Tag Archives: nervoza

’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.

Za brz put u san

Svoj naučni naziv – Humulus lupulus, hmelj je dobio zbog pogrešnog verovanja starih Rimljana da ova biljka penjačica svo rastinje oko sebe davi baš kao što vuk (lupus) hvata za gušu svoj plen.

Iako su ga američki indijanci i Arapi davno koristili, u Evropi je hmelj na scenu stupio prvo kao omiljeni sastojak za spravljanje piva, koji mu daje poseban, gorak ukus. Danas na pivo gledamo kao na napitak za osveženje i uživanje, ali nekada je bilo preka potreba. U vreme kada su vode često bile nečiste i kada bi kuga kosila čitava sela i gradove zbog jednog zagađenog izvora, preživljavali bi samo oni koji su umesto vode pili pivo, zahvaljujući antimikrobnim svojstvima hmelja i alkohola. Ali ni pivo nekada nije bilo ono što je danas: bilo je dosta blaže i pravilo se bez kvasca. Hildegard iz Bingena, monahinja i čuvena travarka iz 11. veka, u jednoj od svojih knjiga primetila je da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i produžava mu rok upotrebe. U Nemačkoj je s početka 16. veka donet zakon o kvalitetu piva, kojim se propisuje da se ono pravi samo od ječmenog slada, hmelja i vode. U to vreme se za kvasac nije znalo, kao ni za hemijske procese koji se odvijaju tokom vrenja.

Tokom istorije se hmelj ređe koristio kao lek. Paracelzus ga je u 16. veku propagirao kao digestiv, a Matiolus kao diuretik. U par priručnika se pominje da se koristio za pročišćavanje krvi, jetre i pankreasa, a njegovo umirujuće dejstvo je otkriveno tek u 19. veku.

Verovatno najpoznatija ličnost koja je obilno koristila ovu biljku, i to ne samo u pivu, bio je engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišarkama hmelja, zbog ’slabih nerava’. Smatralo se da jak miris hmelja pomaže san. Konačno su evropljani došli do onoga što je tvrdio Ibn Al Baitar još u 12. veku: da hmelj smiruje.

Francuski apotekar Planš bio je prvi koji je 1813. izolovao lupulin, finu smolastu supstancu iz ženskih cvetova – šišarki hmelja. Preporučivao ga je zbog narkotičkog dejstva svima koji su patili od nesanice, tvrdeći da olakšava ulazak u san i smiruje nerve, bez negativnih dejstava. U to vreme je bila popularna terapija opijumom koji je, osim zavisnosti, izazivao i zatvor. Pored toga što je smirivao nerve, hmelj se koristio i za ’balansiranje’ libida – primećeno je da je povećavao seksualnu želju tamo gde je nema, a da je smirivao kod onih koji nisu mogli da je kontrolišu.

A šta znamo danas o hmelju i njegovoj sposobnosti da uljuljka u san, da li je sve samo mit ili ima i naučnu potporu? Godine 1983. iz hmelja je izolovan 2-metil 3-buten-2-ol, lako isparivi alkohol, kome se može pripisati bar deo umirujućih svojstava ove biljke. Međutim, skorašnja istraživanja su otkrila još dve interesantne činjenice: hmelj utiče na receptor melatonina, hormona koji se luči u epifizi, a koji je odgovoran za održavanje cirkadijalnog ritma – ciklusa budnosti i spavanja. Takođe, beta kiseline iz hmelja povoljno utiču na GABA – gama-aminobuternu kiselinu, neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu koji, pored niza funkcija, igra veliku ulogu u ciklusu spavanja – podstiče dubok, okrepljujući san i lako buđenje. Studija rađena na miševima pokazala je da hmelj ima sedativni efekat, usporava spontanu lokomotornu aktivnost, produžava san i snižava telesnu temperaturu.

Hmelj se obično koristi u kombinaciji sa valerijanom, još jednom lekovitom biljkom koja je poznata po svom umirujućem dejstvu. U jednoj studiji iz 1977. godine, ova kombinacija se pokazala kao efikasna kod nesanice tako što promoviše kvalitet sna, dubok san i REM fazu, što je sve potvrđeno praćenjem moždanih aktivnosti. Dosta kasnije, 2004. godine ova teorija je potvrđena, ali je i naučno dokazano da kombinacija hmelja i valerijane dostiže puni efekat na centralni nervni sistem u roku od jednog sata.

Jedna nedavna studija imala je za cilj da istraži efekat hmelja sa i bez valerijane kod 30 pacijenata koji pate od nesanice. Nakon što su dve grupe tokom 4 nedelje koristile samo valerijanu, odnosno valerijanu u kombinaciji sa hmeljom, pokazalo se da hmelj igra veliku ulogu u poboljšanju latencije sna – vremena koje je potrebno da utonemo u san. Pritom je terapija potpuno bezbedna, i nakon prestanka ne dolazi do vraćanja nesanice.

Dobar san je jedan od bitnih preduslova za kvalitetan život. Pa možda su stari Rimljani bili u pravu, hmelj jeste vuk koji hvata plen za gušu, a u njegovom slučaju plen je nervoza i nesanica. Lekovite šišarke hmelja našle su svoje mesto i u modernom preparatu zasnovanom na vekovnim saznanjima. Optima Forma pored hmelja sadrži i valerijanu i matičnjak, i nihova sinergija pomaže savremenom čoveku da se izbori sa stresom, depresijom, nedostatkom koncentracije i energije, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. I što je najbitnije – da se dobro naspava.

Kratki spoj psihe

Za razliku od osećaja slabosti koji se može javiti usled nedostatka nekih bitnih nutrijenata, bolesti ili fizičke iscrpljenosti, premor je nemogućnost da obavljamo fizičke radnje usled zamora mišića, i vrlo lako se rešava – odmaranjem. Baš kao što naši mišići mogu da se premore, isto se može desiti i sa našim mozgom. Predugi periodi kognitivne aktivnosti mogu dovesti do psihičkog premora i privremene mentalne blokade. Za razliku od zdravog fizičkog umora koji se postiže fizičkim radom ili vežbanjem, a koji veoma povoljno utiče na moždane funkcije i pomaže lučenje hormona koji podižu raspoloženje, mentalni premor nas iscrpljuje do te mere da osećamo da smo u nemogućnosti da obavljamo najjednostavnije radnje. To može naročito biti opasno ako smo na poslu koji zahteva dobru koncentraciju, ako vozimo ili upravljamo mašinama koje mogu povrediti nas ili ljude oko nas. Istraživanja su dokazala da ovaj ’kratki spoj psihe’ menja percepciju napora u mozgu, što kao posledicu ima smanjenje fizičke funkcije. Smatra se da ova pojava nastaje usled sniženog nivoa dopamina, neurotransmitera koji se povezuje sa motivacijom i učinkom.

Osim što je opasan, mentalni premor nije nimalo prijatan, i često je potrebno mnogo više vremena da se odmori psiha nego telo i mišići. Ako ignorišemo simptome koje nam naš mozak šalje, možemo oboleti od hroničnog premora koji potom može izazvati veoma ozbiljna stanja, autoimuna oboljenja, depresiju, disbalans hormona, neurološke i kardiovaskularne poremećaje pa čak i karcinom. Mentalni premor može toliko uticati na fizičke funkcije da u jednom trenutku ne budemo u stanju da obavljamo bazične radnje, na primer da se penjemo uz stepenice ili vozimo bicikl.

Doba u kom živimo mnogo više potencira mentalne od fizičkih radnji. Mehanizacija danas velikim delom zamenjuje ljudsku radnu snagu, pa sve više nas ima sedentne ili statične poslove koji zahtevaju veliki mentalni napor, često u otežanim uslovima, gužvi, buci, vremenskim rokovima koji nabijaju tenziju i toksičnim međuljudskim odnosima. Ako ste ceo dan proveli uz minimum pokreta, sedeći za radnim stolom ili pultom, i kada dođete kući osećate da nemate energije za porodicu, decu, prijatelje, spremanje večere, već samo imate potrebu da se ispružite u tišini, definitivno ste psihički premoreni. Ako se i nakon prospavane noći probudite sa istim osećajem bezvoljnosti, vaš psihički premor verovatno prerasta u hronični.

Koje signale telo šalje kada smo psihički premoreni? Da li se prepoznajete u nekoj od sledećih situacija:

  • Nemate mira i stalno nešto radite, kad probate da se opustite ne možete da se svrtite ni minut na jednom mestu.
  • Zaboravni ste, krenete po nešto pa već u sledećem trenutku ne možete da se setite šta ste hteli.
  • Često radite više stvari istovremeno i stalno strepite da ćete nešto propustiti.
  • Smetaju vam zvuci, jaka svetlost, gužva i ostali čulni doživljaji. Neko vam nešto priča, a vi na kraju shvatite da ništa zapravo niste čuli.
  • Previše ste emotivni, plačljivi, zabrinuti bez razloga, imate izlive besa.
  • Često se sukobljavate sa ljudima iz svoje okoline, obuzima vas veliki osećaj nepravde. Imate osećaj da ćete eksplodirati ako vas neko još nešto pita.
  • Misli vam se roje, a ne uspevate da se usredsredite na jednu konkretnu. Teško vam je da nađete rešenje u nekim jednostavnim situacijama koje uglavnom brzo i lako rešavate.
  • Često se razboljevate, svaki virus vas zakači, varenje vam je poremećeno, apetit vam je prenizak ili previsok, gojite se, patite od nesanice.
  • Kada odete na spavanje ne uspevate da isključite mozak, vraćaju vam se slike situacija koje ste proživeli tokom dana, analizirate šta vam je ko rekao i opterećuje vas kakva prikrivena značenja imaju nečije reči i postupci.

Najbolje je zauzeti položaj neutralnog posmatrača i iskreno proanalizirati sebe. Tek tada možemo sebi da pomognemo.

Pre svega, potrebno je da nam pređe u naviku da jednom godišnje odemo na sistematski pregled koji uključuje i osnovne laboratorijske analize. Na taj način možemo otkriti bilo koju bolest u ranoj fazi i sprečiti je ili izbeći njeno napredovanje.

Lagane fizičke aktivnosti dokazano mogu smanjiti nivo mentalnog premora za čak 65%, i znatno povećati nivo energije i motivaciju. Bez obzira koliko nas vuklo da po povratku s posla prilegnemo i ostanemo u tom položaju čitavo veče, važno je da se nateramo da steknemo naviku da vežbamo. Treba izabrati aktivnosti koje nam gode i postarati se da nam to postane prijatna navika a ne obaveza.

Odmor i san su neophodni u borbi protiv mentalnog premora. Treba odlaziti na spavanje pre ponoći i dopustiti sebi najmanje 7 sati sna. Sat vremena pre odlaska u krevet treba obavezno posvetiti laganim aktivnostima. Na poslu treba praviti kratke pauze, samo pet do deset minuta na svakih par sati može znatno doprineti psihičkom rasterećenju.

Danas smo okruženi zvucima na koje smo se toliko navikli da ih ni ne primećujemo i nismo svesni koliko nam smetaju. Treba isključiti sve uređaje koji prave buku a koji nam nisu neophodni: muzika, TV, ventilator, bilo šta što zuji i privlači pažnju. Bitno je postarati se da  svetlo u prostoriji u kojoj boravimo bude prijatno. Ako radimo pod veštačkim svetlom, povremeno treba izlaziti napolje, makar na par minuta. Prostorija treba da bude provetrena i treba izbegavati veštačke osveživače vazduha.

Iako se danas veoma cene radnici koji mogu da rade više stvari istovremeno, takozvani multitasking nas uništava. Žene su naročito preopterećene jer, osim na poslu, i kod kuće moraju da podele pažnju na više stvari: decu, kuvanje, planiranje… Rešenje je u delegiranju obaveza. Na poslu treba naučiti da obaveze delimo s kolegama umesto da sve radimo sami. Kod kuće svaki član porodice treba da ima svoja zaduženja. Ako se konstantno trudimo da ugodimo svima, u jednom trenutku ćemo se osetiti kao vreća u koju svako trpa svoj otpad.

Povremeno treba sebi priuštiti sitne radosti, od toga da odvojimo sat vremena da sami prošetamo u prirodi, odemo na masažu, do vikenda u banji ili kraćeg putovanja. Još jedna veoma bitna stvar je da naučimo da budemo sami sa sobom. Ljudi koji ne umeju da cene i prigrle samoću već konstantno traže ljudsko društvo, pa kakvo god, mnogo teže nalaze mentalni mir.

Ako umemo da budemo sami, nećemo imati potrebu da tražimo trivijalne stimulanse koji donose trenutno zadovoljenje ali zato oduzimaju duševni mir. Samoća se često shvata u negativnom kontekstu i poistovećuje s usamljenošću. To je znak da smo otuđeni i od društva i od prirode. Osoba koja intuitivno oseća da je njeno postojanje dragoceni deo ovog sveta i ume da se stopi sa prirodom, da uživa u zvezdanom nebu i pogledu na reku ili drvo, nikada se neće osećati usamljeno već će ceniti samoću i blagodeti koje ona pruža. Kratki spoj psihe treba zameniti velikim, smislenim spojem sa sopstvenom egzistencijom.