Super-moć bilja u bočici

Često kažemo da se lekovito bilje koristi od pamtiveka, ali istina je da se zapravo koristi i pre vremena koje ljudska vrsta pamti. Vlasnici pasa to dobro znaju: kada pas tokom šetnje počne da čeprka po travi i jede je, znači da mu nešto nije u redu sa stomakom ili ima parazite. Pas je svestan da pomoću trave može da lakše povrati sadržaj iz stomaka koji mu smeta, ili da ga brže izbaci kroz izmet.

Ova životinjska mudrost ima i svoje ime: zoofarmakognozija. Sačinjavaju ga tri reči: zoo – životinja, pharma – lek i gnosis – znanje, spoznaja, uvid. Posmatranjem šimpanzi, na primer, uočeno je da gutaju celo, vrlo grubo lišće biljke koju inače izbegavaju, a koje nema nikakve nutritivne vrednosti ako se ne žvaće. Kada su se primatolozi zapitali zašto to rade, odgovor im je stigao od jedne tanzanijske ženke šimpanze koja je patila od parazita i teškog zatvora, a dan nakon uzimanja lišća je potpuno ozdravila. Šimpanza je jednostavno bila sama svoj lekar. Potom se postavilo pitanje da li je to ponašanje stečeno ili urođeno, a zaključak, prilično logičan, je da je šimpanzama „samolečenje“ zapisano u genima. One jedinke koje su tu praksu upražnjavale imale su veću stopu preživljavanja i iskustvo bi prenosile na sledeće generacije.

Nisu šimpanze jedine koje koriste biljke za oporavak. Ptice, slonovi, gušteri, čak i pčele poseduju moć zoofarmakognozije. Onda nije ni čudo što čovek koristi lekovito bilje od pamtiveka. Ali čoveku nije bilo potrebno mnogo vremena da shvati kako da te biljke preradi da bi iz njih izvukao najveću korist. Naši stari su od davnina stavljali biljke u rakiju, pa i danas imamo čuvene travarice. Kao i svuda tokom istorije, i kod Srba rakija se prvo koristila kao lek, a tek kasnije je postala napitak za uživanje (ili zloupotrebu).

Zahvaljujući arheološkim dokazima znamo da se lekovito bilje sigurno svesno koristilo pre 60.000 godina. Listići biljaka često su privijani na rane, a otkad je vatre i posuđa, bilo je i odvaraka od raznih trava. Vremenom i iskustvom vračevi su dolazili do saznanja kako je najbolje pripremati i kombinovati koju biljku, koren ili koru, da li je kuvati, prelivati vrelom vodom ili natapati u hladnoj vodi. Ali to je podrazumevalo da sa sobom uvek treba imati dovoljno biljaka, posuda i mogućnosti loženja vatre. Odvarci, pritom, nisu mogli dugo da stoje. Idealno je bilo sažeti ono što je najmoćnije u nekoj biljci u što manju bočicu. I to je postalo moguće s pojavom alkohola.

Alkoholne biljne tinkture su mnogo koncentrovanije od čajeva, jednostavne za upotrebu i mogu se nositi svuda sa sobom. Dovoljno je ukapati ih u malo vode, i eto napitka koji je mnogo moćniji od nekoliko šolja čaja! Otkrićem tinktura lečenje biljem podignuto je na viši nivo. Jedna od najranijih alkoholnih tinktura, stara oko 5000 godina, otkrivena je u grobnici faraona-kralja Škorpiona u Egiptu. Bioarheolozi su uspeli da identifikuju sastav posude: vino i lekovite biljke. Nakon Egipćana, stari Rimljani su često natapali biljke u vinu, a najčuveniji lekar koji je koristio biljne tinkture 400 godina pre naše ere bio je Hipokrat, sa svojim čuvenim receptom protiv crevnih parazita „Hippocraticum vinum“. Zapadna medicina od 12. do 17. veka zasnivala je svoje učenje upravo na pripremi i upotrebi biljnih tinktura.

Danas možemo sami praviti svoje tinkture, baš kao što su radili naši preci, potapanjem biljaka u rakiju. Ali travarsko znanje nije od juče: dobar travar zna koje biljke treba da iskombinuje, i u kojoj razmeri, da bi napravio efikasan lek. Cilj prirodne medicine je lečenje čoveka, a ne jedne bolesti, odnosno njenih simptoma. Zato je najbolje pripremu preparata prepustiti stručnjacima. Ako su pritom stara znanja ispitana i primenjena u savremenim laboratorijama, onda nemamo brige. Tako pripremljene tinkture možemo bezbedno upotrebiti i koristiti ih prema priloženom uputstvu neograničeno dugo.

Nekad davno Hipokrat reče: „Nije mnogo mudar doktor koji prezire znanje koje su sakupljali naši preci“. Zato je danas tu Herba Svet: kompanija koja je nasleđe pretvorila u moderne preparate.

Anti-stres bombice

Danas kada živimo potpuno drugačije od naših predaka, našem organizmu je potrebno da se prilagodi novim uslovima. Ono što naši stari nisu imali a čime smo mi danas okruženi bukvalno sa svih strana, su hormonalni disruptori. To su štetne materije kojih ima u zemljištu koje obiluje pesticidima, u vodotokovima u koje se hemikalije spiraju, ali i u svakom domaćinstvu koje obiluje predmetima od plastike i kućnom hemijom… Nije ni čudo što imamo pravu epidemiju endokrinih poremećaja i auto-imunih oboljenja.

Iako uporno pokušavamo da se vratimo prirodi, to nije u potpunosti moguće jer su nas moderna dostignuća prilično razmazila. Ali zato možemo izabrati ono najbolje iz prirode i uvesti u svakodnevnu upotrebu. O adaptogenim biljkama smo već pisali ovde: Sve je u ravnoteži, i koliko nam mogu pomoći da svoj organizam dovedemo u balans. Iako moderno doba nosi dosta mana, jedna od njegovih krupnih prednosti je da su nam dostupni proizvodi sa svih strana sveta. Tako možemo prizvati u pomoć adaptogene za koje naši stari nisu ni znali da postoje.

Danas u Herba Svetovoj kuhinji pravimo kuglice s dve adaptogene biljke: peruanskom makom i ašvagandom. Inače ove biljke obično dolaze u prahu i nisu mnogo ukusne, ali gde postoji volja, postoji i način da ih redovno koristimo. Ove kuglice obiluju ne samo sastojcima sa adaptogenim svojstvima, već i neophodnim mineralima i vitaminima, kao i antioksidansima. Možemo ih sve naći u prodavnicama zdrave hrane, neki su egzotični a neki dobro znani u našim krajevima:

  • Zlatna maka, peruanska super-biljka koja nam pomaže da imamo zdrav metabolizam, nervni sistem, imunitet, pravilan hormonalni balans, i štiti naše ćelije od oksidativnog stresa. Maka štiti naše kosti u menopauzi, daje nam izdržljivost i vitalnost, štiti naše seksualno zdravlje i pospešuje plodnost.
  • Ašvaganda, biljka-čudo iz Indije gde se vekovima koristi u ajurvedskoj medicini. Ona smiruje nervnu napetost i anksioznost, dovodi našu psihu i emocije u balans, podiže energiju, snižava stres, povoljno deluje na srce i krvotok, štiti zdravlje naše kože, i čuva celokupno zdravlje svojim antioksidativnim dejstvom.
  • Lukuma, egzotični plod poreklom iz Južne Amerike, poznatija kao „zlato Inka“, osim svog prijatnog, slatkog ukusa koji podseća na sladoled, snabdeva naše telo fosforom i gvožđem i tako pospešuje metabolizam, daje energiju, otklanja umor i jača imunitet.
  • Cimet sa Šri Lanke koji je snažan stabilizator insulina i borac protiv dijabetesa, sprečava upalne procese, održava zdrav krvni pritisak i sprečava neurološka oboljenja.
  • Tahini ili susamov taan, snažan antionsidans koji sprečava upalne procese, štiti kardiovaskularni sistem i posebno je važan za žene koje ulaze u menopauzu jer reguliše nivo estrogena i štiti kosti od propadanja.
  • Kakao, još jedan moćni antioksidans, takođe smanjuje i sprečava upalne procese, štiti kardiovaskularni sistem, balansira nivo šećera u krvi, ima antibakterijsko dejstvo i podiže imunitet, pomaže osobama sa astmom i podiže raspoloženje.
  • Badem, prepun zdravih masti, proteina, magnezijuma i vitamina E snižava nivo šećera u krvi, reguliše krvni pritisak, opušta mišiće, snižava nivo lošeg holesterola i pomaže u održavanju zdrave telesne težine.
  • Grožđice, prepune vitamina i minerala, posebno gvožđa, jačaju kosti, pospešuju varenje i daju energiju.
  • Rogač, prirodno slatkog ukusa a s malo kalorija, prepun je vlakana pa pomaže varenje i hrani dobre bakterije u crevima, održava zdravu telesnu težinu, stabilizuje nivo insulina i smanjuje osećaj gladi. Sadrži sastojke koji imaju antitumorna dejstva, a kako je bogat kalcijumom štiti zdravlje kostiju i sprečava osteoporozu.

Kada sve ove sastojke pomešamo i svakodnevno po malo uzimamo, činimo veliku uslugu svom telu i smanjujemo negativne posledice stresa. Pa evo i recepta za super-zdrave kuglice od ovih sastojaka (mera je šolja od 200ml):

  • ½ šolje zlatne make u prahu
  • ½ šolje ašvagande u prahu
  • ¼ šolje lukume u prahu
  • 1 kašičica cejlonskog cimeta
  • ½ šolje rogača
  • ½ šolje kvalitetnog kakao praha

Pomešati sve ove suve sastojke pa dodati:

  • 1 šolju tahinija
  • ½ šolje meda
  • ½ šolje putera od badema

Izmešati i dodati još:

  • ½ šolje seckanih badema
  • ½ šolje grožđica

Sve sastojke dobro sjediniti pa uzimati po malo, praviti kuglice i valjati ih u kakao prah. Čuvati u frižideru i svakog dana, najbolje ujutru, pojesti po jednu kuglicu.

Ove kuglice idealne su za žene koje su izložene stresu, pate od hormonalnog disbalansa ili ulaze u menopauzu. A ako nam je hormonalni disbalans doneo nemile pratioce kao što su ciste, miomi, neredovni, obilni ili bolni ciklusi, ako uporno pokušavamo da zatrudnimo ali nikako ne ide, tu je još jedna kombinacija najboljeg iz prirode: Femisan A plus maka kapsule.

Zapečeni beli luk u ulju

Ne jedemo ga često jer vrlo snažno ’miriše’, ali svi znamo da je vrlo zdrav. Beli luk je prirodni antibiotik, prebogat vitaminima i mireralima, između ostalog i alicinom. Upravo je alicin zadužen za snažno antibakterijsko, antivirusno, antigljivično, antioksidativno i antiparazitsko dejstvo. Beli luk nam pomaže da se zaštitimo i lakše oporavimo od prehlade i gripa, jača nam imunitet i stimuliše proizvodnju antitela, ali deluje i antimorno. Ova super-hrana štiti krvne sudove, eliminiše loš holesterol, popravlja raspoloženje i otklanja umor i napetost.

Osim što je protivnik parazita, beli luk pomaže varenje i sprečava nastanak gasova i nadimanja. On pospešuje metabolizam i limfnu drenažu, i tako čisti organizam od toksina. Najefikasniji je kada je svež, ali u takvom obliku ga retko jedemo – osim ako smo baš sigurni da nećemo izlaziti iz kuće. Međutim, kada se ispeče, beli luk će izgubiti snažan miris, a ako je pečen u ljusci, zadržaće dosta svojih korisnih svojstava. Tako pečen može se koristiti i kao obloga i privijati na čireve, rane i čak i hemoroide.

Danas u Herba Svetovoj kuhinji pripremamo beli luk na interesantan način. Za ovaj recept potrebno nam je:

  • desetak glavica domaćeg belog luka
  • oko decilitar kvalitetnog maslinovog ulja
  • nekoliko zrna bibera i korijandera
  • grančica sušenog ili svežeg ruzmarina
  • 1 manja staklena teglica sa zatvaračem

Beli luk u glavicama, neočišćen, uvijemo u foliju i stavimo u rernu na 220 stepeni. To možemo učiniti i dok pečemo nešto drugo, kako bismo uštedeli energiju. Nakon oko pola sata ga izvadimo iz rerne i ostavimo da se prohladi. Očistimo pažljivo od ljuske čenove koji su sada prilično mekani.

Sve čenove stavimo u teglicu, pritisnemo lagano da se sabiju, stavimo odozgo zrnca bibera i korijandera i zabodemo grančicu ruzmarina, pa polako nalivamo uljem dok ne prekrijemo sav beli luk. Zatvorimo teglicu i čuvamo je na sobnoj temperaturi.

Tako pripremljen beli luk možemo stavljati u jela, sosove ili salate, ali najlepši je kada se namaže na komad kvalitetnog hleba, svežeg ili prepečenog.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Vesnik demencije

S godinama možda taložimo mudrost i iskustvo, ali nažalost, i plak na zidovima arterija. Kako nas naš zaštitnik, estrogen, polako napušta, tako smo pod većim rizikom od kardiovaskularnih oboljenja. Brojni su naučni dokazi da estrogen sprečava razvoj ateroskleroze. Žene koje pre dolaska menopauze imaju nizak nivo estrogena, a naročito ako su pritom pušači i imaju visok krvni pritisak, pod većim su rizikom da obole od kardiovaskularnih poremećaja.

Kako nivo estrogena opada kada pređemo četrdesetu, tako su moguće i aterosklerotske lezije koje se, ako ne povedemo računa, mogu kasnije manifestovati kao koronarna bolest srca – angina pektoris ili infarkt, cerebrovaskularna oboljenja – moždani udar, ili periferna vaskularna oboljenja – bol i grčevi u nogama čiji je uzrok intermitentna klaudikacija, ili gangrena. Ateroskleroza nastaje stvaranjem ateroma – plaka koji se sastoji od lipida – pretežno LDL, ’lošeg’ holesterola, pokrivenih fibroznom kapom. Kada plak naraste može doći do njegove rupture – kidanja, ili kalcifikacije, što povećava rizik od nastanka tromba ili aneurizme.

Istraživanja su pokazala da su mlađe žene sa smanjenim nivoom estrogena pod sedam puta većim rizikom da obole od ateroskleroze. Kada, nakon 40. godine života, estrogen prirodno naglo opada, postepeno dodatno raste rizik od nastanka aterosklerotskih lezija s fibroznom kapom. A kada konačno nastupi menopauza, ateroskleroza može uznapredovati, uz upalu i pojavu kalcifikovanih ateroma u zidu krvnih sudova. Ali ono što danas znamo, a što je vrlo zabrinjavajuće, je da visoki krvni pritisak koji se iznenada javi kod žena u srednjim godinama predstavlja vrlo pouzdanog vesnika demencije u poznijem dobu: sa verovatnoćom od čak 73%.

Da estrogen, odnosno njegov nedostatak igra bitnu ulogu u razvoju poremećaja kod žena dokazalo je i istraživanje sprovedeno u Kaliforniji na preko 7000 ispitanika koje je započeto sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Kada su ispitanici, oni koji su bili još uvek živi, ponovo kontaktirani 1996. godine, prikupljeni su podaci o svima koji su patili od demencije, i potom su praćeni još narednih 15 godina. Zaključak je sledeći: žene koje su u četrdesetim godinama razvile visok krvni pritisak imale su 73% veće šanse da u starosti obole od demencije u odnosu na one sa normalnim pritiskom u srednjem dobu. Ova statistika ne važi za muškarce.

Sama demencija je skup simptoma pre nego konkretna bolest, i podrazumeva smetnje u pamćenju, govoru i orijentaciji, promene u ponašanju i nemogućnost obavljanja uobičajenih aktivnosti. Pored Alcahmerove bolesti, jedan od čestih oblika demencije je i vaskularna demencija – propadanje moždanih ćelija do kog dolazi usled moždanog udara. I tu se vraćamo na temu sa početka priče: krvne ugruške koji sprečavaju protok krvi zbog čega neki delovi mozga ne bivaju ishranjeni, ili pucanje krvnog suda u mozgu.

Najveći rizici za nastanak vaskularne demencije su povišeni krvni pritisak, pušenje i visoki LDL holesterol. Ako na sve to dodamo dijabetes, gojaznost i nedostatak fizičke aktivnosti, budućnost nije mnogo svetla. Zato, kada smo na sredini svog životnog puta, nije loše da povremeno zastanemo i osmotrimo situaciju, jer od toga zavisi koliko ćemo daleko stići: s prvim nagoveštajima menopauze veoma je važno da delujemo preventivno na oboljenja koja su česta kada ona konačno nastupi.

Femisan B, osim što ima moć da ublaži i eliminiše neprijatne simptome menopauze – valunge, preznojavanja, nervozu, nesanicu, deluje i preventivno na poremećaje koji se u prelaznom periodu često javljaju: visoki krvni pritisak, aterosklerozu, dijabetes i osteoporozu. Preparat sadrži lekovite biljke koje su u našim krajevima poznate od davnina: matičnjak, hajdučku travu, neven, valerijanu, i za prevenciju posebno korisnu belu imelu. Poznata i kao biljka koja dokazano uništava ćelije tumora, bela imela je koronarni i periferni vazodilatator – ona širi arterije i olakšava protok krvi, a ima i kardiotonično dejstvo – okrepljuje srčani mišić. Zato efikasno reguliše krvni pritisak, ali i pospešuje rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem, sprečava dijabetes, poboljšava metabolizam i, što je za našu priču najbitnije, skida naslage sa krvnih sudova, čisti ih i tako sprečava aterosklerozu. Pored svega toga, bela imela efikasno otklanja i valunge i nervozu. Zato možemo slobodno reći da je ova biljka najbolji saputnik žena od pete decenije života i idealan ulog u starost.

Belu imelu nikako ne smemo uzimati na svoju ruku jer je otrovna. Zato je važno njeno branje i preradu prepustiti stručnjacima. A u Femisanu B je imamo u najiskoristljivijem obliku, sinergetski udruženu s ostalim dragocenim biljkama. Zato, kada menopauza zakuca na vrata, pod ruku s Femisanom B jasno i glasno recimo NE demenciji u poznom dobu. Zato što imamo pametnije planove.

Jedno iskustvo i preporuka za zimske dane

Moj izbor, moj saveznik za čisto grlo, za grlo bez upala, za lakše disanje – se nalazi, naravno  u Herba svetu! DISAN biljne kapi, za olakšano disanje, čišćenje disajnih puteva, pre svega zdravo grlo a uz to i naravno jačanje imuniteta!

8 biljnih vrsta u sastavu Disana – bokvica, bela imela, ehinacea, kopriva, tinktura matičnjaka, koren angelike, tinktura čestoslavice, koren maslačka i naravno vitamin C i med! Po originalnoj recepturi Herba sveta –  izvučen maksimun biljne snage!

Ove biljke, kako same za sebe, a još više zajedno su detoksikatori organizma, čiste krvne sudove, disajne puteve, smiruju  kašalj!  S dodatkom vitamina C i meda jačaju imunitet!

Zima je, kao i kasna jesen, sama po sebi period u godini kada se javljaju najviše respiratorne infekcije, virusi, prehlade, grip….Sve ove infekcije i prehlade, naravno prvo kreću od grla, peckanje, svrab, bol, suvoća grla, grebanje u grlu… a onda STOP svemu ovome – nastupa DISAN u  svojstvu  čistača grla i disajnih puteva, olakšanje disanja, ublažavanja tegoba u grlu! A to je baš ono što je preko potrebno kod ovakvih problema.

Iz mog iskustva, Disan – biljne kapi su pravi prirodni saveznik u borbi protiv polenske alergije! O tome sam već pisala i podelila svoje iskustvo, da je moj problem sa polenskim alergijama bio olakšan korišćenjem Disana. Zatim konstantno korišćenje ovog preparata je dovelo i do jačanja imuniteta o čemu sam takođe pisala i svojim iskustvom pokušala da pomognem mnogima. I sada DISAN ZA ZIMU!

U pravom smislu reči odžačar grla! Ne bojim se zime i zimskih tegoba kada je grlo u pitanju. Ovo nije samo moj zaključak već i mnogih mojih prijatelja, porodice, poznanika… Čim se oseti neka promena u grlu, tu je DISAN da reaguje i postavlja rampu za dalje!

Potpuno prirodni preparat, kao što je i sve što dolazi iz Herba sveta, sa pečatom 100% prirodno! Prijatnog ukusa, odnosno takvog ukusa, da se već prilikom konzumiranja oseća olakšanje… Stiče se utisak i imate taj osećaj kao da gledate kako se grlo čisti, osvežava… A kakav bi mogao biti ako ne takav, ako se zna odakle dolazi! A naravno, kao i sve što je prirodno, blagodetno za oranizam dolazi iz HERBA SVETA – kompanije ovenčane mnogobrojnim nagradama, korisnika, stručnjaka… iz zemlje i okruženja – Beogradski Pobednik za nekoliko godina uzastopno, Balkanskom nagradom takođe, Oskarima popularnosti proizvoda, zlatnim medaljama za kvalitet sa mnogobrojnih sajmova… i kao kruna poslednja PLATINUM AAA SERTIFIKAT koju izdaje BisNode, za posebne kompanije!

Dovoljno – da budete sigurni da Vaše grlo a i celokupno Vaše zdravlje čuva HERBA SVET! Uživajte u zimskim danima, nadamo se da će i snega biti uskoro, ne brinite za Vaše grlo i Vaše zdravlje! Ima ko brine!

ZIMA SA DISANOM!

Zahvalna korisnica,

Snežana Števanov

Plovidba na nepredvidivim talasima

Kako se bližimo sredini života, tako sve češće osećamo promene u svom organizmu i na svom telu. Jedna od najočiglednijih promena koja se dešava krajem četrdesetih je ona vezana za menstrualni ciklus. Htele mi to ili ne, oko 47. godine ciklus će povremeno početi da izostaje. To će pratiti i simptomi koji će se sve više pojačavati: preznojavanje, valunzi, preosetljivost grudi, nesanica, zaboravnost, nervoza… Taj period dok se ciklus još uvek nije ugasio, ali se vidno proređuje, uz sve ove neprijatne simptome, zove se perimenopauza. Kada prođe godinu dana od poslednje menstruacije, bez obzira kakva ona bila i koliko trajala (možda i samo jedan dan), zvanično nastupa i menopauza.

 

U proseku, simptomi perimenopauze traju oko 4 godine, ali ona može trajati od par meseci do deset godina. Svi oni neprijatni simptomi se pojačavaju ili smanjuju pod dirigentskom palicom naših hormona, posebno estrogena i progesterona, koji se u ovom periodu potpuno otimaju kontroli, pa imamo osećaj kao da upravljamo brodom na nemirnom moru dok sa svih strana u nas udaraju besni talasi. Ova dva hormona do tada su igrala veliku ulogu u našem reproduktivnom zdravlju: u normalnim okolnostima, estrogen se pojačava oko sedmog dana od početka menstruacije, da bi oko 14. dana omogućio ovulaciju i pod njegovim uticajem endometrijum (unutrašnji omotač materice) zadebljava, kako bi materica bila spremna da prihvati oplođenu jajnu ćeliju. Potom, nakon ovulacije na scenu stupa progesteron koji, ukoliko nije došlo do oplodnje, podstiče ljuštenje endometrijuma, što rezultira sledećom menstruacijom. Oni komadići tkiva koje smo primećivale tokom ciklusa su upravo delići endometrijuma koji se odvojio, pa ga organizam izbacuje.

U perimenopauzi ova dva važna hormona kao da su se posvađala, pa se povremeno dešava da je nivo progesterona suviše nizak, dok estrogen nedovoljno pada. Rezultat toga je da se zadebljavanje endometrijuma nekontrolisano nastavlja. Jednostavno nema dovoljno progesterona da kaže ’Stop!’. Kada konačno dođe do menstruacije, ona je veoma obilna i može trajati dosta duže nego inače.

Bura hormona tako, osim preobilne i produžene menstruacije, može izazvati i krvarenje između dve menstruacije, kao i promene izgleda krvi: ona može biti tamno braon boje, ili potpuno svetle, rozikaste. Ipak, kod najvećeg broja žena, nivo estrogena pada što rezultira i tanjim endometrijumom. Posledica toga je slabija i kraća menstruacija. I kako vreme prolazi, ona će se sve više skraćivati, a vreme između dve menstruacije će se produžavati. To je posledica anovulatornih ciklusa, odnosno ciklusa tokom kojih ne dolazi do ovulacije. Neka istraživanja su pokazala da žene s anovulatornim ciklusima imaju blaže menstruacije od onih kod kojih dolazi do ovulacije.

Ali dok god dolazi do menstruacije, bez obzira što ona možda i predugo kasni, može dolaziti i do ovulacije. I samim tim i do trudnoće. Zato se desi da žene u perimenopauzi zatrudne, iako su bile ubeđene da je to sad već nemoguće, jer su se ciklusi toliko proredili. Ali šanse za trudnoću postoje sve dok ima menstruacije. Onog trenutka kada menstruacija nestane i konačno nastupi menopauza, više nije moguće zatrudneti.

Kao što vidimo, u perimenopauzi je sve moguće. To je vreme kada prestaju da važe pravila koja su nam do tada dirigovala život, i to ne samo kad je ciklus u pitanju. Kilogrami počinju da se lepe, lakše se zamaramo, manje spavamo, možemo osećati bol u zglobovima… A naleti vrućine, nervoza i nesanica će nas neizostavno proganjati neko vreme. I dok upravljamo svojom malenom barkom na uzburkanom moru povremeno će nas ophrvati osećaj da nikada nećemo stići do sigurne luke. Ali, osim što će naše navigacione veštine vremenom uznapredovati, tako će se i talasi smirivati. Sve dok ne uplovimo u menopauzu.

Da lakše prebrodimo te divlje talase pomoći će nam Femisan B. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja je tu da nam ublaži valunge, preznojavanja, česta noćna buđenja, nervozu, lupanje srca, razdražljivost, ali i da spreči poremećaje kojima smo sada, kada nas estrogen više ne štiti, sklonije: osteoporozu, dijabetes, kardiovaskularne poremećaje… Femisan B je naš putokaz do sigurne luke.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

Muškarci, oprez!

Do nedavno se smatralo da je humani papiloma virus najveći neprijatelj žena jer izaziva rak grlića materice. Međutim, nedavna istraživanja su pokazala da on itekako životno ugrožava i muškarce. Naime, sojevi HPV -16 i HPV-18, ozloglašeni okidači karcinoma grlića materice, pronađeni su u tkivu benignog i malignog tumora prostate.

Istraživanje je sproveo medicinski tim Univerziteta Novi Južni Vels predvođen profesorom Džejmsom Losonom i dr Vendi Glen, koji su, studirajući rezultate 26 studija, identifikovali ove rizične sojeve virusa u svim tipovima tkiva prostate, kako zdravom, benignom, tako i malignom. Zapravo, tim je pronašao dokaze da su najopasniji tipovi HPV prisutni kod raka prostate mnogo češće nego u zdravom ili benignom tumornom tkivu.

HPV se lako širi, to je infekcija koja se najviše prenosi seksualnim kontaktom, čak i oralnim seksom, ali i najobičnijim dodirom sa zaraženom površinom, na primer u sauni. Vrlo je zarazan, ali srećom, od 200 različitih tipova nisu svi opasni. Međutim, i oni koji nose manji rizik mogu izazvati kondilome koji brzo rastu i šire se. Karcinom izazvan njima može se zapatiti ne samo na genitalijama već i na sluzokoži usne duplje i tu izazvati tumore.

Australijski istraživački tim je takođe otkrio interesantnu činjenicu da je u zemljama sa visokom stopom smrtnosti od raka grlića materice takođe visok i procenat smrtnosti od raka prostate, i obrnuto. Dakle ova dva karcinoma imaju nešto zajedničko, a to je očigledno HPV. U studiji se navodi primer Južnoafričke republike gde čak 68% muškaraca sa karcinomom prostate ima i HPV virus, a stopa smrtnosti u toj zemlji od karcinoma prostate je 18,3, odnosno raka grlića materice 12,2 na 100.000 stanovnika. Za razliku od nje, u Južnoj Koreji stopa smrtnosti od raka grlića materice je 1,9, odnosno raka prostate 4,5. Ovo se objašnjava učestalim praktikovanjem seksa bez zaštite u Južnoafričkoj republici, i samim tim visokom stopom prenosa HPV-a.

Osobe zaražene humanim papiloma virusom uopšte ne moraju imati vidljive simptome i zato je bolest vrlo nepredvidiva. Ali dobra vest je da protiv tipova HPV-16 i HPV-18 imamo vakcinu. ’Iako je humani papiloma virus samo jedan od mnogih patogena koji su identifikovani u karcinomu prostate, on je jedini zarazni patogen protiv kog se možemo vakcinisati, i zato je važno proceniti uzročnu ulogu HPV u raku prostate’, izjavio je Loson.

Ovaj istraživač je takođe objasnio da se pogrešno pretpostavlja da infekcije HPV-om izazivaju uglavnom karcinom kod žena. To nije istina. Humani papiloma virusi su takođe uobičajeni uzrok raka kod muškaraca. To su uglavnom genitalni karcinomi anusa i penisa, ali takođe i karcinomi usne duplje, jezika i grla. Zato je i više nego verovatno da se vakcinacijom protiv ovih virusa može sprečiti i širenje i raka prostate.

Uvećanje i upala prostate, u odnosu na zdravu prostatu

Iako je ova studija dokazala vrlo verovatnu povezanost HPV i raka prostate, potrebna su dodatna istraživanja, ali ono što je očigledno i definitivno je da su visokorizični humani papiloma virusi povezani s inflamatornim prostatitisom koji vodi ka benignoj hiperplaziji prostate da bi potom prerastao u karcionom prostate. Pored HPV, u semenoj tečnosti pacijenata sa prostatitisom otkriveni su i brojni drugi patogeni organizmi. Zato je potrebno reagovati već na prvu pojavu prostatitisa.

Za svoje zdravlje smo odgovorni sami, ali kao što vidimo, i za zdravlje nama bliskih ljudi. Zato, kao i kod svih seksualno prenosivih bolesti, i kod HPV važi pravilo da ne treba praktikovati seks bez zaštite, i važno je povremeno uraditi analize i obaviti osnovne preglede.

A kad su infekcije prostate u pitanju? Najbolja je preventiva, ili reagovanje na prvu pojavu simptoma. Ako je moguće na što prirodniji način. Zato Herba Svet muškarcima nudi idealno rešenje:

Alfa Aktiv HS PRO kapsule, između ostalog, sadrže i suvi ekstrakt testeraste palme, koja pomoću masnih kiselina i beta-sisterola uspostavlja pravilno funkcionisanje i efikasno sprečava benigno uvećanje prostate. Osim što štiti zdravlje prostate, ova formula sprečava urinarne infekcije, čuva kardiovaskularni sistem i gipkost krvnih sudova, eliminiše negativne posledice stresa, daje energiju i čuva seksualno zdravlje. I, što je najvažnije, prisutnim polifenolima sprečava nastanak i razvoj kancerogenih ćelija, a posebno kontroliše količinu antigena kog luči prostata (PSA), sprečavajući tako rast i širenje tumornog tkiva.

Manjak prirode u telu i umu

Kada ujutru ustanemo i nakon dovoljnog sna se i dalje osećamo umorno, a još kada se ta situacija ponavlja iz dana u dan, shvatimo da nešto nije u redu. Vučemo se kao prebijeni, mesecima, a ako bolje sve saberemo možda čak i godinama. Na poslu ne uspevamo da odradimo sve i mnogo grešimo, već primećujemo da nas kolege gledaju popreko a šef počinje da priča da smo lenji…

Međutim, ovo je vrlo čest problem našeg doba od kog pati čak petina populacije, pa ga je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila u spisak zvaničnih oboljenja: hronični umor. On ne bira godine ni pol, mada najviše pogađa osobe srednjeg doba i dosta češće žene nego muškarce. Takođe, najviše od njega pate osobe u gradskim sredinama, pa samo na osnovu te činjenice već možemo zaključiti da su njegovi glavni uzročnici brz tempo života, ’multitasking’ – obavljanje više zadataka istovremeno, odvojenost od prirode, loša ishrana, zagađenje, nedovoljno kretanje…

Hronični umor obično prate pad imuniteta, hormonalni disbalans i poremećaji nervnog sistema. Pored konstantnog osećaja zamora, čak i nakon intenzivnog perioda odmaranja, hronični umor često prate glavobolje, vrtoglavice, promene raspoloženja, bolovi u mišićima i zglobovima, natekli i osetljivi limfni čvorovi, upala grla, mučnine, lupanje srca, loše varenje, poremećaj spavanja, kao i takozvana ’mentalna magla’ – zaboravnost, rasejanost i nemogućnost koncentracije.

Hronični umor može biti fizički i mentalni, mada je najčešće kombinovan, i jedan okida drugi: dugotrajna fizička iscrpljenost može izazvati psihički umor, ali često i mentalna iznurenost krade fizičku energiju. Nije ni čudo, čovek je kompleksno biće, pa pri pokušaju da se ovo stanje otkloni, moramo razmišljati o telu i psihi zajedno. Dodatnu potvrdu toj teoriji daje činjenica da takvo stanje često prati zdravstvene poremećaje, najčešće one psihosomatske prirode, hormonalni i endokrini poremećaj, astmu, poremećaj rada organa za varenje, dijabetes, artritis…

Kada nam je narušen imuni sistem, obično odmah nastupa i hronični umor, što potvrđuje i iskustvo tokom pandemije virusa korona, kovid-19. Naime, jedan od tu uvek prisutnih simptoma je osećaj intenzivnog umora koji može potrajati i mesecima nakon ozdravljenja. Dodatnu so na ranu u uslovima izolacije i socijalne distance sipa i emotivni umor, koji pojačava osećaj usamljenosti i otuđenosti.

Kao što vidimo, umor može pogoditi sve sfere našeg života. A mi ćemo ga još više pojačati preteranim unosom kofeina, nikotina, alkohola i nezdrave hrane, predugim boravkom pred ekranima, bilo televizijskim, kompjuterskim ili mobilnih telefona, premalim izlaganjem sunčevoj svetlosti, nedovoljnim ili nepostojećim šetnjama u prirodi, nedostatkom kvalitetnog druženja, dobrih knjiga ili nama prijatnog sporta.

Hronični umor je ozbiljno stanje koje se ne sme zanemariti, pa osim konsultovanja stručnjaka i promene stila života koji je do njega doveo, jedan od najboljih načina da mu se suprotstavimo je da unesemo više prirode u svoju svakodnevnicu. Uz šetnje po šumi i uz obale reka, prirodi se još možemo približiti i pomoću lekovitog bilja. Iz Herba Svetove biljne laboratorije stižu tri predloga za borbu protiv hroničnog umora:

Optima Forma je borac protiv fizičke i mentalne iscrpljenosti koji pomoću tri lekovite biljke pomaže da lakše utonemo u san, kvalitetnije spavamo i probudimo se orni za novi dan. Ovaj prirodni preparat eliminiše posledice stresa i napetosti, ali i otklanja ’mentalnu maglu’.

Femisan A plus maka kapsule za žene u reproduktivnom periodu štite hormonalni balans ali i podižu nivo energije, jačaju imunitet i pomažu da se telo adaptira i lakše odupre štetnim posledicama stresa.

Alfa Aktiv, kapsule za odrasle muškarce balansiraju nivo testosterona, jačaju imunitet, podižu energiju i raspoloženje, štiteći pritom i srce i krvne sudove.

Vatra i koža

Jedna od prvih stvari koje u životu naučimo je da neki predmeti u kući mogu da nas opeku. ’Pec!’ – kažemo danas detetu čim se približi šporetu, pegli ili se maši za upaljač, i sigurno je reakcija bila slična i hiljadama godina unazad kad bi radoznalo dete želelo da dodirne otvoreni plamen. Iako su uobičajene opekotine u domaćinstvu najčešće bezazlene, statistike Svetske zdravstvene organizacije kažu da godišnje, od posledica opekotina, umre čak 180.000 osoba.

Ima opekotina i opekotina: onih nastalih trenjem, radijacijom, hemikalijama, električnom strujom i, naravno, toplotom. Činjenica je da naše telo toleriše toplotu do 45°C, pa sve preko te temperature može nam oštetiti kožu, ali više od nje. Najteže opekotine prate oštećenja dubokog tkiva koje se potom raspada, zagnoji, pa zagadi i krvotok kada u njega dospeju štetne materije.

Kada se procenjuje težina opekotine, posmatra se zahvaćena površina i dubina oštećenja. Kod opekotina prvog stepena, oštećen je samo epiderm, površinski sloj kože, koža je crvena i bolna, ali nema plikova. Takve su, na primer, opekotine od sunca. One prolaze same od sebe i ne ostavljaju ožiljke.

Opekotine drugog stepena prave oštećenje papilarnog derma, što izaziva pojavu plikova ispunjenih tečnošću, ili, u težem obliku, retikularnog derma, kada je koža prekirvena vlažnom i svetlom pokoricom nastalom od spaljenih elemenata kože. Opečeno mesto otiče i boli. U drugom slučaju nakon zaceljivanja na koži ostaje ožiljak i permanentno se menja boja kože. Opekotina se mora tretirati antibiotikom da bi se sprečila infekcija, i zaštititi sterilnom gazom.

Još ozbiljniji stepen je treći, i to su opekotine kod kojih su oštećeni svi slojevi kože, koja je na površini tamna (spaljena) ili bela i ne boli jer su uništeni i nervni završeci. Po nekim klasifikacijama, najteži stepen opekotina je četvrti koji može biti i fatalan. Tada su, pored kože, oštećeni i mišići, tetive, pa čak i kosti. U oba ova slučaja potrebno je presađivanje kože a oporavak je dug i složen.

Kod lakših opekotina, opečeno mesto treba hladiti čistom, hladnom ali ne i ledenom vodom. Najbolje je poturiti opečeni deo tela pod slavinu i hladiti najmanje 15 minuta. Mogu se koristiti i hladne obloge. U slučaju težih opekotina, dok ne stigne hitna pomoć potrebno je pacijenta staviti da leži sa podignutim delom tela na kom je opekotina, odstraniti odeću i staviti hladne vlažne obloge. Na ranu nikako ne treba stavljati ulje jer ono sprečava rashlađivanje tkiva.

Opekotine izazivaju odumiranje ćelija kože, a koža se brani proizvodnjom kolagena, proteina koji ’popravlja’ štetu. Kako koža zaceljuje, stvaraju se zadebljanja – ožiljci. Neki vremenom izblede, a neki ostaju. Iako u prvom trenutku, kada do opekotine dođe, ne treba stavljati ništa direktno na kožu osim hladne vode, naročito kod opekotina većeg stepena, kasnije kada se koža rashladi možemo joj pomoći da se regeneriše prirodnim sredstvima. Jedno od najboljih ’regeneratora’ kože je ulje čileanske ruže. Izuzetno bogato oleinskom i linoleinskom kiselinom, vitaminom E i retinolnom kiselinom, ovo ulje smanjuje crvenilo, peckanje i ljuspanje kože, ali deluje i kod ozbiljnijih ožiljaka nastalih nakon trauma i opekotina.

Pored ulja čileanske ruže, regeneraciju kože dodatno podstiču ulja avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica i noćurka. Sva ona deo su prirodnog Devi melema za regeneraciju, koji kao bazu sadrži pčelinji vosak, ali i pantenol, bisabolol i alantoin. Uz Devi melem za regeneraciju blede ne samo ožiljci od opekotina, već i nakon hirurških zahvata, obnavlja se koža oštećena psorijazom, ekcemom, aknama, a vrlo je delotvoran kod opekotina izazvanih sunčevim zracima. Osim što pomaže zaceljivanje, umanjuje svrab, peckanje i iritacije kože, a ima i jako antiseptično, baktericidno i fungicidno dejstvo, pa nas štiti od infekcija.