Kupusnjače treba da nam budu uključene u redovnu ishranu, ali često nam smeta njihov ukus, nadimanje koje izazivaju ili ih prekuvamo pa budu prilično odbojne. Idealan način da sebe ili decu naviknemo na kupusnjače je da počnemo s prokulama: one su male i simpatične, a ako ih pripremimo na interesantan način lako će nam se uvući pod kožu.
Prokule su izuzetno zdrave, deluju protivupalno i antikancerogeno, jačaju imunitet i bogate su vitaminima i mineralima: sadrže vitamin A, B – uključujući i folnu kiselinu, C, E i K, kao i kalijum, mangan, gvožđe, magnezijum, bakar i kalcijum. Ali to nije sve, tu su i omega 3 nezasićene masne kiseline, triptofan, lutein i zeaksantin, a pritom su nisko kalorične.
Prokule će nam ojačati organizam i sačuvati nas od prehlada i gripa, daće nam energiju i ojačati kosti i mišiće. Vlakna kojima obiluju pospešiće nam varenje. Zbog visoke količine folne kiseline preporučuju se budućim mamama.
A priprema? Možemo ih jednostavno obariti, ali ako unesemo malo kreativnosti sigurno će nam biti privlačnije. Evo jednostavnog i brzog recepta za zdrave ’pohovane’ prokule – prokule u pidžami.
Od sastojaka nam treba:
12 prokula
1 jaje
1 kašika speltinog griza
1 kašika parmezana
1 kašičica celerove soli
1 kašičica granula belog luka
malo bibera
3-4 kašike heljdinih pahuljica
Po potrebi ovu smesu možemo duplirati. Oprane i očišćene prokule obariti na kratko u posoljenoj vodi i ocediti. Uključiti rernu na 200 stepeni, pripremiti pleh, obložiti ga papirom i malo naprskati maslinovim uljem. Pripremiti tri posudice: u prvoj pomešati speltin griz, parmezan, celerovu so, granule belog luka i biber. U drugoj umutiti viljuškom 1 jaje, a u treću sipati nekoliko kašika heljdinih pahuljica.
Prokule jednu po jednu prvo uvaljati u smesu u prvoj posudi, pa umočiti u ulupano jaje (ovaj postupak možemo duplirati za bolji poh) i na kraju uvaljati u treću posudu s heljdinim pahuljicama. Ređati na pleh. Peći 20 minuta na 200 stepeni.
Odlične su kao prilog jelu ali i užina. Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!
Kad pomislimo na menopauzu obično su prva asocijacija valunzi i nervoza, ali ova faza života nosi sa sobom i niz promena o kojima se ređe govori ili ne zna, a koje mogu biti vrlo izražene i neprijatne. Svaka žena je priča za sebe i na sebi svojstven način proživljava menopauzu, a mnoge izbegavaju da se žale i pričaju o njoj iako dosta brinu. Međutim, često izvesni zabrinjavajući simptomi koje ne uspevamo ni sa čim da povežemo imaju velike veze s menopauzom. Iako ih to saznanje neće umanjiti, sigurno će olakšati zabrinutost i otkloniti sumnju u sebe i svoj zdrav razum.
Jedan od takvih simptoma je i bol u zglobovima. A uzrok bola je jednostavan: s početkom menopauze nivo estrogena opada što direktno utiče na zglobove koji postaju kruti i bolni. Šta više, bol može biti takav da se brojnim ženama u ovom periodu života daje pogrešna dijagnoza artritisa. Bol se može javiti u svim zglobovima – u kolenima, kukovima, ramenu, vratu, laktu ili prstima, ali i stare povrede i uganuća na koje smo odavno zaboravile mogu se probuditi i početi da ’sevaju’. Može ga pratiti i oticanje, a obično su simptomi izraženiji ujutru, pa tokom dana popuštaju.
Pored niza funkcija koje ima u organizmu, estrogen reguliše i upalne procese, i poremećaji u njegovom radu mogu izazvati niz oboljenja, od artritisa, preko sistemskog lupusa, tiroiditisa, upale jetre, bubrega, pluća, srca, očiju, pankreasa… Ali sve što danas znamo o estrogenu je tek kap u moru i nova istraživanja svakodnevno donose nova saznanja. Poznato je da estradiol sprečava upalne procese i gubitak koštane mase tako što blokira nastanak upalnih ćelija, a istraživanja su pokazala i da estrogen direktno utiče na neurone i štiti mozak od neurodegenerativnih procesa koji uzrokuju oboljenja poput multiple skleroze, Alchajmerovog oboljenja, ali i šizofrenije i depresije.
Nivo estrogena u organizmu žene od dvadesetih do osamdesetih godina života
Osim što sprečava upalne procese, estrogen reguliše i nivo tečnosti u organizmu, pa s njegovim opadanjem u menopauzi telo gubi sposobnost da efikasno zadržava vodu. Tako dolazi do dehidracije i gomilanja mokraćne kiseline koja dodatno utiče na upale zglobova.
Pored opadanja nivoa estrogena, šta još nikako ne pogoduje bolnim zglobovima?
trans masti (delimično hidrogenizovana ulja ili masti) koja su najčešći sastojak industrijski prerađene hrane, kao i hrana pržena u rafinisanim uljima
rafinisani ugljeni hidrati – industrijska peciva, slatkiši, kolači, neke vrste cerealija, bezalkoholni napici
mesne prerađevine – dimljena mesa, kobasice, salame, konzervisani mesni proizvodi
diuretici – preterana upotreba kafe, crnog čaja i energetskih napitaka.
Ako svoj početak menopauze ’začinimo’ ovim namirnicama, samo ćemo sebi doliti ulje na vatru. Za razliku od svega ovoga, hrana koja nam može pomoći da smanjimo bol u zglobovima, ali i poboljšamo opšte zdravlje, uključuje sveže voće i povrće, naročito zeleno lisnato povrće i bobičasto voće, orašaste plodove, kvalitetna nerafinisana ulja, najbolje maslinovo, masnu ribu poput tunjevine i lososa kao i dobre masti iz avokada i maslina, zeleni čaj, crnu čokoladu i neke začine poput kurkume, đumbira i cimeta. I, naravno, vodu – ne smemo dopustiti da dehidriramo.
S pojavom bola u zglobovima često odustajemo od vežbanja i postajemo inertnije, što je velika greška. Naravno da nećemo moći da vežbamo kao u svojim dvadesetim, ali važno je da nam fizička aktivnost bude obavezan deo svakodnevnog života, i da bude prilagođena našim mogućnostima. Kretanje će nam pomoći i da se lakše izborimo sa stresom koji dodatno opterećuje zglobove jer povećava nivo hormona kortizola u telu. I kortizol pojačava upale, pa mu nikako ne smemo dopustiti da zagospodari. Vežbanjem ćemo sprečiti i pojavu viška kilograma koji se lako lepe u menopauzi.
Najbolja fizička aktivnost je u prirodi, kao i lekovito bilje iz prirode. Ono ima moć da značajno umanji neprijatne simptome menopauze, lupanje srca, nesanicu, preznojavanje i valunge, kao i preosetljivost nervnog sistema, pa nije čudo što su ga žene koristile od davnina. Bela imela umiruje i smanjuje bol, reguliše cirkulaciju i poboljšava raspoloženje. Matičnjak i valerijana imaju moć da odagnaju zabrinutost, rasejanost i poboljšaju san. Flavonoidi iz nevena deluju protivupalno, a kako opušta krvne sudove, ova biljka može da umiri rad srca. I, za kraj, hajdučka trava, kraljica lekovitog bilja i veliki prijatelj žena, osim što ublažava simptome menopauze, ima i antireumatsko dejstvo, smanjuje tegobe kod gihta i ublažava bolove. Hajdučka trava deluje protivupalno, pa pomaže kod artritisa, ublažava oticanje i crvenilo zglobova, pospešuje perifernu cirkulaciju, ali to nije sve: ova biljka normalizuje distribuciju tečnosti u organizmu i pomaže izbacivanje toksina koji izazivaju upale.
U menopauzi je bitno da zadržimo samopouzdanje. Ti simptomi koje osećamo nisu umišljeni, nismo lude, histerične, nerazumne… Pa zato obujmo dobre cipele, krenimo u šetnju po prirodi, hranimo se kvalitetno i zdravo, pijmo dovoljno vode i začinimo sve lekovitim biljem. Da, estrogena je manje, ali imamo dovoljno mudrosti i znanja da to prevaziđemo. I Femisan B, koji sadrži svo lekovito bilje koje nam je potrebno.
Po povratku kući, prva stvar koju većina žena uradi je skidanje brushaltera. Taj trenutak velikog olakšanja i slobode teško da može da razume neko ko ne mora da nosi grudnjak. Ali (ne)komfor ovog današnjeg komada donjeg veša ne može ni da se poredi s onim ekstremnim, čak veoma štetnim skalamerijama koje su žene morale da nose tokom istorije. Verovatno najstrašniji deo odeće, koji je simbolizovao i status žene u društvu, bio je korset koji se nosio od 14, pa sve do kraja 19. veka. Svako doba nosilo je svoje restrikcije i modne zahteve, ali bilo da je bilo poželjno da se grudi gurnu naviše i javno prikazuju ili da se potpuno sputaju i sakriju, korseti bi se tako jako natezali da su deformisali rebra i pomerali unutrašnje organe.
Tokom 19. veka korset se postepeno podelio u steznik koji steže struk i gornji deo koji se oslanja na ramena i ograničava grudi. Početkom 20. veka grudnjak već poprima oblike današnjih, ali masovna proizvodnja počinje tek tridesetih godina. S odbacivanjem korseta, žene traže više slobode u svakom pogledu, pa bi se moglo reći da je ovim činom počeo pokret za ženska prava. Godine 1874. Elizabet Stjuart Felps, američka spisateljica i borac za ženska prava, apeluje na žene da spale korsete, a istovremeno raste i žensko interesovanje za sportove, posebno biciklizam, koji je iziskivao i posebnu garderobu, pa se pored eliminacije korseta pojavljuju i posebne široke pantalone stegnute oko članaka inspirisane turskim šalvarama, nazvane blumers (bloomers) po još jednoj aktivistkinji, Ameliji Blumer. Blumerke su donele revoluciju u ženskoj garderobi, ali su bile prilično skandalozne i privlačile pažnju i kritiku puritanskog društva.
Ali žene nisu mogle da se u potpunosti odreknu grudnjaka, iz praktičnih razloga. Različito smo ’obdarene’, a i s godinama, porođajima, dojenjem, varijacijama u kilaži, grudi nam prolaze kroz transformacije. Osim toga, tu je i estetski faktor koji je ženama vrlo bitan – jedan dobar grudnjak može u potpunosti da promeni garderobu, bilo svakodnevnu ili svečanu. Godine 1922. njujorška krojačica Ajda Rozental unela je revoluciju u proizvodnju ženskog donjeg veša prepoznavši potrebu svojih klijentkinja za ’personalizovanim’ grudnjakom. Ova ruska imigrantkinja koja je jedva govorila engleski je sa samo 4500 dolara, sa svojim mužem Vilijamom Rozentalom i vlasnicom butika za koju je radila, Inid Biset, pokrenula biznis koji im je doneo milione, upravo zato što je Ajda shvatila koliko je bitan kvalitetan donji veš.
Ajda Rozental
Nakon što joj je nekoliko klijentkinja tražilo da im prepravi postave na haljinama jer su se ugojile, Ajda je shvatila da je bolje odvojiti postavu i pretvoriti je u zaseban komad garderobe, i tako je počela da šije kombinezone. Odmah zatim, s Inid je dizajnirala liniju grudnjaka koji su isticali ženske obline. Ubrzo su njihovi brushalteri, brendirani kao ’Mejdenform’ (Maidenform) postali vrlo traženi u umetničkim krugovima i dospeli sve do Holivuda gde su naglašavali raskošna poprsja glumica, uključujući i Elizabet Tejlor.
I tako, zahvaljujući Ajdi, i danas žene mogu da izaberu grudnjak koji odgovara samo njihovim merama i potrebama. Ali iako imamo toliku mogućnost izbora, statistike kažu da danas čak 80% žena nosi pogrešnu veličinu brushaltera. To se lako prepoznaje: korpe su zgužvane ili grudi i potpazušni deo ’kipe’ preko grudnjaka, naramenice spadaju ili su duboko urezane u ramena, kako podignemo ruke tako i grudnjak odskoči… Za idealan grudnjak potrebno je izmerimo obim grudnog koša ispod grudi i preko grudi i u skladu s merama izaberemo odgovarajuću veličinu korpe kao i kroj. Grudnjak treba da bude udoban, da se ne useca u kožu, a fišbajn, ako ga ima, nikako ne sme da pritiska mlečne žlezde.
Pored dobrog grudnjaka, potrebno je i da neko vreme tokom dana provodimo bez njega, naročito noću. Tada omogućavamo da krv slobodno cirkuliše, da koža diše, dok pektoralni (grudni) mišići više rade i zatežu se jer moraju da prkose zemljinoj teži i samim tim grudi se bolje oblikuju. Spavanje bez grudnjaka omogućava bolji san.
Baš kao što je tokom istorije svaka epoha bila obeležena posebnim vrstama veša i steznika za grudi, tako su i žene znale šta im je činiti da bi poboljšale izgled svog poprsja, pa bi pomoć često tražile u prirodi, to jest kuhinji. Dve biljke su od davnina poznate kao prijatelji ženskog dekoltea: piskavica (grčko seme) i hmelj. Fitoestrogen (biljni estrogen) iz piskavice, između ostalog utiče na uvećanje grudi, dok hmelj ovo dejstvo pojačava i prokrvljuje, pa tako i proširuje mlečne žlezde. Ali sama bujnost nije dovoljna, potrebno je negovati i kožu dekoltea i zaštititi je od bora i strija. Tu na scenu stupaju kvalitetna ulja: čileanske ruže i avokada.
Danas je lako iskoristiti najbolje od svih ovih prirodnih sastojaka, jer se svi zajedno mogu naći u Devi gelu za grudi. Ova biljna formula povećava volumen i tonus grudi, neguje kožu dekoltea i daje joj baršunast izgled, a redovnom upotrebom grudi mogu porasti za 1 veličinu grudnjaka.
Uz kvalitetan grudnjak prave veličine i Devi gel za grudi možemo doći do savršenog dekoltea, bez osećaja sputanosti i neudobnosti. A kada dođemo kući nakon napornog dana, zna se šta nam je prvo činiti…
Nosi zahvalnost kao plašt, i ona će nahraniti svaki ćošak tvog života.
Rumi
Život nije lak. Svakodnevno se suočavamo sa sitnim i krupnim problemima u svojoj okolini i društvu, materijalnim izazovima i krizama, ali verovatno naozbiljniji neprijatelji su naši unutrašnji demoni. Sumnje, strahovi, osećaj inferiornosti, nesigurnost, negativnost, žudnje… čak i ako nemamo nikakvih realnih problema naš um koji uvek vrvi od misli kao košnica će ih lako izmisliti.
Danas živimo u apsurdnom dobu: s jedne strane konstantno dobijamo podsticaje da stičemo što više materijalnih dobara i da uvek želimo još, a s druge strane zasuti smo brojnim modernim kvazi-spiritualnim učenjima koja propagiraju pozitivan način razmišljanja i metode dostizanja sreće (i koja svojim idejnim tvorcima donose milione). ’Sreća’ je postala jednako poželjno dobro kao i novi auto i garderoba, pa prosto osećamo grižu savesti što nismo u stanju da budemo srećni. Na društvenim mrežama sve vrvi od ’sreće’ i savršenog života koji bi trebalo da izazovu divljenje i zavist. A iza savršenih kulisa provejava konstantni osećaj nezadovoljstva zbog onoga što nemamo i što nismo.
Pojam sreće koji se danas uglavnom pogrešno interpretira često je glavni razlog što smo nesrećni. Pod ’srećom’ se podrazumeva da imamo sve potrebne predispozicije za savršenstvo. Sve ono čime nam reklame na TV-u i retuširane fotografije na društenim mrežama pune glavu. Naravno da je sreća iz fotošopa nedostižna, baš kao i leteći ćilimi, palate na nebu ili ostrvo s blagom, pa onda nije ni čudo što smo stalno nezadovoljni.
Šteta, jer postoji vrlo prost način da budemo srećni. On je poznat od davnina, od vremena starih mudraca i drevnih zapisa, i podrazumeva negovanje jednostavne prakse: zahvalnosti. Umesto da nam cilj bude dostizanje sreće kako je definiše današnji marketing, potrebno je samo da sebe uvek podsećamo na ovu istinu: u životu uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni.
Umesto da čekamo nedostižnu savršenu sreću, redovno negujući zahvalnost shvatićemo da nam se sreća uvukla u život a da to nismo ni primetili. I ne samo to, shvatićemo da živimo u izobilju. Iako je zahvalnost nezaobilazna komponenta religija i duhovnih učenja, ona nije zagarantovana samo onima koji ih praktikuju. Ona je besplatna, svevremena, nezavisna i svačija, ko god želi da je dovede u svoj život. A i sve je češći predmet naučnih istraživanja.
Brojna istraživanja bavila su se pozitivnim uticajem zahvalnosti na zdravlje i opštu dobrobit. Jedno od njih pratilo je tri grupe ispitanika koje su svakodnevno vodile dnevnik: jedna grupa o stvarima na kojima je zahvalna, druga o onome što ih muči i treća o svakodnevnim događajima. Nakon deset nedelja, ispitanici iz prve grupe osećali su se bolje čak za 25% i vežbali 1,5 sat više u odnosu na preostale dve grupe. Takođe, pružali su jedni drugima veću emotivnu podršku. Statistički, negovanje zahvalnosti smanjuje fizičku bol za 10%, poboljšava kvalitet sna za 25%, smanjuje simptome depresije za 35%…
Brojne studije došle su do sličnog zaključka da redovno praktikovanje zahvalnosti ima sledeće moći:
štiti nas od negativnosti
povećava nivo sreće najmanje za četvrtinu
pomaže uspostavljanje novih sinapsi u mozgu
eliminiše stres i depresiju
leči i jača imunitet
pomaže da živimo zdravije i više se krećemo
poboljšava san
jača samopouzdanje
eliminiše osećaj zavisti prema drugima
povećava nivo energije
poboljšava društvene odnose i jača prijateljstva
jača porodične odnose
pomaže nam da živimo u sadašnjem trenutku
pomaže da se izborimo sa strahovima
smanjuje glad za materijalnim
jača strpljenje, pokornost, mudrost, istrajnost
pomaže da bolje i efikasnije radimo
pomaže da lakše donosimo odluke
opušta
Svakodnevne aktivnosti nam lako odvlače pažnju, pa zaboravljamo da budemo zahvalni. Kao i za sve dobre stvari u životu, i za to nam je potreban svesni napor, koji će nakon nekog vremena postati navika. Evo nekoliko jednostavnih načina da praktikujete zahvalnost:
Uzmite olovku i papir i napravite spisak svega na čemu ste zahvalni u životu.
Svakog jutra, čim se probudite, pomislite na jednu stvar na kojoj ste zahvalni. Pomislite da je pred vama 86.400 sekundi koje su vam poklonjene da od njih uradite nešto korisno, lepo, veličanstveno.
Prisetite se svih teških i izazovnih situacija koje su od vas napravile bolju osobu.
Obratite pažnju na sitnice. Jutarnja kafa, dobra knjiga, par ljubaznih reči razmenjenih sa komšijama, miris voća na pijaci.
Redovno govorite ljudima iz svoje okoline šta kod njih cenite.
Setite se svojih dostignuća i svega što volite kod sebe.
Pogledajte se u ogledalo i zapazite svoje lepe osobine, fizičke i mentalne.
Nemojte čekati da nešto izgubite da biste počeli da ga cenite. Pravo izobilje je ono što imamo sada, a ako nam je pogled stalno uperen u budućnost i ono što nemamo, gubimo priliku da uživamo u svom pravom trenutnom bogatstvu.
Leti volimo da hodamo bosi, naročito na moru i plaži, i po povratku kući često se iznenadimo kada nam pogled padne na stopala. Iako po dolasku hladnijeg vremena nosimo čarape i cipele, ispucale pete nisu nikad poželjne, za oko, komfor ili zdravlje.
Naše pete prirodno apsorbuju šok i prilagođavaju se podlozi kako s njom dolazimo u kontakt prilikom hoda ili trčanja. Da bi ispunile svoju funkciju, pete i koža na njima moraju biti elastične. Suva koža je najveći krivac za nastanak pukotina na petama. Koža bez vlage postaje kruta, neelastična, pa kada se na sve to doda naša težina i pritisak, ’jastučić’ od masnog tkiva i kože ispod petne kosti se širi i koža puca. Ako patimo od prekomerne težine, i naše pete će neminovno osetiti razliku.
Petama ne pogoduju ni dugotrajno stajanje, naročito na tvrdim podlogama, neudobne cipele, cipele koje loše naležu pozadi pa se tokom hoda taru o petu, kao i nepravilan hod i gaženje samo jednom stranom stopala.
Kada duže hodamo bosi i pete će otvrdnuti jer će koža biti podložnija isušivanju, a ako ih zapustimo, pukotine će se širiti i produbljivati. Osim što nisu prijatne za oko, pukotine na petama mogu biti neprijatne, bolne, pa čak i prokrvariti. Tada su podložne infekcijama jer se nečistoće zavlače u njih i lako prodiru u krvotok. Osim zadebljanja i pukotina na petama, na ivicama se mogu pojaviti i žuljevi.
Kako žene češće nose neudobnu obuću, ali i duže stoje, statistički su duplo sklonije nastanku ispucalih peta. Kako godine odmiču, tako nam i koža postaje suvlja, naročito s početkom menopauze. Zato je redovna i pravilna nega vrlo bitna.
Ako su nam pete ekstremno ispucale i zapuštene, potrebna nam je pomoć stručnjaka. Ali ekstreme možemo izbeći redovnom negom. Povremeno je potrebno noge potopiti u toplu vodu i sačekati da koža omekša, pa pete istrljati grubim kamenom ili turpijom za pete. Tako ćemo skinuti odumrlu kožu, ali to nije sve – neophodno je da petama obezbedimo vlagu i da ih ’nahranimo’.
Za to su nam potrebni prirodni sastojci koji će ne samo doći u dodir s površinom kože, već prodreti u nju, regenerisati je i zadržati vlažnost. Jedan od takvih sastojaka je kakao buter. Osim svoje sjajne teksture i mirisa, kakao buter je pravi raj za kožu. Obilje antioksidanata u njemu sprečava starenje kože i uticaj štetnih materija iz okoline. Prepun je hranljivih materija, posebno masnih kiselina kao što su stearinska, palminska, miristička, arahidonska i laurijska, a sadrži i cink i vitamin E. Osim što hrani kožu, kakao buter ima veliku sposobnost zadržavanja vlage, pa tako sprečava pucanje. Kada na njega još dodamo i pčelinji vosak, sprečićemo dodatno upale i isušivanje.
Idealna prirodna ulja za negu kože su ulja semenki grožđa, avokada, jojobe, nevena, pšeničnih klica i čileanske ruže. Ona će ne samo sprečiti pucanje i starenje kože, već i pospešiti zarastanje, regeneraciju, isušivanje, dubinski je nahraniti i stimulisati metabolizam kolagena. Mnoštvo minerala i vitamina, poput selena, hroma, bakra, joda, cinka, vitamina B kompleksa i vitamina E, daće petama blistavost, gipkost, sprečiti i otkloniti komplikacije i poremećaje kože, a njihovo antioksidantno dejstvo sprečiti prodiranje bakterija u epitel. Adekvatna hidratacija ali i zadržavanje vlage i hranljivih materija duboko u koži sprečiće deformitete, pojavu zadebljanja i žuljeva.
Kada je nega stopala u pitanju, bitno je, pored zadebljanja kože, sprečiti i pojavu infekcija i neprijatnog mirisa. Tu nam mogu pomoći eterična ulja, pre svega čajevca sa prirodnim antiseptičnim i antifungicidnim dejstvom. Udruženo s uljima žalfije i karanfilića, ulje čajevca će pomoći da se spreče i otklone gljivične infekcije stopala, ublažiće znojenje nogu i neprijatne mirise, a efikasno je i kod virusnih bradavica.
Svi ovi sjajni sastojci deo su visokokvalitetnog i prirodnog melema za negu stopala – Devi melema za pete. Pored udobne i kvalitetne obuće i čistih pamučnih čarapa, Devi melem za pete je treći neophodni činilac srećnih, mekih i glatkih peta. Upotreba nikad jednostavnija: nakon tuširanja ili kupanja dovoljno je da stopala namažemo ovim melemom, obučemo čiste pamučne čarapice (možemo imati jedan par specijalno za tu svrhu) i pustimo melem da odradi svoje. A na ulici će nas prepoznati i pre nego što ugledaju naše lice po gipkom hodu.
Prosečna osoba provede čak 26 godina života u snu. To je kao da živimo čitav jedan paralelni život, a nemamo ni najmanju ideju gde ga provodimo. Telo nam je u krevetu, a gde je naš um, naša svest? Uz sva saznanja nauke, san nam je i dalje velika nepoznanica, i za bezbroj neobičnih situacija jednostavno nema definitivnog objašnjenja.
Jedna od najneobičnijih pojava vezanih za san je mesečarenje. Poznato i pod imenom somnambulizam, hodanje i obavljanje raznih aktivnosti u snu deluje potpuno paranormalno. Mesečarenje može biti bezazleno, ali i vrlo opasno, jer tada smo apsolutno neustrašivi: ima slučajeva osoba koje su iskakale kroz prozor, hodale po simsu ili čak počinile ubistva tokom sna.
Ono što znamo danas je da se somnambulizam javlja u NREM fazi sna. NREM, skraćeno od ’nonrapid eye movement’, faza je kada oči miruju, za razliku od REM – rapid eye movement, faze kada brzo pomeramo oči dok spavamo. Snovi tokom REM faze su apstraktni, dok su u NREM fazi vrlo jasni i logični, mada, ako se tada probudimo, teško da ćemo se sećati sna. U ovoj fazi aktivnost mozga se maksimalno smanjuje, za razliku od tela koje je još uvek aktivno. Dakle mozak je uspavan, ali telo je budno.
GABA neurotransmiter
Još uvek nije jasno šta izaziva mesečarenje, ali pretpostavlja se da ima veze sa gama-aminobuternom kiselinom, GABA, neurotrasmiterom koji, između ostalog, reguliše i cikluse spavanja, kao i rad mišića tokom sna. Kod dece su neuroni koji otpuštaju GABA još uvek u razvoju, pa su, smatra se, skloniji mesečarenju od odraslih. Ali i kod određenog broja odraslih osoba GABA može biti nedovoljno efikasna. Sklonost ka mesečarenju se u velikoj meri može i naslediti, i dete ima 45% šanse da bude mesečar ako mu je to jedan od roditelja, i čak 60% šanse ako su mu oba roditelja mesečari.
Osim što opušta i omogućava dobar san, gama-aminobuterna kiselina doprinosi i smanjenju masnih naslaga i povećanju mišićne mase tako što prirodno stimuliše hipofizu da luči hormon rasta. Zato su i osobe koje pate od nesanice često sklonije gojenju.
Smatra se i da mesečarenje mogu pojačati emotivni ili psihološki problemi, umor, nesanica, bolest, povišena temperatura, ili stanja poput apnee ili noćnih strahova. Mesečare nije lako probuditi, a nije ni potrebno, dovoljno je samo ih ’preusmeriti’ do kreveta. Često osobe u takvom stanju imaju otvorene oči i bezizražajan izraz lica, a nakon buđenja se ničega ne sećaju, dezorijentisani su, a ponekad mogu biti i agresivni.
I danas, kada znamo sve naučne činjenice vezane za somnambulizam, mesečari nam deluju misteriozno, volšebno i neprijatno. Nekada se verovalo da tokom sna duša napušta telo, pa, ako probudimo mesečara, nikada mu se neće vratiti. Očaranost ovim fenomenom protkala je mitove i umetnost od davnina: mesečare su zaposedali demoni ili više sile, bogovi ili đavoli bi otimali ljude tokom sna, a u srednjem veku se smatralo da je mesečarenje čak i zarazno. Porodice u kojima je bilo mesečara često bi bile izopštene iz društva, jer to je bila kletva, beleg zla ili kazna zbog neispovedanog greha.
Verovatno najpoznatija mesečarka je Ledi Magbet, čuvena Šekspirova heroina, koja noću tumara po zamku pokušavajući da otare krv sa ruku, zapravo da ’opere’ nečistu savest nakon što je svog slabog i povodljivog muža ubedila da ubije kralja Dankana i preuzme škotski presto. Kod Šekspira je mesečarenje ozbiljan poremećaj, neka vrsta melanholije, ’velika uznemirenost mozga’, u skladu sa medicinom u vreme Džejmsa I sa početka 17. veka. Priču o Ledi Magbet za svoju istoimenu čuvenu operu koristi Đuzepe Verdi u 19. veku kada počinje razvoj neurologije i zainteresovanost za podsvesno. Mesečarenje je neuropsihijatrijski poremećaj, odraz anksioznosti ili, još uvek pod uticajem religije, prikrivenog greha.
Ežen Delakroa, Ledi Magbet mesečari
Da je mesečarenje odvajkada povezivano sa poremećajima psihe svedoči i poreklo reči: mesečarenje u našem jeziku je povezano s mesecom, lunom od luna na latinskom, što je u kasnolatinskom evoluiralo u lunaticus, pa preko starofrancuskog lunatique došlo do lunatic u srednjeengleskom, sve usled verovanja da mesec može izazvati ludilo. Reč lunatic i danas postoji u engleskom i označava mentalno bolesnu osobu, ali i ekscentrika, baš kao i naši pojmovi ludak i ludilo koji potiču od ’pomerene pameti’ izazvane mesecom, lunom.
Danas znamo da mesečarenje nije psihijatrijski poremećaj i mogli bismo reći da je Ledi Magbet bila u NREM fazi sna dok je tumarala zamkom, kao i da je verovatno patila od poremećaja ponašanja u REM spavanju – RBD (REM behavior disorder), koji obično pogađa starije osobe i navodi ih da ’odigravaju’ snove, uz pojačanu fizičku aktivnost, pričanje, viku pa čak i agresiju. Neretko, usled ovog poremećaja, inače miroljubive osobe sanjaju da im je život u opasnosti, pa tokom ’samoodbrane’ mogu da povrede i partnera s kojim dele krevet.
Ako 26 godina provedemo u snu, čak dodatnih 7 godina provedemo pokušavajući da zaspimo. To je ukupno 33 godine u krevetu. Nema sumnje da nam je život mnogo lakši ako te 33 godine provedemo u mirnom i okrepljujućem snu. Danas smo stalno pod stresom i kada na kraju dugog i aktivnog dana legnemo u krevet, mozak nastavlja vrtoglavu aktivnost i ne dopušta nam da utonemo u san. Obično tada posegnemo za benzodijazepinima, najčešće prepisivanim psihoaktivnim lekovima. Benzodijazepini deluju tako što se vezuju za GABA – gama aminobuternu kiselinu koja sprečava neuronske nadražaje i na taj način opušta i olakšava san. Međutim, na isti način rade i neke lekovite biljke, na primer valerijana. Valerijana povećava koncentraciju GABA neurotransmitera u procepu između dve nervne ćelije, povećava njeno lučenje i smanjuje ponovni ulazak supstance u ćeliju. Zato ova biljka ima sedativno i anksiolitičko delovanje, smanjuje nervnu napetost, razdražljivost, nesanicu, a može da pomogne i kod odvikavanja od diazepama.
Za razliku od sintetičkih lekova, valerijana nema neželjenih dejstava, ne izaziva fizičku zavisnost a istraživanja su pokazala da povoljno utiče i na lečenje srčane aritmije. Pored valerijane, idealne biljke za lakši san i smirivanje modernog, ’hiperaktivnog mozga’ su hmelj i matičnjak. Ovo korisno trojstvo deo je savremenog, a na tradiciji zasnovanog prirodnog preparata Optima Forma, najboljeg prijatelja nesanicom izmučenog modernog čoveka. Pored lakog i mirnog sna tokom noći, Optima Forma obezbeđuje bolju koncentraciju i pamćenje tokom dana.
Optima Forma, za kvalitetne 33 godine u krevetu, i kad nam luna viri kroz prozor!
Kod nas je poznato kao hrana za papagaje, ali možda su upravo zahvaljujući njemu papagaji dugovečni. Proso, žitarica sitnog zrna pomalo orašastog ukusa, idealno je za osobe alergnične na gluten, kao i one koji žele da smršaju. Ima nizak glikemijski indeks, apsorbuje višak vode u organizmu i tako smanjuje oticanje, a bogato je proteinima pa nam pomaže da gradimo i jačamo mišiće.
Proso bi trebalo da bude deo svakodnevne ishrane svih nas. Bogato je omega-3 esencijalnim masnim kiselinama, gvožđem, kalijumom, magnezijumom, fosforom i manganom. Ova žitarica je izvor dobrih ugljenih hidrata, prepuno je rastopivih vlakana, lako se vari, eliminiše zatvor, gasove i grčeve, čisti creva, pomaže obnavljanje crevne flore, ne opterećuje jetru i podstiče eliminaciju toksina iz organizma.
Njegov sastav minerala je optimalan za očuvanje kardiovaskularnog sistema i poželjan nivo holesterola. Nizak glikemijski indeks čini ga hranom idealnom za dijabetičare, a sjajan je i za osobe sa osetljivim stomakom kao i one koje pate od migrena. Bogat je antioksidansima koji uništavaju ćelije karcinoma, posebno je efikasan kao preventiva od raka dojke. Proso je dobro za decu, naročito sklonu respiratornim smetnjama jer širi bronhije i olakšava disanje, a njegov visok sadržaj fosfora pomaže izgradnju koštanog sistema.
Ali posebno je dobro kod osoba koje pate od poremećaja rada bubrega i kamena i peska u bubregu, žuči i bešici. U narodnoj medicini proso se dugo koristi za otklanjanje kamena, naročito voda u kojoj je skuvano i odstojalo.
Pa ne dozvolite da samo vaš papagaj uživa u blagodetima prosa. Dodiše, za ljudsku upotrebu mora se koristiti oljušteno zrno, a na tržištu je dostupno brašno, griz kao i prosene pahuljice.
Za pripremu ovog tropskog pudinga s prosom potrebne su nam baš prosene pahuljice. Evo jednostavnog recepta za ukusan obrok koji podiže energiju i drži sitost.
Sastojci:
400 ml mleka (običnog ili biljnog, od orašastih plodova ili kokosa)
100 gr prosenih pahuljica
3 kašike (30 gr) kokosovog brašna
4 urme
seckana crna čokolada ili kakao za posipanje
10 badema
Urme očistiti od koščica i iscepkati a sirove bademe iseckati na listiće. Staviti mleko u mali lonac, uključiti ringlu pa dodati urme i bademe, i kad mleko proključa sipati prosene pahuljice i kokosovo brašno. Smanjiti vatru i kuvati uz konstantno mešanje 5 minuta. Trebalo bi da se dobije kašasta, gušća smesa.
Skinuti posudu sa ringle i rasporediti smesu u tri činijce, poravnati vrh, pa ostaviti da se ohladi. Potom prevrnuti sadržaj činijca na tanjiriće i posuti kakaom ili seckanom crnom čokoladom. Jedna porcija ovog pudinga ima oko 300 kalorija.
Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!
Počinje kao peckanje prilikom mokrenja koje se naglo pojačava, baš kao i potreba za odlaskom u toalet. Ako ove simptome ignorišemo, može doći i do bola prilikom mokrenja, mučnine, povraćanja, povišene temperature, a urin može potamneti ili se čak u njemu pojaviti krv.
Urinarna infekcija nastaje kada bakterije preko mokraćnog kanala (uretre) dospeju u bešiku. Znatno su češće kod žena nego kod muškaraca, ali kada se dese muškarcima mogu da pogode i prostatu pa je tada lečenje duže. Žene češće pate jer su im mokraćni kanali kraći, a neki od rizika su i vaginalni seks i upotreba spermicida pa, ukoliko urinarne infekcije postanu učestale, preporučuje se izbor drugačije kontrole začeća. Ono što dodatno ’dodaje ulje na vatru’ kod ovih vrsta infekcija je premali unos tečnosti, često kupanje u kadi, ignorisanje potrebe za odlaskom u toalet i zadržavanje mokraće, kao i kamenčići u bubregu.
Najčešći i najnaporniji ’nezvani gost’ – uzročnik urinarnih infekcija, čak do 95% njih, je bakterija Ešerihija koli (Escherichia coli), konkretno uropatogena E. coli (UPEC). ’Krštena’ je po Teodoru Ešerihu (Theodor Escherich), nemačko-austrijskom bakteriologu koji je otkrio 1885. Ešerihija ima više vrsta i obično žive u našem digestivnom traktu gde pomažu varenje, ali neki sojevi mogu napraviti ozbiljne infekcije, čak opasne po život, kako u crevima tako i u plućima. Nepoželjne sojeve Ešerihije najčešće unesemo u organizam preko nedovoljno termički obrađenog mesa i mleka, voća i povrća, zagađene vode, ali i kontaktom s drugim ljudima. Međutim, možemo se zaraziti i sami ako je neadekvatnom higijenom iz crevnog trakta prenesemo u urinarni.
Kada se Ešerihija ušunja u bešiku nastaje cistitis, upala bešike. Potreba za mokrenjem postaje neizdrživa, javlja se peckanje i bol prilikom mokrenja. Mokraća postaje mutna i neprijatnog mirisa, a žene mogu osetiti i bol u maloj karlici. Ako se infekcija zapusti, može dospeti i do bubrega i uzrokovati ozbiljne komplikacije, kao na primer hemolitički uremički sindrom.
Ono što ljudi najčešće rade kada dođe do urinarne infekcije je da na svoju ruku počnu terapiju antibiotikom, što se nikako ne preporučuje jer tako sojevi ove bakterije obično postaju rezistentni i onda nam je sve teže da ih se oslobodimo. Najbolji način da dobijemo pravu terapiju je pomoću urinokulture i lekarske konsultacije. Ešerihiju je potrebno lečiti antibiotikom, ali je vrlo bitno pronaći onaj pravi. Tada terapija traje do pet dana.
Ali, pored antibiotika, efikasnosti terapije može veoma doprineti i lekovito bilje uz adekvatan unos tečnosti. Vrlo delotvorne biljke kod problema s urinarnim traktom su koren maslačka, čestoslavica, zlatnica, list breze i rastavić. Ne samo da će svojim diuretičkim dejstvom uticati na eliminaciju bakterija, već će smiriti akutne i hronične upale, doprineti eliminaciji peska i sitnih kamenčića iz bubrega, olakšati bolne krize, a kod muškaraca smiriti probleme s prostatom. Sve ove biljke deo su prirodnog preparata Nefrovit.
Kako su kod žena upale mokraćnog trakta često povezane s genitalnim, odličnu prevenciju može pružiti i Femisan A, pored vrlo efikasne uloge u balansiranju hormona, prevenciji i smanjenju tegoba ženskog reproduktivnog sistema.
Muškoj populaciji, kojoj urinarne infekcije neretko izazivaju probleme s prostatom, vrlo efikasnu bakteriostatičku i baktericidnu zaštitu pruža Hipoprostat. I ovaj preparat pojačanom diurezom pomaže u eliminaciji štetnih bakterija i toksina, a osim što je efikasan kod infekcija urinarnog trakta, povećava vitalnost prostate.
Kod osoba koje su sklone urinarnim infekcijama vrlo je bitna preventiva. Ispravna higijena, izbor adekvatne kontrole začeća za žene, unos dovoljne količine tečnosti, kao i preparat po izboru – Nefrovit, Femisan A ili Hipoprostat, pomoći će da se ovim nezvanim gostima zauvek zatvore vrata.
Iako mu čak 77% kalorija dolazi iz masti, avokado treba obavezno uključiti u svakodnevnu ishranu. Ova najmasnija biljka na svetu prepuna je oleinske kiseline, mononezasićene masne kiseline koja i maslinovo ulje drži na dobrom glasu. Oleinska kiselina smanjuje upale i dokazano ima pozitivan uticaj na gene koji su povezani sa karcinomom. Kako su ove masti prilično otporne na toplotu, avokado se može i termički obrađivati pa ga tako jednostavnije i češće možemo staviti na trpezu.
Osim što štiti srce i krvne sudove jer smanjuje nivo lošeg holesterola i triglicerida, avokado sadrži karotinoide lutein i zeaksantin, antioksidante neophodne za zdravlje očiju, pa pomaže da sprečimo pojavu makularne degeneracije i katarakte. Njegovo protivupalno dejstvo pomaže osobama s artritisom. Bogat je liposolubilnim vitaminima A, D, E i K koje telo lako može da iskoristi, a pomaže i da bolje iskoristimo nutrijente iz ostale biljne hrane. Zato ga je dobro dodati u salatu.
Iako je dosta mastan, avokado pomaže da smršamo i održimo zdravu telesnu masu. Osobe koje ga redovno konzumiraju imaju manji indeks telesne mase i niži nivo visceralnih masti. Prepun je rastvorivih vlakana koji održavaju zdravu crevnu floru. Jedna studija je pokazala da su redovni korisnici avokada pod manjim rizikom od metaboličkog sindroma.
Avokado ima više kalijuma od banane pa prirodno reguliše krvni pritisak, a sjajan je i za sportiste i osobe izložene težem fizičkom naporu.
Nije ni čudo što se avokado često naziva ‘superhranom’. Ali nije jedini. U superhranu spadaju i jaja, koja su do nedavno bila nepravedno optuživana za visok holesterol i koronarna oboljenja. Sada znamo da ne samo da to nije istina, već da jaja spadaju u hranu s najvećim brojem nutrijenata.
Jaja sadrže niz vitamina, uključujući i redak a neophodan B12, kao i holin, bitan za izgradnju ćelijskih membrana i moždanih sinapsi. I ono je bogato luteinom i zeaksantinom kao i avokado, kao i omega-3 masnim kiselinama koje štite koronarni sistem.
Jaja sadrže sve esencijalne amino kiseline neophodne za ljudsku ishranu, pa pomažu da gradimo mišiće, održimo zdravu kilažu i sačuvamo zdravlje kostiju. Zasitna su i neprevaziđena kad smo na dijeti.
A kako iskombinovati avokado i jaje? Vrlo lako. Za jedan odličan, zasitan i zdrav obrok potrebni su nam jedan zreli avokado i dva manja jajeta.
Avokado presečemo uzduž na pola, izvadimo koščicu, do pola izdubimo sredinu – i sačuvamo taj deo za neku buduću salatu.
Potom ga položimo na pleh za pečenje. Možemo upotrebiti foliju da ga fiksiramo. U udubljenja razbijemo po jaje i začinimo po ukusu. Pečemo oko 20 minuta na 200 stepeni (dok se belance skroz ne stegne).
Ako smo na proteinskoj dijeti, uz ovu kombinaciju odlično idu grilovane pečurke, mada je možemo koristiti uz sve i za bilo koji obrok.
Pa eto ideje za veoma zdrav obrok koji se izuzetno lako i brzo sprema. I kada se žurimo, možemo pojesti nešto kvalitetno.
Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite – Equigal!
Godine 1929. naučnik Edvard Adelbert Dojzi (Edward Adelbert Doisy) otkriva estrogen, nakon višegodišnjeg rada na analitičkim metodama merenja supstanci u krvi i urinu. Nakon ovog otkrića, bilo je samo pitanje vremena kada će farmaceutska industrija na tržište izbaciti hormonski lek. Prvi takav preparat na bazi estrogena zvao se Emmenin, a sastojao se od ekstrakta humane placente u alkoholu. Predstavljen je 1935. u publikaciji Kanadske lekarske komore kao lek za bolne menstruacije.
Wikipedia
Ubrzo, kako se preparat komercijalizovao, proizvodnja estrogena se širi, a 1942. američka FDA odobrava i prvi sintetički estrogen proizveden iz supstanci izdvojenih u urinu skotnih kobila. Premarin, skraćeno od pregnant mares urine (urin skotnih kobila), registrovan je i kao lek za valunge u menopauzi. Za prvu kontraceptivnu pilulu put u Americi je bio mnogo duži, i ona je odobrena tek 1960. Dakle, sintetički hormoni su se od samog početka prvenstveno koristili za olakšavanje tegoba u menopauzi, valunga, noćnog preznojavanja i nervoze.
Već početkom pedesetih pojavila se zabrinutost da bi hormonska supstituciona terapija mogla imati negativne posledice po zdravlje žena. Te brige je ćušnula u zapećak knjiga koju je Robert Vilson (Robert A. Wilson) objavio 1966. pod nazivom Zauvek ženstvena (Feminine Forever). Ovaj ginekolog iz Bruklina implicirao je da žena bez estrogena više nije žena. Uz pomoć sintetičkog estrogena, ona bi mogla da bude ženstvena do kraja života, samo ako to želi. Menopauza se može sprečiti samo pomoću jedne pilulice, i žena može i dalje biti privlačna svom mužu, iako stari brže od njega.
I tako su žene šezdesetih godina pohrlile kod ginekologa, po pilulu večne mladosti. Ali, već tokom sedamdesetih, neka istraživanja su pokazala da sintetički estrogen zaista ima svoju mračnu stranu: povećava rizik od raka endometrijuma. Tako je nastala pilula sa kombinacijom estrogena i progesterona za koju se mislilo da je rešila problem. I opet je jedna knjiga uzdrmala svet, ovog puta autor je bila žena i borac za ženska prava Barbara Simen (Barbara Seaman). Simen je pisala kolumne za ženske časopise u kojima je u fokusu bila žena, a ne moderna dostignuća nauke, i ukazala na činjenicu da žene nisu adekvatno informisane prilikom donošenja odluke o uzimanju oralnih kontraceptiva. Ona je to znala iz prve ruke, jer je upravo Premarin bio uzrok smrti njene tetke.
Wikipedia
Kao rezultat njenog zalaganja za ženska prava i dugogodišnjih istraživanja, nastala je knjiga Dokazi doktora protiv Pilule (The Doctors’ Case against the Pill) koja je uzdrmala javnost i dovela do zakona kojim se uvodi obavezno upozorenje na leku. Simen se, sve do svoje smrti 2008. godine borila za prava žena i upozoravala javnost na rezultate malih kliničkih studija koje su hormonalnu terapiju povezivale s rakom dojke, šlogom i trombom.
A šta se dešava danas? Danas deluje kao da je hormonalna terapija popularnija nego ikad. Doktori je masovno prepisuju ženama u menopauzi kao preventivu i lek za sve, od bora, akni, preko depresije do Alchajmerovog oboljenja i infarkta. A kako se žudnja za večnom mladošću nikada ne gasi, naročito danas kada se izgled i lepota maksimalno potenciraju, pilula ima široku publiku.
Farmaceutska industrija je sprovodila niz studija kojima je želela da dokaže da hormonska terapija nudi zaštitu od niza oboljenja, jedna od njih je bila HERS – The Heart and Estrogen/Progestin Replacement Study, Srce i supstituciona terapija estrogenom/progestinom, rađena na oko 3000 žena s kardivaskularnim oboljenjima koje su uzimale hormonsku terapiju ili placebo. Nakon praćenja tokom 4 godine, objavljeni su rezultati studije 1998. godine koji decidno ukazuju da hormonska terapija ne samo da ne sprečava infarkt i kardiovaskularna oboljenja, naprotiv, čak može povećati rizik od nastanka krvnih ugrušaka.
Početkom novog milenijuma rađena je studija koja je, nakon praćenja žena tokom pet godina, došla do zaključka da su žene koje uzimaju kombinovnu hormonalnu terapiju pod vrlo visokim rizikom od nastanka raka dojke. Šta više, istraživači su rešili da studiju prekinu jer dalje insistiranje na hormonalnoj terapiji ne bi bilo moralno.
Nedavno je studija Univerziteta u Oksfordu došla je do zaključka da je rizik od raka dojke povećan i nakon prestanka hormonske terapije u menopauzi, i to čitavu deceniju. To znači da su žene pod duplo većim rizikom nego što se to do sad verovalo. Računica studije je da od sto žena koje uzimaju hormonsku terapiju, njih šest će dobiti rak dojke u periodu od 50. do 69. godine života. Profesorka Valeri Beral s Oksfordskog univerziteta izjavila je da je ranije bilo uvreženo verovanje da, ako se s terapijom počne pre pedesete godine života, nema rizika, ali to nije tačno. Nažalost, to je rasprostranjeni mit, a ispostavilo se da su rizici duplo veći od onoga što se ranije mislilo.
Zauvek ženstvena? Što da ne. Ali pre svega – zdrava. Simptomi menopauze nisu prijatni, i nažalost, često mogu da nam srozaju samopouzdanje. Tada verujemo da nismo lepe, da ne možemo biti vitke, privlačne… Ali to nije istina. Zdravim načinom života i brižnom negom možemo postići prirodnu lepotu koja traje i ne može se meriti ni sa kakvim veštačkim efektima. Takođe, treba da prihvatimo činjenicu da priroda nije uzalud izmislila menopauzu, i da sve ima svoju svrhu. Kada se s tim pomirimo, starimo lepo, mudro, i što je najvažnije – s verom u sebe. Tada nikakve ’moderne metode’ za večnu mladost ne mogu da nam pomute um.
A simptomi? Pa da, biće valunga, nervoze, nesanice, preznojavanja… ali i to se da rešiti prirodnim putem. Kako su to radile žene vekovima pre veštačkih hormona? Znale su koje biljke da uberu: belu imelu, matičnjak, hajdučku travu, neven, valerijanu… Danas ih sve možemo naći u Femisanu B – potpuno prirodnom preparatu bez hormona iz laboratorije Herba Sveta. Osim što uklanja neprijatne tegobe, Femisan B deluje preventivno kod arterioskleroze, osteoporoze, visokog krvnog pritiska i dijabetesa.
Ženstvenost dolazi iz glave, a olakšanje iz Femisana B.
