Tag Archives: Optima Forma

Jednostavan put do izobilja

Nosi zahvalnost kao plašt, i ona će nahraniti svaki ćošak tvog života.

Rumi

Život nije lak. Svakodnevno se suočavamo sa sitnim i krupnim problemima u svojoj okolini i društvu, materijalnim izazovima i krizama, ali verovatno naozbiljniji neprijatelji su naši unutrašnji demoni. Sumnje, strahovi, osećaj inferiornosti, nesigurnost, negativnost, žudnje… čak i ako nemamo nikakvih realnih problema naš um koji uvek vrvi od misli kao košnica će ih lako izmisliti.

Danas živimo u apsurdnom dobu: s jedne strane konstantno dobijamo podsticaje da stičemo što više materijalnih dobara i da uvek želimo još, a s druge strane zasuti smo brojnim modernim kvazi-spiritualnim učenjima koja propagiraju pozitivan način razmišljanja i metode dostizanja sreće (i koja svojim idejnim tvorcima donose milione).  ’Sreća’ je postala jednako poželjno dobro kao i novi auto i garderoba, pa prosto osećamo grižu savesti što nismo u stanju da budemo srećni. Na društvenim mrežama sve vrvi od ’sreće’ i savršenog života koji bi trebalo da izazovu divljenje i zavist. A iza savršenih kulisa provejava konstantni osećaj nezadovoljstva zbog onoga što nemamo i što nismo.

Pojam sreće koji se danas uglavnom pogrešno interpretira često je glavni razlog što smo nesrećni. Pod ’srećom’ se podrazumeva da imamo sve potrebne predispozicije za savršenstvo. Sve ono čime nam reklame na TV-u i retuširane fotografije na društenim mrežama pune glavu. Naravno da je sreća iz fotošopa nedostižna, baš kao i leteći ćilimi, palate na nebu ili ostrvo s blagom, pa onda nije ni čudo što smo stalno nezadovoljni.

Šteta, jer postoji vrlo prost način da budemo srećni. On je poznat od davnina, od vremena starih mudraca i drevnih zapisa, i podrazumeva negovanje jednostavne prakse: zahvalnosti. Umesto da nam cilj bude dostizanje sreće kako je definiše današnji marketing, potrebno je samo da sebe uvek podsećamo na ovu istinu: u životu uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni.

Umesto da čekamo nedostižnu savršenu sreću, redovno negujući zahvalnost shvatićemo da nam se sreća uvukla u život a da to nismo ni primetili. I ne samo to, shvatićemo da živimo u izobilju. Iako je zahvalnost nezaobilazna komponenta religija i duhovnih učenja, ona nije zagarantovana samo onima koji ih praktikuju. Ona je besplatna, svevremena, nezavisna i svačija, ko god želi da je dovede u svoj život. A i sve je češći predmet naučnih istraživanja.

Brojna istraživanja bavila su se pozitivnim uticajem zahvalnosti na zdravlje i opštu dobrobit. Jedno od njih pratilo je tri grupe ispitanika koje su svakodnevno vodile dnevnik: jedna grupa o stvarima na kojima je zahvalna, druga o onome što ih muči i treća o svakodnevnim događajima. Nakon deset nedelja, ispitanici iz prve grupe osećali su se bolje čak za 25% i vežbali 1,5 sat više u odnosu na preostale dve grupe. Takođe, pružali su jedni drugima veću emotivnu podršku. Statistički, negovanje zahvalnosti smanjuje fizičku bol za 10%, poboljšava kvalitet sna za 25%, smanjuje simptome depresije za 35%…

Brojne studije došle su do sličnog zaključka da redovno praktikovanje zahvalnosti ima sledeće moći:

  • štiti nas od negativnosti
  • povećava nivo sreće najmanje za četvrtinu
  • pomaže uspostavljanje novih sinapsi u mozgu
  • eliminiše stres i depresiju
  • leči i jača imunitet
  • pomaže da živimo zdravije i više se krećemo
  • poboljšava san
  • jača samopouzdanje
  • eliminiše osećaj zavisti prema drugima
  • povećava nivo energije
  • poboljšava društvene odnose i jača prijateljstva
  • jača porodične odnose
  • pomaže nam da živimo u sadašnjem trenutku
  • pomaže da se izborimo sa strahovima
  • smanjuje glad za materijalnim
  • jača strpljenje, pokornost, mudrost, istrajnost
  • pomaže da bolje i efikasnije radimo
  • pomaže da lakše donosimo odluke
  • opušta

Svakodnevne aktivnosti nam lako odvlače pažnju, pa zaboravljamo da budemo zahvalni. Kao i za sve dobre stvari u životu, i za to nam je potreban svesni napor, koji će nakon nekog vremena postati navika. Evo nekoliko jednostavnih načina da praktikujete zahvalnost:

  • Uzmite olovku i papir i napravite spisak svega na čemu ste zahvalni u životu.
  • Svakog jutra, čim se probudite, pomislite na jednu stvar na kojoj ste zahvalni. Pomislite da je pred vama 86.400 sekundi koje su vam poklonjene da od njih uradite nešto korisno, lepo, veličanstveno.
  • Prisetite se svih teških i izazovnih situacija koje su od vas napravile bolju osobu.
  • Obratite pažnju na sitnice. Jutarnja kafa, dobra knjiga, par ljubaznih reči razmenjenih sa komšijama, miris voća na pijaci.
  • Redovno govorite ljudima iz svoje okoline šta kod njih cenite.
  • Setite se svojih dostignuća i svega što volite kod sebe.
  • Pogledajte se u ogledalo i zapazite svoje lepe osobine, fizičke i mentalne.

Nemojte čekati da nešto izgubite da biste počeli da ga cenite. Pravo izobilje je ono što imamo sada, a ako nam je pogled stalno uperen u budućnost i ono što nemamo, gubimo priliku da uživamo u svom pravom trenutnom bogatstvu.

Tumaranje pod Lunom

Prosečna osoba provede čak 26 godina života u snu. To je kao da živimo čitav jedan paralelni život, a nemamo ni najmanju ideju gde ga provodimo. Telo nam je u krevetu, a gde je naš um, naša svest? Uz sva saznanja nauke, san nam je i dalje velika nepoznanica, i za bezbroj neobičnih situacija jednostavno nema definitivnog objašnjenja.

Jedna od najneobičnijih pojava vezanih za san je mesečarenje. Poznato i pod imenom somnambulizam, hodanje i obavljanje raznih aktivnosti u snu deluje potpuno paranormalno. Mesečarenje može biti bezazleno, ali i vrlo opasno, jer tada smo apsolutno neustrašivi: ima slučajeva osoba koje su iskakale kroz prozor, hodale po simsu ili čak počinile ubistva tokom sna.

Ono što znamo danas je da se somnambulizam javlja u NREM fazi sna. NREM, skraćeno od ’nonrapid eye movement’, faza je kada oči miruju, za razliku od REM – rapid eye movement, faze kada brzo pomeramo oči dok spavamo. Snovi tokom REM faze su apstraktni, dok su u NREM fazi vrlo jasni i logični, mada, ako se tada probudimo, teško da ćemo se sećati sna. U ovoj fazi aktivnost mozga se maksimalno smanjuje, za razliku od tela koje je još uvek aktivno. Dakle mozak je uspavan, ali telo je budno.

GABA neurotransmiter

Još uvek nije jasno šta izaziva mesečarenje, ali pretpostavlja se da ima veze sa gama-aminobuternom kiselinom, GABA, neurotrasmiterom koji, između ostalog, reguliše i cikluse spavanja, kao i rad mišića tokom sna. Kod dece su neuroni koji otpuštaju GABA još uvek u razvoju, pa su, smatra se, skloniji mesečarenju od odraslih. Ali i kod određenog broja odraslih osoba GABA može biti nedovoljno efikasna. Sklonost ka mesečarenju se u velikoj meri može i naslediti, i dete ima 45% šanse da bude mesečar ako mu je to jedan od roditelja, i čak 60% šanse ako su mu oba roditelja mesečari.

Osim što opušta i omogućava dobar san, gama-aminobuterna kiselina doprinosi i smanjenju masnih naslaga i povećanju mišićne mase tako što prirodno stimuliše hipofizu da luči hormon rasta. Zato su i osobe koje pate od nesanice često sklonije gojenju.

Smatra se i da mesečarenje mogu pojačati emotivni ili psihološki problemi, umor, nesanica, bolest, povišena temperatura, ili stanja poput apnee ili noćnih strahova. Mesečare nije lako probuditi, a nije ni potrebno, dovoljno je samo ih ’preusmeriti’ do kreveta. Često osobe u takvom stanju imaju otvorene oči i bezizražajan izraz lica, a nakon buđenja se ničega ne sećaju, dezorijentisani su, a ponekad mogu biti i agresivni.

I danas, kada znamo sve naučne činjenice vezane za somnambulizam, mesečari nam deluju misteriozno, volšebno i neprijatno. Nekada se verovalo da tokom sna duša napušta telo, pa, ako probudimo mesečara, nikada mu se neće vratiti. Očaranost ovim fenomenom protkala je mitove i umetnost od davnina: mesečare su zaposedali demoni ili više sile, bogovi ili đavoli bi otimali ljude tokom sna, a u srednjem veku se smatralo da je mesečarenje čak i zarazno. Porodice u kojima je bilo mesečara često bi bile izopštene iz društva, jer to je bila kletva, beleg zla ili kazna zbog neispovedanog greha.

Verovatno najpoznatija mesečarka je Ledi Magbet, čuvena Šekspirova heroina, koja noću tumara po zamku pokušavajući da otare krv sa ruku, zapravo da ’opere’ nečistu savest nakon što je svog slabog i povodljivog muža ubedila da ubije kralja Dankana i preuzme škotski presto. Kod Šekspira je mesečarenje ozbiljan poremećaj, neka vrsta melanholije, ’velika uznemirenost mozga’, u skladu sa medicinom u vreme Džejmsa I sa početka 17. veka. Priču o Ledi Magbet za svoju istoimenu čuvenu operu koristi Đuzepe Verdi u 19. veku kada počinje razvoj neurologije i zainteresovanost za podsvesno. Mesečarenje je neuropsihijatrijski poremećaj, odraz anksioznosti ili, još uvek pod uticajem religije, prikrivenog greha.

Ežen Delakroa, Ledi Magbet mesečari

Da je mesečarenje odvajkada povezivano sa poremećajima psihe svedoči i poreklo reči: mesečarenje u našem jeziku je povezano s mesecom, lunom od luna na latinskom, što je u kasnolatinskom evoluiralo u lunaticus, pa preko starofrancuskog lunatique došlo do lunatic u srednjeengleskom, sve usled verovanja da mesec može izazvati ludilo. Reč lunatic i danas postoji u engleskom i označava mentalno bolesnu osobu, ali i ekscentrika, baš kao i naši pojmovi ludak i ludilo koji potiču od ’pomerene pameti’ izazvane mesecom, lunom.

Danas znamo da mesečarenje nije psihijatrijski poremećaj i mogli bismo reći da je Ledi Magbet bila u NREM fazi sna dok je tumarala zamkom, kao i da je verovatno patila od poremećaja ponašanja u REM spavanju – RBD (REM behavior disorder), koji obično pogađa starije osobe i navodi ih da ’odigravaju’ snove, uz pojačanu fizičku aktivnost, pričanje, viku pa čak i agresiju. Neretko, usled ovog poremećaja, inače miroljubive osobe sanjaju da im je život u opasnosti, pa tokom ’samoodbrane’ mogu da povrede i partnera s kojim dele krevet.

Ako 26 godina provedemo u snu, čak dodatnih 7 godina provedemo pokušavajući da zaspimo. To je ukupno 33 godine u krevetu. Nema sumnje da nam je život mnogo lakši ako te 33 godine provedemo u mirnom i okrepljujućem snu. Danas smo stalno pod stresom i kada na kraju dugog i aktivnog dana legnemo u krevet, mozak nastavlja vrtoglavu aktivnost i ne dopušta nam da utonemo u san. Obično tada posegnemo za benzodijazepinima, najčešće prepisivanim psihoaktivnim lekovima. Benzodijazepini deluju tako što se vezuju za GABA – gama aminobuternu kiselinu koja sprečava neuronske nadražaje i na taj način opušta i olakšava san. Međutim, na isti način rade i neke lekovite biljke, na primer valerijana. Valerijana povećava koncentraciju GABA neurotransmitera u procepu između dve nervne ćelije, povećava njeno lučenje i smanjuje ponovni ulazak supstance u ćeliju. Zato ova biljka ima sedativno i anksiolitičko delovanje, smanjuje nervnu napetost, razdražljivost, nesanicu, a može da pomogne i kod odvikavanja od diazepama.

Za razliku od sintetičkih lekova, valerijana nema neželjenih dejstava, ne izaziva fizičku zavisnost a istraživanja su pokazala da povoljno utiče i na lečenje srčane aritmije. Pored valerijane, idealne biljke za lakši san i smirivanje modernog, ’hiperaktivnog mozga’ su hmelj i matičnjak. Ovo korisno trojstvo deo je savremenog, a na tradiciji zasnovanog prirodnog preparata Optima Forma, najboljeg prijatelja nesanicom izmučenog modernog čoveka. Pored lakog i mirnog sna tokom noći, Optima Forma obezbeđuje bolju koncentraciju i pamćenje tokom dana.

Optima Forma, za kvalitetne 33 godine u krevetu, i kad nam luna viri kroz prozor!

Sivim kamenom na narcisa

Oni vole da su u centru pažnje, da šarmiraju i imaju veliku publiku koja im se divi. Aktivni su, troše velike količine novca na razne sprave i spravice koje će im unaprediti telo ili im pomoći da se istaknu u društvu ili grupi. Kako počnu da se bave novim sportom ili hobijem, tako već imaju najbolju i najskuplju opremu, najveći televizor i najbolju kolekciju muzike ili filmova koja je uvek u prvom planu. Tražiće uvek prečice do uspeha, sakupljati privielgije, medalje i diplome ne zato što ih nešto zanima, već da bi se njima hvalili i pokazali kako su superiorni, baviće se neobičnim stvarima i sportovima jer su to instrumenti za isticanje sopstvene ’posebnosti’.

Narcisi su osobe koje stalno žude da im se dive, da njihove potrebe budu u prvom planu i da im se odmah izađe u susret, smatraju da imaju sveto pravo na sve i svakoga i to uvek arogantno ističu i zahtevaju. Naravno, neko ko stalno sebe stavlja na pijedestal krije mračnu tajnu: duboko u sebi svestan je svojih nedostataka i nesigurnosti, pa nadmenim ponašanjem mora da prikrije manjak samopouzdanja. Zato narcis ima ekstremnu potrebu da oko sebe okuplja ljude koji imaju ono što on nema: talenat, ideje, energiju, kreativnost… Kada se okiti tuđim perjem, prikriće prazninu koju nosi u sebi.

Narcis će dati sve od sebe da vas šarmira, a istovremeno će vas proučavati, pratiti, trudiće se da se infiltrira u sve pore vašeg života, opsesivno će pretraživati vaše naloge na društvenim mrežama, pisati komentare i truditi se da uvek bude svuda prisutan i ima vašu, makar bilo kakvu pažnju. A kada vas jednom uhvati u svoje kandže, iz njih je vrlo teško pobeći. Čim počnete da se opirete, narcis pristupa perfidnim taktikama: čas će biti hladan i dalek, čas topao i sladak, trudiće se svim silama da se predstavi kao žrtva, da vam usadi osećaj krivice, da vas navede da verujete da niste dovoljno dobri, pametni, lepi, zalepiće se za vas kao krpelj i neće vam dati ni momenta mira, usisavaće vam bezdušno energiju dok vas potpuno ne iscrpi i tada, kada više nemate snage da se borite, perfidno će vas izmanipulisati da dobije ono što želi: moć nad vama. Na tom putu narcis će upotrebiti sve informacije koje je dugo prikupljao, kao i sve emocije koje je ’očitao’ na vama. Udaraće tamo gde misli da najviše boli, jer zna šta vam je važno. Daće sve od sebe da vas izoluje od drugih, da vas posvađa sa prijateljima i poznanicima i da vam usadi osećaj lažne krivice i stida.

Psihopate uvek žele samo jedno: da manipulišu i poseduju. Ali ta želja za manipulacijom će uvek biti maskirana nečim drugim. Tako će vas narcis zivkati telefonom dvadeset puta na dan da vas pita trivijalnosti ili navodno traži savet, kačiće se za sitnice i davati besmislene savete i kritike samo da bi vas izbacio iz takta, insistiraće na pozivima da ’vam učini’ i prezentira svoju kolekciju muzike ili sportskih sprava, davaće vam neprimerene poklone ili obećanja sa ciljem da vam nabije osećaj krivice, ali u samoj suštini sadržaj poteza manipulatora nije bitan, bitno je samo da je stalno u vašem vidnom polju, da ima vašu pažnju.

Narcis ’usisava’ energiju iz vas, baš kao usisivač prašinu. A vi se batrgate i pokušavate da racionalizujete to čime vam puni glavu, preispitujete sebe, analizirate, pa ulazite u konflikt i samim tim sebi kopate grob. Jedini način da isključite usisivač je da mu uskratite izvor energije. Kad povučete taj kabl i iščupate utikač iz štekera, usisivač utihne – narcis je kao riba na suvom. Nažalost, narcisa ponekad nije moguće potpuno udaljiti iz svog života, iako je to najbolje rešenje. Ali moguće je ne hraniti ga. I psihopate imaju svoje potrebe, pa ako ih ne ispunjavamo kako se to od nas očekuje, potražiće drugu žrtvu.

Uskraćivanje ’izvora napajanja’ narcisu ima svoj naziv: metod sivog kamena. Ovaj pojam osmislila je 2012. godine blogerka Skylar u tekstu pod nazivom ’Metod sivog kamena u odnosu sa psihopatama’ i od tada se vrti po forumima, časopisima i psihološkim sajtovima. Suština ovog metoda je da u očima narcisa postanete kao sivi kamen – bezličan, ravnodušan, hladan, gladak tako da ne može ni za šta da se uhvati. Kada narcis shvati da u vama ne može da okine baš nikakvu reakciju, on paniči. Kako se samo usuđujete da ga ignorišete?! Neće odmah odustati, pokušaće da vas šarmira usiljenom ljubaznošću, uvredama,  pitanjima, provokacijama… Ali ako i dalje ne reagujete i potpuno ih ignorišete, zaledite izraz lica, pogled, gestikulaciju, emotivni vampir neće dobiti svoju dozu krvi – dramu. Tamo gde nema drame, narcis ne opstaje.

Nije lako ostati potpuno miran na provokacije narcisa, jer će se svim silama truditi da vam sroza ugled u društvu. Međutim, ono što je dobro je što narcis ne može dugo ostati prikriven – ubrzo i okolina shvata da se ovde ne radi o racionalnoj i mentalno stabilnoj osobi, pa njegove reči i postupci vremenom imaju sve manju težinu. Narcis počinje da liči na cirkuskog majmuna koji neprestano lupa u bubanj i postaje svima dosadan, naporan i previše bučan.

Za brz put u san

Svoj naučni naziv – Humulus lupulus, hmelj je dobio zbog pogrešnog verovanja starih Rimljana da ova biljka penjačica svo rastinje oko sebe davi baš kao što vuk (lupus) hvata za gušu svoj plen.

Iako su ga američki indijanci i Arapi davno koristili, u Evropi je hmelj na scenu stupio prvo kao omiljeni sastojak za spravljanje piva, koji mu daje poseban, gorak ukus. Danas na pivo gledamo kao na napitak za osveženje i uživanje, ali nekada je bilo preka potreba. U vreme kada su vode često bile nečiste i kada bi kuga kosila čitava sela i gradove zbog jednog zagađenog izvora, preživljavali bi samo oni koji su umesto vode pili pivo, zahvaljujući antimikrobnim svojstvima hmelja i alkohola. Ali ni pivo nekada nije bilo ono što je danas: bilo je dosta blaže i pravilo se bez kvasca. Hildegard iz Bingena, monahinja i čuvena travarka iz 11. veka, u jednoj od svojih knjiga primetila je da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i produžava mu rok upotrebe. U Nemačkoj je s početka 16. veka donet zakon o kvalitetu piva, kojim se propisuje da se ono pravi samo od ječmenog slada, hmelja i vode. U to vreme se za kvasac nije znalo, kao ni za hemijske procese koji se odvijaju tokom vrenja.

Tokom istorije se hmelj ređe koristio kao lek. Paracelzus ga je u 16. veku propagirao kao digestiv, a Matiolus kao diuretik. U par priručnika se pominje da se koristio za pročišćavanje krvi, jetre i pankreasa, a njegovo umirujuće dejstvo je otkriveno tek u 19. veku.

Verovatno najpoznatija ličnost koja je obilno koristila ovu biljku, i to ne samo u pivu, bio je engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišarkama hmelja, zbog ’slabih nerava’. Smatralo se da jak miris hmelja pomaže san. Konačno su evropljani došli do onoga što je tvrdio Ibn Al Baitar još u 12. veku: da hmelj smiruje.

Francuski apotekar Planš bio je prvi koji je 1813. izolovao lupulin, finu smolastu supstancu iz ženskih cvetova – šišarki hmelja. Preporučivao ga je zbog narkotičkog dejstva svima koji su patili od nesanice, tvrdeći da olakšava ulazak u san i smiruje nerve, bez negativnih dejstava. U to vreme je bila popularna terapija opijumom koji je, osim zavisnosti, izazivao i zatvor. Pored toga što je smirivao nerve, hmelj se koristio i za ’balansiranje’ libida – primećeno je da je povećavao seksualnu želju tamo gde je nema, a da je smirivao kod onih koji nisu mogli da je kontrolišu.

A šta znamo danas o hmelju i njegovoj sposobnosti da uljuljka u san, da li je sve samo mit ili ima i naučnu potporu? Godine 1983. iz hmelja je izolovan 2-metil 3-buten-2-ol, lako isparivi alkohol, kome se može pripisati bar deo umirujućih svojstava ove biljke. Međutim, skorašnja istraživanja su otkrila još dve interesantne činjenice: hmelj utiče na receptor melatonina, hormona koji se luči u epifizi, a koji je odgovoran za održavanje cirkadijalnog ritma – ciklusa budnosti i spavanja. Takođe, beta kiseline iz hmelja povoljno utiču na GABA – gama-aminobuternu kiselinu, neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu koji, pored niza funkcija, igra veliku ulogu u ciklusu spavanja – podstiče dubok, okrepljujući san i lako buđenje. Studija rađena na miševima pokazala je da hmelj ima sedativni efekat, usporava spontanu lokomotornu aktivnost, produžava san i snižava telesnu temperaturu.

Hmelj se obično koristi u kombinaciji sa valerijanom, još jednom lekovitom biljkom koja je poznata po svom umirujućem dejstvu. U jednoj studiji iz 1977. godine, ova kombinacija se pokazala kao efikasna kod nesanice tako što promoviše kvalitet sna, dubok san i REM fazu, što je sve potvrđeno praćenjem moždanih aktivnosti. Dosta kasnije, 2004. godine ova teorija je potvrđena, ali je i naučno dokazano da kombinacija hmelja i valerijane dostiže puni efekat na centralni nervni sistem u roku od jednog sata.

Jedna nedavna studija imala je za cilj da istraži efekat hmelja sa i bez valerijane kod 30 pacijenata koji pate od nesanice. Nakon što su dve grupe tokom 4 nedelje koristile samo valerijanu, odnosno valerijanu u kombinaciji sa hmeljom, pokazalo se da hmelj igra veliku ulogu u poboljšanju latencije sna – vremena koje je potrebno da utonemo u san. Pritom je terapija potpuno bezbedna, i nakon prestanka ne dolazi do vraćanja nesanice.

Dobar san je jedan od bitnih preduslova za kvalitetan život. Pa možda su stari Rimljani bili u pravu, hmelj jeste vuk koji hvata plen za gušu, a u njegovom slučaju plen je nervoza i nesanica. Lekovite šišarke hmelja našle su svoje mesto i u modernom preparatu zasnovanom na vekovnim saznanjima. Optima Forma pored hmelja sadrži i valerijanu i matičnjak, i nihova sinergija pomaže savremenom čoveku da se izbori sa stresom, depresijom, nedostatkom koncentracije i energije, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću. I što je najbitnije – da se dobro naspava.

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Otmica amigdale

Ona je sitna, ali žestoka, i može da nas u trenutku izbaci iz koloseka, kao što okidač izbaci metak iz puške. Ima jedno ime, ali se sastoji od dve žlezde veličine badema koje se nalaze u mozgu, s obe strane slepoočnica. Amigdala. I odgovorna je što su nam u strahu velike oči.

Amigdala skuplja sve informacije koje pristižu preko čula, obrađuje ih, sortira, i ’uključuje alarm’ čim prepozna pretnju koja bi mogla da nas ugrozi. Zahvaljujući njoj smo opstali od praistorije do danas, i zahvaljujući njoj i dalje izbegavamo opasne situacije, stisnemo kočnicu u autu kad neko pretrčava ulicu, trgnemo ruku kada pas krene da nas ujede, branimo se kada nas neko napadne… Ali amigdala je mnogo više od toga. Ona ’fajlira’ sećanja i emocije koje su s njima povezane i utiče na emocionalno pamćenje. Bez nje ne bismo mogli da prepoznamo druge ljude, kao ni da osetimo emocije prilikom sećanja: ostali bismo ravnodušni i na miris bakinih krofni, i na omiljenu pesmu iz mladosti, i na sliku nasilnika koji nas je opljačkao i pretukao u mračnom ulazu zgrade.

Kada nam je lepo, amigdala nema mnogo posla. Tada se luče hormoni sreće koji je uljuljkaju, pa zato kad smo zaljubljeni postajemo slepi kod očiju, stresne situacije nas manje dotiču i spremniji smo da se bezglavo srljamo u propast. Amigdala više voli stres. Ona je okidač naše reakcije na rizične situacije i savetuje nas u deliću sekunde da li da bežimo, borimo se ili se pritajimo. Tada se momentalno odvija odgovarajuća reakcija čitavog organizma, krv se preusmerava iz unutrašnjih organa u ruke i noge koje su spremne za akciju, a naš fokus je sav isključivo na onome što je izaziva. I tako nama vlada impuls i pokreće reakcije koje mogu biti nadljudske i mnogo ekstremnije nego što je sama situacija.

Impuls nam ne dozvoljava da trezveno razmišljamo, više nemamo kontrolu nad sobom i svojim rečima. I to su trenuci kada najčešće izgovorimo nešto zbog čega se posle kajemo. Psiholog Danijel Goleman, u čuvenom bestseleru Emocionalna inteligencija, opisao je ovaj trenutak veoma adekvatnom kovanicom: otmica amigdale.

Nekada bi naš predak, pri susretu s opasnom životinjom pomislio ’da li da je pojedem ili da ona pojede mene?’. Danas su opasne životinje zamenili agresivni kolega, nervozni vozač na raskrsnici koji je legao na sirenu i ne pušta, neko ko bi da se ubaci preko reda u samoposluzi, ali i, nažalost, nama bliski ljudi: partner, roditelj, dete… bilo koja stresna situacija. Kada smo u kandžama amigdale, partner može u trenutku postati naš najgori neprijatelj, van svake logike i zdravog razuma.

’Snažne negativne emocije upijaju svu pažnju pojedinca i onesposobljavaju svaku nameru da učini bilo šta drugo’, objasnio je Goleman. A kako smo danas konstantno pod stresom, stalne i intenzivne emocije koje on izaziva i hormoni koji ne prestaju da vršljaju po našem telu mogu dovesti do ’emotivnog mamurluka’, što je još jedan Golemanov termin. Tada smo stalno umorni, iscrpljeni, a fitilj nam je sve kraći u najbanalnijim situacijama.

Kako ne dopustiti amigdali da nas otme? Prvi korak je da shvatimo kako funkcioniše njen mehanizam, a drugi, kako savetuje Goleman, je da radimo na tome da što više širimo prostor između impulsa i akcije. I tu dolazimo u domen svesti. Kada upražnjavamo svesno ponašanje, dobijamo par trenutaka tokom kojih možemo da promenimo odnos prema sopstvenom iskustvu, da ne dozvolimo impulsu da nas ponese, već da sagledamo da li ima mesta za drugačiji, bolji izbor.

Svest i znanje idu ruku pod ruku, pa kada dođe trenutak suočavanja s impulsom koji besni, reži i skače po kavezu, nestrpljiv da mu otvorimo vrata, dovoljno je da izbrojimo do tri, setimo se da to nismo mi nego naša amigdala, pomazimo zver po glavi i odemo korak unazad. Koliko već par minuta kasnije bićemo srećni što smo sebe poštedeli jednog velikog kajanja.

’Nikada nisam zažalio kad bih nešto prećutao, ali sam mnogo puta zažalio zbog nečeg što sam izgovorio’. Omar Ibn Al-Hatab

Zlo i dobro u nama

Posmatrajući prirodu možemo zaključiti da se u njoj sve dešava prema zakonima na koje ne možemo primenjivati društveno svojstvene kategorije: prirodna katastrofa ili nepogoda nije ni dobra ni zla, ona jednostavno jeste, postoji takva kakva je. I ako velike katastrofe posmatramo iskoračivši na tren iz kratkog i skučenog života ljudske jedinke, možemo zaključiti da imaju i svoje pozitivne strane i da su, sa stanovišta prirode, čak neophodne. Vulkanske erupcije mogu zbrisati čitavu populaciju ali stvaraju plodno tlo za novi život. Požari uništavaju šume, ali postoji semenje koje klija samo nakon vatre…

A šta je sa ljudima? Da li postoje iskonsko zli ljudi i iskonski sveci? Istorija bi nam mogla dati više dobrih primera pravog zla. Šta više, biće da mračni likovi više privlače našu pažnju i potrebu da ih analiziramo nego sveci. Kada kažemo ’ljudi smo’, obično to činimo da bismo opravdali svoje ili tuđe ’grehe’. Ponekad se ispostavi da su ti gresi imali i pozitivan efekat po društvo, jer ono što nas nagoni na dela nije čist razum, već i naša podsvest koju sačinjavaju slojevi i slojevi kako naše ličnosti tako i iskustava, ličnih i tuđih. Da li su velike katastrofe koje izazovu ljudi, poput ratova, samo još jedna od prirodnih nepogoda ili su društveni zakoni, naročito danas u vreme visokih tehnologija, kategorija za sebe?

Sa stanovišta psihologije, ono mračno u ljudima se može čak i izmeriti. Osobe s narcističkim poremećajem ličnosti, psihopate i sadisti imaju mračnu osobinu da sebe stavljaju ispred drugih i do ciljeva dolaze na njihov račun, a količina ’crnila’ u nama se može čak izmeriti i testom. Takozvani D-faktor (D-factor, D od ’dark’, mračan), uključuje narcisizam – ekstremnu sebičnost, Makjavelizam – spremnost da se manipuliše drugima zarad postizanja sopstvenih ciljeva, i psihopatiju – bezosećajnost i antisocijalno ponašanje. Tim psigologa koji se intenzivno bavi analizom ovih osobina predvodi Ingo Zelter, Profesor psihologije Univerziteta u Kopenhagenu. Zelter je ’mračnoj trijadi’ dodao još 6 osobina: egoizam – fokus na isključivo lična dostignuća, udaljavanje od morala – verovanje da se pravila etike ne odnose na nas, podsvesno polaganje prava – ubeđenje da na nešto imamo više prava od drugih, sadizam – zadovoljstvo kada druge povređujemo, inaćenje – želja za osvetom, čak i na sopstvenu štetu, i samointeres.

Istraživači su prikupili veliki broj podataka pomoću upitnika kog je popunilo više hiljada ispitanika (koji je svima dostupan OVDE), na osnovu čega su napravili statistički model kako bi utvrdili da li sve ove osobine idu zajedno i u kom nivou. I odgovor je potvrdan. Nažalost, D-faktor je očigledan, čak i kada se izostave pitanja iz neke od 9 kategorija mračne ličnosti. Istraživanja se nastavljaju, a rezultati imaju široku primenu u psihologiji i sociologiji i mogu nam pomoći da razumemo kako se prikrivene osobine ispoljavaju u različitim situacijama, na primer u poslovnom okruženju.

Za razliku od ’mračne trijade’, drugi tim s Fakulteta Barnard u Njujuorku, koji vodi psiholog Skot Beri Kaufman, istražuje njenu suprotost. ’Skala svetle trijade’ (LTS – Light triad scale), sastoji se od 12 pitanja koja svrstavaju osobine u tri pozitivne kategorije: Kantijanizam – osobina da privatamo druge kao ličnosti a ne kao cilj koji opravdava sredstvo, humanizam – vera da su ljudi u osnovi dobri, i vera u čovečnost. I ovaj test je svima dostupan na interentu OVDE. Nakon što ga je uradilo preko 1500 osoba, tim je utvrdio da je test vrlo pouzdan, baš kao i test koji određuje D-faktor.

Upoređujući obe skale, psiholozi su zaključili da svako od nas ima i svetle i mračne crte ličnosti, ali da odsustvo mračnih ne mora obavezno podrazumevati i prisustvo svetlih. Interesantno je da su ispitanici sa visokim rezultatom na skali svetle trijade većinom starije osobe, ženskog pola i one koje su imale manje nepredvidivih situacija tokom detinjstva. Ove osobe su takođe pokazale viši nivo spiritualnosti, zadovoljstva životom, prihvatanja drugih, vere u dobrotu (svoju i tuđu), saosećanja, otvorenosti za nova iskustva i savesnosti. Osobe sa visokim rezultatom na skali mračne trijade su većinom mlađe, muškog pola, koje za motivaciju imaju moć, uspeh i površne veze. Oni su pokazli manji nivo saosećanja, zadovoljstva sopstvenim životom i vere u druge.

Naravno, ovi testovi su tek odškrinuli vrata za nova istraživanja, a sigurno mogu biti korisni svakome od nas, naročito kada nas drugi navode da poverujemo da smo zla osoba, a zapravo smo samo pokušavali da zaštitimo sebe i svoja uverenja. Ali predstavljaju i osnov za brojna razmišljanja, na primer, u kojoj meri nas moderno društvo uči da budemo dobri ili loši, kakvi primeri se serviraju deci i mladima kao model uspeha, i, što je najvažnije, da li je lako biti dobra osoba, i, ako to jesmo, kakve mehanizme moramo usvojiti da bismo opstali u ovom vrlo materijalističkom društvu.

Jedna od osobina koja svakako ide uz dobrotu je integritet – potreba da živimo u skladu sa svojim uverenjima čak i kada nas život stavlja u teška iskušenja. A to nije nimalo lako.

’I dalje verujem, uprkos svemu, da su ljudi istinski dobri u srcu.’

Ana Frank

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Agresija maskirana u dobročinstvo

Sigurno najdelotvorniji način da čovekom manipulišete je da to što mu namećete predstavite kao uslugu. Ovu metodu je verovatno nesvesno koristio i pećinski čovek, a u naše vreme usavršena je do krajnjih i globalnih razmera. Jedan od najgorih primera lažnog dobročinstva kome smo danas svedoci je izazivanje rata i nemira u zemljama trećeg sveta u kojima strada najviše civila, pod izgovorom da su neophodni ’kako bi se zaštitili nedužni civili’. I ne čudi što takva taktika dolazi baš iz zemalja u kojima je marketing vrhunski razvijen. Ista metoda koristi se da nam se proda i proturi gomila bespotrebnih stvari, a da toga uglavnom nismo svesni.

I na užem, ličnom nivou, svako od nas oko sebe ima ’dobročinitelje’: svekrvu koja insistira da nedeljom obavezno dolazite kod nje na ručak, ’da vas oslobodi kuvanja’, prijatelja koji vas prijatno iznenadi pozivom kada je čuo da ste bolesni, ali se razgovor pretvori u teleprezentaciju proizvoda koje je nedavno počeo da prodaje, nenajavljene goste koji vas ’časte’ svojim prisustvom usred najnezgodnijeg trenutka ili ceo dragoceni vikend… Neki to rade svesno, neki nesvesno, ali osećaj koji nam takvi ljudi izazivaju je uvek isti: naša etika i vaspitanje nas teraju da se smešimo i istrpimo ih, dok nam instinkt kaže da pobegnemo, zavučemo se u neko skrovito i pusto mesto i vrištimo iz sveg glasa. Dakle, ono što nam ’dobročinitelji’ izazivaju je jaka frustracija.

Svetske religije propagiraju dobročinstvo, ali u pravom, iskonskom obliku: čini dobro i ne očekuj ništa zauzvrat. U suprotnom to nije dobročinstvo već trgovina. Kao i sve iskonske vrednosti, i ovom se lako manipuliše. Ali postoje situacije kada se dobročinstvo otima kontroli: pomaganje drugima je primarno i neophodno do te mere da se zanemaruju sopstvene potrebe, čak i najosnovnije. Takozvani kompleks spasitelja je čest u romantičnim vezama, kada jedan partner žrtvuje sve kako bi ’izvukao’ drugog koji je alkoholičar, kockar, promiskuitetan, patološki lažov, ili jednostavno manipulant. ’Spasitelj’ će uvek nalaziti izgovore za partnerove nerazumne ili nemarne postupke i pravdati ih teškim detinjstvom, nedostatkom novca ili potrebama koje su ’jače od njega’, a u osnovi ovakvog odnosa zapravo leži nedostatak ljubavi prema sebi i strah od napuštanja. I to je zatvoreni krug. Povlađivanjem i nalaženjem izgovora ’spasitelj’ samo jača kod partnera loše osobine, a ovaj sve manje ima potrebu da se menja, jer zašto bi, ovako mu je savršeno. Ali iako spasitelj na prvi pogled deluje kao žrtva, on je zapravo agresor. Negujući tuđe negativne osobine, on bliskoj osobi uskraćuje najbitniju mogućnost – da se promeni.

Još jedan primer ovakve agresije, i verovatno najteži jer nas može snaći od najranijeg detinjstva, je odnos roditelj-dete. ’Sve sam ti dao, a ti mi ovako uzvraćaš’, čest je vapaj roditelja koji sebe doživljava kao dobročinitelja i žrtvu, a zapravo je agresor koji svom detetu ne dopušta da odraste. Kada vas veže upravo onaj koji vam je od prvih dana usadio sopstvene moralne principe i osećaj krivice, veoma je teško isukati mač svesti i preseći pupčanu vrpcu.

Odnos u kome je jednom dobro a drugom loše je nefunkcionalan odnos, i to bi trebalo da nam bude vodilja svaki put kada naiđemo na lažnog dobročinitelja. Lažni dobročinitelji jednostavno nisu dobri po naše mentalno zdravlje, i moramo imati pre svega dovoljno svesti da ih prepoznamo, snage da im se odupremo i taktičnosti da ih diplomatski odbijemo a sebe zaštitimo od osećaja krivice koji nam nameću.

Kada malo bolje analiziramo postupke nama poznatih dobročinitelja-agresora, primetićemo da su prilično predvidivi. To je odlično, jer nam daje mogućnost da se unapred pripremimo. Prva stvar na kojoj moramo raditi smo mi. Moramo sebe podsetiti na činjenicu da smo sami za sebe odgovorni, da se neće pojaviti niko ko će nas spasiti. Potom, potrebno je da tražimo rešenja koja su trajna. I na kraju, moramo se pomiriti s činjenicom da nas jednostavno ne mogu svi voleti. Zapravo, čovek s najvećim integritetom ima najmanje obožavatelja. Onaj koga baš svi vole je krajnje sumnjiv. Postoji samo jedna osoba čija nam je ljubav neophodna: mi sami.

’Voli sebe toliko da uvek možeš da prepoznaš kada se neko prema tebi loše ophodi.’

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.