Category Archives: lekovite biljke

Aromatične energetske bombice

Danas smo preplavljeni proizvodima koji se reklamiraju kao ’zdrava hrana’, ali kada bolje pogledamo deklaraciju, vidimo da su prepuni nezdravih sastojaka, posebno šećera i sirupa. Zato, ako su nam potrebne energetske štanglice ili kuglice, najbolje je da ih napravimo sami.

Evo jednostavnog recepta za odlične i ukusne kuglice koje iziskuju minimalno vreme za pripremu, a isprljaćete samo jednu posudu.

Prvo u veću posudu za mešenje sipajte suve sastojke, pa ih dobro izmešajte.

Od suvih sastojaka je potrebno:

  • 140 gr običnih ovsenih pahuljica
  • 1 kašika čija semenki (ili lanenog semena)
  • ½ kašičice himalajske soli
  • 1 kašičica cimeta
  • 1 kašičica francuske mešavine ’4 epices’ – karanfilića, oraščeta, đumbira u prahu i bibera (ako ne volite ove ukuse ovaj sastojak možete preskočiti)
  • 30 gr seckanog kandiranog đumbira
  • 100 gr seckanih oraha

Potom u ovoj smesi napravite udubljenje, pa dodajte mokre sastojke i opet dobro sve izmešajte viljuškom.

Od mokrih sastojaka je potrebno:

  • 2 kašike meda
  • 2 kašike putera od lešnika
  • 1 kašičica esencije vanile
  • 1 kruška, oljuštena i izgnječena (može se zameniti nekim drugim sezonskim voćem ili pečenom bundevom)

Pripremiti kutiju koja može lepo da se zatvori i obložiti je masnim papirom. Smesu u posudi podeliti na 8 delova, pokvasiti ruke pa zahvatati jednu po jednu gomilu, oblikovati rukama u kuglu i ređati u kutiju. Ohladiti pre serviranja. Bombice mogu da stoje u frižideru nedelju dana.

Jedna ovakva bombica ima 220 kalorija, i može, ako je potrebno, da zameni doručak ili užinu pred naporne aktivnosti. Idealne su za nošenje na put ili u školu.

Hranite se mudro, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.

Hrana za radost bubrega

Daleki rođak joj je crni luk, a potiče iz istočnog Mediterana, tačnije severa Afrike. Gajili su je stari Egipćani, dok su je Grci uzdizali do svete biljke i afrodizijaka. Rimljani su je rado dodavali svojim hedonističkim gozbama, najčešće uz ribu. Tokom Srednjeg veka u Evropi je pala u zaborav, ali su Arapi nastavili da je gaje, pa je svoju evropsku renesansu doživela u 16. veku na dvorovima Starog kontinenta. Luj 14. je naročito cenio i zbog njega se posebno uzgajala. U njenom blagom ukusu i lekovitim svojstvima uživao je samo viši stalež, i tek se u 18. veku pojavila na tržnici i postala dostupna svima.  A ovih dana vaskrsla je i na beogradskim pijacama.

Na tezgi na Bajlonijevoj pijaci vezice špargle stidljivo proviruju međ’ rotkvicama i zelenim salatama. Mlade su i sveže, ne deluju da su iz uvoza, što potvrđuje i prodavačica. Domaći uzgajivač. Konačno je, nakon više milenijuma, stigla i kod nas. Špargla nije jednostavna za uzgoj, naročito za nestrpljive poljoprivrednike. Potrebno je 2 do 3 godine da počne pošteno da rađa, ali zato kada jednom počne, tokom naredne dve decenije veoma je darežljiva. Na proleće krene da izviruje iz zemlje kao armija patuljaka s visokim šeširima. Izdanci rastu iz podzemnih stabljika, rizoma, a osim što je jestiva i ukusna, cela biljka je veoma zdrava.

Špargla je najbolji čistač bubrega i urinarnog trakta. Podstiče izlučivanje tečnosti iz organizma, i na taj način ’opravlja’ niz poremećaja, od eliminacije urinarnih infekcija i upala, preko hormonalnog disbalansa kod žena, bola u zglobovima, zatvora, lošeg varenja, slabih nerava, a naročito kamenčića i peska u bubrezima i bešici. Kako čisti organizam iznutra, to se vidi i spolja, jer se i koža prolepšava, nestaju akne, vraća joj se gipkost, vlažnost i nestaju bore. Špargle su odličan izvor vlakana, vitamina C, K, B6 i folne kiseline (zbog čega su idealne za trudnice), vitamina E i niza minerala – kalijuma, fosfora, magnezijuma, kalcijuma, gvožđa, joda, selena, cinka… Pomoću svih njih sprečava anemiju i pomaže kod oboljenja pluća i disajnih organa.

Prust

Antički Grci su bili u pravu kad su joj pripisivali afrodizijačka svojstva, jer samim tim što čisti toksine iz organizma, špargla vraća energiju i živost telu i bistrinu duhu. Kada pojedemo špargle, osetićemo ubrzo njihov efekat po čudnom mirisu urina, već četvrt sata nakon obroka. Početkom 20. veka Marsel Prust je primetio kako špargle njegov nokšir pretvaraju u bočicu parfema. Za ovaj ’parfem’ zaslužan je aspargin, amino kiselina koja se razlaže prilikom varenja. Aspargin je taj koji igra najveću ulogu ’čistača’ kada jedemo ovo povrće, pa kada osetimo taj ’prustovski miris’ urina, znamo da smo učinili nešto dobro za svoje zdravlje. Aspargin je veoma blagotvoran za funkcije mozga, a odličan je i za šećeraše i gojazne jer sadrži hrom, mineral u tragovima, neophodan za pravilno funkcionisanje insulina. Ali to nije sve, tu je i glutation: izuzetno bitan antioksidans sa velikim moćima. Laboratorijska istraživanja su pokazala da glutation zaustavlja rast virusa SIDA, ćelije karcinoma, pospešuje imunitet i može da spreči prerano starenje i smrt usled kardiovaskularnih poremećaja.

Špargla je idealna namirnica za osobe na dijeti, 100 grama, oko 5 stabljika, sadrži samo 20 kalorija, nema masti i skoro da uopšte nema natrijuma. Da bi se zadržale hranljive materije, potrebno je kuvati ih što manje: ili na kratko blanširati, baciti na minut na tiganj ili u rernu. Prilikom spremanja potrebno je odseći donji, drvenasti deo, ali ga ne treba baciti, i njega možemo iskoristiti tako što ćemo ga dodati u čorbicu.

Špargle možemo, kao stari Rimljani, dodati glavnom obroku, ili ih staviti preko salate. Njihova intenzivna zelena boja osvežiće tanjir, i sigurno će nas inspirisati da budemo kreativni s hranom i uvrstimo što više boja. A ako imamo problema s bubrezima i urinarnim traktom, trebalo bi da je što češće imamo na trpezi. Ima li većeg prijatelja bubrega od špargle? Pa… tu je samo jedan: Nefrovit. Baš kao i špargla, i on je potpuno prirodan: čestoslavica, maslačak, zlatnica, breza, rastavić… sve su to prijatelji bubrega, znalački obrađeni i presuti u jednu staklenu bočicu. Da je Prust poživeo da proba Nefrovit, i njega bi ovekovečio svojim perom.

Pijani od ljubavi

Da li je ljubav nebeska emocija ili prosta hemija? Odgovor na to pitanje potražićemo od hormona ljubavi. Oksitocin je nanopeptid, što znači da ga sačinjava devet aminokiselina. Nastaje u hipotalamusu, i oslobađa iz zadnjeg režnja hipofize. I baš ovaj hormon je zaslužan za osećaj bezgranične radosti, privrženosti, zadovoljstva i ispunjenja koje osećamo kada smo zaljubljeni ili kada smo u bliskim, nežnim odnosima sa osobama oko sebe. A da li oksitocin baš možemo izjednačiti s ljubavlju, reći će nam nauka.

Ositocin igra veoma bitnu ulogu u životu svakog čoveka, a ponajviše žena. Upravo on je taj koji omogućava normalan porođaj tako što izaziva kontrakcije materice, ali i mlečnih žlezda, čime pomaže isticanje mleka. On je taj koji pomaže da se majka veže za dete i oseti privrženost i želju da dete zaštiti kao nikoga pre u životu. Ali ne luče oksitocin samo žene, on se stvara i u telu muškaraca i znatno utiče na njihovo ponašanje. Oba pola ga luče tokom orgazma, ali dovoljan je i samo jedan topao zagrljaj da podstakne hipotalamus da ga stvara.

Oksitocin sprečava muškarce koji su u vezi da prilaze drugim privlačnim ženama. Zahvaljujući njemu, partner/ka deluje atraktivnije od drugih, a konflikti u vezi se lakše i pozitivnije rešavaju. Ovaj hormon podstiče darežljivost i poverenje među bliskim ljudima, ali ima povoljnog uticaja i na telesne funkcije kao što je varenje koje usporava, pa manje osećamo glad nego inače, može da ubrza zarastanje rana i regeneraciju epitela, i štiti srce i čitav kardiovaskularni sistem.

On se može uneti i veštačkim putem, pomoću spreja za nos, koji se inače koristi u brojnim kliničkim studijama kojima se ispituje dejstvo hormona. Jedna od takvih studija rađena je na dve vrste voluharica: prerijske i livadske. Iako pripadaju istoj familiji, ove dve životinje imaju potpuno različito ponašanje kad je u pitanju izbor partnera i roditeljstvo: preriska voluharica je monogamna, kada jednom izabere partnera, zajedno prave gnezdo i dele sve roditeljske dužnosti. Livadska voluharica, s druge strane, je neverna, mužjaci napuštaju ženku kada se okoti i traže novu partnerku s kojom se odmah pare. Tokom eksperimenta, veštački primenjen oksitocin je od razvratnog mužjaka livadske voluharice napravio uzornog i vernog muža i oca.

Klinička istraživanja oksitocina pokazala su da se ovaj hormon može upotrebiti kao terapija kod pacijenata koji imaju problem sa komunikacijom i društvenim interakcijama, kod osoba s autizmom, šizofrenijom i anksioznim poremećajima. Međutim, pokazalo se da hormon ljubavi ima i svoju mračnu stranu. Kod osoba koje su inače sklone agresiji, može pojačati nasilničko ponašanje. To je navelo istraživače da uporede dejstvo oksitocina i alkohola. Iako alkohol i oksitocin utiču na različite receptore u mozgu, njihova aktivacija, ispostavilo se, daje iste fiziološke rezultate.

I alkohol i oksitocin pomažu da se opustimo kada smo u društvu, povećavaju našu potrebu da budemo darežljivi, da se vežemo za nekoga, ali i ublažavaju osećaj straha, nelagode i stresa, a povećavaju osećaj hrabrosti i ’razvezuju’ jezik. Zato pijan govori što trezan misli. Ali tu je i njihova tamna strana. Oba utiču na našu sposobnost da tumačimo emocije na osnovu nečijeg izraza lica, pa i da ih pogrešno protumačimo, remete moralno rasuđivanje i pojačavaju rizično, ali i nasilno ponašanje. Otud kockanje i silovanja koja se češće dešavaju u pijanom stanju. Oksitocin takođe može pojačati negativne emocije prethodnih loših emotivnih iskustava, na primer emocije zbog lošeg odnosa muškarca sa svojom majkom u detinjstvu mogu pomoću ovog hormona biti pojačane i preneti se na buduće veze, emotivne ili društvene. Konačan ishod, pokazalo se, zavisi od okoline, odnosno društvenog sklopa.

Da li je ljubav nebeska emocija ili prosta hemija? Koliko god se trudili da razumemo svoje postojanje i proniknemo u tajne prirode, na neka pitanja nikada nećemo imati odgovor. Ali ono što je bitno je da umemo da prihvatimo i na pozitivan način iskoristimo sve lepe stvari koje su nam date. Pa kad osetimo nalet oksitocina, odnosno ’leptirića’, možda je najbolje da sklonimo misli i uživamo u emocijama i svim dobrim propratnim pojavama koje one nose. Darežljivosti, vernosti, privrženosti, ljubaznosti i dobrote nikada dosta. Kada ih imate, delite ih šakom i kapom, jer na taj način dajete svoj doprinos stvaranju boljeg društva.

A kad nas uhvati apatija, ne treba da očajavamo. Jer iako je čudesan, prelep i uzbudljiv, život često nije nimalo lak. Pored svesnog truda da sami podstaknemo dobro raspoloženje, možemo računati i na Optima Formu. To je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji će nam pomoći da se lakše izborimo sa stresnim situacijama, depresijom, otežanom koncentracijom, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, ali i da lakše utonemo u san i kvalitetnije spavamo.

Prvi januar, dan kada se očekuju čuda

Kako se bliži kraj godine, tako počinje uobičajeno prednovogodišnje ludilo. Gužve na ulicama, zastoji u saobraćaju, potrošačka pomama u prodavnicama… I tako do 1. januara kada iznenada sve zamre i više nema žive duše napolju. Nova godina je datum koji kao ni jedan drugi ima uticaja na ljudsku psihu, i na njega gledamo s nadom da će sve promeniti, da će stvari krenuti na bolje i da ćemo nekim čudom uspeti da zbacimo sav teret koji nam se tokom čitave godine gomilao na plećima.

Dok svodimo račune i pretresamo svoje uspehe i neuspehe iz protekle godine, u glavi počinju da nam se rađaju odluke. Statistike kažu da se novogodišnje odluke obično odnose na nezdrave navike kojih želimo da se odreknemo, kao što su cigarete, alkohol ili loša ishrana. Čak više od 50% odluka su u vezi sa zdravljem – redovnim vežbanjem, gubitkom viška kilograma, zdravom ishranom i navikama. Oko 30% odluka odnose se na posao i novac, štednju, otplatu duga i ličnu organizaciju. Samo 5% odluka su društvene prirode, i uglavnom izražavaju želju da se više vremena provodi s porodicom, dok se tek 3% odluka odnosi na želju da više uživamo u životu.

I upravo u tome leži odgovor zašto su novogodišnje odluke skoro neodržive. Nezdrave navike je teško promeniti upravo zato što smo ih usvajali godinama i dopustili im da se čvrsto ukorene, a psihološka istraživanja su pokazala da je baš uživanje ključni element za istrajnost. Osnovna psihološka greška koju pravimo je da verujemo da ćemo se držati plana i doći do cilja samo zato što je očigledno važno da tu neku konkretnu aktivnost ispunimo. Mnogo je bitnije razmisliti zašto nismo u stanju da se svakodnevno brinemo o sebi i redovno sagledavamo i ispravljamo svoje loše navike, odnosno – zašto su nam uopšte potrebne novogodišnje odluke?

Istina je da većini nas posao oduzima veći deo dana. Ono malo što ostane za slobodne aktivnosti je dragoceno, pa je normalno je da težimo da to vreme ispunimo prijatnim događajima. Kada razmišljamo o šablonima ponašanja koji su najbitniji za naše zdravlje – redovnom vežbanju, suzdržavanju od cigareta i alkohola, zdravoj ishani, obično ih vidimo kao nešto nametnuto i neprijatno. Prijatne aktivnosti daju instant rezultate, odmah se osećamo lepo i udobno, dok sve ove pobrojane aktivnosti iziskuju predanost i dugotrajan rad kako bismo videli pozitivan efekat. Jedan od načina da ih učinimo prijatnim je da ih ne vidimo kao moranje. ’Moram’ treba što više izbaciti iz rečnika, i nalaziti sitna uživanja u krupnim delima.

Kada počnemo s režimom zdrave ishrane, nećemo odmah postati vitki, ali možemo stalno uživati u spoznaji da radimo nešto dobro za sebe. Kada ostavimo duvan, imaćemo krize ali možemo uživati u spoznaji da na taj način čuvamo ne samo svoje zdravlje već i zdravlje svojih ukućana i okoline. Kada vežbamo nećemo odmah videti zategnute trbušnjake, ali ćemo osetiti zadovoljstvo zahvaljujući dobrim hormonima koji počnu da se luče, i spoznaji da je to početak brige o sebi, svojoj fizičkoj i mentalnoj dobrobiti.

Nije dovoljno samo želeti, treba i umeti. Psihologija je definisala pojavu ’sindroma lažne nade’, koji opisuje nečija nerealna očekivanja u vezi sa promenama sopstvenog ponašanja i brzinom, obimom, načinom i posledicama tih promena. Ne samo da je nerealne odluke nemoguće ispuniti, već će nam vrlo brzo podriti samopouzdanje i ubiti volju da išta dalje menjamo. Ako poželimo izgled holivudske zvezde, samo ćemo osuditi sebe na nezadovoljstvo svojim telom. Zato je formulacija same želje, odnosno težnje, od krucijalne važnosti. Naše želje moraju biti razumne, i što više se odnositi na duhovni rast, koji će se ubrzo potom oslikati i na našem licu i telu.

Kako je najbolje formulisati želje?

  • Umesto ’Želim savršeno telo’ treba poželeti zdravlje, fizičku izdržljivost i spretnost. I kada u tome istrajemo i pritom uživamo u procesu, iznenadićemo se kada nakon nekog vremena pogledamo u ogledalo.
  • Umesto ’Želim da dobijem mnogo novca’ treba poželeti sposobnosti i ideje da se novac zaradi. Na taj način ćemo uz zaradu dobiti i samopoštovanje, i uživati u vrednosti stečenog.
  • Umesto ’Želim da mi se ništa loše ne desi’ treba poželeti da znamo da prepoznamo stvari na koje ne možemo da utičemo i da na naizgled loše događaje gledamo kao na priliku da učimo i rastemo, i pritom uživamo u novostečenoj samosvesti.
  • Umesto ’Želim da me vole’ treba poželeti da pre svega sami zračimo ljubavlju i dajemo, da uživamo u pružanju pažnje i poštovanja drugima, a onda će se proces primanja sam od sebe dogoditi.
  • Umesto ’Želim sreću’, treba poželeti i raditi na tome da volimo život, uživamo u svakom udahu, i da sve što nam se dešava prihvatimo s verom da postoji viša sila koja bolje ’zna’ šta je za nas dobro. Tada sama činjenica što smo živi znači sreću.
  • Umesto ’Želim da nemam neprijatnosti’, treba poželeti da prihvatimo činjenicu da sve prijatne stvari nisu obavezno i dobre po nas, i da nam često mogu doneti više štete nego koristi. Bolje je poželeti da naučimo da uživamo u pravim stvarima, i da život ne tumačimo crno-belo.
  • Umesto ’Želim da me svi poštuju’, treba poželeti da prvo cenimo sami sebe, gradimo lični integritet i naučimo da postavimo zdrave granice u odnosima sa drugima. Kada uživamo u sebi, na kraju nam nije ni bitno ko nas poštuje. Ali baš tada počinju da nas poštuju pravi ljudi.
  • Umesto ’Želim sve odmah i sad’, treba poželeti strpljenje, koje će nam doneti bolje i veće rezultate na duge staze. I tada ćemo u plodovima svog truda još više uživati.

I to sve treba da budu svakodnevne težnje, nevezane za jedan konkretan datum. Kada nešto rešimo, najbolji trenutak da počnemo da delamo je odmah, a ne da čekamo 1. januar. Postoji mnogo načina da istrajemo u svojim odlukama: dobre knjige, prijatelji, kvalitetna muzika, sve nam to može biti inspiracija.

Ali najveća inspiracija dolazi iz prirode koja počiva na skladu. Vrabac nikada neće poželeti da bude orao, a drvo pušta korenje tu gde je, milimetar po milimetar. Stoletna čvornovata maslina ne brine zbog nabora na svojoj kori, već jednostavno postoji.

Ako nam je želja da zadržimo ili poboljšamo zdravlje, tu su prirodni proizvodi Herba Sveta: ako nam je cilj da unapredimo reproduktivno zdravlje ili radimo na potomstvu, tu su Femisan A i Alfa Aktiv. Ako želimo dobro svojim bubrezima, tu je Nefrovit. Ako bismo da odbacimo duvan i svojoj deci obezbedimo čist vazduh, tu je Disan. Da koža zablista, pobrinuće se Devi melemi. Za srećno srce, tu je Leocardin. Za miran um – Optima Forma. Za vitku liniju – Equigal.

U Novoj godini želimo vam da maksimalno uživate u svom zdravlju!

Hormon muškosti

Kao i sam čovek, i testosteron je prošao evoluciju. Smatra se da je nastao pre 500 miliona godina, pre nastanka prvih kičmenjaka, i to, verovali ili ne – iz estrogena. Ništa na ovom svetu nije crno-belo, pa tako ni testosteron nije samo muški hormon. Iako je prva asocijacija za testosteron muškost, on može povećati i libido žena tako što utiče na određene receptore u delu mozga koji je odgovoran za seksualnu aktivnost. On se luči i u jajnicima i nadbubrežnim žlezdama žena, a tokom trudnoće već na samom početku učestvuje u razvoju muških reproduktivnih organa.

Već nakon rođenja, testosteron igra važnu ulogu u životnim funkcijama, od raspodele masti do proizvodnje crvenih krvnih zrnaca. Ipak, testosteron je najdominantniji kod muškaraca. Normalan nivo ovog hormona kod žena je tek 5 do 7 % normalnog nivoa kod muškaraca. I tokom istorije, iako se nije znalo za sam hormon, naslućivalo se da ima moć da povrati mladost i snagu. I tako je Plinije Stariji pisao o blagotvornom dejstvu testisa hijene i savetovao muškarce da ih uvrste u večernji jelovnik. I to s medom.

Testosteron je prvi put sintetizovan 1935. godine, nakon što je izolovan androsteron iz čak 15000 litara urina od raznih donatora. Krstili su ga holandski istraživači. I tako je nauka počela da otkriva niz interesantnih činjenica. Jedna od njih je da se testosteron luči pre rođenja i određuje pol deteta kod ljudi, dok, na primer, kod pacova njegova proizvodnja počinje tek nakon rođenja.

Česta asociacija na pomen testosterona je agresija. ’Proradio mu je testosteron’ je uobičajeno opravdanje za muškarca koji se potukao. Međutim, nauka nije uspela da ovo dokaže. Jedna studija je uspela da poveže agresivnost i nivo testosterona kod 12 i 13-godišnjaka, ali ne i kod 15 i 16-godišnjaka. Kod životinja je, ipak, ova veza mnogo jasnija.

Ali jedna druga studija uspela je da dokaže interesantnu vezu između povišenog nivoa testosterona i potrebe muškarca – da se lepo i skupo oblači. Da, da, naučnici su posmatrali grupu od 240 muškaraca, od kojih je polovina dobila injekciju testosterona, dok je druga polovina dobila placebo. Potom im je dato da izaberu odeću i satove raznih modnih brendova, i rezultat je iznenađujući. Muškarci koji su dobili injekciju testosterona birali su skupu brendiranu garderobu i luksuzne satove, naročito one sa reklamama koje potenciraju muškost i statusne simbole. Muškarci s viškom testosterona vole Armanija. Ali ovo ne treba da iznenađuje. Setimo se Henrija VIII i njegove gizdave odeće koja praktično bila Armani 16. veka.

Ono što danas znamo, a što su i naši stari naslućivali, je da nivo testosterona s godinama opada. Čak pola muške populacije koja uđe u devetu deceniju života ima upola manje ovog hormona od odraslih mladića. Ali ne opada testosteron samo s godinama. Gojaznost može ’orobiti muškost’ i mladićima. Višak masti u organizmu izaziva lučenje estradiola, vrste estrogena, koji inhibira stvaranje testosterona. Zato se danas muški sterilitet često povezuje s gojaznošću. Nažalost, gojazni muškarci s nastankom pivskog stomaka upadaju u vrzino kolo: testosteron je bitan za gradnju mišića, tako što stimuliše lučenje hormona rasta koji je opet bitan za vitkost. Kada estradiol spreči nastanak testosterona, nema ni dovoljno hormona rasta.

Kako ovo danas poprima razmere epidemije, doktori su prilično zauzeti ispisivanjem recepata za testosteron. Međutim, kada se poremeti balans pa pokušavamo da ga povratimo veštačkim putem, iza ugla neminovno vrebaju rizici i komplikacije. Neke studije su pokazale da su muškarci koji veštačkim putem dobijaju testosteron, pod većim rizikom da obole od kardiovaskularnih oboljenja, a povećan je i rizik od prerane smrti.

Prirodni balans se ipak može povratiti – prirodom. Danas znamo da je za normalan nivo testosterona veoma bitan cink kao i da L-karnitin i acetil L-karnitin, osim što štite srce i krvne sudove, pomažu metabolizam masti i gradnju mišića, imaju moć da spreče pad testosterona za 50%. Nema potrebe za receptom Plinija Starijeg s testisima hijene u medu, kada je tu damjana. To je biljka koja se vekovima koristi kao prirodni afrodizijak, a osim što pomaže kod niskog nivoa testosterona, damjana sprečava depresiju i doprinosi psiho-fizičkoj dobrobiti.

Ova tri sastojka mogu se naći na jednom mestu: u Alfa Aktivu. To je potpuno prirodni preparat za muškarce koji povoljno deluje na plodnost, doprinosi održavanju normalnog nivoa testosterona i sveopštem seksualnom zdravlju. Alfa muškarac neizostavno mora imati dobar nivo hormona muškosti. Pa što da onda ne obuče i Armanijevo odelo.

Naša najvažnija simbioza

Naše mentalno zdravlje, raspoloženje, imunitet, endoktrini sistem, koža, kosa, vitkost, zavisi prevashodno od mikroorganizama koji žive u našim crevima. Zvuči paradoksalno, ali istina je da je to najvažnija zajednica, najkorisnija simbioza u našem životu. Na prvi pogled naš sistem za varenje deluje smešno jednostavno: to je jedna duga ’cev’ u koju ulazi hrana koju pojedemo, da bi na kraju izašlo ono što je nesvareno. Ali u njemu je najbitnije to što se ne vidi golim okom. Svako od nas, u normalnim okolnostima, u crevima ima 300 do 500 različitih vrsta bakterija. Većina njih nam održava zdravlje.

Često, u želji da smršamo i budemo lepši, a naročito ako to činimo naglo i nepromišljeno, ne razmišljamo o našim nevidljivim ’pomagačima’ iz dubine digestivnog trakta. Oskudna ishrana, posebno siromašna dobrim bakterijama, narušiće nam balans u crevima što može ostaviti dugoročne negativne posledice. Jedna od posebno štetnih navika u ishrani je upotreba veštačkih zaslađivača. Studije su pokazale da zamene za šećer mogu izmeniti naš mikrobiom, crevne bakterije, koje su veoma bitne za metabolizam. I tako, u želji da na brzinu smršamo, činimo upravo suprotno – dugoročno narušavamo sopstvene šanse za vitkost.

Danas se zna da je rafinisani šećer veliko zlo i da je jedan od glavnih krivaca za niz oboljenja, uključujući i dijabetes i Alchajmerovu bolest. Ali šećer ima još jednu mračnu stranu: on stimuliše rast kandide, ’loše bakterije’ koja inače živi u određenom, kontrolisanom broju u našim crevima, a kada se kandida nekontrolisano namnoži, uništava nam zaštitni sloj sluznice. Ovu nezgodnu bakteriju, kada se jednom otme kontroli, veoma je teško obuzdati, a jedan od znakova da je imamo previše je velika želja za slatkišima.

Često nismo ni svesni koliko šećera unosimo, jer njega ima u ogromnim količinama u prerađevinama, čak i onim slanim, a pored šećera prerađevine sadrže i emulgatore – dodatke koji poboljšavaju teksturu, ukus i produžuju rok trajanja hrane. Po nekim studijama, emulgatori mogu izazvati upalne procese u crevima i poremetiti crevnu floru.

Ali sigurno najveći neprijatelj mikrobioma su antibiotici. Antibiotik u bukvalnom prevodu znači ’protiv života’. Zaista, kada ih uzimamo, a naročito kada je to bespotrebno i na svoju ruku, uništavamo život u svojim crevima. Antibiotici se koriste kako bi se uništile loše bakterije koje izazivaju oboljenje. Međutim, oni sami po sebi nisu selektivni, pa u tom procesu pobiju sve na svom putu, uključujući i naše dobre i korisne bakterije. Zato antibiotike treba koristiti isključivo i samo kada je to neophodno, striktno po preporuci lekara.

Kada nam je poremećen mikrobiom, naše telo se buni, ali simptomi koje osećamo često se ne povezuju sa stomakom. Poremećena crevna flora može se manifestovati kroz osipe na koži, poput ekcema. Loša ishrana može dovesti do upale creva koja više nisu u stanju da obavljaju svoje funkcije, pa dolazi do ’curenja’ nekih proteina iz creva u organizam koji mogu izazvati alergijske reakcije.

Kako se najveći deo serotonina, hormona koji utiče na naše raspoloženje i zdrav san, proizvodi u digestivnom traktu, poremećen mikrobiom se može manifestovati kroz pojačan osećaj stresa, neraspoloženje i nesanicu. Nesanica je, potom, okidač za niz poremećaja, na primer fibromialgiju koju istraživanja povezuju s poremećajem sna.

Poremećen mikrobiom može izazvati krupne varijacije u našoj telesnoj masi. Možemo naglo smršati, ali se i ugojiti. Telo nije u stanju da apsorbuje neophodne hranljive materije, reguliše nivo šećera u krvi i pravilno skladišti masti. To vodi u insulinsku rezistenciju dok nam apetit neprekidno raste jer telo konstantno traži nutrijente.

Dobre bakterije u crevima regulišu naš imunitet, a jedan od najgorih poremećaja koji nam se može desiti usled njihovog disbalansa je autoimuno oboljenje. Brojna su istraživanja koja su dokazala da sistemske bolesti nastaju kada se creva upale. Kada do njih dođe, teško ih je prepoznati i dijagnostifikovati, pa jedna bolest lako vodi u drugu. Lupus, Hašimotovo oboljenje, reumatski artritis, oboljenja su koja se ne mogu izlečiti, već se samo mogu odgovarajućom, doživotnom terapijom držati pod kontrolom.

Danas imamo čitavu poplavu raznoraznih netolerancija na određene vrste hrane koje su direktno povezane s disbalansom dobrih bakterija u digestivnom sistemu. Simptomi su obično otežano varenje, ekstremno nadimanje, dijareja ili zatvor, bol u stomaku, grčevi i mučnina. Ali ona može izazvati i simptome koje je teško povezati s varenjem, na primer bolove u zglobovima ili mišićima, psihičke smetnje, nesanicu, probleme s disanjem ili glavobolju i migrenu. Netolerancija ili intolerancija na hranu nam može značajno narušiti kvalitet života, ali i dovesti do hroničnih stanja.

Sve se ovo lako da sprečiti. Kvalitetna i zdrava ishrana, naročito ona bogata fermentisanom hranom i probioticima, kao što su kiseli kupus, jogurt i kefir, ’nahraniće’ naše nevidljive prijatelje u crevima koji će nam, u znak zahvalnosti, dati ono najvažnije – zdravlje. Zato zaboravite na nagle dijete, izgladnjivanje, ili na suprotno: prejedanje, naročito prerađevinama, masnim testima i slatkišima. Kontrolisana, zdrava ishrana, kvalitetne namirnice u što izvornijem obliku, uneće radost u naša creva. A kada dođe do viška kilograma kojih želimo da se rešimo, najbolje je da im pristupimo promišljeno, taktično i temeljno. Najbolji način da zdravo smršamo je da prigrlimo zdrav način života i da ga zadržimo. Kilogrami će onda sami postepeno nestajati.

U tom procesu nam može pomoći i Equigal. To je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji će nam poboljšati i olakšati varenje, odstraniti gasove, eliminisati zatvor i višak vode koja se zadržava u organizmu. Uz Equigal stomak je ravan, celulit nestaje i kilogrami se kontrolisano gube.

Ovas je dobar za vas!

Ovas je veoma hranljiv, a zavisno od toga kako ga pripremimo, može biti i niskokaloričan i dijetalan. Jedna šolja kuvanih ovsenih pahuljica sadrži samo 150 kalorija, 4 grama vlakana i 6 grama proteina. Ako je uvrstimo u redovnu ishranu, ova divna žitarica će nam održavati zdravu telesnu težinu, ali ne samo to. Od ovsa možemo dobiti mnogo toga:

Ovas sadrži rastvoriva i nerastvoriva vlakna. Nerastvoriva vlakna pomažu rad creva i redovnu stolicu. Rastvoriva vlakna nam snižavaju holesterol i balansiraju nivo glukoze u krvi. Ovsena kaša će nam tako omogućiti osećaj sitosti tokom dužeg vremenskog perioda i sprečiti iznenadne napade gladi. Danas mnogi izbegavaju ugljene hidrate s nadom da će smršati. Međutim, ova grupa namirnica nam je preko potrebna, naročito kada dolazi iz celog zrna žitarica.

Ovas sadrži veoma bitne i korisne nutriente: tiamin, magnezijum, fosfor, cink, mangan, selen i gvožđe. Tiamin ili B1 je vitamin koji je neophodan za normalan metabolizam ugljenih hidrata, funkcionisanje nervnog sistema i normalno varenje. Može se uneti isključivo preko ugljenih hidrata, a posebno je bitan trudnicama i dojiljama. Manjak tiamina se ogleda u smanjenoj moždanoj funkciji, mentalnim poremećajima i teškoćama u pamćenju i učenju. Kod osoba koje pate od Alchamerovog oboljenja, nivo tiamina u krvi je obično ispod normale. Tiamin nam čuva nerve i sprečava perifernu neuropatiju, ali i smanjuje osećaj bola, od herpesa, preko bola u zglobovima do migrenske glavobolje.

Magnezijum utiče na ceo organizam, i kada ga nema dovoljno pati sve, od krvnog pritiska do imuniteta. Manjak magnezijuma može uzrokovati kalcifikaciju arterija, grčeve mišića i ukočenost, depresiju, anksioznost, hipertenziju, hormonalni disbalans, nesanicu, probleme s kostima i osećaj umora i nedostatka energije.

Fosfor nam jača kosti i sprečava osteoporozu, jača mišiće i daje nam energiju, utiče na varenje i metabolizam, balansira hormone i hrani mozak. Cink je neophodan za dobar imunitet, pomaže da se brže oporavimo od infekcija, gripa i rana, utiče na balans insulina, štiti prostatu, normalan nivo testosterona i dobar spermogram kod muškaraca, kao i normalnu plodnost kod žena, a kod dece omogućava normalan rast i razvoj.

Mangan je oligoelement neophodan za zdrav metabolizam masti, zdravlje kostiju, vezivnih tkiva i dobru energiju. Pored integralnih žitarica, ima ga i u bobičastom voću. Selen je moćni antioksidans koji nas štiti od preranog starenja, čuva kožu, mišiće i hrani mozak. Bitan je za pravilno funkcionisanje štitaste žlezde, čuva nam imunitet i kardiovaskularni sistem. Starije osobe imaju veće potrebe za selenom, kao i pušači i oni koji se oporavljaju od bolesti i infekcija.

Gvožđe je najbitnije za sprečavanje anemije, kojoj su naročito sklone žene tokom reproduktivnog perioda. Kada nam je u krvi nizak nivo gvožđa, vitalni organi, srce, mozak i jetra ne dobijaju dovoljno kiseonika. Tada osećamo umor, nesvesticu, lako se zadišemo, hladno nam je na dlanovima i stopalima, noge nam trnu i bezvoljni smo.

I sve to se nalazi u ovsu. To je žitarica sa bogatom istorijom, a jednu naciju je posebno obeležila – Škotlanđane. U Škotskoj se ovsena kaša, poridž, jede od srednjeg veka, i zahvaljujući njoj je nacija i opstala. Škotski seljak je snagu crpeo iz ovsa, koji je uspevao na zemljištu gde je malo toga raslo. Poridž se kuvao ’na veliko’ u tučanom kotliću s vodom i malo soli, povremeno mešao posebnom tankom varjačom dok se ne zgusne. Interesantno je da se verovalo da se poridž sme mešati samo desnom rukom, u smeru suprotnom od skazaljke na satu, kako bi se odagnali zli duhovi. Tako pripremljeni poridž se sipao u drvenu kutiju i jeo tokom više dana. Hladan, bio bi dovoljno gust da može da se seče nožem i ponese na njivu. Današnji recept za poridž se dosta razlikuje od ovog starinskog. Kaša se pravi od pahuljica koje se brzo kuvaju, obično uz dodatak šećera, putera, mleka ili pavlake.

Ali ovsenu kašu čak ne moramo ni kuvati. Dovoljno je ovsene pahuljice preliti ključalom vodom i malo sačekati. Umesto šećerom, možemo je zasladiti mlevenim rogačem. Unos dobrih vlakana možemo povećati dodavanjem ovsenih mekinja, teksturu joj popraviti pomoću badema i grožđica i dodati joj sjajnu aromu pomoću cimeta.

Evo recepta za jednu kvalitetnu i obilnu ovsenu kašu koja će vas sigurno držati do ručka. Potrebno je:

  • 4-5 kašika ovsenih pahuljica, najbolje sitnijih
  • 1 kašika ovsenih mekinja
  • 1 kašika mlevenog rogača
  • desetak badema
  • desetak grožđica
  • malo cejlonskog cimeta

Sve preliti šoljom ključale vode i ostaviti da odstoji 5-10 minuta, ili čak i cele noći, ako više volimo hladnu kašu. Po želji dodati bobičasto voće.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Prirodno lečenje, a na naučnoj osnovi

Fitoterapija, herbalna, ili botanička medicina podrazumeva upotrebu lekovitog bilja i prirodnih sastojaka s ciljem lečenja ili sprečavanja oboljenja ili poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja. Herbalna medicina ima holistički pristup zdravlju, ona sagledava sve aspekte mentalnog, emotivnog i fizičkog stanja pacijenta. Moderna fitoterapija ima osnove u tradicionalnoj medicini, ali je naučno ispitana, laboratorijski i pomoću kliničkih studija, tako da, za razliku od tradicionalne nije čisto empirijska, zasnovana na iskustvu, već na ozbiljnom naučnom istraživanju.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Prve zapise o biljnim lekovima ostavili su Sumeri, a mnoge visoko razvijene civilizacije nakon njih imale su posebne medicinske knjige sa popisom bilja i oboljenja koja se njima mogu lečiti. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere navodi preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Teofrast iz Eresosa u 4. veku pre naše ere piše grčku Istoriju biljaka, od koje su ostali samo fragmenti, ali dovoljni da ukažu na veliku sličnost s egipatskom herbologijom.

Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni. Danas je moderna medicina uznapredovala i ima rešenja za veliki broj oboljenja. Epidemije koje su nekada kosile čitave gradove danas su istrebljene. Otkrićem vakcina i penicilina znatno je produžen i poboljšan život većine na planeti. Ali ipak, ima još dosta pitanja na koje moderna medicina ne može da da odgovor. Šta više, česta upotreba sintetičkih lekova, na primer nekih lekova protiv bolova, može izazvati još teža i ozbiljnija oboljenja. U svetu gde se živi brzo i za sve se traže instant rešenja, često smo u situaciji da nam medicina leči simptom, a ne pravi uzrok bolesti. I onda bespotrebno patimo, a problemi se nižu…

Upravo zato što smo navikli na instant rešenja, često ne verujemo lekovitom bilju. Jer, ako popijemo brufen, bol će ubrzo nestati. Ali ako popijemo biljni čaj ili tinkturu, efekat neće biti tako brz i snažan. To je zato što kod lekovitog bilja nema instant rešenja. Da bi se pravi efekat postigao, potrebna je uporna i dugotrajna upotreba. A ako treba da biramo između sintetičkog leka koji će nam uništiti jetru i napraviti pravi dar-mar u organizmu, i neškodljive biljne mešavine koja nam može pomoći ako je koristimo duže vremena na pravilan način, a da nam pritom ne poremeti telesni i mentalni balans, šta je bolje?

Još jedan od čestih razloga za nepoverenje prema lekovitom bilju je neadekvatno doziranje. Kao i bilo koji lek, ni onaj na biljnoj osnovi ne treba uzimati bez stručnog saveta. Ako uzmemo nedovoljnu dozu, i efekat će biti nedovoljan. Svaki poremećaj zahteva posebno doziranje, a doza zavisi i od dužine trajanja problema, drugih, prikrivenih poremećaja, životne dobi, nivoa aktivnosti, pola, pa čak i mentalnog sklopa.

Pravi herbalista zna gde bere lekovito bilje, ili od koga će ga nabaviti, kao i na koji način će ga obraditi i pripremiti za upotrebu. Biljke su organskog porekla, i kao takve, kada se uberu, one će truliti. Zato je bitno da se suše na pravi način. Preveliko i predugo izlaganje biljke sunčevoj svetlosti umanjuje njihovo dejstvo. Usitnjene biljke traju kraće od tinktura i kapsula. Herbalista će, takođe, znati da li neku bilju treba da pripremi u obliku tinkture, sirupa, čaja ili kapsule.

Umeće herbalizma je umetnost spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira jedan poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolje, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu od ključne važnosti.

Moderna medicina često samo potiskuje simptome, i nakon kratke terapije oseća se veliko poboljšanje da bi se poremećaj vratio čim se prestane s uzimanjem leka. Kortikosteroidne kreme, agresivni laksativi, veštački hormoni ne samo da neće rešiti problem, već mogu u potpunosti izbaciti telo iz balansa. Za isceljenje je potrebno vreme, i kada je lekovito bilje u pitanju, treba mu dati najmanje šest meseci, naročito kada su u pitanju hronična oboljenja. Takođe, tokom perioda uzimanja biljne terapije mogu se osetiti usponi i padovi, mogu se osetiti i reakcije organizma, a može doći i do velikog poboljšanja nakon čega većina odmah prekida s terapijom. I tu je najveća greška: baš kada se oseti poboljšanje, treba nastaviti s terapijom još neko vreme, ili, još bolje, konsultovati se sa stručnjakom o dozi. Kod hroničnih oboljenja, nakon što se stanje stabilizuje, potrebno je još duže vreme uzimati preventivnu dozu kako se poremećaj ne bi vratio.

Kao i sve na ovom svetu, ni fitoterapija nije savršena. Neke osobe na biljnu terapiju reaguju bolje, a neke ne vide efekat. Ali ono što je sigurno je da lekovito bilje može da pomogne većini osoba u većini slučajeva. Uspeh zavisi od stručnosti herbaliste, kvaliteta biljnog leka, kao i upornosti korisnika. A za herbalistu nema veće nagrade nego kad vidi da je nekome pomogao.