Sindrom Marije Antoanete

U oktobru 1793. Francuska revolucija stajala je na čvrstim nogama. Devet meseci ranije pogubljen je kralj Luj XVI, poslednji francuski monarh, veoma omražen zbog ekstravagantnog načina života dok je narod živeo u najgorem siromaštvu. Posebno omražena bila je njegova žena Marija Antoaneta, koja se za Luja udala 1770. godine, verovatno najpoznatija po izjavi „neka jedu kolače“, na primedbu da narod nema hleba. Koliko je ona tačna i da li je zapravo bila propagandna izmišljotina revolucionara nikada nećemo saznati, ali uspela je i kraljicu da dovede do giljotine. Marija Antoaneta, kćerka austrijske kraljice Marije Terezije i Franje I, cara Svetog Rimskog Carstva, praktično najmoćnijih ljudi u Evropi, bila je osuđena na smrt giljotinom.

Kada je tog oktobra dovedena do surove sprave na Trgu Konkord u Parizu, koja je trebalo da joj, navodno, na „human način“ odrubi glavu, tridesetsedmogodišnja kraljica bila je potpuno seda. Tako je barem potvrdila brojna publika. Baš kao i za izjavu o kolačima, ni za ovu tvrdnju nismo sigurni koliko je tačna. Ali bila je dovoljna da se po njoj nazove iznenadna pojava za canities – sedu kosu: sindrom Marije Antoanete.

Brojne su legende o slučajevima kada je neko osedeo preko noći. Ali da li je moguće da se to dogodi u tako kratkom vremenskom roku? Jedna modernija priča potiče iz 1982. godine kada je pilot Erik Mudi leteo iz Kuala Lumpura za Pert. Iako je bilo vedro i uslovi za let su bili idealni, dok je leteo preko indonežanskog ostrva Java avionu je iznenada otkazao jedan motor. Potom su otkazali i svi ostali, jedan po jedan. Mudi je objasnio putnicima šta se dogodilo mirnim glasom, i potpuno trezveno prinudno sleteo na aerodrom u Džakarti. Ispostavilo se da je u motore prodro vulkanski prah. Na pilotu se nisu videli znaci velikog stresa. Ali tokom narednih šest meseci počeo je da intenzivno sedi. U roku od godinu dana kosa mu je postala potpuno bela.

Šta kaže nauka? Danas znamo da su dve vrste pigmenta melanina odgovorna za boju naše kose – eumelanin koji utiče na to koliko je kosa tamna, i feomelanin koji određuje koliko je crvena ili žuta. Kako starimo, ćelije u folikulu dlake prestaju da luče ove pigmente zbog čega kosa postaje bezbojna. Jedno od objašnjenja kad je u pitanju iznenadna pojava sede kose je da usled stresa one obojene vlasi opadaju, a ostaju samo bele, kao kod poremećaja alopecia ariata. Po drugoj teoriji, imuni odgovor organizma usled stresa utiče na sistem za proizvodnju pigmenta i njegova proizvodnja iznenada prestaje.

Ipak, nedavna studija uspela je da malo bolje rasvetli ovaj problem. Istraživači dva univerziteta, u Sao Paulu i Harvardu, nakon eksperimenata na miševima, potvrdili su da stres zaista može igrati ključnu ulogu u iznenadnoj pojavi sede kose. Miševi koji su bili izloženi jakom bolu (možda je bolje da ne znamo na koji način), pojačano su lučili adrenalin i kortizol, hormone stresa, što je rezultiralo ubrzanim pulsom i skokom krvnog pritiska – i izazivalo akutni stres. Ovaj proces ubrzao je uništavanje matičnih ćelija odgovornih za proizvodnju melanina u folikulima dlake. Nakon samo par dana sve matične ćelije koje bi trebalo da regenerišu pigment su nestale. I dlaka miševa postala je izrazito seda. A kada se pigment jednom izgubi, nemoguće ga je regenerisati.

U dodatnom eksperimentu, naučnici su utvrdili da je moguće blokirati ove promene ako miševima daju antihipertenzive – lekove koji snižavaju krvni pritisak. Kada su uporedili gene miševa koji su bili pod stresom sa drugim miševima, uspeli su da identifikuju protein koji uzrokuje uništavanje matičnih ćelija usled stresa. Potiskivanjem ovog proteina – ciklin-zavisne kinaze koja inače kontroliše ćelijski ciklus, sprečila bi se i promena boje krzna miševa.

Ovo istraživanje je, naravno, tek prvi korak, i nije pronašlo lek za sedu kosu, ali je dokazalo veoma bitnu činjenicu: da na nas stres ostavlja ogromne posledice, i da je Sindrom Marije Antoanete moguć, iako se ne dešava baš preko noći, kao što je potvrdio slučaj pilota Erika Mudija. Ali kada nam stres bukvalno „podigne pritisak“, celo telo pati. Zato moramo pronaći način da živimo smireno i polako u ova burna i brza vremena. Jer, iako se seda kosa ovih dana vraća u modu, stres i poremećaji koje on izaziva, definitivno nisu nikada poželjni.

U tom procesu nam može pomoći Optima Forma. To je preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas na potpuno prirodan način opušta, smiruje rad srca, pomaže da uveče lakše zaspimo i kvalitetnije spavamo, a da tokom dana budemo spremni za nove izazove, bistrije razmišljamo i bolje pamtimo.

Neprijatelji sopstvene kože

Bubuljica samo što se pojavila, ali mi ne možemo da odolimo da je ne čačkamo i na kraju potpuno „raskopamo“, ostavljajući veliki crveni krater koji će zarastati danima. Zašto smo je uopšte dirali, kad sad izgleda sto puta gore nego kada se pojavila? Zašto nismo u stanju da se suzdržimo da ne diramo lice?

Ponekad smo samo malo nervozni, ili radoznali, pa se „iskalimo“ na sopstvenoj koži. Ali šta ako ova pojava pređe u naviku? Ili opsesiju? Ako stalno čačkamo kožu, bubuljice, akne, ožiljke ili bilo koje promene koje izazivaju i najmanju neravninu, i ako osećamo snažan nagon da to redovno činimo, bez obzira što sami sebi pravimo rane, onda se najverovatnije radi o dermatilomaniji.

Dermatilomaniju je prvi dijagnostifikovao francuski dermatolog Luj An Žak Brok, koji je opisao mladu ženu sa nekontrolisanom potrebom da dira akne. Ona se dijagnostifikuje pomoću sledećih simptoma:

  • stalna potreba za ekskorijacijom – grebanjem po koži koje ostavlja rane, a da ta radnja pritom nije povezana sa nekim fiziološkim poremećajem,
  • epizode grebanja, ceđenja ili češanja kože prati snažan osećaj uznemirenosti, napetosti i anksioznosti,
  • čest osećaj satisfakcije dok taj proces traje,
  • konstantni pokušaji da se prekine takav način ponašanja.

Dakle, problem je psihološke prirode, ali može imati neprijatne ili čak i ozbiljnije fizičke posledice. Rane koje sami sebi napravimo po koži mogu izazvati oštećenja kože, teže povrede i infekcije. U najozbiljnijim slučajevima može biti neophodno čak i presađivanje kože. Ali osećaj koji ostaje nakon ovakvih epizoda obično nosi sa sobom krivicu, stid i povlačenje u sebe.

Pa zašto umemo da budemo neprijatelji sopstvene kože? Neke teorije kažu da je dermatilomanija mehanizam koji nam pomaže da se nosimo sa prevelikom količinom stresa. Izvesni psiholozi tvrde da je ovaj poremećaj pokušaj da izrazimo svoj gnev prema previše strogim roditeljima. Rađene su i kliničke studije koje su dokazale čvrstu povezanost između trauma iz detinjstva i dermatilomanije, i često samopovređivanje ukazuje na seksualno zlostavljanje u detinjstvu. Druge teorije ekskorijaciju smatraju opsesivno-kompulsivnim poremećajem, jer ona podrazumeva „ponovljene radnje u ponašanju s manjkom kontrole“, i doprinosi smanjenju anksioznosti. Ali mnogi ovu teoriju opovrgavaju jer, za razliku od opsesivno-kompulsivnog poremećaja, dermatilomaniju ne izazivaju opsesivne misli.

Ali druge, neurološke studije, pokazale su vezu između dopamina i potrebe da grebemo kožu. Neke droge, kao što su kokain i metamfetamin (poznatiji kao „spid“), koje povećavaju efekat dopamina, stvaraju nekontrolisanu potrebu za grebanjem kože. Te droge izazivaju osećaj mravinjanja, kao da nam nešto gmiže pod kožom, pa se smatra da je dermatilomanija posledica nemogućnosti dopamina da okine osećaj zadovoljstva i nagrađivanja. Još jedno objašnjenje koje dermatilomaniju povezuje s neurologijom je da je njen uzrok poremećaj moždane kontrole motornih i senzornih funkcija, jer izaziva slična neurološka stanja kao kod osoba koje koriste metamfetamin.

Od dermatilomanije mnogo češće pate osobe ženskog pola, pa kada uzmemo u obzir činjenicu da žene vode više računa o svom izgledu, ne možemo a da se ne zapitamo da li namerna ekskorijacija kože ukazuje i na manjak samopouzdanja po pitanju sopstvenog fizičkog izgleda. Šta god bio uzrok dermatilomaniji, kod ozbiljnih slučajeva neophodno je angažovanje lekara i psihologa. Osobe koje pate od ovog poremećaja obično žive sa osećajem stida i poniženja, i često ne vole da izlaze iz kuće, a kada to i učine nose duge rukave i oštećenja pokrivaju zavojima i flasterima kako bi ih prikrili. Taj osećaj stida često ih sprečava da potraže pomoć.

Ali ako primetimo da smo skloni čačkanju kože kad god smo malo nervozni, ili to možda činimo iz čiste radoznalosti kada nam izađe neka bubuljica, da povratimo samo-kontrolu i umanjimo osećaj nervoze, na prirodan način nam može pomoći Optima Forma. Tri lekovite biljke u ovoj formuli će nas opustiti, pomoći da lakše zaspimo i bolje spavamo, a tokom dana imamo više samokontrole i bolje razmišljamo. A ako je šteta već učinjena i koža nam liči na bojno polje, da bolje zaraste i da nam ne ostanu ožiljci pomoći će nam Devi melem za regeneraciju. Visokokvalitetna prirodna ulja i puteri u ovom melemu podstiču zarastanje kože, podmlađuju je i vremenom uklanjaju ožiljke, pa je melem koristan i kod ozbiljnijih poremećaja kože, poput psorijaze i ekcema.

Uz Optima Formu i Devi melem lakše ćemo okončati rat sa sobom i postati prijatelji sopstvene kože, u kojoj ćemo se osećati baš onako kako treba – kao kod svoje kuće.

Proces, ne trenutno stanje

Da li je moguće definisati sreću? Ne retko neke događaje proglašavamo srećnim, da bi se kasnije ispostavilo da nam baš nisu išli u prilog. Zamislimo dobitnika na lutriji koji, kada sazna radosnu vest, pada u euforiju i veruje da su mu svi problemi rešeni. Ali par dana kasnije kriminalci mu otimaju dete, žena traži razvod i kompletna rodbina očekuje doživotno izdržavanje. Ono što je u prvom trenutku delovalo kao velika sreća donelo je teške i dugoročne negativne posledice.

Kako god da nam ide u životu, bilo da smo bogati ili siromašni, učeni ili prostodušni, ono što nas sve povezuje je da surova činjenica nam je vreme od ovog trenutka nadalje neuhvatljivo, i da taj budući momenat, nama nepoznat, u potpunosti definiše naše postojanje, do te mere da nikad ne možemo zasigurno znati da li ćemo za deset minuta uopšte biti živi. Danas, sigurni i ušuškani u tehnološki naprednom svetu koji povremeno uspeva da uzmakne sa litice smrti i prevari prirodu, često zaboravljamo na tu prostu činjenicu. A baš taj svet nas uporno tera da jurimo za srećom, jer kao i sve drugo, sreća je postala roba kojom se trguje, pa smo svakodnevno bombardovani slikama nasmejanih ljudi koji su smisao pronašli u najsavremenijem komadu bele tehnike ili novom mobilnom telefonu čija kamera pravi savršene fotografije za društvene mreže gde, eto, možemo i dokazati svima koliko smo srećni. Nema veze da li ćemo posle plakati i preležati vikend u teškoj depresiji, bitan je taj nasmejani lik na Instagramu.

Tako plitko, hedonističko poimanje sreće nas sve više utapa u nesreću. Što više podležemo tom bezumnom imperativu da moramo biti srećni, padaćemo u sve veću provaliju nezadovoljstva i ogorčenosti. Sve sa najsavremenijim uređajima kojima smo se okružili i koje još uvek otplaćujemo. Jer odgovore na pitanja koja se tiču nas lično ne možemo tražiti van sebe.

Stari Grci su pravili razliku između hedonizma koji rađa trenutno zadovoljstvo, i blaženstva (eudaimonia) koje predstavlja vrhunsko ispunjenje. Jednostavno rečeno, sreća nije u zadovoljenju naših čula i sitnih potreba, već u ostvarenom životu. Starogrčkim filozofima, Sokratu, Platonu, Aristotelu, eudaimonia je vrhovno dobro, najplemenitije stanje koje se postiže vrlinom (arete) i razumom. A kako možemo dosegnuti eudaimoniju? Na prvi i najvažniji korak nas upućuje natpis u Apolonovom hramu u Delfima: Upoznaj sebe!

Po Aristotelu, sreća je vulgarna, većina naših žudnji nas može navesti na stranputicu, čak i kad nam donesu privremeni osećaj prijatnosti. Najveći stupanj blaženstva dostižemo kada živimo u skladu sa vrlinom i posvećujemo se onome što je vredno činjenja, a što će nam omogućiti da ostvarimo svoj puni potencijal. Sama reč, eudaimonia, sastoji se od kombinacije reči dobro i duh. Taj naš duh, daimon, je naša prava priroda. I nju moramo spoznati.

Svako od nas je za nešto stvoren. Ako nas naš daimon navodi da pišemo poeziju a mi ga uporno potiskujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko para zaradili na poslu kojim se na silu bavimo. Ako imamo potencijal a ne trudimo se da rastemo i napredujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko srećnih slika postavili na Instagram. Naš lični razvoj zavisi od našeg ličnog truda da se menjamo i rastemo, razumemo sebe i svet koji nas okružuje, kao i da napredujemo u oblastima i sferama života koje su bliske našem daimonu.

Ali eudaimonia nije lako dostižna, ona iziskuje konstantan trud i veliku hrabrost, zato mnogi i padaju već kod prvih prepreka. Neće nas svako razumeti i prihvatiti dok smo na njenom putu, što je razlog više da uporno slušamo svoj unutrašnji glas. U suprotnom, kako nas upozorava Jung, naša duša će se razboleti, jer suprotstavljanje sopstvenoj motivaciji donosi nesreću. Negovanje eudaimonije zahteva promene, prilagodljivost, odbacivanje nametnutih šablona, i svest da je naše okruženje kompleksno i prepuno prepreka. Bez sumnje, privlačiće nas krevet i daljinski upravljač. Jer, kako je objasnio psiholog i još jedan zagovornik ispunjenog života Martin Seligman, osobe koje se prepuštaju hedonističkim aktivnostima trenutno deluju srećnije od onih koji neguju eudaimoniju. Ali na duge staze, samo uporno razvijanje sopstvenog potencijala donosi osećaj životnog ispunjenja i prave sreće.

Važan element u stremljenju eudaimoniji je doslednost. Svojih principa se moramo pridržavati čak i kada nam ne donose direktnu, opipljivu korist. Jedan od najboljih primera nesalomivog integriteta dao nam je Sokrat, koji je živeo negujući mudrost i vrlinu – po njemu sinonime za eudaimoniju. Čak i kada su ga Atinjani surovo optužili i osudili na smrt, iako je imao mogućnost da se izvuče i preživi, prvo je na suđenju svojim neprijateljima očitao lekciju da im bogatstvo i popularnost ne vrede ništa bez istine i mudrosti, jer čovek koji živi s vrlinom od svega, pa i od bogatstva može načiniti dobro, a bogatstvo samo po sebi nužno ne donosi izvrsnost. Potom je ispio otrov od kukute, a Atinjani su već istog trenutka shvatili da su ubili najmudrijeg među sobom.

Dobar život je proces, a ne trenutno stanje, reče psiholog Karl Rodžers. Pa neka taj proces počne. Ako već nije.

Posao naš nasušni

Ako bismo se zapitali šta je to što dominira našim dobom, mogli bismo krenuti od tvrdnje da je čovek rob navike. Mnogo je vrsta zavisnosti u našem društvu, ne samo od uobičajenih ’poroka’ kao što su alkohol, duvan i droge, već su tu i naizgled naivne adikcije, od hrane, mobilnog telefona, interneta, vežbanja… i – posla. Dok nam u glavi odzvanja bezpogovorno ’Moram!’, bacamo se prilježno na posao, ignorišući potrebe porodice, prijatelja, pa čak i sopstvenog tela.

Pojam workaholism – radoholizam prvi je upotrebio američki stručnjak za psihologiju i religiju Vejn Outs 1971. godine u jednoj od svojih 57 knjiga, Ispovesti radoholičara, definišući ga kao kompulsivnu ili nekontrolisanu potrebu za neprekidnim radom.

Iako je radoholizam u poslovnom društvu prihvaćen kao hvale vredna navika, on je smrtonosna bolest koja nema posledice samo po radnika, već i njegovo okruženje, uključujući i kolege. Prosečni radoholičar razmišlja o poslu i kad je kod kuće, u kafani ili u pozorištu. Kad je s prijateljima uglavnom prepričava šta mu se desilo u kancelariji i stalno proverava mejlove i poruke da ne bi slučajno nešto propustio. Kada je na poslu, radoholičar je prepun energije i motivacije. Kad nije na poslu, oseća dosadu, letargiju i strah od neuspeha. Outs je u svojoj knjizi opisao da, kada su u crkvi, radoholičari nisu u stanju da prate službu i uobičajene ceremonije, a kada su u pitanju organizovane crkvene aktivnosti, oni ili neće imati vremena za njih, ili će i njih pretvoriti u još jedan oblik kompulsivnog rada.

Kako je naša kultura postala ’radoholičarska’? I da li radoholičar zaista uživa u poslu? Koren problema leži u današnjem društvu čiji je postulat sticanje i uspešnost. S prvim doseljenicima na severnoamerički kontinent došao je i stav da je rad bogougodan. Na njemu je izgrađeno i čitavo američko društvo koje je ubrzo ceo svet ubacilo u svoju hiperproduktivnu mašineriju. Zato nije ni čudo što se osamdesetih godina prošlog veka baš u Americi se rodio pojam ’japija’ (yuppie) – mladog, ambicioznog modernog čoveka iz srednje klase u skupom odelu koji teži uspehu i bogatstvu i kome je karijera osnovni identitet. Brojni su filmovi snimljeni na tu temu, dovoljno je da se setimo Majkla Džej Foksa, Toma Kruza ili Melani Grifit u ulogama nesalomivih japija koji neustrašivo grabe napred na korporativnim lestvicama. Mnogi od njih bi provodili skoro polovinu nedelje na poslu – oko 70 sati. Takva vrsta posvećenosti postala je model za buduće poslodavce i od zaposlenih se zahtevalo da sve više vremena provode na poslu ne samo da bi napredovali, već i da bi ga zadržali.

S japijevcima je u zapadnom poslovnom svetu stigao i novi momenat zvani downsizing – smanjenje broja zaposlenih i ukidanje neproduktivnih odeljenja, i smatra se da je od druge polovine osamdesetih ukinuto oko 10 miliona radnih mesta. U poslovnom svetu downsizing je navodno neophodan kako bi se smanjili nepotrebni troškovi i povećala efikasnost, a konačni cilj je, naravno, veći profit.

Radoholizam je tako postao prinudan, jer, iako je ljudstvo drastično redukovano, od onih koji su uspeli da zadrže svoje pozicije očekivalo se da na svojim plećima iznesu isti obim posla. Planovi rada poprimili su nemoguće razmere. Kako bi zadržali posao, zaposleni su morali da ostaju na radnom mestu mnogo duže nego što je to bilo navedeno u ugovorima, i samim tim da rade više nego što su bili plaćeni. Vreme za odmor i porodične obaveze bolno je redukovano.

Nažalost, s prihvatanjem zapadnih vrednosti, taj problem se ukorenio i u našem podneblju. Komunističke vrednosti – osmočasovno radno vreme, osam sati za odmor i osam sati za san, postale su utopija. Sve češće su mnogi prinuđeni da zakidaju vreme od odmora, a ne retko i od sna, da bi ispunili radne obaveze. I to je globalni problem. U Japanu ga zovu ’karoši’ – procenjuje se da radoholizam tamo godišnje odnese preko 1000 života. Kod nas nema tačnih statistika, ali ako se osvrnemo oko sebe, s koliko prijatelja smo uspeli da porazgovaramo a da se ne dotaknemo tema vezanih za posao?

Danas je radoholizam priznati problem u psihologiji sa brojnim definicijama koje se svode na isto. Od Outsove definicije ’kompulsivne i nekontrolisane potrebe za neprestanim radom’, današnji psiholozi se slažu da radoholizam podrazumeva tri komponente:

  • osećaj unutrašnje prinude da se stalno posvećujemo poslu,
  • stalno prisustvo misli o poslu, čak i kad ne radimo,
  • obavljanje mnogo više poslovnih obaveza od onoga što se očekuje od nas, bez obzira na negativne posledice.

Psihologija je takođe otkrila da među radoholičarima dominira pet osobina ličnosti: ekstravertnost, savesnost, prijatnost, otvorenost ka iskustvu i neurotičnost. Radoholizam je najdominantniji kod ličnosti tipa A koju karakteriše motivacija i perfekcionizam.

Danas je radoholičarima posebno teško da ignorišu nagon za poslom u eri pametnih telefona i laptopova koje kompanije dele zaposlenima, a zbog čega je svako svuda i u svakom trenutku dostupan. Iako neke kompanije imaju ’olakšice’ i naizgled brinu o zaposlenima, svi ti programi su dizajnirani s ciljem da se od njih izvuče maksimum. Zato je put do rešenja individualan. Ne možemo mnogo uticati na dužinu svog radnog vremena, ali ono što možemo je da, onog trenutka kad kročimo iz kancelarije, posao ostavimo u njoj. Druženje, vreme s porodicom i godišnji odmor nisu situacije za priču o poslu. Baš nikakvu priču o poslu. Ako smo navikli da pričamo o njemu, sada je vreme da odviknemo, zarad svog zdravlja i sreće naših sagovornika. A kad je mobilni telefon u pitanju, imamo apsolutno pravo da ponekad budemo i nedostupni. Jer na čiviluku treba da visi samo naš kaput, a ne i mi.

’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Od Koleda do letargije

Od jesenje ravnodnevnice 23. septembra, dan se sve više skraćuje i priroda nas postepeno privikava na mrak. Dan je najkraći a noć najduža 21. decembra kada zimski solisticij – zimska kratkodnevnica donosi i početak zime. Severni pol naše planete tada je pod maksimalnim uglom u odnosu na Sunce i na toj od njega najudaljenijoj tački vlada dvadesetčetvoročasovni mrak. Danas, uz moderne kalendare, časovnike i automatsko računanje vremena, ne razmišljamo mnogo o ovoj prirodnoj pojavi. Ali nekada, kada se živelo uz stalno osluškivanje prirodnih promena, zimski solisticij bio je veoma važan datum.

Stari Sloveni su tada praznovali Koleda, boga zimske kratkodnevnice, pa se zato ovaj dan zvao Koljade. Ovo božanstvo ili duh je iz paganskih običaja prešao i u hrišćanstvo, a u Bugarskoj se i dan-danas ne čestita Božić, već Koleda. Koledov brat Ovsenj na ovaj dan upreže nebeske kočije ispraćajući staru godinu, i otvara put svom bratu, koji dočekuje novo Sunce. Pored starih Slovena sličan običaj imali su svi narodi i veselo praznovali rađanje novog Sunca, i on je u hrišćanstvo utkan kroz priču o smrti Hrista i njegovom vaskrsnuću.

Naši stari su u tom periodu mogli da odahnu nakon završetka jesenjih poljoprivrednih radova i da veselo proslave Koleda. Ovsnja su muškarci koledari ispraćali preodeveni u razna ruha, praveći buku, nosili bi darove i pevali posebne, koledarske pesme. Koledo, za razliku od Hrista, bilo je božanstvo koje nije sa sobom nosilo veliku tragediju, poput raspeća na krstu. On je bio veseljak koji je štitio ljude i donosio im sreću.

Za razliku od naših predaka, danas većina nas ni ne zna kada se obavljaju veliki poljoprivredni radovi a kada može da se predahne. Uglavnom svi odlazimo na isti posao tokom cele godine, a mnogi od nas čitav radni dan, upravo ono vreme kada naš deo planete obasjavaju sunčevi zraci, provode u kancelariji pod veštačkim svetlom i ispred kompjutera, i napuštaju je kada je već uveliko mrak. Onda nije ni čudo što smo postali žrtve sezonskog afektivnog poremećaja.

Moderno doba i moderni poremećaji zahtevaju nova istraživanja i rešenja, jer nam u ovom slučaju Koledo nije od velike pomoći. Tako je 1979. izvesni inženjer Herb Kern uočio da je tokom zimskih meseci posebno depresivan. Povezao je to s manjkom dnevnog svetla i kontaktirao naučni tim Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje SAD koji se bavio istraživanjem cirkadijalnih ritmova, biološkog časovnika u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevno-noćni ritam. Već naredne godine počelo je veliko plansko istraživanje sezonskog afektivnog poremećaja pod rukovodstvom Normana Rozentala, koji je i sam patio od depresije koja se pojačavala tokom zimskih meseci. Ali ovaj poremećaj, doduše ne baš pod istim imenom, pominjao je još i Hipokrat, a uočen je tokom zime i kod Inuita, naroda koji živi na Arktiku.

Danas se broj osoba koje imaju probleme s depresijom broji stotinama miliona. Mnogima se stanje pogoršava tokom zime, a čak i oni koji nisu skloni depresiji, usled manjka prirodne dnevne svetlosti mogu osetiti pad energije, letargiju, razdražljivost, potrebu za samoćom i smanjeni libido. Potvrdu da je nedostatak prirodnog svetla glavni uzrok ovog poremećaja možemo dobiti jednostavno: dovoljno je da zapazimo kako su ljudi koji žive oko Ekvatora uglavnom veseli i deluju da nemaju ni najmanje brige na svetu, iako žive u veoma skromnim, a ponekad i ekstremno siromašnim uslovima. Za razliku od njih, ljudi sa severa Evrope, u Skandinaviji ili na severu Kanade često su neraspoloženi i deluju zabrinuto, iako žive u veoma povoljnim ekonomskim uslovima.

Za to postoji i naučno objašnjenje: hormon epifize, melatonin, u direktnoj je sprezi sa receptorima svetlosti u našem cirkadijalnom ritmu. On se luči isključivo noću, i zahvaljujući njemu imamo zdrav san, ali tokom dana prirodna svetlost blokira njegovu proizvodnju. Ako bolujemo od sezonskog afektivnog poremećaja, melatonin koji se luči tokom noći ujutru se ne resorbuje dovoljno da se osećamo budno, veselo i orno za novi dan.

Kako ni jedna nesreća ne ide sama, tako i sezonski afektivni poremećaj obično ide ruku pod ruku s ozbiljnom depresijom ili bipolarnim poremećajem, i tako, osobama koje pate od ova dva nemila stanja još više tokom zime doliva ulje na vatru. Ono što je nauka do sad uspela da utvrdi je da se sezonski afektivni poremećaj može lečiti terapijom svetlom – fototerapijom. Posebne lampe emituju svetlo određenog intenziteta, pa se sedenjem ispred njih oko pola sata ograničava lučenje melatonina. Ali svakako je bolje izlagati se prirodnoj svetlosti, koliko god je to moguće. Zato je dobro na putu do posla jedan deo preći peške, i obavezno izaći napolje tokom pauze za ručak. U slučaju jače depresije svakako treba konsultovati stručnjaka.

Ako znamo da smo svake zime neizostavno letargični i bezvoljni, nije loše da se unapred pripremimo. Pored izlaganja suncu, može nam pomoći još jedan prirodni element – Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nam noću omogućava zdrav san, a tokom dana dobro raspoloženje, odličnu koncentraciju i fizičku i mentalnu spremnost. Kako su u ovom preparatu biljke iz naših krajeva koje su koristili i naši stari, Optima Formu možemo smatrati nekom vrstom Koleda koji nam donosi vedri duh u moderna vremena.

Sreća i hemija

Kada osetimo nalet lude sreće, da li to ima veze s nama, našim osećanjima i dostignućima, ili se radi o pukoj hemiji? Nauka će se pre složiti s ovim drugim. I može tačno da objasni šta se dešava u našem organizmu dok nas drži ushićenost. Ili obrnuto, kada je nema ni u tragovima, pa smo bezvoljni i potišteni.

To što sreću osećamo kako u glavi, tako i u stomaku gde nam se roje leptirići, nije nimalo slučajno. Najvažniji element za ovo lepo stanje je serotonin, hormon i neurotransmiter koji nastaje kako u mozgu, tako i u našem sistemu za varenje, a za njegovu proizvodnju zadužena je aminokiselina triptofan. A triptofan unosimo putem hrane. Zbog osećaja prijatnosti kog izaziva, serotonin se naziva i hormonom sreće. Ali on je mnogo više od toga.

Nizak nivo serotonina u sistemu ne izaziva samo bezvoljnost, već i neke fiziološke smetnje koje obično ne dovodimo u vezu s njim. Na primer, nizak nivo ovog hormona izaziva:

  • probleme s varenjem. Za dobro varenje – crevnu peristaltiku, neophodan je kalcijum kako bi se mišići creva efikasno kontrahovali i tako pomerali sadržaj. A kada je nivo serotonina nizak, ćelije ne proizvode dovoljno kalcijuma.
  • Kako se u našim crevima proizvodi čak 95% serotonina, kada ga nema dovoljno patićemo od zatvora, a ako to stanje postane učestalo, može lako preći u sindrom iritabilnog creva.
  • Bez dovoljno serotonina stalno ćemo osećati umor, bol u mišićima, neraspoloženje, a bićemo podložniji infekcijama i bolestima jer je ovaj hormon veoma bitan i za naš imunitet.

  • Serotonin je važan za naš cirkadijalni ritam, biološki časovnik koji reguliše brojne procese u organizmu uključujući i dnevno-noćni ritam. Zato njegov nedostatak izaziva probleme sa snom, nesanicu, nemogućnost da se dovoljno odmorimo tokom noći, što još više pojačava osećaj neraspoloženja i depresije tokom dana.
  • Jedna od posledica pada nivoa serotonina je osećaj potrebe za slanom hranom, grickalicama i testom.
  • Kada ga nemamo dovoljno, opada nam raspoloženje, pa se manjak serotonina direktno povezuje sa pojavom depresije. Kako se triptofan unosi putem hrane, često je dovoljno pripaziti na ishranu da bi se stanje popravilo.
  • Kako naše telo ima do 14 različitih receptora serotonina, od kojih je najvažniji 5-HT1A, ako on ne funkcioniše odmah ćemo osetiti nervozu, zabrinutost i zebnju. Ali ovaj receptor je takođe zadužen i za lučenje drugih hormona, uključujući i kortizol, kortikosteron, oksitocin, hormon rasta, prolaktin… Dakle, mnogo funkcija našeg organizma zavisi od njega.
  • Serotonin ima glavnu ulogu u nastanku migrena. Iako ova neprijatna glavobolja još uvek nije u potpunosti rasvetljena, ono što je poznato je da je pre početka migrene nivo serotonina obično prvo vrlo visok, pa s početkom napada naglo pada.
  • Nizak nivo serotonina izaziva i poremećaj pažnje, mentalni zamor, nemogućnost koncentracije i pamćenja.

Dakle, nedostatak hormona sreće može prilično da nam zagorča život. Ali verovatno najneprijatnija posledica toga je depresija, razdražljivost, stalni osećaj uznemirenosti, zabrinutosti i mentalnog zamora. Kada smo uvek negativni, zamorni smo i sebi i okolini. Nesreća i nezadovoljstvo nije dobar postament za kvalitetan život. Zato je važno da svom telu redovno dajemo dovoljne količine triptofana. Na našoj trpezi treba često da imamo kvalitetne ribe i morskih plodova, posebno lososa, tune i sardina. Treba da konzumiramo kvalitetnu piletinu, ćuretinu i svinjetinu koje sadrže visoki nivo ove aminokiseline. Ništa manje važni nisu ni jaja i mlečni proizvodi, posebno jogurt i kefir koji će se postarati i za dobru crevnu floru. Mahunarke, orašasti plodovi, banane, jabuke, kivi, i – na radost svih – čokolada, predstavljaju odlične izvore triptofana.

Uz zdravu ishranu, dovoljno fizičke aktivnosti i izlaganja dnevnoj svetlosti, trebalo bi da u svom telu ostvarimo idealan hemijski balans. Ali ako nas neraspoloženje i nesanica ipak dohvate u ova naša stresna vremena, postoji još jedan prirodni način da ih odagnamo: Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji omogućava da lako zaspimo i kvalitetno se naspavamo, da smo tokom dana smireni ali i mentalno bistri, lakše razmišljamo i bolje pamtimo. Jer za sreću se vredi potruditi.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

Eh, da mi je san iz mladosti!

Kako nam se godine gomilaju, tako osećamo brojne promene koje nas često isprva iznenade, pa pokušavamo da im se opiremo i živimo kao pre, sve dok ne shvatimo da nam nema druge nego da im se prilagodimo. Jedna od njih je spavanje, i kako starimo, s nostalgijom se prisećamo onih dana kada bismo zaspali u trenutku i probudili se orni i čili. Ali ti dani su iza nas, i ako se nerviramo što ne možemo da zaspimo ili što se svaki čas budimo, samo ćemo pogoršati situaciju. Pre svega, bitno je da razumemo šta nam se dešava.

Stručnjaci to objašnjavaju kao promenu ’arhitekture sna’. Naš san ima više faza: periode lakog i dubokog spavanja kada ne sanjamo, i povremene periode lakog spavanja kada aktivno sanjamo – takozvane REM faze. REM je već dobro poznata skraćenica za ’rapid eye movement’, brzo pomeranje oka, jer tokom te faze aktivnih snova oči nam se pomeraju kao da scene koje gledamo ’iznutra’ zaista postoje. Ove faze sna ponavljaju se ciklično više puta tokom noći, i iako je san konstantan, kod starijih osoba se češće dešava da više vremena provedu u fazama lakšeg nego dubokog sna.

Stariji ljudi se češće žale na kvalitet sna zbog kog se potom osećaju umorno tokom dana. Studije su pokazale da je kod njih duž period zaspivanja, odnosno vremena dok ne utonu u san, da su REM faze u opadanju, dok je u porastu takozvana fragmentacija sna – periodi buđenja tokom noći. Jedan od razloga za promenu arhitekture sna je promena u cirkadijalnom ritmu, biološkom ’časovniku’ u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevne i noćne funkcije organizma.

Toga smo i sami svesni: dovoljno je da se prisetimo kako smo u mladosti mogli da lumpujemo celu noć i da potom bez problema tokom narednog dana pozavršavamo sve obaveze, dok sad već oko deset uveče počnu da nam se sklapaju oči. Naš cirkadijalni ritam nam je ’pomerio sat’ unazad, pa nam se ranije prispava, ali se zato i ranije budimo. Zašto se to dešava još uvek nije objašnjeno, neki stručnjaci nagađaju da količina izlaganja svetlosti utiče na ovu promenu.

Ali možda jednostavno treba da prihvatimo činjenicu da sa starenjem naše telo gubi neke funkcije, počinju da se pojavljuju hronična oboljenja i poremećaji, i sve to se odražava i na naš san. Na primer, gojaznost, visok krvni pritisak i kardiovaskularni poremećaji često se povezuju sa hrkanjem i opstruktivnom apneom u snu. Tokom apnee prestajemo da dišemo 10-60 sekundi što izaziva pad nivoa kiseonika u krvi, na šta naš mozak reaguje naglim buđenjem, kako bismo ponovo prodisali. Ovo je ozbiljan poremećaj koji zahteva lečenje, u suprotnom može izazvati dodatne kardiovaskularne probleme, gubitak pamćenja i depresiju.

Još jedan poremećaj koji nam može remetiti san je GERD ili gastroezofagealni refluks, koji se inače češće javlja kod osoba starijih od 50 godina, što se može delom objasniti slabljenjem tkiva oko dijafragme. Kiselina koja se vraća iz želuca u jednjak ili usta izaziva gorušicu, nagon za povraćanjem, bol u stomaku i grudima, kašalj, pa neminovno i naglo buđenje.

Kako starimo slabi nam i bešika, kod muškaraca je posebno izražen problem sa prostatom, što povećava potrebu za učestalim mokrenjem, pa je i to još jedan razlog za učestalo buđenje i ustajanje tokom noći. Dijabetes, respiratorni poremećaji kao što je astma, bol u leđima i slaba cirkulacija u ekstremitetima, sve to, nažalost, utiče i na kvaliet našeg sna. Poseban problem imaju žene koje ulaze u menopauzu, jer valunzi i preznojavanja koji mogu trajati godinama ne biraju ni mesto ni vreme, pa se žene u prelaznom periodu često bude okupane znojem, a tokom dana su umorne i nisu u stanju da se koncentrišu.

San nam je nasušna potreba, pa se vredi potruditi da ga učinimo kvalitetnijim. Dobro provetrena, prohladna spavaća soba, mirno veče bez uznemirujućeg TV sadržaja, šolja toplog mleka pred spavanje, kao i uredan život tokom dana – zdrava hrana, izbegavanje nikotina i kafeina, dovoljno kretanja i izlaganja prirodnoj svetlosti, sigurno će nam pomoći da spavamo bolje. Ako uveče imamo problem da se uspavamo, čitanje u krevetu je mnogo bolje rešenje od televizije ili gledanja u telefon. A umesto da uzimamo sintetičke lekove za smirenje koji će nas ošamutiti i izazvati zavisnost,  mnogo je bolje da pomoć potražimo u prirodi. Iz laboratorije Herba Sveta dolazi nam više rešenja za probleme koji stižu s godinama, a sva su prirodna, na bazi lekovitog bilja.

Pre svega, tu je Optima Forma koja nam pomaže da lakše utonemo u san, opustimo se i kvalitetnije spavamo, dok smo tokom dana bistriji i raspoloženiji. Za kardiovaskularne probleme rešenje je Leocardin, kod potrebe za učestalim mokrenjem pomažu nam Nefrovit (za muškarce i žene) i Hipoprostat (za muškarce sa problematičnom prostatom), da lakše dišemo pomaže Disan, dobro varenje i gubitak viška kilograma omogućava Equigal, a spas ženama na ulasku u menopauzu nudi Femisan B.