Super-moć bilja u bočici

Često kažemo da se lekovito bilje koristi od pamtiveka, ali istina je da se zapravo koristi i pre vremena koje ljudska vrsta pamti. Vlasnici pasa to dobro znaju: kada pas tokom šetnje počne da čeprka po travi i jede je, znači da mu nešto nije u redu sa stomakom ili ima parazite. Pas je svestan da pomoću trave može da lakše povrati sadržaj iz stomaka koji mu smeta, ili da ga brže izbaci kroz izmet.

Ova životinjska mudrost ima i svoje ime: zoofarmakognozija. Sačinjavaju ga tri reči: zoo – životinja, pharma – lek i gnosis – znanje, spoznaja, uvid. Posmatranjem šimpanzi, na primer, uočeno je da gutaju celo, vrlo grubo lišće biljke koju inače izbegavaju, a koje nema nikakve nutritivne vrednosti ako se ne žvaće. Kada su se primatolozi zapitali zašto to rade, odgovor im je stigao od jedne tanzanijske ženke šimpanze koja je patila od parazita i teškog zatvora, a dan nakon uzimanja lišća je potpuno ozdravila. Šimpanza je jednostavno bila sama svoj lekar. Potom se postavilo pitanje da li je to ponašanje stečeno ili urođeno, a zaključak, prilično logičan, je da je šimpanzama „samolečenje“ zapisano u genima. One jedinke koje su tu praksu upražnjavale imale su veću stopu preživljavanja i iskustvo bi prenosile na sledeće generacije.

Nisu šimpanze jedine koje koriste biljke za oporavak. Ptice, slonovi, gušteri, čak i pčele poseduju moć zoofarmakognozije. Onda nije ni čudo što čovek koristi lekovito bilje od pamtiveka. Ali čoveku nije bilo potrebno mnogo vremena da shvati kako da te biljke preradi da bi iz njih izvukao najveću korist. Naši stari su od davnina stavljali biljke u rakiju, pa i danas imamo čuvene travarice. Kao i svuda tokom istorije, i kod Srba rakija se prvo koristila kao lek, a tek kasnije je postala napitak za uživanje (ili zloupotrebu).

Zahvaljujući arheološkim dokazima znamo da se lekovito bilje sigurno svesno koristilo pre 60.000 godina. Listići biljaka često su privijani na rane, a otkad je vatre i posuđa, bilo je i odvaraka od raznih trava. Vremenom i iskustvom vračevi su dolazili do saznanja kako je najbolje pripremati i kombinovati koju biljku, koren ili koru, da li je kuvati, prelivati vrelom vodom ili natapati u hladnoj vodi. Ali to je podrazumevalo da sa sobom uvek treba imati dovoljno biljaka, posuda i mogućnosti loženja vatre. Odvarci, pritom, nisu mogli dugo da stoje. Idealno je bilo sažeti ono što je najmoćnije u nekoj biljci u što manju bočicu. I to je postalo moguće s pojavom alkohola.

Alkoholne biljne tinkture su mnogo koncentrovanije od čajeva, jednostavne za upotrebu i mogu se nositi svuda sa sobom. Dovoljno je ukapati ih u malo vode, i eto napitka koji je mnogo moćniji od nekoliko šolja čaja! Otkrićem tinktura lečenje biljem podignuto je na viši nivo. Jedna od najranijih alkoholnih tinktura, stara oko 5000 godina, otkrivena je u grobnici faraona-kralja Škorpiona u Egiptu. Bioarheolozi su uspeli da identifikuju sastav posude: vino i lekovite biljke. Nakon Egipćana, stari Rimljani su često natapali biljke u vinu, a najčuveniji lekar koji je koristio biljne tinkture 400 godina pre naše ere bio je Hipokrat, sa svojim čuvenim receptom protiv crevnih parazita „Hippocraticum vinum“. Zapadna medicina od 12. do 17. veka zasnivala je svoje učenje upravo na pripremi i upotrebi biljnih tinktura.

Danas možemo sami praviti svoje tinkture, baš kao što su radili naši preci, potapanjem biljaka u rakiju. Ali travarsko znanje nije od juče: dobar travar zna koje biljke treba da iskombinuje, i u kojoj razmeri, da bi napravio efikasan lek. Cilj prirodne medicine je lečenje čoveka, a ne jedne bolesti, odnosno njenih simptoma. Zato je najbolje pripremu preparata prepustiti stručnjacima. Ako su pritom stara znanja ispitana i primenjena u savremenim laboratorijama, onda nemamo brige. Tako pripremljene tinkture možemo bezbedno upotrebiti i koristiti ih prema priloženom uputstvu neograničeno dugo.

Nekad davno Hipokrat reče: „Nije mnogo mudar doktor koji prezire znanje koje su sakupljali naši preci“. Zato je danas tu Herba Svet: kompanija koja je nasleđe pretvorila u moderne preparate.