Tag Archives: Optima Forma

Iskustva, ne stvari!

Kada bismo ljude sa različitih meridijana pitali šta je potrebno za sreću, sigurno bismo dobili niz najrazličitijih odgovora. Neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, kao što je, na primer, čista, tekuća voda, drugima su samo nedostižan san. Našim majkama i bakama sreća je bila kada je u kuću stigla prva veš mašina. Nekome ko je gladan, sreća je pun stomak, bolesnom – zdravlje, zarobljenom – pogled na široko nebo… A nekome, nažalost, sva blaga ovog sveta nisu dovoljna da oseti radost življenja.

Apsurdno je da sa porastom komfora i relativnom eliminacijom nemaštine i teških bolesti, u današnje vreme i u našem podneblju nivo sreće zabrinjavajuće opada. Kako nam se otvore jedna vrata, tako zaboravljamo da istrajemo u zahvalnosti već odmah prelazimo na sledeću lestvicu zahteva, a sami zahtevi su sve više materijalne prirode. Jedan od omiljenih ’lekova’ za tugu i depresiju u današnje vreme je postala kupovina, i zbog toga niko srećniji od velikih trgovinskih lanaca. Zapravo, mogli bismo reći da se takva logika upravo masovno podgreva da bi se održao potrošački mentalitet, jer ipak mi živimo u konzumentskom društvu. A šta se dešava kada kupimo novu stvarčicu od koje očekujemo da će nas oraspoložiti? Nivo zadovoljstva i ushićenja naglo skače, ali ubrzo isto tako naglo i opada. Osim inicijalnog nezadovoljstva, sada se može javiti i osećaj griže savesti što dragoceni novac trošimo na potpuno bespotrebnu stvar koja je izgledala divno u izlogu, ali kako smo je doneli kući, sagledali smo sve njene mane.

Tim problemom pozabavio se i Tomas Gilović, američki psiholog a naše gore list, istražujući na Univerzitetu Kornel načine kako da se otrgnemo potrošačkog poriva. Ovaj autor niza knjiga koje se bave socijalnom psihologijom, procesom donošenja odluka i bihevijoralnom ekonomijom, proučavao je uticaj kupovine na sreću, odnosno naše poimanje sreće, i objavio rezultate svog istraživanja 2014. godine u radu interesantnog naslova: Predivni život: eksperimentalna potrošnja i potraga za srećom.

Elaborat počinje izjavom čuvene glumice Bo Derek: ’Ko god je rekao da novac ne može kupiti sreću, jednostavno nije znao gde treba da ide u šoping’. Gilović, pre svega, pravi razliku između eksperimentalne i materijalne kupovine: ova prva nam donosi životno iskustvo, a druga materijalna dobra. I, šta je zaključak? Dok nas materijalna kupovina može još više gurnuti u ambis, eksperimentalna kupovina  nam donosi dugotrajnu i postojanu satisfakciju, ali to nije sve. Ona ima sposobnost da nam jača društvene odnose, igra veliku ulogu u stvaranju ličnog identiteta, smanjuje potrebu da se poredimo s drugima za razliku od materijalne kupovine, rečju, kada novac trošimo na iskustva, gradimo sebe i svoju ličnost, postajemo kvalitetniji ljudi i samim tim i naša okolina ima više koristi od nas. A nivo sreće i zadovoljstva logično raste.

Osim toga, materijalna bogatstva koja stičemo, sa sobom nose i večitu brigu da ih ne izgubimo. Iskustva koja ’kupimo’ niko ne može da nam oduzme. I jedno od takvih iskustava, kojim se i Gilović pozabavio, jeste putovanje. Zapravo, na kraju svog elaborata, zaključak je da bi Bo Derek najbolje prošla u šopingu ako, umesto da se zaputi u robnu kuću, kupi kartu do neke egzotične plaže.

Kada se radi o iskustvima i putovanjima, dolazimo sada do potpuno drugog istraživanja, koje spaja psihologiju i genetiku, a koje pokušava da pruži odgovor na veoma logično pitanje: zašto neki ljudi ili pripadnici nekih naroda stalno svojevoljno i rado putuju, dok drugi nemaju baš nikakvu potrebu da se udalje iz svog malog gnezda. Pred sam početak našeg milenijuma, Čaunšeng Čen, profesor s Univerziteta Irvin u Kaliforniji, pozabavio se detaljnije otkrićem da je gen DRD4, povezan inače sa nivoom dopamina u mozgu, upravo taj koji nam daje stalnu želju da putujemo i lutamo. Nakon istraživanja, Čen je došao do zaključka da se mutant ovog gena, DRD4-7, mnogo češće javlja u modernim društvima koja su nekad migrirala iz daleke postojbine u Africi, i prilikom te migracije prešla veoma velike razdaljine. Po Čenu, što dalje žive od Afrike, pripadnici civilizacija su verovatnije nosioci mutanta gena, zbog kog imamo urođenu radoznalost, pundravce i tabane koji nas stalno svrbe. Ovu teoriju potvrdio je Dejvid Dobs koji piše naučne tekstove za National Geographic, a koji je dodatno elaborirao da osobe s ovim mutiranim genom imaju veću sklonost da rizikuju, istražuju nove predele, ideje, hranu, međuljudske odnose, ali i probaju drogu i alkohol. Nosioci ovog gena su avanturisti.

Ako malo razmislimo o istoriji naših krajeva, kroz Balkan su prošpartali mnogi putnici-namernici. Verovatno najsrećniji među njima bili su stari Vinčanci, koji su još pre pet milenijuma peške redovno prelazili rutu od današnjeg beogradskog prigradskog naselja do Soluna kako bi trgovali i prikupljali nove tehnologije, a arheološka istraživanja su potvrdila da ovaj narod čitava dva milenijuma nije uopšte ratovao, jer nikakvo oružje prilikom iskopavanja nije pronađeno. Nivo dopamina u mozgu starih, miroljubivih Vinčanaca mora da je leteo do neba.

Iako ova teorija nije u potpunosti potvrđena, ono što je sigurno je da nam putovanja proširuju vidike, nivo svesti, znanja, smanjuju predrasude, pomažu da druge ljude i običaje prihvatimo, dobijemo nove ideje za rešavanje sopstvenih problema, i sveukupno, doživimo visok i postojani nivo zadovoljstva. I svakako, jednog dana kada  ostarimo, sigurno nećemo zažaliti što smo mnogo putovali. Zato moramo mudro ulagati svoj novac, koliko god da ga imamo, u ono što nas čini boljima, umesto u stvari koje će izazvati zavist u komšiluku, a prazninu u našoj glavi i duši.

Agresija maskirana u dobročinstvo

Sigurno najdelotvorniji način da čovekom manipulišete je da to što mu namećete predstavite kao uslugu. Ovu metodu je verovatno nesvesno koristio i pećinski čovek, a u naše vreme usavršena je do krajnjih i globalnih razmera. Jedan od najgorih primera lažnog dobročinstva kome smo danas svedoci je izazivanje rata i nemira u zemljama trećeg sveta u kojima strada najviše civila, pod izgovorom da su neophodni ’kako bi se zaštitili nedužni civili’. I ne čudi što takva taktika dolazi baš iz zemalja u kojima je marketing vrhunski razvijen. Ista metoda koristi se da nam se proda i proturi gomila bespotrebnih stvari, a da toga uglavnom nismo svesni.

I na užem, ličnom nivou, svako od nas oko sebe ima ’dobročinitelje’: svekrvu koja insistira da nedeljom obavezno dolazite kod nje na ručak, ’da vas oslobodi kuvanja’, prijatelja koji vas prijatno iznenadi pozivom kada je čuo da ste bolesni, ali se razgovor pretvori u teleprezentaciju proizvoda koje je nedavno počeo da prodaje, nenajavljene goste koji vas ’časte’ svojim prisustvom usred najnezgodnijeg trenutka ili ceo dragoceni vikend… Neki to rade svesno, neki nesvesno, ali osećaj koji nam takvi ljudi izazivaju je uvek isti: naša etika i vaspitanje nas teraju da se smešimo i istrpimo ih, dok nam instinkt kaže da pobegnemo, zavučemo se u neko skrovito i pusto mesto i vrištimo iz sveg glasa. Dakle, ono što nam ’dobročinitelji’ izazivaju je jaka frustracija.

Svetske religije propagiraju dobročinstvo, ali u pravom, iskonskom obliku: čini dobro i ne očekuj ništa zauzvrat. U suprotnom to nije dobročinstvo već trgovina. Kao i sve iskonske vrednosti, i ovom se lako manipuliše. Ali postoje situacije kada se dobročinstvo otima kontroli: pomaganje drugima je primarno i neophodno do te mere da se zanemaruju sopstvene potrebe, čak i najosnovnije. Takozvani kompleks spasitelja je čest u romantičnim vezama, kada jedan partner žrtvuje sve kako bi ’izvukao’ drugog koji je alkoholičar, kockar, promiskuitetan, patološki lažov, ili jednostavno manipulant. ’Spasitelj’ će uvek nalaziti izgovore za partnerove nerazumne ili nemarne postupke i pravdati ih teškim detinjstvom, nedostatkom novca ili potrebama koje su ’jače od njega’, a u osnovi ovakvog odnosa zapravo leži nedostatak ljubavi prema sebi i strah od napuštanja. I to je zatvoreni krug. Povlađivanjem i nalaženjem izgovora ’spasitelj’ samo jača kod partnera loše osobine, a ovaj sve manje ima potrebu da se menja, jer zašto bi, ovako mu je savršeno. Ali iako spasitelj na prvi pogled deluje kao žrtva, on je zapravo agresor. Negujući tuđe negativne osobine, on bliskoj osobi uskraćuje najbitniju mogućnost – da se promeni.

Još jedan primer ovakve agresije, i verovatno najteži jer nas može snaći od najranijeg detinjstva, je odnos roditelj-dete. ’Sve sam ti dao, a ti mi ovako uzvraćaš’, čest je vapaj roditelja koji sebe doživljava kao dobročinitelja i žrtvu, a zapravo je agresor koji svom detetu ne dopušta da odraste. Kada vas veže upravo onaj koji vam je od prvih dana usadio sopstvene moralne principe i osećaj krivice, veoma je teško isukati mač svesti i preseći pupčanu vrpcu.

Odnos u kome je jednom dobro a drugom loše je nefunkcionalan odnos, i to bi trebalo da nam bude vodilja svaki put kada naiđemo na lažnog dobročinitelja. Lažni dobročinitelji jednostavno nisu dobri po naše mentalno zdravlje, i moramo imati pre svega dovoljno svesti da ih prepoznamo, snage da im se odupremo i taktičnosti da ih diplomatski odbijemo a sebe zaštitimo od osećaja krivice koji nam nameću.

Kada malo bolje analiziramo postupke nama poznatih dobročinitelja-agresora, primetićemo da su prilično predvidivi. To je odlično, jer nam daje mogućnost da se unapred pripremimo. Prva stvar na kojoj moramo raditi smo mi. Moramo sebe podsetiti na činjenicu da smo sami za sebe odgovorni, da se neće pojaviti niko ko će nas spasiti. Potom, potrebno je da tražimo rešenja koja su trajna. I na kraju, moramo se pomiriti s činjenicom da nas jednostavno ne mogu svi voleti. Zapravo, čovek s najvećim integritetom ima najmanje obožavatelja. Onaj koga baš svi vole je krajnje sumnjiv. Postoji samo jedna osoba čija nam je ljubav neophodna: mi sami.

’Voli sebe toliko da uvek možeš da prepoznaš kada se neko prema tebi loše ophodi.’

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han

Očekivanja su prezir s predumišljajem

Upoznali smo nekoga ko nam se na prvi pogled dopao, i onda se naš mozak bacio na posao. Toj osobi dodali smo toliko izmišljenih osobina da, pri sledećem susretu, nismo mogli da je prepoznamo. I onda, umesto da shvatimo razmere sopstvenog suženja svesti, uradili smo suprotno: počeli smo da tu osobu, ni krivu ni dužnu, preziremo.

’’Ne postojim na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, kao što ni ti ne postojiš da ispunjavaš moja’’. Brus Li.

Koliko puta smo bili žrtve nečijeg očekivanja? Sigurno bezbroj, od najranijeg detinjstva. Roditelji su prvi koji od nas mnogo očekuju. Još dok smo u stomaku već znaju kojom profesijom ćemo se baviti. A kada smo mali, veoma nam je bitno da nas vole i odobravaju. I tako se od malena učimo da igramo po taktu tuđe muzike.

Ako sebi bliske i voljene ljude raščlanite na proste činioce i probate da izanalizirate šta je to što vas vezuje, verovatno ćete doći do zaključka da je to činjenica da vas prihvataju. Takve kakvi ste. Rečju – nemaju od vas očekivanja. To ne znači da je ljubav bezuslovna i da možete da im se penjete na glavu. To znači da oni poštuju vaše izbore i vašu ličnost. Očekivati od nekoga da se ponaša u skladu sa vašim, umesto sopstvenim potrebama i načelima, najgora je vrsta invazije na tuđ život.

Nažalost, potreba za tuđim odobravanjem ne napušta nas ni kada za sobom ostavimo detinjstvo. Uvek u nama čuči neka mala ili velika nesigurnost koja nas tera da preispitujemo svoje ponašanje, čak i kada nam intuicija jasno prepoznaje predatora koga treba da se klonimo. Ali predatori imaju svoje perfidne taktike. Ući će polako u naš život, deliti nam komplimente, nametati svoje stavove, i kada vide da nema otpora, baciće se u napad. Agresivno će nam kontrolisati život, insistirati na aktivnostima koje oni osmisle, zahtevati da im posvetimo vreme i pažnju i stavimo ih iznad svih svojih obaveza, i sve to predstaviti kao našu svetu dužnost. Kada pružimo otpor, sledi naredni proces: koprcanje žrtve i sve jači stisak predatora.

Kada predator shvati da osoba koju je izmislila u svojoj glavi i prilepila nam je ne ispunjava njihova očekivanja, počinju igre. Jedna od omiljenih igara je omalovažavanje i udar na naše samopouzdanje. Svi komplimenti kojima su nas do nedavno obasipali sada su suprotni: mi smo najgori, glupi, lenji, asocijalni, nekulturni, jer ne radimo to što oni žele. Sledeća igra koja ima za cilj da udari na emocije je izigravanje žrtve. Juče su uvređeno okretali glavu od nas, a danas već očekuju da se oduševimo kada ih ugledamo, i kada oduševljenje izostane, usne počinju da podrhtavaju a oči da se pune krokodilskim suzama. Još jedna popularna igra je bes i neuračunljivo ponašanje koje se nama nabacuje na nos, jer mi smo krivci, da smo bili poslušni, takvo ponašanje ne bi bilo izazvano…

Odlomak iz Bernove knjige ‘Koju igru igraš?’

Mnoge od ovih ’igara’ opisao je psiholog Erik Bern (1910-1970), tvorac teorije transakcionalne analize. On je smatrao da se najbolji uvid u ličnost čoveka može dobiti iz socijalnih interakcija, čija je jedinica mere transakcija, i mapirao je aktere društvenih odnosa u tri grupe: Roditelj, Odrasla osoba i Dete. Kada osobe čiji je ego u nekom od ovih stanja dođu u dodir, njihovo ponašanje i odnosi se odvijaju na osnovu šablona koja se ponavljaju u svakodnevnom životu. Bern je ’igre’ objasnio u svom vrlo zanimljivom štivu Koju igru igraš?, u kom se svako od nas može prepoznati.

Bernove ’igre’ su nešto iz čega obe strane profitiraju. Čak i osoba koja liči na žrtvu izvlači neku vrstu koristi i dokazuje svoju poentu. Ali iako je Bern tvrdio da su ma kakvi društveni odnosi bolji od izostanka odnosa, mogli bismo reći da je najbolja vrsta odnosa među ljudima – osvešćeni odnos. Da bismo to postigli, treba da umemo da prepoznamo igre.

’’Ne hodaj svojim prljavim nogama po mojoj glavi’’. Leo Buskalja

Razlog što većina ljudi ne živi onako kako želi je nastojanje da svima ugode. Očekivanja su iluzija, i to je bitno da shvatimo, kao i da iza paravana od komplimenata i ’igara’ prepoznamo manipulatora. A ako smo mi ti koji konstantno od drugih gajimo nerealna očekivanja, moramo se spremiti na to da ćemo konstantno biti i razočarani. Jedini način da kroz život idemo zadovoljni je da odbacimo očekivanja. Samo tada nemamo šta da izgubimo, a sve što dobijemo je čist bonus.

Zato moramo da postanemo svesni velikih životnih istina koje nisu nimalo prijatne:

  • Pre svega, život nije fer, i ništa nam ne duguje. Ne postoje događaji koji su fer i nefer. Postoje jednostavno događaji. A na nama je da iz njih izvučemo pouku.
  • Što nas više ljudi voli, to više treba da preispitamo sebe. Ako verujemo da svi treba da nas vole, znači da kroz život idemo prečicama. Osim što treba da ’zaradimo’ tuđe poštovanje, treba i da shvatimo da našu ličnost definišu kako ljudi koji nas vole, tako i oni koji nas ne vole.
  • Ništa nam neće pasti s neba. Za sve moramo da se izborimo, a sve prepreke na koje nailazimo u životu samo su stepenice do uspeha. Očekivanje da nam društvo ili država duguju dobar posao ili lagodno školovanje su znak nezrelosti.
  • Niko nije dužan da se sa nama slaže i da odobrava naše stavove. Nešto što je nama očigledno i stvar zdravog razuma, kod nekog drugog se na osnovu iskustva pokazalo kao suprotno. Jedino što je važno je da tuđe stavove poštujemo. Ako želimo da dokažemo suprotno, najbolje je da to uradimo delima, a ne rečima.
  • Kada od nekoga nešto želimo, ne treba da mu šaljemo telepatske zahteve, već da mu to jasno saopštimo. Mnoga očekivanja zasnivaju se na neadekvatnoj komunikaciji i nespremnosti da saslušamo drugu stranu.
  • Svrha života nije zabava. Život je težak, ali upravo nas teški trenuci oblikuju. Ako sreću odlažemo za trenutke kada će se ispuniti naša očekivanja, propustićemo život. Sreća treba da je konstantna, zabava i radost su trenutna stanja.
  • Nikoga ne možemo i ne treba da menjamo. Samim tim što težimo da nekoga menjamo, izražavamo neuvažavanje njihove ličnosti. Možemo nekome pomoći da bude bolja osoba svojim pozitivnim primerom i inspiracijom, ali nikako ne možemo očekivati da neko promeni svoje stavove samo zarad naših očekivanja.
  • Za većinu naših neuspeha kriv je manjak ličnog samopouzdanja. Ako verujemo da u nečemu nećemo uspeti, već smo ispunili više od pola očekivanja. Isto tako, osuđeni smo na neuspeh ako ’igramo’ prema tuđim očekivanjima a ne prema ličnim stremljenjima.

’’Blagosloveni su oni koji ništa ne očekuju, jer se nikada neće ni razočarati’’. Aleksander Poup

Jedino što treba da očekujemo je da život živimo u skladu sa svojim principima i integritetom. Zvuči jednostavno, ali nije nimalo lako, jer svet je surovo mesto i mnogi će se truditi da nas skrenu s tog puta, iz raznih razloga i pobuda. Očekivanja su kao prećutni društveni ugovor. Ako ga ne odbijemo, smatraće se da smo s njim saglasni. Zato, neka integritet bude naš mač, a svest naš štit dok hodamo kroz bojno polje života.

Vodič za razumevanje introverta

U poslednje vreme svet kao da konačno počinje da razume introverte. Dugo se mislilo da su to nedruštveni, namrgođeni, sebični, samodovoljni mizantropi. Verovatno je činjenica da su danas neki vrhunski biznismeni, glumci i vrlo uticajne osobe introverti počela da menja pogled na ovu grupu ljudi. Sada je jasno da su introverti nepravedno optuživani, pre svega zato što je ovaj pojam bio nejasan ili je pogrešno tumačen.

Pojmove ’introvertnosti’ i ’ekstravertnosti’ skovao je čuveni psiholog Jung početkom prošlog veka. I u samom startu ih je lepo objasnio: razlika između ova dva tipa ličnosti je u tome kako reaguju na socijalne interakcije: introverte duži boravak u većoj grupi ljudi može potpuno iznuriti, dok će ekstroverti u istoj situaciji ’napuniti baterije’. Naravno, pošto se na žurkama i masovnim okupljanjima ekstroverti osećaju kao kod kuće, logično je da će biti popularni i zaduženi za stvaranje atmosfere, dok će ekstroverti malo proćaskati iz čiste kurtoazije i ubrzo težiti da se povuku na mesto gde je manja gužva i buka. Otud i etiketa da su stidljivi, nesigurni i nedruštveni.

Introverti uglavnom ne vole da ćaskaju o nevažnim stvarima, ali će se rado uključiti u razgovor kada se pokrenu teme koje su im zanimljive. Pošto nemaju potrebu da se ističu, ako se nalaze u grupi gde ima ljudi koji vole da upadaju u reč i dominiraju, obično će se povući i neće se ni truditi da sagovornika opovrgnu. Ako se takav razgovor oduži, osetiće potrebu da se i fizički udalje. Introverti često deluju stidljivo ili čak i nepristojno baš iz tog razloga. Ali ako im priđete ’1 na 1’, shvatićete da itekako imaju šta da kažu i da su često osobe od integriteta. Svoje stavove više vole da dokažu delima nego rečima.

Introverti su često filantropi i tiho rade u korist društva. Veoma su odani prijatelji i kada neko zasluži njihovo poverenje uzvraćaju ga višestruko. Takođe, obično su visoko moralni jer razmišljaju svojom glavom i ne prate slepo popularne trendove. Pošto više vole udobnost svoje dnevne sobe od masovno posećivanih mesta za zabavu, često su i načitani i dobro informisani, pravi ’štreberi’, sa kojima se mogu voditi zanimljivi razgovori o najrazličitijim temama.

Introverti su često sami ali retko usamljeni. Zapravo, usamljeni će često biti baš ekstroverti, jer su njima ljudi neophodni kako bi prevazišli svoje probleme, neophodan im je dopamin iz spoljnih stimulansa da bi imali dovoljno energije. Kada ekstrovert ima problem ili je bolestan, obavezno će tražiti društvo. Introvert, baš suprotno, težiće da se povuče. Ekstrovert će satima ’sedeti’ na telefonu i ćaskati s prijateljima i rodbinom, introvert će skočiti do plafona samo na zvuk zvonjave telefona. Ekstrovert će pozvati prijatelje, introvert će poslati poruku. Ekstrovert će napraviti žurku za 20 ljudi, introvert će napraviti sedeljku za 5 najbližih prijatelja. Ekstrovert će stalno prepričavati iste viceve istoj ’publici’, introvert pamti o čemu je pričao i ne ponavlja se. Ekstrovert će radije izabrati žurku a introvert šetnju u prirodi ili popodne u spa centru. Ekstrovert će se obradovati susretu s poznanikom na ulici, ma ko to bio, jer je to prilika da mu ispriča sve šta mu se danas dogodilo, introvert će ga ćesto zaobići u širokom krugu, ne zato što ne voli tu osobu, nego zato što mu nije do priče. Ekstroverti su često neodlučni i imaju potrebu da se konsultuju pre donošenja odluka, dok introverti više vole da sami odlučuju. Introverti su maštovitiji i kreativniji, dok su ekstroverti više skloni avanturama.

Naravno, u praksi nije sve crno-belo. Svako od nas je u nekom procentu i introvert i ekstrovert. A nedavno je skovan i novi pojam – ambivert. To su osobe koje su negde na sredini, imaju osobine oba tipa, društveno su fleksibilni i mogu se prilagoditi, umeju da komuniciraju i umereni su u ponašanju. Ambivertom može postati i introvert koji poradi na svojim društvenim veštinama. Ali ono što je veoma bitno je da poznajemo sebe i svoje granice, jer ma koliko se trudili, introverti ne mogu negirati iscrpljenost nakon prevelikih socijalnih interakcija. Oni jednostavno moraju da nauče kada treba da se povuku i ’uključe punjač za baterije’ u miru svog doma ili u prirodi.

Da je introvertima neophodno da prate svoja pravila, dokazala je i nauka. Jedna studija iz 2012. godine utvrdila je da introverti imaju veću i gušću sivu materiju u nekim delovima prefrontalnog korteksa. To je vrlo složen deo mozga koji je zadužen za apstraktno razmišljanje i donošenje odluka. Kod ekstroverta, s druge strane, utvrđeno je da je siva materija u ovom delu tanja, što objašnjava njihovu tendeciju da više žive u trenutku a manje maštaju. Ekstroverti poistovećuju osećaj nagrade i ličnog ispunjenja sa neposrednom okolinom, dok ih introverti poistovećuju sa svojim mislima i stavovima. Istraživanja su takođe dokazala da premotorni korteks introverta reaguje na stimulanse brže nego kod ekstroverta. Kako je premotorni korteks zadužen za kontrolisanje pokreta i motoriku, ovo otkriće nam daje uvid u razlike u ponašanju, pa i karakteru između ova dva tipa ličnosti.

Ali kakve god naše razlike bile, ono što je bitno jeste da shvatimo da su ljudi takvi kakvi su, i da ih kao takve moramo i prihvatiti. Svet bi bio mnogo siromašniji bez živahnih i pričljivih ekstroverta i tihih, odmerenih ’štrebera’ od introverta. Bitno je da jedni drugima ne lepimo etikete, već da vidimo ono najbolje i poštujemo tuđe potrebe i granice. A osim što treba da upoznamo druge i ostavimo ih na miru, potrebno je da upoznamo i sebe. Introvert koji ne razume sebe biće nesrećan i misliće da nešto s njim nije u redu. Naročito ako živi među ekstrovertima od malih nogu. Ako imate dete koje je tiho i povučeno, priđite mu s respektom: možda baš u njemu čuči neki budući Nikola Tesla ili Bil Gejts.

 

Pijani od ljubavi

Da li je ljubav nebeska emocija ili prosta hemija? Odgovor na to pitanje potražićemo od hormona ljubavi. Oksitocin je nanopeptid, što znači da ga sačinjava devet aminokiselina. Nastaje u hipotalamusu, i oslobađa iz zadnjeg režnja hipofize. I baš ovaj hormon je zaslužan za osećaj bezgranične radosti, privrženosti, zadovoljstva i ispunjenja koje osećamo kada smo zaljubljeni ili kada smo u bliskim, nežnim odnosima sa osobama oko sebe. A da li oksitocin baš možemo izjednačiti s ljubavlju, reći će nam nauka.

Ositocin igra veoma bitnu ulogu u životu svakog čoveka, a ponajviše žena. Upravo on je taj koji omogućava normalan porođaj tako što izaziva kontrakcije materice, ali i mlečnih žlezda, čime pomaže isticanje mleka. On je taj koji pomaže da se majka veže za dete i oseti privrženost i želju da dete zaštiti kao nikoga pre u životu. Ali ne luče oksitocin samo žene, on se stvara i u telu muškaraca i znatno utiče na njihovo ponašanje. Oba pola ga luče tokom orgazma, ali dovoljan je i samo jedan topao zagrljaj da podstakne hipotalamus da ga stvara.

Oksitocin sprečava muškarce koji su u vezi da prilaze drugim privlačnim ženama. Zahvaljujući njemu, partner/ka deluje atraktivnije od drugih, a konflikti u vezi se lakše i pozitivnije rešavaju. Ovaj hormon podstiče darežljivost i poverenje među bliskim ljudima, ali ima povoljnog uticaja i na telesne funkcije kao što je varenje koje usporava, pa manje osećamo glad nego inače, može da ubrza zarastanje rana i regeneraciju epitela, i štiti srce i čitav kardiovaskularni sistem.

On se može uneti i veštačkim putem, pomoću spreja za nos, koji se inače koristi u brojnim kliničkim studijama kojima se ispituje dejstvo hormona. Jedna od takvih studija rađena je na dve vrste voluharica: prerijske i livadske. Iako pripadaju istoj familiji, ove dve životinje imaju potpuno različito ponašanje kad je u pitanju izbor partnera i roditeljstvo: preriska voluharica je monogamna, kada jednom izabere partnera, zajedno prave gnezdo i dele sve roditeljske dužnosti. Livadska voluharica, s druge strane, je neverna, mužjaci napuštaju ženku kada se okoti i traže novu partnerku s kojom se odmah pare. Tokom eksperimenta, veštački primenjen oksitocin je od razvratnog mužjaka livadske voluharice napravio uzornog i vernog muža i oca.

Klinička istraživanja oksitocina pokazala su da se ovaj hormon može upotrebiti kao terapija kod pacijenata koji imaju problem sa komunikacijom i društvenim interakcijama, kod osoba s autizmom, šizofrenijom i anksioznim poremećajima. Međutim, pokazalo se da hormon ljubavi ima i svoju mračnu stranu. Kod osoba koje su inače sklone agresiji, može pojačati nasilničko ponašanje. To je navelo istraživače da uporede dejstvo oksitocina i alkohola. Iako alkohol i oksitocin utiču na različite receptore u mozgu, njihova aktivacija, ispostavilo se, daje iste fiziološke rezultate.

I alkohol i oksitocin pomažu da se opustimo kada smo u društvu, povećavaju našu potrebu da budemo darežljivi, da se vežemo za nekoga, ali i ublažavaju osećaj straha, nelagode i stresa, a povećavaju osećaj hrabrosti i ’razvezuju’ jezik. Zato pijan govori što trezan misli. Ali tu je i njihova tamna strana. Oba utiču na našu sposobnost da tumačimo emocije na osnovu nečijeg izraza lica, pa i da ih pogrešno protumačimo, remete moralno rasuđivanje i pojačavaju rizično, ali i nasilno ponašanje. Otud kockanje i silovanja koja se češće dešavaju u pijanom stanju. Oksitocin takođe može pojačati negativne emocije prethodnih loših emotivnih iskustava, na primer emocije zbog lošeg odnosa muškarca sa svojom majkom u detinjstvu mogu pomoću ovog hormona biti pojačane i preneti se na buduće veze, emotivne ili društvene. Konačan ishod, pokazalo se, zavisi od okoline, odnosno društvenog sklopa.

Da li je ljubav nebeska emocija ili prosta hemija? Koliko god se trudili da razumemo svoje postojanje i proniknemo u tajne prirode, na neka pitanja nikada nećemo imati odgovor. Ali ono što je bitno je da umemo da prihvatimo i na pozitivan način iskoristimo sve lepe stvari koje su nam date. Pa kad osetimo nalet oksitocina, odnosno ’leptirića’, možda je najbolje da sklonimo misli i uživamo u emocijama i svim dobrim propratnim pojavama koje one nose. Darežljivosti, vernosti, privrženosti, ljubaznosti i dobrote nikada dosta. Kada ih imate, delite ih šakom i kapom, jer na taj način dajete svoj doprinos stvaranju boljeg društva.

A kad nas uhvati apatija, ne treba da očajavamo. Jer iako je čudesan, prelep i uzbudljiv, život često nije nimalo lak. Pored svesnog truda da sami podstaknemo dobro raspoloženje, možemo računati i na Optima Formu. To je potpuno prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji će nam pomoći da se lakše izborimo sa stresnim situacijama, depresijom, otežanom koncentracijom, mentalnom i fizičkom iscrpljenošću, ali i da lakše utonemo u san i kvalitetnije spavamo.

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Tišina vrvi od odgovora

Pojam buka ima negativnu konotaciju, a bučna osoba je automatski naporna i neprijatna, i to nije slučaj samo sa našim jezikom. Engleska reč noise potiče od latinskog nausia sa osnovnim značenjem mučnine i gađenja. Buka koja prelazi određenu decibelažu propisanu zakonom prerasta u zagađenje i ugrožava zdravlje. Buka je bauk sa dobrim razlogom.

Nažalost, danas je buka neizbežna, a ne samo da ne možemo da je izbegnemo, već joj često dobrovoljno pribegavamo. Neretko ćemo u gradskom prevozu sresti mlade ljude sa slušalicama iz kojih udara muzika toliko glasna da je ceo autobus čuje. Većina uređaja nas upozorava da kada pojačavamo ton preko izvesne granice možemo oštetiti sluh. Pored izvesne budućnosti sa povećanim slučajevima gluvoće, ono što karakteriše naše doba je pribegavanje buci i izbegavanje tišine. Nije ni čudo, jer naše konzumersko društvo potencira čulne senzacije. Današnjem oku prija šarenilo, do kog najlakše dolazimo putem skrolovanja društvenih mreža. Privlačni izlozi prodavnica su jedan od glavnih aduta za dobru prodaju. Katalozi robnih kuća nas mame da ih listamo iako nam ništa novo nije potrebno. TV ekran je popularniji od knjiga koje su monotone jer sadrže ’samo’ tekst. Žene su neinteresantne ako nisu našminkane…

Čulo ukusa se posebno potencira i hrana koja je najnezdravija je i najkonzumiranija upravo zato što je ukusna. A ukusna je jer sadrži mnoštvo pojačivača ukusa, čak i slane namirnice sadrže šećer jer je ukus tako intenzivniji. Ide se dotle da mnoge od namirnica, naročito slatkiši i slatka pića, izazivaju zavisnost, mnogi su toga i svesni ali nastavljaju da ih konzumiraju. Želja za zadovoljenjem čula je jača i od razuma.

Kada je čulo sluha u pitanju, čini se da je problem dublji i potmuliji. Koliko ljudi danas, čim uđe u kuću, odmah pali TV jer ne mogu da podnesu da budu u tišini? Nije bitno šta je na programu, bitno je da se nešto čuje, bilo šta. I kada odemo u prirodu, umesto da slušamo pesmu ptica, palimo muziku. Kafići na obali mora nisu atraktivni ako ne trešti preglasna muzika. Tišina znači da treba da budemo sami sa svojim mislima. Ako su misli neprijatne, ako smo opterećeni strahovima i nezadovoljstvom, tišina nam nikako neće prijati. Radije ćemo problem maskirati glasnom muzikom.

Nažalost, radimo upravo suprotno od onoga što nam je potrebno. Jer baš je tišina ta koja može da nas uteši, nahrani um i dušu i donese nadahnuće. Naše bučno okruženje nam ne samo guši kreativnost, već i slabi imunitet i sprečava regeneraciju mozga. Buka snažno utiče na mozak i izaziva stres. Zvučni talasi aktiviraju amigdalu, centar naših emocija, što podstiče lučenje štetnih hormona. Stalna izloženost buci može dovesti do povećanog krvnog pritiska, oboljenja kardiovaskularnog sistema, nesanice i tinitusa – zujanja u ušima.

Za razliku od buke koja nam donosi bolest, tišina može da leči. Istraživanja su pokazala da ako provedemo dva sata dnevno u tišini, doprinosimo razvoju ćelija u hipokampusu, delu mozga koji je zadužen za pamćenje i čula. Poremećaj pažnje i smanjena koncentracija takođe se može lečiti tišinom. Kada provedemo neko vreme u okruženju koje zahteva niži nivo čulnih senzacija, dajemo šansu mozgu da povrati kognitivne sposobnosti. Time je na dobitku i prefrontalni korteks mozga koji je zadužen za donošenje odluka i rešavanje problema. Tišina omogućava mozgu da se opusti i prestane sa vrtoglavom obradom gomile podataka kojima je izložen u našoj digitalnoj eri.

Tišina pomaže stvaranje neurona, što u svakodnevnom životu doživljavamo kroz osećaj smisla i životne perspektive koji su nam preko potrebni. Tišinom ćemo se odbraniti od stresa i napetosti, kako psihički, tako i telesno. Nauka nam nije rekla ništa novo – da tišina leči poznato je vekovima. Tišina je prazan prostor. Prostor je dom probuđenog uma, govorio je Buda. Danas je nauka samo potvrdila učenja drevnih duhovnih učitelja.

Tišina nije prazna, već ispunjena odgovorima. I zato, kada život postane težak, glava prepuna misli a odgovora niotkuda, pribegnite tišini. Sklonite sve misli, dišite i jednostavno budite.