Category Archives: Psihologija

Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.

Čekanje ili akcija?

Iako smo danas bombardovani literaturom koja nas motiviše da ostvarimo sve svoje snove, kada malo bolje razmislimo, naša svakodnevnica se svodi uglavnom na čekanje. Čekamo na pravi trenutak, na dovoljno novca, na ljude koji će nas ohrabriti, na razrešenje političke situacije, na slobodno vreme, na iznenadne prilike, na sutra… Čekajući na neku imaginarnu pogodnost u kojoj će nam se sklopiti sve kockice, ispada da je jedino što smo naučili to da treba da čekamo, nesvesni pritom da gubimo ono što nam je u životu najdragocenije, i jedino što nikada ne možemo povratiti: vreme.

Ono što verovatno najviše odlaže našu spremnost da stupimo u akciju je odobravanje i prihvatanje okoline. Međutim, često previđamo činjenicu da osobe koje nas najviše vole mogu najviše da nas koče i spreče da napredujemo, iz prostog razloga što žele da budemo bezbedni. Naučeni smo da se ne upuštamo u rizike, da se ne zameramo nametljivom i prezahtevnom šefu, da držimo novac u bezbednoj slamarici umesto da ga uložimo u svoju ideju i talenat, da sedimo u svojoj sobi umesto da lutamo dalekim prostorima. Bezbedno je često sinonim za uparloženo.

Pored okoline, sopstvene inicijative često kočimo i sami, usled nedostatka samopouzdanja. I nama je lakše da sedimo u svom ušuškanom balonu nego da stupimo u svet sa svojim idejama i rizikujemo da budemo napadnuti, opovrgnuti, popljuvani i poniženi. Tako, i kada se pojavi žar u nama i neodoljiva želja da nešto uradimo i pokrenemo, naš razum je polije kofom hladne vode i objasni nam da je to krajnje suludo. Taj žar je inspiracija ili nadahnuće, reč koja sama po sebi opisuje osećaj koji dolazi ’odozgo’, koji se ne da uhvatiti, izmeriti i naučno objasniti.

Nadahnuće u nama stvara neizdrž, potrebu da ga ispoljimo ulažući pritom svu svoju energiju. Ali da bismo to stvarno uradili i istrajali, potrebna nam je motivacija. Motivacija je onaj osećaj koji nam govori da treba uradimo to što smo namislili, pa šta bude, čak i ako je neprijatno, teško i bolno. Ono što je bitno je da naučimo da nam motivacija postane stalni pratilac, umesto trenutnog posetioca. Jer, kao što nam je Njutn davno objasnio, svako telo koje se kreće teži da nastavi da se kreće istom brzinom i u istom smeru, ukoliko na njega ne deluje neka sila koja ga prinudi da promeni to stanje. Dakle, kada uradimo ono što je najteže, kada se pokrenemo, čak i ako idemo sitnim koracima, treba da se postaramo da nastavimo.

Ona inicijalna iskra, nadahnuće s neba, tu je da nas pokrene, kao što okretaj ključa pokreće automobil. Za ostatak se moramo postarati sami. Svoju ideju moramo pretvoriti u ritual kome ćemo se redovno posvećivati. Taj ritual možemo svakodnevno započinjati jednostavnom radnjom koja će nas uvoditi u vremenski prostor posvećen isključivo našoj ideji. To može podrazumevati jednostavno pritiskanje dugmeta za uključivanje kompjutera, zatvaranja u sobu, sedanja za radni sto, oblačenja radnog odela, ispijanja čaše vode, obuvanja patika, bilo čega što nas asocira na početak rada. Taj početak nas uvodi u sam fizički čin obavljanja aktivnosti koje nas približavaju ostvarenju ideje.

Na taj način stičemo rutinu. Rutina nas tera da istrajemo čak i kada nam motivacija opadne. A kada istrajavamo u obavljanju aktivnosti koje su na samoj ivici naših trenutnih sposobnosti, tada napredujemo. Psiholog Gilbert Brim je to objasnio ovako: ’Jedan od važnih izvora sreće je posvetiti se zadacima sa pravom dozom težine, ni preteškim, ni previše lakim’. Zašto? Zato što će nas suviše laki obezvoljiti, a suviše teški obeshrabriti.

Rezultati koje tada postižemo su neka vrsta nagrade i predstavljaju novu motivaciju. A šta kada zapadnemo u apatiju? Sigurno ćemo imati teške dane kada nismo u stanju da se pokrenemo, i sumnjamo u sve. Onda možemo pribeći malim trikovima: umesto da odustanemo, reći ćemo sebi da treba da zastanemo. Pauza nam može pomoći da se odmorimo, ali i da dobijemo nove ideje. U međuvremenu, umesto da razmišljamo o trnovitom putu koji nas čeka, treba da mislimo na konačni cilj. Jer neprijatnost koju trenutno osećamo je privremena, ali jedno je sigurno: ne postoji osoba koja je postigla svoj zacrtani cilj a da je se zbog toga na kraju pokajala. Što je put teži, to je naš konačni uspeh veći.

Ono što treba takođe da imamo u vidu je da smo mi po prirodi robovi rutine. Ako nam je tako lako da steknemo naviku da sedimo na kauču ispred televizora više sati na dan, isto tako lako možemo steći naviku da radimo nešto korisno i perspektivno. Umesto da mi budemo rob, treba da porobimo rutinu. Snaga koju crpimo na svom putu isključivo je u nama. Nije nam potrebno ničije odobrenje do sopstveno.

Jezik za zube!

Verovatno svi mi imamo u glavi jasnu predstavu velikih ideja i poduhvata koje želimo da ostvarimo tokom svog života ali nikako da se bacimo na konkretan posao. Bilo da se radi o pisanju romana, eliminisanju 5 kg viška koje nam smetaju, radu na post-diplomskim studijama, farbanju drvenarije ili započinjanju sopstvene male manufakture, ciljevi kao da nam izmiču dok vreme neumitno teče, a u nama raste osećaj samoprekora. Povremeno osetimo nalet neke nove energije, čvrsto rešimo da počnemo, ta ideja nas opseda, hiljadu misli nam se roji glavom koja samo što ne eksplodira. I onda ne izdržimo, već sve izbrbljamo prvoj osobi na koju naletimo…

Neke analize govore da je dobro svoje ciljeve i vizije podeliti s drugima, jer onda možemo da ih bolje sagledamo. Šta više, kad plan izgovorimo naglas, na neki način se pred drugima obavezujemo da ćemo ga ispuniti. Međutim, brojne naučne studije su u potpunosti opovrgle ovu pretpostavku i potvrdile da, ako želimo da ispunimo svoje planove i ciljeve, nikako ne treba da o njima pričamo s drugima, ma koliko nam te osobe bile bliske.

Niz studija na tu temu sproveo je psiholog Piter Galvicer (Peter Gollwitzer) 2009. godine, i došao do iznenađujućeg zaključka koji je potvrđen u praksi: kada postavimo sebi cilj koji je povezan s našim identitetom, koji se nas lično tiče, pa potom podelimo svoje namere sa drugima, drastično se smanjuje šansa da ostvarimo taj cilj. Zašto? Zato što odobravanje ili pohvala koju dobijemo u vezi sa njim u nama budi osećaj kao da smo ga već postigli.

Pa šta je tu loše? Potpuno je prirodno da nas pohvali neko ko nam je blizak. Od prijatelja i očekujemo da nas podrže u našim planovima, zato im se i poveravamo. Stvar je u tome što taj osećaj nakon pohvale, kao da smo već postigli cilj, može da nam drastično sroza motivaciju. A s padom motivacije, naš plan opet odlazi u zapećak.

A šta ako nas ne pohvale, već naprotiv? Ako se cilj tiče neke oblasti o kojoj malo znamo i u kojoj smo početnici, pokuda nas može snažno obeshrabriti i srozati nam samopouzdanje. Ali ako se radi o oblasti u kojoj se već snalazimo kao riba u vodi, kritike nas najverovatnije neće izbaciti iz koloseka, već nam mogu pomoći da se još više usavršimo. Pod uslovom, naravno, da nisu maliciozne.

Na primer, ako nam je cilj da istrčimo maraton, kao početniku nam je potrebno mnogo ohrabrenja. Ali ako smo već dugogodišnji maratonac, više će nam koristiti konstruktivni komentari drugih iskusnih maratonaca.

Rezultati Galvicerovih studija samo su potvrda onog kod nas uvreženog narodnog običaja da o nečemu ne pričamo ’da ga ne bismo urekli’. Ako sve iznesemo crno na belo, đavo može sve da odnese. Taj ’đavo’ nije nikakvo rogato natprirodno biće, već jednostavno osipanje naše motivacije.

A zašto uopšte imamo potrebu da nekome ispričamo svoje planove? Poduhvat u koji se spremamo da se upustimo iziskuje napor i trud, i mi nismo sasvim sigurni da li imamo dovoljno kapaciteta da ga iznesemo. Strah je, normalno, prisutan, u svemu novom što nas čeka. Ali taj strah je istovremeno i deo celog uzbuđenja, razlog što treperimo i iščekujemo. Dakle, umesto da nekome saopštimo svoju dragocenu nameru, možemo da ’popričamo’ sami sa sobom i sagledamo čega se plašimo. Kada se suočimo sa strahovima, lako ćemo utvrditi koji su opravdani a koji ne, i osmisliti strategiju za ove prve.

Još jedan dobar način da se postaramo da naši planovi budu realizovani je da oko sebe imamo zdravu konkurenciju. Studija rađena na uzorku od 800 studenata dokazala je da se u uslovima konkurencije šanse za uspeh povećavaju za čak 90%. I maratonac će uspešnije istrčati do cilja nadmećući se sa drugim trkačima nego kad trči sam.

I zato, jezik za zube, i samo napred! A kada pritisnu brige, strahovi, zebnja i nesanica, tu je optimalno prirodno rešenje: Optima Forma. Ona će nas podržati i ohrabriti u našim poduhvatima, pojačati nam koncentraciju i obezbediti fizičku i mentalnu stabilnost. Garantovano, bez uroka.

Uklopi se u moj kalup, ili…

Damastes je bio gostioničar iz doline reke Kefis u Atici koji je umorne putnike srdačno pozivao na preko potreban i primamljiv odmor i hranu. Ali, nažalost, jedini počinak koji bi putnici kod njega dobili bio je večni. Ovaj mračni lik iz grčke mitologije uživao je u tome da putnike smesti u neodgovarajući krevet: ako bi bili visoki, dobijali bi malu postelju, i obrnuto, ukoliko su bili niski, stavljao bi ih u prevelik krevet. I onda bi ih ’prilagođavao’ postelji na krajnje surov način – visokima bi odsecao noge a niskima ih razvlačio, mučeći ih tako do smrti. Zato je ovaj prvi serijski ubica u istoriji dobio nadimak Prokrust, što na starogrčkom znači ’rastezač’.

Tezej i Prokrust, detalj sa vaze (slika niže)

Kao kod svakog zločinca, ni Prokrustova nije gorela do zore. Presreo ga je čuveni junak Tezej i okončao mu život upravo na njegovoj prekratkoj postelji. Ali Prokrustova postelja je zauvek ostala simbol kalupa u koji se nešto silom i maliciozno gura. Danas sindrom Prokrusta nije deo zvanične terminologije kliničke psihologije, ali je najbliži pojmu ’negativna kompeticija’. Ako si bolji od mene, sasećiću te. Ili ćeš se uklopiti u moj kalup, ili ću dati sve od sebe da te uništim.

Takav slučaj se često sreće u korporativnim okruženjima, kada se mediokriteti na višim položajima naroguše svaki put kada njihovi potčinjeni pokažu kreativnost, zdravu i konstruktivnu inicijativu i veštinu. Oni su pretnja i mogu da ga koštaju pozicije i karijere. Ali umesto da rade na sebi i da ličnim kvalitetima pariraju konkurenciji, ovi ’Prokrusti’ će težiti da je demorališu i omalovaže.

Sindrom Prokrusta je prisutan svuda, u porodici, ustanovama obrazovanja, nauci, sportu, firmama, politici… u svim sferama međuljudskih odnosa. Zavidni Prokrusti se neće libiti da spletkare protiv kreativca, osujećuju svaki njegov pokušaj da se iskaže, sasecajući mu ambicije. Svaki tuđi kreativni nalet ostaviće ih s osećajem gubitka kontrole i srozanog samopouzdanja, što je izuzetno plodno tlo za bujanje sujete. Težeći da prikriju svoju agresiju, Prokrusti će se truditi da glume i smišljati kvazirazumna obrazloženja za odbijanje svake inovacije. Što je Prokrust na višem položaju, to je opasniji – po kolektiv, članove porodice, ili u najgorem slučaju, kada je reč o najvišem autoritetu, po državu i svet, kao što je bio slučaj kod mnogobrojnih autoritarnih režima tokom istorije.

A šta ako imamo Prokrusta u svojoj neposrednoj blizini i nemoguće je da ga izbegnemo? Prvi korak je da razumemo šta se dešava i da prepoznamo problem. Kada shvatimo da smo suočeni s osobom niskog samopouzdanja i visokih kompleksa, biće nam lakše da sačuvamo svoj duh i osmislimo strategiju borbe. Ona nikako ne treba da podrazumeva direktan konflikt. Treba da se setimo da ’tiha voda breg roni’ i da polako gradimo svoju reputaciju i širimo svoje dobro ime. Kada Prokrust shvati da nas okolina ceni, neće imati kud. A mi, baš kao voda, treba da tečemo lagano i ispunjavamo sve oko sebe svojim talentom. Jer talenat se ne može zauzdati, ali da bi se u potpunosti ispoljio zahteva i naše zalaganje, mudrost i najviše od svega upornost.

Ali treba da pogledamo i na drugu stranu i zapitamo se da li se i mi nekada ponašamo kao Prokrust? Da li kategorički odbijamo ideje svoje dece i gušimo im kreativnost? Da li omalovažavamo postupke, dostignuća ili izgled svojih prijatelja zato što smo pomalo ljubomorni? Da li u društvu namerno ignorišemo nekoga jer podsvesno osećamo da je bolji od nas? Da li odbijamo da saslušamo mlade kolege u firmi? Naša svakodnevnica je prepuna Prokrusta, i oko nas i u nama. Na nama je da ih prepoznamo, i u okolini i u sebi, i da radimo na tome da budemo bolji, da budemo Tezeji koji će odvažno saseći sve zlobe, ljubomore, osećaje niže vrednosti, omalovažavanja. Jer taj mit se na kraju upravo na to svodi: na unutrašnju borbu čoveka sa samim sobom i svojim strahovima, nedoumicama i slabostima. Ne zaboravimo da je Tezej kasnije na Kritu ubio i Minotaura, čoveka-bika, i zahvaljujući Arijadni, koja mu je dala klupko konopa, uspeo da nađe izlaz iz lavirinta ovog čudovišta.

A kada je Prokrust previše naporan pa smo nervozni, anksiozni, potišteni, rasejani i noćima zbog toga ne spavamo? Tu je Optima Forma. Pomoću tri lekovite biljke ona će nam potpuno prirodnim putem omogućiti dobar i okrepljujući san, pomoći da se izborimo sa stresnim situacijama, depresijom i mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. Optima Forma je naš Tezej u borbi protiv mračnih sila koje gospodare u lavirintu našeg uma.

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga puta
u mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.

Strepite li od policije za antitalenat?

Koliko god da smo uspešni, pa čak i ako smo svetski poznati, ipak smo samo ljudi, ranjivi, nesigurni i podložni sumnjama. Sumnjamo u svet oko sebe, a najviše u sebe. Da li je naš uspeh stvaran, da li je naša stručnost utemeljena, da li su naša dostignuća realna, ili se sve to može u jednom trenutku srušiti, i svet će videti da smo samo prevaranti? Ako vas ovakve misli more, znajte da niste jedini: one pohode mnoge uspešne ljude, među njima su i Tom Henks, Kejt Vinslet, Nil Armstrong, Maja Anđelu, Mišel Fajfer, Ema Votson, Robi Vilijams…

Još uvek strepim da će u svakom trenutku doći policija za antitalenat da me uhapsi’, lepo je to na šaljiv način objasnio kanadski komičar Majk Majers.

I takve sumnje imaju svoje naučno ime: sindrom uljeza ili impostorizam. To je psihološka pojava kada neko sumnja u sopstvena dostignuća i gaji dubok skriveni strah da će biti razotkriven kao prevarant, uprkos mnogobrojnim dokazima o svojoj kompetentnosti. Pojam su skovale dve psihološkinje davne 1978. godine – Dr Polina Klans i Dr Suzen Ajms (Dr. Pauline R. Clance and Dr. Suzanne A. Imes) nakon istraživanja na uzorku od 150 izuzetno uspešnih žena. One su sve bile vrlo cenjene u svojim profesionalnim krugovima, ali uprkos tome, kao i akademskim diplomama i dostignućima, taj uspeh su pripisivale srećnim okolnostima i uverenju da su njihova inteligencija i sposobnosti precenjeni. Klans i Ajms su smatrale da je na nastanak ovog mentalnog okvira kod uspešnih žena uticao niz faktora, od kojih su najveću ulogu igrali stereotipi o ženskom rodu, porodični, kulturni i društveni odnosi, a utvrdile su da žene koje pate od ove pojave ispoljavaju i simptome depresije, anksioznosti i niskog samopouzdanja.

Bilo je i logično pomisliti da će žene biti te koje će najviše patiti od ovog sindroma, imajući u vidu činjenicu da su vekovima bile u drugom planu i da se od njih očekivalo samo da se brinu o porodici. I sada, kada su mogle da se posvete karijeri, u podsvesti su nosile sva pretrpljena omalovažavanja svojih ženskih predaka. Međutim, kasnije studije su pokazale da od sindroma uljeza ne pate samo žene, već podjednako i muškarci. Klans i Ajms su napravile skalu na osnovu koje se može proceniti postojanje i obim sindroma uljeza kod pojedinca, a kojom se mere aspekti straha: straha od procenjivanja, od nemogućnosti da se održi uspešnost, od ubeđenja da nismo podjednako sposobni kao drugi. Kasnije je psihološkinja Valeri Jang (Valerie Young) identifikovala pet podgrupa unutar sindroma: perfekcionista, superžena/muškarac, prirodni genije, solo-izvođač i ekspert. Na početku svoje knjige Tajne misli uspešnih žena: zašto sposobni ljudi pate od sindroma uljeza, i kako napredovati uprkos njemu, Jang daje šest pitanja koja treba da postavimo sebi:

  • Da li svoj uspeh pripisujete sreći, dobrom tajmingu ili kompjuterskoj greški?
  • Da li mislite ’Ako ja to mogu, to može svako’?
  • Da li mučite sebe zbog najmanje greške u svom radu?
  • Da li vas poražava čak i konstruktivna kritika, i vidite je kao dokaz svoje nesposobnosti?
  • Kada postignete uspeh, da li potajno osećate kao da ste ih opet prevarili?
  • Da li brinete da je samo pitanje vremena pre nego što vas ’razotkriju’?

’Ako ste odgovorili  ’da’ na bilo koje od ovih pitanja, onda znate da stvarno nije bitno koliko ste pohvala dobili, koliko diploma stekli, ili koliko ste se visoko uzdigli. Istina, mnogi vas vide kao inteligentnu ili talentovanu osobu, možda čak i briljantnu. Ali vi niste jedan od njih. Zapravo, vi duboko sumnjate u svoje sposobnosti. Bez obzira koliko toga ste postigli ili šta ljudi misle, u dubini duše ste ubeđeni da ste uljez, lažnjak, prevarant’, kaže Jang.

Sindrom uljeza ne ispoljava se samo na polju karijere, već je prisutan i u međuljudskim odnosima, kada verujemo da nećemo ispuniti očekivanja svojih prijatelja ili partnera, jer smo pomoću nekog čudnog trika uspeli da im se dopadnemo, ali zapravo nismo dostojini naklonosti koju dobijamo.

Važno je napomenuti da sindrom uljeza nije mentalni poremećaj, već pojava. U suprotnom, većina populacije bi bila bolesna. Neka istraživanja u Velikoj Britaniji su pokazala da čak 85% osoba ima osećaj da nisu dovoljno kompetentni za svoj posao, ali samo 25% njih je svesno da je u pitanju ovaj sindrom. Iako se ne radi o poremećaju, ova pojava ukazuje na nisko samopoštovanje i povezuje se sa simptomima depresije.

A kako dolazimo u situaciju da patimo od ovog sindroma? Osim pritisaka koje trpimo na fakultetima i u firmama, klica sindroma uljeza može se razvijati od najranijih dana – u porodici koja nas je obeshrabrivala, terala da se poredimo s drugima i težimo savršenstvu. U porodicama sa više dece obično se koriste ’etikete’ – jedno je duhovito, drugo atletski tip, treće osetljivo, namćor, itd. Ako se jednom detetu prilepi etiketa da je pametno, drugo će se možda sve vreme truditi da dokaže roditeljima da nisu u pravu, a ako je ’izabrano’, onda će biti pod užasnim pritiskom da opravda roditeljska očekivanja. Naravno, i roditelji su samo ljudi.

’Što više analiziramo ljude, to više nestaju razlozi za analizu. Pre ili kasnije dolazimo do te užasne univerzalne stvari koja se zove ljudska priroda’, reče Oskar Vajld.

Klans i Ajms su navele četiri odbrambena mehanizma koja nesvesno koristimo da se zaštitimo od ovog sindroma: naporan rad i preteranu pripremu, ili suprotno, suzdržavanje, šarmiranje i prokrastinaciju. Jang dodaje još tri: nenametljivost, samo-sabotažu i nezavršavanje. Prepoznavanje ovih mehanizama kod sebe može nam pomoći da osvestimo problem i prevaziđemo ga. Na primer, neko ko odradi sve što je potrebno za disertaciju, ali je nikada ne završi, potajno se plaši mišljenja i osude drugih. Suzdržavanje da damo svoj maksimum utemeljeno je u posvesnom verovanju da nećemo uspeti, pa je bolje da ljudi misle da smo lenji nego glupi. Taj mehanizam je često izražen kod inteligentnih adolescenata koji ’popuste’ u školi.

I kako prevazići ovaj problem? Valeri Jang kaže da nam sindrom uljeza toliko udara na emocije da nije jednostavno prevazići ga zdravim razumom. Potrebno je da se upustimo u ozbiljniju samo-analizu, a možemo se poslužiti sveščicom u koju ćemo beležiti trenutke koje prepoznamo kako bismo kasnije lakše rekonstruisali svoj ’put uljeza’, i otkrili šta je izazvalo taj osećaj neadekvatnosti. Ali sve se svodi na to da je u osnovi ovog problema negativno uverenje koje imamo o sebi, a sve što mi treba da uradimo je da shvatimo da je to uverenje lažno.

U želji da nas podseti da je odgovornost na nama, Jang navodi reči Elinor Ruzvelt: ’Niko te ne može naterati da se osećaš inferiorno bez tvog pristanka.’

Kako se saplićemo o sopstvenu sreću

Danas živimo u vreme za koje, u poređenju sa svim prethodnim, sa sigurnošću možemo reći da je najbezbednije, da nudi do sada najviše ljudskih prava, lične udobnosti, obrazovanja, informacija, mogućnosti za usavršavanje… Pa zašto smo i dalje nezadovoljni i često govorimo kako živimo u najgore moguće vreme, doba posrnulog morala, siromaštva, raslojenosti i egoizma? Da li se tu radi o realnom stanju stvari, ili je u pitanju naša pomerena percepcija?

Ovim problem bavi se psiholog sa Harvarda, Daniel Gilbert, koji je svoju teoriju opisao u knjizi Saplitanje o sreću (Stumbling on Happiness), kao i u naučnom elaboratu objavljenom u časopisu Science. Gilbert ovu pojavu naziva ’prevalencom izazvana promena koncepta u ljudskom rasuđuvanju’. Prevalenca je statistički pojam kojim se određuje rasprostranjenost raznih stanja, na primer broj obolelih tokom neke epidemije, broj pušača u ukupnoj populaciji, do raznih dominantnih pojava koje se mogu koristiti za istraživanja u psihologiji ili bilo kojoj grani nauke.

Jedan od najjednostavnijih eksperimenata koje je Gilbert i njegov tim izveo na ispitanicima je posmatranje tačkica na ekranu kompjutera tokom određenog vremenskog perioda, a zadatak za ispitanike bio je da odrede koje tačkice su plave boje i izbroje ih. Nakon nekog vremena, tim je krišom smanjio broj plavih tačkica, i tada se desilo nešto čudno: ispitanici su tačkice koje su prethodno klasifikovali kao ružičaste počeli da klasifikuju kao plave. Dakle, kako se prevalenca plavih tačkica smanjila, ispitanici su imali potrebu da ih nadomeste.

Sličan eksperiment je umesto tačkica koristio ljudska lica, a od ispitanika se tražilo da klasifikuju ona koja imaju strog i preteći izgled. Kada je prevalenca pretećih lica smanjena, ispitanici su neutralne izraze lica počeli da klasifikuju kao preteća.

Dakle, kako se prevalenca nekog problema smanjuje, tako imamo sklonost da problem redefinišemo. Kako se problem smanjuje, tako se povećava koncept problema koji mi opažamo, pa ne uspevamo da realno sagledamo situaciju i shvatimo da zapravo postoji napredak. Kako kaže Gilbert, ove studije pokazuju da ljudi svaku novu instancu u određenom konceptu procenjuju u kontekstu prethodne instance, pa kako se smanjuje prevalenca problema, mi novo stanje procenjujemo na osnovu poboljšanog konteksta kog smo sami stvorili.

Ili, prostijim rečima – kako rešavamo probleme tako proširujemo naše definicije problema. Kako se naši problemi proređuju, tako mi više toga počinjemo da ubrajamo u probleme. Kako se situacija u svetu poboljšava, mi ga strožije kritikujemo i pogrešno zaključujemo da se zapravo ništa nije poboljšalo.

’Izgleda da progres sam sebe maskira’, kaže Gilbert. Ova pojava nije mnogo bitna kada je u pitanju posmatranje tačkica na ekranu, ali postoje realne situacije kada može značajno uticati kako na društvo tako i na pojedinca. Na primer, isti tim je sazvao grupu ispitanika koja je dobila ulogu odbora za kontrolu etičnosti naučnih studija. Ispitanici su ocenjivali predloge za studije, na skali od neetičkih do veoma etičkih, i vremenom, kako se smanjivala prevalenca neetičkih studijskih predloga, tako su počeli da potpuno bezazlene predloge klasifikuju kao neetičke.

Postoje i primeri kada je ova pojava korisna, na primer u ambulanti hitne pomoći kada doktor mora da izabere koji pacijenti će, na osnovu urgentnosti, biti prvi primljeni. Ako je ambulanta puna teško ranjenih pacijenata, žrtava terorističkog napada, pacijent sa slomljenom rukom će sigurno morati da sačeka. Ali ako je ambulanta prazna, onda će osoba sa slomljenom rukom imati primat.

Kako dolazi do prevalencom izazvane promene koncepta u našem rasuđivanju? Ono što čoveka razlikuje od ostalih primata je sposobnost imaginacije i razmišljanja o budućnosti. Za to je zaslužan frontalni korteks našeg mozga, poznat i kao čeoni režanj. Danas neurologija zna da je frontalni korteks odgovoran za planiranje, ali i anksioznost – dve funkcije koje su usmerene na budućnost. Put do ovog otkrića nije bio lak, a počeo je s jednim neobičnim nesrećnim slučajem. Dana 13. septembra, 1848. Pinias Gejdž (Phineas Gage), 25-godišnji poslovođa radova na pruzi kod Vermonta, postavljao je eksploziv u rupu pomoću metalne šipke. Nažalost, do eksplozije je došlo prerano, a sve se završilo tako što je šipka ušla kroz levi Gejdžov obraz i izašla kroz lobanju na vrhu čela. Gejdž ne samo da je preživeo, već je ustao kao da se ništa nije dogodilo i na svojim nogama došao do kočije koja je trebalo da ga odveze do doktora. Gejdž je bio potpuno svestan i svega se najnormalnije sećao, i uprkos činjenici da je izgubio oko i imao ožiljke, bio je odličnog fizičkog zdravlja.

Pinias Gejdž

Ali ipak nije bilo sve idilično. Ranije su Gejdža opisivali kao vrednog čoveka i prijatnu osobu, a nakon nesreće došlo je do potpune promene: Gejdž je bio naprasit, agresivan i sklon alkoholu, i nije uspevao da duže vremena zadrži isti posao. Dosta kasnije, 1994. godine, naučnici su pomoću modernih metoda uspeli da rekonstruišu Gejdžovu lobanju i odrede tačno mesto povrede: levi i desni prefrontalni korteks, što je objasnilo zašto nije uspevao da kontroliše emocije i da donosi racionalne odluke vezane za budućnost. Gejdžov slučaj je imao ogroman uticaj na razvoj neurologije, ali nažalost, naveo je neurohirurge na zaključak da bi uklanjanjem dela frontalnog korteksa – tzv. lobotomijom, mogli da se ’leče’ poremećaji ponašanja i psihoze, što je ostavilo za sobom ogroman broj invalida. Operacija je bila jednostavna i radila se u lokalnoj anesteziji, i oštrim instrumentom frontalni korteks bi se odvajao od ostatka mozga. Veći deo pacijenata bile su žene, za koje se verovalo da su histerične i nepristojnog ponašanja.

Najveća posledica koju je lobotomija ostavljala na svoje pacijente, ili bolje reći žrtve, bila je nemogućnost da sagledaju budućnost i prave kratkoročne i dugoročne planove. Danas znamo da demencija, Parkinsonovo oboljenje i multipla skleroza oštećuju frontalni korteks. S obzirom da smo mi jedini primati koji imaju sposobnost da zamisle budućnost i planiraju je, nemogućnost da to činimo je mnogo više zastrašujuća nego predviđanje loših budućih događaja.

Naš um, u svom najzdravijem stanju, ima ’falinku’ – tendenciju da dodaje i oduzima detalje, pa ponekad scenariu o prošlim događajima kog mi imamo u glavi zapravo nedostaju ključni događaji. A naša želja za buduća ostvarenja je ta koja je osnov naše potrage za srećom. Kada jednom postanemo svesni da nešto postoji i to nam je omogućilo prijatno iskustvo, mi menjamo definiciju sreće tako što taj događaj poredimo sa prošlim događajima.

Dakle, ono što mi vidimo kao stvarnost je zapravo samo naša verzija stvarnosti, naša interpretacija sveta. Naše prognoze budućnosti su pod uticajem naših iskustava. I to se najbolje ogleda u slučaju depresije: kada depresivne osobe razmišljaju o budućim događajima, vide ih u negativnom svetlu i već unapred mrze sopstvenu budućnost.

Pa možda je spoznaja sopstvenih iluzija prvi korak ka izgradnji bolje budućnosti. Vreme je da priznamo sebi da zapravo ne znamo ništa o svom umu, a kamoli o tuđem, i da se on sve vreme samo vešto poigrava s nama. Možda nam to saznanje donese slobodu da budućnost dočekujemo s manje očekivanja i da verujemo da život možda ima bolja rešenja za nas od nas samih.

Crvena jabuka ljubomore

Jedna od najjačih negativnih emocija kod žena je ljubomora. Ne samo da je ljubomora destruktivna po osobu koja je oseća i ispoljava, već može ostaviti drastične posledice na onu koja je predmet ljubomore, naročito kada je mlada i neiskusna, i kada je emotivno, materijalno i u svakom drugom pogledu zavisna od nje. A to je jedna vrlo uobičajena priča u kojoj su protagonisti majka i kćerka.

Ljubomora majke na kćerku je česta pojava, i mnoge majke je osećaju iako je nisu svesne ili ne žele da to priznaju. Majka je ’Pigmalion’ – ona daje život svojoj kćeri, ulaže u nju, poklanja joj ljubav i pažnju, trudi se oko njenog fizičkog i emotivnog zdravlja, obrazovanja, modeliranja ličnosti… Kako se taj mladi život oblikuje tako se pesak vremena preliva. Majka oseća ponos što joj ćerka stasava u lepu, dobru, pametnu i samosvesnu osobu, ali istovremeno može osetiti prazninu u sebi zbog proteklog vremena i propuštenih šansi. Naročito ako je čitav život podredila samo porodici, zanemarujući sebe. Tada je osećaj nemoći veliki i prirodno traži svoje ventile.

Ova iskonska forma ljubomore može se ispoljavati u sitnim gestovima koji su naizgled nebitni i neprimetni, ali koji ostavljaju ožiljke. Koliko će se oni duboko urezati i uticati na dalji život kćeri zavisi od njene mentalne snage. Ali obično otrovne majčinske strelice ljubomore ciljaju baš tamo gde je kćer najranjivija. Na primer, kćerka srednjoškolka koja kuburi s kilažom i napokon je uspela da skine koji višak kilograma stoji ispred ogledala a majka prilazi i donosi joj svoje stare pantalone kada je bila njenog uzrasta. Koje su, naravno, dva broja manje. Ili ćerka koja presrećna dođe pred majku sa časopisom u kome joj je objavljen prvi tekst, a majka, umesto da se iskreno obraduje ćerkinom uspehu, preokrene temu na to kako se sudovi juče nisu sami oprali.

Jedan od najčešćih načina na koji majke nesvesno ispoljavaju ljubomoru prema kćerima je omalovažavanje mladalačkog načina razmišljanja, ponašanja i tema koje njih zanimaju. Bitan aspekt roditeljstva je mudar izbor situacija kada je dobro pustiti decu da pogreše jer je to prirodan način da se steknu iskustva. Prevelika strogost, nedopuštanje deci da prave svoje izbore i ispoljavaju svoje mišljenje nosi i deo podsvesne roditeljske ljubomore što ni oni nisu imali takve uslove razvoja.

A šta je sa kćerima? Ukoliko odrastaju u sredini gde njihovi bliski ukućani, naročito majke i starije sestre, redovno ispoljavaju ljubomoru i omalovažavaju njihove talente i uspehe, kćerke mogu razviti ’Sindrom Snežane’. Ovom pojmu kumovala je psihoterapeutkinja Betsi Koen da bi opisala žene koje žive u strahu da će doživeti neprijatna iskustva ako imaju nešto što drugi žele, odnosno ako pokažu osobine, talente, karakteristike ili postignu uspeh koji bi mogao da izazove tuđu ljubomoru. ’Snežana’ će svoj džinovski potencijal svesti na patuljasti kako ne bi izazvala jarost zle kraljice – maćehe. Betski Koen bajku o Snežani i sedam patuljaka tumači kao proces oslobođenja žene od majčinske ljubomore na putu samootkrivanja.

Tokom istorije, žene su bile sputavane i obeshrabrivane da se iskažu u bilo čemu što ne podrazumeva porodicu i majčinstvo. Najveći adut žene je zato bila lepota i mladost, baš kao Snežanina, koja se s vremenom prirodno gubi i neminovno ostavlja osećaj nemoći, upravo kao kod zle kraljice – maćehe, koja se bezuspešno trudi svim silama da bude lepša. A nemoć podsvesno vodi u ljubomoru i bolnu žal za mlados’.

Prema Koen, jedini način da žene prevaziđu ovaj problem je da prepoznaju ljubomoru kod sebe i nauče kako da se suoče s njom. Sitna ’peckanja’ koje žene upućuju jedna drugoj obično su znak ljubomore. Osvešćena i zadovoljna osoba neće drugima upućivati zlobne primedbe. Ali kad su žene u pitanju, tu je i paradoks naše evolucije. Muškarci su po prirodi kompetitivni i poseduju poriv da nadvladaju suparnike ne razmišljajući mnogo o njihovim emocijama. Kod žena je situacija drugačija, one osećaju potrebu da se brinu o ljudima oko sebe. Stoga je i žensko rivalstvo kontradiktorno. Žene treba da podržavaju jedna drugu i da se raduju uspehu one druge, jer kada jedna žena u nečemu uspe, to je ujedno i uspeh celokupne ženske populacije. I kada kćerka postigne uspeh, on je automatski i majčin, jer ona je fundament i pokretačka sila koja stoji iza kćeri. Zato je majčinska ljubomora destruktivna i po kćer, ali i po samu majku koja njom negira i deo sebe. Stoga, umesto ljubomore na ćerkin mladalački odraz u ogledalu, treba sagledati šta sve stoji iza našeg ličnog odraza, koliko truda, znanja, mudrosti, strpljenja, iskukstva, uspona i padova koji su od nas napravili to što jesmo.

Svoje kćeri moramo naučiti da budu svesne sveta oko sebe i u sebi, da umeju da prepoznaju dobro i zlo, skrivene zamke i ispravne puteve, da budu svesne svoje vrednosti, izgrade jak integritet, nastupaju smelo i same kroje svoju sudbinu. I to je najbolje da im pokažemo sopstvenim primerom. Jer ispunjen život je najbolji lek protiv ljubomore, a sve njegove tekovine su najbolja osnova samopoštovanja. Nasuprot tome, otrovna jabuka koju nudimo drugima truje pre svega naš sopstveni um i gura na površinu naše nesigurnosti.

Naše alfa i omega

Čovek je čoveku vuk, reče davno Plaut, i ta fraza deluje tako istinita da se ponavlja vekovima. Čovekom vladaju egoistični instinkti zbog kojih se konstantno sukobi sa svima oko sebe.

Izraz ‘alfa mužjak’ u smislu dominantnog vođe čopora vukova skovao je 1947. godine Rudof Šenkel, švajcarski naučnik koji je istraživao ponašanje ovih životinja. Rezultatima studije i elaboratu o ‘sociologiji vukova’ prethodilo je višegodišnje posmatranje životinja u bazelskom zoološkom vrtu. Šenkel je primetio da čopor ima vođu – alfa mužjaka i glavnu ženku. Njihov položaj je neprekosnoven i dominantan, oni su obično agresivni, ne dozvoljavaju nikakvo rivalstvo i u svemu imaju primat, naročito kada se radi o hrani ili parenju. Obično kada pomislimo na alfu, odmah pred očima imamo sliku nakostrešenog vuka koji je zubima prikovao drugog za zemlju.

Nažalost, Šenkel nije vukove posmatrao u njihovom prirodnom staništu, i ne samo on, već niko dugo posle nastanka njegove teorije, pa se ova slika nadmoći alfe odomaćila i pronašla široku primenu i bliske paralele sa ljudskim društvom. Alfa, beta i omega vukovi su postali sinonim za liderske i podređene uloge kod ljudi, naročito u poslovnom okruženju. Alfe, kako je Šenkel opisao, ali i njegovi sledbenici, na primer američki naučnik Dejvid Meh 1970. godine, grčevito se bore za svoj položaj, žestoko teraju konkurenciju i služe se svim sredstvima kako bi postali i ostali vođe. Tako je jedna pogrešna hipoteza ugrađena u zapadni društveni sistem u kome se sve oprašta zarad uspeha i karijere, i nije bilo potrebno mnogo pa da se takav stav prenese na sve ostale aspekte života.

Poslednjih par decenija posmatranja vukova u divljini nacionalnog parka Jelouston dokazala su da smo živeli u zabludi. Agresivni, nadmeni šef koji gazi po svojim omegama – zaposlenima, gomila novac koji stiče nebiranim sredstvima, kod kuće ima ženu i čopor dece a sa strane ljubavnicu za pokazivanje kojoj kupuje stanove i nakit, sve je samo ne alfa. Jer vučji čopor u zbilji funkcioniše potpuno suprotno: vukove spajaju porodične veze i mužjaci i ženke su monogamni – kada se jednom spare obično zajedno ostaju za ceo život. A život vukova u divljini je kratak, u proseku samo 5 godina. Zajedno vučji par okuplja čopor od 5-11 članova koji se sastoji uglavnom od njihovih potomaka, i svi ostaju zajedno dok mladunci ne postanu polno zreli nakon oko godinu dana i krenu u potragu za partnerima pa osnivaju novi čopor. Glavni par koji je stožer čopora – alfa mužjak i ženka, dele obaveze oko brige o porodici i zajedno podižu mladunce.

Alfa mužjak i ženka su retko agresivni. Oni nemaju potrebu da se dokazuju i demonstriraju dominaciju jer imaju pametnija posla – treba da obezbede hranu mladuncima, nađu im odgovarajuće bezbedno stanište, odbrane ih od medveda ali i obuče za samostalan život i lov. I povremeno se upuste u naizgled bezazlenu igru s njima koja ipak ima didaktički podkontekst. Alfa par lovi zajedno, obično daje prvo hranu mladuncima pa onda pojede šta ostane, a agresiju pokazuje samo kada naiđe na druge vukove ili bilo šta što preti da ugrozi bezbednost čopora. Ričard Mekintajer, prirodnjak koji dvadesetak godina posmatra vukove u Jeloustonu, ovako je opisao alfa mužjaka: ‘Najbitnija osobina vuka alfa mužjaka je tiho samopouzdanje. Znate šta treba da uradite, znate šta je najbolje za vaš čopor. Vodite sopstvenim primerom… Imate smirujući efekat.’

Vukovi u prirodi su u krvnim vezama i u interesu im je da, ako treba, daju svoj život za opstanak čopora, to jest porodice. Vukovi koje je Šenkel posmatrao u zoološkom vrtu bili su nasumična skupina jedinki koja se u zarobljeništvu zadesila silom prilika. I ova paralela je vrlo simbolična ako se primeni na ljudsko društvo. Kako je objasnio etolog Mark Bekof, i vukovi i ljudi imaju potrebu da pokažu društvenu dominantnost, ali dominantno ponašanje i odnosi veoma zavise od situacije i razlikuju se od pojedinca do pojedinca.

Kako je Ričard Mekintajer utvrdio iz prve ruke, Alfa mužjak nema potrebe da bude agresivan jer mu ostali članovi čopora već ukazuju poštovanje. On je emocionalno stabilan i ne treba da se dokazuje. Njemu je u interesu da u čoporu vlada mir, sklad i duh zajedništva. Tako će obezbediti ono najbitnije: opstanak i produženje vrste. Ali iako se pojam alfe obično etiketira kao karakteristika mužjaka, Mekintajer je primetio da je u čoporu zapravo ženka ta koja donosi većinu odluka. Vučje društvo je matrijarhalno i mužjaci ne samo da to prihvataju, već pokazuju veliki nivo empatije prema svim članovima čopora, posebno prema skotnim ženkama i mladuncima.

Imajući sve to u vidu, kada bi čovek bio čoveku vuk, daleko bismo dogurali. Svoju čovečnost bi trebalo da gradimo po ugledu na vukove, i da ona bude naša alfa i omega, naš početak i kraj.

Ako vam u vašem nametnutom čoporu umišljeni alfa-šef zagorčava život, tu je Optima Forma: prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji umiruje, eliminiše posledice stresa i jača koncentraciju. A ako želite da osnujete svoj mali čopor, tu je još jedan prirodni par: Femisan A + Alfa Aktiv. Femisan A za alfa dame jača plodnost, stimuliše ovulaciju i jača matericu, a Alfa Aktiv za alfa gospodu balansira nivo testosterona, povećava broj i pokretljivost spermatozoida i daje energiju. I tako ovo trojstvo donosi sklad, smirenost i samopouzdanje.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.