Tag Archives: Gojaznost

Iskrivljena slika u ogledalu

Poznato je da su žene retko kad zadovoljne onim što vide u ogledalu, uvek sebi nađu po neku manu i nešto bi da promene. Ono što je sigurno je da uglavnom misle da su deblje nego što zaista jesu. A muškarci? Upravo suprotno! Jedno istraživanje došlo je do zanimljivih rezultata kada je u pitanju percepcija sopstvenog tela kod muškaraca i žena. I šire…

Naučno potvrđena činjenica je da muškarci veruju da su vitkiji, dok žene sebe vide krupnijima nego što zapravo jesu. Do nje su došli istraživači Instituta AKF u Danskoj, na uzorku od preko 1000 ispitanika, koji su zamoljeni da sebe svrstaju u jednu od sledećih kategorija: mršavi, normalni, malo gojazni, gojazni, ozbiljno gojazni.

Muškarci su većinom sebe stavljali u kategoriju ’normalne’ težine, iako su na osnovu indeksa telesne mase zapravo bili gojazni. Ali interesantno je da su ozbiljno gojazni muškarci i žene masovno potcenjivali svoj višak kilograma. S druge strane, žene koje su na osnovu indeksa telesne mase bile sasvim normalne težine ili čak i mršave, svrstavale su sebe u kategoriju gojaznih.

Sociološkinja Tornhoj Kristensen koja je sprovela studiju zaključila je da su žene dosta strože prema sebi, dok muškarci uglavnom veruju da izgledaju dobro. Ali to nije sve: kada su istraživači tražili od ispitanika da ocene težinu svojih partnera, dobili su iznenađujuće rezultate. Dok su žene uglavnom potcenjivale višak kilograma svojih partnera, muškarci su pokazali jasnu tendenciju da ’precene’ težinu svojih partnerki, čak i kada su one bile mršave ili normalne težine. Muškarci su već žene sa indeksom telesne mase od 22,59 procenjivali kao gojazne, iako je to i više nego odličan rezultat, zapravo tek se onaj od 25 naviše smatra gojaznošću.

Da li se nerealna percepcija o sopstvenom telu prenosi sa žene na njenog partnera ili je nešto drugo u pitanju? Jer, kako je istakla Kristensen, kada muškarci vide žene kao gojazne čak i pre nego što one to postanu, onda je to u suprotnosti sa opšte prihvaćenom idejom da muškarci vole ženske obline. Bez sumnje, ovo otkriće se može pripisati jasnom uticaju medija na predstavu o idealnoj ženskoj figuri.

Ali ove zablude ne važe samo za odrasle osobe, već i na to kako odrasli percepiraju decu. U paralelnoj studiji koju je vodila Kristensen o tome kako roditelji vide tela sopstvene dece, rezultat je sličan: roditelji kćerke vide kao gojazne, dok sinove vide kao mršave, iako deca imaju sasvim normalan indeks telesne mase. Kao da za devojčice važe stroži standardi. S druge strane, situacija je obrnuta s očigledno gojaznom decom – roditelji jednostavno ne vide njihov višak kilograma.

’Za muškarce se smatra da treba da budu mišićavi i snažni zaštitnici, pa je u redu da budu krupni – bez obzira da li se radi o salu ili mišićima’, objašnjava Kristensen. ’Istovremeno, vitkost se povezuje sa ženstvenošću’. Ali potcenjivanje sopstvene gojaznosti, ili one kod partnera ili dece predstavlja ozbiljan zdravstveni problem. Ako ne shvatamo da smo gojazni, a to zaista jesmo, onda su male šanse da ćemo se potruditi da dostignemo normalnu telesnu masu.

S druge strane, pogrešna slika o idealnom ženskom telu predstavlja posebnu vrstu problema jer žene većinom brinu zbog svoje težine iako je ona sasvim prihvatljiva, ali se ne uklapa u nametnute idealne standarde. To posebno važi za devojčice i devojke koje se izgladnjuju da bi ličile na manekenke iz časopisa. Kristensen zato apeluje na roditelje i zdravstvo da se potrude da naprave razliku između onoga što je zdravo i normalno, i onoga što nameću mediji. Zdravlje mora biti na prvom mestu, kako fizičko, tako i mentalno.

Hodanjem protiv kalorija

Kada započnemo neku aerobnu aktivnost, naše telo prvo sagoreva rezerve šećera. Tek nakon tridesetak minuta aktiviraju se ćelije masti, i zato, da bismo ’topili’ masne naslage, bitno je da budemo aktivni više od pola sata. Nismo svi u stanju da praktikujemo žustre fitnes programe u teretanama, što zbog ograničenja koje nam telo nameće, što zbog obaveza ili nedostupnosti istih u našoj okolini. S godinama nekima od nas postaje opasno ili nemoguće da se bavimo napornim aerobnim vežbama. A te iste godine nam usporavaju metabolizam i kako vreme odmiče sve se lakše talože kilogrami. Zato je važno pronaći aktivnost koja nam odgovara. Ono što je sigurno skoro svima izvodljivo je jednostavno hodanje.

Ako hodamo energičnim tempom, možemo sagoreti između 100 i 300 kalorija za pola sata, odnosno čak 600 kalorija za sat vremena. Ako hodamo svaki dan po najmanje pola sata, za nedelju dana možemo sagoreti 1000 – 3000 kalorija i više. Danas su dostupni sportski satovi koji nam broje korake, registruju promene pulsa i računaju koliko smo kalorija potrošili. Nije loše investirati u jedan takav uređaj jer, osim što nam može pokazati kakva je trenutna situacija, često će nas i podsetiti da je vreme da ustanemo i prošetamo.

Za hodanje nam nije potrebno mnogo, čak i stanovnici visoko urbanih sredina mogu da pronađu odgovarajuću marš-rutu po gradskim ulicama. Naravno, ako nam je blizu priroda, efekat hodanja je mnogo bolji. Ali kako god, ono što je važno je da se krećemo, i, naravno, da to činimo bezbedno: pristojne i stabilne cipele ili patike nam mogu pomoći da stignemo dalje, ali i da se ne povredimo.

Neke kalorije ćemo sagorevati sigurno, kako god da hodamo. Ali ako nam je cilj da smršamo, onda je bolje da povremeno menjamo ritam hoda, odnosno da uvedemo intervale. Ciklična promena tempa hoda može ubrzati metabolizam za čak 20% u odnosu na hodanje ujednačenim ritmom. Neka istraživanja su pokazala da ako ’zacrtamo’ da pređemo veću razdaljinu, podsvesno ćemo ubrzati korak. Zato, kada smo u mogućnosti da planiramo šetnju, nije loše da ona traje više od 40 minuta.

Svakako, svi smo zauzeti i stalno nekud žurimo, pa nije lako odvojiti 40 minuta dnevno na šetkanje. Ali hodanje možemo ’ugurati’ između svakodnevnih obaveza. To je najjednostavnije učiniti na putu do ili sa posla, ili tokom pauze za ručak. Treba se samo setiti da za jedan minut hoda možemo potrošiti 4-5 kalorija, pa kada se sve nakupi tokom dana, rezultat uopšte nije loš. Svakako je bolji nego kad samo sedimo, u autu ili kancelariji. O sedenju kod kuće ispred televizora da i ne pričamo.

Još jedan način da od šetnje napravimo dobar trening je da dodamo uspon. Jedan blagi uspon nam može doneti 30% više sagorelih kalorija nego hodanje po ravnom terenu. Pritom, radiće nam više i mišići na leđima, butinama i zadnjici, pa ćemo se i lepo oblikovati. Ako imamo osetljive zglobove, problem možemo rešiti kraćim koracima. A ako nemamo brdo u blizini? Sigurno imamo stepenice. Deset minuta penjanja uz stepenice ukupno tokom dana ’anulira’ kalorijsku vrednost jedne čokoladice. Toga se treba setiti svaki put kad stanemo ispred lifta.

Što smo stariji, to smo skloniji gubitku kako mišićne mase, tako i koštane gustine. To se može rešiti vežbama snage. Hodanje s tegićima nam može u tome pomoći, ali jednostavnija je jedna ’obogaćena’ šetnja: kada naiđemo na pogodan teren, na primer park ili šumarak, možemo uraditi desetak iskoraka, čučnjeva i sklekova na klupi. Osim što ćemo ojačati mišiće, sagorećemo više kalorija.

Ako nam je teško da sami uspostavimo i zadržimo rutinu svakodnevnog hodanja, treba da se setimo da je u društvu sve lakše. Možemo pozvati prijatelje i organizovati svoje grupe za hodanje – danas je to jednostavno pomoću aplikacija za komunikaciju. Možemo unapred dogovoriti destinaciju i dužinu ture, pa je svake nedelje po malo povećavati. Tako ćemo ne samo motivisati druge, već i sebe. Osim stečene kondicije, organizovane i unapred dogovorene šetnje imaju još jednu korist: nateraće nas da planiramo obroke, da se potrudimo da jedemo umereno par sati pre hodanja, i da se dobro hidriramo. A usput ćemo moći da proćaskamo i da se nasmejemo: 10-15 minuta provedenih u smehu može sagoreti dodatnih 40-170 kalorija. O otklonjenom stresu da i ne govorimo.

Svetska zdravstvena organizacija je objavila podatak da se godišnje 2 miliona smrtnih slučajeva može pripisati fizičkoj neaktivnosti. Zato, ako već do sad nismo, treba da što pre uključimo hodanje u našu svakodnevnu rutinu. A ako nam je teško da kontrolišemo apetit i rešimo se viška kilograma, naduti smo, imamo usporeno varenje i otičemo usled zadržavanja vode koja nam pravi i celulit, tu je još jedno prirodno rešenje: Equigal. Ovaj preparat na bazi pet lekovitih biljaka je odlična pomoć u procesu mršavljenja, kao i kod prolećnih i jesenjih tretmana čišćenja organizma. Pa put pod noge, i 30 kapi Equigala u čašu vode!

Tačka blaženstva koja vodi u propast

U životu nema prečica – ako krenemo kraćim putem, kad-tad će nas dočekati naplatna rampa. A cena je najočiglednija, i nažalost najskuplja, kad je ishana u pitanju.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na zapadu se zahuktava seksualna revolucija. Tek stasala generacija tzv. bejbi bumera, rođenih odmah nakon II svetskog rata, koja nije imala prilike da iskusi glad, siromaštvo i ratove, donosi nove, uglavnom hedonističke životne vrednosti, za razliku od generacije njihovih roditelja koju je kriza naterala na skromnost i štednju. Na scenu stupa i kontraceptivna pilula koja ženama omogućava kontrolu rađanja i karijeru. Vreme postaje dragoceno, celodnevno ’robovanje’ u kuhinji više nije ni moguće, ni poželjno. Seksualna revolucija donosi napredak na svim poljima, naročito u primenjenoj nauci. Sve se sada vrti oko udobnosti: moderno društvo zahteva udobnu kuću, udoban prevoz do posla, udobnu sofu ispred televizora, udobnu odeću bez steznika, slobodnu ljubav, laka štiva i TV programe, i – brzu i ukusnu hranu. Pritom, sve mora da bude pristupačno, jeftino i prilagođeno većini.

Čuvena ‘večera uz TV’ iz sedamdesetih koju je trebalo samo podgrejati

Iako je seksualna revolucija donela mnoge slobode i napredak, njena najmračnija strana se ogleda u ishrani. To su najviše osetili stanovnici SAD-a, ali nažalost, taj trend se tek zahuktava i danas sve više pogađa i siromašne zemlje. U zemljama koje dugo nisu imale pristup prerađevinama, već se jelo isključivo ono što se skuva kod kuće (što je do nedavno bio i naš slučaj), gojazne osobe bile su vrlo retke. Kako se tržište otvara i prodavnice postaju preplavljene čokoladicama, gotovim pudinzima, kremovima, kolačima, pecivom, grickalicama, pahuljicama, voćnim jogurtima, sosevima, salamama, namazima, gotovom hranom koja se samo stavi u mikrotalasnu rernu i bezbrojnim gaziranim napicima, tako niče sve više gojaznih, i to najčešće među decom.

Ovom pojavom detaljno se pozabavio Majkl Mos (Michael Moss), Pulicerom ovenčani novinar i istraživač Njujork Tajmsa. Danas je više od dve trećine Amerikanaca gojazno, a oboljenja poput dijabetesa tipa 2, koronarnih poremećaja, šloga, čak i gihta su u vrtoglavom porastu. Ta činjenica je navela Mosa da se posveti istraživanju ovog fenomena, a rezultate je objavio u knjizi So šećer mast: kako su nas upecali prehrambeni giganti (Salt Sugar Fat: How the Food Giants Hooked Us).

Kada uđemo u prodavnicu i odaberemo sok ili zapakovani obrok, nismo ni svesni koliko ljudi, elaborata i novca stoji iza tih proizvoda. Mos to objašnjava na primeru popularnog napitka Dr Pepper, koji je do početka novog milenijuma bio treći najprodavaniji u Americi, pored Koka kole i Pepsi kole. Kako je tržište postalo preplavljeno novim bezalkoholnim napicima, tako je prodaja Dr Peppera opala. Kompanija Cadbury Schweppes je reagovala novim napitkom s novim imenom Red Fusion. Ali ubrzo je nastao problem: konzumentima se nije nimalo dopao. Kako bi se izvukla iz krize, kompanija je pozvala u pomoć legendu prehrambene industrije, Hauarda Moskovica (Howard Moskovitz). Nakon što je diplomirao matematiku i eksperimantalnu psihologiju na Harvardu, Moskovic je radio za vojsku gde je imao sličan zadatak: trebalo je da kreira savršeni gotovi obrok kog će vojnici na terenu u slast pojesti i potrljati pakovanje, jer su do tad uglavnom mrljavili i nisu unosili dovoljno kalorija, pa nisu bili spremni za fizički naporne vojničke izazove. Nakon detaljnih razgovora s vojnicima, Moskovic je shvatio da nije dovoljno samo dodati pojačivače ukusa jer tada nastaje paradoks zvani ’zasićenje specifičnih senzora’ – jaki ukusi preplave mozak što rezultira smanjenjem apetita za njima. Bilo je potrebno nešto što bi zaintrigiralo čulo ukusa, ali tako da ne dominira već da pojača potrebu za jelom.

I to nešto ima svoj naziv u prehrambenoj industiji: ’tačka blaženstva’. Svako od nas je iskusio tačku blaženstva daveći se u industrijskim čokoladnim kremovima ili hamburgerima iz popularnih restorana brze hrane. To je onaj osećaj apsolutnog ushićenja i želja da nikad ne prestanemo da jedemo. I tako je Moskovic pronašao formulu koja je nekada ’radila’ kod vojnika, a sad i kod konzumenata Dr Peppera: u složenom elaboratu na 135 stranica proizvođaču bezalkoholnih pića je objasnio kako konzumenti reaguju na jake i blage ukuse, na boju napitka, na razne arome i okidače senzora, senzacije u ustima, na razne sastojke koji dovode do tačke blaženstva, kao i predviđanje koliku će žudnju za proizvodom, odnosno zavisnost, sve to izazvati kod pojedinca. Moskovic je proračunao koje sve ukuse treba dodati kako bi se dobila zadovoljavajuća krivulja na dijagramu, u obliku obrnutog latiničnog slova U, za čiji vrh je zaslužan čitav niz slatkih ukusa u šećernom sirupu koji se koristi kao baza. Šta više, umesto dotadašnja 2 ml sirupa kog je kompanija koristila, bilo je dovoljno 1.69 ml za pravi efekat, čime je Moskovic kompaniji uštedeo milione. A prodaja novog Dr Peppera koji je brendiran pod imerom Cherry Vanilla Dr Pepper je premašila sva očekivanja i dovela do odvajanja kompanije koja se posvetila samo bezalkoholnim pićima, čija vrednost je premašila 11 milijardi dolara.

Reklamni poster za napitak Dr Pepper sedamdesetih godina

Nije ni potrebno zapitati se da li je prehrambenoj industriji bitniji profit ili zdravlje njihovih konzumenata. Kada su milijarde dolara u pitanju, pohlepa lako izgura etiku. Mos je nakon četiri godine istraživanja i razgovora sa preko 300 osoba koje su radile u prehrambenoj industriji zaključio da se u laboratorijama i na tržištu ulaže svesni napor da se ljudi ’navuku’ na jeftinu hranu koja se lako i brzo konzumira. Amerikanci se polako trezne i danas je sve popularniji trend zdrave ishrane, pa industrija mora da nalazi nova tržišta kako bi zadržala svoje milijarde: siromašnije i zemlje trećeg sveta. U zemljama oduvek poznatim po vitkosti na severu Afrike i na Bliskom istoku danas se sve češće viđaju gojazne osobe koje su željno iščekivale trenutak kad će im biti dostupni ti zanimljivi, šareni, primamljivi paketići super-ukusne hrane. Nama je to dobro poznato, ako se prisetimo vremena kada je otvoren prvi McDonald’s restoran na Slaviji u Beogradu. Čekalo se u kilometarskim redovima kako bi se probao čuveni hamburger u još čuvenijem pakovanju od stiropora, koje se čuvalo i nosilo kući. U zemlji legendarnih pljeskavica i ćevapa ljudi su nagrnuli na ’plastične’ hamburgere, i verovatno bi kupili bilo šta što je tako lepo upakovano. Nakon jela stomaci bi se naduvali, padalo se u letargiju, ali bismo želeli još i uporno se vraćali u ’Mek’.

Štetnost i povezanost prerađene hrane s gojaznošću je nekako oduvek bila očigledna, ali je bilo vrlo teško dokazati je. Dr Kevin Hol (Kevin Hall) iz američkog Nacionalnog instituta za dijabetes i oboljenja bubrega  kaže da su prerađevine kao pornografija – teško ih je definisati, ali ih prepoznajete kada ih ugledate. I on se bavi istraživanjem epidemije gojaznosti koja hara Amerikom od osamdesetih godina prošlog veka, a glavni osumnjičeni mu je bila prerađena hrana. Pošto je vrlo teško napraviti validnu studiju i dobiti merodavne rezultate o ishrani ljudi van laboratorije, Dr Hol je shvatio da će morati da dovede ljude kod sebe. I tako je organizovao prvu randomizovanu, kontrolisanu studiju u kojoj je učestvovalo 20 ispitanika koji su proveli mesec dana u laboratoriji i jeli isključivo hranu koja im je tu servirana, raspoređenu u 3 obroka i 1 užinu. Dobijali su duplo veću količinu hrane nego što im je potrebno za održavanje postojeće telesne težine, pa su mogli da jedu do sitosti. Svi ispitanici, 10 žena i 10 muškaraca u ranim tridesetim, svakog dana su oko sat vremena radili lagane vežbe. Tokom studije su svi detaljno praćeni, mereni su im vitalni znaci, glukoza, insulinska rezistencija, potrošnja energije, holesterol…

Ispitanici su bili podeljeni u dve grupe, pa bi tokom prvih 15 dana dobijali ili samo ultraprerađenu hranu ili neprerađenu hranu, a potom im je tokom narednih 15 dana način ishrane zamenjen: oni koji su jeli prerađevine, sada su dobijali samo neprerađenu hranu, i obrnuto.

Šta je bilo na jednom dnevnom meniju ispitanika u Holovoj laboratoriji? Na meniju sa prerađevinama mogli su se naći sok od jabuke, palačinke s margarinom i slatkim sirupom, kobasice od ćuretine, kroketi od krompira, sendvič s belim hlebom, sirom, ćuretinom i majonezom, čizburger, pomfrit, kečap, voćni jogurt i konzervisane breskve. Na meniju sa neprerađenom hranom bili su ovsena kaša sa borovnicama i bademom, mleko, salata sa grilovanom piletinom, jabuke, grožđe, dinstna junetina, kuskus sa limunom i belim lukom, boranija, šargarepa, humus od crnog pasulja.

Ispostavilo se da su, u periodu kada im je servirana ultraprerađena hrana, ispitanici unosili 508 kalorija više nego inače, i svi se ugojili oko 1 kg. Obe vrste obroka bile su ukusne, slične nutritivne vrednosti, s jednakim unosom šećera, ugljenih hidrata, proteina, masti i vlakana. Ono što je bilo drugačije je da su ispitanici prerađevine jeli brže, pa samim tim i više, i da im je trebalo više vremena da shvate da su siti. Ali u suštini problema je isto ono što pominje i Majkl Mos: velike prehrambene kompanije žele da stvore izuzetno ukusnu hranu, pa ukus pojačavaju dodavanjem više soli, šećera, masti i veštačkih pojačivača ukusa, kako bi izazvale i veštački apetit i žudnju za hranom. Svi ti sastojci su jeftini, što omogućava da porcije budu veće za manje para. Svi mogu da priušte ovakve obroke, bez obzira na imovinsko stanje. Svi mogu da ih pokupe usput, ne moraju čak ni da izađu iz auta.

Iako je prerađena hrana namerno dizajnirana tako da nam pomuti moć rasuđivanja, jedini način da joj se odupremo je svest. Nažalost, danas moramo preispitivati sve što nam se servira – na tanjiru, u medijima, na svim nivoima života. Moramo preispitivati i ono što nam se servira pod etiketom ’zdrava hrana’. I nema prečica – prerađena hrana nam možda može uštedeti pola sata – sat dnevno, ali nam može oduzeti godine života. Ne smemo dozvoliti da stignemo na naplatnu rampu da bismo to shvatili.

Uključite svest, hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Zašto i kako jesti sporije?

Jedna od boljki našeg vremena gde je sve ludo i brzo jeste gutanje hrane bez imalo ili dovoljno žvakanja. Često jedemo s nogu, a i kad sednemo da pojedemo obrok, nismo potpuno svesni ni prisutni, već nam um luta ka planovima i obavezama koje nas čekaju. Poduža je lista štetnosti takve navike. Da vidimo prvo zašto je, s fiziološke strane, žvakanje bitno.

Žvakanje je proces sitnjenja hrane pomoću zuba, ali i mnogo više od toga: to je prva faza varenja hrane. Tokom žvakanja hrana postaje mekša i njena temperatura se izjednačava s telesnom, luči se pojačano pljuvačka i aktiviraju se njeni enzimi. Pljuvačna amilaza je enzim koji ima moć da razbije skrob na prostije šećere, i ovaj proces počinje već u ustima, a nastavlja se kasnije u crevima. Pored nje, tu je i lingvalna lipaza koja razbija masti, kalikrein koji igra ulogu u proširenju krvnih sudova, i, između ostalog, stimuliše rad pljuvačnih žlezda, a tu su i enzimi koji ubijaju bakterije i čuvaju imunitet sluznice. Haptokorin je protein koji se u ustima vezuje za vitamin B12 i štiti ga od želudačne kiseline. Pljuvačka sadrži i opiorfin, supstancu koja ima veću moć da ublaži bol od morfijuma. Sluz iz pljuvačke vezuje i vlaži hranu i pomaže da je lakše progutamo bez oštećenja sluzokože. Tu su i elektroliti: natrijum, kalijum, kalcijum, magnezijum, hloridi, bikarbonati, fosfati i jod. I to je samo delić mikrosveta koji se nalazi u pljuvački.

Osim što započinje kompleksan proces varenja, pljuvačka nam omogućava i da osetimo ukus hrane, prenoseći jedinjenja do receptora. Osobe koje pate od poremećaja lučenja pljuvačke imaju i poremećaj ukusa, nemogućnost da ga osete, i konstantni osećaj metalnog ukusa u ustima.

Životinje nesvesno koriste moć pljuvačke kada ližu rane. Pljuvačka životinja sadrži protein NGF – faktor rasta nervnih ćelija, za koga su laboratorijska istraživanja na miševima dokazala da ima moć da pospeši zarastanje rana za 50%. Njega nema u ljudskoj pljuvački, ali ima drugih antibakterijskih agenasa, kao što su imunoglobulin A, laktoferin, lizozim i peroksidaze. Svi nam oni štite imunitet.

Sve te blagodeti koje su nam prirodno date gubimo kada brzo jedemo, a studije su pokazale da povećavamo rizik od nekih poremećaja. Pre svega, osobe koje brzo jedu i ne žvaću dovoljno hranu imaju veći rizik da dobiju metabolički sindrom, kombinaciju poremećaja koji uključuju kardiovaskularne probleme, dijabetes i rizik od šloga. Jedan od razloga je što kad brzo jedemo, ne dajemo vremena organizmu da nam signalizira da smo siti, i često se nesvesno prejedamo. Prejedanje remeti nivo šećera u krvi, holesterola i krvni pritisak.

Kada gutamo hranu, ne dopuštamo enzimima iz pljuvačke da odrade svoj deo posla, pa lakše dolazi do upalnih procesa. Tako može nastati i erozivni gastritis, upala koja izjeda unutrašnji sloj želuca, i izlaže ga želudačnoj kiselini. Ako se prejedemo, tim gore.

Osim što kad gutamo hranu rizikujemo da se zadavimo krupnim zalogajem, veća je i mogućnost da nam pripadne muka i pozli. Kada brzo jedemo unosimo s hranom i dosta vazduha, pa nam se gasovi zadržavaju u crevima što izaziva osećaj nadutosti. Gutanje nesažvakane hrane utiče i na naš izgled jer se često povezuje s gojaznošću. Jedna japanska studija pokazala je da kod osoba koje brzo jedu, šanse da su gojazni rastu za 184%.

Dakle, dovoljno je razloga da počnemo da žvaćemo. Ali kako se naterati, kada smo stalno u žurbi, svašta nam odvači pažnju i čeka nas toliko posla? Postoje mali trikovi za to:

  • Treba da odredimo dovoljno vremena za obrok. Na primer, stavimo pred sebe tanjir i sat, i rešimo da obrok jedemo 20 minuta. Hranu ćemo lakše rasporediti ako je podelimo na više gomila, dakle ‘pola tanjira’ jedemo 10 minuta, četvrtinu 5 minuta i tako dalje. Svakom delu treba da svesno posvetimo vreme.
  • Svaki put kada stavimo zalogaj u usta, treba da spustimo viljušku i nož i da ih ne uzimamo dok ne sažvaćemo zalogaj.
  • Možemo da brojim koliko puta žvaćemo, i da se trudimo da svaki zalogaj žvaćemo 32 puta.
  • Možemo svesno da koristimo nedominantnu stranu vilice, onu kojom ređe žvaćemo. Isto tako možemo jesti nedominantom rukom: ako smo desnoruki, treba da jedemo levom rukom.
  • Što više svesti unesemo u svaki zalogaj, to bolje. Kada stavimo hranu u usta, treba da napravimo svesni napor da osetimo njen ukus, da prepoznamo svaki sastojak. Što duže žvaćemo, ukusi  više naviru.
  • Treba da se trudimo da jedemo za stolom, i da sklonimo sve što nam odvlači pažnju – mobilni telefon, TV, kompjuter… Sedeći uspravno za stolom, umesto pognuti u fotelji u dnevnoj sobi, olakšavamo i rad organima za varenje i sprečavamo nastanak gorušice.

Žvakanje je odlično i za zdravlje mišića vilice i zuba, naročito kod dece. Sveža šargarepa, rotkvice, štapići celera, orašasti plodovi ili kokice idealni su za ’viličnu gimnastiku’, a kada ih svesno žvaćemo možemo razmišljati i o tome da tako sprečavamo nastanak podvaljka.

Motiva ima dovoljno, pa pređimo sa reči na dela!

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.

Gravitostat

Jedan od najkrupnijih problema današnjice je gojaznost koja poprima razmere epidemije. Okruženi smo raznim savetima kako smršati, dijete postaju sve komplikovanije i skuplje, često je neophodna stručna pomoć, i sve to navodi na logično pitanje: ako u životinjskom svetu ne postoji gojaznost, kao što je nije bilo ni u praistoriji čoveka, otkud nama danas?

Jedine gojazne životinje koje možemo videti su one koje su pod ’negom’ čoveka. Životinja u prirodi, osim što nema uvek dostupnu hranu, i kada je ima zna kada je dosta, bez razmišljanja, brojanja kalorija i komplikovanih elaborata. Kako je civilizacija, koja je omogućila da odemo na Mesec i do najdublje tačke okeana, došla u situaciju da nije u stanju da reši jedan tako naizgled jednostavan problem?

Tim sa Univerziteta u Geteborgu u Švedskoj, predvođen profesorom Jansonom proučavao je fiziološke funkcije miševa i pacova u pokušaju da pronikne u tajnu gojaznosti. Ubacivanjem kapsula u stomak miševa i pacova težine 6, odnosno 80 grama, naučnici su imali za cilj da kod njih imitiraju gojaznost. Nakon samo dve nedelje životinje su izgubile na telesnoj masi, miševi 4 grama, a pacovi oko 55 grama. Šta više, izgubljeni kilogrami su poticali direktno iz telesnih masti, a kod životinja se poboljšalo i stanje insulina.

Rezultat je naveo naučnike do zaključka da su, nakon dodavanja veštačke telesne mase, glodari sami smanjili unos hrane. Profesor Janson je tu pojavu objasnio kao postojanje ’prirodne vage’ u organizmu koja šalje signal mozgu da je vreme da se manje jede. Tim je ovakvom sistemu regulisanja telesne težine dao i odgovarajući naziv: gravitostat.

Iako je ova teorija tek u povoju i treba je još dokazati, veruje se da se ’senzori’ za gojaznost nalaze u kostima, konkretno u butnoj kosti. Do tog zaključka se došlo tokom druge studije, kada su stvorene genetske mutacije kod miševa tako da imaju manjak osteocita, koštanih ćelija čija je uloga, između ostalog, i da signaliziraju kada su kosti preopterećene. Miševi bez osteocita nisu bili u stanju da izgube višak telesne mase, za razliku od onih koji nisu prošli kroz genetsku mutaciju.

I tu se vraćamo na pitanje – zašto danas toliko kuburimo s gojaznošću, više nego ikad tokom istorije? Rezultati ovih studija ukazuju da je razlog u sedentnom načinu života. Danas sedimo više nego ikad, i nedostatak kretanja je negativno uticao na našu ’unutrašnju vagu’. Poremetili smo gravitostat. Njegovi fini senzori više nisu u stanju da otkriju kada su nam kosti opterećene.

Šta nam je činiti? Potrebno je obavezno smanjiti vreme koje provodimo sedeći, što više stajati, hodati, vežbati. A na nauci je da dalje ispita teoriju o gravitostatu, i eventualno dođe do ’leka’ koji bi ga kalibrisao. Ali ako je rešenje tako jednostavno, zašto nam je to toliko teško? Prethodne studije rađene od pedesetih godina prošlog veka na ovamo, uključujući i nedavnu koja je rađena na 6 klinika u SAD-u, došle su do zaključka da gojaznost izaziva nedostatak leptina, koji ima moć da kontroliše apetit. Leptin je proteinski hormon koji igra ulogu u regulisanju unosa i potrošnje energije. On šalje signal hipotalamusu kada dođe do sitosti. Ali leptin ima i drugu ulogu: u eri gladi on poručuje organizmu da štedi potrošnju energije.

Osim gojaznosti, još jedna karakteristika našeg modernog doba je da za sve tražimo prečice. Pitanje je da li su sve dosadašnje teorije o gojaznosti tačne, ali odgovor je da sigurno ne postoji magična pilula. Osim što se ne krećemo i provodimo previše vremena prikovani za televizor i kompjuter, okruženi smo i hemikalijama koje deluju kao endoktrini disruptori – remete rad naših hormona. Bisfenol-A, ftalati, atrazin, PFOA… sve su to sintetičke materije koje se masovno koriste kako bi nam olakšale život, a zapravo u našem organizmu imitiraju hormone, i to od najranijih dana. Istraživanja su pokazala da čak 96% trudnica u SAD-u u urinu ima BPA – bisfenol-A, koji liči na estradiol i vezuje se za receptore estrogena u organizmu, a dokazano uzrokuje gojaznost.

Dakle rešenje mora biti kompleksno, i moramo mu pristupiti savesno. Što više kretanja, što zdravija hrana, najbolje ona u izvornom obliku koju sami pripremamo, izbegavanje plastike, pesticida, konzervanasa, aditiva… svega što nije prirodno. Samo tako možemo kalibrisati naš ’gravitostat’.

Za stomak ravan kao palačinka

Rafinisani šećeri i žitarice su najveći neprijatelji našeg doba. Osim što nam ruže izgled, ako ih redovno konzumiramo i u većim količinama, sigurno će nam narušiti i zdravlje. Insulinska rezistencija, dijabetes i poremećaji kardiovaskularnog sistema moderne su pošasti izazvane uglavnom lošom ishranom.

Nije lako izbaciti belo brašno kada smo okruženi primamljivom hranom čiji je glavni sastojak. Potrebno je dosta volje i snage da se odupremo izazovima, kao i vremena i truda da sami spremimo svoju hranu umesto da kupujemo gotovu. Ali kada je naše zdravlje cena koju plaćamo, onda se sav trud i uloženo vreme isplati.

Danas vam donosimo veoma jednostavan recept za omiljenu hranu pripremljenu na zdraviji način. Naut ili leblebija je mahunarka koja se kod nas, nažalost, nedovoljno koristi, dok je u mediteranskom pojasu veoma zastupljena, i jedna od tajni vitkosti i dobrog zdravlja tamošnjih stanovnika.

Leblebije su bogate belančevinama, i sjajan izvor niza vitamina, minerala ali i vlakana. Poboljšavaju varenje i sprečavaju rizik od brojnih oboljenja. Veliki procenat vlakana u leblebijama pomaže u sprečavanju dijabetesa, normalizuje nivo šećera u krvi i snižavaja nivo lošeg holesterola. Gvožđe, fosfati, kalcijum, magnezijum, mangan, cink i vitamin K nam grade i jačaju kosti. Kalijum reguliše krvni pritisak i štiti kardiovaskularni sistem, a selen sprečava upale, rast ćelija tumora i karcinoma, a zajedno s vlaknima i folatima naročito dobro preventivno deluje kod raka debelog creva. Holin nam reguliše san, rad mišića, pamćenje i učenje, održava strukturu membrana ćelija, pomaže prenos nervnih impulsa i apsorpciju masti.

Iako nam štite celokupno zdravlje, leblebije su najkorisnije za digestivni trakt. Podstiču rad creva, redovno pražnjenje, a prirodno nam regulišu osećaj gladi jer spadaju u ’situ hranu’, onu koja dugo drži osećaj sitosti i sprečava napade gladi, pa nam mogu pomoći da smršamo i održimo zdravu kilažu.

Sirove leblebije se moraju skuvati, i o tome smo već pisali ovde: Zdravi namaz,  a postoji i lakši način da leblebije uvrstimo u brzu pripremu hrane: njihovo brašno koje se može naći u radnjama zdrave hrane.

Sigurno ne postoji osoba na ovom svetu koja ne voli palačinke, a ako ih pripremimo s brašnom od leblebija umesto s belim, prerađenim pšeničnim brašnom, onda u njima možemo uživati duplo, jer znamo da činimo i nešto dobro za svoje zdravlje.

Evo kako lako i brzo možemo pripremiti ove palačinkice. Od materijala je potrebno:

  • 5 punih kašika ili 120 gr brašna od leblebija
  • 300 ml kefira
  • 2 jaja
  • prstohvat soli

Umutiti jaja mikserom, pa naizmenično dodavati brašno i kefir, dok ne dobijemo glatku smesu. Zagrejati mali tiganj koji se ne lepi (ako je potrebno, dodati kap ulja) i sipati testa dovoljno da pokrije dno, ostaviti da se peče na umerenoj vatri dok ne primetimo da se ivice odvajaju, pa prevrnuti palačinku i zapeći s druge strane.

Kefir će palačinkama dati laganu, rupičastu strukturu. Možemo ispeći onoliko palačinki koliko nam je dovoljno za jedan obrok i ostaviti ostatak testa u frižider za sutradan. Kada se peku u malom tiganju (promera 10 cm), od ove smese dobija se 12-13 palačinki. Jedna ovakva palačinka ima 47 kalorija.

Ova osnovna smesa može se dopuniti i obogatiti raznim sastojcima: slanim – seckani sremuš, blitva, paprika, šunka, rendana šargarepa, orijentalni začini… Ili slatkim: bobičasto voće, kolutovi banane, mrvice crne čokolade, grožđice ili drugo suvo voće.

Hranite se zdravo, krećite što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!

Ne bira godine, ali bira gojazne

Do nedavno je jetra uglavnom najviše stradala od alkohola, ali danas se javlja nova epidemija, s tendencijom da zaseni problem učestale pojave dijabetesa. Broj obolelih od steatoze, nealkoholnog steatohepatitisa (NASH) je u vrtoglavom porastu. U narodu poznatiji kao ’masna jetra’, poremećaj je koji karakteriše upala i oštećenje ćelija jetre usled preteranog gomilanja masti u njima. Iako osobe koje pate od masne jetre često ni ne konzumiraju alkohol, posledice koje ovo oboljenje ostavlja slične su kao kod teških alkoholičara i mogu dovesti do ciroze i potpunog otkazivanja rada jetre.

Danas milioni ljudi pate od masne jetre, naročito u razvijenim zemljama. To je poremećaj koji ne bira godine, ali uglavnom bira gojazne. Masna jetra je samo jedna od domina koja kada se obruši, ruši sve oko sebe: odmah do nje stoje dijabetes tipa 2, metabolički sindrom, poremećaji rada srca i kardiovaskularnog sistema, visok krvni pritisak i povišeni trigliceridi, a spolja gledano, često je odaje ’šlauf oko struka’.

Jetra je vitalni organ, ona je čistač našeg organizma i bez nje naše telo bi brzo postalo prezagađeno otrovima. Jetra prečišćava krv koja u nju stiže iz sistema za varenje donoseći nove nutrijente, pa je šalje dalje svuda po telu. Ona prikuplja štetne materije, ali i sintetiše proteine, kao što je albumin, koji je neophodan za normalnu koagulaciju krvi. Jetra metaboliše masti, proteine i ugljene hidrate, aktivira enzime, skladišti glikogen, vitamine i minerale, luči bilirubin, holesterol, hormone, kao i žuč koja pomaže da se lakše apsorbuju masti.

Bez jetre nema života, i u slučaju njenog potpunog otkazivanja jedini način da se sačuva život je transplantacija. A kod masne jetre, problem se često zahuktava bez simptoma, ili uz osećaj lake nelagodnosti koja se može pripisati drugim uzrocima. Osećaj pritiska ili tištanje ispod desnog rebra, laki poremećaj varenja, osećaj umora… U trenutku kada počne da nam šalje ozbiljnije znake upozorenja, jetra može već biti oštećena: oticanje stomaka, uvećani i vidljivi krvni sudovi ispod kože, uvećanje grudi kod muškaraca, uvećana slezina, crveni dlanovi, požutela koža i beonjače…

Srećom, masna jetra je reverzibilno stanje: promenom načina života na vreme, možemo dovesti do njene regeneracije i sprečiti dalje propadanje. Ali zašto uopšte dopustiti da dođe do oštećenja jetre? Nedavna istraživanja otkrila su da gojazne osobe koje pate od masne jetre mogu značajno da smanje količinu masti i redukuju upalu ovog organa samo ako izbace iz ishrane sokove, gazirane slatke napitke i ostala bezalkoholna pića, kao i hranu sa visokim procentom industrijskog šećera.

Uravnotežena ishrana i redovna fizička aktivnost su dva najveća prijatelja jetre. Klinička studija Univerziteta Ejmori iz Atlante, okupila je četrdesetoro dece starosti oko 13 godina sa sadržajem masti 21-25% u jetri, što je četiri puta više od normalnog. Podeljeni u dve grupe, tinejdžeri su pratili dva režima ishrane: prva grupa je drastično smanjila unos šećera, dok je druga nastavila s istim načinom ishrane kao i do tad. Prva grupa je umesto sokova i gaziranih napitaka dobijala vodu ili mleko. Nakon osam nedelja, kod dece iz prve grupe došlo je do izuzetne transformacije jetre i smanjenja masti za 31%. U drugoj grupi na jetri nije bilo nikakvih promena. Kod prve grupe došlo je i do poboljšanja enzima, odnosno smanjenja upale jetre.

’Šlauf oko struka’ nije samo estetski problem. Salo koje se gomila oko unutrašnjih organa bukvalno nam ugrožava život. Bez jetre ne možemo, ali sigurno možemo bez trans masti, mesnih prerađevina, pržene hrane, industrijskih grickalica, peciva, margarina, majoneza, slatkih napitaka i gaziranih sokova. Jetru možemo obradovati orašastim plodovima, maslinovim uljem, mahunarkama, kefirom, semenjem susama, bundeve, suncokreta, ribom, pilećim i ćurećim belim mesom, povrćem i voćem. Zeleni čaj je prepun antioksidanasa i deluje protivupalno, ali tu su i ’narodski’ čistači organizma: krušina, anđelika, ivanjsko cveće, neven, rastavić… Svi oni olakšavaju varenje, čiste jetru, poboljšavaju izlučivanje žuči, sprečavaju upale žučne kese i poboljšavaju razmenu materija u organizmu.

Svo ovo lekovito bilje koje se u našem narodu koristi od davnina, sabrano je u modernom, a opet potpuno prirodnom preparatu: Equigalu. Equigal ne samo da čisti jetru i pomaže izbacivanje štetnih materija, već pomaže u rešavanju problema prekomerne težine, eliminiše zatvor ali i sprečava upalne procese u organizmu.

Masna jetra bira gojazne, ali mi smo ti koji biramo stil života.

Hormon muškosti

Kao i sam čovek, i testosteron je prošao evoluciju. Smatra se da je nastao pre 500 miliona godina, pre nastanka prvih kičmenjaka, i to, verovali ili ne – iz estrogena. Ništa na ovom svetu nije crno-belo, pa tako ni testosteron nije samo muški hormon. Iako je prva asocijacija za testosteron muškost, on može povećati i libido žena tako što utiče na određene receptore u delu mozga koji je odgovoran za seksualnu aktivnost. On se luči i u jajnicima i nadbubrežnim žlezdama žena, a tokom trudnoće već na samom početku učestvuje u razvoju muških reproduktivnih organa.

Već nakon rođenja, testosteron igra važnu ulogu u životnim funkcijama, od raspodele masti do proizvodnje crvenih krvnih zrnaca. Ipak, testosteron je najdominantniji kod muškaraca. Normalan nivo ovog hormona kod žena je tek 5 do 7 % normalnog nivoa kod muškaraca. I tokom istorije, iako se nije znalo za sam hormon, naslućivalo se da ima moć da povrati mladost i snagu. I tako je Plinije Stariji pisao o blagotvornom dejstvu testisa hijene i savetovao muškarce da ih uvrste u večernji jelovnik. I to s medom.

Testosteron je prvi put sintetizovan 1935. godine, nakon što je izolovan androsteron iz čak 15000 litara urina od raznih donatora. Krstili su ga holandski istraživači. I tako je nauka počela da otkriva niz interesantnih činjenica. Jedna od njih je da se testosteron luči pre rođenja i određuje pol deteta kod ljudi, dok, na primer, kod pacova njegova proizvodnja počinje tek nakon rođenja.

Česta asociacija na pomen testosterona je agresija. ’Proradio mu je testosteron’ je uobičajeno opravdanje za muškarca koji se potukao. Međutim, nauka nije uspela da ovo dokaže. Jedna studija je uspela da poveže agresivnost i nivo testosterona kod 12 i 13-godišnjaka, ali ne i kod 15 i 16-godišnjaka. Kod životinja je, ipak, ova veza mnogo jasnija.

Ali jedna druga studija uspela je da dokaže interesantnu vezu između povišenog nivoa testosterona i potrebe muškarca – da se lepo i skupo oblači. Da, da, naučnici su posmatrali grupu od 240 muškaraca, od kojih je polovina dobila injekciju testosterona, dok je druga polovina dobila placebo. Potom im je dato da izaberu odeću i satove raznih modnih brendova, i rezultat je iznenađujući. Muškarci koji su dobili injekciju testosterona birali su skupu brendiranu garderobu i luksuzne satove, naročito one sa reklamama koje potenciraju muškost i statusne simbole. Muškarci s viškom testosterona vole Armanija. Ali ovo ne treba da iznenađuje. Setimo se Henrija VIII i njegove gizdave odeće koja praktično bila Armani 16. veka.

Ono što danas znamo, a što su i naši stari naslućivali, je da nivo testosterona s godinama opada. Čak pola muške populacije koja uđe u devetu deceniju života ima upola manje ovog hormona od odraslih mladića. Ali ne opada testosteron samo s godinama. Gojaznost može ’orobiti muškost’ i mladićima. Višak masti u organizmu izaziva lučenje estradiola, vrste estrogena, koji inhibira stvaranje testosterona. Zato se danas muški sterilitet često povezuje s gojaznošću. Nažalost, gojazni muškarci s nastankom pivskog stomaka upadaju u vrzino kolo: testosteron je bitan za gradnju mišića, tako što stimuliše lučenje hormona rasta koji je opet bitan za vitkost. Kada estradiol spreči nastanak testosterona, nema ni dovoljno hormona rasta.

Kako ovo danas poprima razmere epidemije, doktori su prilično zauzeti ispisivanjem recepata za testosteron. Međutim, kada se poremeti balans pa pokušavamo da ga povratimo veštačkim putem, iza ugla neminovno vrebaju rizici i komplikacije. Neke studije su pokazale da su muškarci koji veštačkim putem dobijaju testosteron, pod većim rizikom da obole od kardiovaskularnih oboljenja, a povećan je i rizik od prerane smrti.

Prirodni balans se ipak može povratiti – prirodom. Danas znamo da je za normalan nivo testosterona veoma bitan cink kao i da L-karnitin i acetil L-karnitin, osim što štite srce i krvne sudove, pomažu metabolizam masti i gradnju mišića, imaju moć da spreče pad testosterona za 50%. Nema potrebe za receptom Plinija Starijeg s testisima hijene u medu, kada je tu damjana. To je biljka koja se vekovima koristi kao prirodni afrodizijak, a osim što pomaže kod niskog nivoa testosterona, damjana sprečava depresiju i doprinosi psiho-fizičkoj dobrobiti.

Ova tri sastojka mogu se naći na jednom mestu: u Alfa Aktivu. To je potpuno prirodni preparat za muškarce koji povoljno deluje na plodnost, doprinosi održavanju normalnog nivoa testosterona i sveopštem seksualnom zdravlju. Alfa muškarac neizostavno mora imati dobar nivo hormona muškosti. Pa što da onda ne obuče i Armanijevo odelo.

Šta nam radi kasna večera

Neki od nas još se sećaju vremena kada se radilo od 7 do 3. To je ostavljalo vremena da se kod kuće ruča i dremne. Bili smo mnogo opušteniji, i posao smo ostavljali na poslu, a po ulasku u kuću počinjalo bi vreme za odmor i porodične obaveze. Danas, kako sve više prihvatamo zapadni stil života, tako polako menjamo navike, naročito one koje se odnose na ishranu. Vreme za glavni obrok se sve više pomera, tokom dana gricnemo nešto tek da preživimo jer nemamo vremena i potom se za večeru pošteno najedemo.

Često u literaturi nailazimo na neslaganja po pitanju vremena kada se konzumiraju obroci, ima ih dosta koji tvrde da samo vreme nije bitno, već broj unetih kalorija. Ali ipak, izgleda da je istina drugačija. Tokom 2013. godine sprovedena je klinička studija sa 420 gojaznih ispitanika koja je, tokom pet meseci trajanja, utvrdila da osobe koje najveći dnevni obrok pojedu nakon 3 sata popodne, imaju mnogo veći problem da izgube višak kilograma u odnosu na osobe koje isti obrok pojedu pre 3 sata.

Intrigirani ovim rezultatima, stručnjaci su napravili kliničku studiju tokom koje su posmatrali 32 gojazne osobe, od kojih je polovina imala poremećaj ishrane i potrebu za konstantnim prejedanjem. Ispitanici su morali da poste osam sati, a potom su dobijali tečni obrok ili u 9 ujutru ili u 4 popodne. Dva sata nakon obroka procenjivao se nivo stresa, vadila krv kako bi se utvrdio nivo hormona stresa i gladi, a potom bi ispitanici na skali obeležavali koliku su sitost ili glad osećali u tom trenutku.

Rezultati su pokazali da je nivo ’hormona gladi’, grelina, bio znatno povećan uveče, ali i u trenucima stresa. Istovremeno, nivo hormona koji se povezuju s osećajem sitosti su opadali tokom dana. Zaključak je da je za osobe sklone prejedanju veče mnogo rizičnije i da se slučajevi prejedanja obično dešavaju baš tada.

Osim što nam grelin može poludeti u večernjim satima i navesti nas da se bezumno prejedemo, kasni večernji obroci dokazano povećavaju šansu da imamo simptome gastroezofagealnog refluksa – gorušice, koji potom može izazvati dalje probleme s varenjem, ali i probleme s disanjem. Kasni obrok, naročito onaj nakon kog nema nikakve fizičke aktivnosti, ometa varenje čime se automatski remeti i apsorpcija potrebnih nutrijenata iz hrane. Kasni obroci, posebno preobilni, povećavaju nivo glukoze i insulina u krvi, i nose rizik da obolimo od dijabetesa tipa 2. Pored toga, mogu uticati na povećanje nivoa lošeg holesterola što otvara put oboljenjima kardiovaskularnog sistema.

Jedna mala studija rađena na 9 ispitanika normalne telesne težine, posmatrala je kako raniji i kasniji obroci utiču na zdrave osobe. Ispitanici su tokom 8 nedelja uzimali tri obroka i dve užine u periodu između 8 ujutru i 7 uveče, a potom su narednih 8 nedelja iste obroke uzimali između podneva i 11 uveče. Tokom cele studije, ispitanici su išli na spavanje u 11 uveče. Rezultati su pokazali da, kada bi jeli kasnije uveče, ne samo da su se ispitanici gojili, već su imali i povišen insulin, glukozu i holesterol. Ali interesantnije je otkriće tokom perioda kada su obroke uzimali između 8 ujutru i 7 uveče: u tom periodu, kod ispitanika je utvrđeno postojanje hormona koji stimuliše apetit i donosi osećaj sitosti tokom dužeg vremenskog perioda.

Pored svih ovih otkrića, nauka je na eksperimentima potvrdila da kasni obroci mogu loše uticati na naše pamćenje i kognitivne funkcije, poremetiti nam san, pa čak uticati i na sadržaj snova i pojavu košmara, a definitivno doprinose većem osećaju gladi narednog dana. Hormon gladi, grelin, bi trebalo da se prirodno ’isključi’ između 8 uveče i 8 ujutru i aktivira nakon buđenja, ali kasnovečernji ili noćni obroci u potpunosti mogu poremetiti njegov normalni ritam.

Umesto da gutamo tablete protiv gorušice i uzimamo terapiju za visok holesterol i dijabetes, mnogo je racionalnije da sve te poremećaje eliminišemo zdravom i pravilnom ishranom. Zapravo, najbolje je da nikada ne dozvolimo da se dogode. Zatvorite kuhinju nakon 7 uveče i potrudite se da vam ručak bude glavni obrok a večera lagana. Svaka navika se s mukom ispravlja, ali kada je večernje i noćno prejedanje i grickanje u pitanju, isplati se da se svojski potrudimo. Jer to što nam radi kasna večera, ne bismo poželeli ni najgorem neprijatelju.

Hranite se zdravo, krećite se što više, i ne zaboravite da popijete Equigal!