Category Archives: Optima Forma

Crvena jabuka ljubomore

Jedna od najjačih negativnih emocija kod žena je ljubomora. Ne samo da je ljubomora destruktivna po osobu koja je oseća i ispoljava, već može ostaviti drastične posledice na onu koja je predmet ljubomore, naročito kada je mlada i neiskusna, i kada je emotivno, materijalno i u svakom drugom pogledu zavisna od nje. A to je jedna vrlo uobičajena priča u kojoj su protagonisti majka i kćerka.

Ljubomora majke na kćerku je česta pojava, i mnoge majke je osećaju iako je nisu svesne ili ne žele da to priznaju. Majka je ’Pigmalion’ – ona daje život svojoj kćeri, ulaže u nju, poklanja joj ljubav i pažnju, trudi se oko njenog fizičkog i emotivnog zdravlja, obrazovanja, modeliranja ličnosti… Kako se taj mladi život oblikuje tako se pesak vremena preliva. Majka oseća ponos što joj ćerka stasava u lepu, dobru, pametnu i samosvesnu osobu, ali istovremeno može osetiti prazninu u sebi zbog proteklog vremena i propuštenih šansi. Naročito ako je čitav život podredila samo porodici, zanemarujući sebe. Tada je osećaj nemoći veliki i prirodno traži svoje ventile.

Ova iskonska forma ljubomore može se ispoljavati u sitnim gestovima koji su naizgled nebitni i neprimetni, ali koji ostavljaju ožiljke. Koliko će se oni duboko urezati i uticati na dalji život kćeri zavisi od njene mentalne snage. Ali obično otrovne majčinske strelice ljubomore ciljaju baš tamo gde je kćer najranjivija. Na primer, kćerka srednjoškolka koja kuburi s kilažom i napokon je uspela da skine koji višak kilograma stoji ispred ogledala a majka prilazi i donosi joj svoje stare pantalone kada je bila njenog uzrasta. Koje su, naravno, dva broja manje. Ili ćerka koja presrećna dođe pred majku sa časopisom u kome joj je objavljen prvi tekst, a majka, umesto da se iskreno obraduje ćerkinom uspehu, preokrene temu na to kako se sudovi juče nisu sami oprali.

Jedan od najčešćih načina na koji majke nesvesno ispoljavaju ljubomoru prema kćerima je omalovažavanje mladalačkog načina razmišljanja, ponašanja i tema koje njih zanimaju. Bitan aspekt roditeljstva je mudar izbor situacija kada je dobro pustiti decu da pogreše jer je to prirodan način da se steknu iskustva. Prevelika strogost, nedopuštanje deci da prave svoje izbore i ispoljavaju svoje mišljenje nosi i deo podsvesne roditeljske ljubomore što ni oni nisu imali takve uslove razvoja.

A šta je sa kćerima? Ukoliko odrastaju u sredini gde njihovi bliski ukućani, naročito majke i starije sestre, redovno ispoljavaju ljubomoru i omalovažavaju njihove talente i uspehe, kćerke mogu razviti ’Sindrom Snežane’. Ovom pojmu kumovala je psihoterapeutkinja Betsi Koen da bi opisala žene koje žive u strahu da će doživeti neprijatna iskustva ako imaju nešto što drugi žele, odnosno ako pokažu osobine, talente, karakteristike ili postignu uspeh koji bi mogao da izazove tuđu ljubomoru. ’Snežana’ će svoj džinovski potencijal svesti na patuljasti kako ne bi izazvala jarost zle kraljice – maćehe. Betski Koen bajku o Snežani i sedam patuljaka tumači kao proces oslobođenja žene od majčinske ljubomore na putu samootkrivanja.

Tokom istorije, žene su bile sputavane i obeshrabrivane da se iskažu u bilo čemu što ne podrazumeva porodicu i majčinstvo. Najveći adut žene je zato bila lepota i mladost, baš kao Snežanina, koja se s vremenom prirodno gubi i neminovno ostavlja osećaj nemoći, upravo kao kod zle kraljice – maćehe, koja se bezuspešno trudi svim silama da bude lepša. A nemoć podsvesno vodi u ljubomoru i bolnu žal za mlados’.

Prema Koen, jedini način da žene prevaziđu ovaj problem je da prepoznaju ljubomoru kod sebe i nauče kako da se suoče s njom. Sitna ’peckanja’ koje žene upućuju jedna drugoj obično su znak ljubomore. Osvešćena i zadovoljna osoba neće drugima upućivati zlobne primedbe. Ali kad su žene u pitanju, tu je i paradoks naše evolucije. Muškarci su po prirodi kompetitivni i poseduju poriv da nadvladaju suparnike ne razmišljajući mnogo o njihovim emocijama. Kod žena je situacija drugačija, one osećaju potrebu da se brinu o ljudima oko sebe. Stoga je i žensko rivalstvo kontradiktorno. Žene treba da podržavaju jedna drugu i da se raduju uspehu one druge, jer kada jedna žena u nečemu uspe, to je ujedno i uspeh celokupne ženske populacije. I kada kćerka postigne uspeh, on je automatski i majčin, jer ona je fundament i pokretačka sila koja stoji iza kćeri. Zato je majčinska ljubomora destruktivna i po kćer, ali i po samu majku koja njom negira i deo sebe. Stoga, umesto ljubomore na ćerkin mladalački odraz u ogledalu, treba sagledati šta sve stoji iza našeg ličnog odraza, koliko truda, znanja, mudrosti, strpljenja, iskukstva, uspona i padova koji su od nas napravili to što jesmo.

Svoje kćeri moramo naučiti da budu svesne sveta oko sebe i u sebi, da umeju da prepoznaju dobro i zlo, skrivene zamke i ispravne puteve, da budu svesne svoje vrednosti, izgrade jak integritet, nastupaju smelo i same kroje svoju sudbinu. I to je najbolje da im pokažemo sopstvenim primerom. Jer ispunjen život je najbolji lek protiv ljubomore, a sve njegove tekovine su najbolja osnova samopoštovanja. Nasuprot tome, otrovna jabuka koju nudimo drugima truje pre svega naš sopstveni um i gura na površinu naše nesigurnosti.

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.

Vreme je da pustimo glas

U eri poplava učenja i trendova koji propagiranju pozitivan način razmišljanja, došli smo u situaciju da se toliko trudimo da budemo pozitivni da zapravo zanemarujemo svoje prave emocije. Ako nas nešto duboko muči i brine, a ulažemo veliki napor da zadržimo fasadu bezbrižne i nasmejane osobe jer je to tako društveno prihvatljivo i doneće nam više ’prijatelja’, mir u kući i na poslu, onda smo u velikom problemu.

To ne znači da ne treba da negujemo pozitivne emocije. One su veoma korisne ne samo za našu okolinu, već i za naše fizičko zdravlje: osobe koje redovno doživljavaju niz pozitivnih emocija dokazano imaju manje upalnih procesa u telu, tj. smanjeni rizik od oboljenja kao što su dijabetes ili poremećaji kardiovaskularnog sistema. Ali ako te ’pozitivne emocije’ glumimo dok u nama otkucava tempirana bomba, onda je efekat suprotan. Tome su više podložne žene od muškaraca, iz jednostavnog razloga.

Tiha i nežna žena je poželjna žena, i društvo nas vaspitava hiljadama godina da budemo ponizne i poslušne. Biblija u Poslanici Efescima nalaže da žena treba da se boji svoga muža i da treba da ga sluša kao Gospoda. Generacije žena koje su odrasle na takvoj tradiciji naučile su se velikoj diplomatiji, ali su i živele u bojazni da će izražavanjem svojih pravih osećanja narušiti porodični sklad, izazvati konflikt, pa čak i ugrožiti ličnu i egzistenciju svoje dece. Tako su vaspitavale i svoje kćeri i unuke.

Nedavna studija Američkog udruženja za istraživanje menopauze na uzorku od 304 žene koje se bliže ili su u menopauzi, utvrdila je da većina redovno tuđe potrebe stavlja ispred svojih i potiskuje svoje emocije kako ne bi narušila vezu, brak ili odnos s decom. Za posledicu, takvo ponašanje ima povišeni holesterol, depresiju, hronični zatvor i gojaznost. Za razliku od njih, žene koje nemaju problem da ’puste glas’ i da jasno kažu šta im smeta i šta im izaziva frustraciju, generalno su zdravije.

Produženi periodi stanja u kom održavamo fasadu vesele osobe dok u dubini duše ključamo ukazuje na naš strah od odbijanja i odbacivanja. U takvom stanju nivo stresa i hormona koji ga prate je visok, telo se brani stezanjem mišića i zadržavanjem daha, krvni pritisak raste, kao i nivo insulina u krvi, pa ukoliko se takva stanja često ponavljaju, logično je gde će se odraziti. Takođe, ’vesela fasada’ ništa dobro ne čini ni našim odnosima sa partnerima, decom i kolegama, naprotiv. Ako nekome ne dajemo do znanja da nam njihovo ponašanje smeta, onda ga odobravamo i možemo očekivati da će se redovno ponavljati.

Pored osećaja povređenosti zbog tuđih postupaka, potisnute emocije često bude i osećaj krivice što ih uopšte osećamo, što nismo u stanju da se uzdignemo iznad njih i budemo staloženi baš kao što propagiraju brojna duhovna učenja. Ali pitanje je da li bi jedan budistički monah koji ceo život meditira u tišini hrama na planini ostao jednako staložen da je u našoj situaciji, okružen brojnim obavezama i situacijama koje mora svakodnevno da balansira.

Naša osećanja su samo naša, jer svako od nas je jedinstven i tuđe ’uputstvo za upotrebu’ se ne može primeniti na našu ličnu mašineriju. Moramo izgraditi sopstveni pristup sebi. Osim što imamo saosećanja i tolerancije za tuđe emocije i postupke, to isto moramo praktikovati i prema sebi. Samo-saosećanje je bitna taktika odbrane, a udružena s diplomatskim pristupom i dobro biranim rečima može postići da svaku situaciju preokrenemo u svoju, ali i opštu korist.

Prilikom izražavanja emocija potrebno je da objasnimo ličnu perspektivu, da krenemo od sebe i da pojasnimo šta je to što nama smeta i kako se osećamo kada se to dešava. Dakle, treba izbegavati fraze koje direktno upiru prstom tipa ’Ti stalno radiš to i to’ i zameniti ih objašnjavanjem ličnog doživljaja: ’Mnogo me pogađa kada se dogodi to i to’. ’U takvoj situaciji osećam se frustrirano/nesrećno/nemoćno…’ Na taj način sprečićemo defanzivan stav sagovornika i privući njegovu pažnju, što je prvi korak u procesu razumevanja i prihvatanja da postoji problem.

Glasna žena nije mnogo društveno prihvatljiva, ne zato što izražava svoje mišljenje, već zato što često glasna žena ne bira reči i taktiku. Ali ako poradimo na sebi, ako mudro izaberemo svoje bitke i metode, onda ne samo da možemo rešiti svoje lične konflikte već i dati doprinos stvaranju boljeg društva. Činjenica je da svi mi učimo jedni od drugih, ne postoji univerzalni autoritet koji je odgovoran za naše znanje i životnu mudrost. Zato svako od nas nosi odgovornost kako prema sebi, tako i prema drugima i znanju i umeću koje seje oko sebe. Šta god bili svetski trendovi, činjenica je da je žena stožer porodice, da ima glavnu ulogu u vaspitavanju dece i kreiranju budućnosti. Tu ulogu treba ozbiljno shvatiti i porazmisliti šta je to što želimo da ostavimo u amanet, kakvo društvo želimo, i na koje načine sve možemo širiti svoj uticaj. Iako je možda taj uticaj nevidljiv na dnevnom nivou, na duže staze, a naročito u sinergiji globalne ženske svesti, on može dovesti do velikih društvenih promena.

Stalaktit u pećini se gradi kap po kap, a društvo se oblikuje od pojedinca do pojedinca. Zato je vreme da pustimo glas i da volan usmerimo ka boljitku, odvažno i bez bojazni da će nas neko zbog toga prezreti. Jer taj koji nas prezire nas zapravo nije dostojan, a često nije ni svestan da je u problemu. Obično su njegove rane i strahovi dublji nego naši. U osnovi izlečenja je svesnost.

Jednostavan put do izobilja

Nosi zahvalnost kao plašt, i ona će nahraniti svaki ćošak tvog života.

Rumi

Život nije lak. Svakodnevno se suočavamo sa sitnim i krupnim problemima u svojoj okolini i društvu, materijalnim izazovima i krizama, ali verovatno naozbiljniji neprijatelji su naši unutrašnji demoni. Sumnje, strahovi, osećaj inferiornosti, nesigurnost, negativnost, žudnje… čak i ako nemamo nikakvih realnih problema naš um koji uvek vrvi od misli kao košnica će ih lako izmisliti.

Danas živimo u apsurdnom dobu: s jedne strane konstantno dobijamo podsticaje da stičemo što više materijalnih dobara i da uvek želimo još, a s druge strane zasuti smo brojnim modernim kvazi-spiritualnim učenjima koja propagiraju pozitivan način razmišljanja i metode dostizanja sreće (i koja svojim idejnim tvorcima donose milione).  ’Sreća’ je postala jednako poželjno dobro kao i novi auto i garderoba, pa prosto osećamo grižu savesti što nismo u stanju da budemo srećni. Na društvenim mrežama sve vrvi od ’sreće’ i savršenog života koji bi trebalo da izazovu divljenje i zavist. A iza savršenih kulisa provejava konstantni osećaj nezadovoljstva zbog onoga što nemamo i što nismo.

Pojam sreće koji se danas uglavnom pogrešno interpretira često je glavni razlog što smo nesrećni. Pod ’srećom’ se podrazumeva da imamo sve potrebne predispozicije za savršenstvo. Sve ono čime nam reklame na TV-u i retuširane fotografije na društenim mrežama pune glavu. Naravno da je sreća iz fotošopa nedostižna, baš kao i leteći ćilimi, palate na nebu ili ostrvo s blagom, pa onda nije ni čudo što smo stalno nezadovoljni.

Šteta, jer postoji vrlo prost način da budemo srećni. On je poznat od davnina, od vremena starih mudraca i drevnih zapisa, i podrazumeva negovanje jednostavne prakse: zahvalnosti. Umesto da nam cilj bude dostizanje sreće kako je definiše današnji marketing, potrebno je samo da sebe uvek podsećamo na ovu istinu: u životu uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni.

Umesto da čekamo nedostižnu savršenu sreću, redovno negujući zahvalnost shvatićemo da nam se sreća uvukla u život a da to nismo ni primetili. I ne samo to, shvatićemo da živimo u izobilju. Iako je zahvalnost nezaobilazna komponenta religija i duhovnih učenja, ona nije zagarantovana samo onima koji ih praktikuju. Ona je besplatna, svevremena, nezavisna i svačija, ko god želi da je dovede u svoj život. A i sve je češći predmet naučnih istraživanja.

Brojna istraživanja bavila su se pozitivnim uticajem zahvalnosti na zdravlje i opštu dobrobit. Jedno od njih pratilo je tri grupe ispitanika koje su svakodnevno vodile dnevnik: jedna grupa o stvarima na kojima je zahvalna, druga o onome što ih muči i treća o svakodnevnim događajima. Nakon deset nedelja, ispitanici iz prve grupe osećali su se bolje čak za 25% i vežbali 1,5 sat više u odnosu na preostale dve grupe. Takođe, pružali su jedni drugima veću emotivnu podršku. Statistički, negovanje zahvalnosti smanjuje fizičku bol za 10%, poboljšava kvalitet sna za 25%, smanjuje simptome depresije za 35%…

Brojne studije došle su do sličnog zaključka da redovno praktikovanje zahvalnosti ima sledeće moći:

  • štiti nas od negativnosti
  • povećava nivo sreće najmanje za četvrtinu
  • pomaže uspostavljanje novih sinapsi u mozgu
  • eliminiše stres i depresiju
  • leči i jača imunitet
  • pomaže da živimo zdravije i više se krećemo
  • poboljšava san
  • jača samopouzdanje
  • eliminiše osećaj zavisti prema drugima
  • povećava nivo energije
  • poboljšava društvene odnose i jača prijateljstva
  • jača porodične odnose
  • pomaže nam da živimo u sadašnjem trenutku
  • pomaže da se izborimo sa strahovima
  • smanjuje glad za materijalnim
  • jača strpljenje, pokornost, mudrost, istrajnost
  • pomaže da bolje i efikasnije radimo
  • pomaže da lakše donosimo odluke
  • opušta

Svakodnevne aktivnosti nam lako odvlače pažnju, pa zaboravljamo da budemo zahvalni. Kao i za sve dobre stvari u životu, i za to nam je potreban svesni napor, koji će nakon nekog vremena postati navika. Evo nekoliko jednostavnih načina da praktikujete zahvalnost:

  • Uzmite olovku i papir i napravite spisak svega na čemu ste zahvalni u životu.
  • Svakog jutra, čim se probudite, pomislite na jednu stvar na kojoj ste zahvalni. Pomislite da je pred vama 86.400 sekundi koje su vam poklonjene da od njih uradite nešto korisno, lepo, veličanstveno.
  • Prisetite se svih teških i izazovnih situacija koje su od vas napravile bolju osobu.
  • Obratite pažnju na sitnice. Jutarnja kafa, dobra knjiga, par ljubaznih reči razmenjenih sa komšijama, miris voća na pijaci.
  • Redovno govorite ljudima iz svoje okoline šta kod njih cenite.
  • Setite se svojih dostignuća i svega što volite kod sebe.
  • Pogledajte se u ogledalo i zapazite svoje lepe osobine, fizičke i mentalne.

Nemojte čekati da nešto izgubite da biste počeli da ga cenite. Pravo izobilje je ono što imamo sada, a ako nam je pogled stalno uperen u budućnost i ono što nemamo, gubimo priliku da uživamo u svom pravom trenutnom bogatstvu.

Tumaranje pod Lunom

Prosečna osoba provede čak 26 godina života u snu. To je kao da živimo čitav jedan paralelni život, a nemamo ni najmanju ideju gde ga provodimo. Telo nam je u krevetu, a gde je naš um, naša svest? Uz sva saznanja nauke, san nam je i dalje velika nepoznanica, i za bezbroj neobičnih situacija jednostavno nema definitivnog objašnjenja.

Jedna od najneobičnijih pojava vezanih za san je mesečarenje. Poznato i pod imenom somnambulizam, hodanje i obavljanje raznih aktivnosti u snu deluje potpuno paranormalno. Mesečarenje može biti bezazleno, ali i vrlo opasno, jer tada smo apsolutno neustrašivi: ima slučajeva osoba koje su iskakale kroz prozor, hodale po simsu ili čak počinile ubistva tokom sna.

Ono što znamo danas je da se somnambulizam javlja u NREM fazi sna. NREM, skraćeno od ’nonrapid eye movement’, faza je kada oči miruju, za razliku od REM – rapid eye movement, faze kada brzo pomeramo oči dok spavamo. Snovi tokom REM faze su apstraktni, dok su u NREM fazi vrlo jasni i logični, mada, ako se tada probudimo, teško da ćemo se sećati sna. U ovoj fazi aktivnost mozga se maksimalno smanjuje, za razliku od tela koje je još uvek aktivno. Dakle mozak je uspavan, ali telo je budno.

GABA neurotransmiter

Još uvek nije jasno šta izaziva mesečarenje, ali pretpostavlja se da ima veze sa gama-aminobuternom kiselinom, GABA, neurotrasmiterom koji, između ostalog, reguliše i cikluse spavanja, kao i rad mišića tokom sna. Kod dece su neuroni koji otpuštaju GABA još uvek u razvoju, pa su, smatra se, skloniji mesečarenju od odraslih. Ali i kod određenog broja odraslih osoba GABA može biti nedovoljno efikasna. Sklonost ka mesečarenju se u velikoj meri može i naslediti, i dete ima 45% šanse da bude mesečar ako mu je to jedan od roditelja, i čak 60% šanse ako su mu oba roditelja mesečari.

Osim što opušta i omogućava dobar san, gama-aminobuterna kiselina doprinosi i smanjenju masnih naslaga i povećanju mišićne mase tako što prirodno stimuliše hipofizu da luči hormon rasta. Zato su i osobe koje pate od nesanice često sklonije gojenju.

Smatra se i da mesečarenje mogu pojačati emotivni ili psihološki problemi, umor, nesanica, bolest, povišena temperatura, ili stanja poput apnee ili noćnih strahova. Mesečare nije lako probuditi, a nije ni potrebno, dovoljno je samo ih ’preusmeriti’ do kreveta. Često osobe u takvom stanju imaju otvorene oči i bezizražajan izraz lica, a nakon buđenja se ničega ne sećaju, dezorijentisani su, a ponekad mogu biti i agresivni.

I danas, kada znamo sve naučne činjenice vezane za somnambulizam, mesečari nam deluju misteriozno, volšebno i neprijatno. Nekada se verovalo da tokom sna duša napušta telo, pa, ako probudimo mesečara, nikada mu se neće vratiti. Očaranost ovim fenomenom protkala je mitove i umetnost od davnina: mesečare su zaposedali demoni ili više sile, bogovi ili đavoli bi otimali ljude tokom sna, a u srednjem veku se smatralo da je mesečarenje čak i zarazno. Porodice u kojima je bilo mesečara često bi bile izopštene iz društva, jer to je bila kletva, beleg zla ili kazna zbog neispovedanog greha.

Verovatno najpoznatija mesečarka je Ledi Magbet, čuvena Šekspirova heroina, koja noću tumara po zamku pokušavajući da otare krv sa ruku, zapravo da ’opere’ nečistu savest nakon što je svog slabog i povodljivog muža ubedila da ubije kralja Dankana i preuzme škotski presto. Kod Šekspira je mesečarenje ozbiljan poremećaj, neka vrsta melanholije, ’velika uznemirenost mozga’, u skladu sa medicinom u vreme Džejmsa I sa početka 17. veka. Priču o Ledi Magbet za svoju istoimenu čuvenu operu koristi Đuzepe Verdi u 19. veku kada počinje razvoj neurologije i zainteresovanost za podsvesno. Mesečarenje je neuropsihijatrijski poremećaj, odraz anksioznosti ili, još uvek pod uticajem religije, prikrivenog greha.

Ežen Delakroa, Ledi Magbet mesečari

Da je mesečarenje odvajkada povezivano sa poremećajima psihe svedoči i poreklo reči: mesečarenje u našem jeziku je povezano s mesecom, lunom od luna na latinskom, što je u kasnolatinskom evoluiralo u lunaticus, pa preko starofrancuskog lunatique došlo do lunatic u srednjeengleskom, sve usled verovanja da mesec može izazvati ludilo. Reč lunatic i danas postoji u engleskom i označava mentalno bolesnu osobu, ali i ekscentrika, baš kao i naši pojmovi ludak i ludilo koji potiču od ’pomerene pameti’ izazvane mesecom, lunom.

Danas znamo da mesečarenje nije psihijatrijski poremećaj i mogli bismo reći da je Ledi Magbet bila u NREM fazi sna dok je tumarala zamkom, kao i da je verovatno patila od poremećaja ponašanja u REM spavanju – RBD (REM behavior disorder), koji obično pogađa starije osobe i navodi ih da ’odigravaju’ snove, uz pojačanu fizičku aktivnost, pričanje, viku pa čak i agresiju. Neretko, usled ovog poremećaja, inače miroljubive osobe sanjaju da im je život u opasnosti, pa tokom ’samoodbrane’ mogu da povrede i partnera s kojim dele krevet.

Ako 26 godina provedemo u snu, čak dodatnih 7 godina provedemo pokušavajući da zaspimo. To je ukupno 33 godine u krevetu. Nema sumnje da nam je život mnogo lakši ako te 33 godine provedemo u mirnom i okrepljujućem snu. Danas smo stalno pod stresom i kada na kraju dugog i aktivnog dana legnemo u krevet, mozak nastavlja vrtoglavu aktivnost i ne dopušta nam da utonemo u san. Obično tada posegnemo za benzodijazepinima, najčešće prepisivanim psihoaktivnim lekovima. Benzodijazepini deluju tako što se vezuju za GABA – gama aminobuternu kiselinu koja sprečava neuronske nadražaje i na taj način opušta i olakšava san. Međutim, na isti način rade i neke lekovite biljke, na primer valerijana. Valerijana povećava koncentraciju GABA neurotransmitera u procepu između dve nervne ćelije, povećava njeno lučenje i smanjuje ponovni ulazak supstance u ćeliju. Zato ova biljka ima sedativno i anksiolitičko delovanje, smanjuje nervnu napetost, razdražljivost, nesanicu, a može da pomogne i kod odvikavanja od diazepama.

Za razliku od sintetičkih lekova, valerijana nema neželjenih dejstava, ne izaziva fizičku zavisnost a istraživanja su pokazala da povoljno utiče i na lečenje srčane aritmije. Pored valerijane, idealne biljke za lakši san i smirivanje modernog, ’hiperaktivnog mozga’ su hmelj i matičnjak. Ovo korisno trojstvo deo je savremenog, a na tradiciji zasnovanog prirodnog preparata Optima Forma, najboljeg prijatelja nesanicom izmučenog modernog čoveka. Pored lakog i mirnog sna tokom noći, Optima Forma obezbeđuje bolju koncentraciju i pamćenje tokom dana.

Optima Forma, za kvalitetne 33 godine u krevetu, i kad nam luna viri kroz prozor!

Sivim kamenom na narcisa

Oni vole da su u centru pažnje, da šarmiraju i imaju veliku publiku koja im se divi. Aktivni su, troše velike količine novca na razne sprave i spravice koje će im unaprediti telo ili im pomoći da se istaknu u društvu ili grupi. Kako počnu da se bave novim sportom ili hobijem, tako već imaju najbolju i najskuplju opremu, najveći televizor i najbolju kolekciju muzike ili filmova koja je uvek u prvom planu. Tražiće uvek prečice do uspeha, sakupljati privielgije, medalje i diplome ne zato što ih nešto zanima, već da bi se njima hvalili i pokazali kako su superiorni, baviće se neobičnim stvarima i sportovima jer su to instrumenti za isticanje sopstvene ’posebnosti’.

Narcisi su osobe koje stalno žude da im se dive, da njihove potrebe budu u prvom planu i da im se odmah izađe u susret, smatraju da imaju sveto pravo na sve i svakoga i to uvek arogantno ističu i zahtevaju. Naravno, neko ko stalno sebe stavlja na pijedestal krije mračnu tajnu: duboko u sebi svestan je svojih nedostataka i nesigurnosti, pa nadmenim ponašanjem mora da prikrije manjak samopouzdanja. Zato narcis ima ekstremnu potrebu da oko sebe okuplja ljude koji imaju ono što on nema: talenat, ideje, energiju, kreativnost… Kada se okiti tuđim perjem, prikriće prazninu koju nosi u sebi.

Narcis će dati sve od sebe da vas šarmira, a istovremeno će vas proučavati, pratiti, trudiće se da se infiltrira u sve pore vašeg života, opsesivno će pretraživati vaše naloge na društvenim mrežama, pisati komentare i truditi se da uvek bude svuda prisutan i ima vašu, makar bilo kakvu pažnju. A kada vas jednom uhvati u svoje kandže, iz njih je vrlo teško pobeći. Čim počnete da se opirete, narcis pristupa perfidnim taktikama: čas će biti hladan i dalek, čas topao i sladak, trudiće se svim silama da se predstavi kao žrtva, da vam usadi osećaj krivice, da vas navede da verujete da niste dovoljno dobri, pametni, lepi, zalepiće se za vas kao krpelj i neće vam dati ni momenta mira, usisavaće vam bezdušno energiju dok vas potpuno ne iscrpi i tada, kada više nemate snage da se borite, perfidno će vas izmanipulisati da dobije ono što želi: moć nad vama. Na tom putu narcis će upotrebiti sve informacije koje je dugo prikupljao, kao i sve emocije koje je ’očitao’ na vama. Udaraće tamo gde misli da najviše boli, jer zna šta vam je važno. Daće sve od sebe da vas izoluje od drugih, da vas posvađa sa prijateljima i poznanicima i da vam usadi osećaj lažne krivice i stida.

Psihopate uvek žele samo jedno: da manipulišu i poseduju. Ali ta želja za manipulacijom će uvek biti maskirana nečim drugim. Tako će vas narcis zivkati telefonom dvadeset puta na dan da vas pita trivijalnosti ili navodno traži savet, kačiće se za sitnice i davati besmislene savete i kritike samo da bi vas izbacio iz takta, insistiraće na pozivima da ’vam učini’ i prezentira svoju kolekciju muzike ili sportskih sprava, davaće vam neprimerene poklone ili obećanja sa ciljem da vam nabije osećaj krivice, ali u samoj suštini sadržaj poteza manipulatora nije bitan, bitno je samo da je stalno u vašem vidnom polju, da ima vašu pažnju.

Narcis ’usisava’ energiju iz vas, baš kao usisivač prašinu. A vi se batrgate i pokušavate da racionalizujete to čime vam puni glavu, preispitujete sebe, analizirate, pa ulazite u konflikt i samim tim sebi kopate grob. Jedini način da isključite usisivač je da mu uskratite izvor energije. Kad povučete taj kabl i iščupate utikač iz štekera, usisivač utihne – narcis je kao riba na suvom. Nažalost, narcisa ponekad nije moguće potpuno udaljiti iz svog života, iako je to najbolje rešenje. Ali moguće je ne hraniti ga. I psihopate imaju svoje potrebe, pa ako ih ne ispunjavamo kako se to od nas očekuje, potražiće drugu žrtvu.

Uskraćivanje ’izvora napajanja’ narcisu ima svoj naziv: metod sivog kamena. Ovaj pojam osmislila je 2012. godine blogerka Skylar u tekstu pod nazivom ’Metod sivog kamena u odnosu sa psihopatama’ i od tada se vrti po forumima, časopisima i psihološkim sajtovima. Suština ovog metoda je da u očima narcisa postanete kao sivi kamen – bezličan, ravnodušan, hladan, gladak tako da ne može ni za šta da se uhvati. Kada narcis shvati da u vama ne može da okine baš nikakvu reakciju, on paniči. Kako se samo usuđujete da ga ignorišete?! Neće odmah odustati, pokušaće da vas šarmira usiljenom ljubaznošću, uvredama,  pitanjima, provokacijama… Ali ako i dalje ne reagujete i potpuno ih ignorišete, zaledite izraz lica, pogled, gestikulaciju, emotivni vampir neće dobiti svoju dozu krvi – dramu. Tamo gde nema drame, narcis ne opstaje.

Nije lako ostati potpuno miran na provokacije narcisa, jer će se svim silama truditi da vam sroza ugled u društvu. Međutim, ono što je dobro je što narcis ne može dugo ostati prikriven – ubrzo i okolina shvata da se ovde ne radi o racionalnoj i mentalno stabilnoj osobi, pa njegove reči i postupci vremenom imaju sve manju težinu. Narcis počinje da liči na cirkuskog majmuna koji neprestano lupa u bubanj i postaje svima dosadan, naporan i previše bučan.

Za brz put u san

Svoj naučni naziv – Humulus lupulus, hmelj je dobio zbog pogrešnog verovanja starih Rimljana da ova biljka penjačica svo rastinje oko sebe davi baš kao što vuk (lupus) hvata za gušu svoj plen.

Iako su ga američki indijanci i Arapi davno koristili, u Evropi je hmelj na scenu stupio prvo kao omiljeni sastojak za spravljanje piva, koji mu daje poseban, gorak ukus. Danas na pivo gledamo kao na napitak za osveženje i uživanje, ali nekada je bilo preka potreba. U vreme kada su vode često bile nečiste i kada bi kuga kosila čitava sela i gradove zbog jednog zagađenog izvora, preživljavali bi samo oni koji su umesto vode pili pivo, zahvaljujući antimikrobnim svojstvima hmelja i alkohola. Ali ni pivo nekada nije bilo ono što je danas: bilo je dosta blaže i pravilo se bez kvasca. Hildegard iz Bingena, monahinja i čuvena travarka iz 11. veka, u jednoj od svojih knjiga primetila je da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i produžava mu rok upotrebe. U Nemačkoj je s početka 16. veka donet zakon o kvalitetu piva, kojim se propisuje da se ono pravi samo od ječmenog slada, hmelja i vode. U to vreme se za kvasac nije znalo, kao ni za hemijske procese koji se odvijaju tokom vrenja.

Tokom istorije se hmelj ređe koristio kao lek. Paracelzus ga je u 16. veku propagirao kao digestiv, a Matiolus kao diuretik. U par priručnika se pominje da se koristio za pročišćavanje krvi, jetre i pankreasa, a njegovo umirujuće dejstvo je otkriveno tek u 19. veku.

Verovatno najpoznatija ličnost koja je obilno koristila ovu biljku, i to ne samo u pivu, bio je engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišarkama hmelja, zbog ’slabih nerava’. Smatralo se da jak miris hmelja pomaže san. Konačno su evropljani došli do onoga što je tvrdio Ibn Al Baitar još u 12. veku: da hmelj smiruje.

Francuski apotekar Planš bio je prvi koji je 1813. izolovao lupulin, finu smolastu supstancu iz ženskih cvetova – šišarki hmelja. Preporučivao ga je zbog narkotičkog dejstva svima koji su patili od nesanice, tvrdeći da olakšava ulazak u san i smiruje nerve, bez negativnih dejstava. U to vreme je bila popularna terapija opijumom koji je, osim zavisnosti, izazivao i zatvor. Pored toga što je smirivao nerve, hmelj se koristio i za ’balansiranje’ libida – primećeno je da je povećavao seksualnu želju tamo gde je nema, a da je smirivao kod onih koji nisu mogli da je kontrolišu.

A šta znamo danas o hmelju i njegovoj sposobnosti da uljuljka u san, da li je sve samo mit ili ima i naučnu potporu? Godine 1983. iz hmelja je izolovan 2-metil 3-buten-2-ol, lako isparivi alkohol, kome se može pripisati bar deo umirujućih svojstava ove biljke. Međutim, skorašnja istraživanja su otkrila još dve interesantne činjenice: hmelj utiče na receptor melatonina, hormona koji se luči u epifizi, a koji je odgovoran za održavanje cirkadijalnog ritma – ciklusa budnosti i spavanja. Takođe, beta kiseline iz hmelja povoljno utiču na GABA – gama-aminobuternu kiselinu, neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu koji, pored niza funkcija, igra veliku ulogu u ciklusu spavanja – podstiče dubok, okrepljujući san i lako buđenje. Studija rađena na miševima pokazala je da hmelj ima sedativni efekat, usporava spontanu lokomotornu aktivnost, produžava san i snižava telesnu temperaturu.

Hmelj se obično koristi u kombinaciji sa valerijanom, još jednom lekovitom biljkom koja je poznata po svom umirujućem dejstvu. U jednoj studiji iz 1977. godine, ova kombinacija se pokazala kao efikasna kod nesanice tako što promoviše kvalitet sna, dubok san i REM fazu, što je sve potvrđeno praćenjem moždanih aktivnosti. Dosta kasnije, 2004. godine ova teorija je potvrđena, ali je i naučno dokazano da kombinacija hmelja i valerijane dostiže puni efekat na centralni nervni sistem u roku od jednog sata.

Jedna nedavna studija imala je za cilj da istraži efekat hmelja sa i bez valerijane kod 30 pacijenata koji pate od nesanice. Nakon što su dve grupe tokom 4 nedelje koristile samo valerijanu, odnosno valerijanu u kombinaciji sa hmeljom, pokazalo se da hmelj igra veliku ulogu u poboljšanju latencije sna – vremena koje je potrebno da utonemo u san. Pritom je terapija potpuno bezbedna, i nakon prestanka ne dolazi do vraćanja nesanice.

Dobar san je jedan od bitnih preduslova za kvalitetan život. Pa možda su stari Rimljani bili u pravu, hmelj jeste vuk koji hvata plen za gušu, a u njegovom slučaju plen je nervoza i nesanica. Lekovite šišarke hmelja našle su svoje mesto i u modernom preparatu zasnovanom na vekovnim saznanjima. Optima Forma pored hmelja sadrži i valerijanu i matičnjak, i nihova sinergija pomaže savremenom čoveku da se izbori sa stresom, depresijom, nedostatkom koncentracije i energije, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. I što je najbitnije – da se dobro naspava.

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo