Category Archives: Psihologija

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

Lilit u nama

Kada je Ben Sira, sin proroka Jeremije, dospeo na dvor Nabukodonosora, čuvenog vladara Novog vavilonskog carstva, kralj mu je postavio niz izazova, na koje je ovaj odgovorio s 22 satirične priče. Jedan od izazova, vrlo čest motiv u bajkama i legendama, bio je da s ivice smrti vrati kraljevog sina koji se naprasno bio razboleo. Ben Sira se našao pred ultimatumom: da izleči mladog kraljevića, ili da izgubi glavu. Odmah je prionuo na posao i napravio amajliju, na kojoj je ispisao imena tri anđela-iscelitelja. I započeo je jednu od svojih priča:

Kada je Bog stvorio Adama, shvatio je da nije dobro da ga ostavi samog, pa je stvorio i ženu. Nju je nazvao Lilit. Ali Adam i Lilit su odmah počeli da se svađaju. Ona je odbijala da mu se potčini i da legne ispod njega kada je Adam zahtevao da bude krotka, insistirajući da je bolji od nje. Lilit je, naprotiv, insistirala da su oboje jednaki jer su stvoreni od iste zemlje. Shvativši da je njihov spoj nemoguć, da tu nema jednakosti a pritom ne želeći da se bori za prevlast, Lilit je odletela. Adam se obratio Bogu, požalivši mu se da je žena koju je stvorio pobegla. Višnji tada šalje tri anđela da je vrate, a Adamu poručuje da ako se Lilit vrati, sve će biti u redu, ako ne, zbog njene neposlušnosti svakoga dana će njenom krivicom umreti stotinu njene dece. Kada su anđeli presreli Lilit na sred mora, u istim onim moćnim vodama gde su se Egipćani podavili, preneli su joj poruku Boga, ali ona je odbila da se vrati. Lilit je saopštila anđelima da, ako je već predodređeno da deca zbog nje umiru, ona im daje čvrsto obećanje da se ništa loše neće dogoditi deci koja imaju amajlije s njihovom imenima.

Iako je ovo najdetaljniji opis Lilit, zapisan u Alfabetu Ben Sira, anonimnom hebrejskom srednjovekovnom spisu, to nije prvi pomen njenog lika i imena. Priča o Lilit kruži svetom preko 4000 godina, i utkana je u mitove Hetita, Sumeraca, Egipćana, Izraelita, Grka, dospela je i u Bibliju, i vekovima posle opčinjavala pesnike i slikare, sve do modernih vremena. Iako u nekim mitovima ima drugačije ime, kao na primer Inana u sumerskim ili Ištar u akadskim, ona je jedinstvena i svuda prepoznatljiva.

Lilit je predstavnica haosa, zavodljivosti i bezbožnosti. Ona je pobunjenica, žena-demon koja uništava decu, zavodi muškarce i navodi žene na stranputicu. Danas bismo je mogli okarakterisati kao ’lošu devojku’ ili ‘femme fatale’. Ona je svoja i ne dopušta nikome da naruši njene slobode, pa je zato često omražena i pripisuju joj se sva zla ovog sveta koja ne mogu na drugi način objasniti. Kada na scenu stupi druga Adamova žena, krotka Eva, koju Bog stvara od njegovog rebra, Lilit se često u biblijskim pričama i slikovnim prikazima pojavljuje kao zmija koja Evu navodi na greh.

U prvoj knjizi Postanja, Bog stvara biljke, životinje, pa muškarca i ženu istog, šestog dana. Druga knjiga Postanja već tvrdi da je prvo stvorio čoveka, pa biljke, životinje i na kraju ženu. Stvara je od Adamovog rebra, i njena svrha je da zadovolji i potčini se muškarcu. Kroz ove metamorfoze Biblijske priče možemo lako pratiti prelaz čovečanstva sa matrijarhata u patrijarhat. Simbolična priča o Lilit je priča o položaju žene tokom istorije, ali i priča o samoj ženi.

Lilit je prisutna u životu svake od nas: ona nas čeka na ulazu u pubertet, na početku svake menstruacije, tokom ovulacije, trudnoće, na ulazu u menopauzu… Tokom svakog meseca, sa smenom hormona u našem telu smenjuju se Eva i Lilit. Tokom jednog ženskog života Eva je trpeljiva supruga, strpljiva majka-negovateljica, a Lilit je ona ženstvena, često i pohotna, slobodarska, nesputana. Lilit je iznenadna jarost u PMS-u, pubertetski kapric, ’film koji puca’ kad krene menopauza, ili u mnogo mračnijim aspektima psihe, ona koja donosi spontane pobačaje, incest, post-natalne depresije, čedomorstva i iznenadne smrti odojčadi.

Smena Eve i Lilit je kao smena progesterona i estrogena. Obe su naše i obe su nam neophodne. Ali u pravoj meri. Ako u sebi imamo samo Evu, uvek ćemo se podređivati drugima bez sopstvenog glasa. Ako je tu samo Lilit, bićemo previše svadljive, netrpeljive i prkosne. Eva i Lilit su naš jin i jang, i da bismo bile kompletne ličnosti, moramo naučiti da njima pravilno žongliramo. Ali kada se hormoni poremete, onda osećamo da gubimo kontrolu nad sobom i tlo pod nogama. Hormonalni disbalans nam narušava telesno i mentalno zdravlje, onemogućava da se ostvarimo kao Eva-negovateljica ali ni kao Lilit-zavodnica.

I tu nam priskaču u pomoć biljke koje su nastale pre muškarca i žene, za koje se znalo i u doba matrijarhata, i tokom svih prekretnica u istoriji čovečanstva. One su tu od praiskona da nas uravnoteže kada se sapletemo. Virak, hajdučka trava, rusomača, crveni zdravac, neven… Lekovite biljke koje nam vraćaju hormone u ravnotežu i balansiraju Evu i Lilit u nama.

Zver koja nas grize iznutra

Srce vam jako lupa, obliva vas hladan znoj, tresete se kao prut, zadihani ste kao da ste istrčali maraton, gušite se, čini vam se da ste iskoračili iz svog tela i da svet oko vas nije stvaran, muka vam je, ophrvao vas je veliki i nerealni strah, imate osećaj da ćete pasti u nesvest, ili, još gore, ubeđeni ste da ćete umreti…

To je ’samo’ napad panike. Može vas iznenaditi u potpuno bezazlenim situacijama, dok se vozite gradskim prevozom, sedite kod kuće, ili čak i tokom sna. Vrlo je neprijatan i zastrašujući, a i kad prođe, ostavlja vas u stalnom strahu da će se ponoviti. Stvar postaje gora kad odete kod lekara koji vas detaljno pregleda pa vam saopšti da vam nije ništa. I onda okolina počne da veruje da ste hipohondar.

Napad panike dolazi iznenada, uz teskobu i strah koji vas potpuno zaposedaju i tada niste u stanju da razmišljate racionalno. Uz nalet adrenalina, prate ga i fizički simptomi, lupanje srca, zadihanost, mučnina… Može se desiti svakome od nas, ali žene su mu duplo sklonije od muškaraca, iz neobjašnjenih razloga. Obično traje desetak minuta do pola sata i ostavlja svoju ’žrtvu’ u stanju potpune iscrpljenosti.

Ako se napadi panike spontano ponavljaju tokom dužeg perioda, počinjemo da strepimo od sledećeg napada i da izbegavamo ljude i javna mesta. I tako već gazimo u složenije stanje koje se u psihijatriji zove panični poremećaj. Napadi panike mogu biti pratioci drugih mentalnih i fizičkih poremećaja, kao što su poremećaji u ishrani, poremećaji spavanja, poremećaj ličnosti ili problemi sa varenjem -gastroezofagealni refluks ili iritabilno crevo.

Ali iako nam deluje da se napad panike dešava spontano i bez razloga, postoji niz poznatih okidača: stres na poslu ili u porodici, selidba, smrt bliske osobe, stresna vožnja, neprijatne društvene situacije, odvikavanje od alkohola ili droge, konzumiranje previše napitaka koji sadrže kofein, kao i hronična oboljenja – dijabetes, srčane smetnje, iritabilno crevo, astma ili poremećaji rada štitaste žlezde. Naravno, i svi ovi ’telesni’ poremećaji imaju psihosomatske uzroke.

Iako napadi panike nisu u potpunosti naučno objašnjeni, istraživači smatraju da oni u osnovi predstavljaju odgovor ljudskog organizma na potencijalnu opasnost, takozvanu reakciju ’bori se ili beži’ koja je našim precima hiljadama godina omogućavala opstanak u surovoj prirodi. Kada bi jednog takvog našeg pretka pojurio medved, nalet adrenalina bi mu pomogao da u sekundi instinktivno reaguje i nađe najbolje rešenje da preživi. Njega bi pratilo lupanje srca i ubrzano disanje, što je imalo istu svrhu, da telo dovoljno opskrbi kiseonikom i da mu nadljudsku snagu i brzinu.

Nažalost, danas neke životne situacije posmatramo kao što je nekada naš predak video napad opasne divlje zveri. Iako nam stresne situacije ne ugrožavaju direktno život, one ostavljaju velike posledice po naše telo i psihu. Kod svakoga od nas konstantne stresne situacije traže ventil i ispoljavaju se na različite načine. Reklo bi se da nas taj opasni medved grize iznutra, a mi čak nismo u stanju da sagledamo ko nam je neprijatelj. I tako, dok nam se gomilaju stresne obaveze, konfliktne situacije i traumatični događaji, mi pokušavamo da ’plivamo’ dalje, kao da se ništa ne dešava, sve dok jednog trenutka naše telo ne kaže dosta!

Ako vas zadesi napad panike, najvažnije je da umete da ga prepoznate. Kada postanete svesni da se vaša psiha poigrava s vama, bićete u stanju da se izdignete iznad situacije i preuzmete kontrolu. Za to postoje mali trikovi. Jedan od najvažnijih je disanje. Ubrzano disanje i zadihanost nas samo još više gura u paniku, i zato moramo ovladati svojim dahom. Najjednostavniji recept je da se koncentrišemo na disanje, da budemo potpuno prisutni uz udah i izdah. Možemo disti na usta ili nos, udahnuti dok brojimo do četiri, zadržati dah dve sekunde, izdahnuti brojeći do četiri i zadržati dve sekunde, pa tako u krug. Kada smo usredsređeni samo na svoj dah, nema mesta za druge misli koje inače samo ’dosipaju ulje na vatru’. Na ovaj način ćemo sprečiti i mogućnost da, usled prevelike zadihanosti, hiperventiliramo i padnemo u nesvest.

Uz fokus na disanje možemo zatvoriti oči, što će nam pomoći da izbegnemo sve druge stimulanse oko sebe. Da odagnamo negativne misli mogu nam pomoći druga čula: osećaj tkanine pod prstima ili tla pod našim stopalima, miris lavande ili kucanje sata. Kada ovladamo disanjem, možemo svoj um usmeriti na mišiće, jedan po jedan, od temena ka stopalima, i svesno ih opuštati, posebno se zadržavajući na onima koji su se najače stegli. To su obično mišići vilice, ramena i ekstremiteta. Nakon što opustimo mišiće sledeći korak je da zamislimo sebe na nekom prijatnom mestu, bilo da je to neka egzotična plaža, šuma ili mesto na kom smo se u detinjstvu osećali sigurno i bezbedno. Sve vreme treba da zadržimo svest da je stanje kroz koje prolazimo trenutno i da će uskoro proći.

Ovu jednostavnu meditaciju možemo praktikovati i kada nemamo napad panike, kako bismo sprečili da nas stres uzme pod svoje. Napade panike nećemo sprečiti strepeći od njih, naprotiv. Zato je bitno da preuzmemo kontrolu nad sobom i svojim reakcijama. Mnoge drevne veštine, poput joge ili ći gonga, bave se ovakvim meditativnim metodama opuštanja. A u tome nam dodatno može pomoći i lekovito bilje. Valerijana, hmelj i matičnjak su biljke koje su se oduvek koristile za ublažavanje anksioznih stanja, poremećaja sna, reakcija na stres i depresija, a pritom, za razliku od modernih sintetičkih lekova, neće nas umrtviti i uspavati, već će nam pospešiti koncentraciju i elan.

Kombinacija te tri biljke ušla je i u savremeni a pritom potpuno prirodni preparat Optima Forma. Ove kapi bez konzervansa i veštačkih aditiva mogu nam se savršeno uklopiti u moderan način života jer nemaju nikakve kontraindikacije, a jednostavno se koriste. Uveče će nam omogućiti zdrav i okrepljujući san a tokom dana odličnu koncentraciju i pamćenje, kao i sposobnost da se izborimo sa stresom i anksioznošću. Uz svest i ovo biljno trojstvo lako ćemo se izboriti sa zverima koje nas grizu iznutra.

Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.

Čekanje ili akcija?

Iako smo danas bombardovani literaturom koja nas motiviše da ostvarimo sve svoje snove, kada malo bolje razmislimo, naša svakodnevnica se svodi uglavnom na čekanje. Čekamo na pravi trenutak, na dovoljno novca, na ljude koji će nas ohrabriti, na razrešenje političke situacije, na slobodno vreme, na iznenadne prilike, na sutra… Čekajući na neku imaginarnu pogodnost u kojoj će nam se sklopiti sve kockice, ispada da je jedino što smo naučili to da treba da čekamo, nesvesni pritom da gubimo ono što nam je u životu najdragocenije, i jedino što nikada ne možemo povratiti: vreme.

Ono što verovatno najviše odlaže našu spremnost da stupimo u akciju je odobravanje i prihvatanje okoline. Međutim, često previđamo činjenicu da osobe koje nas najviše vole mogu najviše da nas koče i spreče da napredujemo, iz prostog razloga što žele da budemo bezbedni. Naučeni smo da se ne upuštamo u rizike, da se ne zameramo nametljivom i prezahtevnom šefu, da držimo novac u bezbednoj slamarici umesto da ga uložimo u svoju ideju i talenat, da sedimo u svojoj sobi umesto da lutamo dalekim prostorima. Bezbedno je često sinonim za uparloženo.

Pored okoline, sopstvene inicijative često kočimo i sami, usled nedostatka samopouzdanja. I nama je lakše da sedimo u svom ušuškanom balonu nego da stupimo u svet sa svojim idejama i rizikujemo da budemo napadnuti, opovrgnuti, popljuvani i poniženi. Tako, i kada se pojavi žar u nama i neodoljiva želja da nešto uradimo i pokrenemo, naš razum je polije kofom hladne vode i objasni nam da je to krajnje suludo. Taj žar je inspiracija ili nadahnuće, reč koja sama po sebi opisuje osećaj koji dolazi ’odozgo’, koji se ne da uhvatiti, izmeriti i naučno objasniti.

Nadahnuće u nama stvara neizdrž, potrebu da ga ispoljimo ulažući pritom svu svoju energiju. Ali da bismo to stvarno uradili i istrajali, potrebna nam je motivacija. Motivacija je onaj osećaj koji nam govori da treba uradimo to što smo namislili, pa šta bude, čak i ako je neprijatno, teško i bolno. Ono što je bitno je da naučimo da nam motivacija postane stalni pratilac, umesto trenutnog posetioca. Jer, kao što nam je Njutn davno objasnio, svako telo koje se kreće teži da nastavi da se kreće istom brzinom i u istom smeru, ukoliko na njega ne deluje neka sila koja ga prinudi da promeni to stanje. Dakle, kada uradimo ono što je najteže, kada se pokrenemo, čak i ako idemo sitnim koracima, treba da se postaramo da nastavimo.

Ona inicijalna iskra, nadahnuće s neba, tu je da nas pokrene, kao što okretaj ključa pokreće automobil. Za ostatak se moramo postarati sami. Svoju ideju moramo pretvoriti u ritual kome ćemo se redovno posvećivati. Taj ritual možemo svakodnevno započinjati jednostavnom radnjom koja će nas uvoditi u vremenski prostor posvećen isključivo našoj ideji. To može podrazumevati jednostavno pritiskanje dugmeta za uključivanje kompjutera, zatvaranja u sobu, sedanja za radni sto, oblačenja radnog odela, ispijanja čaše vode, obuvanja patika, bilo čega što nas asocira na početak rada. Taj početak nas uvodi u sam fizički čin obavljanja aktivnosti koje nas približavaju ostvarenju ideje.

Na taj način stičemo rutinu. Rutina nas tera da istrajemo čak i kada nam motivacija opadne. A kada istrajavamo u obavljanju aktivnosti koje su na samoj ivici naših trenutnih sposobnosti, tada napredujemo. Psiholog Gilbert Brim je to objasnio ovako: ’Jedan od važnih izvora sreće je posvetiti se zadacima sa pravom dozom težine, ni preteškim, ni previše lakim’. Zašto? Zato što će nas suviše laki obezvoljiti, a suviše teški obeshrabriti.

Rezultati koje tada postižemo su neka vrsta nagrade i predstavljaju novu motivaciju. A šta kada zapadnemo u apatiju? Sigurno ćemo imati teške dane kada nismo u stanju da se pokrenemo, i sumnjamo u sve. Onda možemo pribeći malim trikovima: umesto da odustanemo, reći ćemo sebi da treba da zastanemo. Pauza nam može pomoći da se odmorimo, ali i da dobijemo nove ideje. U međuvremenu, umesto da razmišljamo o trnovitom putu koji nas čeka, treba da mislimo na konačni cilj. Jer neprijatnost koju trenutno osećamo je privremena, ali jedno je sigurno: ne postoji osoba koja je postigla svoj zacrtani cilj a da je se zbog toga na kraju pokajala. Što je put teži, to je naš konačni uspeh veći.

Ono što treba takođe da imamo u vidu je da smo mi po prirodi robovi rutine. Ako nam je tako lako da steknemo naviku da sedimo na kauču ispred televizora više sati na dan, isto tako lako možemo steći naviku da radimo nešto korisno i perspektivno. Umesto da mi budemo rob, treba da porobimo rutinu. Snaga koju crpimo na svom putu isključivo je u nama. Nije nam potrebno ničije odobrenje do sopstveno.

Jezik za zube!

Verovatno svi mi imamo u glavi jasnu predstavu velikih ideja i poduhvata koje želimo da ostvarimo tokom svog života ali nikako da se bacimo na konkretan posao. Bilo da se radi o pisanju romana, eliminisanju 5 kg viška koje nam smetaju, radu na post-diplomskim studijama, farbanju drvenarije ili započinjanju sopstvene male manufakture, ciljevi kao da nam izmiču dok vreme neumitno teče, a u nama raste osećaj samoprekora. Povremeno osetimo nalet neke nove energije, čvrsto rešimo da počnemo, ta ideja nas opseda, hiljadu misli nam se roji glavom koja samo što ne eksplodira. I onda ne izdržimo, već sve izbrbljamo prvoj osobi na koju naletimo…

Neke analize govore da je dobro svoje ciljeve i vizije podeliti s drugima, jer onda možemo da ih bolje sagledamo. Šta više, kad plan izgovorimo naglas, na neki način se pred drugima obavezujemo da ćemo ga ispuniti. Međutim, brojne naučne studije su u potpunosti opovrgle ovu pretpostavku i potvrdile da, ako želimo da ispunimo svoje planove i ciljeve, nikako ne treba da o njima pričamo s drugima, ma koliko nam te osobe bile bliske.

Niz studija na tu temu sproveo je psiholog Piter Galvicer (Peter Gollwitzer) 2009. godine, i došao do iznenađujućeg zaključka koji je potvrđen u praksi: kada postavimo sebi cilj koji je povezan s našim identitetom, koji se nas lično tiče, pa potom podelimo svoje namere sa drugima, drastično se smanjuje šansa da ostvarimo taj cilj. Zašto? Zato što odobravanje ili pohvala koju dobijemo u vezi sa njim u nama budi osećaj kao da smo ga već postigli.

Pa šta je tu loše? Potpuno je prirodno da nas pohvali neko ko nam je blizak. Od prijatelja i očekujemo da nas podrže u našim planovima, zato im se i poveravamo. Stvar je u tome što taj osećaj nakon pohvale, kao da smo već postigli cilj, može da nam drastično sroza motivaciju. A s padom motivacije, naš plan opet odlazi u zapećak.

A šta ako nas ne pohvale, već naprotiv? Ako se cilj tiče neke oblasti o kojoj malo znamo i u kojoj smo početnici, pokuda nas može snažno obeshrabriti i srozati nam samopouzdanje. Ali ako se radi o oblasti u kojoj se već snalazimo kao riba u vodi, kritike nas najverovatnije neće izbaciti iz koloseka, već nam mogu pomoći da se još više usavršimo. Pod uslovom, naravno, da nisu maliciozne.

Na primer, ako nam je cilj da istrčimo maraton, kao početniku nam je potrebno mnogo ohrabrenja. Ali ako smo već dugogodišnji maratonac, više će nam koristiti konstruktivni komentari drugih iskusnih maratonaca.

Rezultati Galvicerovih studija samo su potvrda onog kod nas uvreženog narodnog običaja da o nečemu ne pričamo ’da ga ne bismo urekli’. Ako sve iznesemo crno na belo, đavo može sve da odnese. Taj ’đavo’ nije nikakvo rogato natprirodno biće, već jednostavno osipanje naše motivacije.

A zašto uopšte imamo potrebu da nekome ispričamo svoje planove? Poduhvat u koji se spremamo da se upustimo iziskuje napor i trud, i mi nismo sasvim sigurni da li imamo dovoljno kapaciteta da ga iznesemo. Strah je, normalno, prisutan, u svemu novom što nas čeka. Ali taj strah je istovremeno i deo celog uzbuđenja, razlog što treperimo i iščekujemo. Dakle, umesto da nekome saopštimo svoju dragocenu nameru, možemo da ’popričamo’ sami sa sobom i sagledamo čega se plašimo. Kada se suočimo sa strahovima, lako ćemo utvrditi koji su opravdani a koji ne, i osmisliti strategiju za ove prve.

Još jedan dobar način da se postaramo da naši planovi budu realizovani je da oko sebe imamo zdravu konkurenciju. Studija rađena na uzorku od 800 studenata dokazala je da se u uslovima konkurencije šanse za uspeh povećavaju za čak 90%. I maratonac će uspešnije istrčati do cilja nadmećući se sa drugim trkačima nego kad trči sam.

I zato, jezik za zube, i samo napred! A kada pritisnu brige, strahovi, zebnja i nesanica, tu je optimalno prirodno rešenje: Optima Forma. Ona će nas podržati i ohrabriti u našim poduhvatima, pojačati nam koncentraciju i obezbediti fizičku i mentalnu stabilnost. Garantovano, bez uroka.

Uklopi se u moj kalup, ili…

Damastes je bio gostioničar iz doline reke Kefis u Atici koji je umorne putnike srdačno pozivao na preko potreban i primamljiv odmor i hranu. Ali, nažalost, jedini počinak koji bi putnici kod njega dobili bio je večni. Ovaj mračni lik iz grčke mitologije uživao je u tome da putnike smesti u neodgovarajući krevet: ako bi bili visoki, dobijali bi malu postelju, i obrnuto, ukoliko su bili niski, stavljao bi ih u prevelik krevet. I onda bi ih ’prilagođavao’ postelji na krajnje surov način – visokima bi odsecao noge a niskima ih razvlačio, mučeći ih tako do smrti. Zato je ovaj prvi serijski ubica u istoriji dobio nadimak Prokrust, što na starogrčkom znači ’rastezač’.

Tezej i Prokrust, detalj sa vaze (slika niže)

Kao kod svakog zločinca, ni Prokrustova nije gorela do zore. Presreo ga je čuveni junak Tezej i okončao mu život upravo na njegovoj prekratkoj postelji. Ali Prokrustova postelja je zauvek ostala simbol kalupa u koji se nešto silom i maliciozno gura. Danas sindrom Prokrusta nije deo zvanične terminologije kliničke psihologije, ali je najbliži pojmu ’negativna kompeticija’. Ako si bolji od mene, sasećiću te. Ili ćeš se uklopiti u moj kalup, ili ću dati sve od sebe da te uništim.

Takav slučaj se često sreće u korporativnim okruženjima, kada se mediokriteti na višim položajima naroguše svaki put kada njihovi potčinjeni pokažu kreativnost, zdravu i konstruktivnu inicijativu i veštinu. Oni su pretnja i mogu da ga koštaju pozicije i karijere. Ali umesto da rade na sebi i da ličnim kvalitetima pariraju konkurenciji, ovi ’Prokrusti’ će težiti da je demorališu i omalovaže.

Sindrom Prokrusta je prisutan svuda, u porodici, ustanovama obrazovanja, nauci, sportu, firmama, politici… u svim sferama međuljudskih odnosa. Zavidni Prokrusti se neće libiti da spletkare protiv kreativca, osujećuju svaki njegov pokušaj da se iskaže, sasecajući mu ambicije. Svaki tuđi kreativni nalet ostaviće ih s osećajem gubitka kontrole i srozanog samopouzdanja, što je izuzetno plodno tlo za bujanje sujete. Težeći da prikriju svoju agresiju, Prokrusti će se truditi da glume i smišljati kvazirazumna obrazloženja za odbijanje svake inovacije. Što je Prokrust na višem položaju, to je opasniji – po kolektiv, članove porodice, ili u najgorem slučaju, kada je reč o najvišem autoritetu, po državu i svet, kao što je bio slučaj kod mnogobrojnih autoritarnih režima tokom istorije.

A šta ako imamo Prokrusta u svojoj neposrednoj blizini i nemoguće je da ga izbegnemo? Prvi korak je da razumemo šta se dešava i da prepoznamo problem. Kada shvatimo da smo suočeni s osobom niskog samopouzdanja i visokih kompleksa, biće nam lakše da sačuvamo svoj duh i osmislimo strategiju borbe. Ona nikako ne treba da podrazumeva direktan konflikt. Treba da se setimo da ’tiha voda breg roni’ i da polako gradimo svoju reputaciju i širimo svoje dobro ime. Kada Prokrust shvati da nas okolina ceni, neće imati kud. A mi, baš kao voda, treba da tečemo lagano i ispunjavamo sve oko sebe svojim talentom. Jer talenat se ne može zauzdati, ali da bi se u potpunosti ispoljio zahteva i naše zalaganje, mudrost i najviše od svega upornost.

Ali treba da pogledamo i na drugu stranu i zapitamo se da li se i mi nekada ponašamo kao Prokrust? Da li kategorički odbijamo ideje svoje dece i gušimo im kreativnost? Da li omalovažavamo postupke, dostignuća ili izgled svojih prijatelja zato što smo pomalo ljubomorni? Da li u društvu namerno ignorišemo nekoga jer podsvesno osećamo da je bolji od nas? Da li odbijamo da saslušamo mlade kolege u firmi? Naša svakodnevnica je prepuna Prokrusta, i oko nas i u nama. Na nama je da ih prepoznamo, i u okolini i u sebi, i da radimo na tome da budemo bolji, da budemo Tezeji koji će odvažno saseći sve zlobe, ljubomore, osećaje niže vrednosti, omalovažavanja. Jer taj mit se na kraju upravo na to svodi: na unutrašnju borbu čoveka sa samim sobom i svojim strahovima, nedoumicama i slabostima. Ne zaboravimo da je Tezej kasnije na Kritu ubio i Minotaura, čoveka-bika, i zahvaljujući Arijadni, koja mu je dala klupko konopa, uspeo da nađe izlaz iz lavirinta ovog čudovišta.

A kada je Prokrust previše naporan pa smo nervozni, anksiozni, potišteni, rasejani i noćima zbog toga ne spavamo? Tu je Optima Forma. Pomoću tri lekovite biljke ona će nam potpuno prirodnim putem omogućiti dobar i okrepljujući san, pomoći da se izborimo sa stresnim situacijama, depresijom i mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. Optima Forma je naš Tezej u borbi protiv mračnih sila koje gospodare u lavirintu našeg uma.

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga puta
u mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.

Strepite li od policije za antitalenat?

Koliko god da smo uspešni, pa čak i ako smo svetski poznati, ipak smo samo ljudi, ranjivi, nesigurni i podložni sumnjama. Sumnjamo u svet oko sebe, a najviše u sebe. Da li je naš uspeh stvaran, da li je naša stručnost utemeljena, da li su naša dostignuća realna, ili se sve to može u jednom trenutku srušiti, i svet će videti da smo samo prevaranti? Ako vas ovakve misli more, znajte da niste jedini: one pohode mnoge uspešne ljude, među njima su i Tom Henks, Kejt Vinslet, Nil Armstrong, Maja Anđelu, Mišel Fajfer, Ema Votson, Robi Vilijams…

Još uvek strepim da će u svakom trenutku doći policija za antitalenat da me uhapsi’, lepo je to na šaljiv način objasnio kanadski komičar Majk Majers.

I takve sumnje imaju svoje naučno ime: sindrom uljeza ili impostorizam. To je psihološka pojava kada neko sumnja u sopstvena dostignuća i gaji dubok skriveni strah da će biti razotkriven kao prevarant, uprkos mnogobrojnim dokazima o svojoj kompetentnosti. Pojam su skovale dve psihološkinje davne 1978. godine – Dr Polina Klans i Dr Suzen Ajms (Dr. Pauline R. Clance and Dr. Suzanne A. Imes) nakon istraživanja na uzorku od 150 izuzetno uspešnih žena. One su sve bile vrlo cenjene u svojim profesionalnim krugovima, ali uprkos tome, kao i akademskim diplomama i dostignućima, taj uspeh su pripisivale srećnim okolnostima i uverenju da su njihova inteligencija i sposobnosti precenjeni. Klans i Ajms su smatrale da je na nastanak ovog mentalnog okvira kod uspešnih žena uticao niz faktora, od kojih su najveću ulogu igrali stereotipi o ženskom rodu, porodični, kulturni i društveni odnosi, a utvrdile su da žene koje pate od ove pojave ispoljavaju i simptome depresije, anksioznosti i niskog samopouzdanja.

Bilo je i logično pomisliti da će žene biti te koje će najviše patiti od ovog sindroma, imajući u vidu činjenicu da su vekovima bile u drugom planu i da se od njih očekivalo samo da se brinu o porodici. I sada, kada su mogle da se posvete karijeri, u podsvesti su nosile sva pretrpljena omalovažavanja svojih ženskih predaka. Međutim, kasnije studije su pokazale da od sindroma uljeza ne pate samo žene, već podjednako i muškarci. Klans i Ajms su napravile skalu na osnovu koje se može proceniti postojanje i obim sindroma uljeza kod pojedinca, a kojom se mere aspekti straha: straha od procenjivanja, od nemogućnosti da se održi uspešnost, od ubeđenja da nismo podjednako sposobni kao drugi. Kasnije je psihološkinja Valeri Jang (Valerie Young) identifikovala pet podgrupa unutar sindroma: perfekcionista, superžena/muškarac, prirodni genije, solo-izvođač i ekspert. Na početku svoje knjige Tajne misli uspešnih žena: zašto sposobni ljudi pate od sindroma uljeza, i kako napredovati uprkos njemu, Jang daje šest pitanja koja treba da postavimo sebi:

  • Da li svoj uspeh pripisujete sreći, dobrom tajmingu ili kompjuterskoj greški?
  • Da li mislite ’Ako ja to mogu, to može svako’?
  • Da li mučite sebe zbog najmanje greške u svom radu?
  • Da li vas poražava čak i konstruktivna kritika, i vidite je kao dokaz svoje nesposobnosti?
  • Kada postignete uspeh, da li potajno osećate kao da ste ih opet prevarili?
  • Da li brinete da je samo pitanje vremena pre nego što vas ’razotkriju’?

’Ako ste odgovorili  ’da’ na bilo koje od ovih pitanja, onda znate da stvarno nije bitno koliko ste pohvala dobili, koliko diploma stekli, ili koliko ste se visoko uzdigli. Istina, mnogi vas vide kao inteligentnu ili talentovanu osobu, možda čak i briljantnu. Ali vi niste jedan od njih. Zapravo, vi duboko sumnjate u svoje sposobnosti. Bez obzira koliko toga ste postigli ili šta ljudi misle, u dubini duše ste ubeđeni da ste uljez, lažnjak, prevarant’, kaže Jang.

Sindrom uljeza ne ispoljava se samo na polju karijere, već je prisutan i u međuljudskim odnosima, kada verujemo da nećemo ispuniti očekivanja svojih prijatelja ili partnera, jer smo pomoću nekog čudnog trika uspeli da im se dopadnemo, ali zapravo nismo dostojini naklonosti koju dobijamo.

Važno je napomenuti da sindrom uljeza nije mentalni poremećaj, već pojava. U suprotnom, većina populacije bi bila bolesna. Neka istraživanja u Velikoj Britaniji su pokazala da čak 85% osoba ima osećaj da nisu dovoljno kompetentni za svoj posao, ali samo 25% njih je svesno da je u pitanju ovaj sindrom. Iako se ne radi o poremećaju, ova pojava ukazuje na nisko samopoštovanje i povezuje se sa simptomima depresije.

A kako dolazimo u situaciju da patimo od ovog sindroma? Osim pritisaka koje trpimo na fakultetima i u firmama, klica sindroma uljeza može se razvijati od najranijih dana – u porodici koja nas je obeshrabrivala, terala da se poredimo s drugima i težimo savršenstvu. U porodicama sa više dece obično se koriste ’etikete’ – jedno je duhovito, drugo atletski tip, treće osetljivo, namćor, itd. Ako se jednom detetu prilepi etiketa da je pametno, drugo će se možda sve vreme truditi da dokaže roditeljima da nisu u pravu, a ako je ’izabrano’, onda će biti pod užasnim pritiskom da opravda roditeljska očekivanja. Naravno, i roditelji su samo ljudi.

’Što više analiziramo ljude, to više nestaju razlozi za analizu. Pre ili kasnije dolazimo do te užasne univerzalne stvari koja se zove ljudska priroda’, reče Oskar Vajld.

Klans i Ajms su navele četiri odbrambena mehanizma koja nesvesno koristimo da se zaštitimo od ovog sindroma: naporan rad i preteranu pripremu, ili suprotno, suzdržavanje, šarmiranje i prokrastinaciju. Jang dodaje još tri: nenametljivost, samo-sabotažu i nezavršavanje. Prepoznavanje ovih mehanizama kod sebe može nam pomoći da osvestimo problem i prevaziđemo ga. Na primer, neko ko odradi sve što je potrebno za disertaciju, ali je nikada ne završi, potajno se plaši mišljenja i osude drugih. Suzdržavanje da damo svoj maksimum utemeljeno je u posvesnom verovanju da nećemo uspeti, pa je bolje da ljudi misle da smo lenji nego glupi. Taj mehanizam je često izražen kod inteligentnih adolescenata koji ’popuste’ u školi.

I kako prevazići ovaj problem? Valeri Jang kaže da nam sindrom uljeza toliko udara na emocije da nije jednostavno prevazići ga zdravim razumom. Potrebno je da se upustimo u ozbiljniju samo-analizu, a možemo se poslužiti sveščicom u koju ćemo beležiti trenutke koje prepoznamo kako bismo kasnije lakše rekonstruisali svoj ’put uljeza’, i otkrili šta je izazvalo taj osećaj neadekvatnosti. Ali sve se svodi na to da je u osnovi ovog problema negativno uverenje koje imamo o sebi, a sve što mi treba da uradimo je da shvatimo da je to uverenje lažno.

U želji da nas podseti da je odgovornost na nama, Jang navodi reči Elinor Ruzvelt: ’Niko te ne može naterati da se osećaš inferiorno bez tvog pristanka.’

Kako se saplićemo o sopstvenu sreću

Danas živimo u vreme za koje, u poređenju sa svim prethodnim, sa sigurnošću možemo reći da je najbezbednije, da nudi do sada najviše ljudskih prava, lične udobnosti, obrazovanja, informacija, mogućnosti za usavršavanje… Pa zašto smo i dalje nezadovoljni i često govorimo kako živimo u najgore moguće vreme, doba posrnulog morala, siromaštva, raslojenosti i egoizma? Da li se tu radi o realnom stanju stvari, ili je u pitanju naša pomerena percepcija?

Ovim problem bavi se psiholog sa Harvarda, Daniel Gilbert, koji je svoju teoriju opisao u knjizi Saplitanje o sreću (Stumbling on Happiness), kao i u naučnom elaboratu objavljenom u časopisu Science. Gilbert ovu pojavu naziva ’prevalencom izazvana promena koncepta u ljudskom rasuđuvanju’. Prevalenca je statistički pojam kojim se određuje rasprostranjenost raznih stanja, na primer broj obolelih tokom neke epidemije, broj pušača u ukupnoj populaciji, do raznih dominantnih pojava koje se mogu koristiti za istraživanja u psihologiji ili bilo kojoj grani nauke.

Jedan od najjednostavnijih eksperimenata koje je Gilbert i njegov tim izveo na ispitanicima je posmatranje tačkica na ekranu kompjutera tokom određenog vremenskog perioda, a zadatak za ispitanike bio je da odrede koje tačkice su plave boje i izbroje ih. Nakon nekog vremena, tim je krišom smanjio broj plavih tačkica, i tada se desilo nešto čudno: ispitanici su tačkice koje su prethodno klasifikovali kao ružičaste počeli da klasifikuju kao plave. Dakle, kako se prevalenca plavih tačkica smanjila, ispitanici su imali potrebu da ih nadomeste.

Sličan eksperiment je umesto tačkica koristio ljudska lica, a od ispitanika se tražilo da klasifikuju ona koja imaju strog i preteći izgled. Kada je prevalenca pretećih lica smanjena, ispitanici su neutralne izraze lica počeli da klasifikuju kao preteća.

Dakle, kako se prevalenca nekog problema smanjuje, tako imamo sklonost da problem redefinišemo. Kako se problem smanjuje, tako se povećava koncept problema koji mi opažamo, pa ne uspevamo da realno sagledamo situaciju i shvatimo da zapravo postoji napredak. Kako kaže Gilbert, ove studije pokazuju da ljudi svaku novu instancu u određenom konceptu procenjuju u kontekstu prethodne instance, pa kako se smanjuje prevalenca problema, mi novo stanje procenjujemo na osnovu poboljšanog konteksta kog smo sami stvorili.

Ili, prostijim rečima – kako rešavamo probleme tako proširujemo naše definicije problema. Kako se naši problemi proređuju, tako mi više toga počinjemo da ubrajamo u probleme. Kako se situacija u svetu poboljšava, mi ga strožije kritikujemo i pogrešno zaključujemo da se zapravo ništa nije poboljšalo.

’Izgleda da progres sam sebe maskira’, kaže Gilbert. Ova pojava nije mnogo bitna kada je u pitanju posmatranje tačkica na ekranu, ali postoje realne situacije kada može značajno uticati kako na društvo tako i na pojedinca. Na primer, isti tim je sazvao grupu ispitanika koja je dobila ulogu odbora za kontrolu etičnosti naučnih studija. Ispitanici su ocenjivali predloge za studije, na skali od neetičkih do veoma etičkih, i vremenom, kako se smanjivala prevalenca neetičkih studijskih predloga, tako su počeli da potpuno bezazlene predloge klasifikuju kao neetičke.

Postoje i primeri kada je ova pojava korisna, na primer u ambulanti hitne pomoći kada doktor mora da izabere koji pacijenti će, na osnovu urgentnosti, biti prvi primljeni. Ako je ambulanta puna teško ranjenih pacijenata, žrtava terorističkog napada, pacijent sa slomljenom rukom će sigurno morati da sačeka. Ali ako je ambulanta prazna, onda će osoba sa slomljenom rukom imati primat.

Kako dolazi do prevalencom izazvane promene koncepta u našem rasuđivanju? Ono što čoveka razlikuje od ostalih primata je sposobnost imaginacije i razmišljanja o budućnosti. Za to je zaslužan frontalni korteks našeg mozga, poznat i kao čeoni režanj. Danas neurologija zna da je frontalni korteks odgovoran za planiranje, ali i anksioznost – dve funkcije koje su usmerene na budućnost. Put do ovog otkrića nije bio lak, a počeo je s jednim neobičnim nesrećnim slučajem. Dana 13. septembra, 1848. Pinias Gejdž (Phineas Gage), 25-godišnji poslovođa radova na pruzi kod Vermonta, postavljao je eksploziv u rupu pomoću metalne šipke. Nažalost, do eksplozije je došlo prerano, a sve se završilo tako što je šipka ušla kroz levi Gejdžov obraz i izašla kroz lobanju na vrhu čela. Gejdž ne samo da je preživeo, već je ustao kao da se ništa nije dogodilo i na svojim nogama došao do kočije koja je trebalo da ga odveze do doktora. Gejdž je bio potpuno svestan i svega se najnormalnije sećao, i uprkos činjenici da je izgubio oko i imao ožiljke, bio je odličnog fizičkog zdravlja.

Pinias Gejdž

Ali ipak nije bilo sve idilično. Ranije su Gejdža opisivali kao vrednog čoveka i prijatnu osobu, a nakon nesreće došlo je do potpune promene: Gejdž je bio naprasit, agresivan i sklon alkoholu, i nije uspevao da duže vremena zadrži isti posao. Dosta kasnije, 1994. godine, naučnici su pomoću modernih metoda uspeli da rekonstruišu Gejdžovu lobanju i odrede tačno mesto povrede: levi i desni prefrontalni korteks, što je objasnilo zašto nije uspevao da kontroliše emocije i da donosi racionalne odluke vezane za budućnost. Gejdžov slučaj je imao ogroman uticaj na razvoj neurologije, ali nažalost, naveo je neurohirurge na zaključak da bi uklanjanjem dela frontalnog korteksa – tzv. lobotomijom, mogli da se ’leče’ poremećaji ponašanja i psihoze, što je ostavilo za sobom ogroman broj invalida. Operacija je bila jednostavna i radila se u lokalnoj anesteziji, i oštrim instrumentom frontalni korteks bi se odvajao od ostatka mozga. Veći deo pacijenata bile su žene, za koje se verovalo da su histerične i nepristojnog ponašanja.

Najveća posledica koju je lobotomija ostavljala na svoje pacijente, ili bolje reći žrtve, bila je nemogućnost da sagledaju budućnost i prave kratkoročne i dugoročne planove. Danas znamo da demencija, Parkinsonovo oboljenje i multipla skleroza oštećuju frontalni korteks. S obzirom da smo mi jedini primati koji imaju sposobnost da zamisle budućnost i planiraju je, nemogućnost da to činimo je mnogo više zastrašujuća nego predviđanje loših budućih događaja.

Naš um, u svom najzdravijem stanju, ima ’falinku’ – tendenciju da dodaje i oduzima detalje, pa ponekad scenariu o prošlim događajima kog mi imamo u glavi zapravo nedostaju ključni događaji. A naša želja za buduća ostvarenja je ta koja je osnov naše potrage za srećom. Kada jednom postanemo svesni da nešto postoji i to nam je omogućilo prijatno iskustvo, mi menjamo definiciju sreće tako što taj događaj poredimo sa prošlim događajima.

Dakle, ono što mi vidimo kao stvarnost je zapravo samo naša verzija stvarnosti, naša interpretacija sveta. Naše prognoze budućnosti su pod uticajem naših iskustava. I to se najbolje ogleda u slučaju depresije: kada depresivne osobe razmišljaju o budućim događajima, vide ih u negativnom svetlu i već unapred mrze sopstvenu budućnost.

Pa možda je spoznaja sopstvenih iluzija prvi korak ka izgradnji bolje budućnosti. Vreme je da priznamo sebi da zapravo ne znamo ništa o svom umu, a kamoli o tuđem, i da se on sve vreme samo vešto poigrava s nama. Možda nam to saznanje donese slobodu da budućnost dočekujemo s manje očekivanja i da verujemo da život možda ima bolja rešenja za nas od nas samih.