Proces, ne trenutno stanje

Da li je moguće definisati sreću? Ne retko neke događaje proglašavamo srećnim, da bi se kasnije ispostavilo da nam baš nisu išli u prilog. Zamislimo dobitnika na lutriji koji, kada sazna radosnu vest, pada u euforiju i veruje da su mu svi problemi rešeni. Ali par dana kasnije kriminalci mu otimaju dete, žena traži razvod i kompletna rodbina očekuje doživotno izdržavanje. Ono što je u prvom trenutku delovalo kao velika sreća donelo je teške i dugoročne negativne posledice.

Kako god da nam ide u životu, bilo da smo bogati ili siromašni, učeni ili prostodušni, ono što nas sve povezuje je da surova činjenica nam je vreme od ovog trenutka nadalje neuhvatljivo, i da taj budući momenat, nama nepoznat, u potpunosti definiše naše postojanje, do te mere da nikad ne možemo zasigurno znati da li ćemo za deset minuta uopšte biti živi. Danas, sigurni i ušuškani u tehnološki naprednom svetu koji povremeno uspeva da uzmakne sa litice smrti i prevari prirodu, često zaboravljamo na tu prostu činjenicu. A baš taj svet nas uporno tera da jurimo za srećom, jer kao i sve drugo, sreća je postala roba kojom se trguje, pa smo svakodnevno bombardovani slikama nasmejanih ljudi koji su smisao pronašli u najsavremenijem komadu bele tehnike ili novom mobilnom telefonu čija kamera pravi savršene fotografije za društvene mreže gde, eto, možemo i dokazati svima koliko smo srećni. Nema veze da li ćemo posle plakati i preležati vikend u teškoj depresiji, bitan je taj nasmejani lik na Instagramu.

Tako plitko, hedonističko poimanje sreće nas sve više utapa u nesreću. Što više podležemo tom bezumnom imperativu da moramo biti srećni, padaćemo u sve veću provaliju nezadovoljstva i ogorčenosti. Sve sa najsavremenijim uređajima kojima smo se okružili i koje još uvek otplaćujemo. Jer odgovore na pitanja koja se tiču nas lično ne možemo tražiti van sebe.

Stari Grci su pravili razliku između hedonizma koji rađa trenutno zadovoljstvo, i blaženstva (eudaimonia) koje predstavlja vrhunsko ispunjenje. Jednostavno rečeno, sreća nije u zadovoljenju naših čula i sitnih potreba, već u ostvarenom životu. Starogrčkim filozofima, Sokratu, Platonu, Aristotelu, eudaimonia je vrhovno dobro, najplemenitije stanje koje se postiže vrlinom (arete) i razumom. A kako možemo dosegnuti eudaimoniju? Na prvi i najvažniji korak nas upućuje natpis u Apolonovom hramu u Delfima: Upoznaj sebe!

Po Aristotelu, sreća je vulgarna, većina naših žudnji nas može navesti na stranputicu, čak i kad nam donesu privremeni osećaj prijatnosti. Najveći stupanj blaženstva dostižemo kada živimo u skladu sa vrlinom i posvećujemo se onome što je vredno činjenja, a što će nam omogućiti da ostvarimo svoj puni potencijal. Sama reč, eudaimonia, sastoji se od kombinacije reči dobro i duh. Taj naš duh, daimon, je naša prava priroda. I nju moramo spoznati.

Svako od nas je za nešto stvoren. Ako nas naš daimon navodi da pišemo poeziju a mi ga uporno potiskujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko para zaradili na poslu kojim se na silu bavimo. Ako imamo potencijal a ne trudimo se da rastemo i napredujemo, osećaćemo se neispunjeno ma koliko srećnih slika postavili na Instagram. Naš lični razvoj zavisi od našeg ličnog truda da se menjamo i rastemo, razumemo sebe i svet koji nas okružuje, kao i da napredujemo u oblastima i sferama života koje su bliske našem daimonu.

Ali eudaimonia nije lako dostižna, ona iziskuje konstantan trud i veliku hrabrost, zato mnogi i padaju već kod prvih prepreka. Neće nas svako razumeti i prihvatiti dok smo na njenom putu, što je razlog više da uporno slušamo svoj unutrašnji glas. U suprotnom, kako nas upozorava Jung, naša duša će se razboleti, jer suprotstavljanje sopstvenoj motivaciji donosi nesreću. Negovanje eudaimonije zahteva promene, prilagodljivost, odbacivanje nametnutih šablona, i svest da je naše okruženje kompleksno i prepuno prepreka. Bez sumnje, privlačiće nas krevet i daljinski upravljač. Jer, kako je objasnio psiholog i još jedan zagovornik ispunjenog života Martin Seligman, osobe koje se prepuštaju hedonističkim aktivnostima trenutno deluju srećnije od onih koji neguju eudaimoniju. Ali na duge staze, samo uporno razvijanje sopstvenog potencijala donosi osećaj životnog ispunjenja i prave sreće.

Važan element u stremljenju eudaimoniji je doslednost. Svojih principa se moramo pridržavati čak i kada nam ne donose direktnu, opipljivu korist. Jedan od najboljih primera nesalomivog integriteta dao nam je Sokrat, koji je živeo negujući mudrost i vrlinu – po njemu sinonime za eudaimoniju. Čak i kada su ga Atinjani surovo optužili i osudili na smrt, iako je imao mogućnost da se izvuče i preživi, prvo je na suđenju svojim neprijateljima očitao lekciju da im bogatstvo i popularnost ne vrede ništa bez istine i mudrosti, jer čovek koji živi s vrlinom od svega, pa i od bogatstva može načiniti dobro, a bogatstvo samo po sebi nužno ne donosi izvrsnost. Potom je ispio otrov od kukute, a Atinjani su već istog trenutka shvatili da su ubili najmudrijeg među sobom.

Dobar život je proces, a ne trenutno stanje, reče psiholog Karl Rodžers. Pa neka taj proces počne. Ako već nije.

Posao naš nasušni

Ako bismo se zapitali šta je to što dominira našim dobom, mogli bismo krenuti od tvrdnje da je čovek rob navike. Mnogo je vrsta zavisnosti u našem društvu, ne samo od uobičajenih ’poroka’ kao što su alkohol, duvan i droge, već su tu i naizgled naivne adikcije, od hrane, mobilnog telefona, interneta, vežbanja… i – posla. Dok nam u glavi odzvanja bezpogovorno ’Moram!’, bacamo se prilježno na posao, ignorišući potrebe porodice, prijatelja, pa čak i sopstvenog tela.

Pojam workaholism – radoholizam prvi je upotrebio američki stručnjak za psihologiju i religiju Vejn Outs 1971. godine u jednoj od svojih 57 knjiga, Ispovesti radoholičara, definišući ga kao kompulsivnu ili nekontrolisanu potrebu za neprekidnim radom.

Iako je radoholizam u poslovnom društvu prihvaćen kao hvale vredna navika, on je smrtonosna bolest koja nema posledice samo po radnika, već i njegovo okruženje, uključujući i kolege. Prosečni radoholičar razmišlja o poslu i kad je kod kuće, u kafani ili u pozorištu. Kad je s prijateljima uglavnom prepričava šta mu se desilo u kancelariji i stalno proverava mejlove i poruke da ne bi slučajno nešto propustio. Kada je na poslu, radoholičar je prepun energije i motivacije. Kad nije na poslu, oseća dosadu, letargiju i strah od neuspeha. Outs je u svojoj knjizi opisao da, kada su u crkvi, radoholičari nisu u stanju da prate službu i uobičajene ceremonije, a kada su u pitanju organizovane crkvene aktivnosti, oni ili neće imati vremena za njih, ili će i njih pretvoriti u još jedan oblik kompulsivnog rada.

Kako je naša kultura postala ’radoholičarska’? I da li radoholičar zaista uživa u poslu? Koren problema leži u današnjem društvu čiji je postulat sticanje i uspešnost. S prvim doseljenicima na severnoamerički kontinent došao je i stav da je rad bogougodan. Na njemu je izgrađeno i čitavo američko društvo koje je ubrzo ceo svet ubacilo u svoju hiperproduktivnu mašineriju. Zato nije ni čudo što se osamdesetih godina prošlog veka baš u Americi se rodio pojam ’japija’ (yuppie) – mladog, ambicioznog modernog čoveka iz srednje klase u skupom odelu koji teži uspehu i bogatstvu i kome je karijera osnovni identitet. Brojni su filmovi snimljeni na tu temu, dovoljno je da se setimo Majkla Džej Foksa, Toma Kruza ili Melani Grifit u ulogama nesalomivih japija koji neustrašivo grabe napred na korporativnim lestvicama. Mnogi od njih bi provodili skoro polovinu nedelje na poslu – oko 70 sati. Takva vrsta posvećenosti postala je model za buduće poslodavce i od zaposlenih se zahtevalo da sve više vremena provode na poslu ne samo da bi napredovali, već i da bi ga zadržali.

S japijevcima je u zapadnom poslovnom svetu stigao i novi momenat zvani downsizing – smanjenje broja zaposlenih i ukidanje neproduktivnih odeljenja, i smatra se da je od druge polovine osamdesetih ukinuto oko 10 miliona radnih mesta. U poslovnom svetu downsizing je navodno neophodan kako bi se smanjili nepotrebni troškovi i povećala efikasnost, a konačni cilj je, naravno, veći profit.

Radoholizam je tako postao prinudan, jer, iako je ljudstvo drastično redukovano, od onih koji su uspeli da zadrže svoje pozicije očekivalo se da na svojim plećima iznesu isti obim posla. Planovi rada poprimili su nemoguće razmere. Kako bi zadržali posao, zaposleni su morali da ostaju na radnom mestu mnogo duže nego što je to bilo navedeno u ugovorima, i samim tim da rade više nego što su bili plaćeni. Vreme za odmor i porodične obaveze bolno je redukovano.

Nažalost, s prihvatanjem zapadnih vrednosti, taj problem se ukorenio i u našem podneblju. Komunističke vrednosti – osmočasovno radno vreme, osam sati za odmor i osam sati za san, postale su utopija. Sve češće su mnogi prinuđeni da zakidaju vreme od odmora, a ne retko i od sna, da bi ispunili radne obaveze. I to je globalni problem. U Japanu ga zovu ’karoši’ – procenjuje se da radoholizam tamo godišnje odnese preko 1000 života. Kod nas nema tačnih statistika, ali ako se osvrnemo oko sebe, s koliko prijatelja smo uspeli da porazgovaramo a da se ne dotaknemo tema vezanih za posao?

Danas je radoholizam priznati problem u psihologiji sa brojnim definicijama koje se svode na isto. Od Outsove definicije ’kompulsivne i nekontrolisane potrebe za neprestanim radom’, današnji psiholozi se slažu da radoholizam podrazumeva tri komponente:

  • osećaj unutrašnje prinude da se stalno posvećujemo poslu,
  • stalno prisustvo misli o poslu, čak i kad ne radimo,
  • obavljanje mnogo više poslovnih obaveza od onoga što se očekuje od nas, bez obzira na negativne posledice.

Psihologija je takođe otkrila da među radoholičarima dominira pet osobina ličnosti: ekstravertnost, savesnost, prijatnost, otvorenost ka iskustvu i neurotičnost. Radoholizam je najdominantniji kod ličnosti tipa A koju karakteriše motivacija i perfekcionizam.

Danas je radoholičarima posebno teško da ignorišu nagon za poslom u eri pametnih telefona i laptopova koje kompanije dele zaposlenima, a zbog čega je svako svuda i u svakom trenutku dostupan. Iako neke kompanije imaju ’olakšice’ i naizgled brinu o zaposlenima, svi ti programi su dizajnirani s ciljem da se od njih izvuče maksimum. Zato je put do rešenja individualan. Ne možemo mnogo uticati na dužinu svog radnog vremena, ali ono što možemo je da, onog trenutka kad kročimo iz kancelarije, posao ostavimo u njoj. Druženje, vreme s porodicom i godišnji odmor nisu situacije za priču o poslu. Baš nikakvu priču o poslu. Ako smo navikli da pričamo o njemu, sada je vreme da odviknemo, zarad svog zdravlja i sreće naših sagovornika. A kad je mobilni telefon u pitanju, imamo apsolutno pravo da ponekad budemo i nedostupni. Jer na čiviluku treba da visi samo naš kaput, a ne i mi.

’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Od Koleda do letargije

Od jesenje ravnodnevnice 23. septembra, dan se sve više skraćuje i priroda nas postepeno privikava na mrak. Dan je najkraći a noć najduža 21. decembra kada zimski solisticij – zimska kratkodnevnica donosi i početak zime. Severni pol naše planete tada je pod maksimalnim uglom u odnosu na Sunce i na toj od njega najudaljenijoj tački vlada dvadesetčetvoročasovni mrak. Danas, uz moderne kalendare, časovnike i automatsko računanje vremena, ne razmišljamo mnogo o ovoj prirodnoj pojavi. Ali nekada, kada se živelo uz stalno osluškivanje prirodnih promena, zimski solisticij bio je veoma važan datum.

Stari Sloveni su tada praznovali Koleda, boga zimske kratkodnevnice, pa se zato ovaj dan zvao Koljade. Ovo božanstvo ili duh je iz paganskih običaja prešao i u hrišćanstvo, a u Bugarskoj se i dan-danas ne čestita Božić, već Koleda. Koledov brat Ovsenj na ovaj dan upreže nebeske kočije ispraćajući staru godinu, i otvara put svom bratu, koji dočekuje novo Sunce. Pored starih Slovena sličan običaj imali su svi narodi i veselo praznovali rađanje novog Sunca, i on je u hrišćanstvo utkan kroz priču o smrti Hrista i njegovom vaskrsnuću.

Naši stari su u tom periodu mogli da odahnu nakon završetka jesenjih poljoprivrednih radova i da veselo proslave Koleda. Ovsnja su muškarci koledari ispraćali preodeveni u razna ruha, praveći buku, nosili bi darove i pevali posebne, koledarske pesme. Koledo, za razliku od Hrista, bilo je božanstvo koje nije sa sobom nosilo veliku tragediju, poput raspeća na krstu. On je bio veseljak koji je štitio ljude i donosio im sreću.

Za razliku od naših predaka, danas većina nas ni ne zna kada se obavljaju veliki poljoprivredni radovi a kada može da se predahne. Uglavnom svi odlazimo na isti posao tokom cele godine, a mnogi od nas čitav radni dan, upravo ono vreme kada naš deo planete obasjavaju sunčevi zraci, provode u kancelariji pod veštačkim svetlom i ispred kompjutera, i napuštaju je kada je već uveliko mrak. Onda nije ni čudo što smo postali žrtve sezonskog afektivnog poremećaja.

Moderno doba i moderni poremećaji zahtevaju nova istraživanja i rešenja, jer nam u ovom slučaju Koledo nije od velike pomoći. Tako je 1979. izvesni inženjer Herb Kern uočio da je tokom zimskih meseci posebno depresivan. Povezao je to s manjkom dnevnog svetla i kontaktirao naučni tim Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje SAD koji se bavio istraživanjem cirkadijalnih ritmova, biološkog časovnika u našem organizmu koji reguliše brojne procese, između ostalog i dnevno-noćni ritam. Već naredne godine počelo je veliko plansko istraživanje sezonskog afektivnog poremećaja pod rukovodstvom Normana Rozentala, koji je i sam patio od depresije koja se pojačavala tokom zimskih meseci. Ali ovaj poremećaj, doduše ne baš pod istim imenom, pominjao je još i Hipokrat, a uočen je tokom zime i kod Inuita, naroda koji živi na Arktiku.

Danas se broj osoba koje imaju probleme s depresijom broji stotinama miliona. Mnogima se stanje pogoršava tokom zime, a čak i oni koji nisu skloni depresiji, usled manjka prirodne dnevne svetlosti mogu osetiti pad energije, letargiju, razdražljivost, potrebu za samoćom i smanjeni libido. Potvrdu da je nedostatak prirodnog svetla glavni uzrok ovog poremećaja možemo dobiti jednostavno: dovoljno je da zapazimo kako su ljudi koji žive oko Ekvatora uglavnom veseli i deluju da nemaju ni najmanje brige na svetu, iako žive u veoma skromnim, a ponekad i ekstremno siromašnim uslovima. Za razliku od njih, ljudi sa severa Evrope, u Skandinaviji ili na severu Kanade često su neraspoloženi i deluju zabrinuto, iako žive u veoma povoljnim ekonomskim uslovima.

Za to postoji i naučno objašnjenje: hormon epifize, melatonin, u direktnoj je sprezi sa receptorima svetlosti u našem cirkadijalnom ritmu. On se luči isključivo noću, i zahvaljujući njemu imamo zdrav san, ali tokom dana prirodna svetlost blokira njegovu proizvodnju. Ako bolujemo od sezonskog afektivnog poremećaja, melatonin koji se luči tokom noći ujutru se ne resorbuje dovoljno da se osećamo budno, veselo i orno za novi dan.

Kako ni jedna nesreća ne ide sama, tako i sezonski afektivni poremećaj obično ide ruku pod ruku s ozbiljnom depresijom ili bipolarnim poremećajem, i tako, osobama koje pate od ova dva nemila stanja još više tokom zime doliva ulje na vatru. Ono što je nauka do sad uspela da utvrdi je da se sezonski afektivni poremećaj može lečiti terapijom svetlom – fototerapijom. Posebne lampe emituju svetlo određenog intenziteta, pa se sedenjem ispred njih oko pola sata ograničava lučenje melatonina. Ali svakako je bolje izlagati se prirodnoj svetlosti, koliko god je to moguće. Zato je dobro na putu do posla jedan deo preći peške, i obavezno izaći napolje tokom pauze za ručak. U slučaju jače depresije svakako treba konsultovati stručnjaka.

Ako znamo da smo svake zime neizostavno letargični i bezvoljni, nije loše da se unapred pripremimo. Pored izlaganja suncu, može nam pomoći još jedan prirodni element – Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nam noću omogućava zdrav san, a tokom dana dobro raspoloženje, odličnu koncentraciju i fizičku i mentalnu spremnost. Kako su u ovom preparatu biljke iz naših krajeva koje su koristili i naši stari, Optima Formu možemo smatrati nekom vrstom Koleda koji nam donosi vedri duh u moderna vremena.

Sreća i hemija

Kada osetimo nalet lude sreće, da li to ima veze s nama, našim osećanjima i dostignućima, ili se radi o pukoj hemiji? Nauka će se pre složiti s ovim drugim. I može tačno da objasni šta se dešava u našem organizmu dok nas drži ushićenost. Ili obrnuto, kada je nema ni u tragovima, pa smo bezvoljni i potišteni.

To što sreću osećamo kako u glavi, tako i u stomaku gde nam se roje leptirići, nije nimalo slučajno. Najvažniji element za ovo lepo stanje je serotonin, hormon i neurotransmiter koji nastaje kako u mozgu, tako i u našem sistemu za varenje, a za njegovu proizvodnju zadužena je aminokiselina triptofan. A triptofan unosimo putem hrane. Zbog osećaja prijatnosti kog izaziva, serotonin se naziva i hormonom sreće. Ali on je mnogo više od toga.

Nizak nivo serotonina u sistemu ne izaziva samo bezvoljnost, već i neke fiziološke smetnje koje obično ne dovodimo u vezu s njim. Na primer, nizak nivo ovog hormona izaziva:

  • probleme s varenjem. Za dobro varenje – crevnu peristaltiku, neophodan je kalcijum kako bi se mišići creva efikasno kontrahovali i tako pomerali sadržaj. A kada je nivo serotonina nizak, ćelije ne proizvode dovoljno kalcijuma.
  • Kako se u našim crevima proizvodi čak 95% serotonina, kada ga nema dovoljno patićemo od zatvora, a ako to stanje postane učestalo, može lako preći u sindrom iritabilnog creva.
  • Bez dovoljno serotonina stalno ćemo osećati umor, bol u mišićima, neraspoloženje, a bićemo podložniji infekcijama i bolestima jer je ovaj hormon veoma bitan i za naš imunitet.

  • Serotonin je važan za naš cirkadijalni ritam, biološki časovnik koji reguliše brojne procese u organizmu uključujući i dnevno-noćni ritam. Zato njegov nedostatak izaziva probleme sa snom, nesanicu, nemogućnost da se dovoljno odmorimo tokom noći, što još više pojačava osećaj neraspoloženja i depresije tokom dana.
  • Jedna od posledica pada nivoa serotonina je osećaj potrebe za slanom hranom, grickalicama i testom.
  • Kada ga nemamo dovoljno, opada nam raspoloženje, pa se manjak serotonina direktno povezuje sa pojavom depresije. Kako se triptofan unosi putem hrane, često je dovoljno pripaziti na ishranu da bi se stanje popravilo.
  • Kako naše telo ima do 14 različitih receptora serotonina, od kojih je najvažniji 5-HT1A, ako on ne funkcioniše odmah ćemo osetiti nervozu, zabrinutost i zebnju. Ali ovaj receptor je takođe zadužen i za lučenje drugih hormona, uključujući i kortizol, kortikosteron, oksitocin, hormon rasta, prolaktin… Dakle, mnogo funkcija našeg organizma zavisi od njega.
  • Serotonin ima glavnu ulogu u nastanku migrena. Iako ova neprijatna glavobolja još uvek nije u potpunosti rasvetljena, ono što je poznato je da je pre početka migrene nivo serotonina obično prvo vrlo visok, pa s početkom napada naglo pada.
  • Nizak nivo serotonina izaziva i poremećaj pažnje, mentalni zamor, nemogućnost koncentracije i pamćenja.

Dakle, nedostatak hormona sreće može prilično da nam zagorča život. Ali verovatno najneprijatnija posledica toga je depresija, razdražljivost, stalni osećaj uznemirenosti, zabrinutosti i mentalnog zamora. Kada smo uvek negativni, zamorni smo i sebi i okolini. Nesreća i nezadovoljstvo nije dobar postament za kvalitetan život. Zato je važno da svom telu redovno dajemo dovoljne količine triptofana. Na našoj trpezi treba često da imamo kvalitetne ribe i morskih plodova, posebno lososa, tune i sardina. Treba da konzumiramo kvalitetnu piletinu, ćuretinu i svinjetinu koje sadrže visoki nivo ove aminokiseline. Ništa manje važni nisu ni jaja i mlečni proizvodi, posebno jogurt i kefir koji će se postarati i za dobru crevnu floru. Mahunarke, orašasti plodovi, banane, jabuke, kivi, i – na radost svih – čokolada, predstavljaju odlične izvore triptofana.

Uz zdravu ishranu, dovoljno fizičke aktivnosti i izlaganja dnevnoj svetlosti, trebalo bi da u svom telu ostvarimo idealan hemijski balans. Ali ako nas neraspoloženje i nesanica ipak dohvate u ova naša stresna vremena, postoji još jedan prirodni način da ih odagnamo: Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji omogućava da lako zaspimo i kvalitetno se naspavamo, da smo tokom dana smireni ali i mentalno bistri, lakše razmišljamo i bolje pamtimo. Jer za sreću se vredi potruditi.

Veruješ li glavom ili srcem?

Jedan od najvažnijih faktora u svakom međuljudskom odnosu je poverenje. Bilo da se radi o partnerskim, roditeljskim, prijateljskim ili poslovnim odnosima, bez poverenja ne možemo daleko stići. Osobe koje nam ulivaju poverenje automatski nam deluju privlačne, lepe, dobronamerne, moralne i principijelne.

Psihologija pravi razliku između kognitivnog i afektivnog poverenja. Kognitivno se zasniva na našem saznanju i dokazima na osnovu kojih prosuđujemo da li nekome možemo da verujemo. S druge strane, afektivno poverenje nastaje na osnovu naše emotivne povezanosti s nekim, osećajem sigurnosti koji nam uliva, kao i svih ostalih prijatnih osećanja koja nastaju prilikom susreta s tom osobom. Narodskim jezikom rečeno, razlika između kognitivnog i afektivnog poverenja je u tome da li nekome verujemo glavom ili srcem.

U našem jeziku reč poverenje ima koren u veri. Vera je nešto neopipljivo, nematerijalno, a ako imamo u vidu veru u religijskom smislu, onda je jasno da se ona pre zasniva na srcu nego na glavi. I brojna istraživanja su pokazala da se poverenje više gradi intuitivno nego racionalno, čak i kada su u pitanju čisto poslovni odnosi. Ali isto tako povezane reči s verom su lakovernost i nepoverljivost. To su dva ekstrema – ljudi koji misle da su svi dobri i, suprotno, da se nikome ne može verovati.

Količina poverenja koju pokazujemo, dakle, u mnogome otkriva naš stav prema svetu oko nas.  Ako ni u koga ne verujemo, onda se neminovno osećamo izolovano i usamljeno, što lako vodi u stanje depresije. Ovakav stav se često gradi najranije u detinjstvu, zavisno od toga da li roditelji od kojih zavisimo umeju da prepoznaju naše potrebe i dosledno ih zadovoljavaju, ili suprotno, zanemaruju nas ili nedosledno reaguju na naše prohteve pa zato od tih najranijih dana, kada smo najranjiviji, stičemo utisak da nemamo na koga da se oslonimo.

Ma koliko mislili da nekoga volimo, ako u njega nemamo poverenja to nije prava ljubav. Ako analiziramo svoju okolinu, osobe koje su nam najbliže su one u koje imamo najviše poverenja, i isto tako, oni u nas. To je odnos međusobnog poštovanja u kom nema mesta sumnjama i uznemirenosti. Odnos koji nas drži u stanju opčinjenosti ali u kom nema poverenja pa smo u konstantnom grču jer očekujemo da će nas naš predmet divljenja izneveriti je daleko od ljubavi.

Poverenje je spona između dve osobe koja obema omogućava da budu to što jesu, bez nerealnih očekivanja. Zato je za njenu izgradnju potrebno vremena i truda, prepoznavanja i uzvraćanja. Kada ga izgradimo, ono nas nagrađuje osećajem sigurnosti i izvesnosti, što je idealna sredina za lični rast i razvoj. Kada se ta spona sruši, kada nas neko izda, ostaje osećaj praznine i izmicanja tla pod nogama.

Potreba da nekome verujemo je iskonska i predstavlja osnovu ljudskog društva jer je duboko utisnuta u našem kolektivnom nesvesnom: ona se prenosi s generacije na generaciju i zapisana je u našim genima. Isto je i sa nepoverenjem: ako su naši preci živeli u okruženju punom nepoverenja, ti modeli će biti preneseni i na nas. Naša je dužnost da takav šablon prepoznamo i potrudimo se da ga promenimo. Samim osvešćivanjem problema započinjemo proces transformacije.

Život je prepun rizika, naročito onih emotivnih. Jedno je sigurno: nećemo uspeti da ga proživimo do kraja a da nas baš niko ne izneveri. Kako da znamo u koga možemo imati poverenja? Možda da poslušamo jednostavan savet pisca Ernesta Hemingveja: Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ je da mu veruješ.

Manjak prirode u telu i umu

Kada ujutru ustanemo i nakon dovoljnog sna se i dalje osećamo umorno, a još kada se ta situacija ponavlja iz dana u dan, shvatimo da nešto nije u redu. Vučemo se kao prebijeni, mesecima, a ako bolje sve saberemo možda čak i godinama. Na poslu ne uspevamo da odradimo sve i mnogo grešimo, već primećujemo da nas kolege gledaju popreko a šef počinje da priča da smo lenji…

Međutim, ovo je vrlo čest problem našeg doba od kog pati čak petina populacije, pa ga je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila u spisak zvaničnih oboljenja: hronični umor. On ne bira godine ni pol, mada najviše pogađa osobe srednjeg doba i dosta češće žene nego muškarce. Takođe, najviše od njega pate osobe u gradskim sredinama, pa samo na osnovu te činjenice već možemo zaključiti da su njegovi glavni uzročnici brz tempo života, ’multitasking’ – obavljanje više zadataka istovremeno, odvojenost od prirode, loša ishrana, zagađenje, nedovoljno kretanje…

Hronični umor obično prate pad imuniteta, hormonalni disbalans i poremećaji nervnog sistema. Pored konstantnog osećaja zamora, čak i nakon intenzivnog perioda odmaranja, hronični umor često prate glavobolje, vrtoglavice, promene raspoloženja, bolovi u mišićima i zglobovima, natekli i osetljivi limfni čvorovi, upala grla, mučnine, lupanje srca, loše varenje, poremećaj spavanja, kao i takozvana ’mentalna magla’ – zaboravnost, rasejanost i nemogućnost koncentracije.

Hronični umor može biti fizički i mentalni, mada je najčešće kombinovan, i jedan okida drugi: dugotrajna fizička iscrpljenost može izazvati psihički umor, ali često i mentalna iznurenost krade fizičku energiju. Nije ni čudo, čovek je kompleksno biće, pa pri pokušaju da se ovo stanje otkloni, moramo razmišljati o telu i psihi zajedno. Dodatnu potvrdu toj teoriji daje činjenica da takvo stanje često prati zdravstvene poremećaje, najčešće one psihosomatske prirode, hormonalni i endokrini poremećaj, astmu, poremećaj rada organa za varenje, dijabetes, artritis…

Kada nam je narušen imuni sistem, obično odmah nastupa i hronični umor, što potvrđuje i iskustvo tokom pandemije virusa korona, kovid-19. Naime, jedan od tu uvek prisutnih simptoma je osećaj intenzivnog umora koji može potrajati i mesecima nakon ozdravljenja. Dodatnu so na ranu u uslovima izolacije i socijalne distance sipa i emotivni umor, koji pojačava osećaj usamljenosti i otuđenosti.

Kao što vidimo, umor može pogoditi sve sfere našeg života. A mi ćemo ga još više pojačati preteranim unosom kofeina, nikotina, alkohola i nezdrave hrane, predugim boravkom pred ekranima, bilo televizijskim, kompjuterskim ili mobilnih telefona, premalim izlaganjem sunčevoj svetlosti, nedovoljnim ili nepostojećim šetnjama u prirodi, nedostatkom kvalitetnog druženja, dobrih knjiga ili nama prijatnog sporta.

Hronični umor je ozbiljno stanje koje se ne sme zanemariti, pa osim konsultovanja stručnjaka i promene stila života koji je do njega doveo, jedan od najboljih načina da mu se suprotstavimo je da unesemo više prirode u svoju svakodnevnicu. Uz šetnje po šumi i uz obale reka, prirodi se još možemo približiti i pomoću lekovitog bilja. Iz Herba Svetove biljne laboratorije stižu tri predloga za borbu protiv hroničnog umora:

Optima Forma je borac protiv fizičke i mentalne iscrpljenosti koji pomoću tri lekovite biljke pomaže da lakše utonemo u san, kvalitetnije spavamo i probudimo se orni za novi dan. Ovaj prirodni preparat eliminiše posledice stresa i napetosti, ali i otklanja ’mentalnu maglu’.

Femisan A plus maka kapsule za žene u reproduktivnom periodu štite hormonalni balans ali i podižu nivo energije, jačaju imunitet i pomažu da se telo adaptira i lakše odupre štetnim posledicama stresa.

Alfa Aktiv, kapsule za odrasle muškarce balansiraju nivo testosterona, jačaju imunitet, podižu energiju i raspoloženje, štiteći pritom i srce i krvne sudove.

Zver koja nas grize iznutra

Srce vam jako lupa, obliva vas hladan znoj, tresete se kao prut, zadihani ste kao da ste istrčali maraton, gušite se, čini vam se da ste iskoračili iz svog tela i da svet oko vas nije stvaran, muka vam je, ophrvao vas je veliki i nerealni strah, imate osećaj da ćete pasti u nesvest, ili, još gore, ubeđeni ste da ćete umreti…
To je ’samo’ napad panike. Može vas iznenaditi u potpuno bezazlenim situacijama, dok se vozite gradskim prevozom, sedite kod kuće, ili čak i tokom sna. Vrlo je neprijatan i zastrašujući, a i kad prođe, ostavlja vas u stalnom strahu da će se ponoviti. Stvar postaje gora kad odete kod lekara koji vas detaljno pregleda pa vam saopšti da vam nije ništa. I onda okolina počne da veruje da ste hipohondar.

Napad panike dolazi iznenada, uz teskobu i strah koji vas potpuno zaposedaju i tada niste u stanju da razmišljate racionalno. Uz nalet adrenalina, prate ga i fizički simptomi, lupanje srca, zadihanost, mučnina… Može se desiti svakome od nas, ali žene su mu duplo sklonije od muškaraca, iz neobjašnjenih razloga. Obično traje desetak minuta do pola sata i ostavlja svoju ’žrtvu’ u stanju potpune iscrpljenosti.

Ako se napadi panike spontano ponavljaju tokom dužeg perioda, počinjemo da strepimo od sledećeg napada i da izbegavamo ljude i javna mesta. I tako već gazimo u složenije stanje koje se u psihijatriji zove panični poremećaj. Napadi panike mogu biti pratioci drugih mentalnih i fizičkih poremećaja, kao što su poremećaji u ishrani, poremećaji spavanja, poremećaj ličnosti ili problemi sa varenjem -gastroezofagealni refluks ili iritabilno crevo.

Ali iako nam deluje da se napad panike dešava spontano i bez razloga, postoji niz poznatih okidača: stres na poslu ili u porodici, selidba, smrt bliske osobe, stresna vožnja, neprijatne društvene situacije, odvikavanje od alkohola ili droge, konzumiranje previše napitaka koji sadrže kofein, kao i hronična oboljenja – dijabetes, srčane smetnje, iritabilno crevo, astma ili poremećaji rada štitaste žlezde. Naravno, i svi ovi ’telesni’ poremećaji imaju psihosomatske uzroke.

Iako napadi panike nisu u potpunosti naučno objašnjeni, istraživači smatraju da oni u osnovi predstavljaju odgovor ljudskog organizma na potencijalnu opasnost, takozvanu reakciju ’bori se ili beži’ koja je našim precima hiljadama godina omogućavala opstanak u surovoj prirodi. Kada bi jednog takvog našeg pretka pojurio medved, nalet adrenalina bi mu pomogao da u sekundi instinktivno reaguje i nađe najbolje rešenje da preživi. Njega bi pratilo lupanje srca i ubrzano disanje, što je imalo istu svrhu, da telo dovoljno opskrbi kiseonikom i da mu nadljudsku snagu i brzinu.

Nažalost, danas neke životne situacije posmatramo kao što je nekada naš predak video napad opasne divlje zveri. Iako nam stresne situacije ne ugrožavaju direktno život, one ostavljaju velike posledice po naše telo i psihu. Kod svakoga od nas konstantne stresne situacije traže ventil i ispoljavaju se na različite načine. Reklo bi se da nas taj opasni medved grize iznutra, a mi čak nismo u stanju da sagledamo ko nam je neprijatelj. I tako, dok nam se gomilaju stresne obaveze, konfliktne situacije i traumatični događaji, mi pokušavamo da ’plivamo’ dalje, kao da se ništa ne dešava, sve dok jednog trenutka naše telo ne kaže dosta!

Ako vas zadesi napad panike, najvažnije je da umete da ga prepoznate. Kada postanete svesni da se vaša psiha poigrava s vama, bićete u stanju da se izdignete iznad situacije i preuzmete kontrolu. Za to postoje mali trikovi. Jedan od najvažnijih je disanje. Ubrzano disanje i zadihanost nas samo još više gura u paniku, i zato moramo ovladati svojim dahom. Najjednostavniji recept je da se koncentrišemo na disanje, da budemo potpuno prisutni uz udah i izdah. Možemo disti na usta ili nos, udahnuti dok brojimo do četiri, zadržati dah dve sekunde, izdahnuti brojeći do četiri i zadržati dve sekunde, pa tako u krug. Kada smo usredsređeni samo na svoj dah, nema mesta za druge misli koje inače samo ’dosipaju ulje na vatru’. Na ovaj način ćemo sprečiti i mogućnost da, usled prevelike zadihanosti, hiperventiliramo i padnemo u nesvest.

Uz fokus na disanje možemo zatvoriti oči, što će nam pomoći da izbegnemo sve druge stimulanse oko sebe. Da odagnamo negativne misli mogu nam pomoći druga čula: osećaj tkanine pod prstima ili tla pod našim stopalima, miris lavande ili kucanje sata. Kada ovladamo disanjem, možemo svoj um usmeriti na mišiće, jedan po jedan, od temena ka stopalima, i svesno ih opuštati, posebno se zadržavajući na onima koji su se najače stegli. To su obično mišići vilice, ramena i ekstremiteta. Nakon što opustimo mišiće sledeći korak je da zamislimo sebe na nekom prijatnom mestu, bilo da je to neka egzotična plaža, šuma ili mesto na kom smo se u detinjstvu osećali sigurno i bezbedno. Sve vreme treba da zadržimo svest da je stanje kroz koje prolazimo trenutno i da će uskoro proći.

Ovu jednostavnu meditaciju možemo praktikovati i kada nemamo napad panike, kako bismo sprečili da nas stres uzme pod svoje. Napade panike nećemo sprečiti strepeći od njih, naprotiv. Zato je bitno da preuzmemo kontrolu nad sobom i svojim reakcijama. Mnoge drevne veštine, poput joge ili ći gonga, bave se ovakvim meditativnim metodama opuštanja. A u tome nam dodatno može pomoći i lekovito bilje. Valerijana, hmelj i matičnjak su biljke koje su se oduvek koristile za ublažavanje anksioznih stanja, poremećaja sna, reakcija na stres i depresija, a pritom, za razliku od modernih sintetičkih lekova, neće nas umrtviti i uspavati, već će nam pospešiti koncentraciju i elan.

Kombinacija te tri biljke ušla je i u savremeni a pritom potpuno prirodni preparat Optima Forma. Ove kapi bez konzervansa i veštačkih aditiva mogu nam se savršeno uklopiti u moderan način života jer nemaju nikakve kontraindikacije, a jednostavno se koriste. Uveče će nam omogućiti zdrav i okrepljujući san a tokom dana odličnu koncentraciju i pamćenje, kao i sposobnost da se izborimo sa stresom i anksioznošću. Uz svest i ovo biljno trojstvo lako ćemo se izboriti sa zverima koje nas grizu iznutra.

Naš čuvar ili kočnica

Nema čoveka koji ne oseća strah, i zahvaljujući njemu naša vrsta je uspela da opstane tokom istorije. Strah nam je pomagao da prepoznamo pretnje, pobegnemo od predatora i sakrijemo se od prirodnih nepogoda. Danas nema šanse da nas pojuri sabljozubi tigar, ali strahovi su i dalje tu, i često nas mogu kočiti i sprečiti da krenemo u akciju i da živimo život kakav želimo.

Ali, imamo dobre vesti: postoje samo dva straha koja su urođena: strah od pada i strah od snažnih zvukova. Svi ostali su stečeni. Šezdesetih godina prošlog veka rađena je studija na bebama od 6 do 14 meseci i mladuncima životinja. Kada bi se našli na površini koja je delom neprozirna, a delom od pleksiglasa, i bebe i mačići bi se držali onog neprozirnog dela, zaustavljajući se čim bi stigli do granice gde počinje prozirni pleksiglas. Ovo nije važilo za pačiće, iz jednostavnog razloga što patke mogu da lete. Naš urođeni strah od pada sa litice sačuvao je milijarde života tokom istorije.

Strah od snažnih zvukova ima za cilj da nas prepadne i natera da bežimo ili da se sakrijemo, jer se očigledno sprema neka opasnost. Još neki strahovi su zapisani u našim genima, na primer strah od zmija i pauka. To je dokazao drugi eksperiment na šestomesečnim bebama bezbedno smeštenim u krilima svojih roditelja koji su imali tamne naočare kako ne bi uticali na rezultat istraživanja. Kada su im istraživači pokazivali razne slike, zenice beba bi se posebno proširile kada bi ugledale slike zmija i pauka. Širenje zenica je rezultat moždane reakcije, konkretno onog dela mozga u kom se procesuira stres. I to je potpuno logično, jer smo tokom evolucije, oko 60 miliona godina, morali da delimo ovu planetu i sa otrovnim životinjama kao što su zmije i pauci. Strah od ovih bića koji se prenosio s generacije na generaciju spasao je mnoge živote. Ipak, druge studije su pokazale da neka deca uopšte ne pokazuju strah u prisustvu zmija, što objašnjava činjenicu da ih se mnogi danas panično plaše, dok ih neki drže kao kućne ljubimce.

I tu dolazimo do druge vrste straha, onog stečenog, naučenog. Zapravo, biće da je naš strah od zmija i paukova pre stečen, jer dete od malena od svojih roditelja i okoline dobija signale da bi trebalo da se plaši tih životinja. Kako odrastamo i starimo, strahovi u nama bude asocijacije. Na primer, ako se u nekom trenutku života prepadnemo kada u vreći zateknemo zmiju, kasnije nam sam pogled na vreću može izazvati istu dozu straha.

Kada se nađemo u opasnoj situaciji koja izaziva strah, naš mozak reaguje na dva načina: amigdala dobija signale iz naših čula – vida, sluha, mirisa, i podstiče naglo lučenje adrenalina od kog nam se uzlupa srce i počnemo da se znojimo. Da se samo amigdala pita, večito bismo samo bežali, na svaki preteći zvuk ili prizor. Ali tu je i još jedan mehanizam, onaj koji se obrađuje u cerebralnom korteksu, koji nam omogućava da razumno procenimo situaciju. Cerebralni korteks je taj koji nas navodi i da se upuštamo u uzbudljive aktivnosti, od ekstremnih sportova preko kockanja i prejedanja, jer podstiče lučenje dopamina, hormona sreće.

A kad smo kod potrebe za prejedanjem, i ona potiče od jednog davnašnjeg straha – od gladi. Naši preci, pre nego što su naučili da love, bili su strvinari. Čekali bi da predatori ubiju neku životinju, pojedu koliko im treba i odu. Tada bi jeli i prejedali se na brzinu dok se ne pojavi neka druga opasna životinja i otera ih. Prejedanje je tada imalo savršenog smisla i omogućilo im je opstanak. Apsurd naše civilizacije je da su upravo danas gojazne osobe imale pretke koji su se najbolje prilagodili i bili majstori preživljavanja jer im nije bilo potrebno previše kalorija kako bi održali potrebnu telesnu masu. Oni koji su imali veoma brz metabolizam i brzo sagorevali kalorije brzo bi umirali od gladi. Naše kuburenje s kilogramima je nekome davno tokom istorije omogućilo opstanak.

Još jedan logičan strah koji ima korene u istoriji je agorafobija, strah od otvorenog prostora. Dokazano je da čovek nije jedino biće koje ga ima, već je to mehanizam koji mnogim životinjama omogućava opstanak. Dovoljno je da posmatramo miševe i pacove da lako uočimo da se uvek kreću blizu zidova i čim imaju priliku zavlače se što dalje od našeg pogleda. Ako su na otvorenom, bilo da su zalutali u našu kuću ili su u polju, lako mogu postati plen predatora iz vazduha ili sa zemlje.

Suprotno otvorenom prostoru, klaustrofobija je strah od zatvorenog ili malog prostora, kao što je lift. Nekada davno, čovek sateran u pećinu ne bi imao mnogo šanse u susretu sa opasnim zverima. Mali prostor znači da nema mnogo načina da se pobegne. I zato danas, neki od nas počnu da se guše u liftu dok im srce besno lupa.

Deca imaju mnogo više strahova od odraslih, najviše strah od napuštanja i strah od nepoznatih ljudi. On je trik prirode da natera ’mladunce’ da ostanu blizu majke od koje im zavisi opstanak. Strah je u ovom slučaju dobar čuvar dece. Kako odrastamo, tako se postepeno oslobađamo strahova. Ali neki nam ostaju, često u podsvesti, i kasnije tokom života nas sprečavaju da živimo punim plućima – postaju naše kočnice. Srećom, brojne studije su pokazale da se svojih strahova možemo osloboditi jednostavno: ako im se redovno izlažemo. Kako to činimo, raste i naš nivo tolerancije prema njima. I, na kraju, u situacijama kada pokažemo hrabrost, to nije zbog nedostatka straha, već spremnosti da se s njim suočimo.