Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.

Duh predaka zaista živi u nama

Iako u svoje vreme često osporavan i neshvaćen, Frojd je bio prvi koji je ukazao na važnost  nesvesnog. Na učenje ’Oca psihoanalize’ nadovezao se Jung, koji je prepoznao da se podsvest svake jedinke zasniva na mnogo dubljem i opštijem sloju podsvesti kog je nazvao ’kolektivno nesvesno’. Ono je deo nasleđa svake individue i sastoji se od iskustava, trauma, uspeha, duhovnosti predaka. To je ’zbirka pripovesti’ naših starih, iskustveni talog koji do nas dopire kroz intuiciju i govori nam šta je dobro a šta nije, čemu treba prići s ushićenjem a čemu s oprezom.

Ovo kolektivno iskustvo prenosi se milenijumima s kolena na koleno pomoću određenih obrazaca mišljenja, emocija i ponašanja koje je Jung nazvao arhetipovima. Arhetip je ’armatura’ kolektivnog nesvesnog, čak ni novorođenče na ovaj svet ne dolazi kao čist list papira koji tek treba da se ispiše, već kao zbirka pripovesti, fantazija i projekcija koje u mnogome određuju njegovu ličnost. To je i razlog zašto su deca vrlo maštovita i sklona fantaziranju. Čovek je kroz istoriju arhetipove uobličavao pomoću mitova i bajki, a kod svakog pojedinca oni se ispoljavaju u snovima i vizijama.

Jung je definisao arhetipove koji se najčešće ponavljaju u mitovima širom sveta, a najpoznatiji su anima, majka, dete, mudri starac, senka, duhovi… Bajke svih naroda sadrže element anime, koja se materijalizuje kao vodeni duh, sirena, vodena nimfa, veštica ili boginja. Njena glavna osobina je da ume da opčini muškarce, zavede ih i dovede do ludila. Kada u stvarnom životu muškarac projektuje ženski aspekt iz svoje psihe na konkretnu žensku osobu, on je idealizuje, postaje zanesen i opčinjen – zaljubljen. Anima je neobuzdana, ne zanimaju je pravila već žudi za čistim, jakim iskustvom i doživljajem. Kada nas obuzme, bez obzira kog pola bili, ona nas budi, tera da odbacimo racionalne šablone ponašanja i misli, a u sred svog ludila život odjednom ima apsolutni smisao. Anima je krajnje neracionalna ali iskonski mudra, i kada nas obuzme donosi haos, a nakon što protutnji i napusti nas, shvatamo njenu uzvišenu svrhu.

Jungovo učenje je kasnije nastavio Sondi, mađarski psiholog koji je uveo pojam familijarnog nesvesnog i pomoću njega objasnio kako porodično podsvesno nasleđe utiče na izbore pojedinca – izbor partnera, prijatelja, profesije, oboljenja, pa čak i načina kako ćemo umreti. Ali srećom, pored porodične podsvesne istorije, svaki pojedinac poseduje i lični ego – slobodu izbora, pomoću kog kroji ličnu sudbinu i ima mogućnost da preokrene nasleđeni niz. Njegova terapija imala je za cilj da pacijenta suoči sa nasleđem predaka i omogući mu da uvidi da on ipak ima slobodu da odluči kako će rukovati svojim nasleđem.

Interesantno je da je psihologija kao nauka, od samog svog nastanka, često bila osporavana i smatrana nenaučnom metodom, ili u najmanju ruku, nije shvatana ozbiljno. Ali ako pratimo naučna istraživanja i dobijene rezultate tokom poslednje decenije, uvidećemo da je psihologija u njima dobila upravo naučnu potporu: najnovija istraživanja pokazala su da su sećanja naših predaka upisana u naš DNK. Smatra se da je instinkt upravo način na koji se taj zapis manifestuje.

Eksperimenti na pacovima pokazali su da ova bića mogu svoja saznanja da prenesu na buduće generacije čistom genetikom. Pacovi su stavljeni u lavirint gde su imali priliku da nauče koje mehanizme mogu da upotrebe kako bi izašli iz njega i dobili nagradu. Kada bi bili po prvi put sami stavljeni u isti lavirint, njihovi potomci bi mnogo brže dolazili do rešenja. U drugom eksperimentu miševi su naučeni da se plaše određenog mirisa. Nova generacija miševa plašila se istih mirisa iako nije imala nikakvog direktnog iskustva sa njima. Ono što je Jung zvao kolektivnim nesvesnim a Sondi familijarnim nesvesnim, nauka sada zove genetskim pamćenjem i priznaje mogućnost da velike traume koje je jedna generacija doživela, mogu da se genetski prenesu na nove generacije, kao i da ekstremne traume mogu izmeniti genetski materijal, zavisno od stanja u kom se telo nalazilo u datom trenutku. Biološki je izvodljivo da takva vrsta memorije može da se fizički prenosi s generacije na generaciju.

To nam može pomoći da razumemo sopstveni narod – na primer, kako su česta ratovanja, rušenja i prinudna iseljenja kod nas ostavila ’zapis’ budućim generacijama da budu oprezni, nepoverljivi, da u nekim narodima vide svoje vekovne prijatelje a u drugima neprijatelje, kao i da im duhovni napredak bude bitniji od materijalnog, za razliku od zapadne civilizacije. Ali ovo saznanje može biti veoma bitno i na nivou jedinke: može nam pomoći u lečenju fobija, anksioznosti, panike i post-traumatskog stresa, ili obrnuto, da razumemo zašto neki ljudi poseduju veliki talenat i mogu da naslikaju ili napišu nešto briljantno iako nikada to nisu učili, ili zašto imaju prirodnu veštinu da organizuju ljude i izvuku iz njih ono najbolje – takozvani rođeni lideri…

A kako to može pomoći vama? Ako imate strahove koje ne možete da objasnite, ako često sanjate slične snove, ako ste u nekim situacijama neobjašnjivo nervozni, ako prema nekim ljudima gajite netrpeljivost a za to ne postoji nikakav konkretan razlog – možda to jednostavno iz vas govore vaši preci. Probajte da saznate što više o precima, ako već ne znate, i da neke prelomne trenutke iz njihovih života povežete sa svojim jakim emocijama. Oslušnite svoju intuiciju, jer ako vam govori da u nešto ne treba da se upustite, verovatno vam se neki pradeda u sličnoj situaciji davno gadno opekao i ostavio vam je tu lekciju u genima.

Ako u vama ’govori’ stres i depresija vaših predaka, najbolje što možete je da je prepoznate, povežete i definišete, i baš kao i naši stari, potražite pomoć u prirodi. Ne morate da idete na livadu i berete lekovito bilje, jer tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat koji vam može pomoći da smanjite stres, uklonite depresiju, poboljšate koncentraciju, osećate se bistrije, i postanete emotivno stabilniji. Jer, kako reče Sondi, iako je u nama duboko zapisana porodična istorija, ipak je tu i naš lični ego, sloboda izbora koja nam omogućava da preokrenemo nesrećni sled događaja.