Od prvog kotlića do civilizacije

Iako se mišljenja antropologa razlikuju po pitanju trenutka kada smo vatru upotrebili za spremanje hrane, jedno je sigurno: kuvanje je isključivo ljudska aktivnost, za razliku od životinjskog sveta koji opstaje na sirovoj hrani. Tvrdnju da početak termalne obrade hrane datira od pre dva miliona godina i Homo erectusa opovrgavaju neki antropolozi držeći se čvrstih arheoloških dokaza i tragova vatre koji datiraju od pre oko 400.000 godina. Ali i zagovornici teorije o dva miliona godina imaju jasan dokaz: otprilike u to vreme naši preci su evoluirali od niskog Homo habilisa do Homo erectusa koji je bio visok koliko i mi danas. Pored visine, metamorfozu je doživela i lobanja, čija se veličina udvostručila, baš kao i mozak. Za razliku od nje, vilica i zubi su se smanjili, što dovodi do logičnog zaključka da se to dogodilo jer je hrana bila mekša i iziskivala manje žvakanja. I organi za varenje su se skupili pošto se hrana lakše varila.

Dakle, kuvanje je jasan razlog što smo počeli lakše i brže da varimo hranu, pa samim tim dobili više energije koja je omogućila razvoj mozga. Osim toga, žene su postale plodnije, za šta dokaz možemo naći među današnjim zagovornicama sirove ishrane. Jedna studija koja je u Nemačkoj sprovedena na 572 ispitanika koji konzumiraju isključivo sirovu hranu, utvrdila je da je pola žena u njoj postalo amenoreično – izgubilo je menstruaciju jer telo nije dobijalo dovoljno energije za održavanje normalnog ciklusa i plodnost.

Najveći zagovornik ove hipoteze je antropolog Ričard Rengam (Richard Wrangham), koju je pre 20 godina elaborirao u svojoj knjizi Kako je kuvanje od nas napravilo ljude. Na samom početku Rengam citira svog kolegu Redklif-Brauna (Alfred Reginald Radcliffe-Brown) koji se bavio antropološkim istraživanjem Adamanskih ostrva i njegovih stanovnika koji jedu isključivo kuvanu hranu, sa izuzetkom nekoliko sirovih vrsta voćki: ’Adamanci veruju da ih posedovanje vatre čini ljudskim bićima i razlikuje od životinja’. Kada putuju, pripadnici ovog nomadskog plemena uvek prvo nose vatru sa sobom. Ona je centar društvenog života, jednako bitna kao hrana, voda i skrovište.

Postoje nomadska plemena koja žive u hladnijim predelima, poput Eskima na severu ili Jagana iz Ognjene zemlje na krajnjem jugu južnoameričkog kontinenta, koja konzumiraju sirove životinjske proteine, ali to su obično meki delovi, poput džigerice, ribe ili mekušaca. Iako je grnčarija relativno ’nov’ izum, od pre desetak hiljada godina, ima hrane koja dolazi u sopstvenim, prirodnim ’posudama ili pakovanju’, na primer jaja, školjke ili kornjače. Pre 120.000 godina čovek je umeo da napravi lepak od smole bukve, za šta postoje arheološki dokazi, a ta smola se morala topiti u nekoj vrsti posude. I danas Andamanci koriste stabljike bambusa koje pune mesom i tako kuvaju na tihoj vatri, dok Jagani ’roštiljaju’ meso na užarenom kamenju.

U poređenju s krupnim primatima (šimpanzama, gorilama i orangutanima) koji provode preko pet sati dnevno u žvakanju hrane kako bi u telo uneli oko 1800 kalorija, mi hranu jedemo munjevitom brzinom. Osim što je, termičkom obradom hrane, Homo erectus olakšao proces žvakanja, varenja i očuvanja hrane, proširio je i jelovnik. Sada je mogao da u ishranu doda tvrde biljke i korenje koji su sirovi nejestivi. Kuvana hrana je i bezbednija jer se na visokoj temperaturi neutralizuju toksini iz biljaka i patogene bakterije iz mesa, pa i njegov imuni sistem mogao da odahne. Naš predak je kuvanom hranom obezbedio višak energije koji mu je omogućio veće šanse za preživljavanje, razmnožavanje i razvoj. Sedeći pored vatre dobijao je i više toplote i krzno je postalo nepotrebno. Samim tim, telo se manje grejalo prilikom fizičke aktivnosti, pa je mogao i da trči više i ide dalje.

Po Rengamu, sve te promene su dovele i do jedne socijalne, čije posledice i danas osećamo: muške dominacije. Muškarci su sada bili slobodniji da lutaju u potrazi za hranom, dok su žene ostajale kod ognjišta. Za pripremu hrane je potrebno vreme, a dim i miris bi se osećali na daleko, pa su žene često bile izložene napadima i otimačini. Ženama, koje su fizički bile slabije, je tako bila potrebna zaštita muškaraca, a one bi im zauzvrat spremale hranu. Ova primitivna vrsta ’reketiranja’, po Rengamu, predstavljala je početak društvenog uređenja zasnovanog na ženskoj podčinjenosti, a koja je uključivala niz aktivnosti, pored podele dužnosti i sistem parenja. ’To nije bio nimalo lep prizor’, tvrdi Rengam, koji je u studentskim danima neko vreme proveo sa primatologom Džejn Gudal u Tanzaniji, proučavajući korene nasilja kod primata i ljudi. Po Rengamu, kuvanje je ljudskom rodu donelo niz prednosti, ali je zarobilo ženu i zadržalo je u nametnutoj potčinjenosti, od ovog primitivnog ’braka’ do danas.

Socijalni odnosi nastali kao posledica pripreme hrane podrazumevali su veliku netrpeljivost prema pridošlicama, što se i danas može videti kod nekih plemena u pustinji Kalahari: kada se posetilac približi porodici okupljenoj oko vatre za vreme obroka, mora prvo da sedne na određenoj udaljenosti i da sačeka poziv. Hrana se mora prihvatiti s obe ruke, kao dar, ponizno. U praistoriji je lako zamisliti izgladnelog pojedinca ili grupu koja je danima lutala bez hrane, kako nailazi na pleme dok se gosti oko vatre. Sukob u takvim situacijama je sigurno bio neizbežan.

U neku ruku, moglo bi se reći da je ’ženski kotlić’ zaslužan što smo postali to što jesmo, kao civilizacija i kao pojedinci. Rengam započinje treće poglavlje svoje knjige citirajući čuvenog francuskog političara i gastronoma Žan Antelm Brijan-Savarina: ’Čovek ne živi na onome što pojede, već na onome što svari’. Kuvana hrana je kaloričnija, što opet potvrđuju pobornici sirove ishrane. Kuvanje je omogućilo da unosimo više žitarica i skroba koji se bolje vare i apsorbuju kada su termički obrađeni, a koji su zaslužni za ženske obline i plodnost. Pojava prve menstruacije kod devojčica je direktno povezana s telesnom težinom, a preterana mršavost vodi u amenoreju. Meka hrana značila je i da žene mogu da prestanu da doje decu ranije, i da ponovo ranije zatrudne. Bake počinju da imaju aktivnu ulogu u zajednici. Podela dužnosti i odlazak muškaraca u lov dok žene beru plodove i kuvaju kod ’kuće’ i hrane podmladak, dovela je i do stvaranja porodice, moralnih principa i ’specijalizacija’ – razvijanja veština u određenim aktivnostima. Angažovanje žena oko kuće omogućilo je muškarcima da stiču bogatstvo i tako je nastala prva ekonomija. Danas je kulinarstvo umetnost i nauka, ali i velika i unosna industrija, a porodica ili zajednica je i dalje osnov društva.

Od prvog komada hrane koji je upao u vatru do danas daleko smo dogurali. Čak i previše. Naše generacije svedoci su sistematskog uništavanja prirode zarad profita, do te mere da sami sebi ugrožavamo zdravlje a deci budućnost. Vrtoglavi tempo života donosi nam nove probleme i bolesti koje možemo rešiti samo ako se okrenemo prirodi. Jer, ma koliko bili inteligentni i savremeni, ne smemo zaboraviti da smo od prirode potekli i da nam bez nje nema života.