Tag Archives: Herba Svet

Crna hronika biljaka

Čovek je oduvek lek tražio u prirodi i saznanja o lekovitim karakteristikama bilja sežu milenijumima u prošlost. Verovatno su i ti prvi pokušaji nosili sa sobom određeni broj žrtava dok nije postalo jasno koja biljka je lek, koja otrov, a koja može biti oba zavisno od obrade, doze i primene. Ali tradicionalna medicina i danas koristi neke biljke koje su u manjoj ili velikoj meri toksične.

Ako posmatramo situaciju sa stanovišta biljaka, kao neko ko nema noge i ne može da pobegne morale su razviti strategije opstanka kako bi izbegle da postanu nečija hrana. Baš kao što se razlikuju po izgledu, veličini, boji, cvetu, biljke se razlikuju i po tim odbrambenim mehanizmima: neke imaju trnje, neke rastu u visinu gde ih nije lako dohvatiti, a neke u pomoć prizivaju hemiju: sadrže supstance zbog kojih su krajnje neukusne, ili čak i otrovne.

Ali i otrovne biljke koje se ne koriste za lečenje su bile korisne tokom istorije, upotrebljavale su se za uništavanje štetočina u poljoprivredi i domaćinstvu, a naročito u ratnim uslovima: dovoljno je da se prisetimo vrhova strela umočenih u otrov. Bilo je, nažalost, i situacija kada bi se biljka, odnosno njen otrov, koristio sa proračunatim, malicioznim namerama – za ubistvo.

Kukuta

Jedna od najpoznatijih biljaka-ubica tokom istorije je kukuta, a sigurno njena najčuvenija žrtva je starogrčki filosof Sokrat. Iako je Sokrat bio nadaleko poznat po svojoj mudrosti, nije verovao u demokratiju i stao je na žulj vlasti koja ga je godine 399. p.n.e. izvela pred sud i optužila da kvari atinsku omladinu i da odbija da prihvati zvaničnu religiju. Nakon izlaganja optužbe od strane tri atinska građanina i Sokratove odbrane, porota je demokratski izglasala presudu da je filosof kriv. Ponuđeno mu je da izabere presudu sam, i da je hteo, verovatno bi mogao da se izbori da samo bude prognan. Ali, dosledan sebi i svojim principima, ostavio je odluku poroti koja ga je osudila na smrt ispijanjem kukute. Dakle Sokrat je bio primoran da izvrši samoubistvo.

Kada je Sokrat ispio otrov, prekorio je svoje učenike koji su u tamnici sedeli s njim i počeli da plaču, rekavši im da želi da umre u tišini. Onda je hodao po zatvorskoj ćeliji kako bi otrov brže delovao, nakon čega su mu prvo udovi utrnuli, a potom je u celom telu osetio hladnoću i ukočenost, da bi preminuo kada je otrov stigao do srca. Poslednje Sokratove reči bile su ’Kritone, dugujemo Asklepiju petla. Plati mu. Nemoj da zaboraviš’. Sokratovi biseri mudrosti danas su nam poznati zahvaljujući Platonu koji je zapisao njegove čuvene dijaloge, a poslednji dani filosofa su detaljno opisani u ’Odbrani Sokratovoj’.

Velebilje, beladona

Kukuta je jedan od moćnih biljnih otrova zahvaljujući cikutoksinu koga ima najviše u korenu. Pored nje, čuvene ’trovačice’ su beladona ili velebilje koja je ušla u legendu zahvaljujući Magbetu čiji su vojnici potrovali armiju Danaca vinom ’začinjenim’ ovom biljkom. Velebilje sadrži atropin i skopolamin i izaziva paralizu mišića u telu, a samim tim i srca. Beli medić ili ageratina altissima sadrži otrov od kog je stradala majka Abrahama Linkolna – trematol, toksični alkohol. Nesrećna majka predsednika SAD nije namerno otrovana već je pila mleko krave koja je pasla u polju, i pojela i ovu biljku. I zaista, mleko i meso krava koje pojedu belog medića mogu preneti otrov na ljude.

Beli medić

Još jedna vrlo otrovna biljka koja može biti i vrlo lekovita je ricinus. Seme ricinusa sadrži ricin, vrlo otrovnu supstancu, opasniju od kobrinog otrova. Zato se ricinus obrađuje posebnim postupkom da bi se dobilo lekovito ulje a eliminisao toksin. U skorijoj istoriji žrtva ricinusa bio je bugarski novinar Georgi Markov 1978. godine, koji je ubijen nakon što je otvoreno govorio protiv vlasti. Ali najveći broj slučajeva trovanja ricinusom dešava se slučajno, uglavnom kada deca ili kućni ljubimci pojedu semenke koje liče na pasulj.

Ricinus

Biljka lepog izgleda koju često vidimo kada odemo na more, lijander, ušla je i u čuvenu frazu ’čaj od lijandera’ koji se u pošalicama kuva nekome koga ne volimo. Lijander sadrži oleandrin i neriin, otrovne glikozide koji izazivaju grčeve, komu i smrt. Lijander je toliko otrovan da nam može škoditi čak i med od polena njegovog cveta kog su skupljale pčele. Ali jedna od najotrovnijih biljaka je ona koja je u masovnoj upotrebi: duvan. Svi delovi biljke, naročito list, sadrže toksične alkaloide nikotin i anabasin. Njihova konzumacija izaziva halucinacije ali može biti i smrtonosna. Svakako znamo da pušenje cigareta u svetu godišnje uzrokuje 5 miliona smrtnih slučajeva i da izaziva zavisnost.

Lijander

Kada su u pitanju naši prostori, čuvena je biljka tatula koja sadrži atropin, hioscijamin i skopolamin, a koji deluju kao delirijanti i u većim dozama je smrtonosna. Za tatulu se vezuje i priča o čuvenoj ’Banatskoj veštici’ baba Anujki, koja je u svojoj 92. godini 1928. dospela na sud nakon niza misterioznih smrti u Petrovom Selu, današnjim Vladimirovcima i okolini. U ovoj sredini prepunoj verovanja u vradžbine i natprirodne sile, baba Anujkina agentkinja je obilazila sela i osluškivala nevolje ljudi, pa ih je upućivala na ovu čuvenu vračaru i travarku. A ona bi im pripremala flašicu ’bajane vodice’ koja bi žrtvu polako, nakon više dana slabosti i bolesti, dovela do smrti. Znala je da proračuna potrebnu dozu otrova po kilaži žrtve kako smrt ne bi nastupila odmah, već nakon osmog dana. Smatra se da je od njene bajane vodice stradalo preko 150 ljudi, a iako je osuđena na 13 godina zatvora, puštena je u 98. godini zbog starosti i umrla dve godine kasnije.

Tatula

Kao što vidimo, sa biljkama se nije igrati. Ali iako mogu biti otrovne, ipak od većine imamo više koristi nego štete. Zapravo, možemo imati samo koristi ako ih koristimo na ispravan način. Zato je bitno pripremu preparata od lekovitog bilja prepustiti stručnjacima. Na primer, nestručnom licu je veoma lako da u polju pomeša kukutu i hajdučku travu. Danas su tradicionalna znanja udružena sa modernim pristupom i tehnologijom prerade sažeta u preparatima Herba Sveta. U malim bočicama ove ozbiljne kompanije koja traje na našem tržištu preko dve decenije, kriju se mešavine lekovitog bilja u najboljim kombinacijama i razmerama i potpuno su bezbedne za upotrebu.

Herba Svet, mala kompanija sa velikom perspektivom i svetski poznatim brendovima

Vrtoglavi tempo života, stres i svakodnevni problemi s kojima se suočavamo, bez milosti nam narušavaju zdravlje, remete hormonalni balans i duševni mir. Kao zahuktala i pregrejana mašina, deluje nam nemoguće da se zaustavimo i opustimo, pa posežemo za brzim rešenjima. Sintetički lekovi i veštački hormoni nam mogu donekle stvoriti iluziju da smo rešili problem, ali čim prestanemo da ih koristimo, on se vraća. Razlog tome je što pomoću njih samo tretiramo simptom, a ne i sam problem.

U nekim zemljama, kao što su Kina ili Rusija, fitoterapija je i danas zastupljenija ili ide rame uz rame sa modernom medicinom. Šta više, Svetska zdravstvena organizacija objavila je podatak da više od 80% stanovništva Azije i Afrike koristi lekovito bilje kao primarnu zdravstvenu zaštitu. Iako se moderna medicina ponekad ograđuje od fitoterapije i preferira sintetičke lekove, ne može se poreći da je nastala upravo na postulatima herbalne medicine.

Arheološki dokazi ukazuju da su se lekovite biljke koristile još u vreme paleolita – starijeg kamenog doba, pre 60.000 godina. Ebersov papirus koji potiče oko 1550. godine pre naše ere nabraja preko 700 lekova, uglavnom biljnog porekla, koji su se koristili u starom Egiptu. Tokom istorije, narod je lekovito bilje koristio na osnovu predanja, ili metodom pokušaja i pogreške. Ta znanja su se prenosila s kolena na koleno, i iako nisu bili svesni šta je to u bilju što može da pomogne da rana brže zaceli, da se smire grčevi u stomaku ili da se umire nervi, pozitivni rezultati su bez sumnje bili prisutni.

Umeće herbalizma je veština spajanja različitih biljaka. Kao što slikar meša boje na paleti kako bi dobio najlepše nijanse, tako i herbalista kombinuje biljke kojima tretira izvesni poremećaj. Ne postoji samo jedna biljka kojom će tretirati, na primer, ekcem ili hormonalni disbalans. Kako su oboljenja kompleksna, tako i pristup njima mora biti složen.

Prirodno zdravlje je zdravlje od hiljadu izbora. Retko se dešava da postoji samo jedan aspekt koji može napraviti potpuni pozitivan preokret u zdravlju jedne osobe. Ako žena pati od, na primer, policističnih jajnika, veoma je verovatno da će, pored neredovnih menstruacija, osećati i umor, dobijati na kilaži, kosa će se prorediti a malje se pojačati po telu, na čelu će izbijati akne, doći će do poremećaja sna, glavobolja, promena raspoloženja, slabog libida i steriliteta. Dakle, celo telo pati. I celo telo zahteva pažnju. Zato je holistički pristup problemu i pacijentu od ključne važnosti.

Srbija je zemlja vekovima poznata po lekovitom bilju i čuvenim travarima. A onda je pre 23 godine u Beogradu osnovan Herba Svet: kompanija u kojoj se tradicionalnom lekovitom bilju pristupa na naučnoj osnovi. Diplomirani famaceuti, tehnolozi i biolozi, ali i istinski zaljubljenici u lekovito bilje koji svoj posao rade s velikom strašću, stvorili su paletu proizvoda sa originalnim recepturama. Od samog početka najveći prioritet nam je kvalitet. Zato dosledno i sistematski primenjujemo ISO9001:2015 standarde kao i HACCP sistem. O kvalitetu naših proizvoda govore i brojne nagrade, pehari, kao i konstantna bonitetna izvrsnost koju iz godine u godinu dodeljuje Bisnode, međunarodna kompanija za procenu kvaliteta i poslovnosti sa sedištem u Švedskoj.

Među petnaestak potpuno prirodnih proizvoda vrhunskog kvaliteta, posebno mesto zauzima Femisan A, već čuveni brend koji godinama ubire nagrade za kvalitet, a poznat je i van granica Srbije i Balkana. Ali ono što ga najviše ističe su brojna pozitivna iskustva korisnica koje su pomoću Femisana A ne samo uspešno rešile poremećaje reproduktivnog sistema i hormonalnog disbalansa kao što su ciste, miomi, policistični jajnici, bolni i neredovni ciklusi, izražen PMS, već su uspele da prevaziđu problem steriliteta, i pored beznadežnih lekarskih nalaza. Deca su naše najveće blago, a u vreme kada je sterilitet poprimio oblike epidemije, možemo slobodno reći da su bebe koje se rode zahvaljujući Femisanu A naša najveća nagrada i uspeh, i da sijaju blistavije od bilo kog pehara.

Vodič u središte naučnih metoda

U srcu Padove, u uzanoj, kaldrmisanoj ulici, skromno stoji zgrada boje breskve s natkrivenim prolazom pod lučnim svodovima. Ne razlikuje se mnogo od ostalih, prelepih zgrada sa venecijanskim ukrasima i patinom, pa se s njom nemarni prolaznik lako može mimoići a da ni ne sazna da se upravo u njoj nalazila prva moderna bolnica. Tek kada joj priđemo ispod lukova, vidimo natpis ’Musme’ – Muzej moderne medicine.

Zgrada potiče iz 1414. godine, kada se vatreno verovalo u dobročinstvo i zadužbinarstvo koje je propovedao Sveti Franja Asiški. Gradu Padovi zdanje su poklonili Sibila de Ćeto (Sibilla De’ Cetto) i njen suprug Baldo Bonafari, sa ciljem da postane centar gostoprimstva. Sama reč ’ospitalità’ na italijanskom, koja i danas znači gostoljubivost, a potiče od latinskog hospitalia, srodna je sa ’ospitale’ ili ’ospedale’ – bolnica. To nije slučajno, jer prve bolnice su i bile zamišljene kao mesta koje putnicima i nemoćnima pružaju utočište. Sve nam to na ulazu u prvu salu muzeja objašnjava sama Sibila de Ćeto, naravno, glumica odevena u tadašnju gospodsku odeždu, projekcijom na velikom platnu koju sami pokrećemo lupanjem o zid velikim gvozdenim zvekirom. Otvaraju se velika, drvena vrata i Sibila započinje svoju priču. Kroz ’virtuelna vrata’ pojavljuju se potom i Galileo (otac naučnog metoda i moderne nauke), Đovani Batista da Monte (koji je uveo kliničku medicinu u program studija i integrisao teoriju i praksu), Santorio Santorio (koji nam je podario toplomer), i vode nas u vreme velikih kontrasta – učmalosti i žeđi za znanjem, tradicije i progresa, vere i eksperimenta.

‘Virtuelna’ Sibila de Ćeto

Ceo muzej je interaktivan i iziskuje naše aktivno učešće, što i nije mnogo teško jer lako budi radoznalost šarolikim sadržajima. Osim bolnice s početka 15. veka, Padova je doprinos medicini dala najboljim Univerzitetom osnovanim još 1222. godine, koji je okupljao najveće umove Evrope. Za razliku od mnogih centara znanja, ovaj je uživao jedinstvenu autonomiju i religijsku toleranciju, što je upravo i donelo prekretnicu u medicini iz jednog jednostavnog razloga: to je bilo jedino mesto gde je bila dozvoljena autopsija na ljudima.

Vezalijus

I tako dolazimo do Andreasa Vezalijusa, flamanca iz lekarske porodice, koji upravo na ovom Univerzitetu, danas poznatom kao Palazzo Bo, u amfiteatru pred 500 posmatrača, izvodi prve naučne disekcije ljudskog tela. Vezalijus zapravo dolazi u Padovu kao doktorant 1537. godine, da bi pored doktorata stekao iste godine i poziciju Šefa Katedre za anatomiju i hirurgiju. Bio je to ogroman korak za njegovu porodicu, i veliki ponos: njegovom ocu, pošto je bio dete iz nevenčanog braka, nije bilo dozvoljeno obrazovanje. I tako Vezalijus pokreće dve paralelne revolucije, na ličnom i opštem planu.

Virtuelni sto za disekciju

Sve dok Vezalijus i njegovi savremenici nisu stupili na scenu, nauka je sva svoja znanja bazirala na postulatima Galena, grčkog lekara iz 2. veka naše ere. Galen je bio briljantan lekar koji je sistematizovao brojne vrste lekovitog bilja i pronalazio načine da leči ozbiljna oboljenja u veoma oskudnim i često nemogućim uslovima. Ali jedna stvar koja Galenu nikako nije bila dostupna je izučavanje ljudskog tela pomoću disekcije. Posmatrajući organe brojnih životinja, uključujući i majmune za koje je verovao da poseduju anatomiju jednaku ljudskoj, Galen je došao do brojnih ispravnih zaključaka, ali i dosta tragično neispravnih, koji su medicinu držali u hibernaciji tokom više od čitavog jednog milenijuma. I sam Vezalijus je svoja prva saznanja crpeo iz Galenove zaostavštine, da bi kasnije, kako ga je vukla strast prema znanju i otkrivanju, shvatio da se teorija mora podupreti čvrstim naučnim dokazima.

Palazzo Bo, sedište najstarijeg Univerziteta u Padovi

Jedno od uverenja pre Vezalijusa, na primer, bilo je da je srce podeljeno na dva dela kroz koja se krv slobodno preliva. Pod uticajem Biblije, verovalo se da muškarci imaju jedno rebro manje od žena, kao i da muškarci imaju više zuba. Galen je, proučavajući leš jelena, uočio kost u blizini srca pa se pogrešno verovalo da ista takva postoji i kod ljudi. Sternum, grudna kost, ima tri dela a ne sedam kako je Galen tvrdio…

Vezalijus ubrzo opovrgava sve zablude koje su predugo čamile u eri mračnjaštva kada 1543. objavljuje svojih sedam tomova O sastavu ljudskog tela (De humani corporis fabrica libri septem). U savršenim uslovima za rad koje je imao na padovskom univerzitetu, Vezalijus je opisao ljudsko telo bukvalno ’u sitna crevca’, a knjige su bogato ilustrovali slikari Ticijanove radionice. To su prvi crteži koji su zasnovani na realnom, naučnom prikazu, a ne na umetničkoj fantaziji. I tako, ljudsko telo prestaje da bude puko delo viših sila, i postaje savršena mašina koja radi nezavisno od kosmičkih uticaja.

Naučni metod: eksperiment, posmatranje pojava, objašnjenje i hipoteza, provera hipoteze putem merljivog eksperimenta, stvaranje teorije

Naravno, Vezalijusovih Sedam tomova izazvalo je pravu buru širom Evrope, naročito u učmalim kvazinaučnim krugovima koji su se čvrsto držali galenskih principa. Da ne pričamo o crkvi i svetogrđu. Nije lako srušiti verovanja sa korenjem starim oko 1300 godina. Ali, očigledno, nije ni nemoguće. I Vezalijus je imao donekle diplomatski pristup pa je organe prikazivao sa detaljima koji pomalo podsećaju na galenske opise. Ipak, u naprednoj Padovi, dobra reputacija Vezalijusa raste i dopire sve do kraljevske porodice, pa tako postaje lični lekar Karla V, i potom njegovog sina Filipa II, a služba je podrazumevala i lečenje vojnika kraljevske vojske. Vezalijus, koji je do tada ’seckao’ leševe, imao je problem da se privikne na operacije na živim pacijentima. Još jedna dužnost koja mu je pomogla da unapredi svoja znanja iz anatomije, bilo je balsamovanje tela poznatih ličnosti. Sve to je doprinosilo njegovom znanju, ali i reputaciji, i donelo mu doživotnu kraljevsku penziju.

I dok je Vezalijus živeo u Madridu kao lični lekar Filipa II, kolega Gabriele Falopio (Gabriele Faloppio) koji je u Padovi nastavio njegov rad na katedri, i ušao u istoriju po Falopijevoj tubi, odnosno naučnom nazivu za jajovode, pred smrt mu piše o svojim najnovijim saznanjima. Tri godine kasnije umire, i mesto šefa katedre se ponovo nudi Vezalijusu. Nažalost, nikada mu se nije vratio. Umro je na Zakintosu, gde se teško razboleo u povratku iz Jerusalima. Tamo je i sahranjen.

Botanička bašta u Padovi

Andreas Vezalijus je bio samo jedan od briljantnih naučnika padovske medicinske renesanse. Pored detaljnog proučavanja ljudskog tela, velika pažnja se poklanjala i lekovima. Godine 1543. u Padovi se osniva prva univerzitetska botanička bašta, Orto dei semplici, gde se uzgajaju lekovite biljke i ispituje njihovo dejstvo. Ova bašta i danas postoji i pod zaštitom je UNESCO. Upravo preko ove bašte u Italiju su dospele nove biljne vrste koje su potom ušle u široku upotrebu, uključujući i kafu, krompir, susam, suncokret i jasmin. U Bolnici Sv. Franje u kome je sada Musme, sva otkrića, uključujući i herbološka, brižljivo su dokumentovana i sačuvana. Dokumentacija sadrži više od 2000 fragmenata, što crteža, što zapisa, od 1414. godine pa sve do 1798. kada je bolnica kompletno prebačena u ’Ospitale Nuovo’, Novu bolnicu na mestu nekadašnje jezuitske škole.

Sušeni neven i njegova lekovita svojstva

Šetajući kroz tematske sale muzeja, saznajemo više o napretku na poljima ne samo anatomije, već i fiziologije, patologije i terapije. Uključujemo sva čula: mirišemo osušeni neven dok čitamo o njegovim lekovitim svojstvima, vršimo autopsiju na virtuelnom stolu gde nam se ’ljušte’ slojevi tela kako ih dodirujemo, posmatramo kako bismo izgledali ako, ne daj bože, zaradimo skorbut na virtuelnom ogledalu, merimo pritisak dok slušamo objašnjenja kako krv cirkuliše kroz naše telo, zavirujemo u mikroskop, posmatramo voštani prikaz embriona koji je spreman za rođenje, i slušamo dodatna objašnjenja sa galerije dok nam se direktno obraća džinovsko telo koje zauzima čitav prizemni prostor i na samom sebi demonstrira ljudsku anatomiju.

I sve to, iza skromnih zidova fasade boje breskve, u kaldrmisanoj uličici pod lučnim svodovima. Iako je znanje nemerljivo i kao da smo tek zavirili u njegove beskrajne dubine, shvatamo da je čovečanstvo ipak prešlo dug put. Sada nema zaustavljanja, to je sigurno, jer, baš kao što je znanje nemerljivo, tako je i ljudska radoznalost. Vezalijus je verovatno umro od bolesti koju bi današnja medicina mogla lako da izleči, baš kao što će i buduća pokolenja imati lekove za oboljenja koja nas danas kose. Ono što je bitno je da se ide napred.