Category Archives: Optima Forma

Za brz put u san

Svoj naučni naziv – Humulus lupulus, hmelj je dobio zbog pogrešnog verovanja starih Rimljana da ova biljka penjačica svo rastinje oko sebe davi baš kao što vuk (lupus) hvata za gušu svoj plen.

Iako su ga američki indijanci i Arapi davno koristili, u Evropi je hmelj na scenu stupio prvo kao omiljeni sastojak za spravljanje piva, koji mu daje poseban, gorak ukus. Danas na pivo gledamo kao na napitak za osveženje i uživanje, ali nekada je bilo preka potreba. U vreme kada su vode često bile nečiste i kada bi kuga kosila čitava sela i gradove zbog jednog zagađenog izvora, preživljavali bi samo oni koji su umesto vode pili pivo, zahvaljujući antimikrobnim svojstvima hmelja i alkohola. Ali ni pivo nekada nije bilo ono što je danas: bilo je dosta blaže i pravilo se bez kvasca. Hildegard iz Bingena, monahinja i čuvena travarka iz 11. veka, u jednoj od svojih knjiga primetila je da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i produžava mu rok upotrebe. U Nemačkoj je s početka 16. veka donet zakon o kvalitetu piva, kojim se propisuje da se ono pravi samo od ječmenog slada, hmelja i vode. U to vreme se za kvasac nije znalo, kao ni za hemijske procese koji se odvijaju tokom vrenja.

Tokom istorije se hmelj ređe koristio kao lek. Paracelzus ga je u 16. veku propagirao kao digestiv, a Matiolus kao diuretik. U par priručnika se pominje da se koristio za pročišćavanje krvi, jetre i pankreasa, a njegovo umirujuće dejstvo je otkriveno tek u 19. veku.

Verovatno najpoznatija ličnost koja je obilno koristila ovu biljku, i to ne samo u pivu, bio je engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišarkama hmelja, zbog ’slabih nerava’. Smatralo se da jak miris hmelja pomaže san. Konačno su evropljani došli do onoga što je tvrdio Ibn Al Baitar još u 12. veku: da hmelj smiruje.

Francuski apotekar Planš bio je prvi koji je 1813. izolovao lupulin, finu smolastu supstancu iz ženskih cvetova – šišarki hmelja. Preporučivao ga je zbog narkotičkog dejstva svima koji su patili od nesanice, tvrdeći da olakšava ulazak u san i smiruje nerve, bez negativnih dejstava. U to vreme je bila popularna terapija opijumom koji je, osim zavisnosti, izazivao i zatvor. Pored toga što je smirivao nerve, hmelj se koristio i za ’balansiranje’ libida – primećeno je da je povećavao seksualnu želju tamo gde je nema, a da je smirivao kod onih koji nisu mogli da je kontrolišu.

A šta znamo danas o hmelju i njegovoj sposobnosti da uljuljka u san, da li je sve samo mit ili ima i naučnu potporu? Godine 1983. iz hmelja je izolovan 2-metil 3-buten-2-ol, lako isparivi alkohol, kome se može pripisati bar deo umirujućih svojstava ove biljke. Međutim, skorašnja istraživanja su otkrila još dve interesantne činjenice: hmelj utiče na receptor melatonina, hormona koji se luči u epifizi, a koji je odgovoran za održavanje cirkadijalnog ritma – ciklusa budnosti i spavanja. Takođe, beta kiseline iz hmelja povoljno utiču na GABA – gama-aminobuternu kiselinu, neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu koji, pored niza funkcija, igra veliku ulogu u ciklusu spavanja – podstiče dubok, okrepljujući san i lako buđenje. Studija rađena na miševima pokazala je da hmelj ima sedativni efekat, usporava spontanu lokomotornu aktivnost, produžava san i snižava telesnu temperaturu.

Hmelj se obično koristi u kombinaciji sa valerijanom, još jednom lekovitom biljkom koja je poznata po svom umirujućem dejstvu. U jednoj studiji iz 1977. godine, ova kombinacija se pokazala kao efikasna kod nesanice tako što promoviše kvalitet sna, dubok san i REM fazu, što je sve potvrđeno praćenjem moždanih aktivnosti. Dosta kasnije, 2004. godine ova teorija je potvrđena, ali je i naučno dokazano da kombinacija hmelja i valerijane dostiže puni efekat na centralni nervni sistem u roku od jednog sata.

Jedna nedavna studija imala je za cilj da istraži efekat hmelja sa i bez valerijane kod 30 pacijenata koji pate od nesanice. Nakon što su dve grupe tokom 4 nedelje koristile samo valerijanu, odnosno valerijanu u kombinaciji sa hmeljom, pokazalo se da hmelj igra veliku ulogu u poboljšanju latencije sna – vremena koje je potrebno da utonemo u san. Pritom je terapija potpuno bezbedna, i nakon prestanka ne dolazi do vraćanja nesanice.

Dobar san je jedan od bitnih preduslova za kvalitetan život. Pa možda su stari Rimljani bili u pravu, hmelj jeste vuk koji hvata plen za gušu, a u njegovom slučaju plen je nervoza i nesanica. Lekovite šišarke hmelja našle su svoje mesto i u modernom preparatu zasnovanom na vekovnim saznanjima. Optima Forma pored hmelja sadrži i valerijanu i matičnjak, i nihova sinergija pomaže savremenom čoveku da se izbori sa stresom, depresijom, nedostatkom koncentracije i energije, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. I što je najbitnije – da se dobro naspava.

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.

Otmica amigdale

Ona je sitna, ali žestoka, i može da nas u trenutku izbaci iz koloseka, kao što okidač izbaci metak iz puške. Ima jedno ime, ali se sastoji od dve žlezde veličine badema koje se nalaze u mozgu, s obe strane slepoočnica. Amigdala. I odgovorna je što su nam u strahu velike oči.

Amigdala skuplja sve informacije koje pristižu preko čula, obrađuje ih, sortira, i ’uključuje alarm’ čim prepozna pretnju koja bi mogla da nas ugrozi. Zahvaljujući njoj smo opstali od praistorije do danas, i zahvaljujući njoj i dalje izbegavamo opasne situacije, stisnemo kočnicu u autu kad neko pretrčava ulicu, trgnemo ruku kada pas krene da nas ujede, branimo se kada nas neko napadne… Ali amigdala je mnogo više od toga. Ona ’fajlira’ sećanja i emocije koje su s njima povezane i utiče na emocionalno pamćenje. Bez nje ne bismo mogli da prepoznamo druge ljude, kao ni da osetimo emocije prilikom sećanja: ostali bismo ravnodušni i na miris bakinih krofni, i na omiljenu pesmu iz mladosti, i na sliku nasilnika koji nas je opljačkao i pretukao u mračnom ulazu zgrade.

Kada nam je lepo, amigdala nema mnogo posla. Tada se luče hormoni sreće koji je uljuljkaju, pa zato kad smo zaljubljeni postajemo slepi kod očiju, stresne situacije nas manje dotiču i spremniji smo da se bezglavo srljamo u propast. Amigdala više voli stres. Ona je okidač naše reakcije na rizične situacije i savetuje nas u deliću sekunde da li da bežimo, borimo se ili se pritajimo. Tada se momentalno odvija odgovarajuća reakcija čitavog organizma, krv se preusmerava iz unutrašnjih organa u ruke i noge koje su spremne za akciju, a naš fokus je sav isključivo na onome što je izaziva. I tako nama vlada impuls i pokreće reakcije koje mogu biti nadljudske i mnogo ekstremnije nego što je sama situacija.

Impuls nam ne dozvoljava da trezveno razmišljamo, više nemamo kontrolu nad sobom i svojim rečima. I to su trenuci kada najčešće izgovorimo nešto zbog čega se posle kajemo. Psiholog Danijel Goleman, u čuvenom bestseleru Emocionalna inteligencija, opisao je ovaj trenutak veoma adekvatnom kovanicom: otmica amigdale.

Nekada bi naš predak, pri susretu s opasnom životinjom pomislio ’da li da je pojedem ili da ona pojede mene?’. Danas su opasne životinje zamenili agresivni kolega, nervozni vozač na raskrsnici koji je legao na sirenu i ne pušta, neko ko bi da se ubaci preko reda u samoposluzi, ali i, nažalost, nama bliski ljudi: partner, roditelj, dete… bilo koja stresna situacija. Kada smo u kandžama amigdale, partner može u trenutku postati naš najgori neprijatelj, van svake logike i zdravog razuma.

’Snažne negativne emocije upijaju svu pažnju pojedinca i onesposobljavaju svaku nameru da učini bilo šta drugo’, objasnio je Goleman. A kako smo danas konstantno pod stresom, stalne i intenzivne emocije koje on izaziva i hormoni koji ne prestaju da vršljaju po našem telu mogu dovesti do ’emotivnog mamurluka’, što je još jedan Golemanov termin. Tada smo stalno umorni, iscrpljeni, a fitilj nam je sve kraći u najbanalnijim situacijama.

Kako ne dopustiti amigdali da nas otme? Prvi korak je da shvatimo kako funkcioniše njen mehanizam, a drugi, kako savetuje Goleman, je da radimo na tome da što više širimo prostor između impulsa i akcije. I tu dolazimo u domen svesti. Kada upražnjavamo svesno ponašanje, dobijamo par trenutaka tokom kojih možemo da promenimo odnos prema sopstvenom iskustvu, da ne dozvolimo impulsu da nas ponese, već da sagledamo da li ima mesta za drugačiji, bolji izbor.

Svest i znanje idu ruku pod ruku, pa kada dođe trenutak suočavanja s impulsom koji besni, reži i skače po kavezu, nestrpljiv da mu otvorimo vrata, dovoljno je da izbrojimo do tri, setimo se da to nismo mi nego naša amigdala, pomazimo zver po glavi i odemo korak unazad. Koliko već par minuta kasnije bićemo srećni što smo sebe poštedeli jednog velikog kajanja.

’Nikada nisam zažalio kad bih nešto prećutao, ali sam mnogo puta zažalio zbog nečeg što sam izgovorio’. Omar Ibn Al-Hatab

Zlo i dobro u nama

Posmatrajući prirodu možemo zaključiti da se u njoj sve dešava prema zakonima na koje ne možemo primenjivati društveno svojstvene kategorije: prirodna katastrofa ili nepogoda nije ni dobra ni zla, ona jednostavno jeste, postoji takva kakva je. I ako velike katastrofe posmatramo iskoračivši na tren iz kratkog i skučenog života ljudske jedinke, možemo zaključiti da imaju i svoje pozitivne strane i da su, sa stanovišta prirode, čak neophodne. Vulkanske erupcije mogu zbrisati čitavu populaciju ali stvaraju plodno tlo za novi život. Požari uništavaju šume, ali postoji semenje koje klija samo nakon vatre…

A šta je sa ljudima? Da li postoje iskonsko zli ljudi i iskonski sveci? Istorija bi nam mogla dati više dobrih primera pravog zla. Šta više, biće da mračni likovi više privlače našu pažnju i potrebu da ih analiziramo nego sveci. Kada kažemo ’ljudi smo’, obično to činimo da bismo opravdali svoje ili tuđe ’grehe’. Ponekad se ispostavi da su ti gresi imali i pozitivan efekat po društvo, jer ono što nas nagoni na dela nije čist razum, već i naša podsvest koju sačinjavaju slojevi i slojevi kako naše ličnosti tako i iskustava, ličnih i tuđih. Da li su velike katastrofe koje izazovu ljudi, poput ratova, samo još jedna od prirodnih nepogoda ili su društveni zakoni, naročito danas u vreme visokih tehnologija, kategorija za sebe?

Sa stanovišta psihologije, ono mračno u ljudima se može čak i izmeriti. Osobe s narcističkim poremećajem ličnosti, psihopate i sadisti imaju mračnu osobinu da sebe stavljaju ispred drugih i do ciljeva dolaze na njihov račun, a količina ’crnila’ u nama se može čak izmeriti i testom. Takozvani D-faktor (D-factor, D od ’dark’, mračan), uključuje narcisizam – ekstremnu sebičnost, Makjavelizam – spremnost da se manipuliše drugima zarad postizanja sopstvenih ciljeva, i psihopatiju – bezosećajnost i antisocijalno ponašanje. Tim psigologa koji se intenzivno bavi analizom ovih osobina predvodi Ingo Zelter, Profesor psihologije Univerziteta u Kopenhagenu. Zelter je ’mračnoj trijadi’ dodao još 6 osobina: egoizam – fokus na isključivo lična dostignuća, udaljavanje od morala – verovanje da se pravila etike ne odnose na nas, podsvesno polaganje prava – ubeđenje da na nešto imamo više prava od drugih, sadizam – zadovoljstvo kada druge povređujemo, inaćenje – želja za osvetom, čak i na sopstvenu štetu, i samointeres.

Istraživači su prikupili veliki broj podataka pomoću upitnika kog je popunilo više hiljada ispitanika (koji je svima dostupan OVDE), na osnovu čega su napravili statistički model kako bi utvrdili da li sve ove osobine idu zajedno i u kom nivou. I odgovor je potvrdan. Nažalost, D-faktor je očigledan, čak i kada se izostave pitanja iz neke od 9 kategorija mračne ličnosti. Istraživanja se nastavljaju, a rezultati imaju široku primenu u psihologiji i sociologiji i mogu nam pomoći da razumemo kako se prikrivene osobine ispoljavaju u različitim situacijama, na primer u poslovnom okruženju.

Za razliku od ’mračne trijade’, drugi tim s Fakulteta Barnard u Njujuorku, koji vodi psiholog Skot Beri Kaufman, istražuje njenu suprotost. ’Skala svetle trijade’ (LTS – Light triad scale), sastoji se od 12 pitanja koja svrstavaju osobine u tri pozitivne kategorije: Kantijanizam – osobina da privatamo druge kao ličnosti a ne kao cilj koji opravdava sredstvo, humanizam – vera da su ljudi u osnovi dobri, i vera u čovečnost. I ovaj test je svima dostupan na interentu OVDE. Nakon što ga je uradilo preko 1500 osoba, tim je utvrdio da je test vrlo pouzdan, baš kao i test koji određuje D-faktor.

Upoređujući obe skale, psiholozi su zaključili da svako od nas ima i svetle i mračne crte ličnosti, ali da odsustvo mračnih ne mora obavezno podrazumevati i prisustvo svetlih. Interesantno je da su ispitanici sa visokim rezultatom na skali svetle trijade većinom starije osobe, ženskog pola i one koje su imale manje nepredvidivih situacija tokom detinjstva. Ove osobe su takođe pokazale viši nivo spiritualnosti, zadovoljstva životom, prihvatanja drugih, vere u dobrotu (svoju i tuđu), saosećanja, otvorenosti za nova iskustva i savesnosti. Osobe sa visokim rezultatom na skali mračne trijade su većinom mlađe, muškog pola, koje za motivaciju imaju moć, uspeh i površne veze. Oni su pokazli manji nivo saosećanja, zadovoljstva sopstvenim životom i vere u druge.

Naravno, ovi testovi su tek odškrinuli vrata za nova istraživanja, a sigurno mogu biti korisni svakome od nas, naročito kada nas drugi navode da poverujemo da smo zla osoba, a zapravo smo samo pokušavali da zaštitimo sebe i svoja uverenja. Ali predstavljaju i osnov za brojna razmišljanja, na primer, u kojoj meri nas moderno društvo uči da budemo dobri ili loši, kakvi primeri se serviraju deci i mladima kao model uspeha, i, što je najvažnije, da li je lako biti dobra osoba, i, ako to jesmo, kakve mehanizme moramo usvojiti da bismo opstali u ovom vrlo materijalističkom društvu.

Jedna od osobina koja svakako ide uz dobrotu je integritet – potreba da živimo u skladu sa svojim uverenjima čak i kada nas život stavlja u teška iskušenja. A to nije nimalo lako.

’I dalje verujem, uprkos svemu, da su ljudi istinski dobri u srcu.’

Ana Frank

Gde nestade čarolija?!

Godišnji odmor i putovanja su nešto čemu se uvek radujemo, i kad god na poslu postane prenaporno, tešimo se kako je odmor blizu i precrtavamo dane u kalendaru. Odmor je svetlost na kraju tunela, pa iako često baš pred njega imamo više posla, jer svi od nas zahtevaju da dosta toga odradimo unapred, stežemo zube i trošimo poslednje trunke snage jer znamo da to neće još dugo trajati. Sav naš fokus je na tom trenutku kada se završi radno vreme i kada nas obavije veliki osećaj slobode.

A onda – sve prođe kao tren. Kada nam je lepo, vreme leti i pre nego što se osvestimo, već smo se vratili na staro. Nakon par dana već deluje kao da su taj godišnji odmor i to putovanje bili pre milion godina. A problemi stari, i poneki novi. Šta se dešava na godišnjem odmoru i putovanju što nas tako protrese i natera da preispitujemo sve po povratku?

Pravi problem nije u samom godišnjem odmoru, već onome što se dešava pre njega. Ako živimo samo za godišnji odmor, to znači da nam nešto u realnom životu ne štima. Planiranje putovanja i budućih avantura je divna stvar koje se ne treba odreći, ali svakako treba preispitati stare navike i situacije koje nas teraju da bežimo u maštanje o putovanju i posmatranje na godišnji odmor kao na slamku spasa. Umesto iščekivanja svetla na kraju tunela, možda treba da se zapitamo – otkud mi uopšte u tunelu?

Neke životne situacije nismo mnogo u stanju da biramo, ali ima dosta toga što sami možemo učiniti da poboljšamo kvalitet svog života. Sitne svakodnevne aktivnosti, poneki hobi, bavljenje sportom, kulturna dešavanja, čitanje i druženje s kvalitetnim ljudima, sve su to stvari za koje smo sami odgovorni. Ako dopustimo da nam život bude posao-kuća, mračne misli nam neizbežno postaju stalni pratioci. ’U svom životu si vozač, ne saputnik’, reče moderni pesnik. Ako sami ne držimo uzde, kola će lako skrenuti putem kojim ne želimo da idemo.

Za još jedan čest uzrok očaja nakon povratka s odmora i putovanja odgovorna su naša očekivanja. Često odlazimo s nadom da će nam putovanje doneti veliki preokret u ličnom životu i na privatnom planu. I čekajući da se taj preokret desi zanemarujemo sve lepote koje nas tamo okružuju, tamo smo telom ali smo umom u svom svetu mašte. Putovanja nas definitivno menjaju na bolje jer stičemo neprocenjiva iskustva. Ali te promene nisu lake, i lični rast iziskuje dosta napornih trenutaka, preispitivanja, odbacivanja starih navika i ljuštura. Takve metamorfoze svakako treba da očekujemo, ali treba i da ih izazovemo tako što ćemo celim svojim telom i umom biti prisutni u svakom trenutku svog putovanja. Promene koje nikako ne treba da očekujemo je da ćemo tokom putovanja definitivno sresti čoveka/ženu svog života, da će naše telo doživeti neverovatnu transformaciju, da ćemo dobiti izvanrednu poslovnu priliku na rajskoj plaži, da će vreme biti savršeno i smeštaj besprekoran, a naši saputnici udovoljavati svim našim željama… Iako se u veoma retkim slučajevima nekome po ovim pitanjima i posreći, ako odlazimo na put sa ovakvim očekivanjima, bez sumnje vratićemo se veoma razočarani. Putovanje je avantura, i upravo neočekivani događaji mu daju posebnu vrednost. Šta više, to neočekivano često bude bolje od naših upornih i nerealnih želja.

Jedino što možemo da planiramo su realno očekivane situacije koje možemo donekle sprečiti: da ponesemo belu košulju s dugim rukavima kako ne bismo izgoreli na suncu, udobne cipele ili sandale za hodanje, malu apoteku za ne daj bože, sprej protiv komaraca… na druge stvari teško da možemo mnogo da utičemo. I upravo je to najveća pouka koju nam putovanja daju, da prihvatamo situacije kako naviru i da ih rešavamo u hodu. Baš kao savitljivo drvo koje se povija na vetru i opstaje, dok se kruto lomi.

Pa koja je najbolja strategija po povratku s odmora? Zadržati što duže pozitivnu energiju, pregledati fotografije, napraviti sedeljku i pozvati prijatelje na degustaciju hrane koju smo doneli, ali i sagledati šta bismo od svih stečenih iskustava mogli da primenimo ubuduće, šta bismo mogli na sebi da promenimo, kakve sitne radosti možemo da utkamo u svakodnevni život, koje su prave životne vrednosti i na šta treba da se ubuduće usredsredimo. I, na kraju – shvatiti da je baš kao i to putovanje, i ceo naš život avantura. Svaki trenutak je dragocen, a najbolje štimovanje životnih struna je kada se pojača trud a utišaju očekivanja.

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Agresija maskirana u dobročinstvo

Sigurno najdelotvorniji način da čovekom manipulišete je da to što mu namećete predstavite kao uslugu. Ovu metodu je verovatno nesvesno koristio i pećinski čovek, a u naše vreme usavršena je do krajnjih i globalnih razmera. Jedan od najgorih primera lažnog dobročinstva kome smo danas svedoci je izazivanje rata i nemira u zemljama trećeg sveta u kojima strada najviše civila, pod izgovorom da su neophodni ’kako bi se zaštitili nedužni civili’. I ne čudi što takva taktika dolazi baš iz zemalja u kojima je marketing vrhunski razvijen. Ista metoda koristi se da nam se proda i proturi gomila bespotrebnih stvari, a da toga uglavnom nismo svesni.

I na užem, ličnom nivou, svako od nas oko sebe ima ’dobročinitelje’: svekrvu koja insistira da nedeljom obavezno dolazite kod nje na ručak, ’da vas oslobodi kuvanja’, prijatelja koji vas prijatno iznenadi pozivom kada je čuo da ste bolesni, ali se razgovor pretvori u teleprezentaciju proizvoda koje je nedavno počeo da prodaje, nenajavljene goste koji vas ’časte’ svojim prisustvom usred najnezgodnijeg trenutka ili ceo dragoceni vikend… Neki to rade svesno, neki nesvesno, ali osećaj koji nam takvi ljudi izazivaju je uvek isti: naša etika i vaspitanje nas teraju da se smešimo i istrpimo ih, dok nam instinkt kaže da pobegnemo, zavučemo se u neko skrovito i pusto mesto i vrištimo iz sveg glasa. Dakle, ono što nam ’dobročinitelji’ izazivaju je jaka frustracija.

Svetske religije propagiraju dobročinstvo, ali u pravom, iskonskom obliku: čini dobro i ne očekuj ništa zauzvrat. U suprotnom to nije dobročinstvo već trgovina. Kao i sve iskonske vrednosti, i ovom se lako manipuliše. Ali postoje situacije kada se dobročinstvo otima kontroli: pomaganje drugima je primarno i neophodno do te mere da se zanemaruju sopstvene potrebe, čak i najosnovnije. Takozvani kompleks spasitelja je čest u romantičnim vezama, kada jedan partner žrtvuje sve kako bi ’izvukao’ drugog koji je alkoholičar, kockar, promiskuitetan, patološki lažov, ili jednostavno manipulant. ’Spasitelj’ će uvek nalaziti izgovore za partnerove nerazumne ili nemarne postupke i pravdati ih teškim detinjstvom, nedostatkom novca ili potrebama koje su ’jače od njega’, a u osnovi ovakvog odnosa zapravo leži nedostatak ljubavi prema sebi i strah od napuštanja. I to je zatvoreni krug. Povlađivanjem i nalaženjem izgovora ’spasitelj’ samo jača kod partnera loše osobine, a ovaj sve manje ima potrebu da se menja, jer zašto bi, ovako mu je savršeno. Ali iako spasitelj na prvi pogled deluje kao žrtva, on je zapravo agresor. Negujući tuđe negativne osobine, on bliskoj osobi uskraćuje najbitniju mogućnost – da se promeni.

Još jedan primer ovakve agresije, i verovatno najteži jer nas može snaći od najranijeg detinjstva, je odnos roditelj-dete. ’Sve sam ti dao, a ti mi ovako uzvraćaš’, čest je vapaj roditelja koji sebe doživljava kao dobročinitelja i žrtvu, a zapravo je agresor koji svom detetu ne dopušta da odraste. Kada vas veže upravo onaj koji vam je od prvih dana usadio sopstvene moralne principe i osećaj krivice, veoma je teško isukati mač svesti i preseći pupčanu vrpcu.

Odnos u kome je jednom dobro a drugom loše je nefunkcionalan odnos, i to bi trebalo da nam bude vodilja svaki put kada naiđemo na lažnog dobročinitelja. Lažni dobročinitelji jednostavno nisu dobri po naše mentalno zdravlje, i moramo imati pre svega dovoljno svesti da ih prepoznamo, snage da im se odupremo i taktičnosti da ih diplomatski odbijemo a sebe zaštitimo od osećaja krivice koji nam nameću.

Kada malo bolje analiziramo postupke nama poznatih dobročinitelja-agresora, primetićemo da su prilično predvidivi. To je odlično, jer nam daje mogućnost da se unapred pripremimo. Prva stvar na kojoj moramo raditi smo mi. Moramo sebe podsetiti na činjenicu da smo sami za sebe odgovorni, da se neće pojaviti niko ko će nas spasiti. Potom, potrebno je da tražimo rešenja koja su trajna. I na kraju, moramo se pomiriti s činjenicom da nas jednostavno ne mogu svi voleti. Zapravo, čovek s najvećim integritetom ima najmanje obožavatelja. Onaj koga baš svi vole je krajnje sumnjiv. Postoji samo jedna osoba čija nam je ljubav neophodna: mi sami.

’Voli sebe toliko da uvek možeš da prepoznaš kada se neko prema tebi loše ophodi.’

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.