Uz prijateljice smo zdravije

Statistike kažu da je stopa smrtnosti kod oženjenih muškaraca čak za 46% niža nego kod neoženjenih, a kriva smrtnosti drastično raste kod razvedenih i udovaca. Kada su žene u pitanju, situacija je obrnuta: dugovečnije su one „slobodne“. Najveći razlog tome je različit pristup komunikaciji. Dok žene imaju sposobnost komunikacije koja uključuje kako emocije, empatiju, aktivno slušanje sagovornika, tako i sposobnost za rešavanje problema, komunikacija muškaraca svodi se uglavnom samo na ovo poslednje. Upravo zato je za ženu, osim one koju ima s muškarcem, veoma važna veza koju gradi sa svojim prijateljicama.

Moć ženskog prijateljstva je toliko jaka da je u stanju da smanji stres, poboljša opšte zdravlje, pospeši imunitet, snizi krvni pritisak, umanji nelagodnosti koje nose životne prekretnice, pa čak i da ubrza ozdravljenje. Istraživanja ukazuju da je „eliksir prijateljstva“ zapravo hormon oksitocin. To je isti onaj hormon čiji nivo naglo skače nakon porođaja i pomaže majci da se emotivno poveže s novorođenčetom. A kada se udruži s estrogenom, oksitocin stvara nagon kod žena da potraže društvo prijateljica. Istraživači to nazivaju „socijalnim termostatom“: kada je nivo hormona nizak, žene ga dopunjavaju u interakciji jedna s drugom, nakon čega se rađa onaj prijatni osećaj smirenosti i topline. Neke žene taj osećaj porede sa onim kada doje svoju bebu, što nije ništa čudno jer se i prilikom dojenja takođe luči oksitocin.

Najmanje 22 studije su potvrdile da društvena podrška koju žene pružaju jedna drugoj umiruje rad srca i umanjuje negativne posledice stresa. Kada je nivo oksitocina visok, manje su šanse da će stres naneti oštećenja koja mogu izazvati hronična oboljenja, kao što su metabolički ili kardiovaskularni poremećaji. Oksitocin dokazano pomaže da rane brže i bolje zarastu, pa nam tako, dok ćaskamo s prijateljicama, on istovremeno jača imuni sistem i sprečava infekcije. Postoje čak i naučni dokazi da široka mreža društvene podrške štiti žene od posledica demencije. Prijateljstva nam, dakle, pomažu i da „vežbamo“ mozak.

Kako to da žene dobijaju veću emotivnu podršku od drugih žena, umesto od svojih emotivnih partnera? Ankete su pokazale da većina žena smatra da svoju dušu može da u potpunosti ogoli samo pred drugim ženama. Šta više, u stresnim situacijama muški partneri često samo „dolivaju ulje na vatru“. Jedno nemačko istraživanje potvrdilo je da je prilikom obavljanja stresnih zadataka kod žena kojima su „pomagali“ partneri, dolazilo do drastičnog skoka hormona stresa. U suprotnoj situaciji – kada su muškarcima pomagale partnerke, kod muškaraca su hormoni stresa bili niski.

To istraživanje je upravo saželo suštinu razlike u podršci koju daju muškarci i žene: podrška muškarca prijatelju ili partnerki uglavnom poprima oblik saveta, dok podrška žene podrazumeva ohrabrenje i prihvatanje. A kada razgovaraju, žene uglavnom pričaju o osećanjima, dok muškarci pričaju o događajima.

S godinama prijateljstva sazrevaju. Nedavna istraživanja kažu da prosečno žensko prijateljstvo traje 16 godina, što je 6 godina duže od prosečne emotivne veze. Mnoge žene su svesne, naročito kako se bliže zrelijim godinama, da će deca jednog dana napustiti gnezdo, kao i da podrška koju dobijaju od muža nije zagarantovana. Zato su ženska prijateljstva izuzetno dragocena i veoma bitan ulog u budućnost.

Sledeći put kada se nađete s prijateljicom na kafi, budite svesne dragocenosti tog trenutka i dobrobiti koje ima na vaše zdravlje. I nemojte se ustručavati da joj kažete koliko važno mesto ima u vašem životu.

A kada razmenjujete iskustva o „ženskim problemima“ ili valunzima koji ne prestaju s dolaskom menopauze, setite se i dve „najbolje prijateljice“ žena: Femisana A za žene u reproduktivnom periodu, i Femisana B za žene na ulasku u menopauzu. Jer prijateljica nikad dosta.

Proces, ne trenutno stanje

Da li je moguće definisati sreću? Ne retko neke događaje proglašavamo srećnim, da bi se kasnije ispostavilo da nam baš nisu išli u prilog. Zamislimo dobitnika na lutriji koji, kada sazna radosnu vest, pada u euforiju i veruje da su mu svi problemi rešeni. Ali par dana kasnije kriminalci mu otimaju dete, žena traži razvod i kompletna rodbina očekuje doživotno izdržavanje. Ono što je u prvom trenutku delovalo kao velika sreća donelo je teške i dugoročne negativne posledice.

Kako god da nam ide u životu, bilo da smo bogati ili siromašni, učeni ili prostodušni, ono što nas sve povezuje je da surova činjenica nam je vreme od ovog trenutka nadalje neuhvatljivo, i da taj budući momenat, nama nepoznat, u potpunosti definiše naše postojanje, do te mere da nikad ne možemo zasigurno znati da li ćemo za deset minuta uopšte biti živi. Danas, sigurni i ušuškani u tehnološki naprednom svetu koji povremeno uspeva da uzmakne sa litice smrti i prevari prirodu, često zaboravljamo na tu prostu činjenicu. A baš taj svet nas uporno tera da jurimo za srećom, jer kao i sve drugo, sreća je postala roba kojom se trguje, pa smo svakodnevno bombardovani slikama nasmejanih ljudi koji su smisao pronašli u najsavremenijem komadu bele tehnike ili novom mobilnom telefonu čija kamera pravi savršene fotografije za društvene mreže gde, eto, možemo i dokazati svima koliko smo srećni. Nema veze da li ćemo posle plakati i preležati vikend u teškoj depresiji, bitan je taj nasmejani lik na Instagramu.

Tako plitko, hedonističko poimanje sreće nas sve više utapa u nesreću. Što više podležemo tom bezumnom imperativu da moramo biti srećni, padaćemo u sve veću provaliju nezadovoljstva i ogorčenosti. Sve sa najsavremenijim uređajima kojima smo se okružili i koje još uvek otplaćujemo. Jer odgovore na pitanja koja se tiču nas lično ne možemo tražiti van sebe.

Stari Grci su pravili razliku između hedonizma koji rađa trenutno zadovoljstvo, i blaženstva (eudaimonia) koje predstavlja vrhunsko ispunjenje. Jednostavno rečeno, sreća nije u zadovoljenju naših čula i sitnih potreba, već u ostvarenom životu. Starogrčkim filozofima, Sokratu, Platonu, Aristotelu, eudaimonia je vrhovno dobro, najplemenitije stanje koje se postiže vrlinom (arete) i razumom. A kako možemo dosegnuti eudaimoniju? Na prvi i najvažniji korak nas upućuje natpis u Apolonovom hramu u Delfima: Upoznaj sebe!

Po Aristotelu, sreća je vulgarna, većina naših žudnji nas može navesti na stranputicu, čak i kad nam donesu privremeni osećaj prijatnosti. Najveći stupanj blaženstva dostižemo kada živimo u skladu sa vrlinom i posvećujemo se onome što je vredno činjenja, a što će nam omogućiti da ostvarimo svoj puni potencijal. Sama reč, eudaimonia, sastoji se od kombinacije reči dobro i duh. Taj naš duh, daimon, je naša prava priroda. I nju moramo spoznati.

Svako od nas je za nešto stvoren. Ako nas naš daimon navodi da pišemo poeziju a mi ga uporno potiskujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko para zaradili na poslu kojim se na silu bavimo. Ako imamo potencijal a ne trudimo se da rastemo i napredujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko srećnih slika postavili na Instagram. Naš lični razvoj zavisi od našeg ličnog truda da se menjamo i rastemo, razumemo sebe i svet koji nas okružuje, kao i da napredujemo u oblastima i sferama života koje su bliske našem daimonu.

Ali eudaimonia nije lako dostižna, ona iziskuje konstantan trud i veliku hrabrost, zato mnogi i padaju već kod prvih prepreka. Neće nas svako razumeti i prihvatiti dok smo na njenom putu, što je razlog više da uporno slušamo svoj unutrašnji glas. U suprotnom, kako nas upozorava Jung, naša duša će se razboleti, jer suprotstavljanje sopstvenoj motivaciji donosi nesreću. Negovanje eudaimonije zahteva promene, prilagodljivost, odbacivanje nametnutih šablona, i svest da je naše okruženje kompleksno i prepuno prepreka. Bez sumnje, privlačiće nas krevet i daljinski upravljač. Jer, kako je objasnio psiholog i još jedan zagovornik ispunjenog života Martin Seligman, osobe koje se prepuštaju hedonističkim aktivnostima trenutno deluju srećnije od onih koji neguju eudaimoniju. Ali na duge staze, samo uporno razvijanje sopstvenog potencijala donosi osećaj životnog ispunjenja i prave sreće.

Važan element u stremljenju eudaimoniji je doslednost. Svojih principa se moramo pridržavati čak i kada nam ne donose direktnu, opipljivu korist. Jedan od najboljih primera nesalomivog integriteta dao nam je Sokrat, koji je živeo negujući mudrost i vrlinu – po njemu sinonime za eudaimoniju. Čak i kada su ga Atinjani surovo optužili i osudili na smrt, iako je imao mogućnost da se izvuče i preživi, prvo je na suđenju svojim neprijateljima očitao lekciju da im bogatstvo i popularnost ne vrede ništa bez istine i mudrosti, jer čovek koji živi s vrlinom od svega, pa i od bogatstva može načiniti dobro, a bogatstvo samo po sebi nužno ne donosi izvrsnost. Potom je ispio otrov od kukute, a Atinjani su već istog trenutka shvatili da su ubili najmudrijeg među sobom.

Dobar život je proces, a ne trenutno stanje, reče psiholog Karl Rodžers. Pa neka taj proces počne. Ako već nije.

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

Lilit u nama

Kada je Ben Sira, sin proroka Jeremije, dospeo na dvor Nabukodonosora, čuvenog vladara Novog vavilonskog carstva, kralj mu je postavio niz izazova, na koje je ovaj odgovorio s 22 satirične priče. Jedan od izazova, vrlo čest motiv u bajkama i legendama, bio je da s ivice smrti vrati kraljevog sina koji se naprasno bio razboleo. Ben Sira se našao pred ultimatumom: da izleči mladog kraljevića, ili da izgubi glavu. Odmah je prionuo na posao i napravio amajliju, na kojoj je ispisao imena tri anđela-iscelitelja. I započeo je jednu od svojih priča:

Kada je Bog stvorio Adama, shvatio je da nije dobro da ga ostavi samog, pa je stvorio i ženu. Nju je nazvao Lilit. Ali Adam i Lilit su odmah počeli da se svađaju. Ona je odbijala da mu se potčini i da legne ispod njega kada je Adam zahtevao da bude krotka, insistirajući da je bolji od nje. Lilit je, naprotiv, insistirala da su oboje jednaki jer su stvoreni od iste zemlje. Shvativši da je njihov spoj nemoguć, da tu nema jednakosti a pritom ne želeći da se bori za prevlast, Lilit je odletela. Adam se obratio Bogu, požalivši mu se da je žena koju je stvorio pobegla. Višnji tada šalje tri anđela da je vrate, a Adamu poručuje da ako se Lilit vrati, sve će biti u redu, ako ne, zbog njene neposlušnosti svakoga dana će njenom krivicom umreti stotinu njene dece. Kada su anđeli presreli Lilit na sred mora, u istim onim moćnim vodama gde su se Egipćani podavili, preneli su joj poruku Boga, ali ona je odbila da se vrati. Lilit je saopštila anđelima da, ako je već predodređeno da deca zbog nje umiru, ona im daje čvrsto obećanje da se ništa loše neće dogoditi deci koja imaju amajlije s njihovom imenima.

Iako je ovo najdetaljniji opis Lilit, zapisan u Alfabetu Ben Sira, anonimnom hebrejskom srednjovekovnom spisu, to nije prvi pomen njenog lika i imena. Priča o Lilit kruži svetom preko 4000 godina, i utkana je u mitove Hetita, Sumeraca, Egipćana, Izraelita, Grka, dospela je i u Bibliju, i vekovima posle opčinjavala pesnike i slikare, sve do modernih vremena. Iako u nekim mitovima ima drugačije ime, kao na primer Inana u sumerskim ili Ištar u akadskim, ona je jedinstvena i svuda prepoznatljiva.

Lilit je predstavnica haosa, zavodljivosti i bezbožnosti. Ona je pobunjenica, žena-demon koja uništava decu, zavodi muškarce i navodi žene na stranputicu. Danas bismo je mogli okarakterisati kao ’lošu devojku’ ili ‘femme fatale’. Ona je svoja i ne dopušta nikome da naruši njene slobode, pa je zato često omražena i pripisuju joj se sva zla ovog sveta koja ne mogu na drugi način objasniti. Kada na scenu stupi druga Adamova žena, krotka Eva, koju Bog stvara od njegovog rebra, Lilit se često u biblijskim pričama i slikovnim prikazima pojavljuje kao zmija koja Evu navodi na greh.

U prvoj knjizi Postanja, Bog stvara biljke, životinje, pa muškarca i ženu istog, šestog dana. Druga knjiga Postanja već tvrdi da je prvo stvorio čoveka, pa biljke, životinje i na kraju ženu. Stvara je od Adamovog rebra, i njena svrha je da zadovolji i potčini se muškarcu. Kroz ove metamorfoze Biblijske priče možemo lako pratiti prelaz čovečanstva sa matrijarhata u patrijarhat. Simbolična priča o Lilit je priča o položaju žene tokom istorije, ali i priča o samoj ženi.

Lilit je prisutna u životu svake od nas: ona nas čeka na ulazu u pubertet, na početku svake menstruacije, tokom ovulacije, trudnoće, na ulazu u menopauzu… Tokom svakog meseca, sa smenom hormona u našem telu smenjuju se Eva i Lilit. Tokom jednog ženskog života Eva je trpeljiva supruga, strpljiva majka-negovateljica, a Lilit je ona ženstvena, često i pohotna, slobodarska, nesputana. Lilit je iznenadna jarost u PMS-u, pubertetski kapric, ’film koji puca’ kad krene menopauza, ili u mnogo mračnijim aspektima psihe, ona koja donosi spontane pobačaje, incest, post-natalne depresije, čedomorstva i iznenadne smrti odojčadi.

Smena Eve i Lilit je kao smena progesterona i estrogena. Obe su naše i obe su nam neophodne. Ali u pravoj meri. Ako u sebi imamo samo Evu, uvek ćemo se podređivati drugima bez sopstvenog glasa. Ako je tu samo Lilit, bićemo previše svadljive, netrpeljive i prkosne. Eva i Lilit su naš jin i jang, i da bismo bile kompletne ličnosti, moramo naučiti da njima pravilno žongliramo. Ali kada se hormoni poremete, onda osećamo da gubimo kontrolu nad sobom i tlo pod nogama. Hormonalni disbalans nam narušava telesno i mentalno zdravlje, onemogućava da se ostvarimo kao Eva-negovateljica ali ni kao Lilit-zavodnica.

I tu nam priskaču u pomoć biljke koje su nastale pre muškarca i žene, za koje se znalo i u doba matrijarhata, i tokom svih prekretnica u istoriji čovečanstva. One su tu od praiskona da nas uravnoteže kada se sapletemo. Virak, hajdučka trava, rusomača, crveni zdravac, neven… Lekovite biljke koje nam vraćaju hormone u ravnotežu i balansiraju Evu i Lilit u nama.

Zver koja nas grize iznutra

Srce vam jako lupa, obliva vas hladan znoj, tresete se kao prut, zadihani ste kao da ste istrčali maraton, gušite se, čini vam se da ste iskoračili iz svog tela i da svet oko vas nije stvaran, muka vam je, ophrvao vas je veliki i nerealni strah, imate osećaj da ćete pasti u nesvest, ili, još gore, ubeđeni ste da ćete umreti…
To je ’samo’ napad panike. Može vas iznenaditi u potpuno bezazlenim situacijama, dok se vozite gradskim prevozom, sedite kod kuće, ili čak i tokom sna. Vrlo je neprijatan i zastrašujući, a i kad prođe, ostavlja vas u stalnom strahu da će se ponoviti. Stvar postaje gora kad odete kod lekara koji vas detaljno pregleda pa vam saopšti da vam nije ništa. I onda okolina počne da veruje da ste hipohondar.

Napad panike dolazi iznenada, uz teskobu i strah koji vas potpuno zaposedaju i tada niste u stanju da razmišljate racionalno. Uz nalet adrenalina, prate ga i fizički simptomi, lupanje srca, zadihanost, mučnina… Može se desiti svakome od nas, ali žene su mu duplo sklonije od muškaraca, iz neobjašnjenih razloga. Obično traje desetak minuta do pola sata i ostavlja svoju ’žrtvu’ u stanju potpune iscrpljenosti.

Ako se napadi panike spontano ponavljaju tokom dužeg perioda, počinjemo da strepimo od sledećeg napada i da izbegavamo ljude i javna mesta. I tako već gazimo u složenije stanje koje se u psihijatriji zove panični poremećaj. Napadi panike mogu biti pratioci drugih mentalnih i fizičkih poremećaja, kao što su poremećaji u ishrani, poremećaji spavanja, poremećaj ličnosti ili problemi sa varenjem -gastroezofagealni refluks ili iritabilno crevo.

Ali iako nam deluje da se napad panike dešava spontano i bez razloga, postoji niz poznatih okidača: stres na poslu ili u porodici, selidba, smrt bliske osobe, stresna vožnja, neprijatne društvene situacije, odvikavanje od alkohola ili droge, konzumiranje previše napitaka koji sadrže kofein, kao i hronična oboljenja – dijabetes, srčane smetnje, iritabilno crevo, astma ili poremećaji rada štitaste žlezde. Naravno, i svi ovi ’telesni’ poremećaji imaju psihosomatske uzroke.

Iako napadi panike nisu u potpunosti naučno objašnjeni, istraživači smatraju da oni u osnovi predstavljaju odgovor ljudskog organizma na potencijalnu opasnost, takozvanu reakciju ’bori se ili beži’ koja je našim precima hiljadama godina omogućavala opstanak u surovoj prirodi. Kada bi jednog takvog našeg pretka pojurio medved, nalet adrenalina bi mu pomogao da u sekundi instinktivno reaguje i nađe najbolje rešenje da preživi. Njega bi pratilo lupanje srca i ubrzano disanje, što je imalo istu svrhu, da telo dovoljno opskrbi kiseonikom i da mu nadljudsku snagu i brzinu.

Nažalost, danas neke životne situacije posmatramo kao što je nekada naš predak video napad opasne divlje zveri. Iako nam stresne situacije ne ugrožavaju direktno život, one ostavljaju velike posledice po naše telo i psihu. Kod svakoga od nas konstantne stresne situacije traže ventil i ispoljavaju se na različite načine. Reklo bi se da nas taj opasni medved grize iznutra, a mi čak nismo u stanju da sagledamo ko nam je neprijatelj. I tako, dok nam se gomilaju stresne obaveze, konfliktne situacije i traumatični događaji, mi pokušavamo da ’plivamo’ dalje, kao da se ništa ne dešava, sve dok jednog trenutka naše telo ne kaže dosta!

Ako vas zadesi napad panike, najvažnije je da umete da ga prepoznate. Kada postanete svesni da se vaša psiha poigrava s vama, bićete u stanju da se izdignete iznad situacije i preuzmete kontrolu. Za to postoje mali trikovi. Jedan od najvažnijih je disanje. Ubrzano disanje i zadihanost nas samo još više gura u paniku, i zato moramo ovladati svojim dahom. Najjednostavniji recept je da se koncentrišemo na disanje, da budemo potpuno prisutni uz udah i izdah. Možemo disti na usta ili nos, udahnuti dok brojimo do četiri, zadržati dah dve sekunde, izdahnuti brojeći do četiri i zadržati dve sekunde, pa tako u krug. Kada smo usredsređeni samo na svoj dah, nema mesta za druge misli koje inače samo ’dosipaju ulje na vatru’. Na ovaj način ćemo sprečiti i mogućnost da, usled prevelike zadihanosti, hiperventiliramo i padnemo u nesvest.

Uz fokus na disanje možemo zatvoriti oči, što će nam pomoći da izbegnemo sve druge stimulanse oko sebe. Da odagnamo negativne misli mogu nam pomoći druga čula: osećaj tkanine pod prstima ili tla pod našim stopalima, miris lavande ili kucanje sata. Kada ovladamo disanjem, možemo svoj um usmeriti na mišiće, jedan po jedan, od temena ka stopalima, i svesno ih opuštati, posebno se zadržavajući na onima koji su se najače stegli. To su obično mišići vilice, ramena i ekstremiteta. Nakon što opustimo mišiće sledeći korak je da zamislimo sebe na nekom prijatnom mestu, bilo da je to neka egzotična plaža, šuma ili mesto na kom smo se u detinjstvu osećali sigurno i bezbedno. Sve vreme treba da zadržimo svest da je stanje kroz koje prolazimo trenutno i da će uskoro proći.

Ovu jednostavnu meditaciju možemo praktikovati i kada nemamo napad panike, kako bismo sprečili da nas stres uzme pod svoje. Napade panike nećemo sprečiti strepeći od njih, naprotiv. Zato je bitno da preuzmemo kontrolu nad sobom i svojim reakcijama. Mnoge drevne veštine, poput joge ili ći gonga, bave se ovakvim meditativnim metodama opuštanja. A u tome nam dodatno može pomoći i lekovito bilje. Valerijana, hmelj i matičnjak su biljke koje su se oduvek koristile za ublažavanje anksioznih stanja, poremećaja sna, reakcija na stres i depresija, a pritom, za razliku od modernih sintetičkih lekova, neće nas umrtviti i uspavati, već će nam pospešiti koncentraciju i elan.

Kombinacija te tri biljke ušla je i u savremeni a pritom potpuno prirodni preparat Optima Forma. Ove kapi bez konzervansa i veštačkih aditiva mogu nam se savršeno uklopiti u moderan način života jer nemaju nikakve kontraindikacije, a jednostavno se koriste. Uveče će nam omogućiti zdrav i okrepljujući san a tokom dana odličnu koncentraciju i pamćenje, kao i sposobnost da se izborimo sa stresom i anksioznošću. Uz svest i ovo biljno trojstvo lako ćemo se izboriti sa zverima koje nas grizu iznutra.

Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.

Čekanje ili akcija?

Iako smo danas bombardovani literaturom koja nas motiviše da ostvarimo sve svoje snove, kada malo bolje razmislimo, naša svakodnevnica se svodi uglavnom na čekanje. Čekamo na pravi trenutak, na dovoljno novca, na ljude koji će nas ohrabriti, na razrešenje političke situacije, na slobodno vreme, na iznenadne prilike, na sutra… Čekajući na neku imaginarnu pogodnost u kojoj će nam se sklopiti sve kockice, ispada da je jedino što smo naučili to da treba da čekamo, nesvesni pritom da gubimo ono što nam je u životu najdragocenije, i jedino što nikada ne možemo povratiti: vreme.

Ono što verovatno najviše odlaže našu spremnost da stupimo u akciju je odobravanje i prihvatanje okoline. Međutim, često previđamo činjenicu da osobe koje nas najviše vole mogu najviše da nas koče i spreče da napredujemo, iz prostog razloga što žele da budemo bezbedni. Naučeni smo da se ne upuštamo u rizike, da se ne zameramo nametljivom i prezahtevnom šefu, da držimo novac u bezbednoj slamarici umesto da ga uložimo u svoju ideju i talenat, da sedimo u svojoj sobi umesto da lutamo dalekim prostorima. Bezbedno je često sinonim za uparloženo.

Pored okoline, sopstvene inicijative često kočimo i sami, usled nedostatka samopouzdanja. I nama je lakše da sedimo u svom ušuškanom balonu nego da stupimo u svet sa svojim idejama i rizikujemo da budemo napadnuti, opovrgnuti, popljuvani i poniženi. Tako, i kada se pojavi žar u nama i neodoljiva želja da nešto uradimo i pokrenemo, naš razum je polije kofom hladne vode i objasni nam da je to krajnje suludo. Taj žar je inspiracija ili nadahnuće, reč koja sama po sebi opisuje osećaj koji dolazi ’odozgo’, koji se ne da uhvatiti, izmeriti i naučno objasniti.

Nadahnuće u nama stvara neizdrž, potrebu da ga ispoljimo ulažući pritom svu svoju energiju. Ali da bismo to stvarno uradili i istrajali, potrebna nam je motivacija. Motivacija je onaj osećaj koji nam govori da treba uradimo to što smo namislili, pa šta bude, čak i ako je neprijatno, teško i bolno. Ono što je bitno je da naučimo da nam motivacija postane stalni pratilac, umesto trenutnog posetioca. Jer, kao što nam je Njutn davno objasnio, svako telo koje se kreće teži da nastavi da se kreće istom brzinom i u istom smeru, ukoliko na njega ne deluje neka sila koja ga prinudi da promeni to stanje. Dakle, kada uradimo ono što je najteže, kada se pokrenemo, čak i ako idemo sitnim koracima, treba da se postaramo da nastavimo.

Ona inicijalna iskra, nadahnuće s neba, tu je da nas pokrene, kao što okretaj ključa pokreće automobil. Za ostatak se moramo postarati sami. Svoju ideju moramo pretvoriti u ritual kome ćemo se redovno posvećivati. Taj ritual možemo svakodnevno započinjati jednostavnom radnjom koja će nas uvoditi u vremenski prostor posvećen isključivo našoj ideji. To može podrazumevati jednostavno pritiskanje dugmeta za uključivanje kompjutera, zatvaranja u sobu, sedanja za radni sto, oblačenja radnog odela, ispijanja čaše vode, obuvanja patika, bilo čega što nas asocira na početak rada. Taj početak nas uvodi u sam fizički čin obavljanja aktivnosti koje nas približavaju ostvarenju ideje.

Na taj način stičemo rutinu. Rutina nas tera da istrajemo čak i kada nam motivacija opadne. A kada istrajavamo u obavljanju aktivnosti koje su na samoj ivici naših trenutnih sposobnosti, tada napredujemo. Psiholog Gilbert Brim je to objasnio ovako: ’Jedan od važnih izvora sreće je posvetiti se zadacima sa pravom dozom težine, ni preteškim, ni previše lakim’. Zašto? Zato što će nas suviše laki obezvoljiti, a suviše teški obeshrabriti.

Rezultati koje tada postižemo su neka vrsta nagrade i predstavljaju novu motivaciju. A šta kada zapadnemo u apatiju? Sigurno ćemo imati teške dane kada nismo u stanju da se pokrenemo, i sumnjamo u sve. Onda možemo pribeći malim trikovima: umesto da odustanemo, reći ćemo sebi da treba da zastanemo. Pauza nam može pomoći da se odmorimo, ali i da dobijemo nove ideje. U međuvremenu, umesto da razmišljamo o trnovitom putu koji nas čeka, treba da mislimo na konačni cilj. Jer neprijatnost koju trenutno osećamo je privremena, ali jedno je sigurno: ne postoji osoba koja je postigla svoj zacrtani cilj a da je se zbog toga na kraju pokajala. Što je put teži, to je naš konačni uspeh veći.

Ono što treba takođe da imamo u vidu je da smo mi po prirodi robovi rutine. Ako nam je tako lako da steknemo naviku da sedimo na kauču ispred televizora više sati na dan, isto tako lako možemo steći naviku da radimo nešto korisno i perspektivno. Umesto da mi budemo rob, treba da porobimo rutinu. Snaga koju crpimo na svom putu isključivo je u nama. Nije nam potrebno ničije odobrenje do sopstveno.

Jezik za zube!

Verovatno svi mi imamo u glavi jasnu predstavu velikih ideja i poduhvata koje želimo da ostvarimo tokom svog života ali nikako da se bacimo na konkretan posao. Bilo da se radi o pisanju romana, eliminisanju 5 kg viška koje nam smetaju, radu na post-diplomskim studijama, farbanju drvenarije ili započinjanju sopstvene male manufakture, ciljevi kao da nam izmiču dok vreme neumitno teče, a u nama raste osećaj samoprekora. Povremeno osetimo nalet neke nove energije, čvrsto rešimo da počnemo, ta ideja nas opseda, hiljadu misli nam se roji glavom koja samo što ne eksplodira. I onda ne izdržimo, već sve izbrbljamo prvoj osobi na koju naletimo…

Neke analize govore da je dobro svoje ciljeve i vizije podeliti s drugima, jer onda možemo da ih bolje sagledamo. Šta više, kad plan izgovorimo naglas, na neki način se pred drugima obavezujemo da ćemo ga ispuniti. Međutim, brojne naučne studije su u potpunosti opovrgle ovu pretpostavku i potvrdile da, ako želimo da ispunimo svoje planove i ciljeve, nikako ne treba da o njima pričamo s drugima, ma koliko nam te osobe bile bliske.

Niz studija na tu temu sproveo je psiholog Piter Galvicer (Peter Gollwitzer) 2009. godine, i došao do iznenađujućeg zaključka koji je potvrđen u praksi: kada postavimo sebi cilj koji je povezan s našim identitetom, koji se nas lično tiče, pa potom podelimo svoje namere sa drugima, drastično se smanjuje šansa da ostvarimo taj cilj. Zašto? Zato što odobravanje ili pohvala koju dobijemo u vezi sa njim u nama budi osećaj kao da smo ga već postigli.

Pa šta je tu loše? Potpuno je prirodno da nas pohvali neko ko nam je blizak. Od prijatelja i očekujemo da nas podrže u našim planovima, zato im se i poveravamo. Stvar je u tome što taj osećaj nakon pohvale, kao da smo već postigli cilj, može da nam drastično sroza motivaciju. A s padom motivacije, naš plan opet odlazi u zapećak.

A šta ako nas ne pohvale, već naprotiv? Ako se cilj tiče neke oblasti o kojoj malo znamo i u kojoj smo početnici, pokuda nas može snažno obeshrabriti i srozati nam samopouzdanje. Ali ako se radi o oblasti u kojoj se već snalazimo kao riba u vodi, kritike nas najverovatnije neće izbaciti iz koloseka, već nam mogu pomoći da se još više usavršimo. Pod uslovom, naravno, da nisu maliciozne.

Na primer, ako nam je cilj da istrčimo maraton, kao početniku nam je potrebno mnogo ohrabrenja. Ali ako smo već dugogodišnji maratonac, više će nam koristiti konstruktivni komentari drugih iskusnih maratonaca.

Rezultati Galvicerovih studija samo su potvrda onog kod nas uvreženog narodnog običaja da o nečemu ne pričamo ’da ga ne bismo urekli’. Ako sve iznesemo crno na belo, đavo može sve da odnese. Taj ’đavo’ nije nikakvo rogato natprirodno biće, već jednostavno osipanje naše motivacije.

A zašto uopšte imamo potrebu da nekome ispričamo svoje planove? Poduhvat u koji se spremamo da se upustimo iziskuje napor i trud, i mi nismo sasvim sigurni da li imamo dovoljno kapaciteta da ga iznesemo. Strah je, normalno, prisutan, u svemu novom što nas čeka. Ali taj strah je istovremeno i deo celog uzbuđenja, razlog što treperimo i iščekujemo. Dakle, umesto da nekome saopštimo svoju dragocenu nameru, možemo da ’popričamo’ sami sa sobom i sagledamo čega se plašimo. Kada se suočimo sa strahovima, lako ćemo utvrditi koji su opravdani a koji ne, i osmisliti strategiju za ove prve.

Još jedan dobar način da se postaramo da naši planovi budu realizovani je da oko sebe imamo zdravu konkurenciju. Studija rađena na uzorku od 800 studenata dokazala je da se u uslovima konkurencije šanse za uspeh povećavaju za čak 90%. I maratonac će uspešnije istrčati do cilja nadmećući se sa drugim trkačima nego kad trči sam.

I zato, jezik za zube, i samo napred! A kada pritisnu brige, strahovi, zebnja i nesanica, tu je optimalno prirodno rešenje: Optima Forma. Ona će nas podržati i ohrabriti u našim poduhvatima, pojačati nam koncentraciju i obezbediti fizičku i mentalnu stabilnost. Garantovano, bez uroka.

Uklopi se u moj kalup, ili…

Damastes je bio gostioničar iz doline reke Kefis u Atici koji je umorne putnike srdačno pozivao na preko potreban i primamljiv odmor i hranu. Ali, nažalost, jedini počinak koji bi putnici kod njega dobili bio je večni. Ovaj mračni lik iz grčke mitologije uživao je u tome da putnike smesti u neodgovarajući krevet: ako bi bili visoki, dobijali bi malu postelju, i obrnuto, ukoliko su bili niski, stavljao bi ih u prevelik krevet. I onda bi ih ’prilagođavao’ postelji na krajnje surov način – visokima bi odsecao noge a niskima ih razvlačio, mučeći ih tako do smrti. Zato je ovaj prvi serijski ubica u istoriji dobio nadimak Prokrust, što na starogrčkom znači ’rastezač’.

Tezej i Prokrust, detalj sa vaze (slika niže)

Kao kod svakog zločinca, ni Prokrustova nije gorela do zore. Presreo ga je čuveni junak Tezej i okončao mu život upravo na njegovoj prekratkoj postelji. Ali Prokrustova postelja je zauvek ostala simbol kalupa u koji se nešto silom i maliciozno gura. Danas sindrom Prokrusta nije deo zvanične terminologije kliničke psihologije, ali je najbliži pojmu ’negativna kompeticija’. Ako si bolji od mene, sasećiću te. Ili ćeš se uklopiti u moj kalup, ili ću dati sve od sebe da te uništim.

Takav slučaj se često sreće u korporativnim okruženjima, kada se mediokriteti na višim položajima naroguše svaki put kada njihovi potčinjeni pokažu kreativnost, zdravu i konstruktivnu inicijativu i veštinu. Oni su pretnja i mogu da ga koštaju pozicije i karijere. Ali umesto da rade na sebi i da ličnim kvalitetima pariraju konkurenciji, ovi ’Prokrusti’ će težiti da je demorališu i omalovaže.

Sindrom Prokrusta je prisutan svuda, u porodici, ustanovama obrazovanja, nauci, sportu, firmama, politici… u svim sferama međuljudskih odnosa. Zavidni Prokrusti se neće libiti da spletkare protiv kreativca, osujećuju svaki njegov pokušaj da se iskaže, sasecajući mu ambicije. Svaki tuđi kreativni nalet ostaviće ih s osećajem gubitka kontrole i srozanog samopouzdanja, što je izuzetno plodno tlo za bujanje sujete. Težeći da prikriju svoju agresiju, Prokrusti će se truditi da glume i smišljati kvazirazumna obrazloženja za odbijanje svake inovacije. Što je Prokrust na višem položaju, to je opasniji – po kolektiv, članove porodice, ili u najgorem slučaju, kada je reč o najvišem autoritetu, po državu i svet, kao što je bio slučaj kod mnogobrojnih autoritarnih režima tokom istorije.

A šta ako imamo Prokrusta u svojoj neposrednoj blizini i nemoguće je da ga izbegnemo? Prvi korak je da razumemo šta se dešava i da prepoznamo problem. Kada shvatimo da smo suočeni s osobom niskog samopouzdanja i visokih kompleksa, biće nam lakše da sačuvamo svoj duh i osmislimo strategiju borbe. Ona nikako ne treba da podrazumeva direktan konflikt. Treba da se setimo da ’tiha voda breg roni’ i da polako gradimo svoju reputaciju i širimo svoje dobro ime. Kada Prokrust shvati da nas okolina ceni, neće imati kud. A mi, baš kao voda, treba da tečemo lagano i ispunjavamo sve oko sebe svojim talentom. Jer talenat se ne može zauzdati, ali da bi se u potpunosti ispoljio zahteva i naše zalaganje, mudrost i najviše od svega upornost.

Ali treba da pogledamo i na drugu stranu i zapitamo se da li se i mi nekada ponašamo kao Prokrust? Da li kategorički odbijamo ideje svoje dece i gušimo im kreativnost? Da li omalovažavamo postupke, dostignuća ili izgled svojih prijatelja zato što smo pomalo ljubomorni? Da li u društvu namerno ignorišemo nekoga jer podsvesno osećamo da je bolji od nas? Da li odbijamo da saslušamo mlade kolege u firmi? Naša svakodnevnica je prepuna Prokrusta, i oko nas i u nama. Na nama je da ih prepoznamo, i u okolini i u sebi, i da radimo na tome da budemo bolji, da budemo Tezeji koji će odvažno saseći sve zlobe, ljubomore, osećaje niže vrednosti, omalovažavanja. Jer taj mit se na kraju upravo na to svodi: na unutrašnju borbu čoveka sa samim sobom i svojim strahovima, nedoumicama i slabostima. Ne zaboravimo da je Tezej kasnije na Kritu ubio i Minotaura, čoveka-bika, i zahvaljujući Arijadni, koja mu je dala klupko konopa, uspeo da nađe izlaz iz lavirinta ovog čudovišta.

A kada je Prokrust previše naporan pa smo nervozni, anksiozni, potišteni, rasejani i noćima zbog toga ne spavamo? Tu je Optima Forma. Pomoću tri lekovite biljke ona će nam potpuno prirodnim putem omogućiti dobar i okrepljujući san, pomoći da se izborimo sa stresnim situacijama, depresijom i mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. Optima Forma je naš Tezej u borbi protiv mračnih sila koje gospodare u lavirintu našeg uma.