Category Archives: lekovite biljke

Crvena jabuka ljubomore

Jedna od najjačih negativnih emocija kod žena je ljubomora. Ne samo da je ljubomora destruktivna po osobu koja je oseća i ispoljava, već može ostaviti drastične posledice na onu koja je predmet ljubomore, naročito kada je mlada i neiskusna, i kada je emotivno, materijalno i u svakom drugom pogledu zavisna od nje. A to je jedna vrlo uobičajena priča u kojoj su protagonisti majka i kćerka.

Ljubomora majke na kćerku je česta pojava, i mnoge majke je osećaju iako je nisu svesne ili ne žele da to priznaju. Majka je ’Pigmalion’ – ona daje život svojoj kćeri, ulaže u nju, poklanja joj ljubav i pažnju, trudi se oko njenog fizičkog i emotivnog zdravlja, obrazovanja, modeliranja ličnosti… Kako se taj mladi život oblikuje tako se pesak vremena preliva. Majka oseća ponos što joj ćerka stasava u lepu, dobru, pametnu i samosvesnu osobu, ali istovremeno može osetiti prazninu u sebi zbog proteklog vremena i propuštenih šansi. Naročito ako je čitav život podredila samo porodici, zanemarujući sebe. Tada je osećaj nemoći veliki i prirodno traži svoje ventile.

Ova iskonska forma ljubomore može se ispoljavati u sitnim gestovima koji su naizgled nebitni i neprimetni, ali koji ostavljaju ožiljke. Koliko će se oni duboko urezati i uticati na dalji život kćeri zavisi od njene mentalne snage. Ali obično otrovne majčinske strelice ljubomore ciljaju baš tamo gde je kćer najranjivija. Na primer, kćerka srednjoškolka koja kuburi s kilažom i napokon je uspela da skine koji višak kilograma stoji ispred ogledala a majka prilazi i donosi joj svoje stare pantalone kada je bila njenog uzrasta. Koje su, naravno, dva broja manje. Ili ćerka koja presrećna dođe pred majku sa časopisom u kome joj je objavljen prvi tekst, a majka, umesto da se iskreno obraduje ćerkinom uspehu, preokrene temu na to kako se sudovi juče nisu sami oprali.

Jedan od najčešćih načina na koji majke nesvesno ispoljavaju ljubomoru prema kćerima je omalovažavanje mladalačkog načina razmišljanja, ponašanja i tema koje njih zanimaju. Bitan aspekt roditeljstva je mudar izbor situacija kada je dobro pustiti decu da pogreše jer je to prirodan način da se steknu iskustva. Prevelika strogost, nedopuštanje deci da prave svoje izbore i ispoljavaju svoje mišljenje nosi i deo podsvesne roditeljske ljubomore što ni oni nisu imali takve uslove razvoja.

A šta je sa kćerima? Ukoliko odrastaju u sredini gde njihovi bliski ukućani, naročito majke i starije sestre, redovno ispoljavaju ljubomoru i omalovažavaju njihove talente i uspehe, kćerke mogu razviti ’Sindrom Snežane’. Ovom pojmu kumovala je psihoterapeutkinja Betsi Koen da bi opisala žene koje žive u strahu da će doživeti neprijatna iskustva ako imaju nešto što drugi žele, odnosno ako pokažu osobine, talente, karakteristike ili postignu uspeh koji bi mogao da izazove tuđu ljubomoru. ’Snežana’ će svoj džinovski potencijal svesti na patuljasti kako ne bi izazvala jarost zle kraljice – maćehe. Betski Koen bajku o Snežani i sedam patuljaka tumači kao proces oslobođenja žene od majčinske ljubomore na putu samootkrivanja.

Tokom istorije, žene su bile sputavane i obeshrabrivane da se iskažu u bilo čemu što ne podrazumeva porodicu i majčinstvo. Najveći adut žene je zato bila lepota i mladost, baš kao Snežanina, koja se s vremenom prirodno gubi i neminovno ostavlja osećaj nemoći, upravo kao kod zle kraljice – maćehe, koja se bezuspešno trudi svim silama da bude lepša. A nemoć podsvesno vodi u ljubomoru i bolnu žal za mlados’.

Prema Koen, jedini način da žene prevaziđu ovaj problem je da prepoznaju ljubomoru kod sebe i nauče kako da se suoče s njom. Sitna ’peckanja’ koje žene upućuju jedna drugoj obično su znak ljubomore. Osvešćena i zadovoljna osoba neće drugima upućivati zlobne primedbe. Ali kad su žene u pitanju, tu je i paradoks naše evolucije. Muškarci su po prirodi kompetitivni i poseduju poriv da nadvladaju suparnike ne razmišljajući mnogo o njihovim emocijama. Kod žena je situacija drugačija, one osećaju potrebu da se brinu o ljudima oko sebe. Stoga je i žensko rivalstvo kontradiktorno. Žene treba da podržavaju jedna drugu i da se raduju uspehu one druge, jer kada jedna žena u nečemu uspe, to je ujedno i uspeh celokupne ženske populacije. I kada kćerka postigne uspeh, on je automatski i majčin, jer ona je fundament i pokretačka sila koja stoji iza kćeri. Zato je majčinska ljubomora destruktivna i po kćer, ali i po samu majku koja njom negira i deo sebe. Stoga, umesto ljubomore na ćerkin mladalački odraz u ogledalu, treba sagledati šta sve stoji iza našeg ličnog odraza, koliko truda, znanja, mudrosti, strpljenja, iskukstva, uspona i padova koji su od nas napravili to što jesmo.

Svoje kćeri moramo naučiti da budu svesne sveta oko sebe i u sebi, da umeju da prepoznaju dobro i zlo, skrivene zamke i ispravne puteve, da budu svesne svoje vrednosti, izgrade jak integritet, nastupaju smelo i same kroje svoju sudbinu. I to je najbolje da im pokažemo sopstvenim primerom. Jer ispunjen život je najbolji lek protiv ljubomore, a sve njegove tekovine su najbolja osnova samopoštovanja. Nasuprot tome, otrovna jabuka koju nudimo drugima truje pre svega naš sopstveni um i gura na površinu naše nesigurnosti.

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Zašto endometriozu često prati neplodnost

Endometrioza je poremećaj ženskog reproduktivnog sistema kod kog se tkivo endometrijuma, sloja koji oblaže matericu, odvaja i ’naseljava’ obližnje organe, najčešće jajnike, pa čak i creva. Kako je ovo tkivo pod uticajem mesečnih hormonalnih promena u telu, tako reaguje isto kao da je i dalje u materici, pa tokom ciklusa obično izaziva nesnosne bolove.

Danas se i dalje ne zna zašto tačno dolazi do endometrioze, ali postoji povezanost sa ranom prvom menstruacijom, pre 10. godine života, sa malom telesnom težinom pri rođenju, ili prenatalnoj izloženosti dietilstilbestrolu (DES), sintetičkom estrogenu koji se trudnicama prepisivao 1940-1971. godine da bi se sprečio spontani pobačaj i prerani porođaj. Tada se verovalo da ovakve komplikacije u trudnoći izaziva nizak nivo estrogena, pa je veštački oblik hormona prepisivan milionima trudnica. Tek kasnije je otkriveno da su deca majki koje su primale ovaj hormon tokom prvih 5 meseci trudnoće bila pod povećanim rizikom da dobiju poremećaje reproduktivnog sistema.

Smatra se da danas endometrioza pogađa čak i do 10% žena u reproduktivnom periodu, a polovinu slučajeva prati neplodnost. Nedavno su američki i južnokorejski naučnici sproveli studije koje su dovele do novih otkrića o endometriozi i neplodnosti. Studije su rađene na tkivu žena s endometriozom, ali paralelno i na miševima. Pažljivim posmatranjem endometriotičnog tkiva uočen je smanjeni nivo molekula HDAC3 – histon deacetilaze 3, koji igra bitnu ulogu u kontroli nivoa određenih proteina u telu.

Paralelno je primećen nedostatak HDAC3 i kod ženki miševa kod kojih embrion nije mogao da se održi i zakači za endometrijum. Kod ženki sa dovoljnom količinom ovog proteina koji je bitan za aktivnost gena, materica je prihvatala embrion koji bi se uspešno ’ugnezdio’ u njeno tkivo gde bi dobijao potrebnu zaštitu i ishranu.

Manjak HDAC3, primećeno je, obično je pratio i povišeni nivo kolagena u endometrijumu, koji je inače karakterističan kod žena s endometriozom. I povećani nivo kolagena je jedan od faktora za kog se sumnja da je povezan sa plodnošću jer remeti promene do kojih obično dolazi u omotaču materice a koje treba da omoguće trudnoću.

Ono što je i dalje nepoznanica je zašto kod nekih žena s endometriozom dolazi do pada nivoa HDAC3, ali i samo ovo otkriće je značajan korak u pronalaženju odgovarajuće terapije i sprečavanju neplodnosti. U međuvremenu, dok se ne pronađe lek za endometriozu, postoji način da se ublaže njene posledice i simptomi.

Femisan A je prirodni biljni preparat čije se dejstvo zasniva na blagom fitoestrogenskom i antizapaljenskom dejstvu. Fitroestrogeni se vezuju za receptore i višak estrogena koji inače dovodi do rasta endometriotičnog tkiva van materice i izbacuju ga iz organizma. Iako Femisan A ne može u potpunosti eliminisati endometriozu, on može značajno ublažiti simptome, uticati na smanjenje bujanja endometriotičnog tkiva i sprečavanje njihovog daljeg rasta. Takođe, ovaj preparat svojim astringentim dejstvom utiče na smanjenje obilnog krvarenja kao i grčeva i bolova koji prate endometriozu tokom ciklusa.

Kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

Spomenik braći Grim u Nemačkoj

Pa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Versaj

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.

Prošli i budući potopi

Danas su klimatske promene česta tema: topljenje glečera, rast nivoa mora i opšti potop koji nas očekuje ako ne prestanemo da bahato eksploatišemo resurse naše planete i prekrivamo je otpadom. Da li je čovek zaista doprineo globalnom otopljavanju, ili su u pitanju ’krive osunčavanja’ planete i ciklusi o kojima je govorio naš naučnik Milutin Milanković? Ono što je sigurno jeste da smo danas arogantniji nego ikad tokom istorije.

Čovek često zaboravlja moć prirode, sve dok se ne uzdrma tlo i ne poruši mu sva najveća tehnološka dostignuća. Činjenica je da mi živimo na korici lave koja može da je razbije i pokulja u svakom trenutku. I kada se dogodi da priroda iznenada iščupa utikač iz štekera, shvatimo da sve mobilne, digitalne tehnologije i internet veze ne vrede ama baš ništa. Čovek misli da je svemoguć, ali ova planeta ima moć da strese sa sebe sve kao pas buve, u trenutku kada ona to odluči.

Godine 1997. geolozi Rajan i Pitman istraživali su dno Crnog mora i došli do teorije koja je promenila shvatanje daleke istorije. Ispitujući sedimente sa dna mora, kao i dno Bosfora, ova dva naučnika su dokazala da je Crno more nekada bilo jezero, odvojeno od Sredozemnog mora zemljouzom na čijoj sredini je danas Bosforski moreuz. Mramorno more i Dardaneli sa druge strane ovog zemljouza bili su preplavljeni i nivo vode znatno izdignut usled globalnog otopljavanja, topljenja glečera i viška vode koji se izlivao u Severno more, dok je nivo jezera iza njega bio dosta niži. Tako je taj uski zemljouz trpeo ogroman pritisak vode, i u jednom trenutku je pukao. Po Rajanu i Pitmanu, to se dogodilo između 6700. i 6400. godine pre naše ere.

Narod koji je naseljavao obale jezera doživeo je katastrofu biblijskih razmera – zaista biblijskih, jer je taj događaj zabeležen kako u Bibliji, tako i u mnogim drugim drevnim zapisima, kao Veliki potop. Ali ono što je najinteresantnije u ovoj priči je činjenica da Bosfor nekada nije postojao, već je taj komad zemlje predstavljao prirodni most koji je povezivao oblast Anadolije sa Evropom. Upravo taj most koristili su naši preci kada su naseljavali naš kontinent.

Jedna od ozbiljnih pretpostavki, koja uz Rajanovu i Pitmanovu teoriju ima savršen smisao, je da su narodi iz Anadolije, neolitski zemljoradnici, koji su živeli u visoko razvijenoj kulturi o kojoj danas svedoči arheološko nalazište Čatalhojuk u Turskoj, migrirali preko ovog zemljouza ka Evropi, naseljavajući prvo oblast Peloponeza i Tesalije. To potvrđuju nalazi u selu Sesklo blizu Volosa. Smatra se da su se većinom doseljavali muškarci i tu se mešali sa domorocima, mezolitskim lovcima-sakupljačima. Sa sobom su doveli i pripitomljenu stoku – ostaci su potvrdili da su pripitomljene životinje bile anadolskog porekla.

Tako je došlo do jedne pozitivne akulturacije – mešanja dvaju kultura koje su prihvatile međusobna verovanja i običaje, koja će biti osnov za nastanak velike civilizacije. Zar to nisu bili stari Grci? Ispostavlja se da su Grci došli kasnije, i to sa kopna. Civilizacija koja je postojala u oblasti Peloponeza i Tesalije pre dolaska Grka, posedovala je velike moreplovačke veštine o kojima Grci nisu ništa znali. Kako objašnjava Harald Harman, nemački lingvista i istoričar, istraživanja grčkog jezika pokazala su da su sedimenti – reči preuzete od domorodaca sa kojima su se Grci kasnije asimilovali, i dalje prisutni u grčkom jeziku i predstavljaju zdravu osnovu za istraživanje. Do tada u grčkom nije postojalo reči koje su imale veze sa moreplovstvom i ribarstvom, na primer, reč tuna vodi poreklo od civilizacije koja je tu već živela pre dolaska Grka, koji su se potom ’nadovezali’ na postojeću kulturu.

Pripadnici ove stare civilizacije su iz oblasti današnje Grčke postepeno migrirali uz slivove velikih balkanskih reka, i tako je nastalo više civilizacija koje su živele u miru i bavile se trgovinom: Vinča (uključujući Starčevo i Lepenski Vir), Tisapolgar, Bodrogkerestur, Bubanj Hum, Karanovo, Varna, Kukuteni – Tripolje, Suvorovo, Černavoda… sve su to današnja nalazišta koja su dala bogate potvrde o postojanju ovih kultura. A kako znamo da su trgovali? Jedna od najvećih dragocenosti tog doba, opsidijan, vulkanski kamen od koga se pravilo najoštrije sečivo, a koristi se i danas kao najprecizniji hirurški instrument, zapravo je vulkansko staklo, i svaki komad može analizom precizno da se poveže sa nalazištem iz kog je potekao. Od 6500. godine p.n.e. počinje da se razvija i grnčarski zanat. Svaka od ovih civilizacija imala je sebi svojstven način izrade i šaranja posuda, a u vreme najvećeg procvata civilizacije, do 4500. godine p.n.e, posude su sadržavale i zapise, za koje se smatra da predstavljaju prvo pismo.

Mapa vinčanske civilizacije, Arheološko nalazište Vinča

Nalazišta sa ostacima ove civilizacije ima svuda po Balkanu, a u našim krajevima najpoznatija je Vinča sa svojim jedinstvenim posudama sa prozopomorfnim poklopcima – poklopcima u obliku glave sove, najfinije izrade, koje su pravljene samo tu i nigde više. Vinčanski čovek je eksploatisao dragoceni pigment cinabarit sa Avale, transportovao ga do naselja koje je danas predgrađe Beograda niz reku Bolečicu, putovao je peške do oblasti današnjeg Soluna gde je trgovao i prikupljao informacije o najvećim dostignućima tog doba, živeo je u veoma modernom urbanom naselju sa komfornim i prostranim kućama od kojih su neke bile i na sprat, lepo se odevao, brijao, ali od svega je najinteresantnije društveno uređenje ovog naroda, za koje današnji čovek veruje da nije moguće i da je čista utopija.

Iako nauka smatra da je nastanak civilizacije povezan s državom i autoritetom, podunavska civilizacija to opovrgava. Antropološkinja Marija Gimbutas je još osamdesetih godina prošlog veka klasifikovala je ovo društvo kao matrilinearno ili matrifokalno – sa ženom kao stožerom zajednice. Kako Harman to kasnije objašnjava, žene su bile te koje su, u trenutku preobražaja lovačko-sakupljačkih zajednica u društvo sedelačkih zemljoradnika, preuzimale odgovornost za snabdevanjem osnovnim životnim namirnicama. One su bile i čuvari rituala plodnosti, jer su sada ljudi postali čvrsto povezani sa zemljom koju obrađuju. A s pojavom grnčarije, one su bile te koje su razvile i čuvale metode i tehnike obrade gline. Marija Gimbutas je ovu vrstu zajednice nazvala ’materijarhalna rodovska zajednica sa kolektivističkim principima’. Da je briga o kolektivu a ne o pojedincu bila u centru pažnje, svedoče i grobovi u kojima nema traga o vlasti i autokratiji – svi grobovi su sadržavali podjednak broj dragocenosti, uglavnom glinenih figurica i nakita.

Posuda sa prozopomorfnim poklopcem, arheološko nalazište Vinča

Šta je takvo društveno uređenje imalo za posledicu? U vrlo jasnim arheološkim slojevima koji pokrivaju period od dva milenijuma, pronađen je veliki broj grnčarskih predmeta, sredstava za negu, alata od opsidijana, odeće, ukrasa i ’modnih’ detalja, ali – ni jedan jedini komad oružja. Ne postoje tragovi sukoba i uništavanja. Ovo je bilo egalitarno društvo koje je živelo u miru neprekidno tokom 2000 godina, i svako je radio i stvarao za dobrobit svih. Početak kraja takvog društvenog uređenja najavljuje nekropola u Varni iz oko 4500. godine pre naše ere, gde su po prvi put pronađeni grobovi od kojih su neki imali znatno veću količinu dragocenosti, poneki i više kila zlata, a u jednom je pronađen zlatni skiptar – simbol vlasti. Od tada se gubi i pismo, i pojavljuju se tragovi sukoba i rata. Sve to s dolaskom nomadskih stočara sa istoka, koji su se postepeno približavali ovoj staroj kulturi, trgovali s njom, stvarali mešovite zajednice i polako je preuzeli, donoseći patrijarhalno uređenje i elitističko društvo.

Posude, arheološko nalazište Vinča

DNK istraživanja su pokazala da naši balkanski narodi imaju velike veze sa starosedeocima, uključujući i pripadnike ove drevne kulture. Jedan od razloga zašto je bitno da poznajemo svoju istoriju je da bismo učili iz nje. A svi mi koji žarko želimo da živimo na moru ali nam se to nikako ne ostvaruje, treba da imamo u vidu da su naši daleki preci bili svedoci Velikog Potopa, i da je on verovatan i logičan razlog što su uglavnom naseljavali kontinentalni i brdoviti deo Balkana, pa se tek kasnije spuštali na Jadran. Genetsko pamćenje je tu odigralo veliku ulogu. Sad je na nama da pamtimo i najviše imamo u vidu ta dva milenijuma apsolutnog mira i prosperiteta. To je jedna od najvećih tekovina te civilizacije kojoj bi trebalo da se vratimo i da je čuvamo. A da se opet vratimo na temu prirode: ona zna da uzme, ali i da daje. A mi treba da razumemo njene zakonitosti i prilagodimo im se, umesto da se trudimo da je na silu menjamo.

Aromatične energetske bombice

Danas smo preplavljeni proizvodima koji se reklamiraju kao ’zdrava hrana’, ali kada bolje pogledamo deklaraciju, vidimo da su prepuni nezdravih sastojaka, posebno šećera i sirupa. Zato, ako su nam potrebne energetske štanglice ili kuglice, najbolje je da ih napravimo sami.

Evo jednostavnog recepta za odlične i ukusne kuglice koje iziskuju minimalno vreme za pripremu, a isprljaćete samo jednu posudu.

Prvo u veću posudu za mešenje sipajte suve sastojke, pa ih dobro izmešajte.

Od suvih sastojaka je potrebno:

  • 140 gr običnih ovsenih pahuljica
  • 1 kašika čija semenki (ili lanenog semena)
  • ½ kašičice himalajske soli
  • 1 kašičica cimeta
  • 1 kašičica francuske mešavine ’4 epices’ – karanfilića, oraščeta, đumbira u prahu i bibera (ako ne volite ove ukuse ovaj sastojak možete preskočiti)
  • 30 gr seckanog kandiranog đumbira
  • 100 gr seckanih oraha

Potom u ovoj smesi napravite udubljenje, pa dodajte mokre sastojke i opet dobro sve izmešajte viljuškom.

Od mokrih sastojaka je potrebno:

  • 2 kašike meda
  • 2 kašike putera od lešnika
  • 1 kašičica esencije vanile
  • 1 kruška, oljuštena i izgnječena (može se zameniti nekim drugim sezonskim voćem ili pečenom bundevom)

Pripremiti kutiju koja može lepo da se zatvori i obložiti je masnim papirom. Smesu u posudi podeliti na 8 delova, pokvasiti ruke pa zahvatati jednu po jednu gomilu, oblikovati rukama u kuglu i ređati u kutiju. Ohladiti pre serviranja. Bombice mogu da stoje u frižideru nedelju dana.

Jedna ovakva bombica ima 220 kalorija, i može, ako je potrebno, da zameni doručak ili užinu pred naporne aktivnosti. Idealne su za nošenje na put ili u školu.

Hranite se mudro, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.