljivost prema pridošlicama, što se i danas može videti kod nekih plemena u pustinji Kalahari: kada se posetilac približi porodici okupljenoj oko vatre za vreme obroka, mora prvo da sedne na određenoj udaljenosti i da sačeka poziv. Hrana se mora prihvatiti s obe ruke, kao dar, ponizno. U praistoriji je lako zamisliti izgladnelog pojedinca ili grupu koja je danima lutala bez hrane, kako nailazi na pleme dok se gosti oko vatre. Sukob u takvim situacijama je sigurno bio neizbežan.

U neku ruku, moglo bi se reći da je ’ženski kotlić’ zaslužan što smo postali to što jesmo, kao civilizacija i kao pojedinci. Rengam započinje treće poglavlje svoje knjige citirajući čuvenog francuskog političara i gastronoma Žan Antelm Brijan-Savarina: ’Čovek ne živi na onome što pojede, već na onome što svari’. Kuvana hrana je kaloričnija, što opet potvrđuju pobornici sirove ishrane. Kuvanje je omogućilo da unosimo više žitarica i skroba koji se bolje vare i apsorbuju kada su termički obrađeni, a koji su zaslužni za ženske obline i plodnost. Pojava prve menstruacije kod devojčica je direktno povezana s telesnom težinom, a preterana mršavost vodi u amenoreju. Meka hrana značila je i da žene mogu da prestanu da doje decu ranije, i da ponovo ranije zatrudne. Bake počinju da imaju aktivnu ulogu u zajednici. Podela dužnosti i odlazak muškaraca u lov dok žene beru plodove i kuvaju kod ’kuće’ i hrane podmladak, dovela je i do stvaranja porodice, moralnih principa i ’specijalizacija’ – razvijanja veština u određenim aktivnostima. Angažovanje žena oko kuće omogućilo je muškarcima da stiču bogatstvo i tako je nastala prva ekonomija. Danas je kulinarstvo umetnost i nauka, ali i velika i unosna industrija, a porodica ili zajednica je i dalje osnov društva.

Od prvog komada hrane koji je upao u vatru do danas daleko smo dogurali. Čak i previše. Naše generacije svedoci su sistematskog uništavanja prirode zarad profita, do te mere da sami sebi ugrožavamo zdravlje a deci budućnost. Vrtoglavi tempo života donosi nam nove probleme i bolesti koje možemo rešiti samo ako se okrenemo prirodi. Jer, ma koliko bili inteligentni i savremeni, ne smemo zaboraviti da smo od prirode potekli i da nam bez nje nema života.

Magija i nauka za put do večnosti

Otkako je čoveka bilo je i bolesti, a danas nije lako utvrditi trenutak u istoriji kada je medicina uzela primat nad magijom i vradžbinama. Nama je poznato samo ono o čemu postoje zapisi, a najbolje zapise, večno uklesane u kamen, ostavili su drevni Egipćani.

Džoserova stepenasta piramida u Sakari, Kairo, koju je projektovao briljantni Imhotep

Društvo kojim je dominirao kult mrtvih, opsesija da se osigura mesto u zagrobnom životu, usavršilo je postupak konzervacije i mumifikacije mrtvih, ali i detaljne procedure lečenja i operacija na živima. Egipat je bio nadaleko poznat po svojoj medicini koja se pominje i u Homerovoj Odiseji, a za ovom drevnom i vrlo složenom kulturom ostali su detaljni zapisi kako na papirusima, tako i na zidovima hramova. Davno pre Aleksandra Fleminga, Egipćani su znali za antibiotike do kojih su dolazili fermentacijom, a koji su im bili neophodni za preradu vode iz Nila.

Boginja Hator drži ključ života, reljef, hram File

Da je medicina bila vrlo složena nauka u Egiptu potrvdio je i Herodot koji u svojim zapisima pominje njene specijalističke grane, oftalmologiju, stomatologiju, internu medicinu, dijetetiku, hirurgiju… Mumije koje su za sobom ostavili svedoče o vrlo preciznim hirurškim zahvatima, amputacijama, plombiranim zubima, protezama, zahvatima na lobanji.

Godine 1872. nemački egiptolog Georg Ebers pronalazi dragoceni zapis na papirusu dugom dvadesetak metara, iz oko 1550. godine pre naše ere. U 108 kolona hijeroglifa na njemu je detaljno prikazana sistematizacija oboljenja, dijagnoza i lečenja. Opis tretiranja apcesa dokazuje da su Egipćani znali da je potrebno dezinfikovati sečivo u vatri, probosti apces pažljivo, tako da se ne oštete krvni sudovi, i ranu kauterizovati, tj. spaliti.

Imphotep (desno) i hirurški instrumenti (levo), reljef u hramu Kom Ombo

Ali ko je taj koji je doneo prekretnicu u istoriji, i jasno razdvojio magiju od nauke? Jedna od najistaknutijih ličnosti starog Egipta koja je dala izuzetan doprinos ne samo medicini već i arhitekturi i uopšte nauci, bio je Imhotep, prvi poznati lekar u istoriji i neimar prve, stepenaste piramide. Imhotep je bio super-heroj starog doba, najsvestranija ličnost koja je uspela da se uspne do najviših lestvica u državi. Ovaj genije bio je desna ruka Džosera, vladara treće dinastije (oko 2650. godina p.n.e.). Imhotep, čije ime znači Onaj koji dolazi u miru, rođen je kao običan čovek, sin graditelja Kanofera, ali njegov britki um i sposobnost su ga ubrzo uzdigli do najviše funkcije – Džoserovog vezira.

Figurica Imhotepa, Imhotepov muzej u Sakari

Pored već pomenutog Ebersovog papirusa, Edvin Smit 1862. godine imao je sreću da naiđe na i otkupi još jedan vredan papirus za koji se smatra da ga je napisao baš Imhotep. Ovaj drevni tekst opisuje 48 slučajeva povreda, lomova, iščašenja i tumora, kao i načine tretiranja: postavljanje udlaga, zavoja, lečenje infekcija pomoću meda i smole i zaustavljanje krvarenja pomoću svežeg mesa. Smatra se da je Imhotep dijagnostifikovao i lečio preko 200 vrsta bolesti uključujući i tuberkulozu, upalu slepog creva, giht, kamen u žuči i artritis. Bio je vrsan hirurg svog vremena ali je ostavio i ulog u budućnost: u Memfisu je osnovao prvu školu medicine na svetu.

Ovaj genije bio je i glavni arhitekta zaslužan za izgradnju čuvene stepenaste piramide u Sakari u kojoj je faraon Džoser našao svoj put do večnosti. A Imhotep? Bio je toliko cenjen da je nakon smrti uzdignut do božanstva – Boga medicine i izlečenja. Ljudi su vekovima nakon njegove smrti dolazili u Sakaru i donosili glinene amajlije i modele organa s verom u izlečenje. I sve to čak 2000 godina pre rođenja Hipokrata, oca medicine. U hramu Kom Ombo u Asuanu Imhotep i danas sedi uklesan u kamen i drži ključ dugog života. Ispred njega su uklesani zadivljujuće detaljni hirurški instumenti. Imhotep je dokaz da jedan čovek ima moć da preokrene tok istorije.

Mamizi, ‘Mesto rođenja’ u hramu Edfu

Ali nauka i mit su u starom Egiptu tesno isprepletani i nerazdvojivi. Mnogo posle Imhotepa, u kasnom periodu starog Egipta, od 664. godine pre naše ere, hramovima se dodaju kapelice kojima se slavi rađanje božanstva. Ovo ’mesto rođenja’, ili mamizi na koptskom jeziku, čuvale su boginje plodnosti i rađanja, Taveret, Raet-Tavi i Hator, majka Horusa, Boga neba i Ra, Boga sunca. Hator je simbol ženstvenosti, plodnosti, ljubavi, seksualnosti i majčinstva, ali i spona između svetova živih i mrtvih, i obično je prikazivana u obliku krave ili žene kravljim rogovima i sunčevim diskom na glavi. Hator je žena u najdubljem smislu: ona svojim zlatnim zracima obasjava ceo svet, ciklično se obnavlja i bez nje nema rođenja i regeneracije. Njena ženska snaga pokreće svet. Zato nije ni čudo što je neizostavni deo mamizija.

Božansko rođenje, reljef u mamiziju hrama Edfu

Kada je 1473. godine pre naše ere lukavo preuzela vlast, Hatšepsut, ambiciozna kraljica 18. dinastije, gradi veličanstveni hram u Deir el-Bahariju blizu Luksora. Na jednom od reljefa prikazuje sebe kao bebu kako sisa mleko boginje Hator. Time Hatšepsut svima stavlja do znanja da nju i njenu vladavinu štiti Hator, i da polaže neprikosnoveno, božansko pravo na faraonski presto. Ali osim Hator i drugih boginja, žene u starom Egiptu štitila je i medicina. Tu dolazimo do trećeg interesantnog papirusa, Kahunskog, kog je 1898. pronašao arheolog Flinders Petrie u Lehunu. Zapis potiče iz 1825. godine pre naše ere i zove se još i ’ginekološki’ jer detaljno opisuje žensko zdravlje, bolesti, plodnost, trudnoću i kontracepciju.

Boginja Hator doji Hatšepsut, reljef, hram u Deir el-Bahariju

U 34 odeljaka u tekstu su jasno sistematizovani poremećaji, dijagnoze i metode lečenja. Zahvaljujući ovom dokumentu možemo bolje da razumemo stare Egipćane koji su verovali da žena može osećati različite simptome u celom telu usled poremećaja u materici. Tako, ’lutajuća materica’, ’sekrecija iz materice’ ili ’teror materice’ može izazvati probleme s očima, zubima, bolove u zglobovima, vratu ili glavi. Kao terapija se pominju fumigacija (’dimljenje’), masaža i lekovi koji se mogu piti ili nanositi na kožu. Tu su i magareće mleko i brojna mirisna ulja. Interesantno je da neke od ovih metoda lečenja mnogo kasnije pominju Hipokrat i Galen, naročito fumigaciju i masažu uljima.

A začeće? I ono se može pospešiti pomoću tamjana, svežih ulja, urmi i piva. Ukoliko žena pokušava da ga izbegne, odličan kontraceptiv je dimljenje zapaljenom krokodilskom balegom. Natron, mešavina natrijum karbonata i bikarbonata koja se nalazi u prirodi u pustinjama, često se koristio za čišćenje, kako okoline tako i pročišćavanje tela, kao antiseptik za rane i tokom mumifikacije. U Kahunskom papirusu pominje se i ’prostirka’ od natrona kao sredstvo za kontracepciju, uz tretiranje materice medom.

Staroegipatski lekari su procenjivali sposobnost žene da začne na osnovu njenih očiju. Ako su oči čiste, ona je plodna, ako u očima ima ’nečega’, na primer čmička, nešto nije u redu s matericom. Oči su prozor u ženstvenost.

Horusovo oko, simbol zaštite, kraljevske moći i dobrog zdravlja, reljef, hram Kom Ombo

Sa stanovišta svega što danas znamo, imaju li staroegipatske metode lečenja ikakvog smisla? Iako na mnogo bazičnijem nivou, Egipćani su shvatali važnost dezinfekcije. Što se tiče povezanosti materice s drugim delovima tela, mogli bismo reći da su imali holistički pristup bolesti. Danas znamo da su poremećaji ženskog reproduktivnog sistema izazvani hormonalnim disbalansom koji utiče na čitav organizam. On može izazvati glavobolje, nesanicu, depresiju, nervozu, promene na koži, poremećaje u ishrani, telesnoj težini… Hormonalni disbalans može se pročitati u tužnim i umornim očima žene. A sama činjenica da je jedan celi veliki papirus posvećen samo ’ženskoj medicini’ svedoči o mestu žena u starom kraljevstvu i važnosti žene i majke za prosperitet čitavog društva. Koga boginja Hator podoji, taj ima neprikosnoveno pravo na faraonski presto i mesto među bogovima.

Šta možemo naučiti od starih Egipćana? Da je sve moguće. Moguće je da običan čovek svojim umećem postane božanstvo, moguće je bez moderne tehnologije preneti monolitne blokove kamena kilometrima daleko i sagraditi piramide i hramove, moguće je da žena svojom pameću i sposobnošću postane kraljica i vlada preko 20 godina uprkos brojnim neprijateljima… Moguće je u prirodi naći lek, moguće je produžiti ili sačuvati život, kao i sačuvati mrtve tako umešno i dobro da ih mi pronađemo danas, nakon 5000 godina, cele i netaknute. Sve je moguće. Dok god smo svesni te činjenice, sva carstva su naša.