Tag Archives: San

Tumaranje pod Lunom

Prosečna osoba provede čak 26 godina života u snu. To je kao da živimo čitav jedan paralelni život, a nemamo ni najmanju ideju gde ga provodimo. Telo nam je u krevetu, a gde je naš um, naša svest? Uz sva saznanja nauke, san nam je i dalje velika nepoznanica, i za bezbroj neobičnih situacija jednostavno nema definitivnog objašnjenja.

Jedna od najneobičnijih pojava vezanih za san je mesečarenje. Poznato i pod imenom somnambulizam, hodanje i obavljanje raznih aktivnosti u snu deluje potpuno paranormalno. Mesečarenje može biti bezazleno, ali i vrlo opasno, jer tada smo apsolutno neustrašivi: ima slučajeva osoba koje su iskakale kroz prozor, hodale po simsu ili čak počinile ubistva tokom sna.

Ono što znamo danas je da se somnambulizam javlja u NREM fazi sna. NREM, skraćeno od ’nonrapid eye movement’, faza je kada oči miruju, za razliku od REM – rapid eye movement, faze kada brzo pomeramo oči dok spavamo. Snovi tokom REM faze su apstraktni, dok su u NREM fazi vrlo jasni i logični, mada, ako se tada probudimo, teško da ćemo se sećati sna. U ovoj fazi aktivnost mozga se maksimalno smanjuje, za razliku od tela koje je još uvek aktivno. Dakle mozak je uspavan, ali telo je budno.

GABA neurotransmiter

Još uvek nije jasno šta izaziva mesečarenje, ali pretpostavlja se da ima veze sa gama-aminobuternom kiselinom, GABA, neurotrasmiterom koji, između ostalog, reguliše i cikluse spavanja, kao i rad mišića tokom sna. Kod dece su neuroni koji otpuštaju GABA još uvek u razvoju, pa su, smatra se, skloniji mesečarenju od odraslih. Ali i kod određenog broja odraslih osoba GABA može biti nedovoljno efikasna. Sklonost ka mesečarenju se u velikoj meri može i naslediti, i dete ima 45% šanse da bude mesečar ako mu je to jedan od roditelja, i čak 60% šanse ako su mu oba roditelja mesečari.

Osim što opušta i omogućava dobar san, gama-aminobuterna kiselina doprinosi i smanjenju masnih naslaga i povećanju mišićne mase tako što prirodno stimuliše hipofizu da luči hormon rasta. Zato su i osobe koje pate od nesanice često sklonije gojenju.

Smatra se i da mesečarenje mogu pojačati emotivni ili psihološki problemi, umor, nesanica, bolest, povišena temperatura, ili stanja poput apnee ili noćnih strahova. Mesečare nije lako probuditi, a nije ni potrebno, dovoljno je samo ih ’preusmeriti’ do kreveta. Često osobe u takvom stanju imaju otvorene oči i bezizražajan izraz lica, a nakon buđenja se ničega ne sećaju, dezorijentisani su, a ponekad mogu biti i agresivni.

I danas, kada znamo sve naučne činjenice vezane za somnambulizam, mesečari nam deluju misteriozno, volšebno i neprijatno. Nekada se verovalo da tokom sna duša napušta telo, pa, ako probudimo mesečara, nikada mu se neće vratiti. Očaranost ovim fenomenom protkala je mitove i umetnost od davnina: mesečare su zaposedali demoni ili više sile, bogovi ili đavoli bi otimali ljude tokom sna, a u srednjem veku se smatralo da je mesečarenje čak i zarazno. Porodice u kojima je bilo mesečara često bi bile izopštene iz društva, jer to je bila kletva, beleg zla ili kazna zbog neispovedanog greha.

Verovatno najpoznatija mesečarka je Ledi Magbet, čuvena Šekspirova heroina, koja noću tumara po zamku pokušavajući da otare krv sa ruku, zapravo da ’opere’ nečistu savest nakon što je svog slabog i povodljivog muža ubedila da ubije kralja Dankana i preuzme škotski presto. Kod Šekspira je mesečarenje ozbiljan poremećaj, neka vrsta melanholije, ’velika uznemirenost mozga’, u skladu sa medicinom u vreme Džejmsa I sa početka 17. veka. Priču o Ledi Magbet za svoju istoimenu čuvenu operu koristi Đuzepe Verdi u 19. veku kada počinje razvoj neurologije i zainteresovanost za podsvesno. Mesečarenje je neuropsihijatrijski poremećaj, odraz anksioznosti ili, još uvek pod uticajem religije, prikrivenog greha.

Ežen Delakroa, Ledi Magbet mesečari

Da je mesečarenje odvajkada povezivano sa poremećajima psihe svedoči i poreklo reči: mesečarenje u našem jeziku je povezano s mesecom, lunom od luna na latinskom, što je u kasnolatinskom evoluiralo u lunaticus, pa preko starofrancuskog lunatique došlo do lunatic u srednjeengleskom, sve usled verovanja da mesec može izazvati ludilo. Reč lunatic i danas postoji u engleskom i označava mentalno bolesnu osobu, ali i ekscentrika, baš kao i naši pojmovi ludak i ludilo koji potiču od ’pomerene pameti’ izazvane mesecom, lunom.

Danas znamo da mesečarenje nije psihijatrijski poremećaj i mogli bismo reći da je Ledi Magbet bila u NREM fazi sna dok je tumarala zamkom, kao i da je verovatno patila od poremećaja ponašanja u REM spavanju – RBD (REM behavior disorder), koji obično pogađa starije osobe i navodi ih da ’odigravaju’ snove, uz pojačanu fizičku aktivnost, pričanje, viku pa čak i agresiju. Neretko, usled ovog poremećaja, inače miroljubive osobe sanjaju da im je život u opasnosti, pa tokom ’samoodbrane’ mogu da povrede i partnera s kojim dele krevet.

Ako 26 godina provedemo u snu, čak dodatnih 7 godina provedemo pokušavajući da zaspimo. To je ukupno 33 godine u krevetu. Nema sumnje da nam je život mnogo lakši ako te 33 godine provedemo u mirnom i okrepljujućem snu. Danas smo stalno pod stresom i kada na kraju dugog i aktivnog dana legnemo u krevet, mozak nastavlja vrtoglavu aktivnost i ne dopušta nam da utonemo u san. Obično tada posegnemo za benzodijazepinima, najčešće prepisivanim psihoaktivnim lekovima. Benzodijazepini deluju tako što se vezuju za GABA – gama aminobuternu kiselinu koja sprečava neuronske nadražaje i na taj način opušta i olakšava san. Međutim, na isti način rade i neke lekovite biljke, na primer valerijana. Valerijana povećava koncentraciju GABA neurotransmitera u procepu između dve nervne ćelije, povećava njeno lučenje i smanjuje ponovni ulazak supstance u ćeliju. Zato ova biljka ima sedativno i anksiolitičko delovanje, smanjuje nervnu napetost, razdražljivost, nesanicu, a može da pomogne i kod odvikavanja od diazepama.

Za razliku od sintetičkih lekova, valerijana nema neželjenih dejstava, ne izaziva fizičku zavisnost a istraživanja su pokazala da povoljno utiče i na lečenje srčane aritmije. Pored valerijane, idealne biljke za lakši san i smirivanje modernog, ’hiperaktivnog mozga’ su hmelj i matičnjak. Ovo korisno trojstvo deo je savremenog, a na tradiciji zasnovanog prirodnog preparata Optima Forma, najboljeg prijatelja nesanicom izmučenog modernog čoveka. Pored lakog i mirnog sna tokom noći, Optima Forma obezbeđuje bolju koncentraciju i pamćenje tokom dana.

Optima Forma, za kvalitetne 33 godine u krevetu, i kad nam luna viri kroz prozor!

Put kroz istoriju kreveta

Krevet je naš mali hram bez koga ne možemo da zamislimo život. Danas znamo da nam je potrebno 7 do 8 sati sna i situacije kada ne možemo dugo da zaspimo, ili se probudimo u sred noći i zurimo u plafon mogu nam pokvariti dan koji sledi. Ugađamo sebi maksimalno, krevet nam je udoban, madrac odabran nakon detaljne ergonomske analize, soba zamračena, provetrena, miriše na aromatična ulja, izolovali smo buku i opet – prevrćemo se i nerviramo. Pripisujemo krivicu modernom dobu koje nam ne da mira i spokoja. Mnoge slavne ličnosti patile su od nesanice: Bendžamin Franklin, Vinston Čerčil, Van Gog, Merilin Monro, a britanski Premijer Erl od Rozberija je 1895. čak podneo ostavku koju je, između ostalog, obrazložio i nesnosnom nesanicom.

Erl od Rosberija koji je patio od nesanice, o čemu svedoče i tamni podočnjaci. Doktori su mu redovno davali morfijum, a pričalo se da je koristio kokain pre čuvenih govora koje je držao u Parlamentu

Ali kako se nekada spavalo? Da li su ljudi imali mira i spokoja da odspavaju osam sati bez prekida u savršenim uslovima? Vratimo se daleko u prošlost:

Arheologija je nama prve poznate krevete smestila u period od 8000 godina pre naše ere. Pronađeni su u pećinama gde su spavala nomadska plemena. Praistorijski kreveti bili su zapravo mala, okrugla udubljenja u zemlji, uz zidove pećina. Naš predak bi sakupio travu i drugo dostupno meko rastinje, ispunio ova udubljenja i tu se smestio postrance, zgrčen. Ovakvo mesto za počinak pre bi se moglo nazvati gnezdom nego krevetom. Plemena koja su stalno bila u pokretu i često noćila na nepoznatoj teritoriji, morala su ritam sna da prilagode okolini, naročito divljim zverima koje su predstavljale opasnost po zajednicu. Zato je sigurno najbezbednije bilo spavati u isto vreme kad i predatori. Teško da je naš predak imao taj luksuz da prati prirodni ritam dana i noći i da se skroz opusti u višečasovnom, dubokom snu.

Još u Odiseji, Homer pominje ’prvi san’. U brojnim zapisima, sve do kraja 18. veka, opisuje se segmentirani san, spavanje podeljeno na dva dela. Nešto posle sumraka, ljudi bi otišli na počinak i odspavali prva četiri sata. Potom bi se prirodno probudili i ostali par sati budni, posvećujući to vreme meditaciji, molitvi, druženju, tumačenju snova, kućnim poslovima ili seksu, ili bi čak išli u posete komšijama. U vreme progona Hrišćana, ovo vreme bi se koristilo za religijske obrede. Nakon toga, utonuli bi opet u ’drugi san’ naredna četiri sata. Jedan medicinski priručnik iz 16. veka savetuje parovima da je najbolje vreme za začeće upravo nakon prvog sna.

Nedavno je otkriveno da jedno pleme u Nigeriji i danas funkcioniše na sličan način, čak koriste fraze ’prvi san’ i ’drugi san’ kojima definišu određena doba noći. Psiholog Greg Džejkobs kaže da je vekovima bilo sasvim normalno da deo noći provedemo u budnom stanju, i da je moderno ubeđenje da moramo odspavati 8 sati u cugu čak i štetno, jer nam svako buđenje izaziva nervozu i anksioznost.

Ulična rasveta je promenila sve. Prva ulična rasveta na gas pojavila se u Londonu 1807. godine

Ako su naši preci sve do nedavno funkcionisali po sistemu ’spavanja u dve faze’, kako se taj običaj izgubio? Istoričar Rodžer Ekirč proučavao je ovu pojavu 16 godina, i došao do zaključka da je glavni krivac za to početak urbanog načina života krajem 17. veka. Pojavom ulične rasvete, svet van sopstvenog doma postao je dostupniji i bezbedniji, i noćni život je ušao u modu. Gradovi su nudili bogatije društvene sadržaje, pa se smatralo da je ležanje u krevetu kod kuće već od sumraka gubljenje vremena. Dolaskom industrijske revolucije uvodi se i celodnevno radno vreme, radnička klasa je iscrpljena pa ne može da priušti da dragoceno vreme za san troši na sitne aktivnosti po kući. Sve više ljudi počinje da pati od poremećaja sna, što dovodi do otkrića prve pilule za spavanje, 1903. godine. Barbital je dočekan s ovacijama, i ubrzo potom masovno zloupotrebljavan.

Ali, vratimo se krevetima. Od praistorijskih ’gnezda’, krevet se tokom istorije menjao, ali mu je osnova sve do nedavno bila trava, odnosno slama. Kod starih Rimljana, bogati su spavali na madracima punjenim perjem, a sirotinja na slami. U srednjem veku, mračnjaštvo je palo i na san. Krevet je bio luksuz: samo srednjovekovni kraljevi imali su svoje krevete koje bi nosili sa sobom gde god bi putovali. Za većinu, ne samo da nije bilo kreveta, već ni spavaće sobe – spavalo se tamo gde se i živelo, u glavnoj prostoriji uz ognjište, na vrećama punjenim slamom. Umesto jastuka, koristio se panj. Čak ni vlastela nije imala zasebne sobe za svakog člana porodice, već bi se svi ukućani okupljali u jednoj prostoriji koju bi delili i sa bliskom poslugom. Čitave porodice spavale bi u jednom krevetu. Kreveti su obično imali četiri stuba i baldahin, što iz estetskih, ali i praktičnih razloga: sprečavali su razne insekte da padaju na postelju sa tavanica.

Najveća pošast u srednjovekovnoj postelji bile su stenice, pa se krevet svake večeri pregledao i trebio. Sve do 19. veka, ljudi su nuždu vršili u noćnim posudama u istoj sobi gde bi i spavali, i prostorom bi se širili razni telesni mirisi koji su se mešali sa dimom s ognjišta.

Noćna posuda iz Viktorijanskog perioda

Kasnije, jačanjem srednje klase, sve više kuća ima krevete, ali opet, ne za individualnu upotrebu. Ljudima nije bilo bitno samo da im bude udobno i toplo kada se šćućure jedni pored drugih, već je to bilo i pitanje bezbednosti. Razbojnika je bilo na sve strane, pa je bilo neophodno dobro se zatarabiti odmah nakon sumraka i sigurnost naći u grupi.

Interesantno je da su srednjovekovni kreveti bili mali i kratki – neki tek 1,2 metra. Postoje oprečne teorije o ovim krevetima, od toga da se tada spavalo u sedećem položaju iz straha od gušenja, sujeverja da samo mrtvi ’spavaju’ skroz opruženi, do kompleksnih teorija o rasporedu tečnosti u stomaku koje bi u ravnom položaju mogli dospeti do glave i natopiti mozak.

Gostinski krevet u Rembrantovoj kući u Amsterdamu

U nekim delovima zapadne Evrope u kasnom srednjem veku bio je popularan ’krevet sandučar’ koji je ličio na veći ormar. Bio je sa svih strana zatvoren, sa vratancima sa strane kod uzglavlja, i izdignut od poda. Ovakvi kreveti bili su dugački oko 1,60m, i u njima se spavalo na 3-4 jastuka. U Holandiji je ovaj običaj opstao sve do kraja 19. veka, naročito u ruralnim oblastima. Ovakav krevet imao je niz prednosti: prljavština bi teže dospevala u posteljinu, ograničeni, mali prostor bi se lakše zagrejao, a davao je i privatnost. Lep primerak ovakvih kreveta može se videti u Rembrantovoj kući u Amsterdamu. Rembrant, koji je živeo koliko od slikanja, toliko i od trgovine umetničkim predmetima, imao je i jedan krevet sandučar specijalno za goste, trgovce, koji bi doputovali i noćili kod njega radi posla.

Fotografija Jakoba Risa koja prikazuje uslove života radničke klase imigranata u Njujorku krajem 19. veka.

U našim krajevima pojam ’slamarice’ opstao je sve do sredine prošlog veka, pa i duže na selima, a običaji koji su nam stigli sa Istoka isključivali su postojanje spavaće sobe, čak i za vlastelu. To najbolje možemo videti u Konaku Kneginje Ljubice, gde je čitav enterijer prilagođen dnevnim potrebama, dok bi se uveče iz ugradnih dolapa vadili dušeci i prostirali po podu.

Konak Kneginje Ljubice

Nakon ovog kratkog putovanja kroz istoriju, naš krevet nam sve više liči na palatu. Ako se probudite u sred noći i ne možete da zaspite, ne brinite – možda jednostavno funkcionišete u ritmu predaka i potrebna vam je pauza između prvog i drugog sna. A ako ne možete a da ne brinete, tu je Optima Forma. To je prirodni preparat na bazi lekovitog bilja koji eliminiše nervozu, napetost i depresiju i omogućava lakši ulazak u san. Da je imao Optima Formu, Erl od Rozberija verovatno ne bi morao da podnese ostavku.