Vesnik demencije

S godinama možda taložimo mudrost i iskustvo, ali nažalost, i plak na zidovima arterija. Kako nas naš zaštitnik, estrogen, polako napušta, tako smo pod većim rizikom od kardiovaskularnih oboljenja. Brojni su naučni dokazi da estrogen sprečava razvoj ateroskleroze. Žene koje pre dolaska menopauze imaju nizak nivo estrogena, a naročito ako su pritom pušači i imaju visok krvni pritisak, pod većim su rizikom da obole od kardiovaskularnih poremećaja.

Kako nivo estrogena opada kada pređemo četrdesetu, tako su moguće i aterosklerotske lezije koje se, ako ne povedemo računa, mogu kasnije manifestovati kao koronarna bolest srca – angina pektoris ili infarkt, cerebrovaskularna oboljenja – moždani udar, ili periferna vaskularna oboljenja – bol i grčevi u nogama čiji je uzrok intermitentna klaudikacija, ili gangrena. Ateroskleroza nastaje stvaranjem ateroma – plaka koji se sastoji od lipida – pretežno LDL, ’lošeg’ holesterola, pokrivenih fibroznom kapom. Kada plak naraste može doći do njegove rupture – kidanja, ili kalcifikacije, što povećava rizik od nastanka tromba ili aneurizme.

Istraživanja su pokazala da su mlađe žene sa smanjenim nivoom estrogena pod sedam puta većim rizikom da obole od ateroskleroze. Kada, nakon 40. godine života, estrogen prirodno naglo opada, postepeno dodatno raste rizik od nastanka aterosklerotskih lezija s fibroznom kapom. A kada konačno nastupi menopauza, ateroskleroza može uznapredovati, uz upalu i pojavu kalcifikovanih ateroma u zidu krvnih sudova. Ali ono što danas znamo, a što je vrlo zabrinjavajuće, je da visoki krvni pritisak koji se iznenada javi kod žena u srednjim godinama predstavlja vrlo pouzdanog vesnika demencije u poznijem dobu: sa verovatnoćom od čak 73%.

Da estrogen, odnosno njegov nedostatak igra bitnu ulogu u razvoju poremećaja kod žena dokazalo je i istraživanje sprovedeno u Kaliforniji na preko 7000 ispitanika koje je započeto sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Kada su ispitanici, oni koji su bili još uvek živi, ponovo kontaktirani 1996. godine, prikupljeni su podaci o svima koji su patili od demencije, i potom su praćeni još narednih 15 godina. Zaključak je sledeći: žene koje su u četrdesetim godinama razvile visok krvni pritisak imale su 73% veće šanse da u starosti obole od demencije u odnosu na one sa normalnim pritiskom u srednjem dobu. Ova statistika ne važi za muškarce.

Sama demencija je skup simptoma pre nego konkretna bolest, i podrazumeva smetnje u pamćenju, govoru i orijentaciji, promene u ponašanju i nemogućnost obavljanja uobičajenih aktivnosti. Pored Alcahmerove bolesti, jedan od čestih oblika demencije je i vaskularna demencija – propadanje moždanih ćelija do kog dolazi usled moždanog udara. I tu se vraćamo na temu sa početka priče: krvne ugruške koji sprečavaju protok krvi zbog čega neki delovi mozga ne bivaju ishranjeni, ili pucanje krvnog suda u mozgu.

Najveći rizici za nastanak vaskularne demencije su povišeni krvni pritisak, pušenje i visoki LDL holesterol. Ako na sve to dodamo dijabetes, gojaznost i nedostatak fizičke aktivnosti, budućnost nije mnogo svetla. Zato, kada smo na sredini svog životnog puta, nije loše da povremeno zastanemo i osmotrimo situaciju, jer od toga zavisi koliko ćemo daleko stići: s prvim nagoveštajima menopauze veoma je važno da delujemo preventivno na oboljenja koja su česta kada ona konačno nastupi.

Femisan B, osim što ima moć da ublaži i eliminiše neprijatne simptome menopauze – valunge, preznojavanja, nervozu, nesanicu, deluje i preventivno na poremećaje koji se u prelaznom periodu često javljaju: visoki krvni pritisak, aterosklerozu, dijabetes i osteoporozu. Preparat sadrži lekovite biljke koje su u našim krajevima poznate od davnina: matičnjak, hajdučku travu, neven, valerijanu, i za prevenciju posebno korisnu belu imelu. Poznata i kao biljka koja dokazano uništava ćelije tumora, bela imela je koronarni i periferni vazodilatator – ona širi arterije i olakšava protok krvi, a ima i kardiotonično dejstvo – okrepljuje srčani mišić. Zato efikasno reguliše krvni pritisak, ali i pospešuje rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem, sprečava dijabetes, poboljšava metabolizam i, što je za našu priču najbitnije, skida naslage sa krvnih sudova, čisti ih i tako sprečava aterosklerozu. Pored svega toga, bela imela efikasno otklanja i valunge i nervozu. Zato možemo slobodno reći da je ova biljka najbolji saputnik žena od pete decenije života i idealan ulog u starost.

Belu imelu nikako ne smemo uzimati na svoju ruku jer je otrovna. Zato je važno njeno branje i preradu prepustiti stručnjacima. A u Femisanu B je imamo u najiskoristljivijem obliku, sinergetski udruženu s ostalim dragocenim biljkama. Zato, kada menopauza zakuca na vrata, pod ruku s Femisanom B jasno i glasno recimo NE demenciji u poznom dobu. Zato što imamo pametnije planove.

Jedno iskustvo i preporuka za zimske dane

Moj izbor, moj saveznik za čisto grlo, za grlo bez upala, za lakše disanje – se nalazi, naravno  u Herba svetu! DISAN biljne kapi, za olakšano disanje, čišćenje disajnih puteva, pre svega zdravo grlo a uz to i naravno jačanje imuniteta!

8 biljnih vrsta u sastavu Disana – bokvica, bela imela, ehinacea, kopriva, tinktura matičnjaka, koren angelike, tinktura čestoslavice, koren maslačka i naravno vitamin C i med! Po originalnoj recepturi Herba sveta –  izvučen maksimun biljne snage!

Ove biljke, kako same za sebe, a još više zajedno su detoksikatori organizma, čiste krvne sudove, disajne puteve, smiruju  kašalj!  S dodatkom vitamina C i meda jačaju imunitet!

Zima je, kao i kasna jesen, sama po sebi period u godini kada se javljaju najviše respiratorne infekcije, virusi, prehlade, grip….Sve ove infekcije i prehlade, naravno prvo kreću od grla, peckanje, svrab, bol, suvoća grla, grebanje u grlu… a onda STOP svemu ovome – nastupa DISAN u  svojstvu  čistača grla i disajnih puteva, olakšanje disanja, ublažavanja tegoba u grlu! A to je baš ono što je preko potrebno kod ovakvih problema.

Iz mog iskustva, Disan – biljne kapi su pravi prirodni saveznik u borbi protiv polenske alergije! O tome sam već pisala i podelila svoje iskustvo, da je moj problem sa polenskim alergijama bio olakšan korišćenjem Disana. Zatim konstantno korišćenje ovog preparata je dovelo i do jačanja imuniteta o čemu sam takođe pisala i svojim iskustvom pokušala da pomognem mnogima. I sada DISAN ZA ZIMU!

U pravom smislu reči odžačar grla! Ne bojim se zime i zimskih tegoba kada je grlo u pitanju. Ovo nije samo moj zaključak već i mnogih mojih prijatelja, porodice, poznanika… Čim se oseti neka promena u grlu, tu je DISAN da reaguje i postavlja rampu za dalje!

Potpuno prirodni preparat, kao što je i sve što dolazi iz Herba sveta, sa pečatom 100% prirodno! Prijatnog ukusa, odnosno takvog ukusa, da se već prilikom konzumiranja oseća olakšanje… Stiče se utisak i imate taj osećaj kao da gledate kako se grlo čisti, osvežava… A kakav bi mogao biti ako ne takav, ako se zna odakle dolazi! A naravno, kao i sve što je prirodno, blagodetno za oranizam dolazi iz HERBA SVETA – kompanije ovenčane mnogobrojnim nagradama, korisnika, stručnjaka… iz zemlje i okruženja – Beogradski Pobednik za nekoliko godina uzastopno, Balkanskom nagradom takođe, Oskarima popularnosti proizvoda, zlatnim medaljama za kvalitet sa mnogobrojnih sajmova… i kao kruna poslednja PLATINUM AAA SERTIFIKAT koju izdaje BisNode, za posebne kompanije!

Dovoljno – da budete sigurni da Vaše grlo a i celokupno Vaše zdravlje čuva HERBA SVET! Uživajte u zimskim danima, nadamo se da će i snega biti uskoro, ne brinite za Vaše grlo i Vaše zdravlje! Ima ko brine!

ZIMA SA DISANOM!

Zahvalna korisnica,

Snežana Števanov

Proces, ne trenutno stanje

Da li je moguće definisati sreću? Ne retko neke događaje proglašavamo srećnim, da bi se kasnije ispostavilo da nam baš nisu išli u prilog. Zamislimo dobitnika na lutriji koji, kada sazna radosnu vest, pada u euforiju i veruje da su mu svi problemi rešeni. Ali par dana kasnije kriminalci mu otimaju dete, žena traži razvod i kompletna rodbina očekuje doživotno izdržavanje. Ono što je u prvom trenutku delovalo kao velika sreća donelo je teške i dugoročne negativne posledice.

Kako god da nam ide u životu, bilo da smo bogati ili siromašni, učeni ili prostodušni, ono što nas sve povezuje je da surova činjenica nam je vreme od ovog trenutka nadalje neuhvatljivo, i da taj budući momenat, nama nepoznat, u potpunosti definiše naše postojanje, do te mere da nikad ne možemo zasigurno znati da li ćemo za deset minuta uopšte biti živi. Danas, sigurni i ušuškani u tehnološki naprednom svetu koji povremeno uspeva da uzmakne sa litice smrti i prevari prirodu, često zaboravljamo na tu prostu činjenicu. A baš taj svet nas uporno tera da jurimo za srećom, jer kao i sve drugo, sreća je postala roba kojom se trguje, pa smo svakodnevno bombardovani slikama nasmejanih ljudi koji su smisao pronašli u najsavremenijem komadu bele tehnike ili novom mobilnom telefonu čija kamera pravi savršene fotografije za društvene mreže gde, eto, možemo i dokazati svima koliko smo srećni. Nema veze da li ćemo posle plakati i preležati vikend u teškoj depresiji, bitan je taj nasmejani lik na Instagramu.

Tako plitko, hedonističko poimanje sreće nas sve više utapa u nesreću. Što više podležemo tom bezumnom imperativu da moramo biti srećni, padaćemo u sve veću provaliju nezadovoljstva i ogorčenosti. Sve sa najsavremenijim uređajima kojima smo se okružili i koje još uvek otplaćujemo. Jer odgovore na pitanja koja se tiču nas lično ne možemo tražiti van sebe.

Stari Grci su pravili razliku između hedonizma koji rađa trenutno zadovoljstvo, i blaženstva (eudaimonia) koje predstavlja vrhunsko ispunjenje. Jednostavno rečeno, sreća nije u zadovoljenju naših čula i sitnih potreba, već u ostvarenom životu. Starogrčkim filozofima, Sokratu, Platonu, Aristotelu, eudaimonia je vrhovno dobro, najplemenitije stanje koje se postiže vrlinom (arete) i razumom. A kako možemo dosegnuti eudaimoniju? Na prvi i najvažniji korak nas upućuje natpis u Apolonovom hramu u Delfima: Upoznaj sebe!

Po Aristotelu, sreća je vulgarna, većina naših žudnji nas može navesti na stranputicu, čak i kad nam donesu privremeni osećaj prijatnosti. Najveći stupanj blaženstva dostižemo kada živimo u skladu sa vrlinom i posvećujemo se onome što je vredno činjenja, a što će nam omogućiti da ostvarimo svoj puni potencijal. Sama reč, eudaimonia, sastoji se od kombinacije reči dobro i duh. Taj naš duh, daimon, je naša prava priroda. I nju moramo spoznati.

Svako od nas je za nešto stvoren. Ako nas naš daimon navodi da pišemo poeziju a mi ga uporno potiskujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko para zaradili na poslu kojim se na silu bavimo. Ako imamo potencijal a ne trudimo se da rastemo i napredujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko srećnih slika postavili na Instagram. Naš lični razvoj zavisi od našeg ličnog truda da se menjamo i rastemo, razumemo sebe i svet koji nas okružuje, kao i da napredujemo u oblastima i sferama života koje su bliske našem daimonu.

Ali eudaimonia nije lako dostižna, ona iziskuje konstantan trud i veliku hrabrost, zato mnogi i padaju već kod prvih prepreka. Neće nas svako razumeti i prihvatiti dok smo na njenom putu, što je razlog više da uporno slušamo svoj unutrašnji glas. U suprotnom, kako nas upozorava Jung, naša duša će se razboleti, jer suprotstavljanje sopstvenoj motivaciji donosi nesreću. Negovanje eudaimonije zahteva promene, prilagodljivost, odbacivanje nametnutih šablona, i svest da je naše okruženje kompleksno i prepuno prepreka. Bez sumnje, privlačiće nas krevet i daljinski upravljač. Jer, kako je objasnio psiholog i još jedan zagovornik ispunjenog života Martin Seligman, osobe koje se prepuštaju hedonističkim aktivnostima trenutno deluju srećnije od onih koji neguju eudaimoniju. Ali na duge staze, samo uporno razvijanje sopstvenog potencijala donosi osećaj životnog ispunjenja i prave sreće.

Važan element u stremljenju eudaimoniji je doslednost. Svojih principa se moramo pridržavati čak i kada nam ne donose direktnu, opipljivu korist. Jedan od najboljih primera nesalomivog integriteta dao nam je Sokrat, koji je živeo negujući mudrost i vrlinu – po njemu sinonime za eudaimoniju. Čak i kada su ga Atinjani surovo optužili i osudili na smrt, iako je imao mogućnost da se izvuče i preživi, prvo je na suđenju svojim neprijateljima očitao lekciju da im bogatstvo i popularnost ne vrede ništa bez istine i mudrosti, jer čovek koji živi s vrlinom od svega, pa i od bogatstva može načiniti dobro, a bogatstvo samo po sebi nužno ne donosi izvrsnost. Potom je ispio otrov od kukute, a Atinjani su već istog trenutka shvatili da su ubili najmudrijeg među sobom.

Dobar život je proces, a ne trenutno stanje, reče psiholog Karl Rodžers. Pa neka taj proces počne. Ako već nije.

Kad nam nana skuva nanu

Svako doba imalo je svoje sapunske opere, a u antičko vreme to su bili mitovi o božanstvima. Bilo je tu intriga, srećnih i nesrećnih ljubavi, neverstava i osveta. Tipičan primer je onaj o čuvenom paru, Hadu i Persefoni. Iako je Had danas nama poznatiji kao podzemni svet, svet mrtvih, u antičko vreme on je bio bog koji je u poznijem grčkom i rimskom periodu prekršten u Plutona. Njegova braća, Zevs bog neba i groma i Posejdon bog mora bili su privlačni i poželjni. Za Hada se baš nisu lepile boginje. Zato je onu koja mu se dopala, Persefonu, morao da otme. Ali tu priči nije kraj. Iako je Persefonu voleo, pohotni Had nije imao mira, pa mu je za oko zapala lepa nimfa Minto. Persefona je pobesnela na Hadovo neverstvo i Minto je za kaznu pretvorila u biljku. A tužni Had, ne mogavši da sa nje skine ženine čini, ublažio ih je tako što joj je podario opojni miris koji bi se širio kad god bi neko hodao po njenim zelenim listićima.

Had otima Persefonu

Simbolično, Had je imao i svoj hram u podnožju Minte, planine u Elidi, a tokom istorije, prelazio je iz mita u mit, pa je završio i u hrišćanskom, kao mesto gde odlaze duše grešnika. A Minto? U Rimu se zvala Meta, i bila je simbol metamorfoze lepote. Ali, kako je iz mita uplovila u stvarnost, u mirisnu i blagotvornu biljku mentu, postala je neizostavni deo naših života. Ono što je i dalje povezivalo s Hadom u antičko doba je činjenica da je bila nezaobilazan deo pogrebnih obreda, uz ruzmarin i mirtu.

Menta, kod nas poznatija kao nana ili metvica, koristi se od praistorije. Od starih Egipćana, preko Hipokrata, Dioskorida, Plinija, arapskih vidara, naših travara, sve do moderne industrije, neizostavan je deo naših života, od biljnog čaja do žvakaće gume. Klasifikacija roda mentha ima poduži spisak, ali one koje su danas nama najbitnije su divlja nana, mentha spicata poznatija kao spearmint iz pasti za zube i žvaka, i domaća nana, mentha piperita, poznata i kao pepermint. Nana je još u 14. veku završila u pasti za zube, a čuveni engleski herbalista iz 17. veka, Nikolas Kalpeper, koristio je za lečenje skoro 40 oboljenja. A kod nas, nije slučajno što su reč za ovu biljku i majku ili baku – nanu, iste. Jer naša nana je tu da nam pomogne kad god nešto zaboli i da nas zaštiti svojom toplinom i blagošću.

Bilo da nam nana kuva nanu ili da je apotekari obrađuju u laboratorijama, ono što danas znamo je da ova biljka ima izuzetna antimikrobna svojstva i vrlo blagotvorno dejstvo po gastrointestinalni trakt i nervni sistem. Ako ćemo stručno, ono što čini čuda u nani su pulegon, menton, izomenton, mentol, borneol i piperitenon. I danas nije samo bapski lek već je i naučno dokazana činjenica da je nana odlična za stomak. Mentol ima sposobnost da opušta mišiće creva i tako olakšava i simptome iritabilnog kolona, što je potvrđeno u devet kliničkih studija sa preko 700 ispitanika. Odlična je kod lošeg varenja, lenjih creva, bola i grčeva u stomaku, nadutosti, gasova, podrigivanja, mučnine i dijareje.

Nemačka Komisija E koja reguliše upotrebu lekovitog bilja u ovoj zemlji, odobrila je list nane za lečenje grčeva u gastrointestinalnom traktu, žuči i za ublažavanje gasova u crevima. Onaj divni miris koji je Had podario nimfi Minto zaista je moćan: jedna studija je na 144 ispitanika potvrdila da ulje mente poboljšava pamćenje i budnost, a smanjuje umor, osećaj zebnje i frustracije. Isto to ulje pomaže nam da ublažimo simptome prehlade pomoću inhalacije, a već svi znamo da je mentol bombona idealna kamuflaža za neprijatan zadah.

Osim što je lekovita, nanu možemo primenjivati i u kulinarstvu, dodati je limunadi, sosevima, salati, koktelima, čajem od nane možemo isprati kosu kako bismo je ojačali i dali joj sjaj, možemo listiće nane dodati u kupku za opuštanje i bolji san, a osušene grančice nane i lavande odlične su za proterivanje moljaca iz ormara.

Blagotvorna svojstva nane po sistem za varenje, njena efikasnost kod gasova, nadutosti, lenjih creva i poremećaja varenja razlog su što se ova biljka našla u recepturi za Equigal. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi 6 lekovitih biljaka olakšava varenje, eliminiše zatvor i gasove, a pritom podstiče izbacivanje viška vode. Zato je odličan za prolećno i jesenje čišćenje organizma, a kako ima sposobnost i da nam smanji osećaj gladi, pomaže nam da na zdrav način dođemo do željene kilaže i da se oslobodimo celulita. Ako ne verujete, pitajte nanu!

Pire od slatkog krompira

Da su jednostavne stvari najbolje dokaz je i ovaj sjajni pire krompir od narandžastog batata – slatkog krompira, s par jednostavnih sastojaka.
Iako u nazivu sadrži reč krompir i potiče iz Južne Amerike, ovo korenasto povrće pripada potpuno drugoj porodici. U njegovoj postojbini postoji u preko 3000 sorti, a kod nas se uglavnom prodaju tri: beli, narandžasti i ljubičasti.

Slatki krompir je izuzetno zdrava namirnica, a za razliku od običnog krompira, ne sadrži skrob. Prepun je vitamina i minerala (B1, B2, B6, C, E, kalcijuma, magnezijuma, kalijuma, gvožđa), sadrži čak 17 aminokiselina, polifenole, karotenoide, a zahvaljujući obilju dobrih vlakana pravi izbor kada smo na dijeti. Batat pospešuje varenje, sprečava rak debelog creva, kontroliše nivo insulina u krvi i snižava loš holesterol.

Od batata se mogu praviti najrazličitija jela, a danas u kuhinji Herba Sveta pravimo jedno od najjednostavnijih: pire, na malo drugačiji način, zanimljivog, orašastog ukusa. Osim što ga možemo jesti i tokom posta, ovaj pire od batata možemo servirati kao prilog uz bilo koje jelo. Odlično ide uz egzotične obroke kao i uz naše domaće. Na primer, sjajno se slaže sa sarmom. Sjajan je i topao i hladan.

Od sastojaka su nam potrebni samo:

  • 2 narandžasta batata (ukupno oko 600 grama)
  • 40 grama tahine – susamove paste
  • pola kašičice soli
  • malo rendanog đumbira
  • opciono: oljuštene pečene slane suncokretove semenke za posipanje

Batat oljuštiti, isesckati na kockice i staviti u šerpu. Naliti vodom da potpuno prekrije batat. Staviti na ringlu na najjaču vatru, pa kad provri smanjiti tako da lagano vri i kuvati petnaestak minuta.

Ocediti batat i vratiti u istu šerpu. Dodati tahinu (prethodno je dobro promešati), so i malo rendanog đumbira pa dobro ispasirati pasirkom za pire krompir. Servirati zasebno ili uz glavno jelo i po želji posuti semenkama suncokreta koje će mu dodati zanimljivu teksturu.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Posao naš nasušni

Ako bismo se zapitali šta je to što dominira našim dobom, mogli bismo krenuti od tvrdnje da je čovek rob navike. Mnogo je vrsta zavisnosti u našem društvu, ne samo od uobičajenih ’poroka’ kao što su alkohol, duvan i droge, već su tu i naizgled naivne adikcije, od hrane, mobilnog telefona, interneta, vežbanja… i – posla. Dok nam u glavi odzvanja bezpogovorno ’Moram!’, bacamo se prilježno na posao, ignorišući potrebe porodice, prijatelja, pa čak i sopstvenog tela.

Pojam workaholism – radoholizam prvi je upotrebio američki stručnjak za psihologiju i religiju Vejn Outs 1971. godine u jednoj od svojih 57 knjiga, Ispovesti radoholičara, definišući ga kao kompulsivnu ili nekontrolisanu potrebu za neprekidnim radom.

Iako je radoholizam u poslovnom društvu prihvaćen kao hvale vredna navika, on je smrtonosna bolest koja nema posledice samo po radnika, već i njegovo okruženje, uključujući i kolege. Prosečni radoholičar razmišlja o poslu i kad je kod kuće, u kafani ili u pozorištu. Kad je s prijateljima uglavnom prepričava šta mu se desilo u kancelariji i stalno proverava mejlove i poruke da ne bi slučajno nešto propustio. Kada je na poslu, radoholičar je prepun energije i motivacije. Kad nije na poslu, oseća dosadu, letargiju i strah od neuspeha. Outs je u svojoj knjizi opisao da, kada su u crkvi, radoholičari nisu u stanju da prate službu i uobičajene ceremonije, a kada su u pitanju organizovane crkvene aktivnosti, oni ili neće imati vremena za njih, ili će i njih pretvoriti u još jedan oblik kompulsivnog rada.

Kako je naša kultura postala ’radoholičarska’? I da li radoholičar zaista uživa u poslu? Koren problema leži u današnjem društvu čiji je postulat sticanje i uspešnost. S prvim doseljenicima na severnoamerički kontinent došao je i stav da je rad bogougodan. Na njemu je izgrađeno i čitavo američko društvo koje je ubrzo ceo svet ubacilo u svoju hiperproduktivnu mašineriju. Zato nije ni čudo što se osamdesetih godina prošlog veka baš u Americi se rodio pojam ’japija’ (yuppie) – mladog, ambicioznog modernog čoveka iz srednje klase u skupom odelu koji teži uspehu i bogatstvu i kome je karijera osnovni identitet. Brojni su filmovi snimljeni na tu temu, dovoljno je da se setimo Majkla Džej Foksa, Toma Kruza ili Melani Grifit u ulogama nesalomivih japija koji neustrašivo grabe napred na korporativnim lestvicama. Mnogi od njih bi provodili skoro polovinu nedelje na poslu – oko 70 sati. Takva vrsta posvećenosti postala je model za buduće poslodavce i od zaposlenih se zahtevalo da sve više vremena provode na poslu ne samo da bi napredovali, već i da bi ga zadržali.

S japijevcima je u zapadnom poslovnom svetu stigao i novi momenat zvani downsizing – smanjenje broja zaposlenih i ukidanje neproduktivnih odeljenja, i smatra se da je od druge polovine osamdesetih ukinuto oko 10 miliona radnih mesta. U poslovnom svetu downsizing je navodno neophodan kako bi se smanjili nepotrebni troškovi i povećala efikasnost, a konačni cilj je, naravno, veći profit.

Radoholizam je tako postao prinudan, jer, iako je ljudstvo drastično redukovano, od onih koji su uspeli da zadrže svoje pozicije očekivalo se da na svojim plećima iznesu isti obim posla. Planovi rada poprimili su nemoguće razmere. Kako bi zadržali posao, zaposleni su morali da ostaju na radnom mestu mnogo duže nego što je to bilo navedeno u ugovorima, i samim tim da rade više nego što su bili plaćeni. Vreme za odmor i porodične obaveze bolno je redukovano.

Nažalost, s prihvatanjem zapadnih vrednosti, taj problem se ukorenio i u našem podneblju. Komunističke vrednosti – osmočasovno radno vreme, osam sati za odmor i osam sati za san, postale su utopija. Sve češće su mnogi prinuđeni da zakidaju vreme od odmora, a ne retko i od sna, da bi ispunili radne obaveze. I to je globalni problem. U Japanu ga zovu ’karoši’ – procenjuje se da radoholizam tamo godišnje odnese preko 1000 života. Kod nas nema tačnih statistika, ali ako se osvrnemo oko sebe, s koliko prijatelja smo uspeli da porazgovaramo a da se ne dotaknemo tema vezanih za posao?

Danas je radoholizam priznati problem u psihologiji sa brojnim definicijama koje se svode na isto. Od Outsove definicije ’kompulsivne i nekontrolisane potrebe za neprestanim radom’, današnji psiholozi se slažu da radoholizam podrazumeva tri komponente:

  • osećaj unutrašnje prinude da se stalno posvećujemo poslu,
  • stalno prisustvo misli o poslu, čak i kad ne radimo,
  • obavljanje mnogo više poslovnih obaveza od onoga što se očekuje od nas, bez obzira na negativne posledice.

Psihologija je takođe otkrila da među radoholičarima dominira pet osobina ličnosti: ekstravertnost, savesnost, prijatnost, otvorenost ka iskustvu i neurotičnost. Radoholizam je najdominantniji kod ličnosti tipa A koju karakteriše motivacija i perfekcionizam.

Danas je radoholičarima posebno teško da ignorišu nagon za poslom u eri pametnih telefona i laptopova koje kompanije dele zaposlenima, a zbog čega je svako svuda i u svakom trenutku dostupan. Iako neke kompanije imaju ’olakšice’ i naizgled brinu o zaposlenima, svi ti programi su dizajnirani s ciljem da se od njih izvuče maksimum. Zato je put do rešenja individualan. Ne možemo mnogo uticati na dužinu svog radnog vremena, ali ono što možemo je da, onog trenutka kad kročimo iz kancelarije, posao ostavimo u njoj. Druženje, vreme s porodicom i godišnji odmor nisu situacije za priču o poslu. Baš nikakvu priču o poslu. Ako smo navikli da pričamo o njemu, sada je vreme da odviknemo, zarad svog zdravlja i sreće naših sagovornika. A kad je mobilni telefon u pitanju, imamo apsolutno pravo da ponekad budemo i nedostupni. Jer na čiviluku treba da visi samo naš kaput, a ne i mi.

Plovidba na nepredvidivim talasima

Kako se bližimo sredini života, tako sve češće osećamo promene u svom organizmu i na svom telu. Jedna od najočiglednijih promena koja se dešava krajem četrdesetih je ona vezana za menstrualni ciklus. Htele mi to ili ne, oko 47. godine ciklus će povremeno početi da izostaje. To će pratiti i simptomi koji će se sve više pojačavati: preznojavanje, valunzi, preosetljivost grudi, nesanica, zaboravnost, nervoza… Taj period dok se ciklus još uvek nije ugasio, ali se vidno proređuje, uz sve ove neprijatne simptome, zove se perimenopauza. Kada prođe godinu dana od poslednje menstruacije, bez obzira kakva ona bila i koliko trajala (možda i samo jedan dan), zvanično nastupa i menopauza.

 

U proseku, simptomi perimenopauze traju oko 4 godine, ali ona može trajati od par meseci do deset godina. Svi oni neprijatni simptomi se pojačavaju ili smanjuju pod dirigentskom palicom naših hormona, posebno estrogena i progesterona, koji se u ovom periodu potpuno otimaju kontroli, pa imamo osećaj kao da upravljamo brodom na nemirnom moru dok sa svih strana u nas udaraju besni talasi. Ova dva hormona do tada su igrala veliku ulogu u našem reproduktivnom zdravlju: u normalnim okolnostima, estrogen se pojačava oko sedmog dana od početka menstruacije, da bi oko 14. dana omogućio ovulaciju i pod njegovim uticajem endometrijum (unutrašnji omotač materice) zadebljava, kako bi materica bila spremna da prihvati oplođenu jajnu ćeliju. Potom, nakon ovulacije na scenu stupa progesteron koji, ukoliko nije došlo do oplodnje, podstiče ljuštenje endometrijuma, što rezultira sledećom menstruacijom. Oni komadići tkiva koje smo primećivale tokom ciklusa su upravo delići endometrijuma koji se odvojio, pa ga organizam izbacuje.

U perimenopauzi ova dva važna hormona kao da su se posvađala, pa se povremeno dešava da je nivo progesterona suviše nizak, dok estrogen nedovoljno pada. Rezultat toga je da se zadebljavanje endometrijuma nekontrolisano nastavlja. Jednostavno nema dovoljno progesterona da kaže ’Stop!’. Kada konačno dođe do menstruacije, ona je veoma obilna i može trajati dosta duže nego inače.

Bura hormona tako, osim preobilne i produžene menstruacije, može izazvati i krvarenje između dve menstruacije, kao i promene izgleda krvi: ona može biti tamno braon boje, ili potpuno svetle, rozikaste. Ipak, kod najvećeg broja žena, nivo estrogena pada što rezultira i tanjim endometrijumom. Posledica toga je slabija i kraća menstruacija. I kako vreme prolazi, ona će se sve više skraćivati, a vreme između dve menstruacije će se produžavati. To je posledica anovulatornih ciklusa, odnosno ciklusa tokom kojih ne dolazi do ovulacije. Neka istraživanja su pokazala da žene s anovulatornim ciklusima imaju blaže menstruacije od onih kod kojih dolazi do ovulacije.

Ali dok god dolazi do menstruacije, bez obzira što ona možda i predugo kasni, može dolaziti i do ovulacije. I samim tim i do trudnoće. Zato se desi da žene u perimenopauzi zatrudne, iako su bile ubeđene da je to sad već nemoguće, jer su se ciklusi toliko proredili. Ali šanse za trudnoću postoje sve dok ima menstruacije. Onog trenutka kada menstruacija nestane i konačno nastupi menopauza, više nije moguće zatrudneti.

Kao što vidimo, u perimenopauzi je sve moguće. To je vreme kada prestaju da važe pravila koja su nam do tada dirigovala život, i to ne samo kad je ciklus u pitanju. Kilogrami počinju da se lepe, lakše se zamaramo, manje spavamo, možemo osećati bol u zglobovima… A naleti vrućine, nervoza i nesanica će nas neizostavno proganjati neko vreme. I dok upravljamo svojom malenom barkom na uzburkanom moru povremeno će nas ophrvati osećaj da nikada nećemo stići do sigurne luke. Ali, osim što će naše navigacione veštine vremenom uznapredovati, tako će se i talasi smirivati. Sve dok ne uplovimo u menopauzu.

Da lakše prebrodimo te divlje talase pomoći će nam Femisan B. Ovaj potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja je tu da nam ublaži valunge, preznojavanja, česta noćna buđenja, nervozu, lupanje srca, razdražljivost, ali i da spreči poremećaje kojima smo sada, kada nas estrogen više ne štiti, sklonije: osteoporozu, dijabetes, kardiovaskularne poremećaje… Femisan B je naš putokaz do sigurne luke.

Bundevin Crème brûlée

Čak i ako niste veliki ljubitelj bundeve, ova poslastica će vas oduševiti. A pored toga što ćete se zasladiti, učinićete i nešto dobro za svoje telo. Bundeva je izuzetno zdrava, a osim što je bogata mineralima i vitaminima, posebno beta karotenom – vrlo moćnim antioksidansom, prepuna je dobrih vlakana koji pospešuju varenje i drže sitiost, pa nam pomažu u procesu eliminacije viška kilograma.

Ovaj ’krem’ se vrlo jednostavno pravi, i za nega nam je potrebna jedna srednja muskatna bundeva koju treba iseći na nekoliko komada sa sve ljuskom, ukloniti samo semenke, i ispeći u rerni. Nakon što se bundeva ohladi, ili sutradan, ukloniti koru, iseckati sve na kockice i sipati u posudu za mešenje.

Od sastojaka nam je potrebno:

  • 1 srednja muskatna bundeva
  • ½ čaše (od 200 ml) običnog brašna
  • ½ čaše meda
  • 2 čaše mleka (običnog ili bademovog, kokosovog…)
  • 3 jaja
  • 50 gr putera (rastopljenog)
  • na vrh noža soli
  • malo mlevenog muskatnog oraščeta
  • kašičica cimeta
  • opciono za kraj: malo žutog šećera i kuhinjski brener

Pripremiti posude u kojima ćemo zapeći krem. To može biti ili jedna obična vatrostalna posuda, ili više manjih keramičkih posudica.

Bundevu u posudi za mešenje ispasirati gnječilicom za pire krompir. Potom dodati brašno, jednu čašu mleka i jaja, umutiti mikserom, pa dodati preostalu čašu mleka, puter, med i začine i nastaviti s mućenjem. U smesi će biti vidljivih vlakana bundeve koji kremu daju posebnu teksturu, ali ako nam se to ne dopada, možemo, umesto da je na početku gnječimo, bundevu izmiksati u blenderu u potpuno glatku smesu.

Kada je smesa umućena uključiti rernu na 200 stepeni. Sipati ravnomerno smesu, koja je prilično tečna, u pripremljene, nepodmazane posude i staviti u sad već blago zagrejanu rernu (keramičke posude ne treba stavljati u vrelu rernu da ne bi pukle).

Peći 55 minuta na 200 stepeni. Nakon vađenja iz rerne, krem možemo karamelizovati: posuti malo žutog šećera po vrhu i rastopiti ga kuhinjskim brenerom. Ovo kremu daje posebnu ’krckavu’ koricu.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Naše nužno zlo ili snaga?

Koliko još juče bile smo savršeno raspoložene i prepune energije, i evo sad, odjednom kao da nas je pregazio brzi voz. Ne samo da smo trome i jedino možemo da mislimo na još jednu kockicu čokolade, već nam se i samopouzdanje srozalo, ružne smo sebi kad se pogledamo u ogledalo i kao da nam se jezik zavezao pa ne možemo da pravilno formulišemo svoje misli.

Čak 85% žena u reproduktivnom periodu – od prve menstruacije do menopauze – oseća neke od predmenstrualnih simptoma. Dešava se i da žene ne povežu neke od njih sa promenama ciklusa jer su na prvi pogled nespojivi, kao na primer poremećaj varenja, pad energije, umor, letargija, nervoza, anksioznost, nesanica, glavobolja, oticanje, osetljivost grudi, akne, povećan apetit…

Mnogo je simptoma PMS-a, i neki se baš zalepe konkretno za nas. Dok našim prijateljicama, na primer, mogu pojačano oticati stopala i dlanovi, nama se može više odraziti na koži i apetitu. I onda nas pohode iz meseca u mesec, nekada više a nekad manje. Nauka je danas mnogo toga objasnila, ali i dalje nije u potpunosti skinula veo tajne s predmenstrualnog sindroma.

Ono što znamo o njemu je da je povezan sa smenom hormona tokom ciklusa, ali istraživanja su pokazala da je odnos hormona kod žena sa izraženim PMS-om isti kao i kod onih koje ne osećaju simptome. Onaj prvi deo mesečnog ciklusa, kada smo prepune samopouzdanja, spretne, brze i koncentrisane, karakteriše rast hormona FSH i estrogena. Nakon ovulacije koja se dešava oko 14. dana ciklusa, estrogen naglo pada, a raste luteinizirajući hormon, pa potom odmah i progesteron. Jedno od objašnjenja nauke je da su neke žene jednostavno osetljivije na progesteron.

Pored njegove reproduktivne funkcije, da proizvede corpus luteum i pripremi telo za trudnoću ukoliko dođe do oplodnje, a ako do nje ne dođe da podstakne ljuštenje endometrijuma, omotača materice, koje dolazi s početkom menstruacije, progesteron opušta glatke mišiće što mi osećamo kao poremećaj varenja, zatvor, nadutost, ali i pospešuje lučenje sebuma, što objašnjava pojavu masne kože, kose i akni. On je odgovoran i za osećaj napetosti i bola u grudima, pošto stimuliše mlečne žlezde.

Drugo naučno zapažanje, u pokušaju da se smanje simptomi PMS-a, je da ih može utažiti povećani serotonin, što objašnjava i našu instinktivnu potrebu da posegnemo za čokoladom koja pospešuje lučenje ovog hormona sreće. Serotonin je neurotransmiter koji je odgovoran ne samo za naše raspoloženje već i funkcionisanje celog organizma. Uz ostale hormone sreće – dopamin, oksitocin i endorfin, i serotonin raste kada vežbamo, provodimo vreme u prirodi i sa dragim osobama, smejemo se, uživamo u masaži, slušamo omiljenu muziku… moglo bi se ukratko reći – kada ugađamo sebi.

I suprotno, ako svoje telo bombardujemo duvanskim dimom, alkoholom, kofeinom, ako se malo krećemo, ne provodimo dovoljno vremena na prirodnoj svetlosti, nedovoljno spavamo i naročito ako se loše hranimo, hormoni sreće neće imati mnogo šanse da se ispolje, dok će se svi negativni efekti progesterona samo više pojačati.

U borbi protiv simptoma PMS-a trebalo bi da posegnemo češće za svežim voćem i povrćem, integralnim žitaricama, orašastim plodovima, lanenim ili čia semenom, hranom bogatom kalcijumom, cinkom i magnezijumom, vitaminima B6 i E koji će posebno olakšati osećaj nadutosti i bola u donjem stomaku i grudima.

Ali ono što nam najviše može pomoći, ne samo kad su u pitanju predmenstrualni simptomi već i celokupno reproduktivno zdravlje, je lekovito bilje. Posebno su dve biljke poznate kao veliki prijatelji žena – virak i hajdučka trava. Uz njih su tu još i neven, crveni zdravac, rusomača, seme peršuna, i sve se one, u najiskoristljivijem obliku, mogu naći u Femisanu A. Femisan A kapi i kapsule su potpuno prirodni način da se izborimo sa neprijatnim simptomima PMS-a, ali i da imamo redovan ciklus, čiste jajnike bez cista, zdravu matericu bez mioma, i rešimo se bola u donjem delu stomaka i u grudima.

Mogli bismo reći da je PMS naše nužno zlo – sve promene koje nam se dešavaju tokom 28 dana imaju svoju funkciju u našem reproduktivnom zdravlju. Ali uz pomoć Femisana A naše predmenstrualne sindrome možemo preinačiti u predmenstrualnu snagu. Na nama je da skraćenici PMS damo drugačije tumačenje i nastavimo da nesmetano uživamo u životu.

’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.