Majka nam daje ili seče krila

Majka je prva osoba za koju se vezujemo, sa kojom gradimo odnos i od koje u potpunosti zavisimo. Za pojam majčinstva obično se vezuju najplemenitije osobine, one o bezuslovnoj ljubavi i davanju. U trenutku kada majka donosi dete na svet, za njen odnos prema njemu u mnogome se brinu hormoni koji se tada ciljano luče i omogućavaju joj da se pretvori u neustrašivu lavicu ako se neko samo usudi da takne njeno čedo. Ali uporedo s hormonima, tu je i njen „psihološki paket“ koji će značajno definisati njen odnos prema detetu, od prvog dana pa do kraja života.

Da nisu sve žene stvorene da budu majke uveravaju nas nemili primeri zlostavljanja dece s kojima se možemo susresti u svojoj okolini ili u medijima. Nekim ženama majčinstvo prirodno dolazi kao najbitnija profesija kojoj se u potpunosti posvećuju, ali često majke svoje mentalno breme i neproživljene ambicije projektuju na decu i time ih sputavaju da slobodno odrastaju i razviju se u u zdrave i samosvesne individue. Veliki broj mentalnih i socijalnih problema koje imamo kada odrastemo vuku korene iz našeg odnosa sa majkom. I, da zlo bude veće, vrlo je verovatno da smo mi samo jedna od karika u lancu, jer sitna zlostavljanja mogu se provlačiti generacijama unazad, a ako ih ne osvestimo i prekinemo, i unapred. Zato je važno da u sebi prepoznamo modele ponašanja koji nas sputavaju da slobodno živimo, a koja vuku korene u našem odnosu s osobom koja nas je donela na svet.

Ako su se nesporazumi u našoj porodici uvek rešavali vikom i grdnjom i neospornim autoritetom koji nije bio spreman da čuje nikakve argumente, ma koliko razumne, primetićemo da ćemo kasnije, kao odrasli ljudi, težiti da izbegavamo sukobe i konfrontacije, iz straha od konflikta. Čak i onda kada smo u pravu. Šta više, trudićemo se da predupredimo konflikt time što ćemo se konstantno izvinjavati, i kada nismo ništa skrivili, i nećemo imati hrabrosti da se zauzmemo za sebe, bilo da se radi o poslu, romantičnim vezama ili svakodnevnim kontaktima sa poznanicima ili neznancima.

Žene koje nisu uspele da ižive sopstvene ambicije jer ih je u tome prekinulo majčinstvo, često će krivicu za to prebacivati na svoju decu. „Šta sam sve mogla da nisam dobila tebe“, ili „Čega sam se sve odrekla“, optužbe su koje će ostati da odzvanjaju u ušima dece i nakon što odrastu. Zbog toga će često tuđu ljutnju i loše raspoloženje projektovati na sebe i nositi svuda sa sobom osećaj krivice. „Ako je neko neraspoložen, mora da sam ja za to odgovoran“, ponavljaće unutrašnji glas, kao eho nekadašnjih majčinih prekora.

Stalnim uslovljavanjima ljubavi i pokazivanjem naklonosti samo kada dete postigne veliki uspeh, majke stvaraju nesigurne osobe koje će konstantno brinuti šta drugi misle o njima, ali i biti prestroge prema sebi, lomeći se i zbog najmanjih grešaka koje su napravile. Deca prezahtevnih majki svoju nesigurnost iskazivaće stalnom nespremnošću da se upuste u bilo kakav rizik. Kako su u detinjstvu za svaku pohvalu vezivali i cenu koju su morali za nju da plate, kada im neko ubuduće bude pokazao naklonost, uputio komplimet ili dao poklon, imaće osećaj da ga ne zaslužuju, da im on ne pripada, ili osećaj nelagode da bi nešto odmah morali dati zauzvrat. Šablon da moramo biti savršeni da bismo zaslužili pažnju i odobravanje majke kasnije se u životu ispoljava kroz perfekcionizam, nespremnost da se traži pomoć i da se ikome „bude na teretu“ zbog sopstvenih potreba.

Kasnije tokom života taj osećaj se ogleda i u spremnosti da sopstvene potrebe stavimo na poslednje mesto, da se prilagođavamo svima kako bismo ih zadovoljili, a u prijateljskim i romantičnim vezama može se ispoljiti i kroz strah od napuštanja, osećaj da nismo dovoljno dobri da bismo bili voljeni ili cenjeni. Samim tim nismo u stanju nikome ni da verujemo, imamo osećaj da svi imaju prikrivene motive, da nas sateruju u zamke i da će nas iskoristiti i napustiti. Nije ni čudo, jer majka je prva osoba kojoj verujemo, i ako se to poverenje izneveri, kako možemo verovati da nas iko može voleti ako to ni naša rođena majka nije mogla?

Glas naše majke odzvanjaće nam i kada nje jednog dana više ne bude. Da li je on brižan i nežan, ili strog i uslovljavajući, na to nismo u stanju da utičemo. Ali ako smo imali tu nesreću da nam naša, od prvog dana najvažnija osoba u životu „seče krila“, ono što ipak imamo moć da uradimo je da prepoznamo taj glas, da sagledamo svoje ponašanje i uverenja i da mu ne dozvolimo da više upravlja našim životima. I, što je jednako ili možda i više važno, da ne dozvolimo da taj model ponašanja prenesemo i na svoju decu.