Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.