Tag Archives: depresija

lekovite biljke, Optima Forma

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

’Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

’Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Optima Forma

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Optima Forma

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Optima Forma

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

Optima Forma

’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

’S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han

Optima Forma

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Optima Forma

Briga i zebnja, naši naporni pratioci

Zid ruši vlaga, a čoveka briga. Narodna poslovica.

Bogati, siromašni, zdravi, bolesni, beloputi, tamnoputi, koliko god bili različiti, u jednom smo svi jednaki: budućnost nam je svima neizvesna. Svako od nas živi s teretom da nikada zasigurno ne zna šta nosi sledeći trenutak, i da li će ga uopšte doživeti. Naš podsvesni mehanizam da se odbranimo od neizvesnosti i da se postaramo da budući događaji imaju pozitivan ishod je briga. Ako već ne možemo da predvidimo budućnost, možemo da je po hiljadu puta ’prežvaćemo’ u svojoj glavi i zamislimo sve moguće i nemoguće scenarije. Najveći apsurd je da se većina stvari oko kojih brinemo nikada ni ne dogodi. Ali svaki put kada se brinemo i ništa loše se ne desi, u našem umu se podsvesno pravi veza između brige i sprečavanja nesrećnog sleda događaja.

Briga je naš način da podsvesno sprečimo razočaranje. Tu je i element sujeverja koji nas navodi da pomislimo da ako prestanemo da brinemo, možemo prizvati nesreću. Briga ima i socijalni element: često pokazujemo da nam je do nekoga stalo tako što brinemo. Međutim, iracionalna i preterana briga onemogućava nam da se pravilno skoncentrišemo na realnost i bistro razmišljamo. I tako, staranje da budući događaji budu dobri može upravo izazvati suprotan efekat.

Jedno je sigurno: preterana briga izaziva stres koji ostavlja negativnog traga kako na naše mentalno, tako i fizičko zdravlje. Napetost, nesanica, umor, neraspoloženje, nervoza, nemogućnost koncentracije, samo su neke od posledica konstantne strepnje. Osobe koje su ’hronično zabrinute’ obično su izložene domino efektu kada jedna nerealna briga okine čitav niz anksioznosti koji vodi u strah i paniku. Hronična zabrinutost može uticati na naš apetit, životne navike, međuljudske odnose i posao. Obično su osobe koje brinu više od proseka i sklonije da olakšanje traže u nezdravim navikama, kao što su pušenje, prejedanje, alkohol ili droga. Preterana briga može negativno uticati i na nama bliske osobe, naročito na decu.

Stres u našem telu automatski aktivira alarm da smo u opasnosti, takozvanu reakciju ’borba-beg’. U telu se luče hormoni koji ubrzavaju disanje, srčani ritam, izazivaju napetost mišića – dakle isti efekti kao kada smo stvarno u opasnosti i pripremamo se na borbu ili beg. Ova reakcija je prirodna i u realnim opasnim situacijama pomaže nam da preživimo. Ali kada realna opasnost ne postoji, već se reakcija okida zbog izmišljene, nestvarne situacije, naročito kada se to dešava često, onda govorimo o hroničnom stresu koji je veoma štetan. Negativni stres može dovesti do anksioznosti, osećanja konstantne strepnje i zebnje, depresije, sindroma sagorevanja, osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti, nedostatka koncentracije za osnovne životne radnje i poslove, osećaja besa prema drugima ali i prema sebi i ekstremnih napada panike. Za razliku od naših predaka koji su imali prirodne mehanizme da smanje nivo stresa nakon što ih pojuri vuk ili medved, mi ni ne stižemo da uživamo u izlasku ili zalasku sunca, šetnji po šumi, zvezdanom nebu ili šumu potoka.

Istraživanja pokazuju da se muškarci više brinu zbog situacija na poslu koje ne mogu da kontrolišu, dok se žene više brinu zbog porodice i partnerskih odnosa. Ipak, nije sve tako crno. Postoji i pozitivna strana brige: ona nam može pomoći da bolje sagledamo prioritete, da imamo analitički pristup problemu (naravno, ukoliko on zaista postoji), a najveća prednost brige je kad je u pitanju naše zdravlje. Zdrava zabrinutost će nas navesti da češće odemo na preglede, da se zdravije hranimo i više krećemo.

Jedan od najgorih načina da umirimo nečiju zebnju je da kažemo ’Ne brini!’. Takav komentar može samo da stvori otpor i ljutnju, sasvim opravdano, jer nismo pokazali dovoljno saosećanja. Prilikom umirivanja zabrinute ili ljute osobe najbitnije je da prvo pokažemo empatiju. ’Vidim da mnogo brineš, verujem da ti je mnogo teško. Plašim se da ćeš se razboleti od brige. Kolika je mogućnost da će se desiti najgore? Da li je moguće da se uopšte neće ni dogoditi?’ – ovo su neke konstantacije i pitanja koja možemo postaviti osobama koje su nam bliske a vidimo da previše brinu. A možemo ih postaviti i sebi. Samoanaliza je uvek prvi korak u rešavanju problema.

Nikada ne znamo šta nosi dan, šta nosi noć. Ali u tome i jeste lepota življenja. Da je sve izvesno i jasno, život bi u potpunosti izgubio draž. Kada malo analiziramo prošlost, možemo lako uočiti da se život stara da nam podari svega u jednakoj meri, kao i da su nam neki događaji koje smo u prvom trenutku shvatili tragično, doneli veliki pozitivan preokret. Život zna i kad mi ne znamo.

Optima Forma

Saosećajni stres

Ljudi su društvena bića koja mogu da osete ili naslute emocije drugih. Prilikom komunikacije nesvesno oponašamo sagovornika, pomoću grimasa iskazujemo saosećanje, imitiramo tuđe pokrete i intonaciju govora. Jedan od najboljih dokaza empatije je zevanje: kada neko počne da zeva, velike su šanse da će se ’epidemija zevanja’ proširiti na okolinu. Studije su pokazale da će osobe sa visokim stepenom empatije uvek uzvratiti zevanjem, što nije slučaj sa psihopatama. Zaraznom zevanju nisu skloni samo ljudi, ono je primećeno i kod šimpanzi, vukova i pasa.

Potrebu da oponašamo tuđe ponašanje, pokrete, gestove, ili da plačemo dok gledamo tužan film, okidaju posebni neuroni u mozgu – neuroni ogledala. Dok nam oni pomažu da učimo od drugih, povezujemo se i razumemo, tu je i druga strana ogledala: pomoću njih kupimo i tuđe negativne emocije i stres. Neurone ogledala otkrio je devedesetih godina prošlog veka tim italijanskih istraživača na čelu sa neurologom Đakomom Rikolatijem. Proučavajući majmune, otkrili su da im se, kada prinose hranu ustima, aktiviraju određene vrste neurona u mozgu. Ali ono što je bilo pravo iznenađenje je da su se isti neuroni aktivirali i u mozgu majmuna koji su to samo posmatrali.

Dodatna istraživanja su pokazala da neuroni ogledala nisu urođeni, već se stiču. Dakle, dobra vest je da empatuju možemo razvijati i negovati, od najranijeg uzrasta do kraja života. To ćemo postići tako što ćemo decu učiti da razumeju postupke svojih drugara pre nego da im nasilno uzvrate, da vole životinje, da identifikuju osećanja kroz koja prolaze glavni junaci priča i bajki koje im pričamo pred spavanje, i na taj način ćemo im dati dobre osnove da lakše i mirnije rešavaju konfliktne situacije.

Ali kao što je zevanje zarazno, tako je i stres. Stres je jedan od faktora koji može dovesti do smrtnog ishoda jer uništava imuni sistem, snižava nivo dobrog i povišava loš holesterol, smanjuje sposobnost trezvenog razmišljanja, uništava društveni život, može izazvati nesanicu, kardiovaskularna oboljenja i infarkt. Istraživanja pokazuju da stres godišnje ubije više ljudi nego saobraćajne nesreće ili nikotin.

Istraživanja Instituta Maks Plank pokazala su da samim tim što stojimo pored osobe koja je pod stresom, bilo da se radi o nekom bliskom ili potpunom neznancu, ’upijamo’ njihov stres koji kod nas može imati punu fizičku manifestaciju. Šta više, ova empatička vrsta stresa može se i izmeriti pomoću količine hormona stresa koji se luče tom prilikom u našem telu. Prilikom izvođenja studije, grupi ispitanika dati su teški zadaci iz aritmetike, a nakon toga su izlazili i na usmeni ispit koji je bio vrlo neprijatan i stresan. Sve to odvijalo se pred 211 posmatrača iza jednosmernog ogledala. Rezultati su pokazali da je 95% ispitanika pokazivalo direktne znake stresa, ali i kod 26% posmatrača primećen je porast kortizola kao rezultat empatičkog stresa. Najveći nivo empatičkog stresa, čak 40%, primećen je kod partnera ispitanika koji su bili u publici, dok je kod neznanaca on bio 10%.

Ispitivanja na životinjama pokazala su da i one pokazuju visok nivo empatije. Istraživači su razdvojili parove miševa, mužjake i ženke, i jedno od njih izložili blagom stresu pre nego što su ih opet spojili. Rezultati su pokazali jednako povišeni nivo kortizola kod oba partnera. Čak i kada bi se nivo ovog hormona podigao veštačkim putem, bez ikakve stresne situacije koja bi ga izazvala, miševi bi ispuštanjem feromona alarmirali svoje partnere. Partneri bi, nakon što bi detektovali ove signale, dodatno alarmirali ostale pripadnike grupe.

Stresno lučenje hormona ima evolutivnu svrhu: kada smo izloženi opasnosti, naše telo reaguje tako što povišava nivo kortizola. Osobe koje su u bliskom kontaktu s nama mogu da ’pokupe’ našu stresnu reakciju i na vreme reaguju na moguću opasnost. U situacijama kao što su elementarne nepogode, prisustvo agresivne životinje ili neprijateljskog plemena, ovaj mehanizam je našim precima omogućio da prežive. Ali danas, kada nam ne prete divlje zveri a erupcije vulkana su malo verovatne, česti i produženi povišeni nivo kortizola može izazvati niz psihičkih problema, depresiju, anksioznost, bezvoljnost, i trajno nam narušiti zdravlje.

Na koje sve sfere života možemo primeniti ova naučna saznanja? Pre svega, ona nam mogu pomoći da identifikujemo i eliminišemo izvore bespotrebnog stresa. Jedan od njih je svakako gledanje agresivnih sadržaja na televiziji. Potom, činjenica da jedni na druge možemo, čak i bez verbalne komunikacije, prenositi pozitivne i negativne emocije, dokaz je koliko smo svi povezani i koliko su društvene grupe ukorenjene i  međusobno prožete. Samim tim, uticaj pojedinca na društvo i odgovornost svakoga od nas kao jedinke za dešavanja u društvu raste. Mnoštvo empatičnih pojedinaca čini empatično i zdravo društvo. Svi smo mi odgovorni za nasilje u našem kraju, za ponašanje dece u našoj okolini, pa čak i za mrzovolju kasirke u samoposluzi. Ako izaberemo da oko sebe sejemo pozitivne umesto negativnih vibracija, sigurno ćemo primetiti pozitivne promene u svojoj okolini. Setite se toga sledeći put kada se neko namršti na vas, i uzvratite mu blagim osmehom. Onim pravim, kad se i oči iskreno smeju.

Optima Forma

Tvoj stav govori koliko si zdrav

Najveći konflikt u koji tokom života ulazimo nije s drugim ljudima, već sa samim sobom. Bitke koje vodimo u svom umu i psihi, istrajnost ili posustajanje, prilagođavanje ili otpor, određuju naš stav prema životu, sebi i okolini. Kakvim mislima dopuštamo da preuzmu kontrolu nad nama? Na šta usmeravamo energiju? Kako reagujemo kada se suočavamo sa izazovima? Sve te situacije definišu naš stav.

Ako želimo da sebe izgradimo u jaku, samosvesnu i srećnu osobu, neophodno je da sebi pristupimo samokritički i da ’pretresemo’ sve mračne uglove sopstvene svesti. Prođite kroz sledeće stavke i sagledajte iskreno kakav vam je stav:

  • Naš stav određuju iskustva iz prošlosti. Svako od nas morao je proći kroz kako pozitivna tako i traumatična iskustva. To je život i to nas gradi. Pitanje je samo da li dozvoljavamo traumatičnim iskustvima da nam blokiraju sadašnjost, ili prepoznajemo pouku u njima na osnovu koje gradimo sebe kao pozitivniju i bolju ličnost. U najveću zamku padamo kada sebe doživljavamo kao žrtvu.
  • Naš stav određuje sposobnost da se stavimo u tuđ položaj. A to iziskuje napor. Najlakše je sve posmatrati samo sa svoje tačke gledišta, ponašati se kao da smo centar sveta, kao da smo samo mi žrtve. Pre svega, potrebno je da aktiviramo periferni vid – od toga da budemo svesni ljudi oko sebe dok hodamo ulicom, vozimo se autobusom, stojimo u redu u samoposlugi… preko toga da naučimo da pazimo kakve komentare upućujemo drugima jer ne znamo njihovu celu životnu priču, do toga da uspemo da sagledamo problem iz tuđeg ugla. Ne samo da će nam empatija doneti više prijatelja, već će doprineti opštem poboljšanju društva.

  • Naš stav pokazuje koliko smo prilagodljivi. Najčešći instinkt kada nastupi promena je da joj se odupiremo, što je pogrešno i može samo izazvati patnju. Nije li Darvin rekao da ne opstaje najjača vrsta, već ona koja uspe da se prilagodi promenama. Ne postoji osoba koja nema ni jedan problem u životu. Zapravo, život bez problema bi bio kao ustajala bara. Problemi i promene nas teraju da rastemo i menjamo se. Ono što je bitno je da im pristupimo otvorenog uma, i svesno učinimo napor da se prilagodimo. Jer, kako kaže zen izreka – u prepreci je put.
  • Naš stav pokazuje koliko smo pasivni i lenji. Koliko puta smo imali sjajne planove i ideje, a nismo ništa učinili da ih ostvarimo? Čekanje i oklevanje ne vode nikuda, samo nam podrivaju samopouzdanje. Neretko, i okolina će nas obeshrabriti, ali šta okolina zna o našim snovima? I kako možemo biti sigurni da su joj namere dobre? Kada imamo velike ideje, veliki san, najbolje je da o njima ne pričamo, već samo radimo na njihovom ostvarenju. Dela, ne reči!
  • Naš stav određuju nerealni ideali. Naročito u današnje vreme kada nam se kroz medije servira nerealna slika o svetu i sreći. Koliko često žudimo za nečim što zapravo ni ne postoji? Umesto da želimo život sa TV ekrana, telo, kosu ili luksuznu vilu iz sapunske opere, treba da realno sagledamo čime raspolažemo. Često ćemo se iznenaditi kada shvatimo da imamo mnogo više nego što smo mislili.
  • Naš stav određuje želja za udobnošću. U današnje vreme pojam sreće izjednačava se s udobnim životom. I upravo tu leži klopka. Udobnost je ta koja nam ne dozvoljava da se promenimo, rastemo, učimo. Tek kada prigrlimo neudobnost, neizvesnost, neprijatnost, možemo dobiti znanje, lepo izvajano telo, lepu kuću, dragoceno iskustvo…

  • Naš stav pokazuje koliko (ne)volimo sebe. Nekad nam je neko napomenuo kako to-i-to ne valja kod nas i mi smo taj komentar prihvatili i stavili u fijoku samopouzdanja. I od tad, kad god smo u situaciji da nešto pozitivno promenimo, ta fijoka se otvori, i negativan, a najverovatnije zloban komentar kaže ’bu!’ i spreči nas da ostvarimo to što želimo. Naše samopouzdanje nikako ne treba da definiše tuđe mišljenje o nama, već isključivo sopstveno. Ljudi će nas stalno komentarisati, i to je neizbežno, a negativne (i najčešće neistinite) komentare dobijaćemo i od nama najbližih osoba. Potrebno je samo da osvestimo činjenicu da smo okruženi nesavršenim ljudima, i da svako na nas na druge projektuje sopstvene nesigurnosti. Tada ćemo moći da im se odupremo.
  • Naš stav reflektuje naš nivo svesti. Zapitajte se, da li sebe vidite onakvog kakav jeste, ili onakvog kakav biste želeli da budete? To se ne odnosi samo na fizički izgled, već i na ponašanje, ophođenje prema drugima, ponašanje u kriznim situacijama. Kakav vam je integritet? Da li svoje životne stavove napuštate onog trenutka kada dođete u situaciju da izvučete neku korist? Da li sopstveni moral prilagođavate situaciji, ili situaciji prilazite s čvrstim moralom? Ako želimo da nas drugi cene, i da cenimo sami sebe, najvažnije je da izgradimo solidan integritet.
  • Naš stav pokazuje koliko smo podatni. Ako nismo u stanju da zauzmemo čvrst stav, već uvek čekamo tuđe odobrenje, nećemo biti u stanju da izgradimo sopstvenu sreću. Ne postoji udžbenik za život, svi mi učimo putem pokušaja i pogreške, i bez greške nema iskustva. A najgora vrsta greške je u strahu da je ne napravimo. Umesto da tražimo podršku u drugima, treba da sami sebi postanemo stožer. Mi smo prva osoba koja treba da nam pruži razumevanje, brigu, negu i ljubav. Mi smo dovoljni sebi. I kada to postanemo, onda ćemo automatski dobiti i tuđe odobravanje i divljenje, iako ga ne tražimo.

Da li ste shvatili koje su vam slabosti? Ako jeste, čestitamo! To je prvi korak u dugom i predivnom procesu građenja sopstvene ličnosti. Ako niste, vratite se na početak. Niste bili iskreni sami sa sobom. I poricanje je jedna od osobina koja određuje naš stav. Samospoznaja nije prijatan proces, i mogu je pratiti neželjeni efekti – nervoza, anksioznost, nesanica, preterana briga, emocionalna nestabilnost… Ali to su sve stanice na prugi života na kojima moramo zastati. Put je dug, a svi želimo da krajnje odredište bude bujna, egzotična destinacija pre nego gola pustinja. Zato, uskočite u voz, živite, patite, sanjajte, delajte, uživajte. I u ručni prtljag stavite Optima Formu. Ona će vam pomoći da ublažite stres, strepnju, iscrpljenost, da poboljšate pamćenje i koncentraciju, i to potpuno prirodno. Jer nije samo važno da dođemo na egzotičnu destinaciju, već da uživamo tokom čitavog putovanja.

Optima Forma

Duh predaka zaista živi u nama

Iako u svoje vreme često osporavan i neshvaćen, Frojd je bio prvi koji je ukazao na važnost  nesvesnog. Na učenje ’Oca psihoanalize’ nadovezao se Jung, koji je prepoznao da se podsvest svake jedinke zasniva na mnogo dubljem i opštijem sloju podsvesti kog je nazvao ’kolektivno nesvesno’. Ono je deo nasleđa svake individue i sastoji se od iskustava, trauma, uspeha, duhovnosti predaka. To je ’zbirka pripovesti’ naših starih, iskustveni talog koji do nas dopire kroz intuiciju i govori nam šta je dobro a šta nije, čemu treba prići s ushićenjem a čemu s oprezom.

Ovo kolektivno iskustvo prenosi se milenijumima s kolena na koleno pomoću određenih obrazaca mišljenja, emocija i ponašanja koje je Jung nazvao arhetipovima. Arhetip je ’armatura’ kolektivnog nesvesnog, čak ni novorođenče na ovaj svet ne dolazi kao čist list papira koji tek treba da se ispiše, već kao zbirka pripovesti, fantazija i projekcija koje u mnogome određuju njegovu ličnost. To je i razlog zašto su deca vrlo maštovita i sklona fantaziranju. Čovek je kroz istoriju arhetipove uobličavao pomoću mitova i bajki, a kod svakog pojedinca oni se ispoljavaju u snovima i vizijama.

Jung je definisao arhetipove koji se najčešće ponavljaju u mitovima širom sveta, a najpoznatiji su anima, majka, dete, mudri starac, senka, duhovi… Bajke svih naroda sadrže element anime, koja se materijalizuje kao vodeni duh, sirena, vodena nimfa, veštica ili boginja. Njena glavna osobina je da ume da opčini muškarce, zavede ih i dovede do ludila. Kada u stvarnom životu muškarac projektuje ženski aspekt iz svoje psihe na konkretnu žensku osobu, on je idealizuje, postaje zanesen i opčinjen – zaljubljen. Anima je neobuzdana, ne zanimaju je pravila već žudi za čistim, jakim iskustvom i doživljajem. Kada nas obuzme, bez obzira kog pola bili, ona nas budi, tera da odbacimo racionalne šablone ponašanja i misli, a u sred svog ludila život odjednom ima apsolutni smisao. Anima je krajnje neracionalna ali iskonski mudra, i kada nas obuzme donosi haos, a nakon što protutnji i napusti nas, shvatamo njenu uzvišenu svrhu.

Jungovo učenje je kasnije nastavio Sondi, mađarski psiholog koji je uveo pojam familijarnog nesvesnog i pomoću njega objasnio kako porodično podsvesno nasleđe utiče na izbore pojedinca – izbor partnera, prijatelja, profesije, oboljenja, pa čak i načina kako ćemo umreti. Ali srećom, pored porodične podsvesne istorije, svaki pojedinac poseduje i lični ego – slobodu izbora, pomoću kog kroji ličnu sudbinu i ima mogućnost da preokrene nasleđeni niz. Njegova terapija imala je za cilj da pacijenta suoči sa nasleđem predaka i omogući mu da uvidi da on ipak ima slobodu da odluči kako će rukovati svojim nasleđem.

Interesantno je da je psihologija kao nauka, od samog svog nastanka, često bila osporavana i smatrana nenaučnom metodom, ili u najmanju ruku, nije shvatana ozbiljno. Ali ako pratimo naučna istraživanja i dobijene rezultate tokom poslednje decenije, uvidećemo da je psihologija u njima dobila upravo naučnu potporu: najnovija istraživanja pokazala su da su sećanja naših predaka upisana u naš DNK. Smatra se da je instinkt upravo način na koji se taj zapis manifestuje.

Eksperimenti na pacovima pokazali su da ova bića mogu svoja saznanja da prenesu na buduće generacije čistom genetikom. Pacovi su stavljeni u lavirint gde su imali priliku da nauče koje mehanizme mogu da upotrebe kako bi izašli iz njega i dobili nagradu. Kada bi bili po prvi put sami stavljeni u isti lavirint, njihovi potomci bi mnogo brže dolazili do rešenja. U drugom eksperimentu miševi su naučeni da se plaše određenog mirisa. Nova generacija miševa plašila se istih mirisa iako nije imala nikakvog direktnog iskustva sa njima. Ono što je Jung zvao kolektivnim nesvesnim a Sondi familijarnim nesvesnim, nauka sada zove genetskim pamćenjem i priznaje mogućnost da velike traume koje je jedna generacija doživela, mogu da se genetski prenesu na nove generacije, kao i da ekstremne traume mogu izmeniti genetski materijal, zavisno od stanja u kom se telo nalazilo u datom trenutku. Biološki je izvodljivo da takva vrsta memorije može da se fizički prenosi s generacije na generaciju.

To nam može pomoći da razumemo sopstveni narod – na primer, kako su česta ratovanja, rušenja i prinudna iseljenja kod nas ostavila ’zapis’ budućim generacijama da budu oprezni, nepoverljivi, da u nekim narodima vide svoje vekovne prijatelje a u drugima neprijatelje, kao i da im duhovni napredak bude bitniji od materijalnog, za razliku od zapadne civilizacije. Ali ovo saznanje može biti veoma bitno i na nivou jedinke: može nam pomoći u lečenju fobija, anksioznosti, panike i post-traumatskog stresa, ili obrnuto, da razumemo zašto neki ljudi poseduju veliki talenat i mogu da naslikaju ili napišu nešto briljantno iako nikada to nisu učili, ili zašto imaju prirodnu veštinu da organizuju ljude i izvuku iz njih ono najbolje – takozvani rođeni lideri…

A kako to može pomoći vama? Ako imate strahove koje ne možete da objasnite, ako često sanjate slične snove, ako ste u nekim situacijama neobjašnjivo nervozni, ako prema nekim ljudima gajite netrpeljivost a za to ne postoji nikakav konkretan razlog – možda to jednostavno iz vas govore vaši preci. Probajte da saznate što više o precima, ako već ne znate, i da neke prelomne trenutke iz njihovih života povežete sa svojim jakim emocijama. Oslušnite svoju intuiciju, jer ako vam govori da u nešto ne treba da se upustite, verovatno vam se neki pradeda u sličnoj situaciji davno gadno opekao i ostavio vam je tu lekciju u genima.

Ako u vama ’govori’ stres i depresija vaših predaka, najbolje što možete je da je prepoznate, povežete i definišete, i baš kao i naši stari, potražite pomoć u prirodi. Ne morate da idete na livadu i berete lekovito bilje, jer tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat koji vam može pomoći da smanjite stres, uklonite depresiju, poboljšate koncentraciju, osećate se bistrije, i postanete emotivno stabilniji. Jer, kako reče Sondi, iako je u nama duboko zapisana porodična istorija, ipak je tu i naš lični ego, sloboda izbora koja nam omogućava da preokrenemo nesrećni sled događaja.