Tag Archives: nezadovoljstvo

Starost mladosti ili mladost starosti?

Napola našeg životnoga puta
u mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Tako u Danteovom Paklu epa Božanstvena komedija tridesetpetogodišnji protagonista započinje svoju priču. Iako u 14. veku kada je pisac živeo nije postojala kriza srednjeg doba u današnjem smislu reči, smatra se da je Dante baš nju opisao. To je period kada iznenada shvatimo da smo na polovini života i da smrt nije nešto što se dešava samo drugima. Takođe, počinjemo da svodimo račune i, čak i ako smo do tad bili uspešni i vredni, shvatamo koliko smo toga propustili, pa nas obuzme jaka želja da sve to nadoknadimo. Čak i ono što ne priliči našim godinama.

Mnogo godina nakon Dantea, 1957. četrdesetogodišnji lekar i psihoanalitičar Eliot Džeks (Elliott Jaques) drži govor na skupu Udruženja psihoanalitičara Britanije i po prvi put koristi baš taj izraz – kriza srednjeg doba. Džeks kaže da je proučavavši kako svoje pacijente tako i biografije velikih umetnika primetio da je svako od njih tokom srednjih godina prolazio kroz fazu kada bi neki njegov aspekat doveo do ekstrema, bilo da je to promiskuitet, težnja da se aktivno uživa u životu, da se zadrži mladalački izgled ili opsesivno vodi računa o zdravlju. On posebno opisuje jednog svog pacijenta starog 36 godina kome je do jednog trenutka život izgledao kao bespregledan uspon ispred kog se video samo horizont. Ali sada, iznenada, imao je osećaj kao da se popeo na vrh brda i uspeo da vidi kraj puta ispred sebe. Taj kraj je bio još uvek dovoljno daleko, ali je samo njegovo vidljivo prisustvo delovalo preteće.

Kasnije je Džeks priznao da to nije bio nikakav pacijent, već on sam i njegovo lično iskustvo, na osnovu kog je i skovao čitavu teoriju i pojam ’kriza srednjeg doba’. Džeks nije odmah doživeo ovacije nakon izlaganja svoje teorije, ali je ona kasnije prihvaćena i doživela je veliki bum, naročito u popularnoj psihologiji. Najčešće korišćeni primer ove krize je muškarac srednjih godina koji iznenada kupi motor ili crveni kabriolet. Iako se životni vek produžio i  ’srednje doba’ od Džeksovog, a naročito od Danteovog doba prilično pomerilo, pa se danas smatra da su to pre pedesete nego trideset i neke, taj ’crveni kabriolet’ je još uvek prisutan, i danas se ponajviše ogleda u estetskim zahvatima kojima se eliminiše neminovna i konstantna težnja kože našeg lica da podlegne sili gravitacije, ili u ekstremnim treninzima u teretani koji se neretko završe povredama.

Kada dosegnemo tačku koja je napola našeg životnoga puta i ta spoznaja nas uplaši, često smo apatični, osećamo besmisao, nemamo motivacije, ali i ljubomorni na one koji deluju da ’drže konce u rukama’, a naročito na mlađe i lepše, sve što smo do tad postigli deluje nam nedovoljno, zbunjeni smo i nismo sigurni u kom pravcu da krenemo, i tada često i pravimo velike životne promene koje zapravo uopšte ne liče na nas. Sve to liči na jedan veliki gubitak samopouzdanja koji se može završiti depresijom.

Nažalost, te emotivne probleme često prate i pojačavaju fizičke promene. To je doba kada muškarci prolaze kroz andropauzu pa dolazi do smanjene seksulane želje i erektilne disfunkcije, prostata počinje da zakazuje, mišići nisu više ono što su nekad bili, salce se taloži oko stomaka a kosa proređuje i opada.

Kod žena kreće menopauza, pa smanjenje estrogena postepeno donosi neprijatne simptome – valunge, preznojavanje, razdražljivost, nesanicu, gubitak seksualne želje, ali i spoljne promene koje se najviše ogledaju u povećanju telesne težine, taloženju masnih naslaga na nekad vitkom struku, a najvidljivije su na licu i koži koja gubi elastičnost i postaje naborana.

I kada se to desi, vreme je da prestanemo da slušamo Dantea i da poslušamo Viktora Igoa, koji mudro reče:

Četrdeset godina su starost mladosti, 
a pedeset godina su mladost starosti.

Dakle jedna faza je zaista gotova, ali druga tek počinje, i umesto da ono što je iza nas vidimo kao promašaj, vreme je da saberemo sva svoja iskustva i zgrabimo ono najbolje iz toga što je pred nama. Vreme žurki i brzih vožnji je za nama, a sada najbitniji odnos koji treba da izgradimo i uzdignemo je onaj koji imamo sa sobom. Zapravo, jedna od najbitnijih veština koju u životu treba da savladamo je da se osećamo dobro u svojoj koži. Jedan od najboljih pokazatelja da smo u tome uspeli je da nam je lepo kad smo sami, da nam nisu neophodni drugi ljudi i spoljni stimulansi da bismo bili zadovoljni i srećni.

A kada je telo u pitanju, ono će neminovno stariti. Umesto da pokušavamo da kožu lica vratimo u dvadesete, bolje je da se potrudimo da budemo što zdraviji, i to na što prirodniji način. Zdrava ishrana, umerena i godinama prilagođena fizička aktivnost, što više druženja, angažovanja malih sivih ćelija čitanjem i sticanjem novih znanja, i tu i tamo mala pomoć iz prirode.

Kada estrogen krene da opada i nastupe prvi simptomi menopauze, za žene je tu Femisan B koji se po potrebi može kombinovati i sa Femisanom A. Kad zakaže prostata i učestaju urinarni problemi, za muškarce je tu Hipoprostat, baš kao i Alfa Aktiv koji će pomoći kod erektilne disfunkcije ali i depresije. A kod oba pola dobro raspoloženje, kvalitetan san i sjajnu koncentraciju donosi Optima Forma, dok se o zdravlju kardiovaskularnog sistema brine Leocardin. Da dišemo punim plućima omogućiće Disan, a bubrege i mokraćne puteve sačuvaće Nefrovit. A kada ’šlauf’ oko struka počne da preti, u pomoć priskače Equigal. Za zdravlje, lepotu i elastičnost kože pobrinuće se Devi melemi.

Kada pređemo polovinu, nije vreme za žal za mlados’, već za gustiranje života. Jer mladost starosti ima nešto vrlo dragoceno što onoj prvoj mladosti nedostaje – iskustvo i strpljenje.

Jednostavan put do izobilja

Nosi zahvalnost kao plašt, i ona će nahraniti svaki ćošak tvog života.

Rumi

Život nije lak. Svakodnevno se suočavamo sa sitnim i krupnim problemima u svojoj okolini i društvu, materijalnim izazovima i krizama, ali verovatno naozbiljniji neprijatelji su naši unutrašnji demoni. Sumnje, strahovi, osećaj inferiornosti, nesigurnost, negativnost, žudnje… čak i ako nemamo nikakvih realnih problema naš um koji uvek vrvi od misli kao košnica će ih lako izmisliti.

Danas živimo u apsurdnom dobu: s jedne strane konstantno dobijamo podsticaje da stičemo što više materijalnih dobara i da uvek želimo još, a s druge strane zasuti smo brojnim modernim kvazi-spiritualnim učenjima koja propagiraju pozitivan način razmišljanja i metode dostizanja sreće (i koja svojim idejnim tvorcima donose milione).  ’Sreća’ je postala jednako poželjno dobro kao i novi auto i garderoba, pa prosto osećamo grižu savesti što nismo u stanju da budemo srećni. Na društvenim mrežama sve vrvi od ’sreće’ i savršenog života koji bi trebalo da izazovu divljenje i zavist. A iza savršenih kulisa provejava konstantni osećaj nezadovoljstva zbog onoga što nemamo i što nismo.

Pojam sreće koji se danas uglavnom pogrešno interpretira često je glavni razlog što smo nesrećni. Pod ’srećom’ se podrazumeva da imamo sve potrebne predispozicije za savršenstvo. Sve ono čime nam reklame na TV-u i retuširane fotografije na društenim mrežama pune glavu. Naravno da je sreća iz fotošopa nedostižna, baš kao i leteći ćilimi, palate na nebu ili ostrvo s blagom, pa onda nije ni čudo što smo stalno nezadovoljni.

Šteta, jer postoji vrlo prost način da budemo srećni. On je poznat od davnina, od vremena starih mudraca i drevnih zapisa, i podrazumeva negovanje jednostavne prakse: zahvalnosti. Umesto da nam cilj bude dostizanje sreće kako je definiše današnji marketing, potrebno je samo da sebe uvek podsećamo na ovu istinu: u životu uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni.

Umesto da čekamo nedostižnu savršenu sreću, redovno negujući zahvalnost shvatićemo da nam se sreća uvukla u život a da to nismo ni primetili. I ne samo to, shvatićemo da živimo u izobilju. Iako je zahvalnost nezaobilazna komponenta religija i duhovnih učenja, ona nije zagarantovana samo onima koji ih praktikuju. Ona je besplatna, svevremena, nezavisna i svačija, ko god želi da je dovede u svoj život. A i sve je češći predmet naučnih istraživanja.

Brojna istraživanja bavila su se pozitivnim uticajem zahvalnosti na zdravlje i opštu dobrobit. Jedno od njih pratilo je tri grupe ispitanika koje su svakodnevno vodile dnevnik: jedna grupa o stvarima na kojima je zahvalna, druga o onome što ih muči i treća o svakodnevnim događajima. Nakon deset nedelja, ispitanici iz prve grupe osećali su se bolje čak za 25% i vežbali 1,5 sat više u odnosu na preostale dve grupe. Takođe, pružali su jedni drugima veću emotivnu podršku. Statistički, negovanje zahvalnosti smanjuje fizičku bol za 10%, poboljšava kvalitet sna za 25%, smanjuje simptome depresije za 35%…

Brojne studije došle su do sličnog zaključka da redovno praktikovanje zahvalnosti ima sledeće moći:

  • štiti nas od negativnosti
  • povećava nivo sreće najmanje za četvrtinu
  • pomaže uspostavljanje novih sinapsi u mozgu
  • eliminiše stres i depresiju
  • leči i jača imunitet
  • pomaže da živimo zdravije i više se krećemo
  • poboljšava san
  • jača samopouzdanje
  • eliminiše osećaj zavisti prema drugima
  • povećava nivo energije
  • poboljšava društvene odnose i jača prijateljstva
  • jača porodične odnose
  • pomaže nam da živimo u sadašnjem trenutku
  • pomaže da se izborimo sa strahovima
  • smanjuje glad za materijalnim
  • jača strpljenje, pokornost, mudrost, istrajnost
  • pomaže da bolje i efikasnije radimo
  • pomaže da lakše donosimo odluke
  • opušta

Svakodnevne aktivnosti nam lako odvlače pažnju, pa zaboravljamo da budemo zahvalni. Kao i za sve dobre stvari u životu, i za to nam je potreban svesni napor, koji će nakon nekog vremena postati navika. Evo nekoliko jednostavnih načina da praktikujete zahvalnost:

  • Uzmite olovku i papir i napravite spisak svega na čemu ste zahvalni u životu.
  • Svakog jutra, čim se probudite, pomislite na jednu stvar na kojoj ste zahvalni. Pomislite da je pred vama 86.400 sekundi koje su vam poklonjene da od njih uradite nešto korisno, lepo, veličanstveno.
  • Prisetite se svih teških i izazovnih situacija koje su od vas napravile bolju osobu.
  • Obratite pažnju na sitnice. Jutarnja kafa, dobra knjiga, par ljubaznih reči razmenjenih sa komšijama, miris voća na pijaci.
  • Redovno govorite ljudima iz svoje okoline šta kod njih cenite.
  • Setite se svojih dostignuća i svega što volite kod sebe.
  • Pogledajte se u ogledalo i zapazite svoje lepe osobine, fizičke i mentalne.

Nemojte čekati da nešto izgubite da biste počeli da ga cenite. Pravo izobilje je ono što imamo sada, a ako nam je pogled stalno uperen u budućnost i ono što nemamo, gubimo priliku da uživamo u svom pravom trenutnom bogatstvu.

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.