Kako nas bajke vaspitavaju

Svi smo mi odrasli na bajkama. Bajke, legende i mitovi su osnova ne samo detinjstva svakog pojedinca, već i detinjstva ljudskog roda, i postojale su mnogo pre pisane reči. Iako su domaće bajke deo velikog nacionalnog blaga, one na kojima su naše generacije odrasle su većinom potekle sa zapada, i nametnute su nam, uz jasne i dopadljive slikovnice i crtane filmove, kao standard. Nema deteta koje nije čulo za Pepeljugu i Uspavanu lepoticu ili gledalo čuvene Diznijeve crtane filmove.

Braća Grim su Pepeljugu objavila 1812. godine, ali sama zvanična priča potiče iz 1697. i Bajki Mama Guske Šarla Peroa, francuskog književnika koji je narodne usmene priče pretočio u pisanu zbirku, a koja je, osim Pepeljuge, sadržala i Crvenkapu, Uspavanu lepoticu i Mačka u Čizmama. Pored braće Grim, Pero je inspirisao i Andersena da prikuplja bajke, a istim ’virusom’ zarazio se i naš Vuk Karadžić.

Takav istorijat pisanih bajki pominju književni anali. Nije teško primetiti da su pisci svi muškarci, kao i da se u samim bajkama ponavlja sličan obrazac: muškarac je taj koji je na visokom položaju, kralj ili princ, a žena je siromašna, nemoćna ali lepa i dobrodušna i privlači pažnju princa koji se na kraju njome oženi i izbavlja je iz bede i zla. Vuk Karadžić naše bajke deli na muške i ženske i kaže da su ženske one ’u kojima se pripovijedaju kojejkakva čudesa što ne može biti, a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.’

Davno pre pisane reči, bajkovita tkanja kao potku imala su podsvest društva. Svaki dalji čvor koji bi se na njih vezivao sadržao je verovanja, običaje, istoriju, kulturu, društvena pravila, folklor, i iz svega toga moglo se saznati mnogo o toj zajednici ili društvu. Kako su prve društvene zajednice bile okupljene oko žena, odnosno matrifokalne, bajke i predanja nosile su dubok ženski pečat i simboliku. Možda je upravo na to Vuk Karadžić mislio kada je klasifikovao naše bajke kao ženske i muške. Jer ženske su drevnije i sadrže duboku simboliku, a muške su realnije i praktičnije.

Bajke nas od najranijeg detinjstva uče da postoji dobro i zlo, da se poštenje isplati, da čestite prati sreća a da nepošteni kad-tad stradaju za svoja nedela, ali osim najbitnijih društvenih vrednosti, pomažu nam putem simbola da se izborimo sa svojim strahovima i košmarima. U bajkama je smisao jasan, nada je uvek prisutna, baš kao i nevidljiva sila koja bdi nad nama kao dobra vila. Zato bi se moglo reći da je bajka neophodni element odrastanja, baš kao i majka i majčinska pažnja.

Spomenik braći Grim u Nemačkoj

Pa kako su onda najveći pisci bajki muškarci? Zapravo – nisu. Ono što se uglavnom ne zna je da su moderni tvorci bajki bile žene. Elizabet Vening Heriz (Elizabeth Wannig Harries) u svojoj knjizi čiji bi se naslov mogao prevesti kao ’Dvaput davno’ (Twice upon a Time) pokušava da istoriju vrati na pravi put: malo pre Šarla Peroa a davno pre braće Grim, bajke su 1690. u Francuskoj, pisale i objavljivale conteuses – pripovedačice. Živele su u vreme vladavine kralja Luja 14, autokrate koji je vladao čak 72 godine, sagradio je čuveni Versaj, raskošnu palatu gde je živeo sve do svoje smrti 1715. godine kada je podlegao gangreni.

Versaj

Iako se vreme vladavine Luja 14. smatra prosperitetnim i Francusku je postavilo u centar sveta, umetnosti i nauke, žene su bile veoma sputane i nisu imale nikakva prava. Obično bi ih udavali već sa 15 godina, zakon ih nije štitio, nisu mogle da rade ili raspolažu imovinom, čak ni onom koju bi nasledile, a o razvodu nije moglo biti ni reči. U slučaju neverstva, ili samog njegovog nagoveštaja, ženu bi u najboljem slučaju slali u manastir na odsluženje dvogodišnje kazne. Za razliku od nje, muž bi mogao da ima ljubavnice bez ikakvih posledica.

Baronesa Mari Katrin d’Olnoa

U znak bunta protiv represivnog društva, žene iz visokog društva počinju da pišu i organizuju literarne salone. Sam pojam ’bajke’ (contes de fées) skovala je Baronesa Mari Katrin d’Olnoa (Marie Catherine d’Aulnoy). Prva bajka iz 1690. pripoveda o vilinskoj kraljici Felisite koja vlada svojom raskošnom kraljevinom i obasipa poklonima i pažnjom svog ljubavnika princa Adolfa, koji je na kraju ipak ostavlja zarad lične koristi i slave. I tako, kada Šarl Pero objavljuje svoju Mama Gusku, Baronesa d’Olnoa, zajedno sa Kontesom de Mura, i damama L’Eritije, De la Fors i dr.* već uveliko po salonima drži recitale iz njihove štampane zbirke. Njihove priče hvali  najmoderniji pariski časopis, La Mercure Galant, a slavu su stekle pod zajedničkim imenom les conteuses – pripovedačice.

*Marie-Catherine d’Aulnoy, Louise d’Auneuil, Cathrine Bernard, Catherine Durand, Charlotte-Rose de La Force, Marie-Jeanne L’Heritier de Villandon i Henriette-Julie de Murat

Bajke Baronese d’Olnoa i njenih sledbenica prepune su ironije, parodije i kritike običaja koji sputavaju slobodu žena, naročito ugovorenog braka, što joj je bilo poznato iz ličnog iskustva. I nju su roditelji sa 15 godina udali za 30 godina starijeg muškarca. Njene junakinje, aktivne heroine, obično svoju sudbinu uzimaju u svoje ruke i do tada zacrtane uloge polova se obrću. U njenoj varijanti Pepeljuge, Finette Cendron, nesrećno zaljubljeni princ tuguje, odbija hranu i pada u depresiju. Kraljevi, očevi i vladari u njenim pričama su nesposobni, pasivni i nerazumni. Ove priče nisu bile namenjene deci, već obrazovanoj publici koja je u njima mogla prepoznati i razumeti simboliku i društvenu kritiku. Naravno, bile su trn u oku sveštenstva koje je žučno zagovaralo da se njihovi književni saloni zabrane u Versaju, kao i bilo šta što nastane iz ženskog pera.

D’Olnoa je objavila 12 knjiga i nekoliko zbirki izmišljenih putopisa, i bila je vrlo popularna za svog života, ne samo u Francuskoj već i u okolnim zemljama. Knjige su joj donele prihode dovoljne da odgaji četvoro dece, od šestoro koliko je rodila ali je dvoje izgubila rano, s obzirom da je njen muž bio privržen kocki, a neko vreme je odležao i u Bastilji pod lažnim optužbama da je kritikovao poreze koje je kralj nametnuo. Po nekim izvorima, te priče su potekle upravo od ljubavnika same Baronese koja je tad imala 19 godina. Izgleda da se Mari Katrin žustro i odvažno borila na svim frontovima i svim sredstvima protiv nametnute muške dominacije. Baš kao i njene heroine.

A šta mi danas možemo naučiti od pripovedačica? Iako žene danas imaju mnogo veća prava, i dalje nose u sebi nesvesni strah i nedostatak samopouzdanja koji im često ne dozvoljavaju da same kroje svoju sudbinu, već im je neophodan ‘princ’ spasitelj. Nije dovoljno samo da se promene zakoni, potrebno je da žene promene svoj sklop svesti. Jedan od načina da to uradimo je da pazimo kakve bajke pričamo svojim kćerima.

Da li smo dovoljno uspešni?

U ljudskom organizmu postoji nagon da procenjuje sopstveno mišljenje i sposobnosti’, bila je polazna hipoteza Leona Festingera, socijalnog psihologa koji se bavio istraživanjem društvenih odnosa. Početkom pedesetih godina prošlog veka Festinger je dobio sredstva da organizuje istraživanje, koje je 1954. rezultiralo zvaničnom studijom. Iako su se brojni sociolozi i psiholozi bavili ovom temom, Festinger je bio prvi koji je upotrebio pojam ’socijalno poređenje’.

U engleskom jeziku postoji fraza ’Keeping up with the Johnses’, što, grubo prevedeno, znači ići u korak s komšijama, parirati im uglavnom u materijalnom smislu. Ako komšija kupi nov auto, nama naš odmah deluje kao najgori krš, pa počinjemo da razmišljamo da ga i mi zamenimo. Ako komšija ide na egzotična putovanja, i mi osećamo potrebu da uplatimo skup aranžman, iako nam je možda potrebnija banja, ili nova veš mašina. U zapadnom svetu je ovaj problem bio dosta izraženiji nego kod nas, iz jednostavnog razloga što smo živeli u drugačijem društvenom uređenju. Ali sa padom socijalizma i prilivom kapitalističkih trendova, a naročito pod uticajem društvenih mreža, taj problem kod nas postaje sve izraženiji.

Svako od nas ima potrebu da sebe procenjuje tako što će se porediti s drugima. Vrednost sebe kao bića i svojih shvatanja potvrđujemo na osnovu neke vrste standarda koji postoji u našoj sredini. I to učimo od malena. Porede nas roditelji sa drugom decom, ocenjuju nas u školi, jedne hvale, druge kude, poredimo se sami sa svojim vršnjacima, pa kasnije kako odrastamo sa kolegama, komšijama, rođacima…

Festinger je napravio razliku između uzlaznog i silaznog društvenog poređenja: uzlazno je kada se poredimo s onima koje smatramo boljima od sebe, a silazno suprotno, sa onima od kojih verujemo da smo mi bolji. A da li ćemo izabrati jedno ili drugo, zavisi mnogo od naše motivacije. Ambiciozne i motivisane osobe, kad god imaju šansu, porediće se sa boljima od sebe. Neko ko je nezadovoljan, nema dovoljno motivacije ili traži izgovor, porediće se sa lošijima od sebe.

Ali ne moramo se uvek porediti s drugima, već i sa samim sobom: možemo tragati za sopstvenim kvalitetima kako bismo se uzdigli, ili porediti se sa sobom iz ranijih dana. Očigledno, određena doza komparacije je pozitivna i može nam pomoći da unapredimo sopstvenu ličnost.

Problem u današnje vreme nastaje iz razloga što ono što vidimo najčešće nije takvo kakvo je. Živimo u ‘fotošopovanom’ svetu gde sve poprima natprirodan izgled. Nije ni potrebno objašnjavati koliko štete može da nam nanese opsesija da se poredimo sa savršenim fotografijama svojih ‘prijatelja’ s društvenih mreža. Koliko su nam društvene mreže omogućile da se povezujemo i imamo pristup moru informacija, toliko su nam učinile i đavolju uslugu konstantnim navođenjem da se poredimo i takmičimo s drugima.

Ukoliko se nalazimo u teškoj situaciji kada nemamo snage da se izborimo s problemima i zauzmemo čvrste stavove, socijalno poređenje na društvenim mrežama može da nam gadno podkopa samopouzdanje. Paradoksalno, s pojavom i jačanjem društvenih mreža, porastao je i globalni nivo usamljenosti, depresije, zavisti, narcisoidnosti, a značajno opao kvalitet društvenih veština. Jedno istraživanje je pokazalo da je čak 60% osoba potvrdilo da im društvene mreže negativno utiču na samopouzdanje. Moderno dostignuće koje bi trebalo da nas povezuje, zapravo nas razdvaja i otuđuje.

Ako nismo u stanju da izgradimo sopstvenu svest i čitamo između redova, bićemo potpuno zavedeni slikama skupih večera, savršenih brakova i porodičnog života, idealnog posla, blistave šminke, garderobe, tirkiznog mora i peščanih plaža u pozadini. Kvalitet života danas se procenjuje brojem ‘lajkova’ postavljenih fotografija, kvalitet prijateljstava kalkulisanjem koliko nas neko podržava na nekoj mreži i ‘šeruje’ naše postove, kvalitet braka na osnovu slika nasmejanih parova, koji verovatno okreću leđa jedno drugom odmah nakon okidanja blica. Kao da postojimo samo ako smo prisutni na ekranu. Zato nije ni čudo što danas svetom hara novi sindrom: strah da nešto propuštamo. FOMO – ‘fear of missing out’ je strah da ljudi oko nas doživljavaju svakojaka zanimljiva iskustva koja mi propuštamo, pa imamo stalnu potrebu da proveravamo na mrežama šta drugi rade.

Danas nove generacije odrastaju uz društvene mreže, i nažalost, možemo očekivati da će nerealni standardi lepote i uspešnosti kojima su okruženi donositi nove sindrome i mentalne poremećaje. Deluje kao da nam naše vreme nudi samo dve opcije: da se lažno predstavljamo i trošimo silnu energiju da održimo tu lažnu sliku, ili da patimo zbog toga kakvi smo i što nismo savršeni.

Naravno, postoji i treća i jedina ispravna opcija: da budemo to što jesmo, čestitamo komšiji na novom autu i nastavimo da s istim elanom vozimo svoj, ili idemo peške, šta god nam više odgovara. Biti svoj nije lako, jer da bismo dostigli taj nivo mentalnog sklopa potrebno je da izgradimo jedan vrlo bitan štit – od tuđeg mišljenja. A taj štit se gradi samopouzdanjem.

Kugla od sira

Ovo nije recept za netolerantne na laktozu, ali je odlična ideja za proslave i skupove kada želite da impresionirate goste, kao i dobro rešenje za svaki dan kada vam treba namaz iz domaće radinosti.

Kalorijska vrednost namaza mnogo zavisi od vrste sira kog odaberemo. Potrebne su nam dve vrste – krem sir i grčka feta. Obe varijante mogu biti nemasne ili punomasne. Izbor je na nama. Nemasna varijanta neće zakinuti na ukusu zbog šarolikih dodataka.

Za kuglu od sira potrebno nam je:

  • 150 grama krem sira, najbolje nemasnog
  • 100 grama grčke fete ili manje kaloričnog mediteranskog sira
  • nekoliko listića sušenog paradajza
  • 5-6 maslina
  • 50 grama oraha
  • mali struk sveže nane.

Pola oraha iseckati a ostatak grubo samleti. U činiji izdrobiti fetu i sjediniti je s krem sirom, pa dodati seckane orahe, sitno seckani sušeni paradajz i masline. Listiće nane dobro iseckati i takođe dodati smesi.

Sve sjediniti, sabiti na dno činije, pokriti i staviti u frižider na pola sata. Potom oblikovati smesu u kuglu, što brže, da se ne ugreje od naših ruku, i uvaljati je u preostale mlevene orahe. Razmeru sastojaka možemo povećavati u skladu sa potrebama.

Ovako pripremljenu kuglu od sira možemo servirati na bezbroj načina – uz seckane prutiće paprike, kelerabe, jabuke, libanski hleb, kriške proje, zapečenu palentu, bruskete, domaći integralni hleb… opet, izbor je na nama i zavisi od toga koliko pazimo na unos kalorija ili smo spremni da se malo opustimo za vreme proslave.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Prošli i budući potopi

Danas su klimatske promene česta tema: topljenje glečera, rast nivoa mora i opšti potop koji nas očekuje ako ne prestanemo da bahato eksploatišemo resurse naše planete i prekrivamo je otpadom. Da li je čovek zaista doprineo globalnom otopljavanju, ili su u pitanju ’krive osunčavanja’ planete i ciklusi o kojima je govorio naš naučnik Milutin Milanković? Ono što je sigurno jeste da smo danas arogantniji nego ikad tokom istorije.

Čovek često zaboravlja moć prirode, sve dok se ne uzdrma tlo i ne poruši mu sva najveća tehnološka dostignuća. Činjenica je da mi živimo na korici lave koja može da je razbije i pokulja u svakom trenutku. I kada se dogodi da priroda iznenada iščupa utikač iz štekera, shvatimo da sve mobilne, digitalne tehnologije i internet veze ne vrede ama baš ništa. Čovek misli da je svemoguć, ali ova planeta ima moć da strese sa sebe sve kao pas buve, u trenutku kada ona to odluči.

Godine 1997. geolozi Rajan i Pitman istraživali su dno Crnog mora i došli do teorije koja je promenila shvatanje daleke istorije. Ispitujući sedimente sa dna mora, kao i dno Bosfora, ova dva naučnika su dokazala da je Crno more nekada bilo jezero, odvojeno od Sredozemnog mora zemljouzom na čijoj sredini je danas Bosforski moreuz. Mramorno more i Dardaneli sa druge strane ovog zemljouza bili su preplavljeni i nivo vode znatno izdignut usled globalnog otopljavanja, topljenja glečera i viška vode koji se izlivao u Severno more, dok je nivo jezera iza njega bio dosta niži. Tako je taj uski zemljouz trpeo ogroman pritisak vode, i u jednom trenutku je pukao. Po Rajanu i Pitmanu, to se dogodilo između 6700. i 6400. godine pre naše ere.

Narod koji je naseljavao obale jezera doživeo je katastrofu biblijskih razmera – zaista biblijskih, jer je taj događaj zabeležen kako u Bibliji, tako i u mnogim drugim drevnim zapisima, kao Veliki potop. Ali ono što je najinteresantnije u ovoj priči je činjenica da Bosfor nekada nije postojao, već je taj komad zemlje predstavljao prirodni most koji je povezivao oblast Anadolije sa Evropom. Upravo taj most koristili su naši preci kada su naseljavali naš kontinent.

Jedna od ozbiljnih pretpostavki, koja uz Rajanovu i Pitmanovu teoriju ima savršen smisao, je da su narodi iz Anadolije, neolitski zemljoradnici, koji su živeli u visoko razvijenoj kulturi o kojoj danas svedoči arheološko nalazište Čatalhojuk u Turskoj, migrirali preko ovog zemljouza ka Evropi, naseljavajući prvo oblast Peloponeza i Tesalije. To potvrđuju nalazi u selu Sesklo blizu Volosa. Smatra se da su se većinom doseljavali muškarci i tu se mešali sa domorocima, mezolitskim lovcima-sakupljačima. Sa sobom su doveli i pripitomljenu stoku – ostaci su potvrdili da su pripitomljene životinje bile anadolskog porekla.

Tako je došlo do jedne pozitivne akulturacije – mešanja dvaju kultura koje su prihvatile međusobna verovanja i običaje, koja će biti osnov za nastanak velike civilizacije. Zar to nisu bili stari Grci? Ispostavlja se da su Grci došli kasnije, i to sa kopna. Civilizacija koja je postojala u oblasti Peloponeza i Tesalije pre dolaska Grka, posedovala je velike moreplovačke veštine o kojima Grci nisu ništa znali. Kako objašnjava Harald Harman, nemački lingvista i istoričar, istraživanja grčkog jezika pokazala su da su sedimenti – reči preuzete od domorodaca sa kojima su se Grci kasnije asimilovali, i dalje prisutni u grčkom jeziku i predstavljaju zdravu osnovu za istraživanje. Do tada u grčkom nije postojalo reči koje su imale veze sa moreplovstvom i ribarstvom, na primer, reč tuna vodi poreklo od civilizacije koja je tu već živela pre dolaska Grka, koji su se potom ’nadovezali’ na postojeću kulturu.

Pripadnici ove stare civilizacije su iz oblasti današnje Grčke postepeno migrirali uz slivove velikih balkanskih reka, i tako je nastalo više civilizacija koje su živele u miru i bavile se trgovinom: Vinča (uključujući Starčevo i Lepenski Vir), Tisapolgar, Bodrogkerestur, Bubanj Hum, Karanovo, Varna, Kukuteni – Tripolje, Suvorovo, Černavoda… sve su to današnja nalazišta koja su dala bogate potvrde o postojanju ovih kultura. A kako znamo da su trgovali? Jedna od najvećih dragocenosti tog doba, opsidijan, vulkanski kamen od koga se pravilo najoštrije sečivo, a koristi se i danas kao najprecizniji hirurški instrument, zapravo je vulkansko staklo, i svaki komad može analizom precizno da se poveže sa nalazištem iz kog je potekao. Od 6500. godine p.n.e. počinje da se razvija i grnčarski zanat. Svaka od ovih civilizacija imala je sebi svojstven način izrade i šaranja posuda, a u vreme najvećeg procvata civilizacije, do 4500. godine p.n.e, posude su sadržavale i zapise, za koje se smatra da predstavljaju prvo pismo.

Mapa vinčanske civilizacije, Arheološko nalazište Vinča

Nalazišta sa ostacima ove civilizacije ima svuda po Balkanu, a u našim krajevima najpoznatija je Vinča sa svojim jedinstvenim posudama sa prozopomorfnim poklopcima – poklopcima u obliku glave sove, najfinije izrade, koje su pravljene samo tu i nigde više. Vinčanski čovek je eksploatisao dragoceni pigment cinabarit sa Avale, transportovao ga do naselja koje je danas predgrađe Beograda niz reku Bolečicu, putovao je peške do oblasti današnjeg Soluna gde je trgovao i prikupljao informacije o najvećim dostignućima tog doba, živeo je u veoma modernom urbanom naselju sa komfornim i prostranim kućama od kojih su neke bile i na sprat, lepo se odevao, brijao, ali od svega je najinteresantnije društveno uređenje ovog naroda, za koje današnji čovek veruje da nije moguće i da je čista utopija.

Iako nauka smatra da je nastanak civilizacije povezan s državom i autoritetom, podunavska civilizacija to opovrgava. Antropološkinja Marija Gimbutas je još osamdesetih godina prošlog veka klasifikovala je ovo društvo kao matrilinearno ili matrifokalno – sa ženom kao stožerom zajednice. Kako Harman to kasnije objašnjava, žene su bile te koje su, u trenutku preobražaja lovačko-sakupljačkih zajednica u društvo sedelačkih zemljoradnika, preuzimale odgovornost za snabdevanjem osnovnim životnim namirnicama. One su bile i čuvari rituala plodnosti, jer su sada ljudi postali čvrsto povezani sa zemljom koju obrađuju. A s pojavom grnčarije, one su bile te koje su razvile i čuvale metode i tehnike obrade gline. Marija Gimbutas je ovu vrstu zajednice nazvala ’materijarhalna rodovska zajednica sa kolektivističkim principima’. Da je briga o kolektivu a ne o pojedincu bila u centru pažnje, svedoče i grobovi u kojima nema traga o vlasti i autokratiji – svi grobovi su sadržavali podjednak broj dragocenosti, uglavnom glinenih figurica i nakita.

Posuda sa prozopomorfnim poklopcem, arheološko nalazište Vinča

Šta je takvo društveno uređenje imalo za posledicu? U vrlo jasnim arheološkim slojevima koji pokrivaju period od dva milenijuma, pronađen je veliki broj grnčarskih predmeta, sredstava za negu, alata od opsidijana, odeće, ukrasa i ’modnih’ detalja, ali – ni jedan jedini komad oružja. Ne postoje tragovi sukoba i uništavanja. Ovo je bilo egalitarno društvo koje je živelo u miru neprekidno tokom 2000 godina, i svako je radio i stvarao za dobrobit svih. Početak kraja takvog društvenog uređenja najavljuje nekropola u Varni iz oko 4500. godine pre naše ere, gde su po prvi put pronađeni grobovi od kojih su neki imali znatno veću količinu dragocenosti, poneki i više kila zlata, a u jednom je pronađen zlatni skiptar – simbol vlasti. Od tada se gubi i pismo, i pojavljuju se tragovi sukoba i rata. Sve to s dolaskom nomadskih stočara sa istoka, koji su se postepeno približavali ovoj staroj kulturi, trgovali s njom, stvarali mešovite zajednice i polako je preuzeli, donoseći patrijarhalno uređenje i elitističko društvo.

Posude, arheološko nalazište Vinča

DNK istraživanja su pokazala da naši balkanski narodi imaju velike veze sa starosedeocima, uključujući i pripadnike ove drevne kulture. Jedan od razloga zašto je bitno da poznajemo svoju istoriju je da bismo učili iz nje. A svi mi koji žarko želimo da živimo na moru ali nam se to nikako ne ostvaruje, treba da imamo u vidu da su naši daleki preci bili svedoci Velikog Potopa, i da je on verovatan i logičan razlog što su uglavnom naseljavali kontinentalni i brdoviti deo Balkana, pa se tek kasnije spuštali na Jadran. Genetsko pamćenje je tu odigralo veliku ulogu. Sad je na nama da pamtimo i najviše imamo u vidu ta dva milenijuma apsolutnog mira i prosperiteta. To je jedna od najvećih tekovina te civilizacije kojoj bi trebalo da se vratimo i da je čuvamo. A da se opet vratimo na temu prirode: ona zna da uzme, ali i da daje. A mi treba da razumemo njene zakonitosti i prilagodimo im se, umesto da se trudimo da je na silu menjamo.

Desetak dana bezrazložne brige

Lutealna faza ciklusa, od završetka ovulacije pa sve do početka menstruacije, obično je vreme kada PMS razmetljivo stupa na pozornicu sa svojim šarolikim simptomima. Promene nivoa hormona, naročito estrogena i progesterona, utiču na ceo sistem: od apetita, preko varenja, energije, sve do psihe.

Predmenstrualni simptomi pogađaju čak 85% žena, ali kod nekih je posebno izražena nervoza, preterana briga, napetost i anksioznost. Ko inače pati od napada anksioznosti, primetiće da se oni znatno pojačavaju tokom PMS-a, ali i žene koje ih inače nemaju tada mogu osećati blage ili osrednje promene raspoloženja. Izraziti i ekstremni simptomi mogu biti znak predmenstrualnog disforičnog poremećaja, o kome smo već pisali ovde: PMDD.

Danas imamo lekove za niz ozbiljnih oboljenja, ali predmenstrualna stanja su još uvek prilično obavijena velom misterije. Ono što je sigurno je da ih uzrokuju reproduktivni hormoni i njihove promene koji direktno utiču na neurotransmitere u mozgu, kao što su serotonin i dopamin, a koji su povezani sa raspoloženjem. Ali ne zna se zašto neke žene imaju izražene ili ekstremne PMS simptome, a neke blage ili nikakve. Biće da je razlog u današnjem načinu života.

Danas nam je nezdravi život jednostavno nametnut, i potrebno je dosta svesti i snage da se otrgnemo i stavimo sebe i svoje zdravlje na prvo mesto. Nedovoljno kretanje, loša ishrana prepuna trans masti, aditiva, šećera, nedostatak sna, previše zatvorenog prostora a premalo prirode, sve su to faktori koji utiču na rad hormona.

Ako nam anksioznost i depresivna stanja stalno osetno ugrožavaju život tokom tih desetak dana pred ciklus, vrlo je verovatno da će nastaviti da se druže s nama i tokom nastupanja menopauze. Zato je važno da damo sve od sebe da kontrolišemo te simptome na vreme. A svojim ponašanjem možemo dosta doprineti da se oni smanje ili svedu na minimum.

Napadi preterane i bezrazložne brige, anksioznosti, često dovode do povlačenja u sebe, izbegavanja ljudi i društvenih aktivnosti, nesanice i konstantne tenzije, pa osim prenadraženosti nervnog sistema mogu uticati i na opšte zdravlje – srce i krvne sudove, digestivni sistem, nivo šećera u krvi ili izazvati psihosomatska oboljenja. Ako su česti i redovno se ponavljaju svakog meseca, nije ni potrebno objašnjavati koliko nam ugrožavaju kvalitet života.

Kako se izboriti s anksioznošću u PMS-u? Iako tad osećamo pad energije, vrlo je bitno da se nateramo da se što više krećemo. Aerobne vežbe, od šetnje, preko trčanja, vožnje bicikla, plivanja ili grupnih vežbi u sali mogu mnogo pomoći da se smanji anksioznost, ali i fizički simptomi PMS-a.

Ishrana je veoma bitna, i važno je maksimalno izbegavati alkohol, kofein, masnu i prerađenu hranu, testa od belog brašna, prženu i hranu s aditivima, slatkiše i preterano posoljenu hranu. Iako nam baš tada telo žudi za čipsevima, kroasanima, krofnama i salamama, upravo njih treba izbaciti, a dodati što više hrane bogate vitaminima i mineralima, naročito vitaminom B6, kalcijumom, magnezijumom, i nezasićenim masnim kiselinama. Posebno je korisna gama linoleinska kiselina, a štanglica crne čokolade sa visokim procentom kakaa zadovoljiće nam potrebu za slatkišima i doneti neophodan magnezijum, antioskidante, i povećati koncentraciju i budnost.

U ovom periodu je važno da se dobro naspavamo. Osam sati sna će nam dati dovoljno energije tokom dana, kao i omogućiti nervnom sistemu da se opusti i regeneriše. Najbolje je urediti život tako da uvek na spavanje idemo u isto vreme i tako i ustajemo.

Potrebno je da pronađemo tehnike opuštanja koje na nas deluju, bilo da se radi o nekoj istočnjačkoj meditativnoj veštini, čitanju, pevanju, štrikanju ili slaganju slagalica. Šta god nas opušta, dobro je. Mudro je ostaviti sebi podsetnik unapred, u vidu spiska stvari kojima bismo mogli da se bavimo, jer kada žuta minuta, ili bolje reći crna, već nastupi, teško da ćemo se ičega suvislog setiti.

I na kraju, važno je znati da možemo da zatražimo i pomoć prirode. Lekovite biljke su vekovima pomagale ženama da se izbore sa poremećajima ciklusa, a iste one danas mnogo pomažu kod simptoma PMS-a: hajdučka trava, virak, neven, zdravac, troskot, rusomača… sve su to biljke koje ulaze u sastav najboljeg prijatelja žena u reproduktivnom periodu: Femisana A. Kada krenu simptomi menopauze, u pomoć priskaču bela imela, matičnjak, valerijana, neven i hajdučka trava – Femisan B. Ali Femisan B se može koristiti i van menopauze, tokom PMS-a, samostalno ili u kombinaciji sa Femisanom A, u slučaju napada anksioznosti, depresije, nesanice i uopšte, prenadraženosti nervnog sistema.

Uz Femisan A i B tih desetak dana bezrazložne brige možemo pretvoriti u bezbrižne i vedre… i ceo svet je naš.

Lekovi protiv bolova i plodnost

Jedna od preporuka koju zvanična medicina daje ženama koje pate od menstrualnih bolova i grčeva je ibuprofen od 400 mg, na svakih 6 do 8 sati. Ibuprofen je danas ’lek za sve’, uzimamo ga kada nas zabole mišići, glava, zub, kada stegne reuma ili skoči temperatura. Često i parovi koji planiraju trudnoću posegnu za ovim lekom kada ih nešto zaboli.

Malo ko od nas detaljno čita uputstva za upotrebu leka ispisana sitnim slovima. Verovatno da ih čitamo, ne bismo ih uopšte koristili, jer su obično spiskovi neželjenih dejstava poduži. A šta piše u uputstvu za ibuprofen?

Između ostalog, i ovo: Ibuprofen može uticati na plodnost žena, pa se njegova primena ne preporučuje ženama koje nameravaju da zatrudne. Kod žena koje imaju poteškoća da ostanu u drugom stanju ili su na ispitivanju plodnosti, trebalo bi ukinuti ibuprofen.

Više studija je rađeno na ovu temu, i zaključeno je da ibuprofen, aspirin i paracetamol vrlo loše utiču na muške hormone, a još uvek nije jasno da li su posledice izazvane dužom upotrebom trajne ili prolazne. Ibuprofen direktno utiče na luteinizirajuće hormone koji se proizvode u hipofizi i dovodi do smanjenog nivoa testosterona, usled disfunkcije testisa. Jedna studija pratila je 31 muškarca koji su uzimali visoke doze ibuprofena, što je čest slučaj kod sportista. Tokom 6 nedelja, ispitanici su uzimali dozu od 600 mg dva puta na dan. Nakon samo 14 dana, kod jednog dela ispitanika pojavio se hipogonadizam, odnosno hormonalni poremećaj koji dovodi do smanjenog broja spermatozoida.

Ibuprofen izuzetno loše utiče na trudnice, naročito ako se uzima tokom prva tri meseca, i može da poremeti razvoj testisa kod muških beba, kao i da smanji broj jajnih ćelija kod ženskih beba. Dakle, vrlo je verovatno da izvestan broj žena koji danas kuburi s plodnošću uzrok za svoje probleme ima u činjenici da su im majke uzimale ibuprofen na početku trudnoće. Smatra se da i danas čak 30% žena uzima ovaj lek tokom trudnoće.

A van trudnoće? Ovaj popularni nesteroidni protivupalni lek možda može ublažiti menstrualne bolove, ali takođe može i poremetiti ovulaciju. Konkretno, ibuprofen negativno utiče na otpuštanje jajašceta i dovodi do sindroma izostanka pucanja folikula (LUFS). Jajašce je u potpunosti razvijeno, ali ne može da se oslobodi iz folikula tokom ovulacije.

Zašto se to dešava? Ovulacija, odnosno pucanje folikula i otpuštanje jajašceta je prirodni upalni proces u telu. U ovom slučaju, upala je pozitivna i zdrava. Ali kada popijemo Ibuprofen, on ne razlikuje ’dobre’ i ’loše’ upale u telu, i sprečava ih sve redom.

Studija koja je pratila 12 žena koje su uzimale 800mg Ibuprofena tri puta na dan tokom 10 dana u prvoj polovini ciklusa, ustanovila je da im je ovulacija bila znatno odložena. Postoji i situacija kada je Ibuprofen koristan: u kontrolisanom procesu veštačke oplodnje, on može pomoći da ne dođe do prerane ovulacije. To se, naravno, dešava pod budnom pratnjom stručnjaka. Međutim, istraživanja pokazuju da oko 60% žena redovno koristi ovaj lek samoinicijativno i često.

Izgleda da je došlo vreme da potražimo alternative za ublažavanje bola koje nam neće naneti više štete nego koristi. Kada su menstrualni bolovi u pitanju, to je bar lako. Femisan A, potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja, značajno doprinosi ublažavanju neprijatnih simptoma tokom menstruacije. Ali to nije sve: osim smanjenja bola i grčeva, Femisan A stimuliše rad jajnika, poboljšava ovulaciju, jača zid materice, i odlična je priprema za trudnoću.

Femisan A, udružen s Alfa Aktivom, takođe prirodnim preparatom namenjenim muškarcima, povećava šanse parovima da se ostvare kao roditelji. Alfa Aktiv balansira nivo testosterona i doprinosi povećanju broja i pokretljivosti spermatozoida.

Paradajz čorbica sa zapečenom palentom

Palenta ne sadrži gluten, bogata je vitaminima A, B6, E i K, štiti srce i krvne sudove, pospešuje varenje i dugo drži sitost. Kukuruzno brašno sadrži karotenoide, konkretno lutein i zeaksantin, liposolubilne antioksidanse koji sprečavaju niz oboljenja, uključujući i kancer.

Palenta kuvana na vodi je niskokalorična, 100 grama može sadržati od 70 kalorija naviše, zavisno od pripreme. Ovaj dobar ugljeni hidrat se, uz pravilnu upotrebu, može koristiti i prilikom dijete za mršavljenje.

Udružena s kuvanim paradajzom, palenta daje duplu zaštitu antioksidansima. Paradajz, naročito termički obrađen, prepun je likopena, i poznato je da je posebno koristan u sprečavanju kardiovaskularnih oboljenja. Jedno istraživanje pokazalo je da paradajz utiče na kvalitet spermatozoida i jača plodnost kod muškaraca.

Kombinacija kuvanog paradajza i palente je zdava za telo ali i dušu i um – osim što drži sitost, greje u hladnim zimskim danima, likopen pomaže rad mozga i sprečava demenciju, a pošto je paradajz bogat magnezijumom, opušta mišiće i smiruje napete nerve.

Ovaj starinski recept smatrao se nekad ’sirotinjskom hranom’, a danas ga možemo ceniti iz mnogo razloga: osim što je dobar za zdravlje, veoma jednostavno i brzo se sprema, mogu se iskoristiti i ostaci palente spremljene prethodnog dana, može se podgrevati, i ima široku gastronomsku publiku, čak i među osobama osetljivim na gluten, veganima, vegetarijancima i osobama na strogoj dijeti.

Pa da vidimo kako se sprema. Od sastojaka je potrebno:

Za palentu:

  • čaša vode (od 200 ml)
  • trećina čaše instant brašna za palentu
  • malo soli i kašičica maslinovog ulja

Za čorbicu:

  • ½ litre kuvanog paradajza
  • 250-500 ml vode
  • prstohvat soli
  • 2 čena gnječenog belog luka ili ravna kašičica granula
  • kašičica brašna (običnog ili bezglutenskog, može pšeničnog ili nautovog)
  • kašičica maslinovog ulja
  • začini po želji: ruzmarin, bosiljak, origano, biber…

Staviti šerpicu na ringlu da provri 200 ml vode, dodati so i vrlo malo ulja. Dodavati polako kukuruznu palentu uz stalno mešanje viljuškom ili mutilicom. Smanjiti vatru i ostaviti da kuva još par minuta. Skinuti s vatre i sipati palentu u modle za mafine, ili razliti u pleh, pa ostaviti da se ohladi (može se pripremiti i dan ranije). Ako razlivamo palentu, kasnije je treba iseći na kockice ili štapiće.

Uključiti rernu na 250 stepeni. Obložiti papirom pleh i poređati palentu, pa staviti u rernu na 10 minuta da se zapeče.

Za čorbicu sipati u manji lonac kašičicu maslinovog ulja i dodati beli luk ili granule. Vrlo kratko propržiti i dodati kašičicu brašna. Propržiti uz konstantno mešanje. Dodati malo hladnog kuvanog paradajza i mešati da se sve dobro sjedini i da se razbiju grudvice. Sipati ostatak paradajza uz mešanje pa razrediti vodom po potrebi: za veoma gusto kuvan paradajz treba pola litre vode, za ređi 250 ml. Dodati so i začine po želji i ostaviti da se krčka na tihoj vatri desetak minuta.

Sipati čorbicu u činiju ili tanjir, dodati odozgo komad palente i ukrasiti po želji: semenkama suncokreta, klicama, seckanim sušenim paradajzom, maslinama, listićima svežeg bosiljka…

Topla čorbica će nas ugrejati zimi, a leti je možemo jesti rashlađenu i tada nam naročito može prijati jer pomaže da nadoknadimo elektrolite.

Hranite se zdravo, krećite što više i ne zaboravite da popijete Equigal!

Testosteron gradi kosti

O povezanosti hormona estrogena i osteoporoze kod žena se dosta priča i zna, ali često se previđa da i muškarci mogu patiti od ovog pritajenog i opasnog poremećaja, između ostalog i usled manjka hormona testosterona.

Od osteoporoze duplo više pate žene: svaka četvrta žena i svaki osmi muškarac širom planete. Godišnje na svetu dođe do skoro 9 miliona lomova usled nje, odnosno po jedan lom se desi svake tri sekunde. Rizik raste s godinama, a prognoze nisu nimalo svetle: do 2050. godine širom sveta očekuje se da će broj lomova kuka kod muškaraca porasti za 310% i kod žena za 240%, u odnosu na brojke iz 1990.

Osteoporoza je pritajena, i obično se dijagnostifikuje tek kada se desi lom, što obično bude kasno. Smanjenje gustine se ne dešava samo u kostima ekstremiteta, već i kičmenog stuba, što može imati katastrofalne posledice i izazvati potpuni invaliditet. Podaci kažu da 20-25% preloma kuka pogađa muškarce, sa smrtnošću od 20% tokom prvih godinu dana, koja je učestalija kod muškaraca nego kod žena. Dok žene češće pogađa osteoporoza, smrtnost usled lomova je veća kod muškaraca, u poznijim godinama čak i duplo.

Osteoporoza ima jako genetsko zaleđe, a veoma zavisi i od razvoja koštane mase u detinjstvu. Ali postoje i drugi faktori koji utiču na njen razvoj: sedentni način života, pušenje, alkohol, produžena upotreba kortikosteroida, sedativa kao i lekova na bazi inhibicije protonske pumpe koji sprečavaju apsorpciju kalcijuma, mršavost i neuhranjenost…

Kada su žene u pitanju, poznato je da su od početka menopauze, odnosno smanjenja nivoa estrogena, pod većim rizikom da obole od osteoporoze, a jedan od najčešćih uzroka osteoporoze kod muškaraca je upravo nizak nivo testosterona. Dok žene rapidno gube trabekularnu kost (’sunđerastu’, meku kost unutar čvrste, kortikalne kosti), kod muškaraca je proces sporiji i dolazi uglavnom do njenog proređivanja, odnosno osteopenije.

Muškarci su do nedavno bili dosta fizički aktivniji od žena, po prirodi posla, što se u poslednje vreme, s porastom sedentnih poslova dosta promenilo. Osim fizičke neaktivnosti, nezdrava hrana koja utiče na hormonalni balans zamenila je masovno zdravu, domaću hranu, nedovoljno vremena se provodi napolju na suncu i u prirodi, što je dovelo do drastičnog porasta slučajeva hormonalnog disbalansa kod muškaraca.

Osim što moderni način života dosta utiče na pojavu manjka testosterona, on se prirodno smanjuje s godinama, a muškarci s niskim nivoom ovog hormona mogu biti pod većim rizikom od osteoporoze ukoliko:

  • uzimaju određene lekove, uključujući steroide, imunosupresive i antiepileptike
  • nekontrolisano konzumiraju alkohol
  • pušači su
  • imaju hipotireozu
  • imaju oboljenja ili poremećaje gastrointestinalnog trakta
  • imaju poremećaje mišićno-koštanog sistema, na primer ankilozni spondilitis ili reumatoidni artritis
  • nepokretni su iz bilo kog razloga.

U slučaju kombinacije niskog testosterona i nekog od ovih rizika, neophodno je preduzeti mere predostrožnosti kako bi se smanjila mogućnost razvoja osteoporoze.

Ali osim testosterona, kog i žene imaju u dosta manjem obimu, estrogen je prisutan i kod muškaraca u malim količinama, i on takođe igra važnu ulogu u očuvanju gustine kostiju. Medicina još uvek nije zauzela jasan stav da li i kako kontrolisati nivo estrogena kod muškaraca u lečenju osteoporoze. Ali jedno je sigurno – hormonalni balans – ravnoteža svih hormona u organizmu – je od presudnog značaja.

Kada se prelom usled osteoporoze desi, onda je moguće preduzeti korake kako bi se sprečilo dalje pogoršanje i umanjili simptomi. Ali uvek je najbolje sprečiti njenu pojavu, i zato je bitno kako živimo tokom prvih 30 godina života, dok se kosti još uvek razvijaju i jačaju. Redovna fizička aktivnost, vežbe snage, zdrava ishrana, izbegavanje duvana i alkohola, poznavanje porodične istorije bolesti ključni su kako za prevenciju osteoporoze, tako i za zdrav hormonalni balans.

A tu je i jednostavan način da se poboljša i uravnoteži nivo testosterona kod muškaraca: Alfa Aktiv. Ovaj prirodni preparat na bazi L-karnitina, cinka i damjane – lekovite biljke poznate po svojoj moći da jača testosteron, osim dobrog hormonalnog balansa deluje i kardioprotektivno, poboljšava mentalno zdravlje, daje energiju i jača plodnost.

Vreme je da pustimo glas

U eri poplava učenja i trendova koji propagiranju pozitivan način razmišljanja, došli smo u situaciju da se toliko trudimo da budemo pozitivni da zapravo zanemarujemo svoje prave emocije. Ako nas nešto duboko muči i brine, a ulažemo veliki napor da zadržimo fasadu bezbrižne i nasmejane osobe jer je to tako društveno prihvatljivo i doneće nam više ’prijatelja’, mir u kući i na poslu, onda smo u velikom problemu.

To ne znači da ne treba da negujemo pozitivne emocije. One su veoma korisne ne samo za našu okolinu, već i za naše fizičko zdravlje: osobe koje redovno doživljavaju niz pozitivnih emocija dokazano imaju manje upalnih procesa u telu, tj. smanjeni rizik od oboljenja kao što su dijabetes ili poremećaji kardiovaskularnog sistema. Ali ako te ’pozitivne emocije’ glumimo dok u nama otkucava tempirana bomba, onda je efekat suprotan. Tome su više podložne žene od muškaraca, iz jednostavnog razloga.

Tiha i nežna žena je poželjna žena, i društvo nas vaspitava hiljadama godina da budemo ponizne i poslušne. Biblija u Poslanici Efescima nalaže da žena treba da se boji svoga muža i da treba da ga sluša kao Gospoda. Generacije žena koje su odrasle na takvoj tradiciji naučile su se velikoj diplomatiji, ali su i živele u bojazni da će izražavanjem svojih pravih osećanja narušiti porodični sklad, izazvati konflikt, pa čak i ugrožiti ličnu i egzistenciju svoje dece. Tako su vaspitavale i svoje kćeri i unuke.

Nedavna studija Američkog udruženja za istraživanje menopauze na uzorku od 304 žene koje se bliže ili su u menopauzi, utvrdila je da većina redovno tuđe potrebe stavlja ispred svojih i potiskuje svoje emocije kako ne bi narušila vezu, brak ili odnos s decom. Za posledicu, takvo ponašanje ima povišeni holesterol, depresiju, hronični zatvor i gojaznost. Za razliku od njih, žene koje nemaju problem da ’puste glas’ i da jasno kažu šta im smeta i šta im izaziva frustraciju, generalno su zdravije.

Produženi periodi stanja u kom održavamo fasadu vesele osobe dok u dubini duše ključamo ukazuje na naš strah od odbijanja i odbacivanja. U takvom stanju nivo stresa i hormona koji ga prate je visok, telo se brani stezanjem mišića i zadržavanjem daha, krvni pritisak raste, kao i nivo insulina u krvi, pa ukoliko se takva stanja često ponavljaju, logično je gde će se odraziti. Takođe, ’vesela fasada’ ništa dobro ne čini ni našim odnosima sa partnerima, decom i kolegama, naprotiv. Ako nekome ne dajemo do znanja da nam njihovo ponašanje smeta, onda ga odobravamo i možemo očekivati da će se redovno ponavljati.

Pored osećaja povređenosti zbog tuđih postupaka, potisnute emocije često bude i osećaj krivice što ih uopšte osećamo, što nismo u stanju da se uzdignemo iznad njih i budemo staloženi baš kao što propagiraju brojna duhovna učenja. Ali pitanje je da li bi jedan budistički monah koji ceo život meditira u tišini hrama na planini ostao jednako staložen da je u našoj situaciji, okružen brojnim obavezama i situacijama koje mora svakodnevno da balansira.

Naša osećanja su samo naša, jer svako od nas je jedinstven i tuđe ’uputstvo za upotrebu’ se ne može primeniti na našu ličnu mašineriju. Moramo izgraditi sopstveni pristup sebi. Osim što imamo saosećanja i tolerancije za tuđe emocije i postupke, to isto moramo praktikovati i prema sebi. Samo-saosećanje je bitna taktika odbrane, a udružena s diplomatskim pristupom i dobro biranim rečima može postići da svaku situaciju preokrenemo u svoju, ali i opštu korist.

Prilikom izražavanja emocija potrebno je da objasnimo ličnu perspektivu, da krenemo od sebe i da pojasnimo šta je to što nama smeta i kako se osećamo kada se to dešava. Dakle, treba izbegavati fraze koje direktno upiru prstom tipa ’Ti stalno radiš to i to’ i zameniti ih objašnjavanjem ličnog doživljaja: ’Mnogo me pogađa kada se dogodi to i to’. ’U takvoj situaciji osećam se frustrirano/nesrećno/nemoćno…’ Na taj način sprečićemo defanzivan stav sagovornika i privući njegovu pažnju, što je prvi korak u procesu razumevanja i prihvatanja da postoji problem.

Glasna žena nije mnogo društveno prihvatljiva, ne zato što izražava svoje mišljenje, već zato što često glasna žena ne bira reči i taktiku. Ali ako poradimo na sebi, ako mudro izaberemo svoje bitke i metode, onda ne samo da možemo rešiti svoje lične konflikte već i dati doprinos stvaranju boljeg društva. Činjenica je da svi mi učimo jedni od drugih, ne postoji univerzalni autoritet koji je odgovoran za naše znanje i životnu mudrost. Zato svako od nas nosi odgovornost kako prema sebi, tako i prema drugima i znanju i umeću koje seje oko sebe. Šta god bili svetski trendovi, činjenica je da je žena stožer porodice, da ima glavnu ulogu u vaspitavanju dece i kreiranju budućnosti. Tu ulogu treba ozbiljno shvatiti i porazmisliti šta je to što želimo da ostavimo u amanet, kakvo društvo želimo, i na koje načine sve možemo širiti svoj uticaj. Iako je možda taj uticaj nevidljiv na dnevnom nivou, na duže staze, a naročito u sinergiji globalne ženske svesti, on može dovesti do velikih društvenih promena.

Stalaktit u pećini se gradi kap po kap, a društvo se oblikuje od pojedinca do pojedinca. Zato je vreme da pustimo glas i da volan usmerimo ka boljitku, odvažno i bez bojazni da će nas neko zbog toga prezreti. Jer taj koji nas prezire nas zapravo nije dostojan, a često nije ni svestan da je u problemu. Obično su njegove rane i strahovi dublji nego naši. U osnovi izlečenja je svesnost.

Mafini od dunja

Kada osetimo potrebu za pecivom, bilo da nam se jede nešto slatko ili nam treba nešto da ponesemo na put ili posao za užinu, najbolje je da se mašimo za ono što smo sami napravili pomoću nama poznatih i kvalitetnih sastojaka. Prazne kalorije iz peciva od belog brašna i šećera će nam, brzo nakon što ih pojedemo, još više povećati osećaj gladi jer će nam naglo podići pa onda i spustiti nivo insulina u krvi. Integralne žitarice, prirodni šećer iz voća i zaslađivača poput meda ili javorovog sirupa, dugo će nam držati osećaj sitosti, a pritom i obezbediti potrebne minerale i vitamine.

Priprema peciva i kolača ne mora da bude naporna i zahtevna. Kao primer, dajemo vam recept za vrlo jednostavne mafine koji se brzo spremaju u blenderu. Osnova ovih mafina je pečena dunja, ali nju možemo zameniti i pečenom bundevom, jabukama, ili nekim drugim voćem gušće konsistencije, na primer bananama.

Od materijala je potrebno:

  • 2 čaše (od 2 dl) ovsenih pahuljica
  • 1 čaša kefira ili jogurta
  • 1 čaša seckane pečene dunje
  • 2 jaja
  • 50 ml javorovog sirupa ili 2 kašike meda
  • 1½ kašičica praška za pecivo
  • ½ kašičice sode bikarbone
  • prstohvat soli
  • začini po želji – cimet, vanila, orašče…
  • malo celih oraha, badema ili lešnika za ukrašavanje (opciono)

Uključiti rernu na 200 stepeni. Pripremiti papirne korpice za mafine.

U blender prvo sipati osvene pahuljice i samleti ih. Potom dodati sve ostale sastojke i izmiksati. Proveriti varjačom da li se smesa jednako sjedinila, ako nije malo ručno promešati pa dodatno izmiksati u blenderu dok ne postane glatka.

Sipati smesu u papirne korpice – napuniti 2/3 korpice, nikako do vrha, jer će mafini narasti. Po želji ukrasiti orašastim plodovima.

Peći na 200 stepeni pola sata. Proveriti čačkalicom da li su mafini pečeni iznutra. Ohladiti pre serviranja i čuvati u zatvorenoj posudi. Mafini mogu da stoje 3-4 dana na sobnoj temperaturi, i bolji su kad malo odstoje.

Čokoladna varijanta: dodati u testo 2 kašike kakaa i pre pečenja u svaki mafin utisnuti kockicu crne čokolade.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!