Tag Archives: hajdučka trava

S lekovitim biljem kroz prostor i vreme

Ako posmatramo prirodu kao jedan celovit, jedinstveni organizam, lako možemo uočiti da ona sadrži sve što je potrebno za nastanak i održanje života. Svaki disbalans ima svoj kontra-teg, svaka boljka ima svoj lek. U tom složenom svetu svako biće koje je deo njega je ujedno i zaseban mikrosvet, i njihova međusobna interakcija vidljiva je na svim poljima. Mikrosvet i makrosvet ogledaju se jedno u drugome, pa je tako svaka jedinka, od najsitnijeg organizma do najsloženijeg, točkić mehanizma koji ga napaja energijom.

U skladu sa osnovnim principima kosmogonije, drevne teorije nastanka sveta, četiri osnovna elementa: voda, vatra, zemlja i vazduh, spajaju se u skladnim proporcijama kako bi materiji udahnula dušu. Naši preci koji su posmatrali nebo nezagađeno uličnim osvetljenjem i hodali po poljima koja nisu poznavala kisele kiše i izduvne gasove, lako su uočavali ovu povezanost i znali su gde da traže pomoć kada telo ili duša zabole.

Avicena

Da biljke imaju dušu, verovao je i Avicena, persijski erudita iz 10. veka naše ere, koji se smatra ocem moderne hemije. Na istoku poznatiji pod imenom Ibn Sina, autor je oko 450 radova od kojih je 40 iz oblasti medicine. Dok u Evropi mrak Srednjeg veka pritiska nauku i religijske dogme prevladavaju nad razumom, na istoku kultura i nauka cvetaju. Upravo je Avicena najznačajniji naučnik i mislilac ovog islamskog Zlatnog doba. Baš kao što svi točkići u mehanizmu deluju zajedno, tako se i Avicena oslanja na dela antičkih filosofa, pre svega Aristotela, ali i dostignuća Hipokrata, Galena i drugih iscelitelja bliskog i dalekog istoka. Putem sistematičnih eksperimenata i analize rezultata, ovaj briljantni um postavio je osnove moderne medicine i kliničke farmakologije. Avicena je tvorac prvih karantina, pošto je shvatio mehanizme delovanja infekcije, insistirao je na jačanju imuniteta i prevenciji, definisao je pojam sindroma, uveo kontrolisane studije, opisao niz oboljenja, fizičkih i mentalnih, a njegovi zapisi, pre svega Knjiga isceljenja i Kanon medicine, su tokom više vekova bili deo osnovnih udžbenika medicine i u Evropi. U svom holističkom pristupu pacijentu, ovaj drevni mislilac naglašavao je važnost svih faktora koji utiču na isceljenje, ne samo tela već i duše – uključujući i muziku i prijatelje.

Šen Nung

Avicena je samo jedan iz niza sjajnih lekara tokom istorije koji se, između ostalog, oslanjao i na isceliteljsku moć lekovitog bilja. Neki od njih su deo mita, kao kineski car Šen Nung, ’božanski ratar’ prozirnog stomaka, koji je prvi koristio žen šen. Za razliku od njega, ljudi od krvi i mesa, poput Hipokrata i Teofrasta, postavili su jasnu granicu između izlečenja i božanske intervencije. Pedanije Dioskurid, travar i hirurg iz vremena vladavine Nerona, ostavio je za sobom preko 1000 zapisa o lekovitim svojstvima oko 600 biljaka. Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Galena, hirurga iz 2. veka naše ere, kao i Paracelzusa, rođenog u Švajcarskoj, ali zapravo građanina sveta koji je proputovao Evropu, od Skandinavije, preko Moskve,  sve do Egipta, Svete zemlje, Turske, Balkana i Grčkih ostrva, a istoriji medicine zaveštao je kauterizaciju rana, obaveznu amputaciju gangrenoznih udova i toksikologiju. Među običnim ljudima veoma cenjeni lekar, a prezreni ‘lakrdijaš’ među visokoobrazovanim naučnicima tog doba čije je uskogrude teorije opovrgavao u praksi, Paracelzus je verovao u posmatranje prirode, eksperimentisanje, svestranost. Tvrdio je da doktor ’mora biti alhemičar, mora da posmatra majku zemlju gde leže minerali, a kako planine neće doći njemu, on mora otići u planine’. Kako su mu putovanja proširila vidike, smatrao je da se iskustvo o svetu mora prikupljati iz svih izvora, ne samo od priznatih naučnih autoriteta, već i od starica, Ciganki, proročica, nomadskih plemena, pa čak i odmetnika i lopova. Kako se ljudi, biljke, minerali i bolesti razlikuju od mesta do mesta, tako se i doktor mora kretati i prikupljati znanja svuda.

Paracelzus

Duša ne prepoznaje spoljnu ili unutrašnju fizičku konstrukciju biljaka i korenja, ali intuitivno spoznaje njihovu moć i vrline, i odmah prepoznaje njihov potpis, orgasku aktivnost koju prenose na sve oko sebe u prirodi, tvrdi Paracelzus.

Engleski herbalizam obeležio Nikolas Kalpeper, koji se rodio iste godine kada je umro veliki Šekspir. Celog života je proučavao lekovito bilje i sva svoja saznanja sažeo u delu Sve o biljkama, a bolesne je lečio besplatno, verujući da je medicina javno dobro, i da se lek za svaku boljku može ubrati u neposrednoj okolini.

Marija Treben

O svim ovim vrsnim lekarima postoje brojni zapisi i njihova dela i dalje žive. Ali njihova učenja se baziraju na hiljadama i hiljadama narodnih iskustava i znanja koja su se vekovima prenosila s kolena na koleno. Baš kao što je Paracelzus dragocene podatke o lekovitom bilju prikupljao od starica i nepismenih nomada po raznim evropskim zabitima, i ono što danas znamo, a što je nauka i dokazala, dugujemo brojnim bezimenim travarima kako s naših prostora, tako i diljem sveta. Prošli vek obeležila je i Austrijanka Marija Treben, koja je ponovo probudila pažnju i interesovanje zapada za lekovito bilje. U svojoj knjizi Zdravlje iz božje apoteke, Treben ne negira važnost saznanja moderne medicine, ali podseća da je prekomerna i često pogrešna upotreba antibiotika dovela do ozbiljnih negativnih posledica.

Među biljkama koje Marija Treben pominje su i virak, rusomača, hajdučka trava i neven, koje su posebno korisne ženama, u raznim fazama života. I naši čuveni ’narodni lekari’, Vasa Pelagić i Jovan Tucakov, posebno cene hajdučku travu koju, kako Pelagić kaže, ’zna gotovo svaki seljak bez sviju botanika i botaničara’, a u riznici Tucakova posebno mesto zauzimaju i crveni zdravac, virak, rusomača i neven. Neuredne menstruacije, belo pranje, bolovi, grčevi, odlivi, upale jajnika, miomi, ranice na grliću, prolaps materice, opuštenost trbušnih mišića i materičnih ligamenata nakon porođaja,  sve su to poremećaji za koje se pomoć može naći u ovom bilju.

Pećina Šanidar

Arheologija je zabeležila najstarije ostatke suvog lekovitog bilja u pećini Šanidar u Iraku za koje se procenjuje da su stari čak 65 000 godina. Da je lekovito bilje oduvek bilo dragoceno i da njegova vrednost ne bledi ni danas, potvrđuje i činjenica da se, od 8 biljaka koje su tu pronađene, 7 i dalje koriste za lečenje. Među njima je i hajdučka trava. Mnogo milenijuma nakon Neandrentalaca koji su sahranjeni u ovoj pećini, istu tu lekovitu biljku, hajdučku travu, bere Avicena na poljima Persije, i namenjuje je za poboljšanje cirkulacije i protiv grčeva. Travar i lekar je u neku ruku i alhemičar, koji običnu travku pretvara u zlata vredan lek. Zato nije slučajno što je naučni naziv za virak Alchemilla, od arapske reči alkemelih – alhemičar – ‘mali čarobnjak’.  Osim što se znalo za lekovita svojstva ove biljke, verovalo se da rosa sa njenih listova, koju su zvali i nebeska voda, ima moć da metal pretvori u zlato.

Tucakov i Pelagić

Od drevne kineske medicine, 600 biljaka antičkih lekara, Aviceninog bilja s dušom, kosmopolitskih biljaka Paracelzusa i onih iz Kalpeperovog dvorišta, preko naših čuvenih travara i travarki, lekovito bilje ima sposobnost da nas ujedini, ne samo prostorno, već i kroz vreme. Ko zna koliko žena je ublažilo menstrualne grčeve zahvaljujući virku Marije Treben, koliko ih je regulisalo obilna krvarenja zahvaljujući Aviceninoj hajdučkoj travi, koliko ih je zatrudnelo zahvaljujući rusomači, nevenu, crvenom zdravcu… To je tradicija koju ne smemo prekinuti, i zato danas imamo Femisan A. Lekovito bilje čiju vrednost su potvrdili vekovi a moderna nauka dokazala, sa najčistijih polja i najiskoristljivijem obliku i proporcijama, sabrano je u ovom prirodnom preparatu koji nastavlja da pomaže ženama širom sveta.

Šta imaju zajedničko Ahil, hajduci i fitoterapija?

Ahil, skoro nepobedivi junak trojanskog rata, svoju besmrtnost dugovao je majci Tetidi, boginji, koja ga je redovno potapala u vodu reke Stige. Kako ga je uvek držala za desnu petu, taj deo tela je jedini ostao neokvašen svetom vodom, i ranjiv. Tetida je  koristila razne metode da bi svog sina očeličila. Neki od neortodoksnih, kojima se i njen muž Pelej protivio, podrazumevali su mazanje deteta ambrozijom i kaljenje nad vatrom. Kada je Peleju konačno pukao film, istrgao je dete iz njenog naručja, a Tetida se vratila u dubine mora.

Ahilovu opekotinu na nožnom zglobu zalečio je plemeniti kentaur Hiron, kome je Pelej poverio vaspitanje sina. Hiron je uspeo u poduhvatu na kome bi mu i savremena medicina pozavidela – izvršio je prvu transplantaciju. Kost džina Damisa, čuvenog trkača, ugradio je Ahilu u nogu, pa je dečak postao nadprirodno brz. Ahil je imao sve prednosti tada najmodernijeg obrazovanja: hranio se utrobama lavova i divljih veprova da bi postao jak, i medom da bi postao mio i blagoglagoljiv. Zapravo, Ahil je iskusio sve prednosti tradicionalne medicine tog doba.

Kada se grčka vojska u Aulidi spremala za trojanski rat, Ahil je od majke dobio Hefestovo oružje, božanskog konja i roba Mnemona. Legenda kaže da je grčka vojska prvo stigla do Mizije. Ubeđeni da su stigli u Troju, krenuli su da se trse i pustoše, sve dok se nije pojavio Telef, Heraklov sin. Samo su Ahil i Patroklo imali hrabrosti da mu se suprotstave. Ahil ga je pogodio kopljem u butinu, nakon što se Telef spotakao o čokot vinove loze.

Nakon mnogo avantura, Telef i Ahil se ponovo sreću u Grčkoj. Telefova rana nikako nije htela da zaceli, a kako je saznao od proročišta, mogla je izlečiti samo osoba koja je povredu i nanela. I zato se Telef obukao u prosjačku odeću i krenuo u potragu za Ahilom. U Aulidi je lukavstvom uspeo da trampi informacije za medicinsku uslugu. Obećao je grčkoj vojsci da će joj pokazati put do Troje ako mu Ahil izvida ranu.

Po jednoj verziji, Ahil mu je izlečio ranu tako što je sastrugao rđu sa svog koplja. Po drugoj, primenio je fitoterapiju. Na Telefovu ranu privio je hajdučku travu. Verovatno svi znamo kako je Ahil završio i kako je njegova peta ušla u legendu, ali to nije sve. Godine 1753. njegove vidarske sposobnosti inspirisale su Karla fon Linea da jednu veoma posebnu biljku nazove po Ahilu. I tako je hajdučka trava dobila naučni naziv – Achillea millefolium.

Mnoge junačke rane je ova trava izvidala, a kod nas je ušla u legendu preko hajduka, koji su je, veruje se, uvek nosili sa sobom, zlu ne trebalo. Vekovi su prošli, a hajdučka trava ne prestaje da nas fascinira. Deluje blagotvorno na jetru, bubrege, reproduktivni sistem, organe za varenje, nervni sistem, cirkulaciju, snižava šećer u krvi, ublažava grip i prehladu, reguliše krvni pritisak, leči hemoroide i, kao što su Ahil i hajduci odvno znali – zaustavlja krvarenje i pospešuje zarastanje rana.

Hajdučka trava jedan je od sastojaka preparata Femisan A i B.