Category Archives: Psihologija

Crvena jabuka ljubomore

Jedna od najjačih negativnih emocija kod žena je ljubomora. Ne samo da je ljubomora destruktivna po osobu koja je oseća i ispoljava, već može ostaviti drastične posledice na onu koja je predmet ljubomore, naročito kada je mlada i neiskusna, i kada je emotivno, materijalno i u svakom drugom pogledu zavisna od nje. A to je jedna vrlo uobičajena priča u kojoj su protagonisti majka i kćerka.

Ljubomora majke na kćerku je česta pojava, i mnoge majke je osećaju iako je nisu svesne ili ne žele da to priznaju. Majka je ’Pigmalion’ – ona daje život svojoj kćeri, ulaže u nju, poklanja joj ljubav i pažnju, trudi se oko njenog fizičkog i emotivnog zdravlja, obrazovanja, modeliranja ličnosti… Kako se taj mladi život oblikuje tako se pesak vremena preliva. Majka oseća ponos što joj ćerka stasava u lepu, dobru, pametnu i samosvesnu osobu, ali istovremeno može osetiti prazninu u sebi zbog proteklog vremena i propuštenih šansi. Naročito ako je čitav život podredila samo porodici, zanemarujući sebe. Tada je osećaj nemoći veliki i prirodno traži svoje ventile.

Ova iskonska forma ljubomore može se ispoljavati u sitnim gestovima koji su naizgled nebitni i neprimetni, ali koji ostavljaju ožiljke. Koliko će se oni duboko urezati i uticati na dalji život kćeri zavisi od njene mentalne snage. Ali obično otrovne majčinske strelice ljubomore ciljaju baš tamo gde je kćer najranjivija. Na primer, kćerka srednjoškolka koja kuburi s kilažom i napokon je uspela da skine koji višak kilograma stoji ispred ogledala a majka prilazi i donosi joj svoje stare pantalone kada je bila njenog uzrasta. Koje su, naravno, dva broja manje. Ili ćerka koja presrećna dođe pred majku sa časopisom u kome joj je objavljen prvi tekst, a majka, umesto da se iskreno obraduje ćerkinom uspehu, preokrene temu na to kako se sudovi juče nisu sami oprali.

Jedan od najčešćih načina na koji majke nesvesno ispoljavaju ljubomoru prema kćerima je omalovažavanje mladalačkog načina razmišljanja, ponašanja i tema koje njih zanimaju. Bitan aspekt roditeljstva je mudar izbor situacija kada je dobro pustiti decu da pogreše jer je to prirodan način da se steknu iskustva. Prevelika strogost, nedopuštanje deci da prave svoje izbore i ispoljavaju svoje mišljenje nosi i deo podsvesne roditeljske ljubomore što ni oni nisu imali takve uslove razvoja.

A šta je sa kćerima? Ukoliko odrastaju u sredini gde njihovi bliski ukućani, naročito majke i starije sestre, redovno ispoljavaju ljubomoru i omalovažavaju njihove talente i uspehe, kćerke mogu razviti ’Sindrom Snežane’. Ovom pojmu kumovala je psihoterapeutkinja Betsi Koen da bi opisala žene koje žive u strahu da će doživeti neprijatna iskustva ako imaju nešto što drugi žele, odnosno ako pokažu osobine, talente, karakteristike ili postignu uspeh koji bi mogao da izazove tuđu ljubomoru. ’Snežana’ će svoj džinovski potencijal svesti na patuljasti kako ne bi izazvala jarost zle kraljice – maćehe. Betski Koen bajku o Snežani i sedam patuljaka tumači kao proces oslobođenja žene od majčinske ljubomore na putu samootkrivanja.

Tokom istorije, žene su bile sputavane i obeshrabrivane da se iskažu u bilo čemu što ne podrazumeva porodicu i majčinstvo. Najveći adut žene je zato bila lepota i mladost, baš kao Snežanina, koja se s vremenom prirodno gubi i neminovno ostavlja osećaj nemoći, upravo kao kod zle kraljice – maćehe, koja se bezuspešno trudi svim silama da bude lepša. A nemoć podsvesno vodi u ljubomoru i bolnu žal za mlados’.

Prema Koen, jedini način da žene prevaziđu ovaj problem je da prepoznaju ljubomoru kod sebe i nauče kako da se suoče s njom. Sitna ’peckanja’ koje žene upućuju jedna drugoj obično su znak ljubomore. Osvešćena i zadovoljna osoba neće drugima upućivati zlobne primedbe. Ali kad su žene u pitanju, tu je i paradoks naše evolucije. Muškarci su po prirodi kompetitivni i poseduju poriv da nadvladaju suparnike ne razmišljajući mnogo o njihovim emocijama. Kod žena je situacija drugačija, one osećaju potrebu da se brinu o ljudima oko sebe. Stoga je i žensko rivalstvo kontradiktorno. Žene treba da podržavaju jedna drugu i da se raduju uspehu one druge, jer kada jedna žena u nečemu uspe, to je ujedno i uspeh celokupne ženske populacije. I kada kćerka postigne uspeh, on je automatski i majčin, jer ona je fundament i pokretačka sila koja stoji iza kćeri. Zato je majčinska ljubomora destruktivna i po kćer, ali i po samu majku koja njom negira i deo sebe. Stoga, umesto ljubomore na ćerkin mladalački odraz u ogledalu, treba sagledati šta sve stoji iza našeg ličnog odraza, koliko truda, znanja, mudrosti, strpljenja, iskukstva, uspona i padova koji su od nas napravili to što jesmo.

Svoje kćeri moramo naučiti da budu svesne sveta oko sebe i u sebi, da umeju da prepoznaju dobro i zlo, skrivene zamke i ispravne puteve, da budu svesne svoje vrednosti, izgrade jak integritet, nastupaju smelo i same kroje svoju sudbinu. I to je najbolje da im pokažemo sopstvenim primerom. Jer ispunjen život je najbolji lek protiv ljubomore, a sve njegove tekovine su najbolja osnova samopoštovanja. Nasuprot tome, otrovna jabuka koju nudimo drugima truje pre svega naš sopstveni um i gura na površinu naše nesigurnosti.

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.

Vreme je da pustimo glas

U eri poplava učenja i trendova koji propagiranju pozitivan način razmišljanja, došli smo u situaciju da se toliko trudimo da budemo pozitivni da zapravo zanemarujemo svoje prave emocije. Ako nas nešto duboko muči i brine, a ulažemo veliki napor da zadržimo fasadu bezbrižne i nasmejane osobe jer je to tako društveno prihvatljivo i doneće nam više ’prijatelja’, mir u kući i na poslu, onda smo u velikom problemu.

To ne znači da ne treba da negujemo pozitivne emocije. One su veoma korisne ne samo za našu okolinu, već i za naše fizičko zdravlje: osobe koje redovno doživljavaju niz pozitivnih emocija dokazano imaju manje upalnih procesa u telu, tj. smanjeni rizik od oboljenja kao što su dijabetes ili poremećaji kardiovaskularnog sistema. Ali ako te ’pozitivne emocije’ glumimo dok u nama otkucava tempirana bomba, onda je efekat suprotan. Tome su više podložne žene od muškaraca, iz jednostavnog razloga.

Tiha i nežna žena je poželjna žena, i društvo nas vaspitava hiljadama godina da budemo ponizne i poslušne. Biblija u Poslanici Efescima nalaže da žena treba da se boji svoga muža i da treba da ga sluša kao Gospoda. Generacije žena koje su odrasle na takvoj tradiciji naučile su se velikoj diplomatiji, ali su i živele u bojazni da će izražavanjem svojih pravih osećanja narušiti porodični sklad, izazvati konflikt, pa čak i ugrožiti ličnu i egzistenciju svoje dece. Tako su vaspitavale i svoje kćeri i unuke.

Nedavna studija Američkog udruženja za istraživanje menopauze na uzorku od 304 žene koje se bliže ili su u menopauzi, utvrdila je da većina redovno tuđe potrebe stavlja ispred svojih i potiskuje svoje emocije kako ne bi narušila vezu, brak ili odnos s decom. Za posledicu, takvo ponašanje ima povišeni holesterol, depresiju, hronični zatvor i gojaznost. Za razliku od njih, žene koje nemaju problem da ’puste glas’ i da jasno kažu šta im smeta i šta im izaziva frustraciju, generalno su zdravije.

Produženi periodi stanja u kom održavamo fasadu vesele osobe dok u dubini duše ključamo ukazuje na naš strah od odbijanja i odbacivanja. U takvom stanju nivo stresa i hormona koji ga prate je visok, telo se brani stezanjem mišića i zadržavanjem daha, krvni pritisak raste, kao i nivo insulina u krvi, pa ukoliko se takva stanja često ponavljaju, logično je gde će se odraziti. Takođe, ’vesela fasada’ ništa dobro ne čini ni našim odnosima sa partnerima, decom i kolegama, naprotiv. Ako nekome ne dajemo do znanja da nam njihovo ponašanje smeta, onda ga odobravamo i možemo očekivati da će se redovno ponavljati.

Pored osećaja povređenosti zbog tuđih postupaka, potisnute emocije često bude i osećaj krivice što ih uopšte osećamo, što nismo u stanju da se uzdignemo iznad njih i budemo staloženi baš kao što propagiraju brojna duhovna učenja. Ali pitanje je da li bi jedan budistički monah koji ceo život meditira u tišini hrama na planini ostao jednako staložen da je u našoj situaciji, okružen brojnim obavezama i situacijama koje mora svakodnevno da balansira.

Naša osećanja su samo naša, jer svako od nas je jedinstven i tuđe ’uputstvo za upotrebu’ se ne može primeniti na našu ličnu mašineriju. Moramo izgraditi sopstveni pristup sebi. Osim što imamo saosećanja i tolerancije za tuđe emocije i postupke, to isto moramo praktikovati i prema sebi. Samo-saosećanje je bitna taktika odbrane, a udružena s diplomatskim pristupom i dobro biranim rečima može postići da svaku situaciju preokrenemo u svoju, ali i opštu korist.

Prilikom izražavanja emocija potrebno je da objasnimo ličnu perspektivu, da krenemo od sebe i da pojasnimo šta je to što nama smeta i kako se osećamo kada se to dešava. Dakle, treba izbegavati fraze koje direktno upiru prstom tipa ’Ti stalno radiš to i to’ i zameniti ih objašnjavanjem ličnog doživljaja: ’Mnogo me pogađa kada se dogodi to i to’. ’U takvoj situaciji osećam se frustrirano/nesrećno/nemoćno…’ Na taj način sprečićemo defanzivan stav sagovornika i privući njegovu pažnju, što je prvi korak u procesu razumevanja i prihvatanja da postoji problem.

Glasna žena nije mnogo društveno prihvatljiva, ne zato što izražava svoje mišljenje, već zato što često glasna žena ne bira reči i taktiku. Ali ako poradimo na sebi, ako mudro izaberemo svoje bitke i metode, onda ne samo da možemo rešiti svoje lične konflikte već i dati doprinos stvaranju boljeg društva. Činjenica je da svi mi učimo jedni od drugih, ne postoji univerzalni autoritet koji je odgovoran za naše znanje i životnu mudrost. Zato svako od nas nosi odgovornost kako prema sebi, tako i prema drugima i znanju i umeću koje seje oko sebe. Šta god bili svetski trendovi, činjenica je da je žena stožer porodice, da ima glavnu ulogu u vaspitavanju dece i kreiranju budućnosti. Tu ulogu treba ozbiljno shvatiti i porazmisliti šta je to što želimo da ostavimo u amanet, kakvo društvo želimo, i na koje načine sve možemo širiti svoj uticaj. Iako je možda taj uticaj nevidljiv na dnevnom nivou, na duže staze, a naročito u sinergiji globalne ženske svesti, on može dovesti do velikih društvenih promena.

Stalaktit u pećini se gradi kap po kap, a društvo se oblikuje od pojedinca do pojedinca. Zato je vreme da pustimo glas i da volan usmerimo ka boljitku, odvažno i bez bojazni da će nas neko zbog toga prezreti. Jer taj koji nas prezire nas zapravo nije dostojan, a često nije ni svestan da je u problemu. Obično su njegove rane i strahovi dublji nego naši. U osnovi izlečenja je svesnost.

Hladne glave u zrelo doba

Dođe period u životu žene kada ništa više ne bude isto. Veliki preokret se kod dosta žena dešava naglo, kao da je neko uključio dugme, i sva pravila koja su do tad važila više ne važe. Kao i kod svih promena u životu, i ova iziskuje prilagođavanje, ali taj period dok se ne prilagodimo može da bude posebno izazovan i težak. Zato ne čudi što jedan od pratilaca perimenopauze, perioda ulaska u menopauzu, može da bude i depresija.

Ciklus postaje sve ređi i na kraju se gubi, sa njim i plodnost, kilogrami počinju da se lepe u predelu stomaka, koža gubi elastičnost i opušta se oko očiju, na obrazima i bradi, često se pojavljuju malje i tamo gde ih nije bilo, a manjak samopouzdanja zbog svega ovoga prati i konstantan osećaj nelagode i nervoze. Nismo prijatne svojoj okolini i možemo lako da planemo, ali najneprijatnije smo prema sebi. Dosta žena kroz ovaj period prolazi baš u trenutku kada deca odrastu i započinju samostalni život, što za posledicu može imati osećaj gubitka smisla i svrhe u životu.

Za razliku od depresivnog stanja ili disforije, kratkog perioda tuge koji nakon nekog vremena sam prođe bez potrebe za terapijom, distimija – hronična depresija, ume da se javi upravo kao jaka reakcija na životne promene: razvod, gubitak posla, gubitak bliske osobe… Ova vrsta depresije može biti intenzivna, svakodnevna, i trajati nekoliko godina. Ako se zanemari, može prerasti u najteži oblik – kliničku depresiju.

Tokom reproduktivne faze žene lako mogu da prepoznaju promene raspoloženja u raznim fazama ciklusa, i već sve znamo koliko hormoni mogu uticati na našu psihu. Kada krene menopauza, imamo osećaj kao da smo u stalnom i ekstremnom PMS-u, uz dodatne neprijatne fizičke simptome. Žene koje su u mlađim danima imale veoma izražen PMS, često će osetiti jače promene raspoloženja prilikom ulaska u menopauzu.

Osim promena raspoloženja, u perimenopauzi se može javiti pad energije i tuga, iznenadni gubitak interesovanja za stvari kojima smo se ranije često i rado bavile, nesanica, iscrpljenost, nemogućnost koncentracije, zaboravnost, pad samopouzdanja, osećaj krivice i osećaj besmisla. Neke žene će izgubiti apetit, a druge će nalaziti utehu u hrani, pa će se u skladu sa tim menjati i kilaža. Pad raspoloženja može izazvati i netrpeljivost u društvenim odnosima, što za posledicu može imati izbegavanje komunikacije i povlačenje u sebe. Pad koncentracije vodi u pad produktivnosti, pa i posao može da ispašta. I sve ovo prati konstantna ruminacija, rojevi misli koji ne daju mira i koji i od najmanje sitnice prave krupan problem u našoj glavi.

U takvoj situaciji teško nam je da prepoznamo sebe. Dok se rvemo sa svojim ’demonima’, često smo preplavljene osećajem da nećemo biti u stanju da se izborimo s izazovima i da nam je svega previše. Taj osećaj panike nam dodatno doliva ulje na vatru i podriva samopouzdanje. I upravo tada treba da pritisnemo kočnicu i promenimo taktiku.

Baš kao što je Darvin davno rekao da vrsta koja tokom evolucije opstaje je upravo ona koja se prilagodi novonastalim okolnostima, tako i žena prilikom ulaska u menopauzu jednostavno mora da odbaci stare navike i osmisli novu taktiku. Dok god se opiremo samo će nam biti teže. Ali ako stvari sagledamo iz drugog ugla, sve možemo okrenuti u svoju korist.

Prvo, moramo da vidimo šta je to što jednostavno moramo da prihvatimo: telo nam prolazi kroz metamorfozu i mi ne možemo vratiti vreme unazad. Ali možemo da izvučemo maksimum u datom trenutku: ako smo aktivne, ako redovno negujemo i telo i um, vodimo računa o svom zdravlju i ishrani, podići ćemo same sebi samopouzdanje. Starićemo lepo i kvalitetno, kao vino.

Potom, treba da promenimo prioritete. Do nedavno smo mogle da vešto žongliramo po pet-šest obaveza istovremeno, ali sada je vreme da spustimo loptu. Umesto da dopustimo obavezama da nas preplave i prestraše, treba da ih postrojimo i klasifikujemo: šta je prioritet, a šta nimalo ne zavređuje našu pažnju? Šta je to što nas potpuno iscrpljuje, a šta nam puni baterije? Koje aktivnosti nam prijaju, koje treba potpuno da izbacimo?

Kada nas ophrva tuga, treba da budemo svesne da i na nju imamo pravo. Treba da damo sebi vremena, bez osećaja krivice, da se primirimo i tada radimo samo ono što nam prija, bez potrebe da se ikome pravdamo. Tokom takvog perioda bitno je da odložimo donošenje važnih odluka i pokretanje većih promena i da negujemo sebe s ljubavlju, pružajući sebi sitna zadovoljstva. Lagane šetnje, dobra knjiga ili film, susreti s ljudima koji nam prijaju, aktivnosti koje će sprečiti ruminaciju – ručni radovi, slikanje, slaganje slagalica, meditacija, joga ili drevne veštine poput tai čija ili ći gonga, mogu biti od velike pomoći da prebrodimo teške periode i izazove.

Posebno je bitno da u izazovnim trenucima ne posegnemo za rešenjima koja nas kasnije mogu skupo koštati: alkoholom, narkoticima ili nezdravom hranom. Takođe, ne treba da se stidimo da potražimo stručnu pomoć, a neprijatne simptome menopauze možemo umanjiti i lekovitim biljem. Kod osećaja razdražljivosti, nervoze, tuge i depresije dosta mogu da nam pomognu bela imela, matičnjak i valerijana. Upravo ove tri biljke, u sinergetskom dejstvu sa hajdučkom travom i nevenom, glavni su sastojci preparata Femisan B.

Femisan B će nam pomoći da se izborimo s neprijatnim fizičkim simptomima menopauze, da bolje spavamo, da se u svakom pogledu lakše prilagodimo ulasku u novi period života, bez nervoze i depresije, ali će delovati i preventivno kod poremećaja koji se često javljaju u menopauzi kao što su osteoporoza, arterioskleroza, visok krvni pritisak i šećerna bolest. S Femisanom B ćemo ući u zrelo doba dostojanstveno, otresito i staloženo. Vrelog entuzijazma i hladne glave.

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.

Gde nestade čarolija?!

Godišnji odmor i putovanja su nešto čemu se uvek radujemo, i kad god na poslu postane prenaporno, tešimo se kako je odmor blizu i precrtavamo dane u kalendaru. Odmor je svetlost na kraju tunela, pa iako često baš pred njega imamo više posla, jer svi od nas zahtevaju da dosta toga odradimo unapred, stežemo zube i trošimo poslednje trunke snage jer znamo da to neće još dugo trajati. Sav naš fokus je na tom trenutku kada se završi radno vreme i kada nas obavije veliki osećaj slobode.

A onda – sve prođe kao tren. Kada nam je lepo, vreme leti i pre nego što se osvestimo, već smo se vratili na staro. Nakon par dana već deluje kao da su taj godišnji odmor i to putovanje bili pre milion godina. A problemi stari, i poneki novi. Šta se dešava na godišnjem odmoru i putovanju što nas tako protrese i natera da preispitujemo sve po povratku?

Pravi problem nije u samom godišnjem odmoru, već onome što se dešava pre njega. Ako živimo samo za godišnji odmor, to znači da nam nešto u realnom životu ne štima. Planiranje putovanja i budućih avantura je divna stvar koje se ne treba odreći, ali svakako treba preispitati stare navike i situacije koje nas teraju da bežimo u maštanje o putovanju i posmatranje na godišnji odmor kao na slamku spasa. Umesto iščekivanja svetla na kraju tunela, možda treba da se zapitamo – otkud mi uopšte u tunelu?

Neke životne situacije nismo mnogo u stanju da biramo, ali ima dosta toga što sami možemo učiniti da poboljšamo kvalitet svog života. Sitne svakodnevne aktivnosti, poneki hobi, bavljenje sportom, kulturna dešavanja, čitanje i druženje s kvalitetnim ljudima, sve su to stvari za koje smo sami odgovorni. Ako dopustimo da nam život bude posao-kuća, mračne misli nam neizbežno postaju stalni pratioci. ’U svom životu si vozač, ne saputnik’, reče moderni pesnik. Ako sami ne držimo uzde, kola će lako skrenuti putem kojim ne želimo da idemo.

Za još jedan čest uzrok očaja nakon povratka s odmora i putovanja odgovorna su naša očekivanja. Često odlazimo s nadom da će nam putovanje doneti veliki preokret u ličnom životu i na privatnom planu. I čekajući da se taj preokret desi zanemarujemo sve lepote koje nas tamo okružuju, tamo smo telom ali smo umom u svom svetu mašte. Putovanja nas definitivno menjaju na bolje jer stičemo neprocenjiva iskustva. Ali te promene nisu lake, i lični rast iziskuje dosta napornih trenutaka, preispitivanja, odbacivanja starih navika i ljuštura. Takve metamorfoze svakako treba da očekujemo, ali treba i da ih izazovemo tako što ćemo celim svojim telom i umom biti prisutni u svakom trenutku svog putovanja. Promene koje nikako ne treba da očekujemo je da ćemo tokom putovanja definitivno sresti čoveka/ženu svog života, da će naše telo doživeti neverovatnu transformaciju, da ćemo dobiti izvanrednu poslovnu priliku na rajskoj plaži, da će vreme biti savršeno i smeštaj besprekoran, a naši saputnici udovoljavati svim našim željama… Iako se u veoma retkim slučajevima nekome po ovim pitanjima i posreći, ako odlazimo na put sa ovakvim očekivanjima, bez sumnje vratićemo se veoma razočarani. Putovanje je avantura, i upravo neočekivani događaji mu daju posebnu vrednost. Šta više, to neočekivano često bude bolje od naših upornih i nerealnih želja.

Jedino što možemo da planiramo su realno očekivane situacije koje možemo donekle sprečiti: da ponesemo belu košulju s dugim rukavima kako ne bismo izgoreli na suncu, udobne cipele ili sandale za hodanje, malu apoteku za ne daj bože, sprej protiv komaraca… na druge stvari teško da možemo mnogo da utičemo. I upravo je to najveća pouka koju nam putovanja daju, da prihvatamo situacije kako naviru i da ih rešavamo u hodu. Baš kao savitljivo drvo koje se povija na vetru i opstaje, dok se kruto lomi.

Pa koja je najbolja strategija po povratku s odmora? Zadržati što duže pozitivnu energiju, pregledati fotografije, napraviti sedeljku i pozvati prijatelje na degustaciju hrane koju smo doneli, ali i sagledati šta bismo od svih stečenih iskustava mogli da primenimo ubuduće, šta bismo mogli na sebi da promenimo, kakve sitne radosti možemo da utkamo u svakodnevni život, koje su prave životne vrednosti i na šta treba da se ubuduće usredsredimo. I, na kraju – shvatiti da je baš kao i to putovanje, i ceo naš život avantura. Svaki trenutak je dragocen, a najbolje štimovanje životnih struna je kada se pojača trud a utišaju očekivanja.

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Agresija maskirana u dobročinstvo

Sigurno najdelotvorniji način da čovekom manipulišete je da to što mu namećete predstavite kao uslugu. Ovu metodu je verovatno nesvesno koristio i pećinski čovek, a u naše vreme usavršena je do krajnjih i globalnih razmera. Jedan od najgorih primera lažnog dobročinstva kome smo danas svedoci je izazivanje rata i nemira u zemljama trećeg sveta u kojima strada najviše civila, pod izgovorom da su neophodni ’kako bi se zaštitili nedužni civili’. I ne čudi što takva taktika dolazi baš iz zemalja u kojima je marketing vrhunski razvijen. Ista metoda koristi se da nam se proda i proturi gomila bespotrebnih stvari, a da toga uglavnom nismo svesni.

I na užem, ličnom nivou, svako od nas oko sebe ima ’dobročinitelje’: svekrvu koja insistira da nedeljom obavezno dolazite kod nje na ručak, ’da vas oslobodi kuvanja’, prijatelja koji vas prijatno iznenadi pozivom kada je čuo da ste bolesni, ali se razgovor pretvori u teleprezentaciju proizvoda koje je nedavno počeo da prodaje, nenajavljene goste koji vas ’časte’ svojim prisustvom usred najnezgodnijeg trenutka ili ceo dragoceni vikend… Neki to rade svesno, neki nesvesno, ali osećaj koji nam takvi ljudi izazivaju je uvek isti: naša etika i vaspitanje nas teraju da se smešimo i istrpimo ih, dok nam instinkt kaže da pobegnemo, zavučemo se u neko skrovito i pusto mesto i vrištimo iz sveg glasa. Dakle, ono što nam ’dobročinitelji’ izazivaju je jaka frustracija.

Svetske religije propagiraju dobročinstvo, ali u pravom, iskonskom obliku: čini dobro i ne očekuj ništa zauzvrat. U suprotnom to nije dobročinstvo već trgovina. Kao i sve iskonske vrednosti, i ovom se lako manipuliše. Ali postoje situacije kada se dobročinstvo otima kontroli: pomaganje drugima je primarno i neophodno do te mere da se zanemaruju sopstvene potrebe, čak i najosnovnije. Takozvani kompleks spasitelja je čest u romantičnim vezama, kada jedan partner žrtvuje sve kako bi ’izvukao’ drugog koji je alkoholičar, kockar, promiskuitetan, patološki lažov, ili jednostavno manipulant. ’Spasitelj’ će uvek nalaziti izgovore za partnerove nerazumne ili nemarne postupke i pravdati ih teškim detinjstvom, nedostatkom novca ili potrebama koje su ’jače od njega’, a u osnovi ovakvog odnosa zapravo leži nedostatak ljubavi prema sebi i strah od napuštanja. I to je zatvoreni krug. Povlađivanjem i nalaženjem izgovora ’spasitelj’ samo jača kod partnera loše osobine, a ovaj sve manje ima potrebu da se menja, jer zašto bi, ovako mu je savršeno. Ali iako spasitelj na prvi pogled deluje kao žrtva, on je zapravo agresor. Negujući tuđe negativne osobine, on bliskoj osobi uskraćuje najbitniju mogućnost – da se promeni.

Još jedan primer ovakve agresije, i verovatno najteži jer nas može snaći od najranijeg detinjstva, je odnos roditelj-dete. ’Sve sam ti dao, a ti mi ovako uzvraćaš’, čest je vapaj roditelja koji sebe doživljava kao dobročinitelja i žrtvu, a zapravo je agresor koji svom detetu ne dopušta da odraste. Kada vas veže upravo onaj koji vam je od prvih dana usadio sopstvene moralne principe i osećaj krivice, veoma je teško isukati mač svesti i preseći pupčanu vrpcu.

Odnos u kome je jednom dobro a drugom loše je nefunkcionalan odnos, i to bi trebalo da nam bude vodilja svaki put kada naiđemo na lažnog dobročinitelja. Lažni dobročinitelji jednostavno nisu dobri po naše mentalno zdravlje, i moramo imati pre svega dovoljno svesti da ih prepoznamo, snage da im se odupremo i taktičnosti da ih diplomatski odbijemo a sebe zaštitimo od osećaja krivice koji nam nameću.

Kada malo bolje analiziramo postupke nama poznatih dobročinitelja-agresora, primetićemo da su prilično predvidivi. To je odlično, jer nam daje mogućnost da se unapred pripremimo. Prva stvar na kojoj moramo raditi smo mi. Moramo sebe podsetiti na činjenicu da smo sami za sebe odgovorni, da se neće pojaviti niko ko će nas spasiti. Potom, potrebno je da tražimo rešenja koja su trajna. I na kraju, moramo se pomiriti s činjenicom da nas jednostavno ne mogu svi voleti. Zapravo, čovek s najvećim integritetom ima najmanje obožavatelja. Onaj koga baš svi vole je krajnje sumnjiv. Postoji samo jedna osoba čija nam je ljubav neophodna: mi sami.

’Voli sebe toliko da uvek možeš da prepoznaš kada se neko prema tebi loše ophodi.’

Duvan i moda

Godine 1614, Kapetan Džon Smit, poznatiji kao muž Pokahontas, poslao je 4 bureta duvana u Englesku sa svoje plantaže u Virdžiniji. Iz Engleske se aromatični, sušeni list polako širio po Evropi, i ubrzo je u Novom svetu postao najbitniji usev. Skoro sto godina koristio se uglavnom za medicinske svrhe, pomoću glinene lule. Francuz Žan Niko (Nicot), po kome je nazvan nikotin, hvalio je njegova lekovita svojstva, a španski lekar Nikolas Monardes ga je preporučivao svojim pacijentima kao idealan lek za čak 36 boljki, od zubobolje, preko parazita do karcinoma.

Kapetan Džon Smit

Kako se proizvodnja duvana u kolonijama i trgovina širila, tako se omasovljavala i navika uživanja u duvanu. Međutim, duvanjenje nije uvek bilo popularno. Godine 1604. kralj Džejms I opisao je pušenje kao ’odurno za oko, gadno za nos, štetno za mozak i opasno za pluća’. Džejms I je bio vizionar, ali para je para. I svi koji bi da se obogate, naći će načina da javnosti omile svoju robu.

Duvan je sredinom 17. veka bio čak obavezan u školi u Itonu, kao preventiva od miazme – kuge. Time je njegov položaj na tržištu značajno očvrsnuo. Užitak Evropljana roblje je plaćalo zdravljem i životom na američkim plantažama, a imperija se bogatila i osvajala nove teritorije, krčila šume i sadila duvan. Glinene lule su se koristile sve do kraja 19. veka, ali nakon Američkog građanskog rata pojavljuju se prve cigarete, ručno rađene. Vešti majstor mogao je da urola četiri cigarete u minuti, što je bilo prilično nerentabilno. A onda, 1881, Džejms Bonsak pravi mašinu koja može da proizvede čak 120.000 cigareta na dan. I svet više nikada neće biti isti.

Kad čovek najčešće posegne za cigaretom? Kad je pod stresom. Onda ne iznenađuje činjenica da je pušenje svoj najveći uspon doživelo za vreme I svetskog rata. Britanski vojnici dobijali su cigarete kao osnovno sledovanje. S pojavom cigareta i žene su su se za njih zainteresovale jer su bile elegantnije i jednostavnije od lula, pa je do sredine 20. veka u duvanu uživalo čak 81% muškaraca i 39% žena.

Iako je 1950. godine objavljena prva studija sa jasnim dokazima da se pušenje dovodi u vezu sa rakom pluća, tržište je i dalje bilo preplavljeno cigaretama. Holivud je tome mnogo doprineo, kao i američka marketinška kampanja koja je išla dotle da angažuje lekare da reklamiraju cigarete.

’’Pitali smo doktore iz svih oblasti medicine – Koje cigarete pušite? Većina njih je izjavila da je to Kamel’’.

Dosta reklamnih postera, uz fotografije poznatih glumica ili zgodnih devojaka, slalo je poruku da su vitke zahvaljujući određenoj marki cigareta.

’’Da održiš vitku liniju… Uzmi Laki umesto slatkiša’’.

Na jednoj reklami nasmejani dečak se hvali kako misli na svoje roditelje, kupuje im je cigarete za Dan očeva i Dan majki.

Ali ono što je verovatno prodalo najviše cigareta je seksipil. Kauboj zagledan u daljinu sa cigaretom u ustima, avanturista koji čuči ispred aviona i pali cigaretu, ili plejboj koji gleda ženu u oči i duva joj dim u lice, uz slogan ’Duni joj u lice, i svuda će te pratiti’.

Osobe na reklamama za cigarete, bilo da su bile poznate ličnosti ili samo zgodni manekeni, bile su melem za oči za posleratne generacije. I to ne samo u Americi. Izbledele farmerke, Dejms Din majica, špicaste uglancane cipele, igranke, tuče i cigarete – i kod nas su simbol su pedesetih i šezdesetih, generacije koja je išla ’grlom u jagode’.

Pa koga je bilo briga što cigarete izazivaju rak? Britanski Ministar zdravlja, Ian Meklaud je na konferenciji za štampu sredinom 50. godina prošlog veka, priznao da je nauka pronašla vezu između duvana i karcinoma. I tokom čitave konferencije pušio je cigaretu za cigaretom. Tek 1971. postignut je dogovor da se na pakovanja cigareta stavi upozorenje da su štetne po zdravlje.

Kako je vreme odmicalo, tako je rasla svest o štetnosti duvana. Osamdesetih godina je postalo jasno da ne štete cigarete samo pušačima, već i okolini, pa je uveden izraz ’pasivno pušenje’. Čak i Talični Tom, popularni junak stripa, obaveznu cigaretu koju je neprestano balansirao na napućenim usnama, zamenjuje travčicom. Ali starih navika se nije lako otresti. Duvan stvara zavisnost i mnogima je i dan-danas teško da ga ostave, uprkos znanju koliku štetu izaziva, i groznim slikama raspadnutih pluća na pakovanjima cigareta.

Mnogima je cigareta i dalje deo imidža. Marketing je opasna industrija iza koje stoje milijarde i milijarde, i koja zna sve perfidne taktike da nas ubedi da nam treba upravo ono što nam nikako ne treba. Danas se više ne radi samo o cigaretama. Kozmetička industrija prednjači u ubeđivanju da su devojkama baš neophodni puder, korektor, maskara, veštačke trepavice, iako nema ničeg lepšeg od mladalačkog tena i nevinog pogleda. Šampon će nam dati neodoljivu kosu, parfem horde muškaraca koji će kao opijeni ići za nama, najnoviji i ekstremno bolni tretman lica napraviće od babe devojku… Industrija ume da udari pravo u taštinu. Još jedna stara, i pomalo tužna marketinška krilatica za duvan u našim krajevima bila je ’S cigaretom nikad nisi sam’. Marketing se definitivno razume u psihologiju.

Kako bi bilo da nam umesto duvana, šminke i napućenih usana imidž postane zdravlje? Kako bi bilo da se umesto sa cigaretom družimo s ljudima? Kako bi bilo da taštinu zamenimo svešću? Industrija koja nema konzumente ne može da opstane. Izbor je na nama.