’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.

Koliko često menjate…

Da je redovna higijena pola zdravlja odavno znamo, a jedna neobična studija nam je to još jednom dokazala. U anketi sprovedenoj na skoro 3000 odraslih zapadnoevropskih ispitanika oba pola čak 22% muškaraca i 18% žena priznalo je da gaćice ne menja i po pet dana. Kao izgovor koristi se prezaposlenost, umor, lenjost… Neki tvrde da imaju posebne metode za utvrđivanje da li je vreme da promene veš, a čak ni neugodan miris nije glavni razlog, već tek pojava na oko vidljivih naslaga prljavštine. A kao u vicu, bilo je i onih koji su priznali da veš prevrnu na naličje i nose još neko vreme kada se isprlja s lica.

Osim neprijatnih mirisa koje možemo širiti u svojoj okolini, loša strana navike neredovnog menjanja veša ima i svoju zdravstvenu potporu. Da bismo je razumeli, treba da se prisetimo zašto zapravo nosimo veš, koji je u ovom obliku u kom ga imamo danas moderna tvorevina.

Prvi i najjednostavniji oblik veša bio je običan komad kože koji se vezivao oko pojasa. Njegova funkcija bila je da greje genitalije i drži ih podalje od tuđih očiju. U starom Egiptu postojao je komad odeće koji se nosio ispod one spoljne, vidljive, ali njegova uloga bila je više statusna nego higijenska. U antičko doba koristio se komad platna koje se vezivalo oko bedara. U starom Rimu su se takve ’gaćice’ zvale subligaculum. Najviše su ih nosili gladijatori, sportisti i glumci, i bile su platnene, mada su u iskopavanjima u Londonu pronađeni i komadi od kože s istom namenom iz rimskog perioda. Subligaculum se vezivao uzicom oko pojasa tako da duži deo visi preko zadnjice. Potom bi se provlačio između nogu i vezivao spreda pa obavijao oko bedara.

U srednjem veku veš je bio širok, i funkcija mu je više bila socijalna i moralna, da ’privatni delovi’ zaista ostanu privatni, da bi tokom Renesanse poprimio oblik širokih gaća koje ne bi uvek bile u potpunosti pokrivene odećom. Ipak, sećamo se priča sa francuskog dvora i dama koje ispod silnih slojeva sukanja i krinoline nisu nosile veš, a dvorani bi se masovno olakšavali po skrivenim uglovima palate, bez potrebe da išta skidaju. Vešom bi se pre smatrala jednostavna haljina koja se nosila ispod odeće, kako bi upijala znoj i zadržavala prljavštinu, jer, ne smemo da zaboravimo, kupanje je nekada bio luksuz retko dostupan i imućnijima, a prvi parfemi bili su izmišljeni kako bi se maskirali neprijatni telesni mirisi.

Masovna proizvodnja veša počela je tek s industrijskom revolucijom kada je pamuk postao svima dostupan pa su ga šile specijalizovane radnje i više nije morao da se pravi ručno, kod kuće. Ali veći akcenat se stavljao na korsete i krinoline, dok su gaćice dolazile u obliku ’pantaleta’, dugačkih gaća čije su nogavice bile vidljive ispod suknje. Ovaj francuski izum koristio se od početka do sredine 19. veka a glavni konzumenti bile su žene, devojčice i dečaci.

Sve ovo važilo je za građanstvo, a najsiromašniji slojevi društva tokom vekova su se dovijali kako su znali i umeli. I u našim krajevima veš je bio rezervisan za više slojeve, a kada su oni niži u pitanju dovoljno je da se prisetimo crkvenog pravila da je ženama u ciklusu bio zabranjen ulaz u crkvu. Razlog za to nije bio toliko diskriminatorne koliko praktične prirode: nije bilo nimalo prijatno gaziti po podu umazanom izlučevinama koje su se slobodno slivale…

U naše doba veš, pored higijenske, ima i erotsku funkciju, pa se češće ulaže u komade koji bi privukli suprotni pol ali koji baš i nisu dobri po zdravlje. Veštački materijali i tesan veš nikako ne prijaju našem urogenitalnom traktu, a, da se vratimo na temu s početka priče, i klasičan veš ako se ne menja redovno.

Zašto je važno redovno menjati veš? I mi danas nosimo ovaj komad odeće pre svega da bismo mogli da ređe peremo to što nosimo preko. Na gaćicama se zadržavaju i talože bakterije, i čak i kad prljavština nije vidljiva golim okom, one su tu. Pored izlučevina i tragova koji ostaju ako se ne obrišemo ili operemo dobro nakon vršenja nužde, na vešu se taloži i znoj koji privlači mikroorganizme, a neke od bakterija koje obožavaju tu sredinu su i Ešerihija koli, stafilokoke i streptokoke. One posebno vole topla i vlažna mesta i kada nađu takvo okruženje, množiće se nekontrolisano. Znamo već kakve komplikacije ove bakterije mogu da izazovu u našem urinarnom traktu, i koliko je teško iskoreniti ih kada se jednom razbaškare.

Osim redovne higijene i svakodnevne promene donjeg veša, važno je i kako veš peremo. Sam deterdžent ne eliminiše sve bakterije sa tkanine. Potrebno je veš prati na višoj temperaturi, a ako želimo da budemo sigurni da nema mikroorganizama, rešenje je vrela pegla.

A kada nas bakterije ipak dotuku? Nije sve izgubljeno, jer imamo Nefrovit. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja efikasan je i kod najupornijih bakterija, kao što je Ešerihija koli. Nefrovit će nam pomoći kod upala bešike i mokraćnih kanala, infekcija, peska u bubrezima i bešici, i pritom će nam revitalizovati urinarni trakt. Čist veš i Nefrovit, i sve je u redu!

Eh, da mi je san iz mladosti!

Kako nam se godine gomilaju, tako osećamo brojne promene koje nas često isprva iznenade, pa pokušavamo da im se opiremo i živimo kao pre, sve dok ne shvatimo da nam nema druge nego da im se prilagodimo. Jedna od njih je spavanje, i kako starimo, s nostalgijom se prisećamo onih dana kada bismo zaspali u trenutku i probudili se orni i čili. Ali ti dani su iza nas, i ako se nerviramo što ne možemo da zaspimo ili što se svaki čas budimo, samo ćemo pogoršati situaciju. Pre svega, bitno je da razumemo šta nam se dešava.

Stručnjaci to objašnjavaju kao promenu ’arhitekture sna’. Naš san ima više faza: periode lakog i dubokog spavanja kada ne sanjamo, i povremene periode lakog spavanja kada aktivno sanjamo – takozvane REM faze. REM je već dobro poznata skraćenica za ’rapid eye movement’, brzo pomeranje oka, jer tokom te faze aktivnih snova oči nam se pomeraju kao da scene koje gledamo ’iznutra’ zaista postoje. Ove faze sna ponavljaju se ciklično više puta tokom noći, i iako je san konstantan, kod starijih osoba se češće dešava da više vremena provedu u fazama lakšeg nego dubokog sna.

Stariji ljudi se češće žale na kvalitet sna zbog kog se potom osećaju umorno tokom dana. Studije su pokazale da je kod njih duž period zaspivanja, odnosno vremena dok ne utonu u san, da su REM faze u opadanju, dok je u porastu takozvana fragmentacija sna – periodi buđenja tokom noći. Jedan od razloga za promenu arhitekture sna je promena u cirkadijalnom ritmu, biološkom ’časovniku’ u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevne i noćne funkcije organizma.

Toga smo i sami svesni: dovoljno je da se prisetimo kako smo u mladosti mogli da lumpujemo celu noć i da potom bez problema tokom narednog dana pozavršavamo sve obaveze, dok sad već oko deset uveče počnu da nam se sklapaju oči. Naš cirkadijalni ritam nam je ’pomerio sat’ unazad, pa nam se ranije prispava, ali se zato i ranije budimo. Zašto se to dešava još uvek nije objašnjeno, neki stručnjaci nagađaju da količina izlaganja svetlosti utiče na ovu promenu.

Ali možda jednostavno treba da prihvatimo činjenicu da sa starenjem naše telo gubi neke funkcije, počinju da se pojavljuju hronična oboljenja i poremećaji, i sve to se odražava i na naš san. Na primer, gojaznost, visok krvni pritisak i kardiovaskularni poremećaji često se povezuju sa hrkanjem i opstruktivnom apneom u snu. Tokom apnee prestajemo da dišemo 10-60 sekundi što izaziva pad nivoa kiseonika u krvi, na šta naš mozak reaguje naglim buđenjem, kako bismo ponovo prodisali. Ovo je ozbiljan poremećaj koji zahteva lečenje, u suprotnom može izazvati dodatne kardiovaskularne probleme, gubitak pamćenja i depresiju.

Još jedan poremećaj koji nam može remetiti san je GERD ili gastroezofagealni refluks, koji se inače češće javlja kod osoba starijih od 50 godina, što se može delom objasniti slabljenjem tkiva oko dijafragme. Kiselina koja se vraća iz želuca u jednjak ili usta izaziva gorušicu, nagon za povraćanjem, bol u stomaku i grudima, kašalj, pa neminovno i naglo buđenje.

Kako starimo slabi nam i bešika, kod muškaraca je posebno izražen problem sa prostatom, što povećava potrebu za učestalim mokrenjem, pa je i to još jedan razlog za učestalo buđenje i ustajanje tokom noći. Dijabetes, respiratorni poremećaji kao što je astma, bol u leđima i slaba cirkulacija u ekstremitetima, sve to, nažalost, utiče i na kvaliet našeg sna. Poseban problem imaju žene koje ulaze u menopauzu, jer valunzi i preznojavanja koji mogu trajati godinama ne biraju ni mesto ni vreme, pa se žene u prelaznom periodu često bude okupane znojem, a tokom dana su umorne i nisu u stanju da se koncentrišu.

San nam je nasušna potreba, pa se vredi potruditi da ga učinimo kvalitetnijim. Dobro provetrena, prohladna spavaća soba, mirno veče bez uznemirujućeg TV sadržaja, šolja toplog mleka pred spavanje, kao i uredan život tokom dana – zdrava hrana, izbegavanje nikotina i kafeina, dovoljno kretanja i izlaganja prirodnoj svetlosti, sigurno će nam pomoći da spavamo bolje. Ako uveče imamo problem da se uspavamo, čitanje u krevetu je mnogo bolje rešenje od televizije ili gledanja u telefon. A umesto da uzimamo sintetičke lekove za smirenje koji će nas ošamutiti i izazvati zavisnost,  mnogo je bolje da pomoć potražimo u prirodi. Iz laboratorije Herba Sveta dolazi nam više rešenja za probleme koji stižu s godinama, a sva su prirodna, na bazi lekovitog bilja.

Pre svega, tu je Optima Forma koja nam pomaže da lakše utonemo u san, opustimo se i kvalitetnije spavamo, dok smo tokom dana bistriji i raspoloženiji. Za kardiovaskularne probleme rešenje je Leocardin, kod potrebe za učestalim mokrenjem pomažu nam Nefrovit (za muškarce i žene) i Hipoprostat (za muškarce sa problematičnom prostatom), da lakše dišemo pomaže Disan, dobro varenje i gubitak viška kilograma omogućava Equigal, a spas ženama na ulasku u menopauzu nudi Femisan B.

Geološke formacije u našim bubrezima

Naše telo je deo prirode, pa je sasvim logično da njime vladaju prirodni zakoni. Nedavno je geolog Brus Fauk, posmatrajući kristale oko toplih izvora u nacionalnom parku Jelouston, došao do zaključka da je nastanak i nestanak kamena u prirodi ništa drugo do ogledalo onoga što se dešava u našim bubrezima, suprotstavljajući se tako čvrstom stavu moderne medicine da se kamen u bubregu ne može rastvoriti.

Kamen iz bubrega pod mikroskopom, izložen ultraljubičastom svetlu

Fauk, koji je tokom svog radnog veka, proučavajući minerale i kristale, posetio brojne termalne izvore i koralne grebene, tvrdi da svaki kamen raste i rastvara se. Kamen koji nastaje u bubregu sastoji se od kalcijuma i oksalata, a kada se u njega upere ultraljubičasti zraci, postaju vidljivi tanki slojevi minerala koji liče na dragi kamen. Te prelepe boje kamen duguje raznim organskim materijama, mikrobima, ćelijama bubrega i hemikalijama koje oni stvaraju. Fauk tvrdi da, baš kao i mikrobi u termalnim izvorima Jeloustouna, i mikrobi iz bubrega podstiču rast kristala. Ako uspemo da bolje razumemo strukturu kamena, možemo doći do rešenja kako da se kamen u bubregu rastvori i da se zaustavi njegov ponovni rast, kaže ovaj naučnik.

Faukove tvrdnje imaju smisla. Ništa na ovoj planeti nije večno, čak ni kamen. Danas je nefrolitijaza, kako se zvanično zove prisustvo kamena u bubregu, prilično zastupljen poremećaj koji mnogo češće pogađa muškarce nego žene. Da nas je moderan način života saterao u ćorsokak potvrđuje i činjenica da se kamen u bubregu znatno češće javlja u razvijenim zemljama i kod osoba višeg društvenog statusa. Dakle način ishrane igra veliku ulogu u njegovom nastanku, kao i kvalitet i količina vode koju pijemo.

Kada putem mokraće izlučujemo previše minerala, a pritom organizam nema dovoljno tečnosti, minerali počnu da se kristalizuju. Neki od čestih faktora koji su zaslužni za stvaranje kamena u bubregu su infekcije mokraćnih puteva i oboljenja koja izazivaju zastoj mokraće, kao i poremećaji metabolizma i endokrinog sistema. Kada u prečniku imaju par milimetara, ovi kamenčići smatraju se peskom. Ali kada kamen ima više od 7 milimetara, najverovatnije će se zaglaviti u mokraćnom kanalu i sprečiti normalan protok mokraće, a pritom će konstantno oštećivati sluzokožu, što je idealna sredina za nastanak infekcije. Sve veće od toga ne može da uđe u kanal i ostaje u bubregu gde se vremenom sve više širi.

Ali ono što je najstrašnije kod kamena u bubregu je bol koji izaziva. Kada uđe u mokraćni kanal, kamen izaziva nesnosan bol koji kreće u slabinskom delu kičme, širi se ka preponi i traje od 20 minuta do više sati. Prate ga povišena temperatura, mučnina, povraćanje, često i krv u mokraći. Infekcije mokraćnih puteva su redovni pratilac ovog stanja. Bol može biti toliko intenzivan da izaziva gubitak svesti. Upravo je bol ono što nas natera da se konačno pozabavimo stanjem svojih bubrega. Ali čak i kada se primene razne metode razbijanja i uklanjanja kamena, postoje velike šanse, čak do 70% da će se ponovo pojaviti.

Zato bi svi trebalo da obratimo pažnju na to kakvu hranu jedemo i kakvu vodu pijemo. I posebno – u kojoj količini. Osobe koje već imaju kamen u bubregu trebalo bi da piju toliko tečnosti da izluče putem mokraće najmanje dve litre. Prerađena hrana je prepuna soli koja veoma nepovoljno utiče na rad bubrega i sprečava drenažu. Umesto industrijski prerađene hrane, najbolje je da sami pripremimo svoje obroke od svežih namirnica. Veliki prijatelji našeg urinarnog trakta su peršun, celer, brusnica, bobičasto voće, lubenice, i najvažnije od svega – čista, kvalitetna voda bez previše minerala.

Ali ono što nam najviše može pomoći, kao preventiva ili kada već postoji problem, je lekovito bilje. Čestoslavica, maslačak, zlatnica, breza i rastavić su herojska petorka koja efikasno rešava urinarne infekcije, čak i kad je u pitanju najupornija bakterija, Ešerihija koli, smiruje akutne i hronične upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, ima diuretičko dejstvo i doprinosi pravilnoj raspodeli tečnosti u organizmu, a preventivno deluje protiv nastanka peska i kamena u bubregu, dok kod već prisutnih kristala olakšava bolne krize. Svih ovih pet prirodnih junaka deo su preparata Nefrovit.

Ništa na ovoj planeti nije večno, čak ni kamen. A uz Nefrovit, kamen u bubregu ne dobija šansu da raste i izaziva infekcije.

Najupornija bakterija

Ešerihija koli (Escherichia coli, E.coli) je redovan stanovnik ljudskog i životinjskog sistema za varenje. Kada se rodimo, već od prvog dana života dolazimo u dodir s njom. Kako su njeni korisni sojevi deo naše crevne flore, oni pomažu varenje i apsorpciju nutrijenta iz hrane i obilno proizvode vitamin K2 koji igra bitnu ulogu u kalcifikaciji kostiju. Vrlo je otporna i nije joj potreban kiseonik da bi preživela, a u Černobilju su pronađeni neki sojevi koji se čak hrane radioaktivnim materijama. Ova gram negativna, štapićasta bakterija svoje ime je dobila po Teodoru Ešerihu, nemačkom bakteriologu, koji je otkrio 1885. godine.

Ali nisu svi sojevi ove bakterije korisni. Štetni sojevi Ešerihije koli su glavni krivac za veći deo infekcija urinarnog sistema, čak oko 80% njih. Kada ih unesemo preko hrane, mogu nam izazvati digestivne smetnje, što se manifestuje grčevima, mučninom, povraćanjem, prolivom i krvavom stolicom, ali obično se imuni sistem sam izbori sa njima u crevima. Ali ako bakteriju iz digestivnog prenesemo u urogenitalni trakt, bilo nepravilnim brisanjem nakon vršenja nužde, seksualnim kontaktom, ili usled loših higijenskih uslova u javnim toaletima ili na bazenima, osetićemo simptome cistitisa ili urinarne infekcije: peckanje prilikom mokrenja, učestalo i bolno mokrenje, kod uznapredovale infekcije i povišenu temperaturu, dok urin postaje zamućen, ponekad i krvav, i specifičnog mirisa. Kod žena, koje mnogo češće pate od infekcija izazvanih ovom bakterijom, javlja se i neprijatan osećaj pritiska iznad pubične kosti. Postoje i retki slučajevi infekcija bez simptoma, koje se otkrivaju tek nakon analize urina.

Ako se infekcija zapusti, osim bešike i mokraćnih kanala može zahvatiti i bubrege, i tada se simptomi pogoršavaju. Pored groznice, javljaju se i bol u leđima, odmah ispod grudnog koša, vrtoglavica i povraćanje. Tada hitno treba potražiti lekarsku pomoć, a pod većim rizikom su starije osobe i dijabetičari. Kako žene imaju dosta kraću mokraćnu cev od muškaraca, znatno češće oboljevaju od cistitisa: statistike kažu da 25% žena makar jednom u životu iskusi infekciju izazvanu Ešerihijom. Nažalost, ima i onih koje su joj sklone, pa su zabeleženi slučajevi učestalih infekcija, i po 5-6 puta godišnje. S godinama stari tkivo sluznice mokraćnih kanala, pa su zato starije osobe, naročito žene s početka menopauze nadalje, posebno podložne infekciji. Kada je sluznica oštećena i suvlja, bakterije i virusi se lakše množe i duže opstaju.

Posebno opasan oblik Ešerihije je serotip O157:H7 koji može izazvati komplikacije opasne po život, naročito kod dece i starih, jer luči vrlo jak otrov, šiga toksin, koji uništava crvena krvna zrnca pa može izazvati srčani ili moždani udar, kao i skupljanje tečnosti u plućima i bubrezima.

Pored nehigijenskih uslova u toaletima i bazenima, idealno tlo za bujanje ešerihije je mesna industrija. Bakterija se lako prenosi preko posuđa, mesa i mleka, pa je, osim higijene, preduslov za sprečavanje njenog širenja i kuvanje životinjskih proizvoda na dovoljno visokoj temperaturi. Za mlečne proizvode je zato važan proces pasterizacije, a kod mesa je bitno ne samo kuvanje, već i higijena prostora u kome se ono obrađuje. Kod kuće je meso najbolje seći ne na drvenim daskama, već na plastičnim ili keramičkim koje se mogu temeljno oprati. Meso treba odleđivati u frižideru tokom noći i nikako ga ne prati u sudoperi jer se onda bakterije šire po celoj radnoj površini. Pre kuvanja ga treba zaštititi od insekata, naročito muva koje su vrlo efikasni prenosnici štetnih sojeva Ešerihije.

Nažalost, i voće i povrće mogu biti kontaminirani Ešerihijom, i zato je važno da ga temeljno operemo. Jedan od čestih načina njenog prenošenja je preko životinjskog izmeta, koji jednostavno i brzo može zagaditi skladišta, prodavnice, ali i prirodne vode – reke, jezera, bunare, kojima se tretira hrana. Od Ešerihije se zato najbolje branimo higijenom: pranjem ruku i održavanjem higijene tela, ali i kuhinje, posuđa i hrane.

U slučaju urinarne infekcije Ešerihijom koli, neophodno je uraditi analize mokraće i krvi i potražiti lekarsku pomoć. Nažalost, kako bakterija lako mutira, tako brzo postaje otporna na razne vrste antibiotika. Zato je u borbi s njom potrebna velika upornost. Osim higijene, bitno je piti dovoljno vode, jačati imunitet i hranom unositi prirodne antibiotike – beli i crni luk, med, divlji origano, brusnica, samo su neke od namirnica koje Ešerihija ne voli. Ali tu su i lekovite biljke koje su vrlo efikasne kod bakterijskih infekcija urinarnog trakta: čestoslavica, maslačak, zlatnica, breza, rastavić…

Njih pet su u najboljem odnosu i najiskoristljivijem obliku udružene u Nefrovitu – prirodnom preparatu namenjenom očuvanju zdravlja bubrega i mokraćnih organa. Nefrovit doprinosi smirivanju akutnih i hroničnih upala urinarnog sistema, a preventivno deluje protiv stvaranja peska i kamenčića u bubrezima. Posebno je efikasan kod infekcija Ešerihijom koli, i svojim diuretičkim dejstvom temeljno čisti i ispira mokraćne kanale.

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga putau mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Nezvani gosti

Počinje kao peckanje prilikom mokrenja koje se naglo pojačava, baš kao i potreba za odlaskom u toalet. Ako ove simptome ignorišemo, može doći i do bola prilikom mokrenja, mučnine, povraćanja, povišene temperature, a urin može potamneti ili se čak u njemu pojaviti krv.

Urinarna infekcija nastaje kada bakterije preko mokraćnog kanala (uretre) dospeju u bešiku. Znatno su češće kod žena nego kod muškaraca, ali kada se dese muškarcima mogu da pogode i prostatu pa je tada lečenje duže. Žene češće pate jer su im mokraćni kanali kraći, a neki od rizika su i vaginalni seks i upotreba spermicida pa, ukoliko urinarne infekcije postanu učestale, preporučuje se izbor drugačije kontrole začeća. Ono što dodatno ’dodaje ulje na vatru’ kod ovih vrsta infekcija je premali unos tečnosti, često kupanje u kadi, ignorisanje potrebe za odlaskom u toalet i zadržavanje mokraće, kao i kamenčići u bubregu.

Najčešći i najnaporniji ’nezvani gost’ – uzročnik urinarnih infekcija, čak do 95% njih, je bakterija Ešerihija koli (Escherichia coli), konkretno uropatogena E. coli (UPEC). ’Krštena’ je po Teodoru Ešerihu (Theodor Escherich), nemačko-austrijskom bakteriologu koji je otkrio 1885. Ešerihija ima više vrsta i obično žive u našem digestivnom traktu gde pomažu varenje, ali neki sojevi mogu napraviti ozbiljne infekcije, čak opasne po život, kako u crevima tako i u plućima. Nepoželjne sojeve Ešerihije najčešće unesemo u organizam preko nedovoljno termički obrađenog mesa i mleka, voća i povrća, zagađene vode, ali i kontaktom s drugim ljudima. Međutim, možemo se zaraziti i sami ako je neadekvatnom higijenom iz crevnog trakta prenesemo u urinarni.

Kada se Ešerihija ušunja u bešiku nastaje cistitis, upala bešike. Potreba za mokrenjem postaje neizdrživa, javlja se peckanje i bol prilikom mokrenja. Mokraća postaje mutna i neprijatnog mirisa, a žene mogu osetiti i bol u maloj karlici. Ako se infekcija zapusti, može dospeti i do bubrega i uzrokovati ozbiljne komplikacije, kao na primer hemolitički uremički sindrom.

Ono što ljudi najčešće rade kada dođe do urinarne infekcije je da na svoju ruku počnu terapiju antibiotikom, što se nikako ne preporučuje jer tako sojevi ove bakterije obično postaju rezistentni i onda nam je sve teže da ih se oslobodimo. Najbolji način da dobijemo pravu terapiju je pomoću urinokulture i lekarske konsultacije. Ešerihiju je potrebno lečiti antibiotikom, ali je vrlo bitno pronaći onaj pravi. Tada terapija traje do pet dana.

Ali, pored antibiotika, efikasnosti terapije može veoma doprineti i lekovito bilje uz adekvatan unos tečnosti. Vrlo delotvorne biljke kod problema s urinarnim traktom su koren maslačka, čestoslavica, zlatnica, list breze i rastavić. Ne samo da će svojim diuretičkim dejstvom uticati na eliminaciju bakterija, već će smiriti akutne i hronične upale, doprineti eliminaciji peska i sitnih kamenčića iz bubrega, olakšati bolne krize, a kod muškaraca smiriti probleme s prostatom. Sve ove biljke deo su prirodnog preparata Nefrovit.

Kako su kod žena upale mokraćnog trakta često povezane s genitalnim, odličnu prevenciju može pružiti i Femisan A, pored vrlo efikasne uloge u balansiranju hormona, prevenciji i smanjenju tegoba ženskog reproduktivnog sistema.

Muškoj populaciji, kojoj urinarne infekcije neretko izazivaju probleme s prostatom, vrlo efikasnu bakteriostatičku i baktericidnu zaštitu pruža Hipoprostat. I ovaj preparat pojačanom diurezom pomaže u eliminaciji štetnih bakterija i toksina, a osim što je efikasan kod infekcija urinarnog trakta, povećava vitalnost prostate.

Kod osoba koje su sklone urinarnim infekcijama vrlo je bitna preventiva. Ispravna higijena, izbor adekvatne kontrole začeća za žene, unos dovoljne količine tečnosti, kao i preparat po izboru – Nefrovit, Femisan A ili Hipoprostat, pomoći će da se ovim nezvanim gostima zauvek zatvore vrata.

Dosta trčkanja!

Postoji sindrom koji pogađa čak 40% žena i 25% muškaraca. Ne definiše se kao oboljenje, ali prilično urušava kvalitet života i samopouzdanje: hiperaktivna bešika, ili, narodski rečeno, često ‘trčkanje’.

U normalnim uslovima, kada se bešika napuni, šalje poruku mozgu da je potrebno da je ispraznimo. Potom se mišići bešike kontrahuju, i ona preko uretre izbacuje mokraću, nakon što se otvori sfinkter, mišić-zatvarač. Kod osoba koje pate od hiperaktivne bešike, potreba za mokrenjem dolazi iznenada, iako bešika nije puna. Nagon je jak i potreba hitna, a ponekada dolazi i do inkontinencije – deo mokraće nevoljno ’pobegne’.

Bešika, kada je hiperaktivna, ne bira mesto i vreme. Aktivira se iznenada, bilo da je dan ili noć, pa nam tako ugrožava sve sfere života, od sna, preko rada, intimnih odnosa, aktivnosti napolju, i često nas tera da izbegavamo izlaske iz kuće jer jedino tu znamo gde je toalet i do njega možemo brzo da dođemo.

Iako svačija bešika može da se otme kontroli, najčešće postaje hiperaktivna u slučajevima kada postoji neki od sledećih rizika:

  • hormonalni poremećaj, zbog čega češće pogađa žene od muškaraca
  • neurološki poremećaji koji utiču na signale koje bešika šalje do mozga
  • slabi mišići male karlice (što je često nakon porođaja)
  • infekcije urinarnog trakta
  • bakteriološka iritacija unutrašnjosti bešike
  • kamen u bešici
  • hiperglikemija koja izaziva pojačanu žeđ, i stvaranje veće količine mokraće
  • gojaznost
  • teška oboljenja koja utiču na mozak ili kičmenu moždinu, šlog ili multipla skleroza

Ali postoje i faktori koje sami stvaramo, a koji mogu izazvati ili pogoršati stanje hiperaktivne bešike. Ishranom možemo dosta uticati na celokupno stanje organizma, pa i urinarni trakt, evo kako:

  • Bešika ne voli citruse. Njihova kiselina iritira unutrašnjost urinarnog sistema, naročito bešiku. Zato je bolje ograničiti unos limuna, limete, narandži, mandarina, grejpfruta… Ne prija im ni kiselina iz paradajza, naročito iz prerađevina – sosova i kečapa.
  • Bezalkoholni napici, naročito gazirani, pravi su neprijatelj urinarnog trakta. Najveća studija koja se bavila inkontinencijom došla je do zaključka da su gazirani bezalkoholni napici, pored gojaznosti i pušenja, najveća tri uzroka hiperaktivne bešike.
  • Jedan od razloga što je većina bezalkoholnih napitaka štetna je što sadrže kafein. Kafa je prirodni diuretik i izaziva često mokrenje, ali to nije sve – ona iritira mišić bešike. Istraživanja pokazuju da i ograničenje na jednu kafu dnevno može da pomogne, ali kod težih slučajeva kofein se mora izbaciti u potpunosti.
  • Danas izbegavamo šećere jer dokazano izazivaju niz poremećaja, uključujući i gojaznost i dijabetes, i zamenjujemo ih veštačkim zaslađivačima koji su se pokazali kao još štetniji. Kada je bešika u pitanju, studija rađena na životinjama pokazala je da veštački zaslađivači podstiču glatke mišiće unutar bešike da se grče više nego što je normalno.
  • Alkoholni napici su, baš kao i kofein, diuretici, ali i iritiraju unutrašnjost urinarnog trakta. Alkohol stimuliše bešiku i tera na hitno mokrenje. Ako se konzumira uveče, tokom noći su garantovani učestaliji odlasci do toaleta.

Kod osoba sa slabim mišićima karlice, što je čest slučaj u trudnoći, nakon porođaja, u menopauzi ili kod gojaznih osoba, najbolja pomoć su Kegelove vežbe. Svesnim kontrakcijama mišića male karlice može se sprečiti inkontinencija, a dobra stvar kod njih je što se mogu raditi svuda, dok sedimo, stojimo u autobusu, čekamo u redu u samoposluzi…

Pored svega ovoga, bitno je da čuvamo zdravlje urinarnog trakta. Česte infekcije i upale ostavljaju doživotne posledice, a mogu dovesti i do hiperaktivne bešike. Najbolje što možemo da uradimo je da potražimo lek u prirodi: čestoslavica, maslačak, zlatnica, breza, rastavić… Sve su to lekovite biljke koje čuvaju zdravlje urinarnog trakta i bubrega, uravnotežuju preraspodelu tečnosti u organizmu, sprečavaju i pomažu u lečenju infekcija i upala i podstiču izbacivanje peska i kamenčića iz bubrega i mokraćne bešike. Ovih pet lekovitih biljaka zastupljene su u najboljoj mogućoj razmeri i na najprirodniji način, u alkoholnoj tinkturi Nefrovit. Samo 20-30 kapi Nefrovita tri puta na dan pomaže kod akutnih i hroničnih upala bubrega, bešike i mokraćnih kanala, ali i bakterija, uključujući i Ešerihiju koli. Više Nefrovita – manje trčkanja!

Hrana za radost bubrega

Daleki rođak joj je crni luk, a potiče iz istočnog Mediterana, tačnije severa Afrike. Gajili su je stari Egipćani, dok su je Grci uzdizali do svete biljke i afrodizijaka. Rimljani su je rado dodavali svojim hedonističkim gozbama, najčešće uz ribu. Tokom Srednjeg veka u Evropi je pala u zaborav, ali su Arapi nastavili da je gaje, pa je svoju evropsku renesansu doživela u 16. veku na dvorovima Starog kontinenta. Luj 14. je naročito cenio i zbog njega se posebno uzgajala. U njenom blagom ukusu i lekovitim svojstvima uživao je samo viši stalež, i tek se u 18. veku pojavila na tržnici i postala dostupna svima.  A ovih dana vaskrsla je i na beogradskim pijacama.

Na tezgi na Bajlonijevoj pijaci vezice špargle stidljivo proviruju međ’ rotkvicama i zelenim salatama. Mlade su i sveže, ne deluju da su iz uvoza, što potvrđuje i prodavačica. Domaći uzgajivač. Konačno je, nakon više milenijuma, stigla i kod nas. Špargla nije jednostavna za uzgoj, naročito za nestrpljive poljoprivrednike. Potrebno je 2 do 3 godine da počne pošteno da rađa, ali zato kada jednom počne, tokom naredne dve decenije veoma je darežljiva. Na proleće krene da izviruje iz zemlje kao armija patuljaka s visokim šeširima. Izdanci rastu iz podzemnih stabljika, rizoma, a osim što je jestiva i ukusna, cela biljka je veoma zdrava.

Špargla je najbolji čistač bubrega i urinarnog trakta. Podstiče izlučivanje tečnosti iz organizma, i na taj način ’opravlja’ niz poremećaja, od eliminacije urinarnih infekcija i upala, preko hormonalnog disbalansa kod žena, bola u zglobovima, zatvora, lošeg varenja, slabih nerava, a naročito kamenčića i peska u bubrezima i bešici. Kako čisti organizam iznutra, to se vidi i spolja, jer se i koža prolepšava, nestaju akne, vraća joj se gipkost, vlažnost i nestaju bore. Špargle su odličan izvor vlakana, vitamina C, K, B6 i folne kiseline (zbog čega su idealne za trudnice), vitamina E i niza minerala – kalijuma, fosfora, magnezijuma, kalcijuma, gvožđa, joda, selena, cinka… Pomoću svih njih sprečava anemiju i pomaže kod oboljenja pluća i disajnih organa.

Prust

Antički Grci su bili u pravu kad su joj pripisivali afrodizijačka svojstva, jer samim tim što čisti toksine iz organizma, špargla vraća energiju i živost telu i bistrinu duhu. Kada pojedemo špargle, osetićemo ubrzo njihov efekat po čudnom mirisu urina, već četvrt sata nakon obroka. Početkom 20. veka Marsel Prust je primetio kako špargle njegov nokšir pretvaraju u bočicu parfema. Za ovaj ’parfem’ zaslužan je aspargin, amino kiselina koja se razlaže prilikom varenja. Aspargin je taj koji igra najveću ulogu ’čistača’ kada jedemo ovo povrće, pa kada osetimo taj ’prustovski miris’ urina, znamo da smo učinili nešto dobro za svoje zdravlje. Aspargin je veoma blagotvoran za funkcije mozga, a odličan je i za šećeraše i gojazne jer sadrži hrom, mineral u tragovima, neophodan za pravilno funkcionisanje insulina. Ali to nije sve, tu je i glutation: izuzetno bitan antioksidans sa velikim moćima. Laboratorijska istraživanja su pokazala da glutation zaustavlja rast virusa SIDA, ćelije karcinoma, pospešuje imunitet i može da spreči prerano starenje i smrt usled kardiovaskularnih poremećaja.

Špargla je idealna namirnica za osobe na dijeti, 100 grama, oko 5 stabljika, sadrži samo 20 kalorija, nema masti i skoro da uopšte nema natrijuma. Da bi se zadržale hranljive materije, potrebno je kuvati ih što manje: ili na kratko blanširati, baciti na minut na tiganj ili u rernu. Prilikom spremanja potrebno je odseći donji, drvenasti deo, ali ga ne treba baciti, i njega možemo iskoristiti tako što ćemo ga dodati u čorbicu.

Špargle možemo, kao stari Rimljani, dodati glavnom obroku, ili ih staviti preko salate. Njihova intenzivna zelena boja osvežiće tanjir, i sigurno će nas inspirisati da budemo kreativni s hranom i uvrstimo što više boja. A ako imamo problema s bubrezima i urinarnim traktom, trebalo bi da je što češće imamo na trpezi. Ima li većeg prijatelja bubrega od špargle? Pa… tu je samo jedan: Nefrovit. Baš kao i špargla, i on je potpuno prirodan: čestoslavica, maslačak, zlatnica, breza, rastavić… sve su to prijatelji bubrega, znalački obrađeni i presuti u jednu staklenu bočicu. Da je Prust poživeo da proba Nefrovit, i njega bi ovekovečio svojim perom.