Category Archives: Optima Forma

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Tišina vrvi od odgovora

Pojam buka ima negativnu konotaciju, a bučna osoba je automatski naporna i neprijatna, i to nije slučaj samo sa našim jezikom. Engleska reč noise potiče od latinskog nausia sa osnovnim značenjem mučnine i gađenja. Buka koja prelazi određenu decibelažu propisanu zakonom prerasta u zagađenje i ugrožava zdravlje. Buka je bauk sa dobrim razlogom.

Nažalost, danas je buka neizbežna, a ne samo da ne možemo da je izbegnemo, već joj često dobrovoljno pribegavamo. Neretko ćemo u gradskom prevozu sresti mlade ljude sa slušalicama iz kojih udara muzika toliko glasna da je ceo autobus čuje. Većina uređaja nas upozorava da kada pojačavamo ton preko izvesne granice možemo oštetiti sluh. Pored izvesne budućnosti sa povećanim slučajevima gluvoće, ono što karakteriše naše doba je pribegavanje buci i izbegavanje tišine. Nije ni čudo, jer naše konzumersko društvo potencira čulne senzacije. Današnjem oku prija šarenilo, do kog najlakše dolazimo putem skrolovanja društvenih mreža. Privlačni izlozi prodavnica su jedan od glavnih aduta za dobru prodaju. Katalozi robnih kuća nas mame da ih listamo iako nam ništa novo nije potrebno. TV ekran je popularniji od knjiga koje su monotone jer sadrže ’samo’ tekst. Žene su neinteresantne ako nisu našminkane…

Čulo ukusa se posebno potencira i hrana koja je najnezdravija je i najkonzumiranija upravo zato što je ukusna. A ukusna je jer sadrži mnoštvo pojačivača ukusa, čak i slane namirnice sadrže šećer jer je ukus tako intenzivniji. Ide se dotle da mnoge od namirnica, naročito slatkiši i slatka pića, izazivaju zavisnost, mnogi su toga i svesni ali nastavljaju da ih konzumiraju. Želja za zadovoljenjem čula je jača i od razuma.

Kada je čulo sluha u pitanju, čini se da je problem dublji i potmuliji. Koliko ljudi danas, čim uđe u kuću, odmah pali TV jer ne mogu da podnesu da budu u tišini? Nije bitno šta je na programu, bitno je da se nešto čuje, bilo šta. I kada odemo u prirodu, umesto da slušamo pesmu ptica, palimo muziku. Kafići na obali mora nisu atraktivni ako ne trešti preglasna muzika. Tišina znači da treba da budemo sami sa svojim mislima. Ako su misli neprijatne, ako smo opterećeni strahovima i nezadovoljstvom, tišina nam nikako neće prijati. Radije ćemo problem maskirati glasnom muzikom.

Nažalost, radimo upravo suprotno od onoga što nam je potrebno. Jer baš je tišina ta koja može da nas uteši, nahrani um i dušu i donese nadahnuće. Naše bučno okruženje nam ne samo guši kreativnost, već i slabi imunitet i sprečava regeneraciju mozga. Buka snažno utiče na mozak i izaziva stres. Zvučni talasi aktiviraju amigdalu, centar naših emocija, što podstiče lučenje štetnih hormona. Stalna izloženost buci može dovesti do povećanog krvnog pritiska, oboljenja kardiovaskularnog sistema, nesanice i tinitusa – zujanja u ušima.

Za razliku od buke koja nam donosi bolest, tišina može da leči. Istraživanja su pokazala da ako provedemo dva sata dnevno u tišini, doprinosimo razvoju ćelija u hipokampusu, delu mozga koji je zadužen za pamćenje i čula. Poremećaj pažnje i smanjena koncentracija takođe se može lečiti tišinom. Kada provedemo neko vreme u okruženju koje zahteva niži nivo čulnih senzacija, dajemo šansu mozgu da povrati kognitivne sposobnosti. Time je na dobitku i prefrontalni korteks mozga koji je zadužen za donošenje odluka i rešavanje problema. Tišina omogućava mozgu da se opusti i prestane sa vrtoglavom obradom gomile podataka kojima je izložen u našoj digitalnoj eri.

Tišina pomaže stvaranje neurona, što u svakodnevnom životu doživljavamo kroz osećaj smisla i životne perspektive koji su nam preko potrebni. Tišinom ćemo se odbraniti od stresa i napetosti, kako psihički, tako i telesno. Nauka nam nije rekla ništa novo – da tišina leči poznato je vekovima. Tišina je prazan prostor. Prostor je dom probuđenog uma, govorio je Buda. Danas je nauka samo potvrdila učenja drevnih duhovnih učitelja.

Tišina nije prazna, već ispunjena odgovorima. I zato, kada život postane težak, glava prepuna misli a odgovora niotkuda, pribegnite tišini. Sklonite sve misli, dišite i jednostavno budite.

Fizička i mentalna oštrina, ruku pod ruku

Istraživanja pokazuju da se svake četiri sekunde na svetu zabeleži po jedan novi slučaj demencije. Iako se demencija smatra oboljenjem starih, nažalost, ona ne bira godine i može pogoditi i tridesetogodišnjake. Kod mlađih osoba ona se teže primećuje i dijagnostifikuje. Neki od prvih signala su problemi sa kratkoročnom memorijom, poteškoća da se pronađe prava reč, ali i promene raspoloženja, apatija, konfuzija, nemogućnost da se obavljaju uobičajene radnje, dezorijentisanost, bespotrebno ponavljanje uobičajenih svakodnevnih radnji.

Naše pamćenje može biti kratkoročno i dugoročno, i dok je ovo prvo ograničeno, dugoročno pamćenje je kao bunar bez dna. Za razliku od kompjutera ili memorijskih kartica koji imaju ograničenu memoriju, ljudsko pamćenje može biti neiscrpno. Neka istraživanja su pokazala da kratkoročno možemo pamtiti 4 do 9 informacija, dok dugoročno možemo skladištiti bezbroj sećanja i podataka. Ako izuzmemo gubitak pamćenja iz psiholoških razloga, usled traumatičnih događaja koje potiskujemo, razlog zaboravnosti leži u nemogućnosti skladištenja podataka, kao i preuzimanja tih podataka iz ’skladišta’ memorije.

Kognitivne rezerve našeg mozga, njegova mogućnost da prevaziđe neurološka oštećenja usled niza faktora, najčešće starenja, vremenom se smanjuju. Ali ono što mozak sigurno ’pamti’ zauvek je način na koji ga hranimo. Mozak se sastoji od oko 75% vode, i najmasniji je organ u telu: ima najmanje 60% masti. Za optimalno zdravlje mozga neophodne su esencijalne masne kiseline, od trenutka začeća do smrti. Osim što su neophodne za samu strukturu mozga, esencijalne masne kiseline omogućavaju sintezu i pravilno funkcionisanje moždanih neurotransmitera.

Mozak možemo dobro nahraniti ako redovno konzumiramo orašaste plodove, maslinovo ulje, masnu ribu poput lososa i tunjevine i avokado, ali potrebno je i da ga treniramo. Učenje stranih jezika, računanje napamet umesto pomoću digitrona, sviranje muzičkih instrumenata, šah, hobiji koji zahtevaju istančanu motoriku poput veženja, crtanja, slikanja, slaganja slagalica, odličan su ’kognitivni trening’.

Međutim, nedavna istraživanja su pokazala da i redovna fizička aktivnost veoma povoljno deluje na očuvanje i poboljšanje pamćenja. Tako je jedna klinička studija, rađena na 36 zdravih ispitanika u ranim dvadesetim godinama dokazala da je samo deset minuta laganog vežbanja na dan dovoljno da poboljšamo pamćenje. Tokom ove studije, ispitanici bi prvo radili lagane vežbe, jogu ili brzo hodanje tokom deset minuta, da bi potom dobili zadatak da zapamte niz pojmova dok je istovremeno rađeno snimanje mozga magnetnom rezonancom. Ne samo da su uspevali da dobro reše zadatke, već je snimanje pokazalo pojačanu vezu između hipokampusa, dela mozga zaduženog za skladištenje memorije, i kortikalne oblasti mozga koja je odgovorna za povratak memorije. U drugom delu istraživanja rađen je isti test i snimanje, ali bez prethodnog vežbanja. Ovog puta komunikacija između hipokampusa i kortikalne regije bila je vidno slabija.

Kada ne vežbamo, ili prestanemo da vežbamo, usporava se dotok krvi u 8 moždanih regija, uključujući i hipokampus pomoću kog stvaramo, čuvamo i vraćamo memoriju. Na taj način povećavamo i rizik od neurodegenerativnih oboljenja, kao što su Alchajerovo i Parkinsonovo oboljenje. Kako starimo, tako veze između delova mozga postaju sve slabije što se prvenstveno odražava u nemogućnosti da razlikujemo slične događaje iz prošlosti. Već tokom perioda od deset godina može doći do značajnog smanjenja zapremine mozga i mentalnog propadanja.

Još jedna studija rađena u Kanadi bavila se merenjem nivoa proteina BDNF – moždanog neurotrofičnog faktora, koji doprinosi normalnom rastu, opstanku i održanju neurona.  U studiji je učestvovalo 95 mladih odraslih ispitanika koji su bili podeljeni u tri grupe: prva je bila uključena u fizički i kognitivni trening, druga samo u fizički i treća nije imala nikakav trening. Fizički trening sastojao se od 20 minuta intenzivnih intervalnih vežbi. Rezultat je pokazao da fizičke vežbe ne samo poboljšavaju kognitivne funkcije, već dovode i do povećanja nivoa BDNF proteina.

Dakle, pored toga što nam daruje vitkost, stabilan nivo insulina u krvi, dobru cirkulaciju i rad kardiovaskularnog sistema, redovna aktivnost nam čuva moždane funkcije i poboljšava pamćenje. Zato patike na noge, pa u šetnju! Budite pozitivno zarazni po svoju okolinu, naterajte prijatelje i članove porodice vam se pridruže. Nema boljeg ulaganja u budućnost.

Pucanje po šavovima

Ako bismo analizirali naše doba i najčešći uzrok naših žalbi, na tom spisku bi se sigurno našao umor. Često smo umorni, čak i kada pristojno spavamo. ’Osećam se kao da me je kamion pregazio’. ’Umorna sam kao da sam orala ceo dan’. Da smo barem orali, imali bismo satisfakciju da gledamo kako nam rastu usevi, ali umor koji danas često osećamo može samo da nas ubije u pojam, a naizgled nema uzroka.

Kada smo umorni pati sve: posao, deca, kuća, a ponajviše mi sami. Stalni osećaj umora nam umanjuje samopouzdanje, tera nas da verujemo da nismo dovoljno sposobni, organizovani, vredni. Povlačimo se i od društva jer nemamo snage da slušamo tuđe priče, budemo u bučnom okruženju, a tuđa pozitivna energija može čak i da nam bude iritantna.

Veliki je spisak uzroka koji mogu izazvati umor, a da to nije preterana fizička aktivnost ili težak fizički rad. Kao voda koja ponire duboko u zemlju pa izvire kilometrima daleko, tako i uzrok našeg umora može biti nešto potpuno nenadano i nevidljivo. Razlog umora može biti u našoj psihi, i ako smo često pod stresom ili patimo od depresije, sigurno ćemo se osećati kao da nas je pregazio kamion. ’Kako si?’ ’Dobro, samo sam umorna’, čest je odgovor na uobičajeno pitanje prilikom susreta. Taj odgovor nije nimalo naivan i može ukazivati da patimo od depresije ili smo pod velikim mentalnim pritiskom. A šta izaziva taj umor? Pored toga što nam stres i depresija remete san pa nismo u stanju da se pošteno naspavamo tokom noći, čak i ako na vreme odemo u krevet, ova stanja mogu izazvati i grčenje mišića. Osećaj da smo pod konstantnim pritiskom nesvesno nas tera da se stežemo. Povremeno možemo osetiti i kao munja brzi grč koji nas potpuno protrese, a ponekad nismo ni svesni grča jer je on permanentan i na njega smo se potpuno navikli, kao na cipele koje nosimo. A mišić koji neprekidno radi i nikada se ne opušta iziskuje veliku energiju.

Grč ili spazam mišića može pogoditi bilo koju mišićnu grupu, ali kod stresa i depresije najčešće je lociran u mišićima vilice, vrata i ramenog pojasa. On nas obično navodi da nesvesno podižemo ramena i da se zgrbimo. Kako je danas dosta poslova vezano za radni sto i kompjuter, neminovno je da nam se kombinacija svega ovoga bukvalno obije o kičmu. Nažalost, tek tada shvatamo da smo sopstveno zdravlje stavili na poslednje mesto, a prioritet dali trivijalnostima.

Pored psihičkih uzroka, umor mogu izazvati i zdravstveni poremećaji. Najčešći uzrok umora, naročito među ženama našeg doba, je hormonalni disbalans koji je poprimio oblike epidemije. Pored poremećaja štitaste žlezde koja nam reguliše metabolizam i igra važnu ulogu u održavanju čitavog organizma, uzrok hormonalnog disbalansa može biti i poremećaj reproduktivnog sistema. Osim osećaja nervoze i depresije koju takav disbalans može izazvati, postoje poremećaji koji nas sistematski iscrpljuju: miomi na materici i endometrioza. Oba ova stanja mogu izazvati veoma obilna menstrualna krvarenja koja crpe rezerve gvožđa u organizmu i izazivaju anemiju. Kada smo anemični, uvek smo umorni.

Umor nas iscrpljuje, izaziva bol uključujući i glavobolju, onemogućava normalnu koncentraciju i pamćenje, okida osećaj nesvestice, mučnine, lupanje srca, i drastično nam uništava imunitet. Moderno doba je dobilo još jednu dijagnozu koja naše pretke nije pogađala, iako su živeli mnogo teže i u mnogo gorim uslovima nego mi: sindrom pregorevanja. Još jedan ’izum’ zapada, ’burnout syndrome’, označava osećaj kada nam je svega dosta i kada nemamo snage, mentalne ni fizičke, da izađemo u susret svim izazovima koje nam nameće posao, porodica, zakrčeni saobraćaj, očekivanja okoline… Često spontano u takvoj situaciji kažemo da ’pucamo po šavovima’.

Naše telo je otporna mašina, ali kada je duže vremena pod pritiskom, neki deo će pući. Kada pukne jedan deo često dolazi do ’domino efekta’. Zato dugotrajni osećaj umora ne treba zanemariti. Osvestite svoje telo. Proverite da li spontano podižete ramena i uvlačite glavu kao kornjača. Nemojte ignorisati nesvesticu prilikom ustajanja. Nije dobro da ste stalno nervozni i bezvoljni. Proverite kako spavate, kako sedite i kako se hranite. Uradite povremeno osnovne analize krvi. Ne čekajte da puknete po šavovima.

Dobra, kvalitetna ishrana, redovna fizička aktivnost i dobar san preduslovi su za normalno funkcionisanje – dakle neophodno nam je to što je i prirodno. Ukoliko nismo u stanju da zaspimo i zadržimo kontinuiran, kvalitetan san, ako nam se grče mišići i osećamo mentalnu i fizičku iscrpljenost, tu je Optima Forma. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja može da nas opusti, ali i da nam izoštri um. A ako nas iscrpljuje hormonalni disbalans, tu je Femisan A: kapi ili kapsule na bazi lekovitih biljaka koje se koriste od davnina uredovljuju ciklus, balansiraju hormone, kontrolišu obilna krvarenja, smanjuju nervozu tokom PMS-a i ženama tokom reproduktivnog perioda omogućavaju da vode ispunjen, smislen i dinamičan život.

Samo pozitivne sinapse

Sigurno svi imamo u okolini osobu koja voli žalopojke. Ne oskudeva, prilično joj dobro ide u životu, šta više, pada joj s neba više nego što stekne, ali ona se i dalje žali, kuka, vajka na svoj život, na tuđ život, na ljude oko sebe, a kad nema na šta drugo da se žali onda su i meteorolozi krivi jer pada kiša. Osim što je poguban po okolinu koju truje negativnošću, ’žalopojac’ nije ni svestan kakvu medveđu uslugu čini sebi.

Naš mozak je jedna prefinjena mašina koja se neprestano prilagođava novim mislima i modelima ponašanja. Između moždanih neurona nalazi se prazan prostor koji se stručno zove sinapsa. Kada pomislimo nešto, otpušta se hemijski signal od jedne do druge sinapse. Sinapsa je neka vrsta mosta preko kog prelaze signali koji prenose informacije. Svaki put kada se napravi novi ’most’ i pokrene signal, sinapse se približavaju. I upravo tu je i kvaka: ova prefinjena mašinerija ume da prepozna iste misli koje se stalno ponavljaju. Ponavljanje istih misli i aktivnosti uslovljava mozak da takve misli procesira mnogo brže nego inače. I tako negativna misao postaje navika koju naš mozak obrađuje ’po difoltu’.

Istraživanja pokazuju da se ljudi tokom uobičajenog razgovora u proseku žale jednom u minutu. Žalopojke su prijatne, bude dobar osećaj, osećaj olakšanja. Ali kao i mnoge druge navike koje prijaju, kao što su duvan ili slatkiši, nanose nam više štete nego koristi.

Osim toga što konstantno kukanje doprinosi zbližavanju neurona i stvaranju trajnih veza među njima u mozgu, studija rađena na Univerzitetu u Stanfordu dokazala je da ostavlja još jednu vrlo negativnu posledicu: smanjuje hipokampus. Ova moždana struktura potkovičastog oblika koja se nalazi predelu slepoočnica, od suštinske je važnosti za inteligentno razmišljanje, pamćenje, prostornu navigaciju, upravljanje emocijama i ponašanjem. To znači ne samo da će nas ista negativna šema misli otupeti i unazaditi, već može izazvati i poremećaje koji će ozbiljno oštetiti kognitivne funkcije. Sve će nam biti jasnije ako shvatimo da, na primer, Alchajmerovo oboljenje pre svega ostalog napada i uništava baš hipokampus.

Osim što stalnim žalopojkama možemo uništiti sopstvenu inteligenciju, negativno razmišljanje utiče i na celo telo tako što podstiče lučenje kortizola, hormona stresa. Kortizol se inače luči kada smo u opasnosti kako bismo mogli spretno i brzo da odreagujemo i sačuvamo goli život. Ali ako se njegovo lučenje okine pogrešnim mehanizmima pa naše telo veruje da je u opasnosti a to realno nije, i još ako se to često dešava, ono što nam ne gine je visok krvni pritisak i povišeni nivo insulina u krvi. Višak kortizola oslabiće nam i imunitet, pa ćemo biti podložniji virusima i infekcijama, povišenom holesterolu, dijabetesu, srčanim oboljenjima i gojaznosti. Oni najekstremniji obožavaoci žalopojki u velikoj su opasnosti i od moždanog udara.

Žalopojac nije jedini koji je u opasnosti, već i njegova okolina, jer kada saosećamo s njim, upijamo negativnost i sami smo podložni fizičkim i mentalnim promenama kao i on sam (o neuronima ogledala smo već pisali ovde: Saosećajni stres).

Zato, svaki put kada ste u iskušenju da se požalite na ovo ili ono, podsetite se koliku štetu time nanosite i sebi i svojoj okolini. A mozak je pametna mašina pa će to zapamtiti i dobro vas nagraditi.

Kada je isuviše teško da se trgnemo od negativnih misli i kada su okolnosti posebno teške, tu je pomoć iz prirode. Optima Forma je preparat na biljnoj bazi koji će prirodnim putem otkloniti uznemirenost, anksioznost i depresivne misli, i omogućiti da zaspimo i spavamo kvalitetnije.

Za optimalne sinapse – Optima Forma! 

Ispunjenim životom protiv anksioznosti

‘’Ostavi smrti ništa više od sagorelog zamka’’.

Nikos Kazancakis, Grk Zorba

’’Što više živite neproživljen život, to je veća zebnja od smrti u vama. Što više ne uspevate da u potpunosti iskusite život, to ćete se više plašiti smrti.’’

Irvin Jalom

Briga za budućnost je normalna pojava, to je naš način da prihvatimo neizvesnost koju ona nosi i sprečimo razočaranje. O tome je već bilo reči ovde . Ali šta se dešava kada briga pređe granice normalnog, i preraste u anksioznost?

Anksioznost je stanje konstantne zebnje, strepnje i straha, neopravdani osećaj da nas očekuje neprijatan događaj, loš ishod ili katastrofa. U iščekivanju da se desi nešto loše i opasno, prevladava i osećaj da nećemo biti u stanju da se zaštitimo i da će posledice imati fatalni ili dugoročni negativan efekat. Anksiozna osoba nije u stanju da kontroliše svoja osećanja i strah, a obično se ovo stanje javlja nakon nekog traumatičnog iskustva koje služi kao okidač. Otac psihoanalize, Sigmund Frojd, prepoznaje važnost anksioznosti i tvrdi da je ona kritična komponenta neuroze. Po egzistencijalističkoj psihoterapiji, zasnovanoj na egzistencijalizmu, grani filosofije, koju su prvi klinički primenjivali čuveni Oto Rank, Karl Jaspers i u Americi Viktor Frankl, a na koju se oslanja i čuveni američki psihoterapeut i pisac Irvin Jalom, u osnovi svih ljudskih dilema i problema stoji strah od smrti i potraga za smislom i slobodom.

Anksioznost se manifestuje kroz niz simptoma, kako fizičkih tako i mentalnih. Od telesnih simptoma mogu se osetiti vrtoglavica, osećaj stezanja u grudima, lupanje srca, plitko disanje, tenzija u potiljačnom delu glave i vratu, mučnina, problemi s varenjem, nesanica, pojačano znojenje. Na mentalnom nivou možemo iskusiti poteškoće u koncentraciji i pamćenju, osećaj ’neizdrža’ i nestrpljenja, izbegavanje da se suočimo i posvetimo svakodnevnim obavezama i poslu, opsedajuće misli, osećaj klaustrofobije, jaku zabrinutost i potrebu za potvrđivanjem. Osnov za zabrinutost se može naći u nizu izmišljenih problema, od svakodnevnih, na primer da nećemo imati dovoljno novca da podmirimo životne potrebe, da odradimo posao koji nam je poveren, da ćemo oboleti od neizlečivi bolesti, do brige na globalnom nivou, straha od rata, opšte katastrofe i kraha.

Osobi koja oseća konstantnu strepnju nije lako, i nalaženje duševnog mira za nju je nemoguća misija. Ali verovatno je jednako teško i njenoj okolini koja često oseća zbunjenost, zabrinutost i strah jer ne zna kako da joj pomogne.

Pre svega, bitno je umeti prepoznati anksioznost. Ona se može manifesovati kroz:

  • fobije, na primer klaustrofobiju – strah od zatvorenog prostora, strah od gužve, od saobraćaja;
  • opsesivno-kompulsivne radnje, posebne rituale koji umanjuju strah u verovanju da imaju zaštitničko dejstvo;
  • psihosomatske poremećaje, stomačne probleme, glavobolje, visok pritisak, lupanje srca…
  • strah od bolesti i smrti;
  • napade panke;
  • poremećaje u seksualnosti, erektilnu disfunkciju ili nedostatak libida.

A sve te manifestacije su mehanizmi odbrane, način da se anksiozna osoba odbrani ili zaštiti od izmišljenog katastrofalnog budućeg ishoda. Nažalost, najčešće načini pomoću kojih se anksiozna osoba bori protiv ovog poremećaja, još više dolivaju ulje na vatru. Na primer, preterana analiza kao način mentalne kontrole, koja je čest mehanizam odbrane, samo pojačava opsesiju i tenziju. Izbegavanje suočavanja s problemom može navesti osobu da ne izlazi iz kuće, da se ne vozi gradskim prevozom ili da ne ulazi u lift. Borbu protiv anksioznosti prate fizički mehanizmi, stezanje mišića, što izaziva bol i dovodi do umora i iscrpljenosti.

Strašan je osećaj kada nikada niste u stanju da se opustite. Anksioznost često vodi u depresiju jer nam konstantno ’prežvakavanje’ prošlih događaja u glavi i briga o budućnosti ne dopuštaju da uživamo u sadašnjem trenutku. To je začarani krug iz kog je teško izvući se sam. Danas je sve više osoba koje pate od anksioznosti. Osim brzog i stresnog načina života, tome doprinosi i loša hrana, preterana konzumacija stimulativnih napitaka, kafe, kola, energetskih pića i manjak fizičke aktivnosti. U borbi protiv anksioznosti bitno je poboljšati ishranu, uključiti što više namirnica bogatih B vitaminima, i omogućiti telu da proizvode više hormona sreće – serotonina i dopamina. To možemo postići redovnim bavljenjem sportom, šetnjama u prirodi, redovnim izlaganjem suncu u vreme kada nije prejako, druženjem s ljudima koji nam prijaju i bavljenjem prijatnim hobijima.

Još jedan od načina da se izborimo sa stalnom zebnjom, napadima panike i fobijama jeste da ih priznamo i prihvatimo. Ako se stalno trudimo da ih kontrolišemo, one će kontrolisati nas. Zato je bitno da opustimo uzde i olabavimo kontrolu. U tome nam mogu pomoći meditativne aktivnosti, pravilno disanje, bavljenje jogom ili jednostavnim aktivnostima kao što je slaganje pazl slagalica ili ručni radovi.

Ako želimo da pomognemo osobi koja pati od anksioznosti, bitno je da imamo strpljenja, da izdvojimo vreme da je saslušamo i da nikako ne banalizujemo njene probleme. Ponekad je dovoljno i samo prisustvo, bez ikakvog uplitanja. Takođe, kao posmatrač, moramo da umemo i da zaštitimo sebe, i da se na kratko udaljimo i posvetimo sebi kada prepoznamo da stres prelazi i na nas. U svakom trenutku je dobro potražiti savet i pomoć stručnjaka, a tako možemo sprečiti da anksioznost preraste u veći psihički poremećaj.

’’Čvrsto verujem, i kao čovek koji će i sam umreti jednog dana u bliskoj budućnosti, ali i kao psihijatar koji je proveo decenije baveći se anksioznošću izazvanom strahom od smrti, da nam suočavanje sa smrću omogućava ne da otvorimo Pandorinu kutiju, već da ponovo uđemo u život na bogatiji i saosećajniji način.’’ Irvin Jalom

Najveći neprijatelj anksioznosti je bogat život ispunjen događajima i iskustvima. Zato sazidajte svoj zamak onako kako vi želite, i ne ostavite smrti ništa više od spaljenih temelja, baš kao Grk Zorba.

’’Za dvadeset godina više ćeš biti razočaran zbog stvari koje nisi uradio, nego zbog onih koje si uradio. Zato odbaci konope. Otplovi iz sigurne luke. Zahvati jedrima pasatne vetrove. Istražuj. Sanjaj. Otkrivaj.’’ Mark Tven

Briga i zebnja, naši naporni pratioci

Zid ruši vlaga, a čoveka briga. Narodna poslovica.

Bogati, siromašni, zdravi, bolesni, beloputi, tamnoputi, koliko god bili različiti, u jednom smo svi jednaki: budućnost nam je svima neizvesna. Svako od nas živi s teretom da nikada zasigurno ne zna šta nosi sledeći trenutak, i da li će ga uopšte doživeti. Naš podsvesni mehanizam da se odbranimo od neizvesnosti i da se postaramo da budući događaji imaju pozitivan ishod je briga. Ako već ne možemo da predvidimo budućnost, možemo da je po hiljadu puta ’prežvaćemo’ u svojoj glavi i zamislimo sve moguće i nemoguće scenarije. Najveći apsurd je da se većina stvari oko kojih brinemo nikada ni ne dogodi. Ali svaki put kada se brinemo i ništa loše se ne desi, u našem umu se podsvesno pravi veza između brige i sprečavanja nesrećnog sleda događaja.

Briga je naš način da podsvesno sprečimo razočaranje. Tu je i element sujeverja koji nas navodi da pomislimo da ako prestanemo da brinemo, možemo prizvati nesreću. Briga ima i socijalni element: često pokazujemo da nam je do nekoga stalo tako što brinemo. Međutim, iracionalna i preterana briga onemogućava nam da se pravilno skoncentrišemo na realnost i bistro razmišljamo. I tako, staranje da budući događaji budu dobri može upravo izazvati suprotan efekat.

Jedno je sigurno: preterana briga izaziva stres koji ostavlja negativnog traga kako na naše mentalno, tako i fizičko zdravlje. Napetost, nesanica, umor, neraspoloženje, nervoza, nemogućnost koncentracije, samo su neke od posledica konstantne strepnje. Osobe koje su ’hronično zabrinute’ obično su izložene domino efektu kada jedna nerealna briga okine čitav niz anksioznosti koji vodi u strah i paniku. Hronična zabrinutost može uticati na naš apetit, životne navike, međuljudske odnose i posao. Obično su osobe koje brinu više od proseka i sklonije da olakšanje traže u nezdravim navikama, kao što su pušenje, prejedanje, alkohol ili droga. Preterana briga može negativno uticati i na nama bliske osobe, naročito na decu.

Stres u našem telu automatski aktivira alarm da smo u opasnosti, takozvanu reakciju ’borba-beg’. U telu se luče hormoni koji ubrzavaju disanje, srčani ritam, izazivaju napetost mišića – dakle isti efekti kao kada smo stvarno u opasnosti i pripremamo se na borbu ili beg. Ova reakcija je prirodna i u realnim opasnim situacijama pomaže nam da preživimo. Ali kada realna opasnost ne postoji, već se reakcija okida zbog izmišljene, nestvarne situacije, naročito kada se to dešava često, onda govorimo o hroničnom stresu koji je veoma štetan. Negativni stres može dovesti do anksioznosti, osećanja konstantne strepnje i zebnje, depresije, sindroma sagorevanja, osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti, nedostatka koncentracije za osnovne životne radnje i poslove, osećaja besa prema drugima ali i prema sebi i ekstremnih napada panike. Za razliku od naših predaka koji su imali prirodne mehanizme da smanje nivo stresa nakon što ih pojuri vuk ili medved, mi ni ne stižemo da uživamo u izlasku ili zalasku sunca, šetnji po šumi, zvezdanom nebu ili šumu potoka.

Istraživanja pokazuju da se muškarci više brinu zbog situacija na poslu koje ne mogu da kontrolišu, dok se žene više brinu zbog porodice i partnerskih odnosa. Ipak, nije sve tako crno. Postoji i pozitivna strana brige: ona nam može pomoći da bolje sagledamo prioritete, da imamo analitički pristup problemu (naravno, ukoliko on zaista postoji), a najveća prednost brige je kad je u pitanju naše zdravlje. Zdrava zabrinutost će nas navesti da češće odemo na preglede, da se zdravije hranimo i više krećemo.

Jedan od najgorih načina da umirimo nečiju zebnju je da kažemo ’Ne brini!’. Takav komentar može samo da stvori otpor i ljutnju, sasvim opravdano, jer nismo pokazali dovoljno saosećanja. Prilikom umirivanja zabrinute ili ljute osobe najbitnije je da prvo pokažemo empatiju. ’Vidim da mnogo brineš, verujem da ti je mnogo teško. Plašim se da ćeš se razboleti od brige. Kolika je mogućnost da će se desiti najgore? Da li je moguće da se uopšte neće ni dogoditi?’ – ovo su neke konstantacije i pitanja koja možemo postaviti osobama koje su nam bliske a vidimo da previše brinu. A možemo ih postaviti i sebi. Samoanaliza je uvek prvi korak u rešavanju problema.

Nikada ne znamo šta nosi dan, šta nosi noć. Ali u tome i jeste lepota življenja. Da je sve izvesno i jasno, život bi u potpunosti izgubio draž. Kada malo analiziramo prošlost, možemo lako uočiti da se život stara da nam podari svega u jednakoj meri, kao i da su nam neki događaji koje smo u prvom trenutku shvatili tragično, doneli veliki pozitivan preokret. Život zna i kad mi ne znamo.

Kad majčinstvo nije lako

Na sam pomen reči ’materinstvo’, zamišljamo nešto nežno, lepo i savršeno. Smatra se da se svaka žena koja se porodi odmah zaljubi u svoju bebu, da je srećna i zadovoljna, da se oseća ispunjeno jer je obavila najveću ulogu u svom životu. Ali ima dosta žena koje nakon porođaja proživljavaju niz nimalo lepih ni prijatnih emocija. Ako je pritom u sredini koja za nju nema razumevanja i ne pomaže joj oko bebe, porodilju čeka vrlo težak period i može joj biti neophodna stručna pomoć. A šta se realno dešava ženi nakon što na svet dođe beba?

‘’Drugo stanje‘‘ je prošlo, porođaj je završen, a u telu porodilje je haos. Nivo tečnosti i krvi se naglo promenio, krvni pritisak može biti nestabilan, estrogen i progesteron su drastično niski, a vrlo verovatno i hormoni štitaste žlezde, imunitet je osetljiv i infekcije vrebaju, metabolizam izmenjen… Pored rane koja zarasta ako je primenjena epiziotomija, i materica se polako i uz povremene grčeve vraća u normalu, kao i unutrašnji organi koji su pomereni kako bi se napravilo mesta za bebu. Trbušni mišići koji su tokom trudnoće bili rastegnuti sada su slabi, a po stomaku se vide strije. Kako estrogen pada za 90% u odnosu na nivo pre porođaja, kosa može jače opadati, grudi su osetljive i pojavljuje se kolostrum – prvo mleko. Pored svih tih fizioloških promena, tu je sada i novo biće koje zahteva maminu punu pažnju, uskraćuje joj san i iziskuje jedno veliko prilagođavanje.

Nagli pad estrogena i progesterona izazivaju hemijske procese i u mozgu. Pad hormona štitaste žlezde uzrokuje snažan osećaj umora i tromosti. Posledica toga su velike promene raspoloženja, koje, uz sve fizičke tegobe i neispavanost, mogu dovesti do postporođajne depresije.

Najveći broj žena, čak 90% njih, nakon porođaja ima izražen osećaj tuge, brige i umora, što je u novonastalim okolnostima potpuno razumljivo. To stanje traje nedelju do dve i potom prolazi samo od sebe, a poznato je pod imenom bebi bluz (baby blues). Za razliku od njega, postporođajna depresija je mnogo ozbiljnije stanje koje zahteva stručnu pomoć. Može početi i pre porođaja, ili čak do tri meseca nakon njega, i trajati dosta dugo, i do godinu dana. Ona pogađa oko 15% žena nakon porođaja, a od nje mogu patiti i muškarci: i do 26% očeva može osetiti simptome ovog poremećaja.

Još teži, ali srećom, dosta ređi poremećaj je postnatalna psihoza koji čak zahteva bolničko lečenje, jer majka može potpuno izgubiti kontakt sa stvarnošću, pomišljati na samoubistvo ili čedomorstvo, odbijati hranu i ponašati se potpuno neuračunljivo.

Bitna činjenica, kako za porodilju tako i za njenu okolinu, je da ona nije u stanju da kontroliše svoju postporođajnu depresiju, da to stanje nema veze s njenim godinama, obrazovanjem, ekonomskim statusom, karakterom ili pogledima na svet. Žene sa mentalnim bolestima u porodici joj mogu biti sklonije, a može lakše pogoditi i one koje su tokom trudnoće bile izložene stresnim sitiacijama, koje žive u teškim okolnostima, bez materijalne ili emotivne podrške, ili one kojima se trudnoća desila bez njihove želje i volje.

Kako prepoznati ženu koja prolazi kroz postporođajnu depresiju? Osim naglih promena raspoloženja, tu su i preterani osećaj tuge i emotivnost, briga i opterećenost svakom sitnicom. Ona često plače bez razloga, razdražljiva je, ne može da se koncentriše i donosi odluke. San joj je poremećen, pa ili spava previše ili uopšte ne može da zaspi. Nema interesovanja ni za kakve aktivnosti, čak ni one koje su je ranije veoma zanimale. Oseća velike bolove u telu, u mišićima, ima glavobolju, probleme s varenjem. Ovo stanje često prati i poremećaj u ishrani, pa se ili prejeda ili odbija hranu. Često se povlači i izbegava kontakt, čak i sa članovima najuže porodice, ne uspeva da stvori emocionalnu vezu s bebom i zbog toga oseća grižu savesti, a ponajmanje uspeva da se poveže sama sa sobom: sumnja u sebe i svoju sposobnost da se brine o detetu, plaši se tuđe osude, paranoična je, pa čak razmišlja o tome da povredi sebe ili dete.

Ako se postporođajna depresija ne tretira, može lako da preraste u kliničku depresiju i da ozbiljno naruši odnose u porodici. Pored same majke koja je bespomoćna i nije u stanju da se sama iščupa iz ovog zatvorenog kruga, pati i dete koje i samo može postati depresivno, razdražljivo i imati smetnje u razvoju i govoru kasnije tokom detinjstva. Očevi su ne samo zbunjeni, već i ozbiljno zabrinuti i moraju praviti velike promene u životu, a pritom su i frustrirani zato što su svi njihovi pokušaji da pomognu ženi bezuspešni.

Najbolji pristup ženi koja prolazi kroz postporođajnu depresiju je podrška i traženje stručne pomoći. Uz odgovarajuću terapiju i razgovore s psihoterapeutom, žena će uspeti da eliminiše negativnu sliku o sebi i da se aktivno uključi u proces sopstvenog mentalnog isceljenja.  A kako je hormonalni disbalans jedan od uzroka ovog stanja, veoma je bitno da se što pre ponovo uspostavi balans.

Femisan A, kapi i kapsule, je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja namenjen ženskom reproduktivnom zdravlju. Može se koristiti od 40. dana nakon porođaja. Femisan A uspešno uspostavlja polni hormonalni balans i redovan ciklus, a Femisan A kapsule sa dodatkom zlatne make, čuvenog adaptogena, pomažu telu da se izbori sa virusima i infekcijama, regulišu celokupan hormonalni sistem, podižu imunitet i nivo energije i sprečavaju depresiju.

Optima Forma, još jedan prirodni preparat na biljnoj bazi, sprečava mentalnu i fizičku iscrpljenost, umiruje, omogućava lakši ulazak u san, poboljšava koncentraciju i uspostavlja emotivnu i mentalnu stabilnost.

Uz Femisan A, preko Optima Forme do sjajne energije, izdržljivosti, samopouzdanja i balansa. Za super-mame!

Prirodno lečenje, a na naučnoj osnovi

Fitoterapija, herbalna, ili botanička medicina podrazumeva upotrebu lekovitog bilja i prirodnih sastojaka s ciljem lečenja ili sprečavanja oboljenja ili poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja. Herbalna medicina ima holistički pristup zdravlju, ona sagledava sve aspekte mentalnog, emotivnog i fizičkog stanja pacijenta. Moderna fitoterapija ima osnove u tradicionalnoj medicini, ali je naučno ispitana, laboratorijski i pomoću kliničkih studija, tako da, za razliku od tradicionalne nije čisto empirijska, zasnovana na iskustvu, već na ozbiljnom naučnom istraživanju.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Prve zapise o biljnim lekovima ostavili su Sumeri, a mnoge visoko razvijene civilizacije nakon njih imale su posebne medicinske knjige sa popisom bilja i oboljenja koja se njima mogu lečiti. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere navodi preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Teofrast iz Eresosa u 4. veku pre naše ere piše grčku Istoriju biljaka, od koje su ostali samo fragmenti, ali dovoljni da ukažu na veliku sličnost s egipatskom herbologijom.

Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni. Danas je moderna medicina uznapredovala i ima rešenja za veliki broj oboljenja. Epidemije koje su nekada kosile čitave gradove danas su istrebljene. Otkrićem vakcina i penicilina znatno je produžen i poboljšan život većine na planeti. Ali ipak, ima još dosta pitanja na koje moderna medicina ne može da da odgovor. Šta više, česta upotreba sintetičkih lekova, na primer nekih lekova protiv bolova, može izazvati još teža i ozbiljnija oboljenja. U svetu gde se živi brzo i za sve se traže instant rešenja, često smo u situaciji da nam medicina leči simptom, a ne pravi uzrok bolesti. I onda bespotrebno patimo, a problemi se nižu…

Upravo zato što smo navikli na instant rešenja, često ne verujemo lekovitom bilju. Jer, ako popijemo brufen, bol će ubrzo nestati. Ali ako popijemo biljni čaj ili tinkturu, efekat neće biti tako brz i snažan. To je zato što kod lekovitog bilja nema instant rešenja. Da bi se pravi efekat postigao, potrebna je uporna i dugotrajna upotreba. A ako treba da biramo između sintetičkog leka koji će nam uništiti jetru i napraviti pravi dar-mar u organizmu, i neškodljive biljne mešavine koja nam može pomoći ako je koristimo duže vremena na pravilan način, a da nam pritom ne poremeti telesni i mentalni balans, šta je bolje?

Još jedan od čestih razloga za nepoverenje prema lekovitom bilju je neadekvatno doziranje. Kao i bilo koji lek, ni onaj na biljnoj osnovi ne treba uzimati bez stručnog saveta. Ako uzmemo nedovoljnu dozu, i efekat će biti nedovoljan. Svaki poremećaj zahteva posebno doziranje, a doza zavisi i od dužine trajanja problema, drugih, prikrivenih poremećaja, životne dobi, nivoa aktivnosti, pola, pa čak i mentalnog sklopa.

Pravi herbalista zna gde bere lekovito bilje, ili od koga će ga nabaviti, kao i na koji način će ga obraditi i pripremiti za upotrebu. Biljke su organskog porekla, i kao takve, kada se uberu, one će truliti. Zato je bitno da se suše na pravi način. Preveliko i predugo izlaganje biljke sunčevoj svetlosti umanjuje njihovo dejstvo. Usitnjene biljke traju kraće od tinktura i kapsula. Herbalista će, takođe, znati da li neku bilju treba da pripremi u obliku tinkture, sirupa, čaja ili kapsule.

Umeće herbalizma je umetnost spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira jedan poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolje, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu od ključne važnosti.

Moderna medicina često samo potiskuje simptome, i nakon kratke terapije oseća se veliko poboljšanje da bi se poremećaj vratio čim se prestane s uzimanjem leka. Kortikosteroidne kreme, agresivni laksativi, veštački hormoni ne samo da neće rešiti problem, već mogu u potpunosti izbaciti telo iz balansa. Za isceljenje je potrebno vreme, i kada je lekovito bilje u pitanju, treba mu dati najmanje šest meseci, naročito kada su u pitanju hronična oboljenja. Takođe, tokom perioda uzimanja biljne terapije mogu se osetiti usponi i padovi, mogu se osetiti i reakcije organizma, a može doći i do velikog poboljšanja nakon čega većina odmah prekida s terapijom. I tu je najveća greška: baš kada se oseti poboljšanje, treba nastaviti s terapijom još neko vreme, ili, još bolje, konsultovati se sa stručnjakom o dozi. Kod hroničnih oboljenja, nakon što se stanje stabilizuje, potrebno je još duže vreme uzimati preventivnu dozu kako se poremećaj ne bi vratio.

Kao i sve na ovom svetu, ni fitoterapija nije savršena. Neke osobe na biljnu terapiju reaguju bolje, a neke ne vide efekat. Ali ono što je sigurno je da lekovito bilje može da pomogne većini osoba u većini slučajeva. Uspeh zavisi od stručnosti herbaliste, kvaliteta biljnog leka, kao i upornosti korisnika. A za herbalistu nema veće nagrade nego kad vidi da je nekome pomogao.

Pucanje od smeha

Kada ste se poslednji put zacenili od smeha? Kada se skupi staro društvo pa krenu smešne anegdote, vicevi, utrkivanje ko će duhovitije… a reakcije su od kikota do držanja za stomak od urnebesnog smeha. Stara izreka kaže da je smeh najbolji lek, što nije daleko od istine. Osim što hrani i leči dušu, smeh ima pozitivan uticaj i na telo. Ne samo da je nauka to dokazala, već postoji i posebna grana koja se bavi izučavanjem smeha – gelotologija.

Prosečan čovek se, navodno, smeje šest minuta dnevno. Šteta, jer nasmejani ljudi žive i do pet godina duže. Indijski doktor Madan Kataria, vođen takvim razmišljanjem, rešio je da sredinom devedesetih godina prošlog veka organizuje posebne vežbe, u početku uglavnom za starije osobe, koje su kasnije dobile ime ’joga smeha’ ili hasjajoga. Cilj nije bio naći smešne teme, već se jednostavno i samo smejati. Naš um zapravo nije svestan da ga zavaravamo, dok god se jednostavno smejemo, u telu se odvija sve ono što se događa i kada se smejemo s razlogom, i da bi se osetio pozitivan efekat, potrebno je samo istrajati 20 minuta.

A šta se dešava u telu kada se smejemo?

  • Onog trenutka kada se zasmejemo, počinje lučenje hormona sreće. Endorfini su toliko moćni da nam mogu smanjiti osećaj bola i pomeriti prag izdržljivosti.
  • Krv počinje da cirkuliše jače, povećava se količina kiseonika u krvi, što prija našim krvnim sudovima, srcu i mozgu. Samim tim snižava nam se nivo stresa i krvni pritisak, smanjuje mogućnost srčanog udara i drugih kardiovaskularnih oboljenja.
  • Smeh troši kalorije. Ako se nasmejemo 50 puta, to je kao da smo 15 minuta radili intenzivne kardio vežbe. Ako nas stomak zaboli od smeha, to je zato što smo dobro izvežbali trbušnjake.
  • Smeh našem simpatičkom nervnom sistemu šalje signale da se primiri. Na taj način opušta nam se celo telo, uključujući i mišiće vilice gde obično osećamo najveću napetost, i taj opuštajući efekat traje 45 minuta.

  • Kada se redovno smejemo, naš imuni sistem može bolje da odreaguje u stresnim situacijama i spreči oboljenja, od prehlade do onih kompleksnijih.
  • Smeh povećava broj T ćelija u telu, čija je uloga da se bore protiv virusa, kancerogenih ćelija i štetnih antitela.
  • I najblaži smešak povećava broj B ćelija u organizmu, koje se bore protiv infekcija i stabilizuju nivo imunoglobulina A, G i M (IgA, IgG i IgM).
  • Smeh pozitivno utiče i na mozak, poboljšava kognitivne funkcije i pamćenje i pomaže nam da budemo kreativniji.
  • Smeh sa prijateljima, poznanicima i porodicom pojačava osećaj pripadnosti zajednici što sprečava pojavu mentalnih oboljenja, a prestavlja i jedan od najefikasnijih načina za rešavanje konflikta. ’Smeh je najkraća razdaljina između dve osobe’, rekao je Viktor Borge, pijanista poznat po humoru kog je unosio u svoja izvođenja.

U našem narodu postoji još jedna izreka vezana za smeh – ’Udri brigu na veselje’. I ona je istinita, jer smeh dokazano ima moć da pomeri perspektivu. Ako na problem gledamo sa vedrije strane, lakše ćemo ga rešiti i prevazići. Ako se mrštimo nad problemom, zatrpaćemo ga dodatnim problemima. Smeh nam može pomoći da eliminišemo inhibicije, spustimo gard, da se osećamo slobodnije u kontaktu s drugima, iskažemo duboke emocije i budemo spontaniji.

Osim što nas od smeha može zaboleti stomak, ovaj ’lek’ nema neželjenih efekata. Deca se dnevno smeju i do 300 puta, za razliku od odraslih, koji se u proseku nasmeju samo 17 puta na dan. Zato je idealan način da unesemo više smeha u naš život, da što više vremena provodimo s decom. Ako treba da puknemo, neka to ne bude po šavovima, ili po nervima, najbolje je da puknemo od smeha.