Prošli i budući potopi

Danas su klimatske promene česta tema: topljenje glečera, rast nivoa mora i opšti potop koji nas očekuje ako ne prestanemo da bahato eksploatišemo resurse naše planete i prekrivamo je otpadom. Da li je čovek zaista doprineo globalnom otopljavanju, ili su u pitanju ’krive osunčavanja’ planete i ciklusi o kojima je govorio naš naučnik Milutin Milanković? Ono što je sigurno jeste da smo danas arogantniji nego ikad tokom istorije.

Čovek često zaboravlja moć prirode, sve dok se ne uzdrma tlo i ne poruši mu sva najveća tehnološka dostignuća. Činjenica je da mi živimo na korici lave koja može da je razbije i pokulja u svakom trenutku. I kada se dogodi da priroda iznenada iščupa utikač iz štekera, shvatimo da sve mobilne, digitalne tehnologije i internet veze ne vrede ama baš ništa. Čovek misli da je svemoguć, ali ova planeta ima moć da strese sa sebe sve kao pas buve, u trenutku kada ona to odluči.

Godine 1997. geolozi Rajan i Pitman istraživali su dno Crnog mora i došli do teorije koja je promenila shvatanje daleke istorije. Ispitujući sedimente sa dna mora, kao i dno Bosfora, ova dva naučnika su dokazala da je Crno more nekada bilo jezero, odvojeno od Sredozemnog mora zemljouzom na čijoj sredini je danas Bosforski moreuz. Mramorno more i Dardaneli sa druge strane ovog zemljouza bili su preplavljeni i nivo vode znatno izdignut usled globalnog otopljavanja, topljenja glečera i viška vode koji se izlivao u Severno more, dok je nivo jezera iza njega bio dosta niži. Tako je taj uski zemljouz trpeo ogroman pritisak vode, i u jednom trenutku je pukao. Po Rajanu i Pitmanu, to se dogodilo između 6700. i 6400. godine pre naše ere.

Narod koji je naseljavao obale jezera doživeo je katastrofu biblijskih razmera – zaista biblijskih, jer je taj događaj zabeležen kako u Bibliji, tako i u mnogim drugim drevnim zapisima, kao Veliki potop. Ali ono što je najinteresantnije u ovoj priči je činjenica da Bosfor nekada nije postojao, već je taj komad zemlje predstavljao prirodni most koji je povezivao oblast Anadolije sa Evropom. Upravo taj most koristili su naši preci kada su naseljavali naš kontinent.

Jedna od ozbiljnih pretpostavki, koja uz Rajanovu i Pitmanovu teoriju ima savršen smisao, je da su narodi iz Anadolije, neolitski zemljoradnici, koji su živeli u visoko razvijenoj kulturi o kojoj danas svedoči arheološko nalazište Čatalhojuk u Turskoj, migrirali preko ovog zemljouza ka Evropi, naseljavajući prvo oblast Peloponeza i Tesalije. To potvrđuju nalazi u selu Sesklo blizu Volosa. Smatra se da su se većinom doseljavali muškarci i tu se mešali sa domorocima, mezolitskim lovcima-sakupljačima. Sa sobom su doveli i pripitomljenu stoku – ostaci su potvrdili da su pripitomljene životinje bile anadolskog porekla.

Tako je došlo do jedne pozitivne akulturacije – mešanja dvaju kultura koje su prihvatile međusobna verovanja i običaje, koja će biti osnov za nastanak velike civilizacije. Zar to nisu bili stari Grci? Ispostavlja se da su Grci došli kasnije, i to sa kopna. Civilizacija koja je postojala u oblasti Peloponeza i Tesalije pre dolaska Grka, posedovala je velike moreplovačke veštine o kojima Grci nisu ništa znali. Kako objašnjava Harald Harman, nemački lingvista i istoričar, istraživanja grčkog jezika pokazala su da su sedimenti – reči preuzete od domorodaca sa kojima su se Grci kasnije asimilovali, i dalje prisutni u grčkom jeziku i predstavljaju zdravu osnovu za istraživanje. Do tada u grčkom nije postojalo reči koje su imale veze sa moreplovstvom i ribarstvom, na primer, reč tuna vodi poreklo od civilizacije koja je tu već živela pre dolaska Grka, koji su se potom ’nadovezali’ na postojeću kulturu.

Pripadnici ove stare civilizacije su iz oblasti današnje Grčke postepeno migrirali uz slivove velikih balkanskih reka, i tako je nastalo više civilizacija koje su živele u miru i bavile se trgovinom: Vinča (uključujući Starčevo i Lepenski Vir), Tisapolgar, Bodrogkerestur, Bubanj Hum, Karanovo, Varna, Kukuteni – Tripolje, Suvorovo, Černavoda… sve su to današnja nalazišta koja su dala bogate potvrde o postojanju ovih kultura. A kako znamo da su trgovali? Jedna od najvećih dragocenosti tog doba, opsidijan, vulkanski kamen od koga se pravilo najoštrije sečivo, a koristi se i danas kao najprecizniji hirurški instrument, zapravo je vulkansko staklo, i svaki komad može analizom precizno da se poveže sa nalazištem iz kog je potekao. Od 6500. godine p.n.e. počinje da se razvija i grnčarski zanat. Svaka od ovih civilizacija imala je sebi svojstven način izrade i šaranja posuda, a u vreme najvećeg procvata civilizacije, do 4500. godine p.n.e, posude su sadržavale i zapise, za koje se smatra da predstavljaju prvo pismo.

Mapa vinčanske civilizacije, Arheološko nalazište Vinča

Nalazišta sa ostacima ove civilizacije ima svuda po Balkanu, a u našim krajevima najpoznatija je Vinča sa svojim jedinstvenim posudama sa prozopomorfnim poklopcima – poklopcima u obliku glave sove, najfinije izrade, koje su pravljene samo tu i nigde više. Vinčanski čovek je eksploatisao dragoceni pigment cinabarit sa Avale, transportovao ga do naselja koje je danas predgrađe Beograda niz reku Bolečicu, putovao je peške do oblasti današnjeg Soluna gde je trgovao i prikupljao informacije o najvećim dostignućima tog doba, živeo je u veoma modernom urbanom naselju sa komfornim i prostranim kućama od kojih su neke bile i na sprat, lepo se odevao, brijao, ali od svega je najinteresantnije društveno uređenje ovog naroda, za koje današnji čovek veruje da nije moguće i da je čista utopija.

Iako nauka smatra da je nastanak civilizacije povezan s državom i autoritetom, podunavska civilizacija to opovrgava. Antropološkinja Marija Gimbutas je još osamdesetih godina prošlog veka klasifikovala je ovo društvo kao matrilinearno ili matrifokalno – sa ženom kao stožerom zajednice. Kako Harman to kasnije objašnjava, žene su bile te koje su, u trenutku preobražaja lovačko-sakupljačkih zajednica u društvo sedelačkih zemljoradnika, preuzimale odgovornost za snabdevanjem osnovnim životnim namirnicama. One su bile i čuvari rituala plodnosti, jer su sada ljudi postali čvrsto povezani sa zemljom koju obrađuju. A s pojavom grnčarije, one su bile te koje su razvile i čuvale metode i tehnike obrade gline. Marija Gimbutas je ovu vrstu zajednice nazvala ’materijarhalna rodovska zajednica sa kolektivističkim principima’. Da je briga o kolektivu a ne o pojedincu bila u centru pažnje, svedoče i grobovi u kojima nema traga o vlasti i autokratiji – svi grobovi su sadržavali podjednak broj dragocenosti, uglavnom glinenih figurica i nakita.

Posuda sa prozopomorfnim poklopcem, arheološko nalazište Vinča

Šta je takvo društveno uređenje imalo za posledicu? U vrlo jasnim arheološkim slojevima koji pokrivaju period od dva milenijuma, pronađen je veliki broj grnčarskih predmeta, sredstava za negu, alata od opsidijana, odeće, ukrasa i ’modnih’ detalja, ali – ni jedan jedini komad oružja. Ne postoje tragovi sukoba i uništavanja. Ovo je bilo egalitarno društvo koje je živelo u miru neprekidno tokom 2000 godina, i svako je radio i stvarao za dobrobit svih. Početak kraja takvog društvenog uređenja najavljuje nekropola u Varni iz oko 4500. godine pre naše ere, gde su po prvi put pronađeni grobovi od kojih su neki imali znatno veću količinu dragocenosti, poneki i više kila zlata, a u jednom je pronađen zlatni skiptar – simbol vlasti. Od tada se gubi i pismo, i pojavljuju se tragovi sukoba i rata. Sve to s dolaskom nomadskih stočara sa istoka, koji su se postepeno približavali ovoj staroj kulturi, trgovali s njom, stvarali mešovite zajednice i polako je preuzeli, donoseći patrijarhalno uređenje i elitističko društvo.

Posude, arheološko nalazište Vinča

DNK istraživanja su pokazala da naši balkanski narodi imaju velike veze sa starosedeocima, uključujući i pripadnike ove drevne kulture. Jedan od razloga zašto je bitno da poznajemo svoju istoriju je da bismo učili iz nje. A svi mi koji žarko želimo da živimo na moru ali nam se to nikako ne ostvaruje, treba da imamo u vidu da su naši daleki preci bili svedoci Velikog Potopa, i da je on verovatan i logičan razlog što su uglavnom naseljavali kontinentalni i brdoviti deo Balkana, pa se tek kasnije spuštali na Jadran. Genetsko pamćenje je tu odigralo veliku ulogu. Sad je na nama da pamtimo i najviše imamo u vidu ta dva milenijuma apsolutnog mira i prosperiteta. To je jedna od najvećih tekovina te civilizacije kojoj bi trebalo da se vratimo i da je čuvamo. A da se opet vratimo na temu prirode: ona zna da uzme, ali i da daje. A mi treba da razumemo njene zakonitosti i prilagodimo im se, umesto da se trudimo da je na silu menjamo.