Category Archives: lekovite biljke

Neka je berićetno!

U našim krajevima se Dan zaljubljenih ili Sveti Valentin nije slavio, sve do nedavno kada je, čini se pre svega iz komercijalnih razloga, običaj došao sa zapada, sa sve šarenim reklamama i bombonjerama. Smatra se da Amerikanci svake godine na poklone i čestitke potroše 19,6 milijardi dolara. Svaki povod koji može navesti ljude da se osećaju usamljeno i izolovano ako ne dobiju odgovarajuće poklone, prava je prilika da se dobro zaradi.

Ali pravo poreklo ovog praznika nema veze sa bombonjerama u obliku srca. Zapravo iskonski običaj je bio sirov i pomalo surov: tokom rimskog praznika Luperkalija koji se slavio od 13. do 15. februara, muškarci bi prinosili koze na žrtvenik, a potom koristili njihove kože da bičuju žene. Verovalo se da će tako one biti plodnije.

Luperkalija se zvala i ‘Dies Februatus’, što znači ‘dan pročišćenja’. ‘Instrumenti’ koji su se koristili za pročišćenje – bičevi od kozje kože, bili su poznati kao ‘februa’ i od njih je kasnije izveden naziv za mesec februar. Ovidije pominje da je ‘februare’ etrurska reč za pročišćenje, i sam praznik najverovatnije ima mnogo drevnije korene.

S dolaskom hrišćanstva, krajem 5. veka Papa Gelasije I je proglasio 14. februar za praznik Svetog Valentina, jer je bilo neprihvatljivo da se nastavi s paganskim običajima, a njihova zabrana bi verovatno bila nepopularna. Tako je i Luperkalija, kao i većina paganskih običaja, jednostavno inkorporirana u hrišćansku veru.

A ko je bio Valentin? Zapravo, postojala su najmanje dva sveca s tim imenom: Valentin iz Ternija i Valentin iz Rima. Većina legendi tiče se ovog drugog Valentina, koji je stavljen iza rešetaka jer je pružao pomoć zatvorenicima. Tada se zaljubio u kćerku svog tamničara, i napisao joj je pisamce koje je završio rečima ’od tvog Valentina’. Po drugoj legendi, Valentin je nelegalno venčavao parove tokom zabrane koju je Klaudije II nametnuo kako bi sprečio vojnike u punoj snazi da stvaraju porodice. Nakon što je uhvaćen i osuđen na smrt, Valentin je u zatvoru podučavao slepu Juliju, tamničarevu ćerku. Između njih se razvilo prijateljstvo i Julija je, zahvaljujući Valentinovim pričama, konačno ’videla’ svet. Pismo koje joj je napisao na dan smaknuća potpisao je sa ’tvoj Valentin’.

Sve ove priče su najverovatnije neistinite i ispredene dosta kasnije, nakon što je ovaj datum povezan s pojmom romantične ljubavi. A sve je počelo sa engleskim pesnikom Čoserom koji pominje Dan Svetog Valentina u jednoj pesmi iz 1382. godine. Vek kasnije, Francuzi – a ko bi drugi, počinju da slave 14. februar kao dan ljubavi. Iz tog perioda potiče i prva pisana čestitka koja se i danas čuva u Britanskoj biblioteci: Vojvoda od Orelana, dok je čamio u londonskom zatvoru nakon bitke kod Ažinkura 1415. godine, piše svojoj ženi: ’Već sam od ljubavi bolan, nežna moja Valentino’ (Je suis desja d’amour tanné, Ma tres doulce Valentinée).

Čestitka iz viktorijanskog doba

I nakon toga Valentin se sve češće pominje, između ostalih i Šekspirova Ofelija potseća Hamleta da je sutradan praznik, i da će ona biti njegova Valentina. Međutim, običaj slanja čestitki se pojavljuje tek u 18. veku. Prve čestitke su bile iz ’domaće radinosti’, ukrašene cvetićima, vezom, heklerajem i poezijom, dok se štampane pojavljuju za vreme vladavine 4 kralja Džordža i industrijske revolucije. S dolaskom na vlast kraljice Viktorije i napretkom štampe, čestitke za Dan zaljubljenih doživljavaju eksploziju popularnosti. Smatra se da se početkom 19. veka samo u Londonu tokom ovog praznika slalo preko 200 000 čestitki, da bi se taj broj sredinom veka udvostručio.

I danas se u Londonskom muzeju čuvaju čuvene čestitke iz papirnice Džonatana Kinga vrlo detaljnog dizajna, sa kitnjastim ukrasima od čipke, perlica, tračica i školjki. Sredinom 19. veka čestitke su prešle okean i stigle u Ameriku, gde su ubrzo postale vrlo popularne, kao novi modni trend koji je stigao sa starog kontinenta. Amerikanci kao Amerikanci, lako su nanjušili priliku da iskoriste praznik za dobru zaradu, pa osim tematskih čestitki iz raznih oblasti, ponekad i skandalozno opscenih, kreće poplava poklona – nakita, raskošnih buketa, parfema i bombonjera. I tako, iz Amerike, komercijalizacija Dana Svetog Valentina zahvata ceo svet.

A ko je naš Valentin? Po pravoslavnoj crkvi, 14. februar po novom, ili 1. februar po starom kalendaru je Sveti Trifun – Dan ljubavi i vina. Poreklom iz Frigije (današnje centralne Anadolije), Trifun je bio siromašni mladić koji je čuvao guske, ali je imao i izuzetan dar da isceljuje. Car Gordije, očajan zbog bolesti svoje kćeri Gordijane, čuo je za iscelitelja Trifuna i pozvao ga na svoj dvor. Trifun je izlečio Gordijanu i car ga je bogato nagradio. Ali ovaj skromni mladić nije želeo bogatstvo i sve je podelio siromašnima i vratio se čuvanju gusaka. Kako je bio vatreni hrišćanin, po dolasku na vlast cara Dekija i on je, kao i mnogi pobornici nove vere izgubio glavu, i to baš, 14. februara 248. godine. Deo mošti Svetog Trifuna i danas se navodno čuva u crkvi Svetog Trifuna u Kotoru, a on je svetac zaštitnik mnogih zanatlija, uključujući i vinogradare i mehandžije. Sveti Trifun je i zaštitnik i čuvar bilja. Smatra se da ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće rodna i kišna godina. Ako je vedro, biće sušna i nerodna.

Na Trifundan vinogradari orezuju lozu i zalivaju je vinom kako bi berba bila bogata. Po njivama i baštama se izgovaraju molitve da usevi budu bezbedni od štetočina i rod berićetan. I nije čudo što je ovaj datum povezan sa plodnošću, berićetom i ljubavi: to je vreme kada priroda polako počinje da se budi i pomaljaju se prvi vesnici proleća. Kao i sve legende i mitovi, i ova o Svetom Valentinu ili Trifunu ima korene u posmatranju prirode i njenih zakonitosti. U vreme kada je goli život zavisio od plodova koje zemlja podari, rituali plodnosti su bili izuzetno važni. Ali ni danas to nije mnogo drugačije, iako većina nas više ne mora da izlazi na njivu i da plevi baštu. Jer izreka ’kako seješ, tako ćeš i žnjeti’ je bezvremena, a danas je pre svega istinita kada je zdravlje u pitanju.

Tečno zlato

Indijanci koji su naseljavali polupustinje Arizone, Baha Kalifornije i Meksika koristili su je vekovima, i prenosili s kolena na koleno znanja o njoj. Pomagala im je oduvek da zaštite kožu od jakog sunca, da leče rane i smire bolove u mišićima i kostima, ali i da omekšaju kožuhe prilikom štavljenja. Beli čovek se nije mnogo interesovao za ovaj čudni plod sve dok 1971. nije uvedena zabrana lova na kitove ulješure i trgovina kitovom masti. Tada je krenula potraga za nečim što ima sličan sastav i upotrebu. I tako je počelo interesovanje za nju – jojobu.

Naziv ove biljke je uto-astečkog porekla, od hohowai, i pravilno se izgovara ‘hohoba’, ali je brzo prisvojen i asimilovan pa ga amerikanci danas izgovaraju džodžoba, francuzi i rusi žožoba, dok je kod nas, po Vuku, jojoba. A kako je to jojoba uspela da zameni kitovu mast? Zahvaljujući svom jedinstvenom sastavu. Seme jojobe ne sadrži trigliceride, kao sva ostala biljna ulja, već vosak. Osim što podseća na kitovu mast, smatra se da vrlo liči na ljudski sebum po svom sastavu.

Jojobin tečni vosak je termički vrlo stabilan, ne oksidira i neće se užegnuti, može da se zagreva na preko 200 stepeni ili zamrzne na -10, bez ikakvih promena. I sama biljka je vrlo otporna i jednostavna za uzgoj i može da podnese surove pustinjske uslove. Zato plantaže jojobe danas predstavljaju unosan biznis, što su, uostalom, stari Indijanci odavno prorekli kada su njeno ulje nazvali ‘tečnim zlatom’.

Ulje (ili vosak) jojobe je prebogato vitaminima i mineralima, pre svega vitaminom E koji je poznat kao zaštitnik kože, i kompleksom B vitamina, kao i hromom, cinkom i jodom. Zato je idealno za tretiranje suve kože, naročito iritacija nakon izlaganja suncu. Sastav ovog ulja ima snažno antibakterijsko dejstvo pa pomaže i kod poremećaja kože, a naročito kod akni jer stabilizuje lučenje sebuma.

To što su ga Indijanci koristili i kao lek, bili su potpuno u pravu: jojobino ulje sadrži mirističnu kiselinu koja deluje protivupalno, pa osim kod infekcija kože može da pomogne i kod reumatizma i artritisa. Danas znamo da jojoba snažno deluje i kod poremećaja kože kao što su dermatitis, ekcem, psorijaza, seboreja, perut, rozacea i razne upale. Jojoba neće iritirati kožu, izazvati alergije ni zatvoriti pore, odlično se podnosi i može se koristiti i za negu kože beba. Vrlo brzo nakon nanošenja pomaže kod svraba, perutanja kože i iritacija.

Koliko je moćno ulje od jojobe govori i činjenica da ono ima sposobnost da uništi određene bakterije i gljivice, uključujući i one koje izazivaju salmonelu, E. coli i kandidu. Antioksidanti u ulju podstiču proizvodnju kolagena, koji prirodno opada s godinama što je jedan od glavnih razloga pojave bora i starenja kože. Pored toga, jojoba podstiče i zarastanje rana i isceljivanje ožiljaka, a naročito je efikasna kod ožiljaka od akni.

Iako ima vrlo snažno dejstvo, jojoba je lagana i ne opterećuje kožu. Nakon nanošenja lako se upija, ne zapušava pore i ne ostavlja teški, masni trag na koži. Zato je podjednako efikasna i podesna za sve tipove kože.

I eto, sve to nalazi se u jednom malom plodu žbunaste, pustinjske biljke. A osim što spašava našu kožu, spašava i kitove od izlovljavanja. Danas je samo u SAD preko 40000 hektara pod ovom biljkom, a uzgaja se još i u Meksiku, Peruu, Argentini, Australiji i Izraelu. Jojoba nije mnogo zahtevna: može da uspeva na siromašnom tlu, čak i slanom, samo je bitno da je rastresito i da ima dobru drenažu. Podnosi velike vrućine, ali ne voli mraz. Retko je napadaju korov i insekti. Zato nije ni čudo što se koristi i za sprečavanje širenja Velike indijske pustinje Tar, između Indije i Pakistana.

A koristimo je i u Herba Svetu: Devi melem za regeneraciju, Devi melem za pete i Devi melem protiv strija, pored ostalih visokokvalitetnih ulja, sadrže i ulje od jojobe. Uz ovo tečno zlato, naša koža više neće biti kao pustinjska zemlja.

Sve što želim da znam o Femisanu A

Femisan A je prirodna formula na bazi lekovitog bilja koja na prirodan način reguliše menstrualni ciklus i uspostavlja hormonalni balans. Pozitivno utiče na plodnost i očuvanje zdravlja žene u periodu od puberteta do menopauze. Femisan A je potpuno prirodan preparat, bez kontraindikacija. Ne sadrži hormone niti konzervanse. Uz pravilnu upotrebu, može se koristiti neograničeno dugo.

U kojim slučajevima nam može pomoći Femisan A?

Preparat je efikasan kod:

  • poremećaja menstrualnog ciklusa
  • cista na jajnicima
  • mioma na materici
  • bolnih menstruacija, već od prve menstruacije
  • endometrioze
  • PCOS – sindroma policističnih jajnika
  • fibrocističnih promena u dojkama
  • ženske neplodnosti – steriliteta
  • ranica na grliću materice
  • PMS-a

U kom obliku postoji Femisan A?

Femisan A postoji u obliku kapi i kapsula.

Koje lekovito bilje ulazi u sastav Femisana A?

Virak, hajdučka trava, neven, crveni zdravac, troskot, list maline, plod peršuna (u kapima), zlatna maka (u kapsulama).

Da li postoji razlika u sastavu kapi i kapsula?

Da, kapsule dodatno sadrže ekstrakt zlatne make i cink. Zlatna maka, pored niza korisnih funkcija, dodatno balansira hormone i podstiče plodnost dok je cink mineral koji je neophodan za pravilnu reprodukciju.

Koja je terapijska doza Femisana A?

Terapijska doza kapi je po 60 kapi 2 puta na dan, najbolje pre obroka, u pola čaše vode. Kapi se koriste u dvomesečnim ili tromesečnim turama sa dvonedeljnim pauzama.

Terapijska doza kapsula je po 2 kapsule 2 puta na dan, najbolje pre obroka. Kapsule se mogu direktno progutati ili se sadržaj može rastvoriti u čaši vode, toplog čaja ili soka. Mogu se piti neograničeno dugo, bez pauze.

Da li se na početku upotrebe mogu osetiti neke promene?

Pošto Femisan A podstiče mikrocirkulaciju, na početku se može osetiti blago probadanje u donjem delu stomaka. To je dobar znak da preparat deluje. U slučaju da dođe do pojave obojenog sekreta, to je znak da je najverovatnije došlo do pucanja ciste. Važno je nastaviti sa redovnom upotrebom preparata.

Da li preparat sadrži alkohol?

Femisan A kapi sadrže minimalnu dozu medicinskog alkohola biljnog porekla koja ne može izazvati nikakve negativne efekte. Femisan A kapsule ne sadrže alkohol.

Koliko dugo traje jedno pakovanje Femisana A?

Ako se koristi terapijska doza, jedna bočica Femisan A kapi traje 5-7 dana, dok 1 kutija kapsula traje 15 dana.

Kako Femisan A utiče na plodnost?

Femisan A deluje povoljno na funkcije jajnika, uspostavlja hormonalnu ravnotežu, stimuliše ovulaciju i jača zid materice. Preporučuju ga lekari i kao pripremu za začeće i tokom procesa vantelesne oplodnje.

Koliko brzo mogu da zatrudnim?

Rezultat je individualan i veoma zavisi od problema koji predstavlja prepreku za začeće. Ono što je bitno kod prirodnih preparata je redovna upotreba tokom dužeg vremenskog perioda. Parovima koji pokušavaju da ostvare trudnoću savetujemo i Alfa Aktiv za muškarce koji balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida.

Da li se Femisan A koristi i tokom menstruacije? Kada ga ne treba koristiti?

Da, preparat se koristi tokom celog ciklusa, a ne treba ga koristiti u trudnoći. Femisan A neće naneti štetu plodu, ali se ne koristi tokom trudnoće iz jednostavnog razloga što nema za njim potrebe. U trudnoći deluju drugačiji mehanizmi i nema potrebe dodavati ništa, osim ako samo i isključivo lekar koji vodi trudnoću nešto ne prepiše.

Kako Femisan A deluje u slučaju endometrioze?

Kad je u pitanju endometrioza, Femisan A deluje povoljno pre svega svojim protivupalnim dejstvom, kao i smanjenjem bolova koji prate ovaj poremećaj. Takođe postoje dokazi da flavoni mogu da smanje enzim koji pretvara androgene u estrogene, što dovodi do smanjenja problema sa endometriozom. Flavona između ostalog ima u peršunu koji se nalazi u Femisan A kapima.

Femisan A sadrži u velikom procentu virak koji je adstrigens i kao takav se preporučije kod obilnih krvarenja. Takođe je koristan za ublažavanje menstrualnih bolova. Ekstrakt virka inhibira angiogenezu tj. rast novih krvnih sudova.

Kako Femisan A deluje na miome?

Već pomenuta angiogeneza je proces koji ubrzava razvoj nekih bolesti kao što su fibroidi (miomi) i endometrioza. Kao i kod endometrioze, ekstrakt virka ima sposobnost da spreči rast novih krvnih sudova pa tako sprečava nastanak novih mioma, stopira rast ili smanjuje već postojeće miome. Takođe, zbog prisustva ahileina iz hajdučke trave, kao i tanina iz virka i troskota, ublažava produžena i obilna krvarenja koja miomi često izazivaju.

Kako Femisan A deluje na ciste i sindrom policističnih jajnika (PCOS)?

Femisan A je vrlo efikasan kod cista i deluje prvenstveno tako što uspostavlja hormonalni balans, i prilično brzo izaziva pucanje ciste ili njenu resorpciju. Kad je PCOS u pitanju, najbitnija svar je upornost. To je poremećaj koji se često vraća, pa je zato neophodno kapi koristiti redovno i tokom dužeg perioda, i kada deluje da je problem rešen, treba nastaviti neko vreme s preventivnom dozom.

Da li Femisan A može pomoći kod zapušenih jajovoda?

Femisan A svojim antizapaljenskim dejstvom, kao i dejstvom virka na jačanje materice i materičnih ligamenata može doprineti rešavanju problema sa zapušenim jajovodima, ali samo kao pomoć. Preporuka je da se uradi HSG – snimanje jajovoda koje samo po sebi može i da poveća prohodnost jajovoda.

Da li Femisan A sadrži hormone?

Biljke koje se nalaze u sastavu Femisana A nisu “fitoestogenske biljke”. Glavni aktivni princip – farmakološki aktivna jedinjenja nisu biljni steroli već flavonoidi, tanini itd. U biljkama se nalaze mnogobrojna fitohemijska jedinjenja. Ono jedinjenje kojeg ima najviše svrstaće biljku u određenu farmakološku grupu, što ne znači da ta biljka nema i druge hemijske komponente. Upravo razna hemijska jedinjenja prisutna u biljkama koja su u sinergiji sa jednom dominirajućom komponentom, predstavljaju dodatnu vrednost lečenja biljakama i time odvajaju fitoterapiju od lečenja klasičnim lekovima zasnovanih na jednom ili više hemijskih jedinjenja.

Da li se Femisan A može koristiti tokom i nakon menopauze?

Najstarija pacijentkinja koja je koristila Femisan A je imala preko 90 godina. Preparat može pomoći kod cista koje se ponekad mogu javiti i nakon menopauze. U perimenopauzi savetujemo kombinaciju Femisana A i B: Femisan A doprinosi da ciklusi budu redovniji, deluje protivupalno i otklanja druge ginekološke probleme, dok Femisan B smanjuje prenadraženost nervnog sistema, otklanja valunge, nervozu i nesanicu.

 

Da li se Femisan A može koristiti uz kontraceptivne pilule?

Femisan A se moze kombinovati sa kontracepcijom, ali tada preporučujemo malo nižu dozu, 2×30-40 kapi.

Da li Femisan A mogu koristiti devojčice?

Da, preparat mogu koristiti devojčice već od prve menstruacije. Femisan A pomaže da se brže uspostavi redovan ciklus i hormonalni balans. Odličan je i kao prevencija od policističnih jajnika i endometrioze koji sve ranije pogađaju devojke.

Da li Femisan A pomaže kod akni?

Da, pošto akne često izaziva hormonalni disbalans. Redovnom upotrebom Femisana A i koža postaje čistija i reguliše se lučenje sebuma.

Femisan A postoji na tržištu preko 20 godina tokom kojih pristiže i bezbroj pozitivnih reakcija njegovih korisnica. Od tegoba u PMS-u, preko niza poremećaja reproduktivnog sistema, pa sve do neplodnosti, lekovito bilje iz Femisana A nesebično pomaže ženama da žive kvalitetnije i da se ostvare kao majke.

Zloslutni prorok

Danas u svetu više od milijarda ljudi pati od visokog krvnog pritiska, i taj trend raste. Za pet godina očekuje se da će se taj broj povećati za 29%. I dalje ne postoji definitivan odgovor na pitanje šta izaziva povećanje krvnog pritiska, ali je sigurno i očigledno da nezdrav stil života tu daje najveći doprinos. Unošenje previše soli, loših masti, alkohola, kao i nekretanje i gojaznost osnovni su okidači hipertenzije.

Sigurno već svi znamo zašto nije dobro imati povišeni krvni pritisak. Kada su zidovi arterija pod konstantnim ’udarom’ krvi, strada ceo kardiovaskularni sistem, i pod velikim smo rizikom da dobijemo srčani ili moždani udar. Nažalost, većina ljudi koja pati od ovog problema obično prolazi bez simptoma, pa ako se pritisak namerno i ciljano ne kontroliše, može nam na drastične načine objaviti svoje postojanje.

Ali rezultati istraživanja koji traju od šezdesetih godina prošlog veka naovamo su ukazali na još jedan razlog što je hipertenziju veoma bitno otkriti i rešavati na vreme, naročito kada se radi o ženama u petoj deceniji života. Jer, nije reč više samo o našem kardiovaskularnom sistemu, već i o mozgu. Hipertenzija koja se pojavi kod žena u četrdesetim godinama, čak sa 73% verovatnoće najavljuje pojavu demencije kasnije tokom života. Istraživački tim iz Kalifornije došao je do tih rezultata na osnovu preko 5000 ispitanika koje su pratili od sredine šezdesetih godina, pa ponovo 1996, od toga poslednjih 15 godina intenzivno.

I najmanje oscilacije krvnog pritiska utiču na naš mozak i izazivaju njegovo smanjivanje – konkretno sive mase. Siva masa je glavna komponenta centralnog nervnog sistema, i sadrži većinu neuronskih ćelija mozga. Ona obuhvata delove mozga koji kontrolišu rad mišića, čula, pamćenje, emocije, govor, samokontrolu i odlučivanje. Pored smanjene sive mase, osobe sa hipertenzijom u starosti imaju i manji hipokampus, deo mozga zadužen za formiranje memorije i učenje. Hipertenzija uništava nežne krvne sudove u mozgu, što narušava ravnotežu između protoka krvi i neuronske aktivnosti. Tako se povećava rizik od moždanog udara, ali i demencije i to čak dva do tri puta. Jedna studija je pokazala da osobe s visokim krvnim pritiskom imaju i povišen nivo proteina amiloida, koji je jedan od pokazatelja Alchajmerove bolesti.

Ali ono što je bitno istaći je da je kalifornijski istraživački tim utvrdio da su pod najvećim rizikom, kada se radi o korelaciji hipertenzije i kasnije pojave demencije – žene. Još uvek se ne zna zašto i kako promene krvnog pritiska različito deluju na pripadnike dva pola, i to će sigurno biti tema nekih novih istraživanja. Ali svakako i ovo što do sad znamo je dovoljno da shvatimo koliko je bitno ulaganje u sopstvenu budućnost. Naročito kada je krvni pritisak nešto na šta definitivno možemo da utičemo.

Zdrava ishrana, redovna fizička aktivnost, izbegavanje alkohola i duvana, preduslovi su za kvalitetan život ne samo kad je krvni pritisak u pitanju. Pored sintetičkih lekova, hipertenziju možemo regulisati i na prirodan način, pomoću lekovitog bilja. Lekovito bilje sadrži za mozak veoma bitnu komponentu – slobodne amine. Konkretno, acetilholin deluje kao antihipertenziv i parasimpatikomimetik – on dovodi u ravnotežu krvni pritisak tako što obara povišen a podiže snižen. Istovremeno, holin deluje i lipolitički – razlaže masnoće, usporava njihovo deponovanje u zidove krvnih sudova i formiranje plaka. Lekovito bilje bogato je i mineralima koji krvnim sudovima daju gipkost, što dodatno poboljšava cirkulaciju i normalizuje pritisak.

Naravno, ne bilo koje lekovito bilje. Najbolje za tu svrhu, u savršenom odnosu i obliku, nalazi se u bočici Leocardina. Srdačica, rastavić, matičnjak, valerijana, čestoslavica i bela imela pomoći će ne samo da dođemo do savršenog krvnog pritiska, već i kod poremećaja srčanog ritma, angine pektoris, nakon infekcija izazvanih Koksakijevim virusima, kod povišenog holesterola i problema s cirkulacijom.

Ulaganje u dobar krvni pritisak u srednjem dobu doneće nam kvalitetnu starost i omogućiti da sačuvamo sve uspomene, ne samo na starim fotografijama, već i u svom umu. Da prepoznamo drage ljude i sećamo se jednako davnih dana kao i skorašnjih događaja. I da ne zaboravimo da popijemo 30 kapi Leocardina. Nazdravlje! 

Crvena jabuka ljubomore

Jedna od najjačih negativnih emocija kod žena je ljubomora. Ne samo da je ljubomora destruktivna po osobu koja je oseća i ispoljava, već može ostaviti drastične posledice na onu koja je predmet ljubomore, naročito kada je mlada i neiskusna, i kada je emotivno, materijalno i u svakom drugom pogledu zavisna od nje. A to je jedna vrlo uobičajena priča u kojoj su protagonisti majka i kćerka.

Ljubomora majke na kćerku je česta pojava, i mnoge majke je osećaju iako je nisu svesne ili ne žele da to priznaju. Majka je ’Pigmalion’ – ona daje život svojoj kćeri, ulaže u nju, poklanja joj ljubav i pažnju, trudi se oko njenog fizičkog i emotivnog zdravlja, obrazovanja, modeliranja ličnosti… Kako se taj mladi život oblikuje tako se pesak vremena preliva. Majka oseća ponos što joj ćerka stasava u lepu, dobru, pametnu i samosvesnu osobu, ali istovremeno može osetiti prazninu u sebi zbog proteklog vremena i propuštenih šansi. Naročito ako je čitav život podredila samo porodici, zanemarujući sebe. Tada je osećaj nemoći veliki i prirodno traži svoje ventile.

Ova iskonska forma ljubomore može se ispoljavati u sitnim gestovima koji su naizgled nebitni i neprimetni, ali koji ostavljaju ožiljke. Koliko će se oni duboko urezati i uticati na dalji život kćeri zavisi od njene mentalne snage. Ali obično otrovne majčinske strelice ljubomore ciljaju baš tamo gde je kćer najranjivija. Na primer, kćerka srednjoškolka koja kuburi s kilažom i napokon je uspela da skine koji višak kilograma stoji ispred ogledala a majka prilazi i donosi joj svoje stare pantalone kada je bila njenog uzrasta. Koje su, naravno, dva broja manje. Ili ćerka koja presrećna dođe pred majku sa časopisom u kome joj je objavljen prvi tekst, a majka, umesto da se iskreno obraduje ćerkinom uspehu, preokrene temu na to kako se sudovi juče nisu sami oprali.

Jedan od najčešćih načina na koji majke nesvesno ispoljavaju ljubomoru prema kćerima je omalovažavanje mladalačkog načina razmišljanja, ponašanja i tema koje njih zanimaju. Bitan aspekt roditeljstva je mudar izbor situacija kada je dobro pustiti decu da pogreše jer je to prirodan način da se steknu iskustva. Prevelika strogost, nedopuštanje deci da prave svoje izbore i ispoljavaju svoje mišljenje nosi i deo podsvesne roditeljske ljubomore što ni oni nisu imali takve uslove razvoja.

A šta je sa kćerima? Ukoliko odrastaju u sredini gde njihovi bliski ukućani, naročito majke i starije sestre, redovno ispoljavaju ljubomoru i omalovažavaju njihove talente i uspehe, kćerke mogu razviti ’Sindrom Snežane’. Ovom pojmu kumovala je psihoterapeutkinja Betsi Koen da bi opisala žene koje žive u strahu da će doživeti neprijatna iskustva ako imaju nešto što drugi žele, odnosno ako pokažu osobine, talente, karakteristike ili postignu uspeh koji bi mogao da izazove tuđu ljubomoru. ’Snežana’ će svoj džinovski potencijal svesti na patuljasti kako ne bi izazvala jarost zle kraljice – maćehe. Betski Koen bajku o Snežani i sedam patuljaka tumači kao proces oslobođenja žene od majčinske ljubomore na putu samootkrivanja.

Tokom istorije, žene su bile sputavane i obeshrabrivane da se iskažu u bilo čemu što ne podrazumeva porodicu i majčinstvo. Najveći adut žene je zato bila lepota i mladost, baš kao Snežanina, koja se s vremenom prirodno gubi i neminovno ostavlja osećaj nemoći, upravo kao kod zle kraljice – maćehe, koja se bezuspešno trudi svim silama da bude lepša. A nemoć podsvesno vodi u ljubomoru i bolnu žal za mlados’.

Prema Koen, jedini način da žene prevaziđu ovaj problem je da prepoznaju ljubomoru kod sebe i nauče kako da se suoče s njom. Sitna ’peckanja’ koje žene upućuju jedna drugoj obično su znak ljubomore. Osvešćena i zadovoljna osoba neće drugima upućivati zlobne primedbe. Ali kad su žene u pitanju, tu je i paradoks naše evolucije. Muškarci su po prirodi kompetitivni i poseduju poriv da nadvladaju suparnike ne razmišljajući mnogo o njihovim emocijama. Kod žena je situacija drugačija, one osećaju potrebu da se brinu o ljudima oko sebe. Stoga je i žensko rivalstvo kontradiktorno. Žene treba da podržavaju jedna drugu i da se raduju uspehu one druge, jer kada jedna žena u nečemu uspe, to je ujedno i uspeh celokupne ženske populacije. I kada kćerka postigne uspeh, on je automatski i majčin, jer ona je fundament i pokretačka sila koja stoji iza kćeri. Zato je majčinska ljubomora destruktivna i po kćer, ali i po samu majku koja njom negira i deo sebe. Stoga, umesto ljubomore na ćerkin mladalački odraz u ogledalu, treba sagledati šta sve stoji iza našeg ličnog odraza, koliko truda, znanja, mudrosti, strpljenja, iskukstva, uspona i padova koji su od nas napravili to što jesmo.

Svoje kćeri moramo naučiti da budu svesne sveta oko sebe i u sebi, da umeju da prepoznaju dobro i zlo, skrivene zamke i ispravne puteve, da budu svesne svoje vrednosti, izgrade jak integritet, nastupaju smelo i same kroje svoju sudbinu. I to je najbolje da im pokažemo sopstvenim primerom. Jer ispunjen život je najbolji lek protiv ljubomore, a sve njegove tekovine su najbolja osnova samopoštovanja. Nasuprot tome, otrovna jabuka koju nudimo drugima truje pre svega naš sopstveni um i gura na površinu naše nesigurnosti.

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Zašto endometriozu često prati neplodnost

Endometrioza je poremećaj ženskog reproduktivnog sistema kod kog se tkivo endometrijuma, sloja koji oblaže matericu, odvaja i ’naseljava’ obližnje organe, najčešće jajnike, pa čak i creva. Kako je ovo tkivo pod uticajem mesečnih hormonalnih promena u telu, tako reaguje isto kao da je i dalje u materici, pa tokom ciklusa obično izaziva nesnosne bolove.

Danas se i dalje ne zna zašto tačno dolazi do endometrioze, ali postoji povezanost sa ranom prvom menstruacijom, pre 10. godine života, sa malom telesnom težinom pri rođenju, ili prenatalnoj izloženosti dietilstilbestrolu (DES), sintetičkom estrogenu koji se trudnicama prepisivao 1940-1971. godine da bi se sprečio spontani pobačaj i prerani porođaj. Tada se verovalo da ovakve komplikacije u trudnoći izaziva nizak nivo estrogena, pa je veštački oblik hormona prepisivan milionima trudnica. Tek kasnije je otkriveno da su deca majki koje su primale ovaj hormon tokom prvih 5 meseci trudnoće bila pod povećanim rizikom da dobiju poremećaje reproduktivnog sistema.

Smatra se da danas endometrioza pogađa čak i do 10% žena u reproduktivnom periodu, a polovinu slučajeva prati neplodnost. Nedavno su američki i južnokorejski naučnici sproveli studije koje su dovele do novih otkrića o endometriozi i neplodnosti. Studije su rađene na tkivu žena s endometriozom, ali paralelno i na miševima. Pažljivim posmatranjem endometriotičnog tkiva uočen je smanjeni nivo molekula HDAC3 – histon deacetilaze 3, koji igra bitnu ulogu u kontroli nivoa određenih proteina u telu.

Paralelno je primećen nedostatak HDAC3 i kod ženki miševa kod kojih embrion nije mogao da se održi i zakači za endometrijum. Kod ženki sa dovoljnom količinom ovog proteina koji je bitan za aktivnost gena, materica je prihvatala embrion koji bi se uspešno ’ugnezdio’ u njeno tkivo gde bi dobijao potrebnu zaštitu i ishranu.

Manjak HDAC3, primećeno je, obično je pratio i povišeni nivo kolagena u endometrijumu, koji je inače karakterističan kod žena s endometriozom. I povećani nivo kolagena je jedan od faktora za kog se sumnja da je povezan sa plodnošću jer remeti promene do kojih obično dolazi u omotaču materice a koje treba da omoguće trudnoću.

Ono što je i dalje nepoznanica je zašto kod nekih žena s endometriozom dolazi do pada nivoa HDAC3, ali i samo ovo otkriće je značajan korak u pronalaženju odgovarajuće terapije i sprečavanju neplodnosti. U međuvremenu, dok se ne pronađe lek za endometriozu, postoji način da se ublaže njene posledice i simptomi.

Femisan A je prirodni biljni preparat čije se dejstvo zasniva na blagom fitoestrogenskom i antizapaljenskom dejstvu. Fitroestrogeni se vezuju za receptore i višak estrogena koji inače dovodi do rasta endometriotičnog tkiva van materice i izbacuju ga iz organizma. Iako Femisan A ne može u potpunosti eliminisati endometriozu, on može značajno ublažiti simptome, uticati na smanjenje bujanja endometriotičnog tkiva i sprečavanje njihovog daljeg rasta. Takođe, ovaj preparat svojim astringentim dejstvom utiče na smanjenje obilnog krvarenja kao i grčeva i bolova koji prate endometriozu tokom ciklusa.

Kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

Spomenik braći Grim u Nemačkoj

Pa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Versaj

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.