Magija i nauka za put do večnosti

Otkako je čoveka bilo je i bolesti, a danas nije lako utvrditi trenutak u istoriji kada je medicina uzela primat nad magijom i vradžbinama. Nama je poznato samo ono o čemu postoje zapisi, a najbolje zapise, večno uklesane u kamen, ostavili su drevni Egipćani.

Džoserova stepenasta piramida u Sakari, Kairo, koju je projektovao briljantni Imhotep

Društvo kojim je dominirao kult mrtvih, opsesija da se osigura mesto u zagrobnom životu, usavršilo je postupak konzervacije i mumifikacije mrtvih, ali i detaljne procedure lečenja i operacija na živima. Egipat je bio nadaleko poznat po svojoj medicini koja se pominje i u Homerovoj Odiseji, a za ovom drevnom i vrlo složenom kulturom ostali su detaljni zapisi kako na papirusima, tako i na zidovima hramova. Davno pre Aleksandra Fleminga, Egipćani su znali za antibiotike do kojih su dolazili fermentacijom, a koji su im bili neophodni za preradu vode iz Nila.

Boginja Hator drži ključ života, reljef, hram File

Da je medicina bila vrlo složena nauka u Egiptu potrvdio je i Herodot koji u svojim zapisima pominje njene specijalističke grane, oftalmologiju, stomatologiju, internu medicinu, dijetetiku, hirurgiju… Mumije koje su za sobom ostavili svedoče o vrlo preciznim hirurškim zahvatima, amputacijama, plombiranim zubima, protezama, zahvatima na lobanji.

Godine 1872. nemački egiptolog Georg Ebers pronalazi dragoceni zapis na papirusu dugom dvadesetak metara, iz oko 1550. godine pre naše ere. U 108 kolona hijeroglifa na njemu je detaljno prikazana sistematizacija oboljenja, dijagnoza i lečenja. Opis tretiranja apcesa dokazuje da su Egipćani znali da je potrebno dezinfikovati sečivo u vatri, probosti apces pažljivo, tako da se ne oštete krvni sudovi, i ranu kauterizovati, tj. spaliti.

Imphotep (desno) i hirurški instrumenti (levo), reljef u hramu Kom Ombo

Ali ko je taj koji je doneo prekretnicu u istoriji, i jasno razdvojio magiju od nauke? Jedna od najistaknutijih ličnosti starog Egipta koja je dala izuzetan doprinos ne samo medicini već i arhitekturi i uopšte nauci, bio je Imhotep, prvi poznati lekar u istoriji i neimar prve, stepenaste piramide. Imhotep je bio super-heroj starog doba, najsvestranija ličnost koja je uspela da se uspne do najviših lestvica u državi. Ovaj genije bio je desna ruka Džosera, vladara treće dinastije (oko 2650. godina p.n.e.). Imhotep, čije ime znači Onaj koji dolazi u miru, rođen je kao običan čovek, sin graditelja Kanofera, ali njegov britki um i sposobnost su ga ubrzo uzdigli do najviše funkcije – Džoserovog vezira.

Figurica Imhotepa, Imhotepov muzej u Sakari

Pored već pomenutog Ebersovog papirusa, Edvin Smit 1862. godine imao je sreću da naiđe na i otkupi još jedan vredan papirus za koji se smatra da ga je napisao baš Imhotep. Ovaj drevni tekst opisuje 48 slučajeva povreda, lomova, iščašenja i tumora, kao i načine tretiranja: postavljanje udlaga, zavoja, lečenje infekcija pomoću meda i smole i zaustavljanje krvarenja pomoću svežeg mesa. Smatra se da je Imhotep dijagnostifikovao i lečio preko 200 vrsta bolesti uključujući i tuberkulozu, upalu slepog creva, giht, kamen u žuči i artritis. Bio je vrsan hirurg svog vremena ali je ostavio i ulog u budućnost: u Memfisu je osnovao prvu školu medicine na svetu.

Ovaj genije bio je i glavni arhitekta zaslužan za izgradnju čuvene stepenaste piramide u Sakari u kojoj je faraon Džoser našao svoj put do večnosti. A Imhotep? Bio je toliko cenjen da je nakon smrti uzdignut do božanstva – Boga medicine i izlečenja. Ljudi su vekovima nakon njegove smrti dolazili u Sakaru i donosili glinene amajlije i modele organa s verom u izlečenje. I sve to čak 2000 godina pre rođenja Hipokrata, oca medicine. U hramu Kom Ombo u Asuanu Imhotep i danas sedi uklesan u kamen i drži ključ dugog života. Ispred njega su uklesani zadivljujuće detaljni hirurški instumenti. Imhotep je dokaz da jedan čovek ima moć da preokrene tok istorije.

Mamizi, ‘Mesto rođenja’ u hramu Edfu

Ali nauka i mit su u starom Egiptu tesno isprepletani i nerazdvojivi. Mnogo posle Imhotepa, u kasnom periodu starog Egipta, od 664. godine pre naše ere, hramovima se dodaju kapelice kojima se slavi rađanje božanstva. Ovo ’mesto rođenja’, ili mamizi na koptskom jeziku, čuvale su boginje plodnosti i rađanja, Taveret, Raet-Tavi i Hator, majka Horusa, Boga neba i Ra, Boga sunca. Hator je simbol ženstvenosti, plodnosti, ljubavi, seksualnosti i majčinstva, ali i spona između svetova živih i mrtvih, i obično je prikazivana u obliku krave ili žene kravljim rogovima i sunčevim diskom na glavi. Hator je žena u najdubljem smislu: ona svojim zlatnim zracima obasjava ceo svet, ciklično se obnavlja i bez nje nema rođenja i regeneracije. Njena ženska snaga pokreće svet. Zato nije ni čudo što je neizostavni deo mamizija.

Božansko rođenje, reljef u mamiziju hrama Edfu

Kada je 1473. godine pre naše ere lukavo preuzela vlast, Hatšepsut, ambiciozna kraljica 18. dinastije, gradi veličanstveni hram u Deir el-Bahariju blizu Luksora. Na jednom od reljefa prikazuje sebe kao bebu kako sisa mleko boginje Hator. Time Hatšepsut svima stavlja do znanja da nju i njenu vladavinu štiti Hator, i da polaže neprikosnoveno, božansko pravo na faraonski presto. Ali osim Hator i drugih boginja, žene u starom Egiptu štitila je i medicina. Tu dolazimo do trećeg interesantnog papirusa, Kahunskog, kog je 1898. pronašao arheolog Flinders Petrie u Lehunu. Zapis potiče iz 1825. godine pre naše ere i zove se još i ’ginekološki’ jer detaljno opisuje žensko zdravlje, bolesti, plodnost, trudnoću i kontracepciju.

Boginja Hator doji Hatšepsut, reljef, hram u Deir el-Bahariju

U 34 odeljaka u tekstu su jasno sistematizovani poremećaji, dijagnoze i metode lečenja. Zahvaljujući ovom dokumentu možemo bolje da razumemo stare Egipćane koji su verovali da žena može osećati različite simptome u celom telu usled poremećaja u materici. Tako, ’lutajuća materica’, ’sekrecija iz materice’ ili ’teror materice’ može izazvati probleme s očima, zubima, bolove u zglobovima, vratu ili glavi. Kao terapija se pominju fumigacija (’dimljenje’), masaža i lekovi koji se mogu piti ili nanositi na kožu. Tu su i magareće mleko i brojna mirisna ulja. Interesantno je da neke od ovih metoda lečenja mnogo kasnije pominju Hipokrat i Galen, naročito fumigaciju i masažu uljima.

A začeće? I ono se može pospešiti pomoću tamjana, svežih ulja, urmi i piva. Ukoliko žena pokušava da ga izbegne, odličan kontraceptiv je dimljenje zapaljenom krokodilskom balegom. Natron, mešavina natrijum karbonata i bikarbonata koja se nalazi u prirodi u pustinjama, često se koristio za čišćenje, kako okoline tako i pročišćavanje tela, kao antiseptik za rane i tokom mumifikacije. U Kahunskom papirusu pominje se i ’prostirka’ od natrona kao sredstvo za kontracepciju, uz tretiranje materice medom.

Staroegipatski lekari su procenjivali sposobnost žene da začne na osnovu njenih očiju. Ako su oči čiste, ona je plodna, ako u očima ima ’nečega’, na primer čmička, nešto nije u redu s matericom. Oči su prozor u ženstvenost.

Horusovo oko, simbol zaštite, kraljevske moći i dobrog zdravlja, reljef, hram Kom Ombo

Sa stanovišta svega što danas znamo, imaju li staroegipatske metode lečenja ikakvog smisla? Iako na mnogo bazičnijem nivou, Egipćani su shvatali važnost dezinfekcije. Što se tiče povezanosti materice s drugim delovima tela, mogli bismo reći da su imali holistički pristup bolesti. Danas znamo da su poremećaji ženskog reproduktivnog sistema izazvani hormonalnim disbalansom koji utiče na čitav organizam. On može izazvati glavobolje, nesanicu, depresiju, nervozu, promene na koži, poremećaje u ishrani, telesnoj težini… Hormonalni disbalans može se pročitati u tužnim i umornim očima žene. A sama činjenica da je jedan celi veliki papirus posvećen samo ’ženskoj medicini’ svedoči o mestu žena u starom kraljevstvu i važnosti žene i majke za prosperitet čitavog društva. Koga boginja Hator podoji, taj ima neprikosnoveno pravo na faraonski presto i mesto među bogovima.

Šta možemo naučiti od starih Egipćana? Da je sve moguće. Moguće je da običan čovek svojim umećem postane božanstvo, moguće je bez moderne tehnologije preneti monolitne blokove kamena kilometrima daleko i sagraditi piramide i hramove, moguće je da žena svojom pameću i sposobnošću postane kraljica i vlada preko 20 godina uprkos brojnim neprijateljima… Moguće je u prirodi naći lek, moguće je produžiti ili sačuvati život, kao i sačuvati mrtve tako umešno i dobro da ih mi pronađemo danas, nakon 5000 godina, cele i netaknute. Sve je moguće. Dok god smo svesni te činjenice, sva carstva su naša.

Sivim kamenom na narcisa

Oni vole da su u centru pažnje, da šarmiraju i imaju veliku publiku koja im se divi. Aktivni su, troše velike količine novca na razne sprave i spravice koje će im unaprediti telo ili im pomoći da se istaknu u društvu ili grupi. Kako počnu da se bave novim sportom ili hobijem, tako već imaju najbolju i najskuplju opremu, najveći televizor i najbolju kolekciju muzike ili filmova koja je uvek u prvom planu. Tražiće uvek prečice do uspeha, sakupljati privielgije, medalje i diplome ne zato što ih nešto zanima, već da bi se njima hvalili i pokazali kako su superiorni, baviće se neobičnim stvarima i sportovima jer su to instrumenti za isticanje sopstvene ’posebnosti’.

Narcisi su osobe koje stalno žude da im se dive, da njihove potrebe budu u prvom planu i da im se odmah izađe u susret, smatraju da imaju sveto pravo na sve i svakoga i to uvek arogantno ističu i zahtevaju. Naravno, neko ko stalno sebe stavlja na pijedestal krije mračnu tajnu: duboko u sebi svestan je svojih nedostataka i nesigurnosti, pa nadmenim ponašanjem mora da prikrije manjak samopouzdanja. Zato narcis ima ekstremnu potrebu da oko sebe okuplja ljude koji imaju ono što on nema: talenat, ideje, energiju, kreativnost… Kada se okiti tuđim perjem, prikriće prazninu koju nosi u sebi.

Narcis će dati sve od sebe da vas šarmira, a istovremeno će vas proučavati, pratiti, trudiće se da se infiltrira u sve pore vašeg života, opsesivno će pretraživati vaše naloge na društvenim mrežama, pisati komentare i truditi se da uvek bude svuda prisutan i ima vašu, makar bilo kakvu pažnju. A kada vas jednom uhvati u svoje kandže, iz njih je vrlo teško pobeći. Čim počnete da se opirete, narcis pristupa perfidnim taktikama: čas će biti hladan i dalek, čas topao i sladak, trudiće se svim silama da se predstavi kao žrtva, da vam usadi osećaj krivice, da vas navede da verujete da niste dovoljno dobri, pametni, lepi, zalepiće se za vas kao krpelj i neće vam dati ni momenta mira, usisavaće vam bezdušno energiju dok vas potpuno ne iscrpi i tada, kada više nemate snage da se borite, perfidno će vas izmanipulisati da dobije ono što želi: moć nad vama. Na tom putu narcis će upotrebiti sve informacije koje je dugo prikupljao, kao i sve emocije koje je ’očitao’ na vama. Udaraće tamo gde misli da najviše boli, jer zna šta vam je važno. Daće sve od sebe da vas izoluje od drugih, da vas posvađa sa prijateljima i poznanicima i da vam usadi osećaj lažne krivice i stida.

Psihopate uvek žele samo jedno: da manipulišu i poseduju. Ali ta želja za manipulacijom će uvek biti maskirana nečim drugim. Tako će vas narcis zivkati telefonom dvadeset puta na dan da vas pita trivijalnosti ili navodno traži savet, kačiće se za sitnice i davati besmislene savete i kritike samo da bi vas izbacio iz takta, insistiraće na pozivima da ’vam učini’ i prezentira svoju kolekciju muzike ili sportskih sprava, davaće vam neprimerene poklone ili obećanja sa ciljem da vam nabije osećaj krivice, ali u samoj suštini sadržaj poteza manipulatora nije bitan, bitno je samo da je stalno u vašem vidnom polju, da ima vašu pažnju.

Narcis ’usisava’ energiju iz vas, baš kao usisivač prašinu. A vi se batrgate i pokušavate da racionalizujete to čime vam puni glavu, preispitujete sebe, analizirate, pa ulazite u konflikt i samim tim sebi kopate grob. Jedini način da isključite usisivač je da mu uskratite izvor energije. Kad povučete taj kabl i iščupate utikač iz štekera, usisivač utihne – narcis je kao riba na suvom. Nažalost, narcisa ponekad nije moguće potpuno udaljiti iz svog života, iako je to najbolje rešenje. Ali moguće je ne hraniti ga. I psihopate imaju svoje potrebe, pa ako ih ne ispunjavamo kako se to od nas očekuje, potražiće drugu žrtvu.

Uskraćivanje ’izvora napajanja’ narcisu ima svoj naziv: metod sivog kamena. Ovaj pojam osmislila je 2012. godine blogerka Skylar u tekstu pod nazivom ’Metod sivog kamena u odnosu sa psihopatama’ i od tada se vrti po forumima, časopisima i psihološkim sajtovima. Suština ovog metoda je da u očima narcisa postanete kao sivi kamen – bezličan, ravnodušan, hladan, gladak tako da ne može ni za šta da se uhvati. Kada narcis shvati da u vama ne može da okine baš nikakvu reakciju, on paniči. Kako se samo usuđujete da ga ignorišete?! Neće odmah odustati, pokušaće da vas šarmira usiljenom ljubaznošću, uvredama,  pitanjima, provokacijama… Ali ako i dalje ne reagujete i potpuno ih ignorišete, zaledite izraz lica, pogled, gestikulaciju, emotivni vampir neće dobiti svoju dozu krvi – dramu. Tamo gde nema drame, narcis ne opstaje.

Nije lako ostati potpuno miran na provokacije narcisa, jer će se svim silama truditi da vam sroza ugled u društvu. Međutim, ono što je dobro je što narcis ne može dugo ostati prikriven – ubrzo i okolina shvata da se ovde ne radi o racionalnoj i mentalno stabilnoj osobi, pa njegove reči i postupci vremenom imaju sve manju težinu. Narcis počinje da liči na cirkuskog majmuna koji neprestano lupa u bubanj i postaje svima dosadan, naporan i previše bučan.

Za brz put u san

Svoj naučni naziv – Humulus lupulus, hmelj je dobio zbog pogrešnog verovanja starih Rimljana da ova biljka penjačica svo rastinje oko sebe davi baš kao što vuk (lupus) hvata za gušu svoj plen.

Iako su ga američki indijanci i Arapi davno koristili, u Evropi je hmelj na scenu stupio prvo kao omiljeni sastojak za spravljanje piva, koji mu daje poseban, gorak ukus. Danas na pivo gledamo kao na napitak za osveženje i uživanje, ali nekada je bilo preka potreba. U vreme kada su vode često bile nečiste i kada bi kuga kosila čitava sela i gradove zbog jednog zagađenog izvora, preživljavali bi samo oni koji su umesto vode pili pivo, zahvaljujući antimikrobnim svojstvima hmelja i alkohola. Ali ni pivo nekada nije bilo ono što je danas: bilo je dosta blaže i pravilo se bez kvasca. Hildegard iz Bingena, monahinja i čuvena travarka iz 11. veka, u jednoj od svojih knjiga primetila je da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i produžava mu rok upotrebe. U Nemačkoj je s početka 16. veka donet zakon o kvalitetu piva, kojim se propisuje da se ono pravi samo od ječmenog slada, hmelja i vode. U to vreme se za kvasac nije znalo, kao ni za hemijske procese koji se odvijaju tokom vrenja.

Tokom istorije se hmelj ređe koristio kao lek. Paracelzus ga je u 16. veku propagirao kao digestiv, a Matiolus kao diuretik. U par priručnika se pominje da se koristio za pročišćavanje krvi, jetre i pankreasa, a njegovo umirujuće dejstvo je otkriveno tek u 19. veku.

Verovatno najpoznatija ličnost koja je obilno koristila ovu biljku, i to ne samo u pivu, bio je engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišarkama hmelja, zbog ’slabih nerava’. Smatralo se da jak miris hmelja pomaže san. Konačno su evropljani došli do onoga što je tvrdio Ibn Al Baitar još u 12. veku: da hmelj smiruje.

Francuski apotekar Planš bio je prvi koji je 1813. izolovao lupulin, finu smolastu supstancu iz ženskih cvetova – šišarki hmelja. Preporučivao ga je zbog narkotičkog dejstva svima koji su patili od nesanice, tvrdeći da olakšava ulazak u san i smiruje nerve, bez negativnih dejstava. U to vreme je bila popularna terapija opijumom koji je, osim zavisnosti, izazivao i zatvor. Pored toga što je smirivao nerve, hmelj se koristio i za ’balansiranje’ libida – primećeno je da je povećavao seksualnu želju tamo gde je nema, a da je smirivao kod onih koji nisu mogli da je kontrolišu.

A šta znamo danas o hmelju i njegovoj sposobnosti da uljuljka u san, da li je sve samo mit ili ima i naučnu potporu? Godine 1983. iz hmelja je izolovan 2-metil 3-buten-2-ol, lako isparivi alkohol, kome se može pripisati bar deo umirujućih svojstava ove biljke. Međutim, skorašnja istraživanja su otkrila još dve interesantne činjenice: hmelj utiče na receptor melatonina, hormona koji se luči u epifizi, a koji je odgovoran za održavanje cirkadijalnog ritma – ciklusa budnosti i spavanja. Takođe, beta kiseline iz hmelja povoljno utiču na GABA – gama-aminobuternu kiselinu, neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu koji, pored niza funkcija, igra veliku ulogu u ciklusu spavanja – podstiče dubok, okrepljujući san i lako buđenje. Studija rađena na miševima pokazala je da hmelj ima sedativni efekat, usporava spontanu lokomotornu aktivnost, produžava san i snižava telesnu temperaturu.

Hmelj se obično koristi u kombinaciji sa valerijanom, još jednom lekovitom biljkom koja je poznata po svom umirujućem dejstvu. U jednoj studiji iz 1977. godine, ova kombinacija se pokazala kao efikasna kod nesanice tako što promoviše kvalitet sna, dubok san i REM fazu, što je sve potvrđeno praćenjem moždanih aktivnosti. Dosta kasnije, 2004. godine ova teorija je potvrđena, ali je i naučno dokazano da kombinacija hmelja i valerijane dostiže puni efekat na centralni nervni sistem u roku od jednog sata.

Jedna nedavna studija imala je za cilj da istraži efekat hmelja sa i bez valerijane kod 30 pacijenata koji pate od nesanice. Nakon što su dve grupe tokom 4 nedelje koristile samo valerijanu, odnosno valerijanu u kombinaciji sa hmeljom, pokazalo se da hmelj igra veliku ulogu u poboljšanju latencije sna – vremena koje je potrebno da utonemo u san. Pritom je terapija potpuno bezbedna, i nakon prestanka ne dolazi do vraćanja nesanice.

Dobar san je jedan od bitnih preduslova za kvalitetan život. Pa možda su stari Rimljani bili u pravu, hmelj jeste vuk koji hvata plen za gušu, a u njegovom slučaju plen je nervoza i nesanica. Lekovite šišarke hmelja našle su svoje mesto i u modernom preparatu zasnovanom na vekovnim saznanjima. Optima Forma pored hmelja sadrži i valerijanu i matičnjak, i nihova sinergija pomaže savremenom čoveku da se izbori sa stresom, depresijom, nedostatkom koncentracije i energije, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. I što je najbitnije – da se dobro naspava.

Akne kad im vreme nije

Kada prvi put dođe do naleta hormona u pubertetu, celo telo počinje da se menja, a dotad glatka, detinja koža lica može početi da liči na bojno polje istačkano crvenim i oteklim bubuljicama. Akne su u pubertetu normalna pojava usled porasta testosterona kod oba pola, koji ima svoju bitnu ulogu – dečacima daje telesne osobine muškarca, dok kod devojčica pomaže u jačanju mišića i kostiju. Testosteron tokom ove mladalačke metamorfoze hoće da prodrma lojne žlezde, pa se pojačava lučenje sebuma oko korena dlake. Iako sebum ima svoju svrhu, da štiti i vlaži kožu, kada ga ima previše ume da se udruži sa odumrlim ćelijama kože i začepi folikul dlake.

Akne su zapaljenje kože koje nastaje u tri faze: seboreja – kada se proizvodi višak sebuma, ali se još uvek ne vide promene na površini kože, hiperkeratoza – kada se na površini kože stvara zadebljanje i izbočina usled povećane proizvodnje korneocita, ćelija kože u kanalićima lojnih žlezda, koje udružene sa odumrlim ćelijama zadržavaju višak sebuma. Pošto zarobljeni sebum blokira kanal lojne žlezde, folikul dlake se puni gnojem. To je idealno tlo za razvoj bakterija, pa tada dolazi do treće faze, bakterijske, kada bakterija Propionibacterium acnes (P. acnes), razgrađujući zarobljeni sebum, izaziva zapaljenje. U ovoj fazi akne su veoma vidljive, koža oko njih je crvena i upaljena, a sam vrh akne može biti crn ili beo.

Kada prođe pubertet i hormoni se ustale i smire, prolaze i akne. Tako bi trebalo, ali nažalost, tokom poslednjih par decenija pojava akni kod odraslih osoba je u porastu. Po poslednjim procenama, čak 50% žena starosti 20-29 godina pati od akni. Samo polovina njih će ih se kasnije osloboditi, a 25% žena će nastaviti da kuburi s ovim problemom i u petoj deceniji života.

Zašto se to dešava, i zašto smo baš sada svedoci prave epidemije akni? Znamo da ovu nemilu pojavu izazivaju hormoni, a danas smo više nego ikada preplavljeni ’disruptorima hormona’ u svojoj neposrednoj okolini. Oni su maskirani u sve ono što nam na prvi pogled štedi vreme i povećava kvalitet života: brzu hranu prepunu aditiva i trans-masti, slatkiše koji su nam svuda na dohvat ruke, plastične kutije za čuvanje hrane, plastične čaše i flaše, gazirane napitke, tiganje na kojima možemo začas da pripremimo hranu koja se neće zalepiti, deterdžentima i sredstvima za higijenu, ali ima ih i u osnovnim namirnicama: voću i povrću koje je tretirano pesticidima, mesu i mleku koje je prepuno antibiotika i hormona… Sve ono što nam naizgled štedi vreme, zapravo nam ga krade.

Normalni hormonalni balans koji nam je priroda dala remete produkti visoke tehnologije. Tome su naročito podložne žene koje svakog meseca prolaze kroz ustaljenu smenu hormona, a koja je deo normalnog reproduktivnog ciklusa. Ali kada se balans hormona poremeti, dolazi do poremećaja koji se najčešće ispoljavaju u vidu neredovnih menstruacija, cista, mioma, sindroma policističnih jajnika (PCOS)… i akni.

PCOS je naročito i često udružen s aknama kod žena tokom reproduktivne faze života, a kada krene menopauza, pad estrogena i porast androgenih hormona može dovesti do nove najezde akni. Pored androgenih hormona, pojavu akni može okinuti i stres, odnosno hormon kortizol. Akne izazvane hormonalnim promenama kod žena obično izbijaju u predelu brade i vilice, pojačavaju se i smanjuju ciklično, baš kao i sam menstrualni ciklus, a obično se javljaju na istom mestu, odnosno pori koju je već proširila prethodna bubuljica.

Ma koliko nas pogled na akne u odrazu ogledala iritirao, nikako ih ne treba dirati i stiskati. Ovde je neophodan pregled i savet dermatologa koji će prepisati odgovarajuću terapiju i negu. Lice treba umereno umivati, koristiti blage sapune i pilinge. Ono što može značajno pogoršati akne i upale kože je teška šminka i loša navika odlaska na spavanje bez temeljnog skidanja šminke i čišćenja lica.

Iako je kontraceptivna pilula uobičajeni savet lekara kod akni izazvanih hormonalnim disbalansom, problem će se najčešće vratiti čim prestanemo da je koristimo. Prirodna rešenja zahtevaju više vremena i truda, ali na duge staze se veoma isplate. Tako je i sa lekovitim biljem. Femisan A je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji pomaže u rešavanju poremećaja ženskog reproduktivnog sistema tako što u osnovi balansira hormone. Mogu ga koristiti i devojčice, već od prve menstruacije. Kada se estrogen i testosteron dovedu u pravu meru, uz adekvatnu negu i ishranu i akne će se povući. Ali to se neće desiti preko noći. Kod biljnih preparata je veoma bitna redovna i dugoročna upotreba, a čak i kada se problem reši, dobro je još neko vreme zadržati preventivnu dozu.

Takođe je vrlo bitno pripaziti na ishranu. Gotova peciva od belog brašna i masnoća, pržena hrana, grickalice, kremovi, čokoladice i industrijski kolači ne samo da će doprineti stvaranju masnih naslaga na telu, već će nam sigurno uticati i na hormone. Ako akne pokušavamo da rešimo jednom terapijom, a nastavimo sa načinom života koji je do njih i doveo, nećemo imati dobre ili dugotrajne rezultate.

Nažalost, i kad akna prođe, može ostaviti gadan ožiljak u slučaju težih upala. Tada na scenu stupa Devi melem za regeneraciju. Ovaj visoko kvalitetni melem na bazi prirodnih ulja i pčelinjeg voska smiruje upalne procese, reguliše vlažnost, ima antiseptično, baktericidno i fungicidno dejstvo, dovodi do bržeg obnavljanja oštećenog epidermisa kože, smanjuje ožiljke i hiperpigmentaciju.

Akne su uporne, pa to moramo biti i mi. Svakako će doći trenutak kada se pogledamo u ogledalo i shvatimo da se upornost isplatila.

Egzotična užina

Danas putujemo u Indiju i uživamo u njenim ukusima i mirisima. Dosa je tanka ’palačinka’ koja se pravi najčešće od fermentisane smese pirinča i crnog mungo pasulja. Tradicionalno se konzumira na jugu Indije i na Šri Lanki, i obično se jede ili punjena krompirom i čatnijem, ili uz sambar, varivo od sočiva.

Dosa se najbolje razliva na ravnoj plotni, i pravi majstori umeju da je naprave hruskavu i tanku kao flis-papir i serviraju u obliku kupe. Smesa sadrži četiri mere pirinča i jednu meru mungo pasulja koji se fino samelju i ostave tokom noći da fermentišu.

Danas pravimo jednostavniju i zelenu varijantu dose, i to bez pirinča, samo sa zelenim mungo pasuljem koji se može kupiti kod nas u radnjama zdrave hrane. Mungo pasulj je prava riznica zdravlja, obiluje antioksidansima i spada u namirnice sa niskim glikemijskim indeksom. Sadrži dobra, rastvoriva vlakna koja se sporo vare, doprinose stabilnom nivou insulina u krvi i dugo drže sitost.

Mungo pasulj je prepun minerala i vitamina: A, E, K, C, tiamina, riboflavina, pantotenske kiseline, folata, gvožđa, kalcijuma, magnezijuma, fosfora, kalijuma, cinka, mangana, selena… A dosa koju danas pravimo sadrži samo mungo pasulj i začine.

Priprema je vrlo jednostavna, samo je bitno da se setimo da mungo pasulj potopimo u vodu veče pre nego što nameravamo da pravimo dosu, kako bi nabubreo.

Od sastojaka je potrebno:

  • 2 šolje (od 2dl) zelenog mungo pasulja
  • 1 šolja vode (i još malo, po proceni za kasnije)
  • kašičica himalajske soli
  • dva čena belog luka
  • začini po želji: biber, ljuta papričica, đumbir, korijander, kim…
  • malo ulja za podmazivanje tiganja

Natopljeni i oceđeni mungo pasulj stavimo u jak procesor ili blender, dodamo vodu i sve ostale sastojke i dobro sameljemo. Smesa treba da bude malo ređa od testa za naše palačinke, pa po potrebi dodati još malo vode.

Zagrejati tiganj, sipati kap ulja i razmazati je po celom tiganju. U vruć tiganj sipati kutlačom smesu i razmazivati je kružnim pokretima donjom stranom kutlače, dok ne pokrijemo ceo tiganj. Smanjiti vatru, poklopiti i nakon jednog minuta otklopiti tiganj, malo pojačati vatru da donja strana dose porumeni. Potom pažljivo pomoću spatule okrenuti dosu i ispeći s druge strane.

Dosu možemo lako uklopiti i uz naša tradicionalna jela, a možemo je jesti i za doručak uz standardne dodatke. Odlična je par sati pred vežbanje jer će nam održati stabilan nivo šećera i dati energiju, a proteini iz mungo pasulja mogu pomoći u oporavku mišića i nakon vežbanja. Naravno, još jedna prednost ove dose je što je mogu jesti i osobe osetljive na gluten.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Iznenada kovrdžava

Svi znamo da hormoni imaju moć da utiču na naše zdravlje, raspoloženje, ćud, da mogu da nam poremete ciklus, smanje plodnost, uzrokuju ciste, poremete varenje, izazovu akne… spisak je dug. Ali postoji još jedna, veoma interesantna pojava koju mogu ’okinuti’ hormoni – mogu nam ukovrdžati kosu.

Zanimljivo je da je gen za ravnu kosu recesivan, ali gen za kovrdžavu kosu nije potpuno dominantan. To znači da je moguće da imamo gen za kovrdžavu kosu koji je ’uspavan’, i da nam kosa bude ravna sve dok se ovaj gen ne probudi. A šta ga budi? Najčešće hormoni. Pored teksture kose, hormoni utiču i na tonus mišića, uključujući i one na vlasištu, što može uticati na folikule, njihov oblik, teksturu i pravac rasta.

Folikul je sićušna struktura poput cevi koja ’sprovodi’ dlaku i usmerava njen rast. Oblik unutar ove cevi može biti savršeno okrugao – i tada dlaka raste potpuno pravo, ili ovalan, kada dlaka raste spiralno, odnosno kovrdža se.

Hormonalne oscilacije koje se javljaju tokom puberteta, trudnoće i menopauze mogu promeniti oblik folikula. U trudnoći, pod naletom hormona, tokom prva dva tromesečja kosa postaje bujnija, ali od poslednjeg tromesečja i nakon porođaja može se naglo prorediti, a i promeniti teksturu – od ravne postati kovrdžava ili obrnuto, zahvaljujući niskom nivou estrogena. Srećom, u normalnim okolnostima, problem se rešava sam od sebe tokom narednih 6-8 meseci.

Žene obično primete promene na kosi kada počnu sa veštačkom hormonalnom terapijom. Kosa odjednom postane sjajnija i gušća. Ali kada prestanu s pilulom, može doći do naglog opadanja kose i njenog kvaliteta. Veštačka hormonalna terapija tako deluje ne samo na kosu, već i poremećaje reproduktivnog sistema: dok je uzimamo, ciklusi su redovni, deluju normalno, iako su veštački izazvani, ali čim prestanemo s upotrebom vraćaju se neredovne menstruacije, obilna ili oskudna krvarenja, ciste, bolovi, promene raspoloženja…

Kod ozbiljnijih slučajeva sindroma policističnih jajnika (PCOS), kog izaziva višak muških hormona, često dolazi do proređivanja kose na temenu, i to se u porodičnoj istoriji provlači generacijama. Još jedan poremećaj vezan za muške – androgene hormone je androgenetska alopecija, a izaziva je genetska osetljivost folikula na dejstvo hormona dihidrotestosterona (DHT), koji utiče na kvalitet dlake, smanjuje njen rast, izaziva istanjivanje i na kraju opadanje. Kod žena se javlja obično pre pedesete godine života, kada jajnici i nadbubrežne žlezde pojačano luče muške hormone. Na opadanje kose može uticati i tiroidna žlezda i disbalans njenih hormona. Zapravo, naglo opadanje kose može biti jedan od prvih signala da sa štitastom žlezdom nešto nije u redu i da je njen rad otežan.

Prilikom ulaska u menopauzu opada nivo estrogena i progesterona, dok testosteron čvrsto drži gard. To pogađa i folikule dlake, pa može doći do proređivanja kose, ali i promene u njenoj teksturi: ako nam je do tad kosa bila ravna, sada može postati talasasta ili kovrdžava, i obrnuto. Neke žene to može razočarati, a neke prijatno iznenaditi.

Ali baš kao što je potrebno da prihvatimo svoju kosu, bilo da je kovrdžava ili prava, i da sagledamo sve njene prednosti, potrebno je i da prihvatimo životne faze kada se hormoni prirodno menjaju. Mada, na ono što nije prihvatljivo – ciste, PCOS, miome, poremećaje ciklusa, obilna krvarenja, neplodnost ili ekstremne promene pred menstruaciju – moramo što pre odreagovati, a za to postoji i prirodno rešenje: Femisan A. Ovaj prirodni preparat na bazi lekovitog bilja u obliku kapi ili kapsula deluje tako što u osnovi balansira hormone. A kada krene predmenopauza, možda možemo biti zadovoljne kada nam se kosa iznenada ukovrdža, ali svakako nije prijatno kada krenu valunzi, preznojavanje, nesanica, lupanje srca, nervoza… Te neprijatnosti ublažava Femisan B.

Bilo da nas krase lokne ili ravna kosa, ono što je najbitnije je da smo zdrave, i da su nam hormoni u balansu. Za to se brine Femisan, a na nama je da pronađemo pouzdanog frizera.

Zašto i kako jesti sporije?

Jedna od boljki našeg vremena gde je sve ludo i brzo jeste gutanje hrane bez imalo ili dovoljno žvakanja. Često jedemo s nogu, a i kad sednemo da pojedemo obrok, nismo potpuno svesni ni prisutni, već nam um luta ka planovima i obavezama koje nas čekaju. Poduža je lista štetnosti takve navike. Da vidimo prvo zašto je, s fiziološke strane, žvakanje bitno.

Žvakanje je proces sitnjenja hrane pomoću zuba, ali i mnogo više od toga: to je prva faza varenja hrane. Tokom žvakanja hrana postaje mekša i njena temperatura se izjednačava s telesnom, luči se pojačano pljuvačka i aktiviraju se njeni enzimi. Pljuvačna amilaza je enzim koji ima moć da razbije skrob na prostije šećere, i ovaj proces počinje već u ustima, a nastavlja se kasnije u crevima. Pored nje, tu je i lingvalna lipaza koja razbija masti, kalikrein koji igra ulogu u proširenju krvnih sudova, i, između ostalog, stimuliše rad pljuvačnih žlezda, a tu su i enzimi koji ubijaju bakterije i čuvaju imunitet sluznice. Haptokorin je protein koji se u ustima vezuje za vitamin B12 i štiti ga od želudačne kiseline. Pljuvačka sadrži i opiorfin, supstancu koja ima veću moć da ublaži bol od morfijuma. Sluz iz pljuvačke vezuje i vlaži hranu i pomaže da je lakše progutamo bez oštećenja sluzokože. Tu su i elektroliti: natrijum, kalijum, kalcijum, magnezijum, hloridi, bikarbonati, fosfati i jod. I to je samo delić mikrosveta koji se nalazi u pljuvački.

Osim što započinje kompleksan proces varenja, pljuvačka nam omogućava i da osetimo ukus hrane, prenoseći jedinjenja do receptora. Osobe koje pate od poremećaja lučenja pljuvačke imaju i poremećaj ukusa, nemogućnost da ga osete, i konstantni osećaj metalnog ukusa u ustima.

Životinje nesvesno koriste moć pljuvačke kada ližu rane. Pljuvačka životinja sadrži protein NGF – faktor rasta nervnih ćelija, za koga su laboratorijska istraživanja na miševima dokazala da ima moć da pospeši zarastanje rana za 50%. Njega nema u ljudskoj pljuvački, ali ima drugih antibakterijskih agenasa, kao što su imunoglobulin A, laktoferin, lizozim i peroksidaze. Svi nam oni štite imunitet.

Sve te blagodeti koje su nam prirodno date gubimo kada brzo jedemo, a studije su pokazale da povećavamo rizik od nekih poremećaja. Pre svega, osobe koje brzo jedu i ne žvaću dovoljno hranu imaju veći rizik da dobiju metabolički sindrom, kombinaciju poremećaja koji uključuju kardiovaskularne probleme, dijabetes i rizik od šloga. Jedan od razloga je što kad brzo jedemo, ne dajemo vremena organizmu da nam signalizira da smo siti, i često se nesvesno prejedamo. Prejedanje remeti nivo šećera u krvi, holesterola i krvni pritisak.

Kada gutamo hranu, ne dopuštamo enzimima iz pljuvačke da odrade svoj deo posla, pa lakše dolazi do upalnih procesa. Tako može nastati i erozivni gastritis, upala koja izjeda unutrašnji sloj želuca, i izlaže ga želudačnoj kiselini. Ako se prejedemo, tim gore.

Osim što kad gutamo hranu rizikujemo da se zadavimo krupnim zalogajem, veća je i mogućnost da nam pripadne muka i pozli. Kada brzo jedemo unosimo s hranom i dosta vazduha, pa nam se gasovi zadržavaju u crevima što izaziva osećaj nadutosti. Gutanje nesažvakane hrane utiče i na naš izgled jer se često povezuje s gojaznošću. Jedna japanska studija pokazala je da kod osoba koje brzo jedu, šanse da su gojazni rastu za 184%.

Dakle, dovoljno je razloga da počnemo da žvaćemo. Ali kako se naterati, kada smo stalno u žurbi, svašta nam odvači pažnju i čeka nas toliko posla? Postoje mali trikovi za to:

  • Treba da odredimo dovoljno vremena za obrok. Na primer, stavimo pred sebe tanjir i sat, i rešimo da obrok jedemo 20 minuta. Hranu ćemo lakše rasporediti ako je podelimo na više gomila, dakle ‘pola tanjira’ jedemo 10 minuta, četvrtinu 5 minuta i tako dalje. Svakom delu treba da svesno posvetimo vreme.
  • Svaki put kada stavimo zalogaj u usta, treba da spustimo viljušku i nož i da ih ne uzimamo dok ne sažvaćemo zalogaj.
  • Možemo da brojim koliko puta žvaćemo, i da se trudimo da svaki zalogaj žvaćemo 32 puta.
  • Možemo svesno da koristimo nedominantnu stranu vilice, onu kojom ređe žvaćemo. Isto tako možemo jesti nedominantom rukom: ako smo desnoruki, treba da jedemo levom rukom.
  • Što više svesti unesemo u svaki zalogaj, to bolje. Kada stavimo hranu u usta, treba da napravimo svesni napor da osetimo njen ukus, da prepoznamo svaki sastojak. Što duže žvaćemo, ukusi  više naviru.
  • Treba da se trudimo da jedemo za stolom, i da sklonimo sve što nam odvlači pažnju – mobilni telefon, TV, kompjuter… Sedeći uspravno za stolom, umesto pognuti u fotelji u dnevnoj sobi, olakšavamo i rad organima za varenje i sprečavamo nastanak gorušice.

Žvakanje je odlično i za zdravlje mišića vilice i zuba, naročito kod dece. Sveža šargarepa, rotkvice, štapići celera, orašasti plodovi ili kokice idealni su za ’viličnu gimnastiku’, a kada ih svesno žvaćemo možemo razmišljati i o tome da tako sprečavamo nastanak podvaljka.

Motiva ima dovoljno, pa pređimo sa reči na dela!

Arterijska crna i bela lista

Jedan od najvećih uzročnika smrti prikrada se tiho i podmuklo, a kada nam da do znanja da je tu, može već biti kasno. Ateroskleroza nastaje tako što se u unutrašnjem sloju krvnog suda nakupljaju lipidi, složeni ugljeni hidrati, naslage kalcijuma, fibroznog tkiva, i vremenom se proširuju i na srednji deo zida. Ta promena se manifestuje u obliku ispupčenja, a presek joj je žućkaste boje zbog sadržaja masti i holesterola.

Arterije se vremenom sve više sužavaju, postaju krte i tvrde i protok krvi je otežan ili se može potpuno prekinuti, što, ako je zakrčenje lokalizovano u ekstremitetima, dovodi do izumiranja tkiva i nastanka gangrene – česta pojava kod dijabetičara. Tek kada naslage ili ’plak’ zakrče 50-70% arterija, nastupaju prvi simptomi koronarnih oboljenja. Tkivo ne dobija dovoljno kiseonika zbog zakrčenja arterije, što može uzrokovati anginu pektoris. Kod rupture plaka, odnosno oštećenja ’ispupčenja’ sa naslagama, dolazi do nastanka tromba koji može za posledicu imati infarkt ili šlog.

Stres, pušenje, nedostatak fizičke aktivnosti su samo neki od faktora rizika. Ali najbitniji je ishrana. Čest unos visokokalorične hrane prepune masti životinjskog porekla, kao i ugljenih hidrata iz prerađevina, siguran su put do ateroskleroze. I suprotno – povišeni lipidi u krvi i visok krvni pritisak mogu se značajno regulisati pravilnom i uravnoteženom ishranom.

Da vidimo prvo šta treba veoma izbegavati ili, još bolje, u potpunosti izbaciti iz ishrane:

  • Zasićene masti i holesterol iz mesa i mesnih prerađevina: masna mesa, svinjetinu, junetinu, jagnjetinu, prasetinu, pržena mesa, dimljenu slaninu, kobasice i paštete, usoljeno meso…
  • Proste ugljene hidrate koji sadrže dosta šećera: beli hleb i peciva, pite, kroasane, masna (lisnata) testa, industrijske kolače i keks
  • Brzu hranu koja je obično pržena: hamburgere, prženu piletinu, pomfrit
  • Slatkiše i slatke napitke: čokoladice, keks, industrijske cerealije koje su prepune šećera, sokove i gazirane napitke.

Ako su vam ove namirnice redovno na jelovniku, sigurno se pitate šta smete da jedete. Bez brige, spisak je dugačak, samo je potrebno malo promeniti ugao gledanja. Često je teško da izbacimo ovu hranu iz upotrebe jer nam deluje ukusno, a ’zdrava hrana’ nam je bljutava. Istina je da su gore nabrojane namirnice prepune aditiva i pojačivača ukusa koji nam uništavaju receptore, pa je potrebno vremena da nam se čulo ukusa vrati u normalu. Kada se to desi, shvatićemo da ne samo da zdrava hrana ima ukus, već je on i prelep.

Evo koja vrsta hrane čuva naše arterije:

  • Ovas. Ovsena kaša je idealan doručak, naravno, kada je napravimo sami, što je vrlo jednostavno. Recept za brzu, zdravu ovsenu kašu možete naći ovde: Ovas je dobar za vas. A zašto ovas? Bogat je rastvorivim vlaknima koji snižava nivo lošeg holesterola.
  • Pasulj i mahunarke. Pored rastvorivih vlakana, pasulj, boranija i sočivo štite arterije od oštećenja koja izaziva visok krvni pritisak. Bogati su proteinima, sadrže malo masti i obiluju mineralima koji snižavaju krvni pritisak: kalcijumom, kalijumom i magnezijumom.

  • Riba, naročito ’masna’. Losos ili skuša su bogati omega-3 masnim kiselinama koje smanjuju upale, sprečavaju nastanak plaka u arterijama i tako štite kardiovaskularni sistem. Riba treba da nam se nađe na tanjiru najmanje dva puta nedeljno.
  • Avokado. Najbolji dokaz da nisu sve masnoće loše. Mono i polinezasićene masti kojima obiluje avokado utiču na snižavanje lošeg, LDL holesterola i podižu nivo dobrog, HDL holesterola. Pored toga, avokado je bogat i vlaknima i sprečava dijabetes jer uravnotežava nivo šećera u krvi. Od avokada možete napraviti i ’majonez’, pogledajte kako: Zdravi majonez od avokada
  • Masline i ulje. Kao i dobra ulja u avokadu, ulje maslina povećava nivo dobrog holesterola jer sadrži visok nivo nezasićenih masnih kiselina. Nakon konzumacije maslinovog ulja u našem organizmu raste nivo apolipoproteina A-IV koji usporava upalne procese i nastanak plaka. Bitno je samo da koristimo hladno ceđeno, kvalitetno ulje i da ga termički ne obrađujemo.

  • Orašasti plodovi. Prepuni su zdravih masti i biljnih sterola koji sprečavaju apsorpciju lošeg holesterola u crevima. Pored toga, sadrže vitamin E, magnezijum i kalijum koji su neophodni za zdravlje kardiovaskularnog sistema. Treba ih jesti sirove i nesoljene. Zašto je orah voćka čudnovata, pročitajte ovde: Tvrd je orah, voćka čudnovata
  • Špargle. Obiluju kvercetinom, fitonutrijentom koji sprečava gomilanje plaka u arterijama. Pored toga, veoma su korisne i za urinarni sistem. Više o šparglama možete pročitati ovde: Hrana za radost bubrega
  • Lubenica. Sadrži citrulin, amino kiselinu koju telo koristi da proizvede azot oksid, a koji opušta krvne sudove i daje im gipkost. Tako nam lubenica poboljšava cirkulaciju, smanjuje upale i sprečava formiranje plaka. O lubenici možete više pročitati ovde: Puna škola đaka…
  • Integralne žitarice. Koliko su bela peciva štetna, toliko su nam cela zrna itekako potrebna i korisna. Po nekim istraživanjima, samo 10 grama integralnih žitarica na dan smanjuje rizik od kardiovaskularnih poremećaja za 14%. Pre svega, to je zahvaljujući dobrim vlaknima koja pomažu izbacivanje holesterola iz organizma, ali i korisnim bakterijama u crevima koje se zahvaljujući njima podstiču. Kako dobri ugljeni hidrati utiču na organizam, pročitajte ovde: Energija i dugovečnost

  • Krompir i slatki krompir. Iako treba zaboraviti na pržene krompiriće, krompir je dobar za krvne sudove jer je bogat kalijumom. Postoji mnogo načina da se spremi krompir na zdrav način: pečen u ljusci, baren, iseckan na kolutiće pa zapečen u rerni s minimalno ulja, pasiran… Pročitajte više o batatu – slatkom krompiru, i kako da od njega jednostavno pripremite podlogu za picu: Dobri, rezistentni skrob
  • Kakao. Kakao je prebogat flavanolima, antioksidansima koji poboljšavaju cirkulaciju, snižavaju povišen krvni pritisak i holesterol. Najbolje ga je konzumirati u što čistijem obliku, na primer u crnoj čokoladi s visokim procentom kakaa, ali još je bolje kada sami napravite svoju poslasticu: Čoko moka kolač
  • Jaja. Iako su neko vreme bila na crnoj listi, jaja su vrlo zdrava za srce. Ona povećavaju nivo dobrog holesterola u krvi, i tako sprečavaju gomilanje plaka. Zašto su jaja super hrana, pročitajte ovde: Zašto su jaja super hrana
  • Bobičasto voće. Prepuno je antioksidanasa, i samo tri porcije ovog voća nedeljno prepolovljava rizik od nastanka srčanog udara. Za to je zaslužan antocianin, biljni pigment koji širi krvne sudove i tako ih prokrvljuje.

Priroda je sve lepo smislila, a mi samo treba da prestanemo da komplikujemo. Što čistija hrana, u izvornom obliku odlična je ne samo za naš kardiovaskularni sistem, već i ceo organizam i njegovo funkcionisanje. Priroda uvek ima odgovor. Zato je tu i Leocardin, potpuno prirodni preparat na bazi 6 lekovitih biljaka, koji vraća krvni pritisak u ravnotežu, jača srce i krvne sudove, pomaže kod angine pektoris i stanja nakon infarkta, poremećaja srčanog ritma, problema sa cirkulacijom i infekcija izazvanih Koksakijevim virusima. Leocardin, za lavovsko srce!

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.