Tag Archives: negativne emocije

Otmica amigdale

Ona je sitna, ali žestoka, i može da nas u trenutku izbaci iz koloseka, kao što okidač izbaci metak iz puške. Ima jedno ime, ali se sastoji od dve žlezde veličine badema koje se nalaze u mozgu, s obe strane slepoočnica. Amigdala. I odgovorna je što su nam u strahu velike oči.

Amigdala skuplja sve informacije koje pristižu preko čula, obrađuje ih, sortira, i ’uključuje alarm’ čim prepozna pretnju koja bi mogla da nas ugrozi. Zahvaljujući njoj smo opstali od praistorije do danas, i zahvaljujući njoj i dalje izbegavamo opasne situacije, stisnemo kočnicu u autu kad neko pretrčava ulicu, trgnemo ruku kada pas krene da nas ujede, branimo se kada nas neko napadne… Ali amigdala je mnogo više od toga. Ona ’fajlira’ sećanja i emocije koje su s njima povezane i utiče na emocionalno pamćenje. Bez nje ne bismo mogli da prepoznamo druge ljude, kao ni da osetimo emocije prilikom sećanja: ostali bismo ravnodušni i na miris bakinih krofni, i na omiljenu pesmu iz mladosti, i na sliku nasilnika koji nas je opljačkao i pretukao u mračnom ulazu zgrade.

Kada nam je lepo, amigdala nema mnogo posla. Tada se luče hormoni sreće koji je uljuljkaju, pa zato kad smo zaljubljeni postajemo slepi kod očiju, stresne situacije nas manje dotiču i spremniji smo da se bezglavo srljamo u propast. Amigdala više voli stres. Ona je okidač naše reakcije na rizične situacije i savetuje nas u deliću sekunde da li da bežimo, borimo se ili se pritajimo. Tada se momentalno odvija odgovarajuća reakcija čitavog organizma, krv se preusmerava iz unutrašnjih organa u ruke i noge koje su spremne za akciju, a naš fokus je sav isključivo na onome što je izaziva. I tako nama vlada impuls i pokreće reakcije koje mogu biti nadljudske i mnogo ekstremnije nego što je sama situacija.

Impuls nam ne dozvoljava da trezveno razmišljamo, više nemamo kontrolu nad sobom i svojim rečima. I to su trenuci kada najčešće izgovorimo nešto zbog čega se posle kajemo. Psiholog Danijel Goleman, u čuvenom bestseleru Emocionalna inteligencija, opisao je ovaj trenutak veoma adekvatnom kovanicom: otmica amigdale.

Nekada bi naš predak, pri susretu s opasnom životinjom pomislio ’da li da je pojedem ili da ona pojede mene?’. Danas su opasne životinje zamenili agresivni kolega, nervozni vozač na raskrsnici koji je legao na sirenu i ne pušta, neko ko bi da se ubaci preko reda u samoposluzi, ali i, nažalost, nama bliski ljudi: partner, roditelj, dete… bilo koja stresna situacija. Kada smo u kandžama amigdale, partner može u trenutku postati naš najgori neprijatelj, van svake logike i zdravog razuma.

’Snažne negativne emocije upijaju svu pažnju pojedinca i onesposobljavaju svaku nameru da učini bilo šta drugo’, objasnio je Goleman. A kako smo danas konstantno pod stresom, stalne i intenzivne emocije koje on izaziva i hormoni koji ne prestaju da vršljaju po našem telu mogu dovesti do ’emotivnog mamurluka’, što je još jedan Golemanov termin. Tada smo stalno umorni, iscrpljeni, a fitilj nam je sve kraći u najbanalnijim situacijama.

Kako ne dopustiti amigdali da nas otme? Prvi korak je da shvatimo kako funkcioniše njen mehanizam, a drugi, kako savetuje Goleman, je da radimo na tome da što više širimo prostor između impulsa i akcije. I tu dolazimo u domen svesti. Kada upražnjavamo svesno ponašanje, dobijamo par trenutaka tokom kojih možemo da promenimo odnos prema sopstvenom iskustvu, da ne dozvolimo impulsu da nas ponese, već da sagledamo da li ima mesta za drugačiji, bolji izbor.

Svest i znanje idu ruku pod ruku, pa kada dođe trenutak suočavanja s impulsom koji besni, reži i skače po kavezu, nestrpljiv da mu otvorimo vrata, dovoljno je da izbrojimo do tri, setimo se da to nismo mi nego naša amigdala, pomazimo zver po glavi i odemo korak unazad. Koliko već par minuta kasnije bićemo srećni što smo sebe poštedeli jednog velikog kajanja.

’Nikada nisam zažalio kad bih nešto prećutao, ali sam mnogo puta zažalio zbog nečeg što sam izgovorio’. Omar Ibn Al-Hatab