Jezik za zube!

Verovatno svi mi imamo u glavi jasnu predstavu velikih ideja i poduhvata koje želimo da ostvarimo tokom svog života ali nikako da se bacimo na konkretan posao. Bilo da se radi o pisanju romana, eliminisanju 5 kg viška koje nam smetaju, radu na post-diplomskim studijama, farbanju drvenarije ili započinjanju sopstvene male manufakture, ciljevi kao da nam izmiču dok vreme neumitno teče, a u nama raste osećaj samoprekora. Povremeno osetimo nalet neke nove energije, čvrsto rešimo da počnemo, ta ideja nas opseda, hiljadu misli nam se roji glavom koja samo što ne eksplodira. I onda ne izdržimo, već sve izbrbljamo prvoj osobi na koju naletimo…

Neke analize govore da je dobro svoje ciljeve i vizije podeliti s drugima, jer onda možemo da ih bolje sagledamo. Šta više, kad plan izgovorimo naglas, na neki način se pred drugima obavezujemo da ćemo ga ispuniti. Međutim, brojne naučne studije su u potpunosti opovrgle ovu pretpostavku i potvrdile da, ako želimo da ispunimo svoje planove i ciljeve, nikako ne treba da o njima pričamo s drugima, ma koliko nam te osobe bile bliske.

Niz studija na tu temu sproveo je psiholog Piter Galvicer (Peter Gollwitzer) 2009. godine, i došao do iznenađujućeg zaključka koji je potvrđen u praksi: kada postavimo sebi cilj koji je povezan s našim identitetom, koji se nas lično tiče, pa potom podelimo svoje namere sa drugima, drastično se smanjuje šansa da ostvarimo taj cilj. Zašto? Zato što odobravanje ili pohvala koju dobijemo u vezi sa njim u nama budi osećaj kao da smo ga već postigli.

Pa šta je tu loše? Potpuno je prirodno da nas pohvali neko ko nam je blizak. Od prijatelja i očekujemo da nas podrže u našim planovima, zato im se i poveravamo. Stvar je u tome što taj osećaj nakon pohvale, kao da smo već postigli cilj, može da nam drastično sroza motivaciju. A s padom motivacije, naš plan opet odlazi u zapećak.

A šta ako nas ne pohvale, već naprotiv? Ako se cilj tiče neke oblasti o kojoj malo znamo i u kojoj smo početnici, pokuda nas može snažno obeshrabriti i srozati nam samopouzdanje. Ali ako se radi o oblasti u kojoj se već snalazimo kao riba u vodi, kritike nas najverovatnije neće izbaciti iz koloseka, već nam mogu pomoći da se još više usavršimo. Pod uslovom, naravno, da nisu maliciozne.

Na primer, ako nam je cilj da istrčimo maraton, kao početniku nam je potrebno mnogo ohrabrenja. Ali ako smo već dugogodišnji maratonac, više će nam koristiti konstruktivni komentari drugih iskusnih maratonaca.

Rezultati Galvicerovih studija samo su potvrda onog kod nas uvreženog narodnog običaja da o nečemu ne pričamo ’da ga ne bismo urekli’. Ako sve iznesemo crno na belo, đavo može sve da odnese. Taj ’đavo’ nije nikakvo rogato natprirodno biće, već jednostavno osipanje naše motivacije.

A zašto uopšte imamo potrebu da nekome ispričamo svoje planove? Poduhvat u koji se spremamo da se upustimo iziskuje napor i trud, i mi nismo sasvim sigurni da li imamo dovoljno kapaciteta da ga iznesemo. Strah je, normalno, prisutan, u svemu novom što nas čeka. Ali taj strah je istovremeno i deo celog uzbuđenja, razlog što treperimo i iščekujemo. Dakle, umesto da nekome saopštimo svoju dragocenu nameru, možemo da ’popričamo’ sami sa sobom i sagledamo čega se plašimo. Kada se suočimo sa strahovima, lako ćemo utvrditi koji su opravdani a koji ne, i osmisliti strategiju za ove prve.

Još jedan dobar način da se postaramo da naši planovi budu realizovani je da oko sebe imamo zdravu konkurenciju. Studija rađena na uzorku od 800 studenata dokazala je da se u uslovima konkurencije šanse za uspeh povećavaju za čak 90%. I maratonac će uspešnije istrčati do cilja nadmećući se sa drugim trkačima nego kad trči sam.

I zato, jezik za zube, i samo napred! A kada pritisnu brige, strahovi, zebnja i nesanica, tu je optimalno prirodno rešenje: Optima Forma. Ona će nas podržati i ohrabriti u našim poduhvatima, pojačati nam koncentraciju i obezbediti fizičku i mentalnu stabilnost. Garantovano, bez uroka.