Prerijska krotiteljica zmija

Ako jednu biljku pustimo da nam pripoveda šta su njeni daleki koreni zapamtili, to bi otprilike bilo ovako:

Zamislite prerije Nebraske, bespregledna pusta polja i dramatične stene kao iz kaubojskih filmova. Zamislite potom Indijance, Sijukse i Ponije kako krstare tim ravnicama na svojim poludivljim konjima, pa se penju na vrh stene i osmatraju travnata polja i prašnjava brda koja se prostiru ispod nje. Kamera ih zumira odozdo dok oni veličanstveno stoje, sa sve perjanicama i ratničkim bojama, dok ih u pozadini uokviruje plavo nebo sa kog je prerijski vetar razduvao sve oblake.

Ispod njih prašnjavim, utabanim putem promiče zaprega, jarko crvena kola išarana natpisima koji samo belom čoveku imaju smisla, baš kao onom koji drži uzde, sa visokim cilindrom na glavi. Iza njega ostaje oblak prašine koji volšebno lebdi na podnevnom suncu, kao na usporenom filmu. Ali u jednom trenutku kola sa velikim drvenim točkovima zapinju o veći kamen, već trošna osovina se odvaja i zadnji točak otpada. Kola se prvo zaljuljaju i potom, uz tresak, prevrnu na bok.

Bledoliki kočijaš juri točak koji je završio negde u suvom grmlju, i kako nesreća nikada ne ide sama, naleće na zvečarku koja se, uplašena, od njega brani ujedom. Pošto je po profesiji lekar, a znamo i njegovo ime – Mejer, on je svestan da treba da podveže mesto iznad ujeda, ali i da ga u roku od par dana verovatno čeka smrt, osim ako se ne desi čudo. Došepavši do svog prevrnutog vagona seda u hlad i uzima gutljaj viskija. Kada se malo okrepio, rešio je da pregleda šta je preživelo u njegovoj putujućoj apoteci.

I dok Mejer pretura po džumbusu do kog može da dosegne u prevrnutim kolima, nesvestan je još jednog oblaka prašine koji mu se približava. Tek kada se začuje topot kopita izranja iz utrobe svog vagona, i ima šta da vidi: dva crvenokošca jezde ka njemu, dok im tobolci sa strelama i lukovi poskakuju na leđima. Mejer se uspravlja i podiže desnu ruku u znak pozdrava, dok mu hiljadu misli prolazi glavom. Ionako mu je zmija već potpisala smrtnu presudu, nema šta da izgubi.

Ali domoroci ne pokazuju nameru da ga napadnu, naprotiv. Pokazuju prstom na ujed, i Mejer shvata da su došli da pomognu. Jedan mu stavlja neki melem i uvija gležanj, dok drugi odlazi u obližnje šipražje i vraća se sa biljkom koju je iščupao iz korena, sa nekoliko purpurnih cvetića. Gestovima mu objašnjava da izgnječi biljku i promeni oblog sutradan. Plemeniti domoroci mu pomažu da popravi osovinu, vrati točak i uspravi kola. Pre nego što će nastaviti putovanje, Mejer rovari po okolnoj vegetaciji u potrazi za purpurnim cvetićima. Potom dvaput klikne jezikom i konj povlači zapregu, dok sunce iza visoke stene pravi dugačku senku na prašnjavom putu. Mejer uspeva da stigne u svoj gradić Poni (Pawnee), i to bez jakih simptoma koje je očekivao, dok sunce lagano tone iza horizonta.

I tu je kraj filma po slobodnom scenariju, ali ne i istinite priče. Oduševljen lekovitim svojstvima biljke koju je dobio od Indijanaca, Mejer pravi svoj tonik oko 1870. godine i patentira ga pod nazivom ’Mejerov čistač krvi’. Kako bi dokazao njegovo izuzetno dejstvo, pred brojnom publikom u mestima kroz koja prolazi sa svojom putujućom apotekom, namerno pušta zmiju da ga ujede i na licu mesta sanira ujed. Zato Mejerov lek ubrzo postaje popularan kao ’zmijsko ulje’.

Mejer je bio ubeđen u čarobna svojstva svog leka, ali je ipak želeo da dobije i naučnu potporu. Zato se obratio uglednim lekarima Dr Džonu Uri Lojdu i Dr Džonu Kingu koji ga nisu ozbiljno shvatili. Dr King je s podsmehom bočicu sa uzorkom ćušnuo u neko prašnjavo ćoše svoje radne sobe. Igra sudbine htela je da baš žena Dr Kinga ozbiljno oboli od karcinoma. Doktor je tažio pomoć u okviru struke i dobio najbolji mogući lek. I zaista, gospođa King je čudesno ozdravila. Kada joj je suprug ponosno rekao kako je njegov lek bio uspešan, ona se samo nasmejala i rekla da ga uopšte nije koristila. Sve vreme je uzimala tonik iz Mejerove bočice koju je doktor prezrivo odbacio.

Purpurni cvetić deo je biljke ehinacea, u Americi poznat i kao zmijski koren iz Kanzasa. Starosedeoci američkog kontineta koriste ga preko hiljadu godina, najviše kod rana i ujeda otrovnih životinja, ali i kod kašlja, zubobolje, upala, groznice, grčeva u crevima i sepse, a moderna istraživanja su pokazala da ova biljka zaista ima moć da osnaži imunitet tako što povećava broj T-ćelija, utiče na stvaranje i aktivnost makrofaga i podstiče proizvodnju interferona – proteina koji brani organizam od virusnih infekcija. Rečju: kao prirodni antibiotik, ehinacea štiti organizam od napada i uticaja stranih tela i snaži imunitet. Baš kao što je i Mejer govorio svojoj publici koja se tiskala oko putujuće mu apoteke, ehinacea je lek za sve. Moćnija je i od savremenih antibiotika koji ne uspevaju da reše problem čestih i hroničnih infekcija grla, disajnih puteva, uha, usne duplje i creva.

A priča o Kingovoj supruzi? Da, zaista ima smisla. Ehinacea kao snažan antioksidans ima sposobnost da uništava ćelije karcinoma. Ali i da ga spreči tako što efikasno čisti organizam, podstiče rad jetre, bubrega i limfotoka. Često se preporučuje osobama koje pate od progresivnih sistemskih bolesti – multiple skleroze, SIDA, tuberkuloze, leukopatije…

Kada osetimo da nas napada i lomi virus ili prehlada, bitno je da odmah reagujemo i uzmemo ehinaceu, jer tad ima najbolje dejstvo. Takođe, bitno je da koristimo kvalitetan ekstrakt i u pravoj dozi. Zato je najbolje da ga nabavimo iz pouzdanih i stručnih izvora.

U sinergiji sa vitaminom C i medom, ehinacea ima pojačano dejstvo, a kada je udružimo sa lekovitim biljem kao što su bokvica, kopriva, bela imela, matičnjak, angelika, čestoslavica i maslačak, onda dobijamo Disan – snažan bioeliksir koji jača imunitet, smiruje sluzokožu grla i nadražujući kašalj, štiti disajne organe, detoksifikuje organizam, a dodatno posebno pomaže pušačima da eliminišu negativne efekte duvana. Osim što nas snaži i jača disajne puteve, Disan umiruje i blagotvorno deluje na kardiovaskularni sistem.

Da je Mejer imao Disan, i Indijanci bi posećivali njegovu putujuću apoteku.