Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.
Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.
U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.
Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas. Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.
Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.
Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.
Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.
Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.
Napola našeg životnoga puta u mračnoj mi se šumi noga stvori, jer s ravne staze skrenuvši zaluta.
Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.
Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.
Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.
Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.
Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.
Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.
I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:
Četrdeset godina su starost mladosti, a pedeset godina su mladost starosti.
Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.
A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.
Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.
Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.
Svi znamo da nam zdrav način ishrane može obezbediti dobro zdravlje, čiste krvne sudove, organe koji nisu obmotani visceralnim mastima, limfotok koji nesmetano cirkuliše, dobro varenje… i na taj način nam produžiti život i poboljšati njegov kvalitet. Ali zdrava ishrana nam daje mnogo više od toga, a nedavna studija dokazuje da ima moć da smanji depresiju i olakša njene simptome za samo tri nedelje.
Tokom studije australijskog univerziteta Makveri istraživači su posmatrali 78 osoba starosti 17-35 godina koji su svi imali jake simptome depresije, ali i loše navike u ishrani. Oni su podeljeni u dve grupe pa je jedna pratila stroga uputstva za ishranu, dok je druga nastavila s dotadašnjom nezdravom dijetom. ’Zdrava’ grupa je tokom tri nedelje morala svakodnevno da unese 5 porcija povrća, 2-3 porcije voća, 2 porcije integralnih žitarica, 3 porcije čistog proteina, uključujući i 3 porcije ribe nedeljno, kao i umerene količine orašastih plodova, semenki, začina i nezaslađenih mlečnih proizvoda.
Svih 38 osoba iz ’zdrave grupe’ koje su ostale u studiji do kraja na kraju treće nedelje prijavile su izuzetno smanjenje simptoma depresije. I to nije sve, pozitivne promene su se zadržale čak tri meseca kasnije, kada su došli na kontrolni pregled. Dakle, iako je intervencija tokom ove studije trajala samo tri nedelje, imala je dugoročni efekat na mentalno zdravlje njenih učesnika.
Rezultati ove studije nisu mnogo iznenadili. Danas znamo da nezdrava hrana može značajno da pogorša raspoloženje i izazove osećaj tromosti, ali i da, apsurdno, poveća i osećaj gladi i žudnje za još većom količinom nezdrave hrane. Prerađevine koje sadrže procesuirane ugljene hidrate, kao što su bela peciva i gaziarana pića dokazano pogoršavaju depresiju, previše šećera izaziva upale u celom telu uključujući i mozak, industrijska hrana iako nam trenutno štedi vreme nas mnogo košta na duge staze, baš kao i trans masti.
S druge strane, da vidimo kako nam zdrava hrana pomaže da prebrodimo depresiju:
Antioksidansi koji čuvaju naše ćelije od propadanja između ostalog štite i naš mozak. Zato treba unositi što više hrane koja je bogata antioksidansima, na primer beta karotenom (šargarepa, kajsije, brokoli, dinje, bundeva, zeleno lisnato povrće, batat), vitaminom C (bobičasto voće, citrusi, paprika, paradajz), vitaminom E (orašasti plodovi, nerafinisana biljna ulja, pšenične klice)…
Dok nam loši ugljeni hidrati pojačavaju nervozu, oni dobri imaju umirujući efekat, zato što podstiču lučenje serotonina, hormona sreće. Kada osećamo nezdravu potrebu da se prejedamo lošim ugljenim hidratima, jedan od razloga je i nedovoljno lučenje serotonina. Zato je važno da izaberemo ugljene hidrate koji su dobri za nas: integralne žitarice, voće, povrće, mahunarke…
Još jedan okidač serotonina je protein, ali dobar, kvalitetan protein: ćuretina, piletina, tunjevina, mahunarke, jaja, sir, jogurt, kefir – to su namirnice koje sadrže amino kiselinu triptofan koja takođe ima moć da stvara serotonin.
Folna kiselina i vitamin B12 su bitni činioci sreće. Jedna studija je dokazala da je kod pušača naročito vidljiv deficit ova dva vitamina, a pod rizikom su i vegetarijanci i vegani. Zašto su važni? Jer omogućavaju sintezu metionina iz amino kiseline homocisteina i doprinose funkcionisanju kako kardiovaskularnog tako i neurološkog sistema. Jedna od posledica povišenog nivoa homocisteina i manjka vitamina B12 je i depresija koja može dovesti i do razvoja demencije. Dakle ako unosimo namirnice bogate ovim vitaminima, one automatski deluju kao anti-depresiv. Zato treba ’udariti’ po mahunarkama, kvalitetnom crvenom mesu, jajima, orašastim plodovima, zelenom lisnatom povrću, ribi i mlečnim proizvodima.
Zašto se dobro osećamo kada izađemo napolje tokom lepog i vedrog dana? Jer nam sunce daje vitamin D. Studije su pokazale da osobe sa niskim nivoom vitamina D češće pate od depresije. Jedan od razloga je što serotonin, već pomenuti hormon sreće, direktno zavisi od vitamina D. Zato se ne treba previše kriti od sunca, naravno osim u vreme kada je njegovo zračenje baš jako i može biti štetno. Ali rano ujutru i kasnije popodne je dobro provesti najmanje desetak minuta na suncu bez ikakve UV zaštite.
Nedostatak selena izaziva umor, uznemirenost i depresiju. Ovaj oligoelement podstiče izbacivanje toksina iz jetre a omogućava normalnu proizvodnju hormona štitaste žlezde. Poznata je povezanost manjka tiroidnog hormona i depresije. Zato nam treba više mahunarki, kvalitetnog mesa, mlečnih proizvoda, orašastih plodova, morskih plodova i integralnih žitarica.
Još jedna studijski dokazana činjenica je da manjak omega-3 masnih kiselina može dovesti do ozbiljne depresije. EPA i DHA masne kiseline iz ribljeg ulja između ostalog utiču i na normalno funkcionisanje mozga, konkretno povećanje bele materije – mijelinskih belih vlakana koja povezuju moždane ćelije u delovima mozga zahvaćenih depresijom. Zato u ishranu obavezno treba uključiti ’masnu’ ribu – skušu, lososa, sardine, inćune i tunu, kao i laneno seme, avokado, masline, orahe i zeleno lisnato povrće.
Najgora stvar kod loše ishrane i depresije je što je to zatvoreno kolo bez izlaza: nezdrava hrana podstiče depresiju, a depresija nesvesno traži nezdravu hranu. Gojaznost koja se može javiti kao posledica samo će još više doliti ulja na vatru i izazvati i hormonalni disbalans. Depresija nas često tera da posegnemo i za alkoholom i cigaretama koji dodatno remete raspoloženje, san i motivaciju i uništavaju imuni sistem.
Na nama je da zašarenimo svoju trpezu i da posvetimo vreme pripremi kvalitetne hrane, jer je to najbolji ulog u naše zdravlje. A kada smo preopterećeni problemima, brigama, obavezama, ne možemo da spavamo i osećamo da nas lomi anksioznost i depresija, tu je Optima Forma. Ona će nam na prirodan način, pomoću lekovitog bilja, pomoći da se opustimo a da pritom zadržimo dobru koncentraciju tokom dana, kao i da lakše zaspimo uveče i probudimo se odmorni.
A ako ne uspevamo da se odupremo stalnom osećaju gladi i žudnjom za nezdravom hranom, tu je Equigal. Pet lekovitih biljaka u njemu će nam pomoći da kontrolišemo glad, bolje varimo hranu, oslobodimo se nadutosti, gasova, viška vode u organizmu i na taj način sačuvamo ili dođemo do zdrave kilaže.
Koliko god da smo uspešni, pa čak i ako smo svetski poznati, ipak smo samo ljudi, ranjivi, nesigurni i podložni sumnjama. Sumnjamo u svet oko sebe, a najviše u sebe. Da li je naš uspeh stvaran, da li je naša stručnost utemeljena, da li su naša dostignuća realna, ili se sve to može u jednom trenutku srušiti, i svet će videti da smo samo prevaranti? Ako vas ovakve misli more, znajte da niste jedini: one pohode mnoge uspešne ljude, među njima su i Tom Henks, Kejt Vinslet, Nil Armstrong, Maja Anđelu, Mišel Fajfer, Ema Votson, Robi Vilijams…
’Još uvek strepim da će u svakom trenutku doći policija za antitalenat da me uhapsi’, lepo je to na šaljiv način objasnio kanadski komičar Majk Majers.
I takve sumnje imaju svoje naučno ime: sindrom uljeza ili impostorizam. To je psihološka pojava kada neko sumnja u sopstvena dostignuća i gaji dubok skriveni strah da će biti razotkriven kao prevarant, uprkos mnogobrojnim dokazima o svojoj kompetentnosti. Pojam su skovale dve psihološkinje davne 1978. godine – Dr Polina Klans i Dr Suzen Ajms (Dr. Pauline R. Clance and Dr. Suzanne A. Imes) nakon istraživanja na uzorku od 150 izuzetno uspešnih žena. One su sve bile vrlo cenjene u svojim profesionalnim krugovima, ali uprkos tome, kao i akademskim diplomama i dostignućima, taj uspeh su pripisivale srećnim okolnostima i uverenju da su njihova inteligencija i sposobnosti precenjeni. Klans i Ajms su smatrale da je na nastanak ovog mentalnog okvira kod uspešnih žena uticao niz faktora, od kojih su najveću ulogu igrali stereotipi o ženskom rodu, porodični, kulturni i društveni odnosi, a utvrdile su da žene koje pate od ove pojave ispoljavaju i simptome depresije, anksioznosti i niskog samopouzdanja.
Bilo je i logično pomisliti da će žene biti te koje će najviše patiti od ovog sindroma, imajući u vidu činjenicu da su vekovima bile u drugom planu i da se od njih očekivalo samo da se brinu o porodici. I sada, kada su mogle da se posvete karijeri, u podsvesti su nosile sva pretrpljena omalovažavanja svojih ženskih predaka. Međutim, kasnije studije su pokazale da od sindroma uljeza ne pate samo žene, već podjednako i muškarci. Klans i Ajms su napravile skalu na osnovu koje se može proceniti postojanje i obim sindroma uljeza kod pojedinca, a kojom se mere aspekti straha: straha od procenjivanja, od nemogućnosti da se održi uspešnost, od ubeđenja da nismo podjednako sposobni kao drugi. Kasnije je psihološkinja Valeri Jang (Valerie Young) identifikovala pet podgrupa unutar sindroma: perfekcionista, superžena/muškarac, prirodni genije, solo-izvođač i ekspert. Na početku svoje knjige Tajne misli uspešnih žena: zašto sposobni ljudi pate od sindroma uljeza, i kako napredovati uprkos njemu, Jang daje šest pitanja koja treba da postavimo sebi:
Da li svoj uspeh pripisujete sreći, dobrom tajmingu ili kompjuterskoj greški?
Da li mislite ’Ako ja to mogu, to može svako’?
Da li mučite sebe zbog najmanje greške u svom radu?
Da li vas poražava čak i konstruktivna kritika, i vidite je kao dokaz svoje nesposobnosti?
Kada postignete uspeh, da li potajno osećate kao da ste ih opet prevarili?
Da li brinete da je samo pitanje vremena pre nego što vas ’razotkriju’?
’Ako ste odgovorili ’da’ na bilo koje od ovih pitanja, onda znate da stvarno nije bitno koliko ste pohvala dobili, koliko diploma stekli, ili koliko ste se visoko uzdigli. Istina, mnogi vas vide kao inteligentnu ili talentovanu osobu, možda čak i briljantnu. Ali vi niste jedan od njih. Zapravo, vi duboko sumnjate u svoje sposobnosti. Bez obzira koliko toga ste postigli ili šta ljudi misle, u dubini duše ste ubeđeni da ste uljez, lažnjak, prevarant’, kaže Jang.
Sindrom uljeza ne ispoljava se samo na polju karijere, već je prisutan i u međuljudskim odnosima, kada verujemo da nećemo ispuniti očekivanja svojih prijatelja ili partnera, jer smo pomoću nekog čudnog trika uspeli da im se dopadnemo, ali zapravo nismo dostojini naklonosti koju dobijamo.
Važno je napomenuti da sindrom uljeza nije mentalni poremećaj, već pojava. U suprotnom, većina populacije bi bila bolesna. Neka istraživanja u Velikoj Britaniji su pokazala da čak 85% osoba ima osećaj da nisu dovoljno kompetentni za svoj posao, ali samo 25% njih je svesno da je u pitanju ovaj sindrom. Iako se ne radi o poremećaju, ova pojava ukazuje na nisko samopoštovanje i povezuje se sa simptomima depresije.
A kako dolazimo u situaciju da patimo od ovog sindroma? Osim pritisaka koje trpimo na fakultetima i u firmama, klica sindroma uljeza može se razvijati od najranijih dana – u porodici koja nas je obeshrabrivala, terala da se poredimo s drugima i težimo savršenstvu. U porodicama sa više dece obično se koriste ’etikete’ – jedno je duhovito, drugo atletski tip, treće osetljivo, namćor, itd. Ako se jednom detetu prilepi etiketa da je pametno, drugo će se možda sve vreme truditi da dokaže roditeljima da nisu u pravu, a ako je ’izabrano’, onda će biti pod užasnim pritiskom da opravda roditeljska očekivanja. Naravno, i roditelji su samo ljudi.
’Što više analiziramo ljude, to više nestaju razlozi za analizu. Pre ili kasnije dolazimo do te užasne univerzalne stvari koja se zove ljudska priroda’, reče Oskar Vajld.
Klans i Ajms su navele četiri odbrambena mehanizma koja nesvesno koristimo da se zaštitimo od ovog sindroma: naporan rad i preteranu pripremu, ili suprotno, suzdržavanje, šarmiranje i prokrastinaciju. Jang dodaje još tri: nenametljivost, samo-sabotažu i nezavršavanje. Prepoznavanje ovih mehanizama kod sebe može nam pomoći da osvestimo problem i prevaziđemo ga. Na primer, neko ko odradi sve što je potrebno za disertaciju, ali je nikada ne završi, potajno se plaši mišljenja i osude drugih. Suzdržavanje da damo svoj maksimum utemeljeno je u posvesnom verovanju da nećemo uspeti, pa je bolje da ljudi misle da smo lenji nego glupi. Taj mehanizam je često izražen kod inteligentnih adolescenata koji ’popuste’ u školi.
I kako prevazići ovaj problem? Valeri Jang kaže da nam sindrom uljeza toliko udara na emocije da nije jednostavno prevazići ga zdravim razumom. Potrebno je da se upustimo u ozbiljniju samo-analizu, a možemo se poslužiti sveščicom u koju ćemo beležiti trenutke koje prepoznamo kako bismo kasnije lakše rekonstruisali svoj ’put uljeza’, i otkrili šta je izazvalo taj osećaj neadekvatnosti. Ali sve se svodi na to da je u osnovi ovog problema negativno uverenje koje imamo o sebi, a sve što mi treba da uradimo je da shvatimo da je to uverenje lažno.
U želji da nas podseti da je odgovornost na nama, Jang navodi reči Elinor Ruzvelt: ’Niko te ne može naterati da se osećaš inferiorno bez tvog pristanka.’
Danas živimo u vreme za koje, u poređenju sa svim prethodnim, sa sigurnošću možemo reći da je najbezbednije, da nudi do sada najviše ljudskih prava, lične udobnosti, obrazovanja, informacija, mogućnosti za usavršavanje… Pa zašto smo i dalje nezadovoljni i često govorimo kako živimo u najgore moguće vreme, doba posrnulog morala, siromaštva, raslojenosti i egoizma? Da li se tu radi o realnom stanju stvari, ili je u pitanju naša pomerena percepcija?
Ovim problem bavi se psiholog sa Harvarda, Daniel Gilbert, koji je svoju teoriju opisao u knjizi Saplitanje o sreću (Stumbling on Happiness), kao i u naučnom elaboratu objavljenom u časopisu Science. Gilbert ovu pojavu naziva ’prevalencom izazvana promena koncepta u ljudskom rasuđuvanju’. Prevalenca je statistički pojam kojim se određuje rasprostranjenost raznih stanja, na primer broj obolelih tokom neke epidemije, broj pušača u ukupnoj populaciji, do raznih dominantnih pojava koje se mogu koristiti za istraživanja u psihologiji ili bilo kojoj grani nauke.
Jedan od najjednostavnijih eksperimenata koje je Gilbert i njegov tim izveo na ispitanicima je posmatranje tačkica na ekranu kompjutera tokom određenog vremenskog perioda, a zadatak za ispitanike bio je da odrede koje tačkice su plave boje i izbroje ih. Nakon nekog vremena, tim je krišom smanjio broj plavih tačkica, i tada se desilo nešto čudno: ispitanici su tačkice koje su prethodno klasifikovali kao ružičaste počeli da klasifikuju kao plave. Dakle, kako se prevalenca plavih tačkica smanjila, ispitanici su imali potrebu da ih nadomeste.
Sličan eksperiment je umesto tačkica koristio ljudska lica, a od ispitanika se tražilo da klasifikuju ona koja imaju strog i preteći izgled. Kada je prevalenca pretećih lica smanjena, ispitanici su neutralne izraze lica počeli da klasifikuju kao preteća.
Dakle, kako se prevalenca nekog problema smanjuje, tako imamo sklonost da problem redefinišemo. Kako se problem smanjuje, tako se povećava koncept problema koji mi opažamo, pa ne uspevamo da realno sagledamo situaciju i shvatimo da zapravo postoji napredak. Kako kaže Gilbert, ove studije pokazuju da ljudi svaku novu instancu u određenom konceptu procenjuju u kontekstu prethodne instance, pa kako se smanjuje prevalenca problema, mi novo stanje procenjujemo na osnovu poboljšanog konteksta kog smo sami stvorili.
Ili, prostijim rečima – kako rešavamo probleme tako proširujemo naše definicije problema. Kako se naši problemi proređuju, tako mi više toga počinjemo da ubrajamo u probleme. Kako se situacija u svetu poboljšava, mi ga strožije kritikujemo i pogrešno zaključujemo da se zapravo ništa nije poboljšalo.
’Izgleda da progres sam sebe maskira’, kaže Gilbert. Ova pojava nije mnogo bitna kada je u pitanju posmatranje tačkica na ekranu, ali postoje realne situacije kada može značajno uticati kako na društvo tako i na pojedinca. Na primer, isti tim je sazvao grupu ispitanika koja je dobila ulogu odbora za kontrolu etičnosti naučnih studija. Ispitanici su ocenjivali predloge za studije, na skali od neetičkih do veoma etičkih, i vremenom, kako se smanjivala prevalenca neetičkih studijskih predloga, tako su počeli da potpuno bezazlene predloge klasifikuju kao neetičke.
Postoje i primeri kada je ova pojava korisna, na primer u ambulanti hitne pomoći kada doktor mora da izabere koji pacijenti će, na osnovu urgentnosti, biti prvi primljeni. Ako je ambulanta puna teško ranjenih pacijenata, žrtava terorističkog napada, pacijent sa slomljenom rukom će sigurno morati da sačeka. Ali ako je ambulanta prazna, onda će osoba sa slomljenom rukom imati primat.
Kako dolazi do prevalencom izazvane promene koncepta u našem rasuđivanju? Ono što čoveka razlikuje od ostalih primata je sposobnost imaginacije i razmišljanja o budućnosti. Za to je zaslužan frontalni korteks našeg mozga, poznat i kao čeoni režanj. Danas neurologija zna da je frontalni korteks odgovoran za planiranje, ali i anksioznost – dve funkcije koje su usmerene na budućnost. Put do ovog otkrića nije bio lak, a počeo je s jednim neobičnim nesrećnim slučajem. Dana 13. septembra, 1848. Pinias Gejdž (Phineas Gage), 25-godišnji poslovođa radova na pruzi kod Vermonta, postavljao je eksploziv u rupu pomoću metalne šipke. Nažalost, do eksplozije je došlo prerano, a sve se završilo tako što je šipka ušla kroz levi Gejdžov obraz i izašla kroz lobanju na vrhu čela. Gejdž ne samo da je preživeo, već je ustao kao da se ništa nije dogodilo i na svojim nogama došao do kočije koja je trebalo da ga odveze do doktora. Gejdž je bio potpuno svestan i svega se najnormalnije sećao, i uprkos činjenici da je izgubio oko i imao ožiljke, bio je odličnog fizičkog zdravlja.
Pinias Gejdž
Ali ipak nije bilo sve idilično. Ranije su Gejdža opisivali kao vrednog čoveka i prijatnu osobu, a nakon nesreće došlo je do potpune promene: Gejdž je bio naprasit, agresivan i sklon alkoholu, i nije uspevao da duže vremena zadrži isti posao. Dosta kasnije, 1994. godine, naučnici su pomoću modernih metoda uspeli da rekonstruišu Gejdžovu lobanju i odrede tačno mesto povrede: levi i desni prefrontalni korteks, što je objasnilo zašto nije uspevao da kontroliše emocije i da donosi racionalne odluke vezane za budućnost. Gejdžov slučaj je imao ogroman uticaj na razvoj neurologije, ali nažalost, naveo je neurohirurge na zaključak da bi uklanjanjem dela frontalnog korteksa – tzv. lobotomijom, mogli da se ’leče’ poremećaji ponašanja i psihoze, što je ostavilo za sobom ogroman broj invalida. Operacija je bila jednostavna i radila se u lokalnoj anesteziji, i oštrim instrumentom frontalni korteks bi se odvajao od ostatka mozga. Veći deo pacijenata bile su žene, za koje se verovalo da su histerične i nepristojnog ponašanja.
Najveća posledica koju je lobotomija ostavljala na svoje pacijente, ili bolje reći žrtve, bila je nemogućnost da sagledaju budućnost i prave kratkoročne i dugoročne planove. Danas znamo da demencija, Parkinsonovo oboljenje i multipla skleroza oštećuju frontalni korteks. S obzirom da smo mi jedini primati koji imaju sposobnost da zamisle budućnost i planiraju je, nemogućnost da to činimo je mnogo više zastrašujuća nego predviđanje loših budućih događaja.
Naš um, u svom najzdravijem stanju, ima ’falinku’ – tendenciju da dodaje i oduzima detalje, pa ponekad scenariu o prošlim događajima kog mi imamo u glavi zapravo nedostaju ključni događaji. A naša želja za buduća ostvarenja je ta koja je osnov naše potrage za srećom. Kada jednom postanemo svesni da nešto postoji i to nam je omogućilo prijatno iskustvo, mi menjamo definiciju sreće tako što taj događaj poredimo sa prošlim događajima.
Dakle, ono što mi vidimo kao stvarnost je zapravo samo naša verzija stvarnosti, naša interpretacija sveta. Naše prognoze budućnosti su pod uticajem naših iskustava. I to se najbolje ogleda u slučaju depresije: kada depresivne osobe razmišljaju o budućim događajima, vide ih u negativnom svetlu i već unapred mrze sopstvenu budućnost.
Pa možda je spoznaja sopstvenih iluzija prvi korak ka izgradnji bolje budućnosti. Vreme je da priznamo sebi da zapravo ne znamo ništa o svom umu, a kamoli o tuđem, i da se on sve vreme samo vešto poigrava s nama. Možda nam to saznanje donese slobodu da budućnost dočekujemo s manje očekivanja i da verujemo da život možda ima bolja rešenja za nas od nas samih.
Lutealna faza ciklusa, od završetka ovulacije pa sve do početka menstruacije, obično je vreme kada PMS razmetljivo stupa na pozornicu sa svojim šarolikim simptomima. Promene nivoa hormona, naročito estrogena i progesterona, utiču na ceo sistem: od apetita, preko varenja, energije, sve do psihe.
Predmenstrualni simptomi pogađaju čak 85% žena, ali kod nekih je posebno izražena nervoza, preterana briga, napetost i anksioznost. Ko inače pati od napada anksioznosti, primetiće da se oni znatno pojačavaju tokom PMS-a, ali i žene koje ih inače nemaju tada mogu osećati blage ili osrednje promene raspoloženja. Izraziti i ekstremni simptomi mogu biti znak predmenstrualnog disforičnog poremećaja, o kome smo već pisali ovde: PMDD.
Danas imamo lekove za niz ozbiljnih oboljenja, ali predmenstrualna stanja su još uvek prilično obavijena velom misterije. Ono što je sigurno je da ih uzrokuju reproduktivni hormoni i njihove promene koji direktno utiču na neurotransmitere u mozgu, kao što su serotonin i dopamin, a koji su povezani sa raspoloženjem. Ali ne zna se zašto neke žene imaju izražene ili ekstremne PMS simptome, a neke blage ili nikakve. Biće da je razlog u današnjem načinu života.
Danas nam je nezdravi život jednostavno nametnut, i potrebno je dosta svesti i snage da se otrgnemo i stavimo sebe i svoje zdravlje na prvo mesto. Nedovoljno kretanje, loša ishrana prepuna trans masti, aditiva, šećera, nedostatak sna, previše zatvorenog prostora a premalo prirode, sve su to faktori koji utiču na rad hormona.
Ako nam anksioznost i depresivna stanja stalno osetno ugrožavaju život tokom tih desetak dana pred ciklus, vrlo je verovatno da će nastaviti da se druže s nama i tokom nastupanja menopauze. Zato je važno da damo sve od sebe da kontrolišemo te simptome na vreme. A svojim ponašanjem možemo dosta doprineti da se oni smanje ili svedu na minimum.
Napadi preterane i bezrazložne brige, anksioznosti, često dovode do povlačenja u sebe, izbegavanja ljudi i društvenih aktivnosti, nesanice i konstantne tenzije, pa osim prenadraženosti nervnog sistema mogu uticati i na opšte zdravlje – srce i krvne sudove, digestivni sistem, nivo šećera u krvi ili izazvati psihosomatska oboljenja. Ako su česti i redovno se ponavljaju svakog meseca, nije ni potrebno objašnjavati koliko nam ugrožavaju kvalitet života.
Kako se izboriti s anksioznošću u PMS-u? Iako tad osećamo pad energije, vrlo je bitno da se nateramo da se što više krećemo. Aerobne vežbe, od šetnje, preko trčanja, vožnje bicikla, plivanja ili grupnih vežbi u sali mogu mnogo pomoći da se smanji anksioznost, ali i fizički simptomi PMS-a.
Ishrana je veoma bitna, i važno je maksimalno izbegavati alkohol, kofein, masnu i prerađenu hranu, testa od belog brašna, prženu i hranu s aditivima, slatkiše i preterano posoljenu hranu. Iako nam baš tada telo žudi za čipsevima, kroasanima, krofnama i salamama, upravo njih treba izbaciti, a dodati što više hrane bogate vitaminima i mineralima, naročito vitaminom B6, kalcijumom, magnezijumom, i nezasićenim masnim kiselinama. Posebno je korisna gama linoleinska kiselina, a štanglica crne čokolade sa visokim procentom kakaa zadovoljiće nam potrebu za slatkišima i doneti neophodan magnezijum, antioskidante, i povećati koncentraciju i budnost.
U ovom periodu je važno da se dobro naspavamo. Osam sati sna će nam dati dovoljno energije tokom dana, kao i omogućiti nervnom sistemu da se opusti i regeneriše. Najbolje je urediti život tako da uvek na spavanje idemo u isto vreme i tako i ustajemo.
Potrebno je da pronađemo tehnike opuštanja koje na nas deluju, bilo da se radi o nekoj istočnjačkoj meditativnoj veštini, čitanju, pevanju, štrikanju ili slaganju slagalica. Šta god nas opušta, dobro je. Mudro je ostaviti sebi podsetnik unapred, u vidu spiska stvari kojima bismo mogli da se bavimo, jer kada žuta minuta, ili bolje reći crna, već nastupi, teško da ćemo se ičega suvislog setiti.
I na kraju, važno je znati da možemo da zatražimo i pomoć prirode. Lekovite biljke su vekovima pomagale ženama da se izbore sa poremećajima ciklusa, a iste one danas mnogo pomažu kod simptoma PMS-a: hajdučka trava, virak, neven, zdravac, troskot, rusomača… sve su to biljke koje ulaze u sastav najboljeg prijatelja žena u reproduktivnom periodu: Femisana A. Kada krenu simptomi menopauze, u pomoć priskaču bela imela, matičnjak, valerijana, neven i hajdučka trava – Femisan B. Ali Femisan B se može koristiti i van menopauze, tokom PMS-a, samostalno ili u kombinaciji sa Femisanom A, u slučaju napada anksioznosti, depresije, nesanice i uopšte, prenadraženosti nervnog sistema.
Uz Femisan A i B tih desetak dana bezrazložne brige možemo pretvoriti u bezbrižne i vedre… i ceo svet je naš.
U eri poplava učenja i trendova koji propagiranju pozitivan način razmišljanja, došli smo u situaciju da se toliko trudimo da budemo pozitivni da zapravo zanemarujemo svoje prave emocije. Ako nas nešto duboko muči i brine, a ulažemo veliki napor da zadržimo fasadu bezbrižne i nasmejane osobe jer je to tako društveno prihvatljivo i doneće nam više ’prijatelja’, mir u kući i na poslu, onda smo u velikom problemu.
To ne znači da ne treba da negujemo pozitivne emocije. One su veoma korisne ne samo za našu okolinu, već i za naše fizičko zdravlje: osobe koje redovno doživljavaju niz pozitivnih emocija dokazano imaju manje upalnih procesa u telu, tj. smanjeni rizik od oboljenja kao što su dijabetes ili poremećaji kardiovaskularnog sistema. Ali ako te ’pozitivne emocije’ glumimo dok u nama otkucava tempirana bomba, onda je efekat suprotan. Tome su više podložne žene od muškaraca, iz jednostavnog razloga.
Tiha i nežna žena je poželjna žena, i društvo nas vaspitava hiljadama godina da budemo ponizne i poslušne. Biblija u Poslanici Efescima nalaže da žena treba da se boji svoga muža i da treba da ga sluša kao Gospoda. Generacije žena koje su odrasle na takvoj tradiciji naučile su se velikoj diplomatiji, ali su i živele u bojazni da će izražavanjem svojih pravih osećanja narušiti porodični sklad, izazvati konflikt, pa čak i ugrožiti ličnu i egzistenciju svoje dece. Tako su vaspitavale i svoje kćeri i unuke.
Nedavna studija Američkog udruženja za istraživanje menopauze na uzorku od 304 žene koje se bliže ili su u menopauzi, utvrdila je da većina redovno tuđe potrebe stavlja ispred svojih i potiskuje svoje emocije kako ne bi narušila vezu, brak ili odnos s decom. Za posledicu, takvo ponašanje ima povišeni holesterol, depresiju, hronični zatvor i gojaznost. Za razliku od njih, žene koje nemaju problem da ’puste glas’ i da jasno kažu šta im smeta i šta im izaziva frustraciju, generalno su zdravije.
Produženi periodi stanja u kom održavamo fasadu vesele osobe dok u dubini duše ključamo ukazuje na naš strah od odbijanja i odbacivanja. U takvom stanju nivo stresa i hormona koji ga prate je visok, telo se brani stezanjem mišića i zadržavanjem daha, krvni pritisak raste, kao i nivo insulina u krvi, pa ukoliko se takva stanja često ponavljaju, logično je gde će se odraziti. Takođe, ’vesela fasada’ ništa dobro ne čini ni našim odnosima sa partnerima, decom i kolegama, naprotiv. Ako nekome ne dajemo do znanja da nam njihovo ponašanje smeta, onda ga odobravamo i možemo očekivati da će se redovno ponavljati.
Pored osećaja povređenosti zbog tuđih postupaka, potisnute emocije često bude i osećaj krivice što ih uopšte osećamo, što nismo u stanju da se uzdignemo iznad njih i budemo staloženi baš kao što propagiraju brojna duhovna učenja. Ali pitanje je da li bi jedan budistički monah koji ceo život meditira u tišini hrama na planini ostao jednako staložen da je u našoj situaciji, okružen brojnim obavezama i situacijama koje mora svakodnevno da balansira.
Naša osećanja su samo naša, jer svako od nas je jedinstven i tuđe ’uputstvo za upotrebu’ se ne može primeniti na našu ličnu mašineriju. Moramo izgraditi sopstveni pristup sebi. Osim što imamo saosećanja i tolerancije za tuđe emocije i postupke, to isto moramo praktikovati i prema sebi. Samo-saosećanje je bitna taktika odbrane, a udružena s diplomatskim pristupom i dobro biranim rečima može postići da svaku situaciju preokrenemo u svoju, ali i opštu korist.
Prilikom izražavanja emocija potrebno je da objasnimo ličnu perspektivu, da krenemo od sebe i da pojasnimo šta je to što nama smeta i kako se osećamo kada se to dešava. Dakle, treba izbegavati fraze koje direktno upiru prstom tipa ’Ti stalno radiš to i to’ i zameniti ih objašnjavanjem ličnog doživljaja: ’Mnogo me pogađa kada se dogodi to i to’. ’U takvoj situaciji osećam se frustrirano/nesrećno/nemoćno…’ Na taj način sprečićemo defanzivan stav sagovornika i privući njegovu pažnju, što je prvi korak u procesu razumevanja i prihvatanja da postoji problem.
Glasna žena nije mnogo društveno prihvatljiva, ne zato što izražava svoje mišljenje, već zato što često glasna žena ne bira reči i taktiku. Ali ako poradimo na sebi, ako mudro izaberemo svoje bitke i metode, onda ne samo da možemo rešiti svoje lične konflikte već i dati doprinos stvaranju boljeg društva. Činjenica je da svi mi učimo jedni od drugih, ne postoji univerzalni autoritet koji je odgovoran za naše znanje i životnu mudrost. Zato svako od nas nosi odgovornost kako prema sebi, tako i prema drugima i znanju i umeću koje seje oko sebe. Šta god bili svetski trendovi, činjenica je da je žena stožer porodice, da ima glavnu ulogu u vaspitavanju dece i kreiranju budućnosti. Tu ulogu treba ozbiljno shvatiti i porazmisliti šta je to što želimo da ostavimo u amanet, kakvo društvo želimo, i na koje načine sve možemo širiti svoj uticaj. Iako je možda taj uticaj nevidljiv na dnevnom nivou, na duže staze, a naročito u sinergiji globalne ženske svesti, on može dovesti do velikih društvenih promena.
Stalaktit u pećini se gradi kap po kap, a društvo se oblikuje od pojedinca do pojedinca. Zato je vreme da pustimo glas i da volan usmerimo ka boljitku, odvažno i bez bojazni da će nas neko zbog toga prezreti. Jer taj koji nas prezire nas zapravo nije dostojan, a često nije ni svestan da je u problemu. Obično su njegove rane i strahovi dublji nego naši. U osnovi izlečenja je svesnost.
Dođe period u životu žene kada ništa više ne bude isto. Veliki preokret se kod dosta žena dešava naglo, kao da je neko uključio dugme, i sva pravila koja su do tad važila više ne važe. Kao i kod svih promena u životu, i ova iziskuje prilagođavanje, ali taj period dok se ne prilagodimo može da bude posebno izazovan i težak. Zato ne čudi što jedan od pratilaca perimenopauze, perioda ulaska u menopauzu, može da bude i depresija.
Ciklus postaje sve ređi i na kraju se gubi, sa njim i plodnost, kilogrami počinju da se lepe u predelu stomaka, koža gubi elastičnost i opušta se oko očiju, na obrazima i bradi, često se pojavljuju malje i tamo gde ih nije bilo, a manjak samopouzdanja zbog svega ovoga prati i konstantan osećaj nelagode i nervoze. Nismo prijatne svojoj okolini i možemo lako da planemo, ali najneprijatnije smo prema sebi. Dosta žena kroz ovaj period prolazi baš u trenutku kada deca odrastu i započinju samostalni život, što za posledicu može imati osećaj gubitka smisla i svrhe u životu.
Za razliku od depresivnog stanja ili disforije, kratkog perioda tuge koji nakon nekog vremena sam prođe bez potrebe za terapijom, distimija – hronična depresija, ume da se javi upravo kao jaka reakcija na životne promene: razvod, gubitak posla, gubitak bliske osobe… Ova vrsta depresije može biti intenzivna, svakodnevna, i trajati nekoliko godina. Ako se zanemari, može prerasti u najteži oblik – kliničku depresiju.
Tokom reproduktivne faze žene lako mogu da prepoznaju promene raspoloženja u raznim fazama ciklusa, i već sve znamo koliko hormoni mogu uticati na našu psihu. Kada krene menopauza, imamo osećaj kao da smo u stalnom i ekstremnom PMS-u, uz dodatne neprijatne fizičke simptome. Žene koje su u mlađim danima imale veoma izražen PMS, često će osetiti jače promene raspoloženja prilikom ulaska u menopauzu.
Osim promena raspoloženja, u perimenopauzi se može javiti pad energije i tuga, iznenadni gubitak interesovanja za stvari kojima smo se ranije često i rado bavile, nesanica, iscrpljenost, nemogućnost koncentracije, zaboravnost, pad samopouzdanja, osećaj krivice i osećaj besmisla. Neke žene će izgubiti apetit, a druge će nalaziti utehu u hrani, pa će se u skladu sa tim menjati i kilaža. Pad raspoloženja može izazvati i netrpeljivost u društvenim odnosima, što za posledicu može imati izbegavanje komunikacije i povlačenje u sebe. Pad koncentracije vodi u pad produktivnosti, pa i posao može da ispašta. I sve ovo prati konstantna ruminacija, rojevi misli koji ne daju mira i koji i od najmanje sitnice prave krupan problem u našoj glavi.
U takvoj situaciji teško nam je da prepoznamo sebe. Dok se rvemo sa svojim ’demonima’, često smo preplavljene osećajem da nećemo biti u stanju da se izborimo s izazovima i da nam je svega previše. Taj osećaj panike nam dodatno doliva ulje na vatru i podriva samopouzdanje. I upravo tada treba da pritisnemo kočnicu i promenimo taktiku.
Baš kao što je Darvin davno rekao da vrsta koja tokom evolucije opstaje je upravo ona koja se prilagodi novonastalim okolnostima, tako i žena prilikom ulaska u menopauzu jednostavno mora da odbaci stare navike i osmisli novu taktiku. Dok god se opiremo samo će nam biti teže. Ali ako stvari sagledamo iz drugog ugla, sve možemo okrenuti u svoju korist.
Prvo, moramo da vidimo šta je to što jednostavno moramo da prihvatimo: telo nam prolazi kroz metamorfozu i mi ne možemo vratiti vreme unazad. Ali možemo da izvučemo maksimum u datom trenutku: ako smo aktivne, ako redovno negujemo i telo i um, vodimo računa o svom zdravlju i ishrani, podići ćemo same sebi samopouzdanje. Starićemo lepo i kvalitetno, kao vino.
Potom, treba da promenimo prioritete. Do nedavno smo mogle da vešto žongliramo po pet-šest obaveza istovremeno, ali sada je vreme da spustimo loptu. Umesto da dopustimo obavezama da nas preplave i prestraše, treba da ih postrojimo i klasifikujemo: šta je prioritet, a šta nimalo ne zavređuje našu pažnju? Šta je to što nas potpuno iscrpljuje, a šta nam puni baterije? Koje aktivnosti nam prijaju, koje treba potpuno da izbacimo?
Kada nas ophrva tuga, treba da budemo svesne da i na nju imamo pravo. Treba da damo sebi vremena, bez osećaja krivice, da se primirimo i tada radimo samo ono što nam prija, bez potrebe da se ikome pravdamo. Tokom takvog perioda bitno je da odložimo donošenje važnih odluka i pokretanje većih promena i da negujemo sebe s ljubavlju, pružajući sebi sitna zadovoljstva. Lagane šetnje, dobra knjiga ili film, susreti s ljudima koji nam prijaju, aktivnosti koje će sprečiti ruminaciju – ručni radovi, slikanje, slaganje slagalica, meditacija, joga ili drevne veštine poput tai čija ili ći gonga, mogu biti od velike pomoći da prebrodimo teške periode i izazove.
Posebno je bitno da u izazovnim trenucima ne posegnemo za rešenjima koja nas kasnije mogu skupo koštati: alkoholom, narkoticima ili nezdravom hranom. Takođe, ne treba da se stidimo da potražimo stručnu pomoć, a neprijatne simptome menopauze možemo umanjiti i lekovitim biljem. Kod osećaja razdražljivosti, nervoze, tuge i depresije dosta mogu da nam pomognu bela imela, matičnjak i valerijana. Upravo ove tri biljke, u sinergetskom dejstvu sa hajdučkom travom i nevenom, glavni su sastojci preparata Femisan B.
Femisan B će nam pomoći da se izborimo s neprijatnim fizičkim simptomima menopauze, da bolje spavamo, da se u svakom pogledu lakše prilagodimo ulasku u novi period života, bez nervoze i depresije, ali će delovati i preventivno kod poremećaja koji se često javljaju u menopauzi kao što su osteoporoza, arterioskleroza, visok krvni pritisak i šećerna bolest. S Femisanom B ćemo ući u zrelo doba dostojanstveno, otresito i staloženo. Vrelog entuzijazma i hladne glave.
Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.
Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.
Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.
Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.
Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost
Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:
snižava se puls i krvni pritisak
opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
povećava se koncentracija i mentalna budnost
brže se oporavljamo nakon bolesti
osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
poboljšava se kvalitet sna
imamo više energije.
Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.
Dr Ćing Li
Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.
’Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li
Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:
ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
dišite duboko, ravnomerno i opušteno
nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.
U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.
’Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo
Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.
Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.
Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.
Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.
Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.
Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.
Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.
Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.
